Универзитет Црне Горе

Економски факултет Подгорица

Дипломски рад:

Економска сарадња Европске уније и Народне Републике

Кине са освртом на економску дипломатију

Ментор: Студент:

Доц. др Мијат Јоцовић Иван Ћорић 283/09

Подгорица, 2014.

1

А П С Т Р А К Т

Дипломски рад на тему: „ Економска дипломатија ЕУ и НРК“ се у већем дијелу базира на

временском периоду од близу 40 година, период који се може узети као релевантан, због

конкретне сарадње и видљивих резултата. Економска дипломатија се прожима кроз читав рад,

посебрно економска дипломатија Кине као држава јединствено приступила овом виду

дипломатије, из разлога што ова земља са својим унилатералним приступом у односима са ЕУ,

удјелом државних фирми, огромним девизним резервама и трговинским суфицитом очигледније

спрововди своју економску стратегију.

Незанемарујући САД са једне стране, као развијену земљу и остале БРИК земље1 као

земље у развоју, са друге стране, које су заједно значајни актери свјетске политичке и економске

сцене, моје је мишљење да у будућности, а можда у неким назнакама већ и данас, Европска Унија

као најјача економска заједница и Кина као најмногољуднија земља постају главни субјекти

свјетске економије и највећи партнери, који ће заузети централну позицију у укупним

међународним односима.

Теоријска предпоставка економске дипломатије

Савремена економска дипломатија се налази у периоду бурног теоријског и практичног

развоја. Због своје вишедимензионалне природе, ријетки су кохерентни покушаји развоја

свеобухватног концепта. Разликама у разумијевању овог феномена доприноси сложеност односа

између економије и политике у међународном контексту.2 Термин економска дипломатија се

користи јер то најбоље одражава активности разних актера.

Економска дипломатија интегрални je дио модерне дипломатије и евидентан је тренд и код

развијених и земаља у развоју да економија постаје центар дипломатије. У економском контексту

глобализације, уз изражене проблеме економске кризе, упоредна рјешења указују да економска

дипломатија постаје „raison d’etre” традиционалне дипломатије, која треба да мобилише

инвестиције и пружи подршку извозним активностима. У том смислу идентификована је потреба

координације активности на интернационализацији и промоцији економских интереса и

привлачењу бизниса и страних инвестиција на нивоу министарстава вањских послова, у циљу

постизања синергијског ефекта.3

1 Бразил, Русија, Индија и Кина као нове економске силе које пријете хегемонији развијених земаља Запада 2 ЛЕКСИКОН економске дипломатије и међународног пословања, Институт за економску дипломатију, Београд, 2013 3 Сајт Министарства вањских полсова и Европских интеграција Црне Горе: http://www.mvpei.gov.me/rubrike/ED?alphabet=cyr

2

Садржај

А П С Т Р А К Т ........................................................................................................................................... 1

Теоријска предпоставка економске дипломатије ............................................................................... 1

У В О Д .......................................................................................................................................................... 3

1. Историја Кине, Европских земаља и Европске уније ....................................................................... 4

1.1 Кина .................................................................................................................................................... 4

1.2 Европска унија ................................................................................................................................... 5

1.3 Пут свиле као историјска веза Европе и Кине .......................................................................... 7

1.4 Утицај Европских земаља на Кину у првој половини XX вијека .................................................. 7

2. Еволуција односа ЕУ и Кине ............................................................................................................... 9

2.1 Однос у периоду Хладног рата ......................................................................................................... 9

2.2 Развој односа након ембарга на оружије ЕЕЗ (ЕУ) према Кини .................................................. 11

2.3 Улазак Кине у СТО као подстрек унапређењу односа ................................................................. 13

2.4 Садашњи однос Народне Републике Кине и Европске уније ..................................................... 14

2.5 Односа Народне Републике Кине и Европске уније у бројкама ................................................ 15

3. Економска дипломатија два партнера ............................................................................................ 16

3.1 Полазна позиција економске дипломатије Народне Републике Кине ...................................... 17

3.2 Дефинисање принципа економске дипломатије Европске Уније .............................................. 22

3.3 Споразум о слободној трговини ЕУ и Кине ................................................................................... 27

З А К Љ У Ч А К............................................................................................................................................ 30

Л И Т Е Р А Т У Р А ....................................................................................................................................... 31

3

У В О Д

Европска Унија и Народна Република Кина су успоставиле свој дипломатски однос у мају

1975, када је Кристофер Соам (Christopher Soames) постао први комесар ЕУ (тада Европске

Економске заједнице) који је посјетио Народну Републику Кину, што значи њихова сарадња траје

скоро четири деценије. За овај, историјски кратак, период диалози и споразуми су се све више

односили на економски аспект сарадње. Данас су то велики трговински и политички партнери,

или како то званичници двије стране називају: кључни стратешки партнери. Вјероватно њихови

предходници 70-тих нису ни могли замислити до којег нивоа ће доспјети билатерална сарадња.

Наравно много тога се промијенило и у свијету за ових четрдесет година, као и у самој Европској

Унији и Кини, што је резултирало и промјенама у њиховом односу. Од конкретних резултата

сарадње ЕУ и Н.Р.К имају 56 одвојених дијалога и споразума из различитих области, што пробија

све рекорде по броју билатералних сарадњи. Самит двије стране је највеће и најобухватније

окупљање високих државних званичника и привредника Европске Уније и Кине. Ипак поред

одличне сарадње и даље постоји проблем недостатка политичког повјерења обје стране, чије

утемељење можемо тражити у самом политичком систему Европе и Кине који је потпуно

различит. Али што се тиче економске и трговинске сарадње двије супер силе, може се рећи да се

привредни односи веома се успешно развијају. Заједнички економски интереси имају одлучујуће

важно место у политици Народне републике Кине и Европске уније једне према другој. ЕУ је

највећи економски партнер Кине. Она је њено највеће извозно тржиште, уједно и највећи извор

нових технологија и опреме и један од највећих извора страних улагања. Кина је други по

важности извор увоза индустријских производа у ЕУ и набрже растуће извозно тржиште за ЕУ.

Присутне су разлике у интересима двије страна. Главни извор трења у њиховим односима су:

висок кинески суфицит у међусобној трговини, висока конкурентност кинеских производа на

тржишту ЕУ и потрага Кине за изворима енергије у деловима света које земље Запада, укључујући

водеће чланице ЕУ, сматрају својим традиционалним „забранима“, као што су Блиски исток и

Африка.

Поред тога и даље постоје стари проблеми као на пример ембарго Европске Уније на

оружије из Кине који је уведен 1989 због агресивног одговора власти на студентске протесте на

Тјенанмен тргу у Пекингу. Данас многе земље ЕУ предвоћене јаким економским силама као што су

Француска и Њемачка тврде да ембарго омета развој у такозваном „стратешком партнерству “ са

Кином.

Такође Европска Унија негодује због огромне контроле у Н.Р. Кини која условљава

пословање Европских фирми на кинеском тлу.

4

1. Историја Кине, Европских земаља и Европске уније

Огрмоман утицај на развој човјечанства каквог данас познајемо имају земље Европе и Кина.

Кроз историју су се развијале одвојено регије Далеког истока и Медитерана које су оставиле

огромно културно наслеђе. Можемо само замислити да су тада постојале јаче и директније везе

од Пута свиле који је повезивао ова два одвојена свијета у прошлости. Да су eвропљани знали за

барут раније или да су kинези имали увид у технолошка достигнућа народа Европе, колико би се

свијет брже развијао?

Чињеница је да су становници Кине, и Далеког истока уопште, боље упознати са историјом

Европе и самим тим више знају о дешавањима на Старом континенту, можда и због доминантне

културе Запада која је наметнута остатку свијета. Због тога је нужно да становници Европске Уније

и саме Европе боље упознају историју, традицију и културу Кине како би постали свјесни њиховог

менталитета и начина размишљања, који је један од разлога зашто је Кина не копирајући Западни

модел развоја, већ прихватајући одређене методе уз прилагођавање својим особеностима

заузела утицајну позицију на данашњој политичкој и еконимској сцени. Овим долазимо до

закључка да и Европска Унија може много да научи од Народне Републике Кине.

1.1 Кина

За разумијевање историје кинеског свијета неопходно је познавање њене простране

географске цјелине. Кина се пружа од Цибира до екватора и од Пацифика до срца евроазијског

континента на њеним западним границама. Народна Република Кина познатија само као Кина или

као континентална Кина, држава је у источној Азији. НР Кина има обалу од 14.500 km и

континенталну границу у дужини од 22.800 km коју дијели са 14 држава: Вијетнамом, Лаосом,

Мјанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргизијом,

Казахстаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Главни град је Пекинг.4

Кина је четврта по величини земља у свијету са површином преко 9,6 милиона km², као и

најмногољуднија земља свијета са преко 1,35 милијарде становника, што је око 20% од укупног

броја становника свијета. НР Кина је једнопартијска држава са владајућом Комунистичком

партијом Кине (КПК). Административно је подијељена на 22 провинције, пет аутономних региона,

четири града са директном контролом (Пекинг, Тјенцин, Шангај и Чунгкинг) и два региона са

специјалним статусом (Хонг Конг и Макао). Кина тврди да је Тајван 23. провинција Кине, иако НРК

нема ауторитет и утицај на то острво.

Историја Кине је историја једне од најстаријих цивилизација која је била базирана на Хуангхо

ријеци у сјевернокинеској низији. Током скоро три миленијума, Кинески политички систем је био

4 http://sr.wikipedia.org/wiki/Кина

5

заснован на наследним монархијама, познати као династије, које почињу од полумитолошке Сја

династије око 2000. п.н.е.. Од 221. п.н.е., када је династија Ћин прва покорила више државица и

оформила Кинеско царство, држава се ширила, распадала и реформисала више пута.5 Династија

Ћинг је склоњена са власти 1911. године када је проглашена република са партијом Коумитанга

која је разбијена 1949. године. Након пораза Јапана у Другом свјетском рату, Комунистичка

партија под вођством Мао ЦеТунга поразила је националисте на континенталној Кини у временски

продуженом ратном сукобу који је окарактерисан као грађански рат и КПК је прогласила Народну

републику Кину у Пекингу 1. октобра 1949, док су се националисти повукли на Тајван одакле и

данас дејствују као засебна држава. Занимљиво је да је влада Републике Кине била призната од

стране развијених земаља као легитимни представници Кине.

Република кина је била једа од чланица-оснивача УН: међутим, године 1971. јој је мјесто у Ун

преузела НР Кина. С обзиром да Народна Република Кина полаже суверенитет над Тајваном,

дипломатски статус РК је од 1970-их трпио последице једне Кине и због дипломатских манервара

веће и економски значајније НР Кине. Већина држава у свијету је своје дипломатско признање

пренијело са РК на НР Кину 1970-их; тренутно је РК службено призната од 25 држава, иако

одржава неслужбене односе са већином водећих сила.6

Ренминби је званична валута у Кини (без Хонг Конга и Макауа). Међународни код је CNY.

Издаје га Народна банка Кине. Назив ренминби, на кинеском значи „народна валута“. Основна

јединица ренминбија је јуан, и врло често се и сама валута поистовећује са јуаном. Током

историје, курсна вредност је углавном била везана за амерички долар. Током година централног

планирања економије, вредност валуте је била прецењена, док је данашња курсна вриједност

далеко испод реалне вриједности. Флексибилност курса је ограничена вриједностима које је

поставила Влада НР Кине.

1.2 Европска унија

Покушаји да се уједине нације Европе је било једнако покушају да се територијално освоји

читав или дио континента. Они су се дешавали константно кроз историју континента почевши од

Римског царства. Франачко царство Карла Великог, Свето Римско царство и Државна заједница

Пољске и Литваније су ујединили велика пространства. Много касније, током 19. вијека - царинске

уније под Наполеоном и освајања нацистичке Њемачке '40-их година двадесетог вијека су имала

само тренутно постојање.

С обзиром на изворне језичке и културне различитости у Европи, ови покушаји обично су

подразумијевали војно потчињавање невољних и непослушних нација, што би потом довело до

5 Кинески свет, Жак Жерне, Clio 2007, страна 213 6 http://sh.wikipedia.org/wiki/Република_Кина

6

нестабилности и коначног неуспјеха7. Након катастрофа Првог, а затим и Другог свјетског рата,

покретачка снага за оснивање Европске уније (односно онога из чега ће се она потом развити)

значајно је порасла, вођена жељом да се Европа обнови и спријечи могућност да се такви ужаси

рата икада понове. Европска заједница за угаљ и челик (оформљена 1951, а коју су чиниле:

Западна Њемачка, Француска, Италија и земље Бенелукса) је била иницијална каписла за даље

уједињење Европе.

Европска унија (скраћено ЕУ) је међувладина и наднационална унија (заједница) двадесет

осам европских држава које су се, иако са различитом историјом културом и менталитетом,

ујединиле. Унија своје коријене води од Европске економске заједнице основане Римским

уговором 1957. године, као прва царинска унија, од стране шест европских држава.

Имплементација тог уговора почела је 1. јануара 1958. године. ЕУ се развила од трговачког

система до економског и политичког партнерства. Ова заједница је оформљена под садашњим

именом Уговором о Европској унији (више познатим под именом Мастрихтски уговор) 1992.

године. Многи аспекти ЕУ су постојали и прије потписивања овог уговора, преко разних

организација оформљених 50-их година двадесетог вијека.

Европска унија представља један од најуспјешнијих интеграционих пројеката свих

времена. У нови мијенијум она је ушла као заједница петнаест земаља са најснажнијим

јединственим тржиштем на свијету (са 370 милиова становника), са једниственом валутом и

израженим политичким амбицијама.8 Мапа Европске уније се константно мијења и данас ЕУ

окупља 28 чланица, закључно са Хрватском која је приступила 1. јуна 2013. године и има око пола

милијарде становника, и по изјавама високих званичника на овоме се неће зауставити. Питање је

колико политички и геогравски ЕУ може да се шири на исток старог континента.

Европска унија ствара јединствено тржиште путем система закона који се примењује у

свим државама чланица, што гарантује слободан проток људи, роба, услуга и капитала. Она

задржава заједничку трговинску политику, пољопривредну политику и политику у области

рибарства и регионалног развоја. Европска унија је 2002. увела заједничку валуту евро (€), коју је

до сада усвојило 18 држава чланица закључно са Летонијом која је 1. јануара 2014 последња

усвојила заједничку Европску валуту

Политичке активности Европске уније се испољавају у многим сферама, од политике

здравства и економске политике до иностраних послова и одбране. Контрола пасоша на

граничним прелазима држава-чланица је укинута Шенгенским споразумом. У зависности од

развијености сваке земље понаособ, организација Европске уније се разликује у различитим

областима. Европска унија је најмоћнија регионална организација која тренутно у свијету постоји.

Као што се из претходног може видјети, у неким областима гдје су државе чланице свој

суверинитет препустиле Европској унији, може се рећи да Европска унија има елементе

федерације или конфедерације.

7 http://sr.wikipedia.org/wiki/Историја_Европске_уније 8 Момир Булатовић, Економија и демократија -држати главу изнад-, Подгорица 2011, страна 140

7

1.3 Пут свиле као историјска веза Европе и Кине

Још у старим временима, која датирају прије нове ере постојале су везе између Кине и

Европе. Заснивале су се на размјени трговинске робе, омогућавале дипломатске контакте и

доприносиле спознајама о другим културама. Те везе нијесу биле континуиране, одвијале су се

углавном преко посредника и увијек наново биле прекидане и на дуже вријеме када су трговина,

саобраћај и размјена информација били ометани. Путем свиле нијесу се кретале само робе,

зачини, свила, стакло и порцулан. С трговином су путовале и религије и културе. За Запад је свила

била најважнија трговачка роба која је пролазила Путем свиле. Цијели пут је управо и добио име

по том производу. Но, то име искривљује стварност трговине, јер су осим свиле тим трговачким

путем размјењиване и друге робе. Из Кине према Европи превожени су прије свега крзно,

керамика, бронза и гвожђе. Уз пут, дио тих добара замењиван је, и мијењао је више пута власнике

прије него би стигао на финално одредиште. Поред свиле, све до новијег времена су врло важна

роба за размјену с југоисточном Азијом били зачини. Кориштени су не само као зачине, него и као

љекови.

Размјена техничких достигнућа, културних добара и идеологија догађала се мање

смишљено и спорије од размјене роба. Далека путовања свих врста, било из комерцијалних,

политичких, дипломатских или мисионарских разлога, подстицали су културну размјену између

различитих друштава. Приче, религиозне идеје, филозофски погледи као и научне сазнања

размјењивала су се између путника. Значајне технике, као производња хартије и штампање књига,

хемијски процеси као дестилација проширили су се Азијом.9

1.4 Утицај Европских земаља на Кину у првој половини XX вијека

Овај период историје је занимљив и драматичан за обје стране. Наравно Први и Други

свјетски рат су оставили најјачи утицај на читав свијет а почели су управо из Европе. У сјенци тих

догађаја Кина је била под утицајем Западноевропског капитала којег су занимале луке кинеског

приобаља и други њени ресурси. Овај период се може окарактерисати као колонијализација Кине

Све док се око 1900. није развила кинеска пословна грађанска класа повезана са

продирањем страног капитала и индустрије у отвореним лукама, промотери индустријализације

су били функционери класичног образовања са веома ограниченом подршком централне власти

и, упркос привржености традиционалним концепцијама државе, наилазили су на снажан отпор.

Приморани да воде полиитику помирања и споразумевања са странцима, ови поборници

преузимања западних метода нашли су се на мети најжешћих патриота којима је одбрана Кине и

њених традиција представљала једини циљ.10 Првих година XX вијека Кина ће изгубити економску,

9 http://sr.wikipedia.org/wiki/Пут_Свиле 10 Кинески свет, Жак Жерне, Clio 2007, страна 593

8

територијалну, политичку и војну независност. У часу када се индустријски процват богатих нација

убрзава Кина Улази у најтрагичнији период своје историје.Протоколом из 1901. Године Кина је

гактички изгубила независност. Кини је тиме био затворен пут сопствене модернизације.

Почетком XX вијека срушена је доминантрна позиција централног царства.

У октобру 1911. успостаљена је републичка власт, цар је абдицирао и династија Манџу је

збачена. Створен је Коуминтанг – национална партија. Нестабилност у Кини се осјећала и

централна власт је увелико зависила од провинцијских војних гувернера, док је над Тибетом

успостављен британски протекторат. Изложена притиску оштре конкуренције, кинеска предузећа

су проживела период релативног побољшања само у току Првог светског рата. Енглески увоз је

смањен за 51,5 посто, француски за 29,6 посто, увоз из Немачке је 1917. потпуно обустављен

после ступања Кине у рат против те земље.11 Велико крвопролиће у периоду од 1914-1918 и

тешкоће које су се на Западу нагомилале утицале су на губитак интересовања за Кину.

Стране привилегије у Кини изазивају двије категорије пследица које постају све теже са

развојем индустријске можи западних земаља. У првој категорији су последице економског

карактера које су утицале на слабљење кинеске привреде. Постаје све очигледнији дебаланс

између традиционалног сектора у опадању и модерног који је био под контролом странаца.

Приобаље Кине постаје атрактивно за капитал и за кинеску популацију. У исто вријеме развој

стране трговине чини кинеску економију све зависнијом од свјетског тржишта и, према томе све

рањивијом према неконтролисаним промјенама тог тржишта. 12

Након доминантног капиталистичког Европског утицаја у првој половини XX вијека јавља се

потпуно другачији правац који ће однијети побједу на крају овог периода, такође подстакнут из

Европе, ријеч је о идеји социјалистичког управљања инспирисаним марксизмом и његовом

примјеном у Совјетском Савезу. Социјализам је у Кину стигао у Лењиновим поставкама — не

побољшање услова рада, већ рушење цијелог друштва — пролетерска идеологија се уноси споља

од стране интелектуалаца — за вођење револуције није довољно бити против, треба научити

мислити и научити деловати. Једна од главних карактеристика Комунистичког покрета јесте

одбацивање традиције Кине и успостављања новог комунистичког култа. Комунизам је у Кини

морао да се прилагоди свим специфичним условима огромне руралне земље, лишене економске

независности и жртве осиромашења, која је била полуколонизована. Такође је морао да се

прилагоди условима оружане борбе каја се нерестано од 1927. па све до коначне побједе 1949

водила оритив националистичких армија и против војске окупатора.

Очигледно је да је Кина много научила из своје историје у односима са Западноевропским

земљама, мада је примјетно да неки од оквира тадашње ситуације постоје и данас као што су

већи просперитет источне Кине и њених лука у односу на унутрашњост и зависност од свјетског

тржишта али је извјестно да се Кина изборила са неповољним статусом у овом односу и да сада

има већу контролу и мању рањивост у односима са остатком свијета.

11 Кинески свет, Жак Жерне, Clio 2007 страна 617 12 Кинески свет, Жак Жерне, Clio 2007 страна 587

9

2. Еволуција односа ЕУ и Кине13

Правно устројство Кине какво данас познајемо је у виду Народне Републике Кине је

успостављено 1. октобра 1949. године и нема континуитет Републике Кине (1912-1949) чије

власти су од пораза у грађанском рату до данас на територији Тајвана. НРК је старија само 8

година од Евроске економске заједнице која има континуитет у Европској унији а само двије

године старија од Европске заједнице за угаљ и челик (1951).

Ускоро по проглашењу Народне Републике Кине њена влада почиње да успоставља

дипломатске односе са садашњим чланицам Европске уније. Британија и скандинавске земље

успоставиле су дипломатске односе са НР Кином 1950, Француска 1964, а остале земље ЕУ 1975.

године.

2.1 Однос у периоду Хладног рата

Совјетско искуство помогло је Денг Сјаопингу, наследнику Мао Цетунга, да схвати како

до јаке и свјетски утицајне Кине, какву је желио, се не долази искључиво дипломатском

или војном конфронтацијом. Разумио је да је неопходно најприје стећи економску

превласт. Свјестан да се до тог циља никако не може стићи бирократизованиим

устројством земље, одлучио је да Кина 1978. напусти бирократски начин привређиванја и

коначно се опредијели за капитализа, што је подразумијевало обнову приватног

предузетништва и организовање децентрализоване привреде.14

Упркос политичким и идеолошким ограничењима тог периода, Европска економска заједница

је такође имала интерес за развој економских и привредних односа што је и био приоритет двије

стране. Могуће је да су Западњаци претпоставили да Кина бира демократију упоредо са

капитализмом, пошто је у њиховим очима капиталистичко друштво неодвојиво од демократије,

као и што је стуб социјализма представљао Совјетски Савез којег су тежили побиједити

наметањем капитализма. Мада вјероватно никада нећемо знати да ли су предтавници Европске

заједнице о томе бринули, или их је само занимао већи профит корпорација остварен кроз ниске

трошкове производње у Кини и могућност пласирања робе на ово до тада затворено тржиште које

је бројало преко 900 милиона становника. Трећег априла 1978, Европска економска заједница и

Народна Република Кина су потписале трговински споразум који је 1985. године је проширен на

обухватнији Споразум о трговини и сарадњи15 Овим споразумом су се обје стране обавезале да ће

13 Хронолошки редослед односа ЕУ-НРК http://eeas.europa.eu/china/docs/chronology_2012_en.pdf 14 Др Антоан Брине, Проф. др Жан-Пол Гишар: Економски империјализам- Хегемонске тежнје Кине, Институт економских наука, Београд, 2011 15 Council Regulation (EEC) No 2616/85, Службени лист Европске економске заједнице OJ L 250 of 19.9.1985

10

охрабривати трговину међу привредним субјектима, побољшати струткуру, и да ће предузети

одговарајуће мјере за одржавање наведених услова.

Обје стране су гарантовале третман повлашћене нације другој страни за следећа питања:

царине и дажбине свих врста примењене се на увоз, извоз, реекспорт или транзит

производа;

прописе, процедуре и формалности које се тичу царињења, транзит, складиштење и

претовар производа увезених или извезених;

порези и друге накнаде наметнуте директно или индиректно на производе и услуге;

административне формалности за издавање увозних или извозних дозвола.

Постоје, међутим, изузеци. Овај третман се не примењује на:

користи одобрене од стране ЕЕЗ или Кине за: државе са којима дијеле чланство

царинске уније или слободне трговине; сусједне земље у циљу олакшавања

пограничног промета;

мјере које ЕЕЗ или Кина могу предузети како би испуниле своје обавезе из

међународних споразума.

Споразум је такође имао за циљ да се постигне равнотежа у трговини, и зато је омогућавао да

било која очигледа неравнотежа буде разматрана од стране Мјешовитог одбора са циљем

препоруке за решавање неспоразума, дакле Мјешовити одбор (Joint Committee), заснован

споразумом из 1985. године, састаје се и даље једном годишње ради вршење увида у кретање

свих аспеката економски односа и односа у оквиру програма сарадње.16

Услови овог уговора су били да Кина мора дати повољнији третман увозу који долази из ЕЕЗ.

Док ће Европска Економска заједница, са своје стране, постепено тежити ка већој либерализацији

за увоз из Кине. Донијета је и одредба да се потребне инфромације размијене прије него што

уговорне стране преузму ордећене радње. ЕЕЗ и Кина су се тада заложиле да ће такође

подстицати индустријску и техничку сарадњу кроз, на пример, заједничку производњу, заједничка

улагања, заједничке експлоатације, трансфер технологије, контаката и активности за унапређење

размјене између пословних заједница, семинара, сарадња између финансијских институција,

консултантске услуге , техничка помоћ и континуирана размjена информација. Ово је у том

периоду много значило посебно за Кину која је имала огроман дефицит у технологији и важила је

за аграрну земљу и без много потенцијала за реализацију финалних производа конкурентних

свјетском тржишту. Стране такође обавезују на подстицање инвестиција, првенствено стварањем

повољне климе пружањем промоције за инвестиције и инструменте заштите. ЕЕЗ наводи да је

спремна да настави своје активности у Кини у контексту развојне помоћи. Државе чланице су, са

своје стране, се потпуно бесплатно укључиле у билатералним активностима у области економске

сарадње и да закључе нове уговоре економске сарадње са Кином гдје је то за њих одговарајуће.

16 http://europa.eu/legislation_summaries/external_relations/relations_with_third_countries/asia/r14206_en.htm

11

2.2 Развој односа након ембарга на оружије ЕЕЗ (ЕУ) према Кини

Када се 1989. године дошло до пада Берлинског зида који је симболизовао скоро пола вијека

дуги Хладни рат Истока и Запада и коначан слом комунизма у Европи, слична дешавања су се

одвијала на главном Пекингшком тргу. Незадовољни студнети су на Тијанмен тргу цијелих мјесец

дана се окупљали, синболичо постављајћи један кип као симбол демократије наспрем Маовог

портрета захтијевајући промјене понешени догађајима из Источноевропских земаља у нади да ће

се сличне демократске промјене десити и у Кини. Јасан одговор на ту претпоставку дали су Денг

Сјаопинг и руководиоци Кинеске комунистичке партије 1989. године: спријечили су

демократизацију Кине . Тиме се управа НР Кине јасно одлучила за наставак једнопаријског

система упркос свему. Овај догађај је имао значајан утицај на наставак Кинеских односа са

Западноевропским земљама. Ипак испоставило се да је привредна корист односа са Кином

превладала и уређење ове државе Западним партнерима није много сметало као и до овог

догађаја. Ипак очекивано ЕЕЗ је одговорила наметањем низа санкција које су биле паралелне

онима из Сједињених Америчких држава.

„Економске санкције“ Европске Економске заједнице, наметнуте Кини 1989. године, обориле

су међусобну размену у 1991. године на половину размене из 1989. године. Забрањени су војни

контакти и продаја оружија, одложене све званичне посјете, замрзнуте све зајмове гарантоване

од чланица ЕЕЗ. Али, многе чланице ЕЕЗ су биле сувише заинтересоване за кинеско тржиште да

би га се одрекле. Већ у 1992. Години нормализована је међусобна трговина, сем трговине

оружјем која је до данас под ембаргом. Унутрашњи развој Кине након предходно поменутог

догађаја, крај Хладног рата и глобализација као неизбјежан процес креирале су низ нових шанси

за развој односа Европске уније и Кине. Једина експлицитна форма политичког притиска коју је

кина моментално претрпјела након догађаја на Тијанмену је то што је ЕУ учествовала у стварању

резолуције УН-а која критикује статус људских права у Кини.17

Нормализација односа са Кином након Хладноратовског периода је обиљежило креирање

нове Европске стратегије за Азију. Њемачка влада је 1993 прва формирала документ везан за нову

Азијску стратегију, наглашавајући значај Источноазијског тржишта за Европу. Ово је постало

очигледно 1992. године, када је трговина ЕУ са овим регионом надмашила трговинску размјену

између ЕУ и САД-а по први пут у историји. Њемци су овим концептом сматрали да Њемачка, а

самим тим и читава Европска Унија треба да учврсте економске везе са регионом који биљежи

највећи привредни раст на свијету да би као развијена земља са савезницама из Уније задршала

водећу улогу у свјетској економији. Примјер њемачке је слиједио и Француски министар за

индустрију Жерард Лонге (Gérard Longuet) након посјете Пекингу и Хонг Конгу 1994. године

објављује нову Француску стратегију звану: „Десет инивијатива за Азију“.18

17 Благоје Бабић: Односи Кине и Европске уније-Геоекономска осовина у развоју, Београд 2010, страна 435 18Nicolas Casarini, The evolution of the EU-China relationship: from constructive engagement to strategic partnership, 2006 електронска верзија: http://ftp.infoeuropa.eurocid.pt/files/database/000037001-000038000/000037834.pdf

12

Кина је 1993. године прогласила успостављање „социјалистичког тржишног економског

система“. У 1994. години донијет је Закон о спољној трговини. Главне новине су: либерализовање

спољне трговине и начињање монопола државних предузећа за спољну трговину. У спољној

трговини Кине расте удио приватних предузећа и„мјешовитих предузећа“ са удјелом страног

капитала (Joint Ventures) Захваљујући тим новинама, расту и извоз и увоз Кине у размјени с ЕУ.

Као одговор на овај позитиван сигнал али са дозом опреза због предходних догађаја Европска

унија усваја „Нову Азијску стратегију“ . Овај документ се односио на источну Азију и као што се

може видјети из његовог резимеа19 главни фокус поред економског развоја је и поштовање

људских права, развој демократије, контрола и неширење наоружања очигледно наглашених због

предходних догађаја у Кини и неким сусједним југоисточним земљама тог региона. Европска

унија овдје јасно наглашава обавезу указивања помоћи ради очувања мира и стабилности у овом

регијону, чиме наговијештава да ће преузети активнију улогу у односима са земљама источне

Азије.

У контексту „Нове Азијске стратегије“ наредне године је Европска комисија усвојила дугорочну

политику са Кином у виду докумета : „А Long-Term Policy for China-Europe Relations“20, у самом

уводу овог документа Европска Комисија отворено наглашава селедеће: „ Комуникација између

двије стране настоји да зацрта дугорочна курс за ЕУ-Кинеских однос у XXI вијеку.Наводи се такође

да је успон Кине без премца оставио најјачи утисак међу свим нацијама свијета након Другог

свјетског рата. За разлику од Јапана који је оставио трага као економска сила и Совјетског савеза

који задржавао своју позицију једино као војна сила, Кина успијева да све више јача како на војно-

политичком, тако и на економском нивоу. Кина је, што се тиче унутрашње политике, у сред

нагилих али одрживих социјалних и економски промјена, док, што се тиче међународне политике,

постаје дио свејетског економског и безбједоносног система у вриеме највеће економска

међузависности и када глобални проблеми, од заштите окружење у спречавању ширења

нуклеарног оружја, захтевају координисану посвећеност свјетских влада. Кина тражи интеграцију у

међународне структуре: Кина је члан ММФ-а и Светске банке од раних 1980-их година, учествује у

регионалним форумима, и активно преговара чланство у Светској трговинској организацији. Кина

је дала важан допринос резултатима Светске конференције о људским правима одржаној у Бечу

јун 1993.21

Свака одлука о укидању санкција ЕУ за наоружање из Кине је тренутно одложена због јаког

противљења САД-а . Званично први пут су Француска и Њемачка прве предложиле Европском

Савјету укидање ембарга у децембру 2003, док су Велика Британија, Финска и Холандија изричито

против, док су скандинавске земље: Шведска и Данска у неутралној ситуацији гдје извршна власт

не жели да разбија консензус са водећим земљама ЕУ, а законодавна власт то одбија због

активног Тајванског лобија.22

19 http://europa.eu/legislation_summaries/other/r14201_en.htm 20 Европска Комисија COM (95), Брисел, јул 1995 21 исто, електронска верзија: http://eeas.europa.eu/china/docs/com95_279_en.pdf 22 Nicolas Casarini, The evolution of the EU-China relationship: from constructive engagement to strategic partnership, 2006, страна 31

13

2.3 Улазак Кине у СТО као подстрек унапређењу односа

Кина је једна од 23 потписнице Општег споразума о царинама и трговини (GATT) 1948. године.

После Кинеске револуције 1949. влада на Тајвану је најавила да ће Кина напустити GATT систем.

Иако је влада у Пекингу никада није признала ову одлуку о иступању, скоро 40 година касније,

1986, Народна Република Кина је обавестила GATT о жељи да настави свој статус као уговорнa

странa. Након тог догађаја GATT 1987. године прихвата статус власти Комунистичке партије Кине

уговором који се оноси само на робе. Завршетком Уругвајске рунде 1995. организација је

претворена у Свјетску Трговинску Организацију и њен обим је проширен и трговину услугама,

такође нова правила о нецаринским мјерама и правила која се односе на права интелектуалне

својине тако да Кина није добила позив за њено оснивање.23 Коначно 11. децембра 2001 Кина се

проступно укључује у свјетску привреду посебно је подстакнуто њеним уласком у Свјетску

Трговинску Организацију 2001. године, након 15 година мукотрпних преговора. То је Кини

обезбиједило сигурно, отворено и предвидиво извозно тржиште. Упоредо с растом економске

важности Кине расте и њен политички утицај у свијету.Са своје стране, ЕУ је поздравила улазак

Кине у СТО као добитак и за Кину и за цио свијет. ЕУ сматра веома важним да Кина испуњава

обавезе преузете приликом уласка у СТО. Она је посебно занитересована за лакши приступ њених

предузећа кинеском тржишту, за уклањање ограничења кретању капитала и стране својине у

Кини, за заштиту интелектуалне својине и разговетнији режим субвенционисања, за преговоре о

узајамном признавању географских ознака. ЕУ исто тако настоји на безбедносним и здравственим

стандардима, као и на заштити животне средине Стратегија Европске Уније према Кини је да ће

Н.Р.К под утицајем ЕУ либерализовати економију, побољштаи владивину права и

демократизовати своју политику. Резултати ове стратегије је мрежа билатералних споразума,

меморандума о разумијевању, самита, посјета министара и сарадње у разним секторима

појединачно.

Од уласка Кине у Свјетску трговинску организацију 2001. долази до скока у развоју међусобних

односа. ЕУ је већ 2004. постала највећи трговински партнер Кине, године, кина је постала други по

реду трговински партнер ЕУ (после САД-а). Од „глобалног партнерства“ у 1998. дошло се до

„зрелог партнерства“ у 2003. Тај корак у развоју односа између Кине и ЕУ учињен је 2003. године

на састанку Кина – ЕУ, одржаном 30. Октобар 2003. године у Пекингу24. Тада је спремност за развој

патнерства дошла до пуног изражаја у два акта која су свака за себе објавиле ЕУ и Кина у јесен

2003. године. Документ ЕУ је „A Maturing Partnership: Shared Interests and Challenges in EU – China

Relations“. Ови документи су утрли пут размаху свестране сарадње међу двема странама. У њима

су, између осталог, наглашени „раст зрелости и растућа стратешка природа партнерства“.25

23 http://www.wto.org/english/news_e/pres01_e/pr243_e.htm 24 http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/er/77802.pdf 25 Благоје Бабић: Односи Кине и Европске уније-Геоекономска осовина у развоју, Београд 2010, страна 415

14

2.4 Садашњи однос Народне Републике Кине и Европске уније

Последњих неколико година односи Европске уније и Кине су умјерено напредовали након

предходног наглог развоја односаНа једној страни је Кина, држава врло осетљива на очување

суверености према остатку свијета, који је често непријатељски настројен према њеном опстанку

са проблемима сепаратизма Тајвана, Тибета, Макаа и Хонг Конга унутар саме Кине. На другој

страни је ЕУ, једна међународна „организација“ са међувладиним разликама, које је уобличила у

своју заједничку спољну и безбједносну политику. Ова два чиниоца, с врло различитим

структурама, суочена са динамичним свјетским поретком, настоје да усаглашеним напорима

изборе што повољније мјесто у свијету.

Ни Кина ни ЕУ нијесу срећне због америчког унилатерализма, али им је природа односа са

САД различита. Из обзира према САД, ЕУ је за вишестраност у међународним односима, а Кина

као и остале земље БРИК-а, посебно Русија, су за вишеполност, што није сасвим исто. Кина је за

вишеполност јер рачуна да има довољно моћи да буде један пол у међународним односима. ЕУ

није спремна да се сувише удаљава од САД. У САД нема одушевљења за стратешко партнерство

између Кине и ЕУ. И у ЕУ има неповољних оцјена стратешког партрнерства с Кином. Кина је од

тржишног елдорада за ЕУ постала конкурент и супарник. Органи ЕУ, напротив, сматрају да је

мудро имати у виду да је Кина економски, политички и војно свјетска сила и да с њом треба

развијати односе. Они тврде да то значи свеобухватну сарадњу, али не и војностратешку.

Углавном, оноси Кине и ЕУ добили су много шири значај него што су економски и трговински

односи, који су и сами по себи веома важни.

Увоз из Кине у ЕУ доминирају индустријске и потрошачке робе: машине и опрема, обућа и

одјећа, намјештај и осветљење и играчке. Извоз ЕУ у Кину је концентрисани на машинама и

опреми, моторним возилима, ваздухопловима и хемикалијама. Као резултат тога, ЕУ биљежи

значајан трговински дефицит са Кином. Ово је дијелом одраз глобалних и азијских ланаца

вриједности, али дијелом и због преосталих баријера приступа тржишту у Кини. То је углавном у

секторима као што су канцеларијске и телекомуникационе опреме, обуће и текстила, гвожђа и

челика.Инвестициони токови показују огроман неискоришћени потенцијал, посебно када се узме

у обзир величина економија. Кина представља само 2-3% од укупних улагања у иностранству

Европских инвеститора, док кинеских инвестиција у Европи расте, али са још ниским нивоом.На

16. самиту ЕУ-Кина, одржаном 21. новембра 2013 обе стране су најавиле покретање преговора о

свеобухватном инвестиционом споразуму. Споразум ће обезбиједити прогресивну

либерализацију инвестиција и отклањање ограничења за инвеститоре. То ће обезбиједити

једноставнији и сигурнији правни оквир за инвеститоре и предвидљив дугорочан приступ ЕУ и

Кине на тржишту, односно то ће обезбеђивати јаком заштитом инвеститора и њихових

инвестиција.26

26 http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/countries/china/

15

2.5 Односа Народне Републике Кине и Европске уније у бројкама

У вријеме успостављања дипломатских односа Кина и ЕЕЗ, због Хладног рата, нису

придавале велики значај развоју међусобних привредних односа. О томе сведочи скромни обим

међусобне трговине, који је 1975. износио свега око 2,4 милијарде долара. Од почетка Реформе

1978, међутим, Кина придаје велики значај спољној трговини као „локомотиви развоја“.

Трговински односи између Кине и ЕЕЗ с врло скромног нивоа у седамдесетим годинама

достигли су веома високи ниво у току прве деценије 21. вијека. 421.8 милијарди евра у 2013 (или

559.1 милијарда долара ) што значи да је увећан 233 пута. То занчи да Кина и ЕУ сваког дана тргују

у вриједности већој од једне милијарде евра. Тренутна економска сарадња је најобимнија до

сада. Билатерална трговина услугама, међутим, само износи 1/10 укупног промета, тачније 49,9

милијарди евра по подацима из 2012

На следећим табелама се може видјети раст извоза ЕУ и код роба и код услуга: 27

табела 2.1 табела 2.2

Трговина производима у милијардама € Трговина улугама у милијарадма €

Година Увоз ЕУ Извоз ЕУ Разлика Година Увоз ЕУ Извоз ЕУ Разлика

2010 282.5 113.3 -169.3 2010 17.2 23.7 6.5

2011 293.8 136.4 -157.4 2011 18.2 26.1 7.9

2012 289.9 143.8 -146.1 2012 20 29.9 9.9

У 2013. години извоз земаља Европске уније у Кину повећан за 2,9% на рекордних 148.1

милијарди евра. Извоз ЕУ скоро удвостручио у последњих пет година, доприносећи бољој

позицији ЕУ у односу. Кина је највећи снабдевач ЕУ, уз 279.9 милијарди € вредности увезене робе

у 2013 (за 4% или 11,7 милијарди у односу на 2012). Овај је као што се може закључити довело до

трговинског дефицита од 131,8 милијарди € на страни ЕУ у истој години, што је за 10,7% ниже у

односу на 2012, а за 22,5% мање него рекордних 170,1 милијарди € у 2010. години али око

половине Кинеског извоза су произведени од стране страних компанија из Јапана, Тајвана, Хонг-

Конгу и Јужне Кореје које играју доминантну улогу у такозваној трговинској обради гдје се

конпоненте праве у Кини а финални производ не.

Према подацима Еуростата28, у 2012 Кинескe инвестиције у ЕУ чине 2,6% од укупних

страних инвестициних улива у ЕУ (са 1,0% претходне године). Насупрот томе, удео укупних ЕУ

токова страних директних инвестиција у Кини остаје на стабилних 20% од свих СДИ улагања, што

ЕУ укупно са 28 чланица уврштавају се у првих 5 инвестиција у Кину заједно са Тајваном, Хонг

Конгом, САД-ом и Јапаном. Компаније ЕУ инвестирала 15.5 милијарди € у Кини у 2012, док је Кина

у ЕУ инвестирала у износу од € 7,6 милијарди у 2012. Иако кинеске инвестиције у ЕУ расту, почеле

су са веома ниске базе. Дио кинесих инвестиција може, међутим, да се усмеравају преко Хонг

Конга или трећих земља па не добијамо потпуну вриједност улагања Кине у ЕУ.

27 http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/countries/china/ 28 http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_OFFPUB/KS-FO-12-001/EN/KS-FO-12-001-EN.PDF

16

3. Економска дипломатија два партнера

У клими појачане глобалне конкуренције, пажње за економске дипломатије је знатно

порастао, колико на Западу, као иу другим деловима свијета. Савремена економска дипломатија

се налази у периоду бурног теоријског и практичног развоја. Због њене вишедимензионалне

природе, ријетки су покушаја развоја свеобухватног концепта. Разликама у разумијевању овог

термина доприноси сложеност односа између економије и политике у међународном контексту.

Економска дипломатија јавила се прије него што је установљено њено име. У историјском

смислу, развој међународне трговине, специјализација, динамизација финансијских токова и

заоштравање конкурентске борбе на свјетском тржишту условили су значајније мјесто економског

фактора у високој политици. На данашњој међународној сцени тешко је одвојити економију и

политику, за шта је заслужена огромна улога економских чинилаца у дефинисању и реализацији

националних интереса. 29

Економска дипломатија се може дефинисати као коришћење државних дипломатских

инструмената и метода, као и економских мјера и инструмената (трговинска политика, додјеле и

коришћење помоћи и зајмова, технологија, итд. ) на билатералној и мултилатералној основи, ради

доприноса развоју националне привреде, обезбјећења спољноекономсих интереса земље и

достизања политичких циљева усклађених са општом спољнополитичком оријенатациојом

државе.Економска дипломатија ће одиграти значајну улогу у контексту помјерања равнотеже

моћи, при чему имају у виду актуелну реконигурацију геоекономске моћи. Већа улога државе у

међународној економији је виђена као неопходан услов за успјех, између осталог зато што се

нове економске силе одликују много јачим утицајем дражве у домаћем привредном сектору.

Комлексност економске дипломатије отежава напоре усмјерење на успостављање њеног шире

прихатљивог концепта, што укључује и јасно сагледавање њене различитости од од других

дисциплина.

У данашње вријеме, министарства спољних послова немају монопол на економску

дипломатију нити се економском дипломатијом баве искључиво дипломате. У овој области често

доминирају други ресори, као што су минстарства правде и финансија и њима сродни ресори(

нпр. у Француској, Србији, Њемачкој; кинеска економска дипломатија се имплементира кроз

институције: Министарство трговине, министарство спољних послова, кинеску извозно-увозну

банку, кинеску банку за развој и Монистарство финансија). Дакле, институционални оквири

економске дипломатије нису истовјетни у свим земљама, али се, у општем смислу, могу разумјети

као системи чије функционисање прате националне разлике у циљевима, дизајну, ресурсима и

ефикасности. 30

29 Raymond Saner and Lochia Yiu, International Economic Diplomacy, Netherlands Institute of International Relations “Clingendael”, 2010 http://clingendael.info/publications/2003/20030100_cli_paper_dip_issue84.pdf 30 ЛЕКСИКОН економске дипломатије и међународног пословања, Институт за економску дипломатију, Београд, 2013

17

3.1 Полазна позиција економске дипломатије Народне Републике Кине

У Кини, економска дипломатија се односи на употребу економских средстава за

остваривање спољно политичких циљева, али и на коришћење дипломатије за постизање

економских корсти . Било какав спљни однос који кинеска влада развије, а који је повезан са

економских животом сматра се екномском дипломатиом. Стога, када је у питању ова област,

постоје: трговинска, финансијска, монетарна, дипломатија помоћи, енергетска и дипломатија

ресурса. Према каналу којим се спроводе, постоје билатерална, регионална и мултилатерална

дипломатија.

Економска дипломатија је одиграла централну улогу у кинеској спољној политици и

спољној економској политици од краја Хладног рата. Насупрот идеолошкој обојености од раније,

кинеска дипломатија је слиједила пословицу Денг Ксијапинг-а: „Примири се док не прикупиш

снагу“, фокусирајући се на развој економије. Од азијске финансијке кризе из 1997-98, Пекинг је

постао изненађујуће проактиван у економској дипломатији,а Кина је током протеклих неколико

година постала активнија по питању дипломатских прступа. Кинеска влада активно тежи

остваривању економских користи не само посредством коришћења економских мјера, а све у

циљу изградње статешких савеза кроз тзв „офанзиву шарма“31

Кинеска влада настоји да изгради имиџ одговорне велике силе, што је свеукупан циљ

дипломатије. Тежи да демонстрира свој „стил велике силе“ посебно у економској дипломатији,

акко би се дијелом супроставила реторици о „Кини као пријетњи“ која је присутна у неким

дјеловима свијета. Кина је истицала свој стил „велике силе“, на пример, када је успјела да одржи

вриједност своје валуте, ренминбија (РМБ) током азије финансијске кризе и када је 2000. године

опростила афричким земљама дуг у износу од 10 милијарди америчких долара, те да су кинески

лидери прешли на куповину из задовољства шером свијета током недавне светске економске

кризе. Кина тврди да се не ради о предаторској, принудној моћи (као што је случај са САД), или о

хегемонији, већ о вођству примјером, великодушности и одговорности у међународној

заједници32

Обзиром да је економски расту центру кинеске политике и тако је то главни извор

легитимитета владе, Кина је током претходних година активно употребљавала дипломатију како

би остварила своје економске интересе. Она користи међународне споразуме, посјете на високом

нивоу, амбасаде и остале дипломатске активности за остваривање извозних тржишта,

подржавајући кинеске компаније да инвестирају у иностранству, добијајући уговоре за

инфраструктурне пројекте и, што је важно, за коришћење природних ресурса.

31 Yang Jiang, Economic Diplomacy : Economic and Political Perspectives, Asia Research Centre, 2011 32 ЛЕКСИКОН економске дипломатије и међународног пословања, Институт за економску дипломатију, Београд, 2013

18

Приморани због промјене домаће ситуације и дешавања у међународном окружењу Кина

је поново прилагодила своју спољну политику и дипломатију, кроз процес сталног учења и

прихватања повратних информација. У овом процесу, нови концепти и приступи кинеске

дипломатије се развијају.

Термин Нова Дипломатија се углавном користи за приступ дипломатији коју је Кина

развила од средине 90-их наовамо. Циљеви кинеске дипломатије су остали исти од периода

реформе и отварања 1978: да се фокусира на централни задатак а то је економска изградња, и да

се обезбеди миран и повољан амбијент за међународни и унутрашњи развој Кине.Форма и

садржај Кинеске дипломатије, међутим, знатно се промијенио.Нови скуп идеја и концепата су

уведене укључујући Нови концепт безбедности, приступ новом развоју, нове цивилизације

свеобухватни преглед и концепт хармоничног света. Ови концепти доприносе дугорочном циљу

кинеске дипломатије: да се изгради складан свет који ће гарантовати Кини и осталима

континуирани мир и заједнички просперитет.33

Области економске дипломатије Кине се могу подијелити на четири области:34

Трговинска дипломатија

Финансијска и монетарна дипломатија

Помоћ страним државама

Кина је водила активну трговинску дипломатију што се већином огледа у преговорима о

мултилатералним и билатералним споразумима, у дјеловању у оквиру Свјетске трговинске

организације, у активностима везаним за Споразум о слободној трговини, или код посебних

тарифних смањења. Као што је наведено у поглављу 2.3 Кина се трудила да задржи статус земље

у развоју и направила је уступке осталим земљама да би одбранила своје економске интересе.

Сматрало се да би чланство донијело извозне могућности и једнака трговинска права каква једна

велика провреда са националним поносом и заслужује. Од 2002. има чврсте ставове посебно када

се ради о пољопривреди, услугама и правима интелектуалне својине, гдје је Кина можда и

најрањивија, јер 65% кинеске популације живи нас селу и близу пола милијарде људи је

запослено у примарном привредном сектору.Прије уласка у СТО Кина се трудила да заузме што

бољу позицију, нпр. критиковањем водећих западних земаља као што су САД и ЕУ што нису

успјеле да постигну смањење пољопривредне тарифе и субвенције и тиме себи обезбиједила

простор да након уласка у СТО, пољопривредне тарифе и субвенције је смањи постепено, прво на

15.8% и након тога се обавезала на смањивање на ниво од 8.5%35

Од приступања Свјетској трговинској организацији, Кина је врло активна у билатералном

преговарању о слободној трговини. Већ је потписала споразуме о слободној трговини или је у

33http://www.clingendael.nl/sites/default/files/20100700_The%20Shanghai%20Cooperation%20Organization%20and%20China%27s%20New%20Diplomacy.pdf 34 ЛЕКСИКОН економске дипломатије и међународног пословања, Институт за економску дипломатију, Београд, 2013, страна 122-125 35 The WTO’s Impact on China’s Agricultural Sector, The China Business Review March-April 2002

19

преговорима да их потпише са више од двадесет земаља. Наравно и даље се чака најважнији

споразум о слободној трговини и то са Европском унијом који је у финалној фази закључивања

због континуиране дипломатске активности Н.Р Кине и све већих интереса чланица ̶ земаља за

потписивањем истог. Ови споразуми служе да ојачају стратешке односе са партнерским земљама,

појачају извозне могућности Кине са државама ван Свјетске трговинске организације, као и да

диверзификују извозно тржиште, олакшају инвестирање како Кине у друге земље, тако и других

земаља у Кину, омогући стицање „тржишног економског статуса“ у оквиру Свјетске трговинске

организације, али и да обезбиједе стабилно снадбијевање ̶ што значи дугорочно снадбијевање

производима из партнерских земаља по стабилним цијенама. Пекинг се често поноси тиме да

како они кажу „даје више, а прима мање“ и билатералној трговинској дипломатији, посебно са

малим или земљама у развоју.

Међутим појачане извозне активности Кине негативно утичу на њене трговинске партнере

(као што су чланице Асоцијације нација Југоисточне Азије ASEN: Брунеј, Индонезија, Камбоџа,

Лаос, Малезија, Мјанмар, Филипини, Сингапур, Тајланд и Вијетнам), што поново покреће страх од

кинеске доминације. Године 2010, у складу са предходно потписује царинску унију са ASEN-ом и

на том статусу завиде јој њени конкуренти као што су Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Индија. Кина је

смањила и тарифе за неке производе из најмање развијених земаља, унилатерално, не

обавезујући другу страну на сличан поступак. Ипак, јефтина кинеска роба, као што су текстил и

одјећа истиснули су неке афричке локалне произвођаче.36

Пошто је стекла доста политичког капитала одрћавањем вриједности своје валуте реминби

(РМБ) током азијске финансијске кризе, Кина је покушала да демонстрира свој стил велике силе

кроз регионалну финансијску и монетарну дипломатију. Током свјетске економске кризе која је

почела крајем 2008. године, кинеска централна банка је потписала око двадесет билатералних

своп аранжмана чија је вриједност више од 1500 милијарди РМБ. Као разлог за овакве активности

навела је жељу да се промовише билатерална трговина и инвестирање, као и јачање повјерења у

економску стабилност региона. Моноги од кинеских партнера у овим споразумима су

снадбијевачи богати природним ресурсима, имају блиске трговинске и инвестиционе односе са

Кином или су стратешки важни за Пекинг. Кина такође користи билатералне своп (и друге

финансијке) аранжмане како би проширила регионално коришћење своје валуте, што по многима

значи интернационализација реминбија. Сва досадашња мјеста за трговину у јуанима налазе се у

Азији. Таква мјеста су потребна с обзиром на то да кинеском валутом не може слободно да се

тргује. Франкфурт би требало да постане центар за трговину са кинеском валутом. Одговарајући

споразум су потписале крајем марта ове године централне банке двеју земаља. Најважнија тачка

тог споразума јесте да ће Франкфурт постати искључиви офшор-клиринг-центар за јуан и евро. 37

Када је у питању сарадња са Међународним монетарним фондом, Кина је поносна на то

што не мора да узима позајмице још од 1986. године. У односу на раст своје економије и

36 Др Антоан Брине, Проф. др Жан-Пол Гишар: Економски империјализам- Хегемонске тежнје Кине, Институт економских наука, Београд, 2011, страна 23 37 Дојче Веле датум 02.05.2014 http://www.dw.de/juan-na-putu-ka-svetskoj-valuti/a-17606951

20

међународних амбиција које има, Кина сматра да није довољно заступљена. Заслужна је за

стварање групе Г20 и за позив на реформе међународним финансијских институција, уз захтјеве

да земље у развоју имају више права. Напори Кине и осталих земаља у развоју дали су резултате,

када је ММФ (у децембру 2010. године) одлучено је да више од 6% квота пребаци растућим

тржиштима и земљама у развоју.38

Како се кинеска привреда развијала у свијету када је у питању БДП, међународне

организације и владе других држава су смањиле или потпуно укинуле пружање помоћи Кини.

Међутим, Кина и даље покушава да добије помоћ на основу ниског прихода по глави становника и

неједнаког развоја.

Као донатор, Кина је мијењала своје стратегиј, идући од беповратне помоћи до

наглашавања заједничких интереса или принципа обостране користи. Кинеска влада понавља да

Кина никада не условљава своју помоћ или зајмове које даје другим земаља у развоју и никад се

не мијеша у унутрашњу политику тих земаља , за разлику од западних земаља. У пракси, кинеска

помоћ и повољни кредити се користе како би се кинеским компанијама помогло да експлатишу

природне ресурсе или продају своје производе. Они такође имају и политичку сврху ̶

придобијање политичке подршке за питања као што су Тајван и Тибет. 39

Кинеска политика је по питању економске дипломатије је прошла кроз40:

фрагментацију

глобализацију

професионализацију

Фрегментација ̶ Разноврсни домаћи интереси, у различитој мјери, ,све више су утицали

на државне одлуке о економској дипломатији, понекад у великој мјери ограничавајући

аутономију државе да тежи остваривању националних интереса. Домаћи актери постају све

гласнији у вези својих посебних интереса.

Постоји више владиних агенција које се баве имплементацијом кинеске економске

дипломатије. Министарство спољних послова често даје своје мишљење о актуелним или

потенцијалним стратешким односима између Кине и неке земље партнера, што је основа за

доношење одлуке о томе да ли та земља треба да добије приоритет по питању успостављања

стратешке сарадње. Остала министарства, такође, имају улогу водећих агенција у својим

областима.

38 Сајт ММФ-а: http://www.imf.org/external/np/exr/faq/quotasgov.htm 39 Др Антоан Брине, Проф. др Жан-Пол Гишар: Економски империјализам- Хегемонске тежнје Кине, Институт економских наука, Београд, 2011, страна 103 40 David Lampton et al., The Making of Science Foreign and Security Policy in the Era of Reform, 1978-2000, Stanford University Press, 2001, страна1-36;

21

Важан однос за кинеску политику засновану на Споразумима о слободној трговини или за

кинеску економску дипломатију у цјелини, јесте однос између креатора спољне политике и

реатора спољно-економске политике. Уколико је примарни циљ, када је у питању неки економски

споразум, промовисање националних политичких интереса, те ако су лидери вољни да буду

потпуно укључени у креирање политике, кинеска политика ће више водити рачуна о политичким

интересима чак и по цијену неких домаћх економских интереса. С друге стране, ако је примарни

циљ власти економска добит, спољна политика и дипломатски напори ће овај циљ подржавати.

Ипак понекад ова два аспекта економске дипломатије нису координисана, што ствара у

иностранству слику Кине у конфликту.

Све у свемо, то константно балансирање између протекционистичких и либералних, те

политичких и економских интереса у креирању политике, доводи до закључка да је

конзистентност тешко одржива у економскомској дипломатији Кине.

Глобализација ̶ Кинески домаћи актери све више постају свјестни утицаја које економска

дипломатија има на њих – како позитивних тако и негативних. Они такође, почињу да користе

државу ради остваривања својих комерцијалних интерерса у иностранству, посебно када је у

питању инвестирање. Кинески креатори политике су, такође, много научили о међународним

правилима, нормама и доминантним идеологијама у економском управљању, па су их

прилагодили и искористили за остварење кинеских националних интереса.

Професионализација ̶ Кинески креатори трговинске политике су стекли искуство,

вјештине и знање не само путем мултилатералних преговора под окриљем Свјетске трговинске

организације, већ и учествујући у регионалној сарадњи током предходне деценије. Они су такође

навикли да се ослањају на мишљења експерата и на спољна истраживања. Креатори политике у

Кини су схватили да креирање спољно-економске политике мора бити софистицирано и научно

засновано, да они морају да знају све о потенцијалним трошковима и користима одрећене

политике за домаћу привреду.

На примјер, Министарство трговине се бави трговинском дипломатијом и дипломатијом

помоћи уз помоћ Кинеске увозно-извозне банке и Кинеске банке за развој, финансијсом

дипломатијом руковиду Централна банка ̶ Народна банка Кине, а у оба случаја помоћ пружа и

Државна администрација за девизно пословање. У исто вријеме, Комисија за национални развој и

реформе, релативна министарства из области индустрије и остале владине агенције учествују у

креирању политике а коначна одлука заснва се на консензусу међу њима. Они често ангажују

тимове експерата (из Кинеске академије за друштвене науке и Академије за спољну трговину и

економску сарадњу, Центра за развој студија при Државном савјету и Института за међународне

економске односе при Комисији за национални развој и реформе или, пак из саме Комисије за

национални развој и реформу), као и универзитете да спроведу студије о изводљивости.

Минстарство трговине сада, такође прикупља мишљења индустријских предузећа о предложеним

трговинским споровима (прсредством министарстава која се баве индустријом и кроз

индустријске асоцијације) и од локалне власти путем упитника.

22

3.2 Дефинисање принципа економске дипломатије Европске Уније

Одређивање овог појма је веома изазован задатак. Иако је већ само по себи одређивање

тачних граница овог појма тешко, морамо га посматрати у оквирима Европске уније, јединствене

заједнице која тренутно броји 28 чланица и која је још увијек у процесу проширења. Мора се

направити резлика између економске дипломатије Европске уније и Европске економске

дипломатије, јер се овај други појам обично разумије као политика како Европске уније тако и

земаља чланица.

У случају ЕУ, економска дипломатија бави се процесима доношења одлука и преговарања

у областима међународне трговине и инвестиција, финансијских тржишта, развојних политика и

животне средине. Анализирајући економску дипломатију Европске уније, Стивен Вулкок (Stephen

Woolcock) у својој књизи Економска дипломатија ЕУ41 каже: „Економска дипломатија ЕУ је у

потпуности спољна и не односи се на скуп права и обавеза којим су повезане и обавезане све

државе чланице унутар Европске уније. Стога је економска дипломатија Европске уније усмјерена

на правила која олакшавају њено ангажовање на међународном робном тржишту. Ову улогу ЕУ

врши тако што настоји да отвори тржишта трећијх земаља за трговину и инвестиције.

Тако је Европска унија, на међународном нивоу, понекад представљена као

субнационални ентитет, иако, у неким случајевима, државе чланице настоје да представљају саме

себе. Ово се односи и на економску дипломатију, те је у том смислу важно још једном истаћи да

Европска унија не функционише на свим пољима економске дипломатије као јединствени актер

или представник. Ова разноликост је понекад забуњујућа и за саме грађане Европске уније. У том

смислу поставља се питање ко је заправо прави саговорник Европске уније према нпр.

предсједнику или премијеру Кине. Да ли је то предсједник/ца Европске комисије, или

предсједник/ца Европског савјета или можда шеф државе – чланице која тренутно предсједава?

Тако није без значаја појава да се предсједник Н.Р Кине, осим са представницима Европске уније у

својој последњој посјети састао и са шефовима неких држава-чланица (Њемачка, Велика

Британија, Француска, Холандија)

Примјере у којима државе дјелују самостално можемо наћи када се ради о развојној

политици, финансијским преговорима у оквиру плурилатералних организација као штао је

Међународни монетарни фонд (IMF), Организација за економску сарадњу и развој (OECD) или

Свјетска банка (WB) и код мултилатералних организација као што су Уједињене нације (УН) и сл.

Ипак постоје области, мада свега неколико), гдје Европска унија наступа „једногласно“. Ово важи

за међународне трговинске преговоре, гдје Европску унију једногласно представља Европска

Комисија. Заједничка трговинска политика Европсле уније представља модел коко се развија

деценијама, почевши од Европске економске заједнице, који је заснован на Члану 133. Римског

споразима, којим су дефинисане искључиве надлежности ЕЕЗ у овој области. Међутим, на питање

41 Stephen Woolcock, EU Economic Diplomacy: The Factors Shaping Common Action, The Hague Journal of Diplomacy,2011; страна 83

23

да ли се званичници ЕУ баве економским питањима прије 20 година би се могло одговорити

одрично, јер је у то вријеме економска дипломатије често била посматрана као „ниска

дипломатија“, што је заоставштина из Хладног рата. Тада се под „високом дипломатиом“

подразумијевала само политичка и безбједоносна питања. Последња глобална криза је ову

перцепцију промијенила заувијек. Практично није било ниједног састанка на врху држава или на

мултилатералном нивоу који није почињао разматрањем кризе. То је вјероватно било први пут у

модерној историји да су свјетски лидери били укључени у конкретне пословне одлуке

(расправљајући да ли нека банка треба да буде помогнута, да ли нека земља или компанија треба

да добије додатне зајмове, да ли неког треба спасавати од банкрота и сл).

Ово је нарочито случај у ЕУ, гдје су представници субнационалних ентитета ̶ Европска

централна банка, Европска комисија и плурилатерални ММФ диктирали мјере фискалне

организације грчким националним властима. Због највеће дужничке кризе, видјели смо и пад

италијанске владе ( као и још неких у ЕУ) и постављање техничке владе, на челу са бившим

европским комесаром Монтијем42

Криза је довела до бројних случајева укључивања субнационалних ентитета у доношење

конкретних одлука на националном нивоу, што је изазвано прије свега економским питањима.

Само неколико деценија раније, то би било у потпуности незамисливо и сматрало би се

недозвољеним мијешањем у суверенитет државе. Ово је преседан у модерној историји и показује

да свијет није никада био толико међусобно повезан. Субнационални представници преговарају

дректно са представницима националног нивоа, невладине организације са регионалним

тијелима и националне владе са корпорацијама.

Због предходно наведеног може се тврдити да економске теме нијесу више само један од

аспеката дипломатије, већ су њен највећи приоритет. Европска унија, као ни други

субнационални ентитети, не могу да избјегну ту чињеницу.

Савремени контекст за расправу о улози ЕУ у економској дипломатији се обликује према

промјенама споразума које доноси ратификација и усвајање Лисабонског споразума (Споразум о

функционисању Европске уније) . Спроразум представља изазов али и нуди могућности за ЕУ.

Изазов укључује интегрисање Европског парламента (ЕП) са његовим већим овлашћењима у

доношењу цјелокупних одлука унутар ЕУ која су стечена Лисабонским уговором. Већа

демократска одговорност би могла ојачати ЕУ, али постоји потреба да се обезбеди економска

дипломатија ЕУ ефикасан . Уговора о функционисању ЕУ значи већу надлежност ЕУ у областима

као што су стране директне инвестиције, а тиме и већу улогу за Европску унију , за разлику од

држава чланица. Промјене Лисабонског споразума такође могу да поремете успостављену праксу

у доношењу одлука у смислу равнотеже између држава чланица у Савјету или њених радних група

и комисија. Даље изазов је како да задовољи уговорне циљеве интеграције јединствене спољне

политике ЕУ у оквиру Европска службе за спољну политику.

42 ЛЕКСИКОН економске дипломатије и међународног пословања, Институт за економску дипломатију, Београд, 2013, страна 109

24

Лисабонски уговор је поништио „стубовску“ структуру ЕУ и тиме отклонио разлике у

овлашћењима које институције ЕУ уживају у различитим областима деловања. Област спољне и

безбједносне политике регулисана је Насловом Уговора о ЕУ, који садржи Опште одредбе о

спољној активности Уније и Специфичне одредбе о Заједничкој спољној и безбједносној

политици. Област спољне и безбедносне политике је сада смештена под окриље шире области –

тзв. спољне активности Уније (Пети дио Уговора о функционисању ЕУ), гдје спадају, поред ње, и

заједничка трговинска политика и сарадња са трећим земљама и хуманитарна помоћ. Међутим, у

намјери да укажу да и даље постоји битна разлика између овлашћења ЕУ у области спољне

политике и безбедности и осталих области спољње активности, творци Уговора су се

опредијелили да само ову прву област уреде Уговором о ЕУ (не дакле и Уговором о

функционисању ЕУ), а сам уговор о ЕУ наглашава да Заједничка спољна и безбедносна политика

подлеже посебним правилима и процедурама. Због тога се може рећи да, иако се укидају

„стубови“ ЕУ, не добија се битна разлика у овлашћењима које институције имају у различитим

областима дјеловања.43 Замјена три стуба Европске уније даље води ка већој улози за Европску

унију у међународним односима, али она такође представља изазов обезбеђивања кохерентности

у различитим областима међу чланицама.

Многима начин доношења одлука унутар ЕУ изгледа сложено. Постоји више разлога за ову

сложености. Европска унија, није у позицији да као Кина има јединствен став, њена економска

дипломатија мора помирити ставове 28 земаља чланица, као и многе интересе сектора и

конфликтних циљева између различитих области политике. Стога је неопходно схватити како су

ставови чланица обједињени да формирају заједнички став ЕУ

За то је опет потребно да се разумију улоге различитих ЕУ институција, прије свега Савјета,

Комисије и Европског парламента, и како ове институције формирају економску дипломатију у

различитим фазама у креирању политике и преговарачких процеса. У поређењу са другим

националним подешавања, као што су Сједињене Државе, ови институционални фактори су

вероватно важније, али преференције ЕУ, попут оних из појединих земаља значајно обликују

сектора и других интереса. Слика се додатно компликује са питањем надлежности, односно да ли

ЕУ или државе чланице имају моћ да одреде политику и укључе се у преговоре са трећим лицима.

Надлежности такође варирају између области политике и понекад дијеле се између Уније и

држава чланица, тако да док ЕУ може имати приближно поптуну надлежност да води спољну

трговинску политику то није случај за финансијске регулативе, или чак у међународној политици

заштите животне средине. Тежња за кохерентним ставом у разним областима политике стога

захтијева координацију између политике у којима ЕУ има компетенције и оне у којима су државе

чланице задржавају значајну надлежност.

Улога коју ЕУ игра у међународним економским преговорима је еволуирала током

времена, дјелимично као резултат процеса унутрашње интеграције и дијелом прилагођавајући се

начину на који су државе чланице ЕУ одговарале на спољашње или глобалне изазове. На пример,

већа координација или интеграција у области политике може доћи као резултат жеље држава

43 Весна Кнежевић-Предић и Зоран Радивојевић, Како настаје и делује право Европске уније, оп. цит., стр. 74

25

чланица да се одрекну дијела суверенитета како би имали већи утицај и синергију у

међународним економским односима. Ефективност економске дипломатије ЕУ зависи од низа

фактора. Ово укључује „домаће“ ЕУ факторе, таква су кохезија или хетерогеност чланица државa и

интереса у разним секторима, као и институционалну способност ЕУ. Ефикасност ЕУ ће такође

зависити од међународних, екстерних, фактора, као што су релативне економске или тржишне

моћи у ЕУ и преговарачке позиције њених партнера. То значи да ће се ефикасност варирати од

области до области и специфичности случаја у сваком преговору. Интереси унутар ЕУ су такође

промјењиви и релативна економска моћ партнера Уније. Зато је тешко направити генерализацију

за све преговоре.

Поред тога треба направити разлику између ефикасности и ефективности у економској

дипломатији Европске уније. Ефективност би тада требало посматрати као способност ЕУ да

постигне своје преговарачке циљеве. Мора се признати да се различити актери у економској

дипломатији ЕУ имају различите интересе у датим преговорима. Исто тако, различите институције

ЕУ ће имати своје специфичне интересе. Европска комисија, као чувар и гарант Лисабонског

споразума, има интерес да обезбиједи да преговори са трећим земљама не подривају напоре за

Европске интеграције. Комисија ће се стога залагати за заједничке одговоре и сузбијање

различитих одговора држава чланица на спољне изазове који би могли отежати интеграцију у ЕУ.

Свједоци смо да у Украјинској кризи имамо различита мишјења држава чланица, али јединствен

став исказан изјавама и реаговањима Европске комисије. Европски парламент може да користи

утицај који има на ратификацију на примјер специфичних споразума, као што су билатерални

споразуми о слободној трговини, као средство за стицање позиције у сучељавању за власт са

другим институцијама ЕУ и посебно Европског савјета.

Економска дипломатија ЕУ укључује доношење одлука тј. начин на који државе чланице и

институције ЕУ постижу (или не) заједнички ставов или циљеве, а затим како ЕУ тежи

дапромовише договорено кроз позицију ЕУ у преговорима са трећом страном. Са повећаним

економске међузависности много већи број чланица држава и званичника ЕУ су постали активни

учесници у међународним преговорима. До 1990-их, министарства иностраних послова, уз

подршку министарства трговине и финансија су обавља скоро цјелокупну економску дипломатију.

Али, у последњих неколико деценија много више сектора или одељења су постали директно

укључени у преговоре са својим колегама у другим земљама. Ови различити актери настоје да

утичу на међународне споразуме кроз преговарања. Другим ријечима, они су укључени у

дипломатске активности. Економска дипломатија овдје не значи економске активности од стране

дипломата, нити је то разматрање економских или комерцијалних односа у спољној политици,

већ преговори о кључним економским питањима. Јер разматрање економских фактора од стране

дипломата у спољној политици који, на пример, укључују примену економских подстицаја и

санкција у циљу промовисања безбедносних политичких циљева не представља економску

дипломатију у правом смислу.

Непосредно након 1945 периоду, САД доминирају западни економским поредком, али већ

1970-их година ова доминација је замењена групациом који је укључивала Европску заједницу

(ЕЗ) о трговинским питањима, као и Канади и Јапану. До 1980-их трансатлантски економска

26

дипломатија у великој мери обликован мултилатералне преговоре са другим земљама следеће,

највећим делом, вођству предузете од стране САД и Европске комисије у трговини, финансијама,

развој и регулисање тржишта. Крај Хладног рата донео многе раније централно-планских

привреда у оно што је до тада био западни модел.44

До 1980-их трансатлантска економска дипломатија према осталим земљама се у великој

мери обликована од стране САД и Европске комисије у сверама као што су трговина, финансије,

развој и регулисање тржишта. Крај Хладног рата приближио је многе, раније централно-планске

привреде, ближе ономе што је до тада био западни систем и модел економске активности. Тада

су се Западним земљама придружиле ново индустријске земље са великим амбицијама, попут

Јужне Кореје да постану подједнако економски развијене. Током 1990-их веће земље у развоју,

као што су Бразил, Индија и Кина, па и Русија, које су претходно чувале полу затворену економију

засновану, прешле на политику ангажовања и проактивног приступа мултилатералној свејтској

привреди и као резултат тога имамо Г20 групу. У мултиполарном систему преговора стара

структура заснована под вођством Организације за европску економску сарадњу се више не види

као једини легитиман или довољан фактор. Споразум сада захтева консензус или договор међу

широм групом актера. Добијањем на значају Европске уније у међународним економским

односима, економска дипломатија ЕУ је стога важна из системских разлога, као и због развоја

Евроске Уније.

За Европску унију, као и за државе-чланице појединачно укључене у економској

дипломатији, постоје важне везе између унутрашње и спољне економске политике. Спољни

економски односи су обликовани и у оквиру ЕУ и унутар њених држава чланица, тако да

економска дипломатија има значајне последице за будућу еволуцију европских интеграција.

Закључно економска дипломатија Еворпске уније промовише трговину у смислу да она

настоји да уклони препреке за трговину и инвестиције. Економска дипломатија постаје важнија у

међународним односима, јер су суштинска економска и трговинска питања посталa важнија у

односу на безбједност и спољну политику. Ово се можда најбоље илуструје начином на који је

процес глобализације утицао на еволуције трговине, инвестиција и финансија током предходних

деценија. Економска дипломатија је такође постала важнија јер у мултиполарном свијету чије

оквире затичемо данас, привредни систем се обликује више према преговорима и мање под

утицајем хегемоније, хегемонистичке руководства или такозваних клубова истомишљених

земљама. У међународним економским односима је дошло до мултиполарног свијета почетком

новог миленијума.

44 Robert Owen Keohane, Joseph S. Nye, Power and Interdependence, Longman, 2001

27

3.3 Споразум о слободној трговини ЕУ и Кине

Споразум о слободној трговини између Н.Р Кине и Европске Уније, који још није потписан

али се увелико улажу политички напори двије стране да до тога дође, је типичан примјер

економске дипломатије двије стране који се тренутно одвија.

Ера споразума о слободној трговини је наставлиа да трпи притисак критика и упркос

глобалној финансијској кризи 2008 и 2009, у којој су државе углавном прибјегавале

протекционизму. 45

Кина је развила стратешки положај када је у питању улазак у споразуме о слободној

трговини – политику која омогућава ослобађање и/или смањење пореза на одређене производе и

услуге што је један од главних темеља који је пројектовао ову нацију да буде светски производни

центар током последњих година, или како се то популарно каже „фабрика свијета“.

Европска унија је се након неуспјеха Доха рунде Свјетске трговинске организације. Ти

преговори нису успели, обзиром да богате и сиромашне земље нису могле да се договоре,

нарочито о пољопривреди. За неуспех су претежно окривљени САД и ЕУ, у којима су субвенције

највеће у свету. САД и ЕУ нису пристајале на модалитете за уклањанаје заштите и сувбенције за

њихове пољопривреде, мада су се на то обавезале у Дохи. За разлику од Сједињених америчких

држава, Европска унија нема модел који чини основу за преговоре са свим партнерима око

потписивања Споразума о слободној трговини. Ипак, процјеном окоснице преговарачких ставова

ЕУ за сваки нови споразум о слободној трговини, могуће је направити оквирни модел

преговарачке позиције, усмерен недавним политичким изјавама и студијаама изводљивости и

извештајима састављених за сваки нови Споразум о слободној трговини. 46

Кина има једанаест споразума о слободној трговини, са још три земље се преговара и још

три које се разматрају . Од тога , многе су релативно мале , мада корисно за компаније из тих

земаља – Чиле, Исланд и Перу. Кина такође има занимљив Споразум о слободној трговини са

Швајцарској, потписан средином 2013. године и ступиће на снагу у другој половини 2014. године.

Швајцарска, наравно није чланица ЕУ, иако је члан Европског удружења за слободну трговину и

има билатерални споразум са Европском унијом . Швајцарска је једна од ријетких европских

земаља да уживају трговински суфицит са Кином, а ово је био први кинески Споразум о слободној

трговини са неком континенталном европском државом. Швајцарски трговински суфицит са

Кином био вредан око 23 милијарде америчких долара у 2012, нарочито, , поред хемикалија,

продајом луксузних производа као што су сатови. Као велики побједник након овог уговора је

изашла компанија Нестле, која ће направити велику уштеду у трошковима тј. смањи потрошачке

цијене у Кини , чиме ће њени производи бити још конкурентнији. 47

45 Stephen Woolcock, European Union policy towards Free Trade Agreement, ECIPE working paper no:03/2007 46 http://www.kombeg.org.rs/Komora/udruzenja/UdruzenjeTrgovine.aspx?veza=1408 47 http://www.china-briefing.com/news/2014/02/10/understanding-chinas-free-trade-agreements.html

28

Током посјете Пекингу децембра 2013. године, Британски премијер Дејвид Камерон

оцијенио је да нови уговор о Слободној трговини између Кине и ЕУ би могао да ствара додатни

обим трговине мјерен десетинама милијарди долара сваке године." Он је предвидио да ће то

појачати економију Велике Британије за 1.8 милијарди фунти (2.98 милијарди долара) годишње,

што објашњава зашто Камерон одушевљено понудио да "стави своју пуну политичку тежину иза

таквог договора." 48

Први од самита на високом нивоу у 2014. години десио се 25. до 28. јануара на позив

потпредседнце ЕУ и високе представнице за спољне послове и безбедносну политику Кетрин

Ештон која је предводила стратешки дијалога Кине и ЕУ заједно са кинеским државним

саветником и дипломатом Јанг Јеци (Yang Jiechi). 49

Главне ставке трговинске политике ЕУ према Кини су: чвршће повезивање двају привреда

и што веће укључивање Кине у свјетске послове. Посебно важно место у том погледу има

Споразум о партнерству и сарадњи сa Кином. У овом споразуму кључни су трговина и улагања.

Један од приоритета ЕУ је да се Кини призна статус тржишне привреде. У ствари, трговинска

политика ЕУ према Кини је њена продужена трговинска политика изграђена за њено “јединствено

тржиште”, закључено је на том састанку. Јанг је рекао новинарима да Кина и ЕУ треба да „раде

заједно на стварању услова за покретање студије изводљивости о новом заједничком Споразуму о

слободној трговини.“ Глобалне последице таквог споразума ће бити огромне, закључио је Кинески

дипломата.50

Ипак, упркос ,или можда због, масовног обима трговине ове двије стране имају историју

непријатних трговинских спорова. Законодавство ЕУ о монополима и конкуренцији, режиму

државне помоћи, јавним набавкама су оквир за несметану унутрашњу трговину и конкуренцију. У

исто вријеме, овај оквир дефинише трговинску политику ЕУ на свјетској равни. Кинески поглед на

трговинску политику привреде двију страна су комплементарне. Упоредна предност Кине је

радом интензивна производња, а упоредна предност Европе је капиталом интензивна

високотехнолошка производња. Према томе, раст кинеске привреде не значи само раст

конкуренције предузећима из ЕУ, него и проширивање тржишта за пласман њихових производа.

Може се закључити да протекционистичке мјере које примењује ЕУ не воде конкурентности какву

предвиђају прописи ЕУ на јединственом тржишту.

Прошле године, Европска унија је оптужила кинеске фирме за дампинг цијена соларних

панела, и претила додатним царинским наплатама за ове производе. Кинеска влада је узвратила

отварањем истраге у увозу вина из ЕУ. Ројтерс је ово назвао "највећи трговински спор до сада"

између Кине и ЕУ. После шест недеља преговора, шеф трговине ЕУ и његовим кинеским колегом

48 http://www.theguardian.com/politics/2013/dec/02/david-cameron-china-advocate-western-world, 2/12/2013 49 http://thediplomat.com/2014/01/beijing-pushes-for-china-eu-free-trade-deal/, датум 28/01/2014 50 http://www.reuters.com/article/2014/01/27/us-eu-china-trade-idUSBREA0Q1BN20140127, датум 27/01/2014

29

је постигао договор преко телефона за одређивање минималне цијене за панеле из Кине по

тржишним цијенама. 51

Конкретан спор је ријешен споразумно преговорима који су избјегли међународну арбитражу,

али прије тога се открио раскол унутар ЕУ када је у питању трговина са Кином. Трговинска

комисија ЕУ је била приморана да преговара јер многе земље чланице ЕУ ( предвођене

Њемачком) су били против примјене казнене тарифе. Због тога је тешко за ЕУ да уравнотежи своје

интересе са конкурентним и повремено сукобљеним интересима њених чланица.

Кинески предсједник Кси Ђинпинг (Xi Jinping) је крајем марта ове године (31/03/2014)

дибио обећање од Европске уније у о разматрању уговора о слободној трговини са Кином, дуго

тежени циљ за Пекинг који Европу дијели на таборе за и против. Кси је први кинески лидер који је

посјетио институције ЕУ у Бриселу од кад су успостављене дипломатских веза 1975. године. По

мишљењима многих алалитичара делегација Кине је направила притисак на високе званичнике ЕУ

да размотре такав споразум, упркос забринутости челника Уније да кинеске државне фирме крше

међународна трговинска правила. Све земље-чланице ЕУ су се обавезале по први пут да се

отварање преговора о споразуму о слободној трговини покрене ако садашњи преговори о

„инвестиционом споразуму" допринесу побољшању пословних везе. У заједничком саопштењу је

наглашено да: „Закључујући такав свеобухватни „Инвестициони споразум“ се преноси заједничка

посвећеност обје стране према јачој сарадњи, као и обострана спремност за разматрање

амбициознијих споразума, укључујући, када се за то стекну услови, свеобухватни Споразум о

слобоној трговини, као дугорочној прерспективи.

Предсједник Кси, у својој последњој етапи европске турнеје је ставио Споразум о

слободној трговини у центру његове политике са ЕУ, чак и користећи такозвану „панда

дипломатију“ током посјете Бриселском зоо-врту поклонио двије панде.

Пекинг има дугу традицију коришћења панди, за побољшање односа са другим земљама.

Преговори ка таквом инвестиционом споразуму су у току и што се тиче европске стране

требало би да олакша пословање компанија из земаља ЕУ у Кини, што многи виде као приступни

корак трговинском споразуму јер Европске компаније се жале на лош третман у Кини, на пример,

присиљени су да дејеле осетљива знања и технологије са локалним партнерима. У саопштењу,

Министарство иностраних послова Кине каже да обје стране „треба да почну студије

изводљивости о споразуму о слободној трговини, а заједнички побољшати квалитет и ниво

трговине Кине и ЕУ“.52

51 http://europa.eu/rapid/press-release_IP-13-1190_en.htm датум 02/12/2013 52 http://www.fmprc.gov.cn/mfa_eng/zxxx_662805/t1143406.shtml

30

З А К Љ У Ч А К

Кина и Европска унија су високо заинтересоване за развој међусобних односа. Обе су

свјесне раста своје моћи. Обје су спремне да је усаглашеним деловањем користе ради заузимања

све важнијег удела у светским пословима. Кина у Европксој унији не види војну претњу него

једног од главних економских партнера. ЕУ у односима с Кином примјењује исте методе као

према својим западним савезницима. Не користи ни средства војне претње ни методе

„економског рата“ као што су блокаде и санкције. Трговинске спорове с њом решава по

правилима међународног права. Односи Кине и ЕУ започети су као споредни и за једну и за другу,

а доспели су до нивоа „стратешког партнерства“. Привреде двеју страна су високо

комплементарне. Двије стране створиле су низ механизама за решавање сукоба интереса у

међусобној трговини. Међусобни спорови се решавају кроз дијалог, тако да њихови економски

односи стално напредују. Ипак, опстају неизвесности који могу утицати на развој односе Кине и ЕУ

у будућности. ЕУ је привржена сазревању свеобухватног стратешког партнерства с Кином.

Досадашња остварења се сажимају на следећи начин: „Није све идеално у двостраним односима.

Постоје области где би ЕУ желела да Кина чини више, и обрнуто. Будући економски и трговински

односи Кина–ЕУ зависиће од партнерства сарадње или партнерства конкуренције. Дејства

проширивања Европске уније на Исток Европе по интересе Кине нису једнозначна. Повољна

дејства су проширивање тржишта за кинеске производе и проширивање могућности за

коришћење погодности Опште шеме преференцијала чија примена се проширује на нове чланице.

31

Л И Т Е Р А Т У Р А

Примарни извори:

1. ЛЕКСИКОН економске дипломатије и међународног пословања, Институт за

економску дипломатију, Београд, 2013

2. Кинески свет, Жак Жерне, Clio, Београд, 2007

3. Др Антоан Брине, Проф. др Жан-Пол Гишар: Економски империјализам-

Хегемонске тежнје Кине, Институт економских наука, Београд, 2011

4. Благоје Бабић: Односи Кине и Европске уније-Геоекономска осовина у развоју,

Београд 2010

5. Nicolas Casarini, The evolution of the EU-China relationship: from constructive

engagement to strategic partnership, 2006, електронска верзија

http://ftp.infoeuropa.eurocid.pt/files/database/000037001-000038000/000037834.pdf

6. Момир Булатовић, Економија и демократија -држати главу изнад-, Подгорица 2011

7. Stephen Woolcock, EU Economic Diplomacy: The Factors Shaping Common Action, The

Hague Journal of Diplomacy,2011;

8. Stephen Woolcock, European Union policy towards Free Trade Agreement, ECIPE

working paper no:03/2007

Секундарни извори:

1. Yang Jiang, Economic Diplomacy : Economic and Political Perspectives, Asia Research

Centre, 2011

2. David Lampton et al., The Making of Science Foreign and Security Policy in the Era of

Reform, 1978-2000, Stanford University Press, 2001

3. Весна Кнежевић-Предић и Зоран Радивојевић, Како настаје и делује право

Европске уније.

4. Raymond Saner and Lochia Yiu, International Economic Diplomacy, Netherlands

Institute of International Relations “Clingendael”, 2010

5. Robert Owen Keohane, Joseph S. Nye ,Power and Interdependence, Longman, 2001

6. The WTO’s Impact on China’s Agricultural Sector, The China Business Review March-April

2002

Извјештаји Кинеских институција:

1. Министарство спољних послова Народне Републике Кине: Кинеска политика према

ЕУ, продубљивање свеобухватног Стратешког партнерства на обострану корист,

http://www.fmprc.gov.cn/mfa_eng/zxxx_662805/t1143406.shtml

32

Извјештаји и сапоштења институција Европске уније:

1. Хронолошки редослед односа Е.У-Н.Р.К

http://eeas.europa.eu/china/docs/chronology_2012_en.pdf

2. Службени лист Европске економске заједнице

Council Regulation (EEC) No 2616/85, OJ L 250 of 19.9.1985

3. Споразум о трговини и економској сарадњи ЕЕЗ и Кине, 1985

http://europa.eu/legislation_summaries/external_relations/relations_with_third_count

ries/asia/r14206_en.htm

4. Извјештај Европске комисије о трговинским односима са Н.Р Кином

http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/countries/china/

5. Еворпска комисија: Дугорочна политика односа ЕУ и Кине, 1995

http://eeas.europa.eu/china/docs/com95_279_en.pdf

6. Заједничко саопштење за јавност након 6. самита ЕУ-Кина октобра 2003.

http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/er/77802.pdf

7. Извјештај Еуростата о међународној трговини и страним директним инвестицијама

http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_OFFPUB/KS-FO-12-001/EN/KS-FO-12-001-

EN.PDF 2013. година

8. Саопштење за јавност Европске комисије у вези наметања коначних мјера

кинеским извозницима соларних панела: http://europa.eu/rapid/press-release_IP-

13-1190_en.htm

Википедија:

http://sr.wikipedia.org/wiki/Кина; http://sh.wikipedia.org/wiki/Република_Кина;

http://sr.wikipedia.org/wiki/Историја_Европске_уније http://sr.wikipedia.org/wiki/Пут_Свиле

Интернет Чланци:

1. Сајт СТО: http://www.wto.org/english/news_e/pres01_e/pr243_e.htm 17/09/2001

2. Сајт ММФ-а: http://www.imf.org/external/np/exr/faq/quotasgov.htm 05/08/2013

3. The Diplomat: Beijing Pushes For China-EU Free Trade Deal, Shannon Tiezzi 28/01/2013

http://thediplomat.com/2014/01/beijing-pushes-for-china-eu-free-trade-deal/

4. Ројтерс: China's Xi wins EU pledge to consider free-trade deal, Robin Emmott,31/3/2013

http://www.reuters.com/article/2014/03/31/us-china-eu-idUSBREA2U15J20140331

5. Гардијан: David Cameron calls for new EU-China free trade agreement, 02/12/2013

http://www.theguardian.com/politics/2013/dec/02/david-cameron-china-advocate-

western-world