Immanuel

Kant

UM I

SLOBODA

spisi iz filozofije istorije, prava l države

izbor, redakcija prevoda i predgovor Danilo Basta

IDEJA OP$TE ISTORIJE USMERENE KA OSTVARENJU SVETSKOG GRAĐANSKOG PORETKA

ldee zu einer allgemeinen Geschichte in weltburgerlicher Absicht

(Berl i nische Monatsschrift. 1784.)

Bez ob:zoira na to što je naš pojam o slobodi volje me· tafizički usmeren, njene su pojave- ljudske radnje- isto kao i sva druga prirodna zbivanja određene opMim prirod­nim zakonima. Istorija, koja se bavi pripovedanjem tih po. java, ma kako duboko da su skriveni njihovi uzrooi, ipak pruža nadu da će, posmatraju6i igru slobode ljudske volje u celini, moći da otkP�ije pravilnost u njenom toku i da će se na taj način ono što kod pojedinih subjekata zapažamo kao zamršeno i neregulisano, ·kod cele vrste ipak moći pre­poznati kao trajan mada spor razvi.tak onoga čemu je prvo­bitno bi-la namenjena. Tako ·izgleda da brakovi. rađarija koja iz njih proističu i umiranja- pošto ljudska slobodna volja ima na njih toliki uticaj - ne podležu nikakvom pravilu po kome bi se njihov broj mogao unapred ·izračunati; pa ipak. godišnje tablice u vetikim zemljama :pokazuju da se � oni događaju po postojanim prirodnim zakonima. isto kao što i tako nepostojane vremenske pril·lke. �ije se pojave poje­dinačno ne mogu unapred odrediti, •pak u ceUni održavaju u ravnomernom nepre)<lidnom toku rast biljaka, tok ve)�lh reka i druge prirodne poduhvate. ljudi pojedinci. pa čak ;·

čitavi narodi retko misle o tome da oni, sledeći vlastlttJ svrhu svaki po svome nahođenju l često jedan protiv dru­goga. neopaž&no. bo vođeni nekom crvenom niti, slede nameru prirode i rade na njenom unapređenju, premda je ona ntima samima nepoznata, a �ak ·i da im je poznata ne bi im bilo baš mnogo stalo do nje.

Pošto ljudi kao celina u svojim nastojanJima ne postu­paju samo instinktivno. kao �ivotinje. a ·ipak ne nl kao umom obdareni građani sveta. po dogovorom utv.rđenom pla­nu. čini se da nije mogućna ni planska istOI'ija o njima (kao npr. o pčelama i dabrovima). ćovek ne može da ne osetli izvesno negodovanje kad pogleda ita sve oni .ne rade, 1 ka­ko se sve ne ponašaju na velikoj svetskoj pozornici; i kada

30 nađe da je, i pored mudrosti koja tu i tamo zasvetli u po­jedinačnom. ipak na kraju u celini sve satkano ·iz gluposti, detinjaste sujete. često i .jz detinjaste pakosti ·i rušilačkog nagona. l pri tome ne zna kakav pojam sebi da stvori o svojoj vrsti, toliko gordo; na svoje prednosti. Tu za filozofa nema drugog saveta osim da pokuša, pošto kod ljudi ·i oj•i· nove igre u ce�ini ne može da pretpostavi ntkakvu razumnu vlastitu svrhu, neće �i otkriti n&ku prirodnu svrhu u tom besmisle-nom toku ljudske stvarnosti; svrhu koja bi omo­gućila da ta stvorenja koja postupaju bez vlastitog plana ipak imaju ·istoriju po određenom planu prirode .- Sad će­mo da vidimo hoće li nam poći za rukom da nađemo crvenu nit za jednu takvu •istoriju, a onda ćemo prepustiti prirodi da stvori čoveka koji će biti u stanju da je prema njoj na· pi�e. Priroda je tako stvorila jednoga Keplera ·koji je eks· centrične putanje planeta na neočekivan način podveo pod određe-ne zakone; i jednog Newtona koji je te zakone obja­snio Jednim opštim prirodnim uzrokom.

PRVI STAV

Sve prirodne obdarenosti jednog stvorenja određene su da se jednom potpuno i celishodno razviju. Za životinje to potvrđuje spoljašnje .kao i unutrašnje, ili analitičko po­smatranje. Organ koji ne služi za upotrebu, uređenje koje ne postiže svoju svrhu, predstavlja protivrečnost u teleo­loškoj nauci o prirodi. Jer ako napustimo to načelo. onda više nema zakonite prirode, nego je to priroda koja se na­sumce poiQ1'ava, a bezizgledna slučajnost stupiće na me­sto crvene niti uma.

DRUGI STAV

U čoveku (kao jedinom umom obdarenom stvoreniu na zemlji} one prirodne obdarenosti koje su usmerene na upotrebu njegovog uma mogu se potpuno razviti samo u vrsti a ne u individui. Um u ']ednom stvorenju predstavlja moć da pravila i svrhu upotrebe ·svih svojih snaga prošl·ri daleko llznad prirodnog nagona. i njegOYi planoVi nemaju granica. On sam, međutim, ne dela nagonski, njemu su ·po· trebni pokt.tša}i. vežba i pouka. kako bl postepeno napredo­vao od jednog stupnja saznanja ka <!rugom. Stoga bl sva�i čovek morao nei·lmerno <lugo živeN. da bi naučio kako da u potpunosti upotrebi sve svoje pri·rodne obdarenosti: 111. ako mu je priroda odred"a samo kratkotrajan život (kao što stvarno ·i jeste). onda je potreban jedan možda nepre­gledan niz naraštaja koji te •jedni drugima predavati svoju prosvećenost. da bi njene klice najzad u našoj vrsti dote­rale do onog stupnja razvitka koji opotpuoo odgovara svrsi prirode. A taj vreme-nski trenutak mora bar u čovekovoJ •de­ji predstavljati cilj njegovih nastojanja, ·jer bi se +nače pri-

31 rod�e .obdarenos�i .v�in.

�m morale smatrati ·izll�nim i ne­koriSnim; a to �� ·JskiJUcJio sve praktične pr-incipe i �ime na�elo na. sumnJu .da �riroda, čija mudrost u ocenjivaoju s�1h osta_l·1h tvore�ma mače mora da služi kao načelo, je­dmo sa covekom 1gra neku detinjastu igru.

TREći STAV

. • Priroda je htela da čovek sve što izlazi iz okvira me­h�mckog uređenja njegov

.og životiniskog bivstvovanja stvo.

�� potpun� �am l� sebe, ' da ne stekne nikakvo drugo bfa. z enstvo nttt

. savrs�nstvo d� ono koje je, oslobođen instink­

t�. s�.m sebt .�tvorio v/astlt1m umom. Priroda, naime. ne ·ra· d1 n1sta �u��s�o. 1i ne troši rasipnički sredstva za svoje svrh�. DaJUCI coveku um i slobodu volje koja se na umu zasn1va, o�a je time već jasno ukazala na svoju nameru u pog!edu nJeg?ve o�remljenosti. čoveka. dakle, ne treba da vod1 n�gon, mti da 1ma s tećeno znanje koje bi ga .poučavalo; n �prot1v,

.on treba sve da stvori sam iz sebe. Isključivo

n1e9?�o .hčno delo treba da bude pronalazak hrane, odeće, spoiJaSOJ� bez�edno�t i odbr�n� (za što mu ·nije dala ni rogove b1ka, 01 kandze lava. "' celjust psa, nego samo ro· ke); �va zadovoljs�a koj� život mogu učiniti prijatnim. saf!l OJ�9?V razu'!' 1 razbor�!?St, pa čak i dobrota njegove volJ� ..

cm, �e �a Je. �na tu uz1vala u svojoj najvećoj šted·lj1-

vostJ ' da 1e ZIVOtiOJSku opremu odmerila tako skučeno i tak

_o tačno,. prema zahtevima najskromni}ih potreba Jednog

�ocetnog b1vstvo�anja, kao da je želela da kada se čovek J�noga dana .sv�Jim trudom bude izdigao iz najvećeg div-

.·IJa��a d�. �aJ�ece �pretnosti, unutrašnjeg savršenstva u nacmu

_ mlsltenja, a t1me (ukoliko je to na zemlji mogućno)

�o �lazens.�a. zasluga za to bude samo njegova i da za to J&dmo seb1 ·Jma da zahvali. baš kao da joj je više bi'lo stalo �o toga da on umol'!' sam sebe ceni nego da se <!obro ose­e�. Je:. takav tok I·Judskih zbivanja prepun je tegoba koje o�ekuJU čoveka. Medutim, izgleda da pr.irodi uopšte oije brlo stalo do toga da čovek dobro živi nego da osvo}im tru­d�m d�spe dotle .da ga njegovo .ponašanje učini <losto}nim f1vota ·1 blagos!anJa. Ct.rdno je pri tom što star.iJe generacl1e kao �� su �VOJ mukotrpan posao obavljale samo radi onih kasniJih, -na1m� da bi .�Jima pripremile stupanj sa kojeg bi ?Ve ·m�gle dalJe <la d1zu zdanje koje priroda ima za .svrhu; ' što �� �amo �e poslednje •imati sreću da žive u zgra<l1 n� ko�OJ Je rad1o (doduše bez vlastite namere) dugi niz nJt�o�rh p�edaka, bez mogućnosti da sam sudeJuje u sreći �OJU J&. pr.r�re.mao. Međuti-m, ma ko.iko to bilo zagonetno 1�t? toliko Je r potrebno, ako .pretpostavimo da Jedna livo· tmJska .�rsta treba da ·�ma um i da kao klasa umom obda­renfh b1ca, �kojih sva skupa umiru ali im je vrsta besout· na, tr�a da rpak dospe do potpunog razvitka svojih obda­renostr.

32 čETVRTI STAV

Sredstvo kojim se priroda služi da bi ostvarila razvi· tak svih ljudskih obdarenosti jeste antagonizam koji izm

.eđu

pojedinaca vlada u društvu, pod t;�retpostavkom da on .!pak na kraju postaje uzrokom zakomtog poretka među n11ma. Ovde pod antagonizmom podrazumevam nedrušt�enu dr�­štvenost ljudi; t:j. njihovu sklonost da stupe u .. drustvo, kOJ� je, međutim, povezana s opštim otporom ko)'J. stalno. preti da razjedini to društvo. Ovak�a sklono�t nalazi s.e oč•gle?­no u ljudskoj prirodi. Covek Je naklonJen podrust�ljavan!u jer se on u takvom stanju oseća vi�e č�vek.om, tJ . . osec� razvitak svojih prirodnih obdarenosti. Ah u coveku �e pri· sutna i izrazita sklonost ka usamljivanju (izola<?ijoj). Jer. o� istovremeno u sebi sreće i nedruštvenu osobmu da zeh da sve usmeri prema svom shvatanju, pa stoga odasvud očekuje otpor jer zna da je i on. sam, s_a svo·je. strane, sklon otporu protiv drugih. Taj otpor Je ono sto bud1 sve sn��e u čoveku. utiče da on savlada svoju sklonost ka lenost1 t da. gonjen častoljubljem, lako�ošću._i �lastolj�bivo�ću. obe�­bedi sebi položaj među SVOJim bhznjlma. koJe bas �e man� ali bez kojih ne može. l tu se sad javljaju p�vi prav1 k�rac1 iz divljaštva ka kulturi koja je u stvan sadJ?:a�a u .drustv�· noj vrednosti čoveka; tu se postepeno raZVIJ3J,� sV'!. talenti, izgrađuje ukus. pa čak pute�. s.tal�og P�?SV�IvanJa. udara se temelj jednom načinu mJsljeOJa, kOJI s1rovu pmod�u obdarenost da se proceni šta je moraJno vre�eno� .moze da pretvori u određena praktična na:ela, a !•me 1 �edan patološki - iznuđen pristanak ?a drus_tvo, najza_d, .u Je�u moralnu celinu. Bez tih, po seb1, doduse. ne bas lj�bazn1h svojstava nedruštvenosfli, iz kojih izbija otpor na koj� s�ako mora da naiđe ·zbog svojih samoživih pr�htev�. sv� b1 ta­lenti u idiličnom pastirskom životu. u ;;avrs�oJ s.lozJ, za�o­voljstvu ·i uzajamnoj ljubavi, ostali vec� sknven1 .u SVOJim začecima; ljudi, bezazleni kao ovce koJe napa_saJ�, !eš�o da bi svom životu pribavili veću vredno�t ?ego �!O Je •Jm�JU te njihove domaće životinje; oni ne b1 1spumh praznm� stvaranja u pogledu njihove svrhe kao umom obdarene pn· rode. Neka je. dakle. hvala pri·rodi �a �n�t�l:jivo�t, za �ure�­njivu takmičarsku sujetu, za nezaJ.�IJ•yu zudnJu za !mOVJ· nom, pa i za gospodarenjem! Bez llJlh b1 sve v��e p��rodne obdarenosti u čovečanstvo večno ostale nerazv11�ne, uspa­vane. čovek želi slogu; ali priroda bol!e �na š�� j.e dobro z� njegovu vrstu: ona želi neslogu. <?� ze�1 da ZIVJ ��obn� � zadovoljno; a priroda hoće da on 1z1đe IZ te bezbr1znost1 ! dokonog zadovoljstva i uvali se u rad � tegob�. kako �� pronatao ·i sredstva da se opet mudro IZ njih IZVUče. P.n: rodne pokretačke snage za sve to, izvo11i nedru��enost1 1 opšteg otpora - iz kojih ·izvire toliko zla, all_ ko)! opet �­gone da se napregnu nove snage, pa time ·J v1se razv1lu prirodne obdarenosti - odaju, dakle, svakako uređenje

33 mud�og. stv?ritelja,. a ne ruku nekog zlog duha koji je u nje­govoJ d1vno1 tvorevmi ošljario ili je iz zavidljivosti pokvario.

PETI STAV

. Najveći '!'�b/em za ljudsku vrstu, na čije rešenje je �moda nago_m .. 1este da ?stvari građansko društvo kojim �e se. uprav/fati prema opstem pravu. Pošto se samo u dru­s��· 1 to t�kvo� čiji članovi imaju najveću slobodu I među ko�1m.a sa�1m tu� vla�a i opšti medusobni antagonizam, ali kOJe 1pak 1m� najtačmJe određene i obezbeđene granice te �lobode da bJ ona mogla postojati uz slobodu drugih- po. st� �� samo u t�kvom društvu može u čovečanstvo ostvariti �aJ� Isa svr�a Prirode (razvitak svih njenih zamisli), priroda zeli da dr�stv� tu. svrhu_, kao i sve svrhe njenog određenja, samo .sebr pr1bavr. Znaci da za ljudsku vrstu najviši zada­tak Ptlr�d_e .!reba da .bude društvo u kome postoji sloboda P.o spofJ�SilJ�m_.�akon!fi!B povezana u najvećoj mogućoj me­n sa .• naJSnaznJJim pr1t1skom vlasti, odnosno jedan potpuno prav1can građanskt poredak; jer priroda može da ostvar ��e ostal,o što je zamislila s našom vrstom samo rešenje� 1 1zvršen1e�.ovoga zadatka. čoveka koji je inače tako za. net neogra�1ce�om slobodom. nevolja prisiljava da stupi u takvo sta�1e p�m�de .. i to nevolja najveća od svih; naime ona nevo!!a koJu IJuds sami sebi uzajamno pričinjavaju, jer zbog SVOJih .sk_lo�osti n� mogu dugo postojati jedan kraj drugoga u diVlJOJ slobodi. Međutim. u jednom takvom za­branu .kak�v predstavlja građanska zajednica upravo te sklo­nosti 1m.a1u �asnije najbolje dejstvo: kao što drvo u šumi, uprav? t1me sto �v��o pojedino tezi da drugome oduzme va­zduh J sunce, pnslljava ostala da to traže iznad sebe pa �toga rastu le�o i _ �spravno, umesto da u slobodi ; odvojena Je�na .od d��g1h s1re po volji svoje grane i rastu kržljava, �nva 1 pov�Jen�: Sva _ kultura ,; umetnost koja krasi čove­cans.tvo .. na1leps1 drustveni poreda.k, plodovi su nedruštve­nostr. koJa samu sebe prisiljava da se podvrgne stezi ·; da ta�o JZ�uđenom veštinom omoguć-i da se potpuno razviju klice pr�rode .

SESTJ STAV

. Ovaj problem je ujedno i najteži, i biće poslednji koji ce l/udska vrsta rešiti. Teškoća koju i sama ideja o tom za­d.a�ku v�ć. �redoča�� �astoji se u sledećem: čovek je živo­tmJa koJOJ je, kad Z'IVJ među ostalima u svojoJ vrsti potre. ban gospodar. Jer, on nesumnjivo zloupotrebljava �lobodu u. od!losu na druge sebi ravne, i mada .kao razumno stvore­OJe �eli zakon koji bi postavio graDice slobodi svih Ipak ga njegova samoživa životinjska naklonost navodi d� ·izu. z"!� �ebe gd�. 9«>;d može. Potreban mu je, dakle, gospodar kOji ce slom1t1 nJegovu volju i prisiliti ga da se povinuje

34 • . . ,.. k J svako može da bude slo-jednoj opštevazeco! vo JI uz

đ o

� gospodara? Nigde ·sem bodan. G�e. m�đ�r� r� \:-a ć�

ais�o ��ko biti životinja kojoj le u ljudskOJ vrsti. l

l k) od bilo, dakle, da uradi ne moz� potreban go�podar. _Ka o g ći starešinu javne pravde .ko)� se sagledati kak.o ce �rona

traži u nekoj pojedina�;noJ će sam biti pra":lčan, bilO -�

a �

ato odabranih lica. Jer, svaki ličnosti ;n u drustvu mnogi. z .

'u slobodu ako ne bude od njih će uvek zlou�

otre�l)�v;:l ;;:'njim vršiti vlast prema imao nad sobom ne oga. _OJI đutim treba da bude sam zakonima. Vr�ovni �ta�eJm���ečovek.' Taj je zadatak otuda po sebi prav'ican, a �pa. a_ ·e ovo potpuno rešenje nemo· najteži od svih, �a te cak 1 n

�g

kakvog je čovek nap�ljen, gućno: ·iz tako kr�vo� d��eta, . . .pravo Nama je pnroda ne može se istesa tJ n Ista sasvl":lbl -·imo. toj ideji. • Da će stavila u zadatak da s� sa�o P��v�dena u delo, proizilazi ona isto tako. i poslednJa biti ts�bni ispravni pojmovi o pri­još i iz sl�deceg.: za to su p

�; velika iskustva stečena !O· rodi moguceg drzav:oogJfore. , uz sve to još i prlpremiJe­kom mnogih svetskih z IV���\� eđutim vrlo je teško da na dobra volja da se o� pr

� va stv�i a ak� se tako nešto i se odjednom s;ekn�. tn ta v e lo ka�no posle mnogo uza· dogodi. to mo_ze biti samo vr .

ludnih pokušaJa.

SEDMI STAV š građanskog poretka za-Problem ustrojstva sav�t

en�g ofjašnjeg odnosa među visan je od probl�ma zakont

;ož� rešiti. $ta vredi izgra­državama, i bez nJ��a se neski oredak medu pojedinač­đivati_ je�an z�konstl _gra�a�dn/ političke zajednice? ls�� nim lJUdima, tJ. ustr�JSt:"

�-�de na to naterala, opet ce biti ona nedruštvenost ko!a Je

J. drrica u spoljašnjem odnosu. uzrok što svaka politička zaJJ žave ima .neograničenu slo­tj kao država u odnosu n� r o a

.od one druge očekivati bOdu. pa shod�o tOil_"le sva

\�.krvale pojedinačne lJude i iste one nedace koJe su pri it rađanski poredak. Prirod� natera le ih da st�pe u �ak?n

a g čak •i vel:ik'ih d·ruštava l je, dakle. netrpelJIVOst _lJUdi,

� upotrebila kao sredstvo d� država te vrste stvore�Ja, �

pe đ sebe pronađe stanje ml· u neizbežnom antagonszmu •zme . u reteranim prlpre,na-ra i bezbednosti:-odnosno rat���]tt·n�daćama koje na kr a· ma za njih koje mkad ne pop

� sebi čak i u stanju potpu­ju svaka država mora 1��atdau

u početku čine nesavršene nog mira, Pl"lro�a tera _l e osle mnogih •pustošenja, pado­pokušate. da b1. na krat�· �njeg iscrpljivanja svojih snaga. va. pa cak l op.steg unu

�abez toliko žalosnih iskustava mo­učinili ono što lm je um '

. tono.";ctmo ·

vtlo sloien11. � z�mo h1<o stvar S!OJ��U � tlj zadaC-.k • U logo t<lwko •,•· ��� po-i rodom: m<�du«lm, ako OO<Iemo)lm �ed lm• u s•etslcDm drugih pl...... n l l ur d• ćemo među '""

d a-om 111101\1 ���· z:O::, t=��. '!�:or' ��9 J 'M�!! .�� ;:ll�o $d:,",:ćli�i�l�::.� �. vr$ro mol* polput)O hP'-'r.tave '�ot-e odre en e

to.me na<Jati

35 gao reći: da iziđu iz stanja bezakonja divljaka i da stupe u savez naroda. U njoj hi svaka pa i najmanja država mogla da Očc:Jkuje bezbednost i prava ne od vlastite moći ili vla­stite pravne procene, nego jedino od tog velikog saveza naroda (Foedus Amphfctyonum). od jedne ujedinjene moći i jedne ujedinjenje volje koja odlučuje prema zakonima. Ma kako ova •ideja 1zgledala zanesenjačka i ma ko/i.ko bila iz· vrgavana podsmehu na jednom Abbe de Saint - Pierreu -ili Rousseauu (možda zato što su oni verovali da njeno ostvarenje ubrzo predstoji). ipak je to nelzbežan izlaz iz nevolje u koju ljudi jedni druge uvaljuju i koja mora prisiliti države upravo na tu odluku {ma kako im to te§ ko :padalo), na koju je i divlji čovek isto tako protiv svoje volje bio pri­siljen. naime: da napusti brutalnu slobodu i da potraži mir i bezbednost 'U zakonitom poretku. - Svi ratovi su, prema tome, pokušaji (doduše ne kao namera ljudi, nego kao na­mera prirode) da se uspostave novi odnosi među državama i da se, razarajući ili bar ra&parčavajući stara. stvore nova tela koja se, međutoim, opet ne mogu održati niti s�.m� :a sebe niti uporedo s drugima . pa stoga ponovo dOZIVI/UJU slične revoluc-ije: sve dok jednoga dana, delom najboljim mogućnim ustrojstvom građanskog poretka iznutra. delom zajedničkim dogovorom ·i zakonodavstvom spolja, ne bude uspostavljeno stanje koje će, nalikujući građanskoj politič­koj zajednici. moći održavati samo sebe kao neki automat. Da li od nekog epikurovskog sticaja delujućih uzroka treba očekivati da će države, poput sitnih čestica materije, pokušati da slučajnim sudarima proizvedu razne tvorevine. koje će novim sudarom opet biti uništene, sve dok im naj. zad jednom slučajno ne pođe za rukom da dođu do takve tvorevine koja će se održati u tom svom obl;ku (srećan slučaj koji se verovatno neće nikada dogoditi), ili pak, na­protiv. treba pretpostaviti da se priroda tu kreće pravilnim putem kako bi našu vrstu. polazeći od najniieg stuPflja ži· votinjstva, postepeno dovela do najvi§eg stupnja humani­teta. i to vlastitom, mada čoveku ·iznuđenom ve§tinom, •i da u tom naizgled zbrkanom uređenju potpuno pra\li.lno razvija one prvobitne obdarenosti; ili, ako oam je to mllije, da iz svih tih I,Wdsk'ih dejstava i protivdejstava u cetini neće pro­izići ni§ta, bar ništa pametno, da će sve ostati onako kako je oduvek bilo i da se stoga ne može predskazati neće li nesloga. koja je tako .prirodna ·našoj vrsti, na kraju_ za �a� pripremiti sva paklena zla, ma koliko naše stanje bilo cm­tizovano, time što će možda i samo to stanje i sav dota­dašnji napredak u kulturi opet urYištiti varvarskim pusroše­njem (sudbina za koju čovek ne bi mogao da odgovara pod vladavinom slepog �Slučaja, koji je u stvari isto što i slo­boda bez zakona, afro se ova ne rukovodi crvenom niti pri­rode. potajno vezanoj za mudrost!)? To ·se otpri lJke svodi na pitanje: da J.; je razumno pretpostaviti da je pr�rodno ure­đenje u delovima celishodno. a u celini ipak besct/Jno? Ono,

36 dakle. što je učinilo besoiljno stanje divljaka. koje je, nai­

me. zaustavilo ostvarenje svih prirodnih obdarenosti u na·

šoj vrsti, ali je .j najzad. zbog nedaća u koje 1h je :.JValilo.

prisililo te iste divljake da •iziđu iz t.og stanja ; da stupe u

građanski poredak u kome će sve te klice moći da se razvi­

ju. to čini i varvarska sloboda već osnovanih država. Kori­

šćenje svih snaga poHtič�ih zajednica za pripremu među­

sobnih sukoba. pustošenja koja donosi rat, a još više nu­žnost da budu stalno u pripravnosti za to, koče doduše puni

razvitak i napredak prirodnih obdarenosti, ati, nasuprot to­me, nedaće koje iz toga proistlču pr�iljavaju našu vrstu da za otpor mnogih naporedo postojećih država, koti proishodi jz nrihove slobode i sam po sebi je blagotv()ran. pronađe zakon ravnoteže i ujedinjenu vlast koja će mu pribaviti va· žnost i tako izgraditi svetski građanski poredak javne držav­ne bezbednosti: ono ne treba da bude p()tpuno lišeno opa­

snosti da se snage čovečanstva ne bi uspavale, ali n·i bez načela jednakosti njihovog uzajamnog dejstva i protivdei­

stva, da ne bi jedna drugu uništile. Pre nego §to bude uči· njen taj p()slednji korak (naime savez država). dakle skoro tek na polovini puta svoga formiranja. ljudska .priroda će trpeti najveće nedaće uz varljivi privid spoljašnjeg blago­stanja: pa ni Rousseau nije mnogo grešio kad je davao prednost stanju divljaka, ako. naime, izostav;mo taj posled· nji stupanj do koga naša· vrsta tek treba da se uspne. Nas su u velikom stupnju kultivisale nauka i umetnost. Mi smo civilizovani i pretovareni raznoraznim društvenim uljudno­

stima i pristojnostima. Ali još vrlo mnogo nedostaje da bi­smo se smatrali već morallzovanim. Jer, ideja moralnosti

još spada u kulturu; ali prlmena te ideje, svedena samo na

častoljublje i spoljašoju pristojnost koti nal·ikuju moralu, sačinjava samo civilizaciju. Međutim, sve dok države budu

trošile sve snage na svoje sujetne i nasilničke planove za proširenje, pa tako 11eprekidno kočile sporo i naporno unu­trašnje formiranje načina mišljenja svojih građana (pa ih

čak i lišava le svake potpore u tom pe>gledu), ne može se očekivati rtišta od toga; 'potrebno je, naime, da ·svaka poli­

tička zajednica temeljito ·i dugo ·radi na unutrašnjem obra­zovanju svojih građana. Svako dobro, ako nema poologu u

dobrom moralnom stavu, i ·samo je puka varka J pr:ikrivena beda. U tom stanju će ljudskli rod verovatno i ostat·i sve dok

se, na način koji sam opisao. ne bude svojim trudom izdi-"

gao iz haotičnog stanja svojih državnih odnosa.

OSMI STAV

Istorija ljudske vrste može se u celini posmatrati kao Izvršenje ;ednog skrivenog plana prirode za ostvarenje dr­žavnog poretka savršenog sa unutrašnie a. u tu svrhu. i sa spoljašnje strane. kao jedinog stan/a u kome će ona moći u čovečanstvu potpuno da razvile sve svo;e zamisli. Ovaj

37 �ta� pr�izlaz� iz. ��ethodnog. Kao !to se vidi, i filozofija mo­ze 1mat1 SOt:'OJ hii1JBZ8m,

. al·i takve Vrste da nJena ideja, ma­

k�r samo •zdaleka, m�ze �a doprinese njegov<>m ostvare­nju. pa ta��· d.akle. mJe n1malo zanesenjački. li pitanju je samo .da h ce

_ISkustvo otkri·N ne!to o tome da namere pri­roo� :•du takvu":' putem. J.a kažem: nešto malo, jer takav kruzn1 put, da b1 se zatvor1o. ,izgleda da zahteva tol·iko mno­go vrem��a: da se •Iz malog dela koji je čovečanstvo idući ka ��m CI�JU prešlo, Obl·ik te oputanje •i odnos delova prema ce�1m ne mogu pouzdanije ooredltl nego što se na osnovu sv�h dosadašnjih �smatranja neba može odrediti .putanja kot�!fl se �rece nas� sunce zajedno sa čitavom annijom sv�jlh prat1laca u vel•1kom zvezdanom sistemu: pa tpak, do­volJno pouzdano da bi se iz opšteg načela sistematsk uređenJ� sve':� ira i �iz _

onog malo, šro je do sada posmatra� mogao

_ •zv�st1 zakiJu�ak da takav kružni put zaista postoji.

Međutim. IJu�ska p"•·roda nosi u sebi to da ne može ostati. ra�nodušna e�� m. u pogledu najudaljenije epohe koju će n�sa. vrsta doz1vet1, samo ako je sa sigurnošću može oče­k•vatl.. �o�eb�o u našem slučaju to se urollko manje može d?9od1t1, j.er •zgleda da bismo mi svojim vlastitim razum­mm de��nJem mogl·i ubrzati dolazak tog za naše pot<>mke t�ko prJJatn� .!renut:ka. Zbog toga čak i slabi nagoveštaji njegovog

_pr•bllza

,vanja postaju za nas veoma značajni. Sa­

da se drzave vec nalaze u jednom tako složenom među­�o?�m odnosu da nijedna ne može da popusti u unutra­snJOj kultut'i a da pri tom ne smanji svoju moć i uticaj u �nosu na druge: tako čak i njihovi častoljubivi ciljevi pri­lično obezb�đuju ako �e napredak. a ono bar održavanje t�. svrhe pr!rode. l dalje: ni u .građansku slobodu se sada v1�e ne !'loze di·rati a da se od toga ne oseti šteta u svim Pr!vr�dnr� de!atnostima, posebno u trgovini. a time i sla· bljenJ� drzavn1h snaga u spoljašnjim odnosima. Ta sloboda. međut�m. postepe� raste. Ako se građaninu ne omogući da trazl blag?.stan!e na način. kofi njemu lično najviše od­gova�a. a koJI moze postojat• samo zajedno sa slobodom ()Stahh, �aće se živost opšteg prometa, a time opet i s�aga ceJme. Zato se sve vl§e ukida ograničenje ličnosti u njenom delanju i dopušta opšta sloboda veroispovesti: i tako s� postepeno. uz sve postojeće zablude Ji ćudi, rađa prosvecenost, kao veliko blago koje ljudskli rod mora da 1zvl�či čak i iz s

.amo�vih te�nji svoJih gospodara za poveća­

vanjem, a�o om samo shvate gde ;m je korist. Međuttm, ta prosvecenost, a zajedno s njom oi to što prosvećeni čo· ve� na Izvestan način neizbežna i srcem učestwje tl dobru, koje o� potpun�.

sh�ata, mora postepeno da dopre i do prestola. 1 �� ut•ce cak i na načela njihove vladavine. Ma­da, npr. n�sJ svetski vladaoci zasada nisu voljni da daju �ovac z.a Jav�e obrazovne ustanove, niti uopšte za nešto sto _bl b• lo najbolJe za ceo svet. zato što je sve već unapred sracunato na budući rat. oni će •ipak videti svoju ličnu korist

38 u tome da bar ne sputavaju makar i nejake i spore napore svog .naroda u tom pogledu. l naojzad: čak i rat postepen? počinje da biva ne samo veoma složen poduhvat. ·tako ne'· zvestan za obe strane kada ga otpočinju, -nego _i poduhvat veoma opasan zbog mučnih posledlca koje drzava os:ća pod sve većim teretom dugova (novog .�a��ska) . • elja se isplata ne može sagledati. Pr·l tome utiCaJ koJ·I svak• po­tres u jednoj državi ima .na sve dru9.e države u �aš&m delu sveta, tako čvrsto .povezanom SVOJim pr.�vredn·•m delatno· stima. postaje veoma primetan: tako da ce ·Se ove. na!er�: ne opasnošću u kojoj se .same nalaze. mada ne ��! se na zakone. ponuditi za arbitre, ·i tako izdaleka 1zvrš1t1 sve pripreme za jedn<J buduće veliko državno telo, � §ta ne p ostoji primer u prošlim veko"ooima. Mada takvo drz�vno telo za sada postoji jo§ samo u vrlo grubom

_ n�rt\.1, �p�k

se u neku ruku već počinje javljati neko osecan]e u s�•m delovima. od korih je svakome stalo do toga da se ce�ma održi: a to daje nade da će se jednoga ��rra, P?sle

_ mn�?

revolucionarnih preokreta, ·najzad ostvantt ono sto Je naJVI· ša svrha prirode, jedno stanie opštesvetskog građanskog poretka kao skut u kome će se razviti sve iskonske obda· renosN ljudske vrste.

DEVETI STAV

Pokušai da se na filozofski način obradi opšta istorija sveta prema planu prirode usmerenom na potpl!no gra?an· sko ujedinjenje ljudske vrste mora se smatr'!tt m ogucnlm pa čak ; korisnim za tu svrhu prirode. Cudan 1e to, doduše. i naizgled besmislen poduhvat pisati . istoriju n� <?snovu ideje kakav bi trebalo da bude svets�1 tok kad �>•. b1o sao· bražen izvesnim razumnim svrhama: •Izgleda da bi se s ta· kvom namerom mogao napisati samo_ rom'!"· �k?, među­tlm. smemo pretpostaviti da priroda cak m u 1gn lju?s�e slobode ne postupa bez plana i krajnje namef'e. �a ·•deJa bi lpa-k mogla postati upotr�blil':fa_; pa ma�a smo

. m1 suYis� kratkovidi da bismo prozreh taJm meha!:'. '�am nJene tvor�

vine, Ipak bi nam ta ideja ��� P?SlUzJtt kao crvena n1t da agregat ljudskih radnji. kOJi 1e mače bez plan�, b�r u celtni pr·ikažemo kao sistem. Jer, ako pođemo od grck� Jsto­r.Hi; a pri tom epizodno dodamo ist.o�i!u država drugth n_a· istovremenu, ;.H ih bar mora potvrd1t1

.; a�o

.s�e d� u na�e

vreme oprattmo njen utica·j na .izgrađivanje 1 1zobltčava�)e državnog tela rimskog naroda •koji Je,progU!ao grčku drza­vu. i uticaj t� naroda na varvare kOJI •su nJega opet razo·

• Sa uče� ovno<l ko1a 1e �<ojolo bez preki� od svoga početko do .,. •. mete �dili star� lttorllu. Ono Sto. 1<1 nollli van nlen�h �lcvira ove JO te

:;:.,.:

"r.:

""u a iStoriJa ,..,oda koj i su iovell ozvtln nje mole .,.poc;eu urno od onog

� .., ukl)ućlll u nju. To •e u jowe/dlm norodom dogodilo u dOba Ptolomb

el• .� ·�� od0t11 S..t pismo be• kojeg bl " njihovim lzo/<>1..,/m o �·•• ont �o�:;. pri.w<atoog Od tada (eko J• taJ !)Oteta k najpre dobro proutenl ."'ogu Pr�� nadalJe pretili nJihova prlpovadan)o. A tako je t sa svim ostah� narod•IN 1101 ff>ueyd/des•O (veli Hume) prodstovlja jedini J)Otetek svake II!Otr!C ·

39 rili: a pri tom epizodno dodamo ·i storJiu država drugih na· roda onako kako je njihovo poznavanje postepeno doprlo do nas upravo preko tlih prosvećenih -nacija: otbićemo pra· vilan tok u poboljšavanju drža'WlOQ poretka u našem delu sveta (koji će verovatno jednog dana dati zakone svim ostalim). Ako zatim svuda obratimo pažnju samo na gra· danski poredak i njegove zakone, i ·na odnos među država· ma, u tom smislu §to su oni dobrom koje su sadržavali ne· ko vreme služili tome da ,narode (a sa ·nJima i nauke i umet· nosti) uzdižu l ve•ičaju, a greškama u koje su padali da ih pon ovo ruše, a ipak se uvek zadržala poneka k�ica pro· sv.ećenosti koju je ·svaka revolucija da�je razvijala i koja je pnpremala sledeći. još viši stupanj poboljšanja: biće, kako ja verujem, otkrivena crvena 'flit koja neće poslužiti samo za objašnjenje tako zamršene ·igre svega što je ljudsko ili za pol'itičku veštinu predskazoivanja budućih promena drža­va (kol'ist koju su ljudi već i inače Izvlačili Iz istorije. ma­da su je posmatrali kao nepovezano dejstvo neregulisane slobode!). nego će se l otvoriti (što se u osnovi neće mo­ći očekivati ako se ne pretpostavi neki plan pri·rode) ute· šan pogled u budućnost, u koj-oj će se ljudska vrsta pred· staviti u dalekim vremerrima kako se na kraju ipak svojim trudom uzdiže do stanja u kome će se potpuno razviti sve klice koje je priroda u nju stavila :; .ispuniti njeno određenje ovde. na ovome svetu. Takvo opravdanje prirode - ili bo· Ije proviđanja - nije beznačajna pobuda da se odlučimo za posebno gledište sa koga ćemo posmatrati svet. Jer. šta vredi hva liti divotu i mudrost stvaranja u carstvu prirode lišenom uma i savetovati da se posmatraju, ako onaj deo vel·ike pozornice vrhovne mudrosti koji sadrži svrhu svega toga - istorija ljudskog roda - treba da ostane neprekid· no pobijanje toga, a njen prizor će .nas onegonlt-i da svoj po­gled s njega skrećemo s negodovanjem i dovesti nas dotle da, ·izgubivši nadu da ćemo ik-ada u njemu na-ići l'h:l *spunje· nu svrhu uma. očekujemo da ćemo je naći samo u nekom drugom svetu?

Tvrditi da ja sa takvom idejom o svetskoj istOf!ijl, koja u izvesnoj meri ima a priori neku crvenu nit, žel·im da Isti­snem obradu prave. empirijski napisane ·Istorije. bilo bi po­grešno tumačenje moje namere: ovo je samo ideja o tome šta bi jedan filozofski um (koji bi. uostalom, morao vrlo dobro poznavati istoriju) mogao još pokušati sa jednog drukčijeg stanovišta. Osim toga. �!most, inače pohvalna. sa kojom danas ljudi piAu istortiju svoga vremena mora pri­rodno svekog dovesti u nedoumicu: kako će nati daleki po. tomci prihvatiti teret istorije koJu ćemo lm predati u na­sleđe posle više vekova? Oni će bez sumnje istoriju naj­starijih vremena, o kojima pisani spomenici za n}ih odavno više neće postojati, ceniti samo sa gledi-šta onoga �to njih zanima: naime, po tome šta su narodi i vlade kori-soo •Hi štetno učinili za ostvarenje opštesvetskog građanskog po-

40 retka. A uzeti u obzir to. kao i častoljublje državnih pogla· vara i njihovih slugu i usmeriti ih na jedino sredstvo koje će sačuvati slavnu uspomenu na njih do u najudaljenija vre· mena. mog lo bi da predstavlja malu pobudu za pokubj da se napiše takva filozofska ·istorija.

ODGOVOR NA PITANJE: šTA JE PROSVECENOST

Beantwortung der Frage: Was ist Aufklarung?

(Berlinische Monatsschrift. 1784.}

•

Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskr/v­ljene nez;e!osti (Unmundigkeit). Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vodstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda -kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma. nego u pomanjkanju odlučnosti i hrab­rosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! -to je, dakle, lozinka prosvećenosti.

lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki deo ljudi, premda ih je priroda odavno oslobodila od tuđeg upravljanja (naturaliter maiorennes), ·ipak {jragovoljoo do kraja života ostaje nezreo i zbog kojih drugima biva sasvim lako da im se nametnu za njihove tutore. Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam knjigu koja misli umesto mene, dušebrižnika koji umesto mene Ima savest, lekara koji mi propisuje dijetu. itd., onda, zacelo. nije potrebno da se sam trudim. Nema potrebe da mislim kad samo mogu da pla­tim; neko drugi će već za mene preduzeti mrski posao. Da najveći deo ljudi (među kojima ceo lepši pol) korak ka zrelosti. osim toga da je težak. smatra i vrlo opasnim. za to se već brinu oni tutori koji s u glavni nadzor nad njima najljubaznije preuzeli na sebe. Po�to su najpre zaglupeli svoju domaću stoku, brižljivo sprečavajući da se ta mirna stvorenja ne odvaže oi na jedan 1korak iz dupka u koji su ih zatvorili, ti tutori posle ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami. Ova opasnost. istina, nije toliko velika, jer bi oni kroz nekoliko zamki konačno naučili da dobro hodaju; pa ipak. samo jedan prfmer te vrste plaši i, uopšte. odvraća od svih daljih pokuAaja.

Svakom pojedincu je, dakle, teško da se Izvuče iz ne­zrelosti koja je skoro postala njegova priroda. On ju je čak zavoleo, i nije za sada stvarno sposoban da se služi svojim sopstvenim razumom, jer mu nikada nfje bilo dopu-

•

44 šteno da taj pokušaj učini. Pravila i formule, ta _mehaničk� oruđa umne upotrebe, iJi, štaviše, zloupotrebe nJeg�ve P�"': rodne obdarenosti. jesu okovi nep�estane nezr�lost1. OnaJ ko bi Ih i odbacio, ipak bi napravio samo nesiguran skok preko uzanog šanca. budući da nije nav_lknut __ na t�ko slo­bodan pokret. Otuda ima samo malo omh koJima Je. pošlo za rukom da se vlastitim negovanjem svoga duha 1zbave iz stanja nezrelosti i da svoj hod ipak učine sigurnim.

Međutim, pre je moguće �a publika sam_u . sebe pro· sveti· to je štaviše, gotovo ne1zostavno ako JOJ se samo slob�da dopusti. Jer. tada će ��· čak i .P?d tut�rima .�oji s� gomili postavljeni, uvek nac1 nekohcma omh koJI sam1 misle (einige Selbstdenkende) i koji će, pošto su sami odbaci li ;aram nezrelosti. proširivati oko sebe duh umnog poštovanja sopstvene lično�ti i p�ziva svako� čove�a da sam misli. Pri tom je narocito vazno da publika. koJu s� tutori prethodno doveli pod taj jaram. njih same potom pn­sili da pod n}'im ostanu. kad ih je već na to pod�tekla _neko­licina onih koji su sami nevični svakoj prosvecenost1. Pra· va je šteta stvarati predrasude, .�u���� da se one �o.nač�� osvećuju samo onima koji su. 11! CIJI su prethodniCI, b1il njihovi začetnici. Doduše. možda će se revolucijom ostva· riti pad ličnog despotizma i gramzivog ugnjetavanja koje žudi za vlašću. ali se nikada neće izvršiti istinska reforma načina mišljenja: nove predrasude će, upravo onako kao i stare. poslužiti kao uzica na kojoj se vodi velika, nemisao­na gomila.

Ovoj prosvećenosti nile ništa potrebno doli si?boda. i to ona koja je najmanje stetna od svega onoga sto sc uopšte može zvati slobodom. naime: da se od svo�a uma u svim stvarima načini javna upotreba. A sada sa svrh _s!ra­na čujem poziv: ne razmišljaJte! Ofic!� y�li: ne razmišl)a}te; već egzerclrajte! Porezni�: _n� razmlsl)a)te, _nego placaJ�e. Sveštenik kaže: ne razmišlJaJte. nego veruJte! (Samo Je· dan jedini vladar na svetu kaže: razmišljaJte koliko hoćete i o čemu god hoćete. ali se f!OkO�avajte!J .. vOv�e svuda postoji ograničenje slobode. All, koJe o9r��1cen1e s!'":ta prosvećenosti. a koje joj ne smeta. nego JOJ Je u stvan cak i potrebno? - Ja odgovaram: ja�·na upotreba čovekovog uma mora u svako doba da bude slobodna. i jedino ona može da ostvari prosvećenost među ljudima: no. privatna upotreba uma sme češće da bude veoma usko ograničena. a da se zato ipak naročito ne odmogne napredak prosve­ćenosti. Pod javnom upotrebom čovekovog vlastitog uma podrazumevam onu koju neko. kao naučenjak, čini od njega pred svekolikom čitalačkom publikom. Privatnom upo�re· born nazivam onu koju on od svoga uma sme da čin1 u izvesnim građanskim dužnostima, ili službama, koje su. �u poverene. Ponekim poslovima koji zadiru u interes pohtl�­ke zajednice {Geneinwesen) potreban je siguran m�han1· zam čijim posredstvom nekoliki njegovi članovi moraju da

45 se ponašaju isključivo pasivno, da bi ih vlada putem ve­štaćke jednodušnosti upravljala na javne svrhe. ili ih ba­rem zadržavala od razaranja tih svrha. Ovde, naravno, nije dopušteno da se razmišlja, nego mora da se sluša. Ukoliko se, pak, taj deo ma�ine ujedno pogleda kao član potpune političke zajednice, pa čak i svetskog građanskog društva, dakle u svojstvu naučenjaka koji se svojim spisima obraća publici s istinskim razumom: onda on svakako može da razmišlja, a da pri tom ne trpe poslovi kojima je, kao pasi­van član, delimično određen. Bilo bi vrlo opasno kad bl neki oficir, kome njegov pretpostavljeni nešto naređuje, hteo u službi da glasno umuje o celishodnosti i korisnosti toga naređenja; on mora da sluša. Međutim, njemu ne mo­že biti pravedno uskraćeno da kao naučenjak stavlja pri· medbe na greške u ratnoj službi i da ih pred svoju publiku iznosi na presuđivanje. Građanin ne može odbiti da izvrši dažbine koje su mu nametnute; drsko kuđenje takvih na­meta, ako bi on trebao da ih ,izvrši: može biti kažnjeno kao skandal (koji bi mogao da da povoda opštem protivljenju). Taj isti građanin, bez obzira na dužnost građanina. ne radi nešto protivno kada kao naučenjak objavljuje svoje mišlje­nje protiv neumesnosti ili nepravednosti takvih raspisa. Isto tako je i sveštenik obavezan da svojim verskim uče­nicima (Katechismusschulern) i svojoj zajednici drži pre­davanje prema znamenju crkve kojoj služi, budući da je pod tim uslovom i primljen. Međutim, u svojstvu nauče­njaka on ima punu slobodu, pa je usto čak i pozvan da publici saopšti sve svoje brižljivo ispitane i dobro promi· šljene misli o pogreškama u onom .znamenju, kao i pred­loge za bolje uređenje crkvenog i religijskog bića. Ovde ta· kođe nema ničega što bi savesti moglo da se stavi na teret. Jer, ono što on uči kao nosilac crkvenog zanimanja, sledeći svoju službu, to on predstavlja kao nešto u pogledu čega nema slobodnu vlast da uči po sopstvenom nahođe­nju, već je postavljen da predaje po propisu i u ime nekog drugog. On će reći: naša crkva uči ovo ili ono; za svoju zajednicu on onda Izvlači sve praktične koristi iz propisa koje sam ne bi potpisao s punim uverenjem. ali čijeg se izlaganja ipak može prihvatiti, jer ipak nije sasvim nemo­guće da u njima ne počiva skrivena istina, a u svakom slu­čaju barem to da se u njima neće sresti ništa što je sup· rotno unutarnjoj religiji. Jer, ako veruje da u tome nalazi ono poslednje, on onda ne bi mogao da upravlja svojom službom po savesti; on bi morao da da ostavku. Dakle, upo· treba svoga uma koju neki namešteni učitelj vrši pred svojom zajednicom jeste samo privatna upotreba: jer, iako vrlo velika. ta zajednica je uvek samo domaća skupina. S obzirom na takvu upotrebu, on, kao sveštenik, nije i ne srne ni da bude slobodan, jer izvršava tuđi nalog. Naprotiv, kao naučenjak koji svojim spisima govori vlastitoj publici. naime svetu, prema tome i sveštenik u javnoj upotrebi

46 svoga uma. zaslužuje neograničenu slobodu da se njime služi i da govori u ime svoje sopstvene ličnosti. Jer, da tu­tori naroda (u duhovnim stvarima) i sami ponovo treba da budu nezreli, jeste besmislica koja i vodi ovekovečenju besmislica.

Nije li, medutim, potrebno da društvo sveštenika ili možda crkava, •ili poštovanja dosto}na ·klasa (kako se ona među Holandanima sama naziva) bude ovlašćena da se konačno medu sobom obaveže na sigurno i nepromenljivo znamenje, da bi se time nad svakim njenim članom vodilo, i čak ovekovečilo, neprestano više starateljstvo, a posred­stvom njega i nad narodom? Ja kažem: to je potpuno ne­moguće. Takav ugovor k�ji bi zauvek držao zatvore�im �va­ko dalje prosvećivanje trudsk<>9 roda bezusl-ovno Je nlsta­van i nevažeći, čak i ako ga potvrdi najviša vlast. putem parlamenata i najsvečanijih zaključivanja mira. Jedno raz­doblje ne može da se zaveri, i nad time svečano zakune. da ono što predstoji dovede do stanja u kome mu mora postati nemoguće da svoja (pre sv�ga ta�o neodložna) s�­znanja proširuje. čisti od zabluda 1, uopste, da napreduJe u prosvećenost. Bio bi to zločin protiv ljudske prirode čije se izvorno određenje sastoji upravo u� Jome napredo­vanju; potomstvo je. dakle._ potpuno o�las�eno

_na_ t? da

takve odluke, uzete kao odvise nedozvolJen 1 zločma�kl na­čin postupanja, odbaci. Probni �amen �v�g

.a o�_oga �to

_se

o jednom narodu kao zakon moze zakiJUCitl lez1 u p1t81lJU: da li bi, dakle. narod samome sebi mogao da dosudi takav zakon? Ovaj bl zbilja. tako reći u očekivanju neko� boljeg zakona, bio moguć za jedno određeno vreme, da b1 se za­veo izvestan poredak; pošto se ujedno svakome od gra­đana. a naročito svešteniku, slobodno dopusti da u svoj­stvu naučenjaka javno. t.j. spisima, stavlja svoje prim�dbe na pogreške sadašnjeg uređenja. a da pri t�m uved��� po· redak još uvek traje, i dok uvid u prirodu t1h stvar1 1avn� ne dospe tako daleko i ne postane tako pouzdanim, da br se ujedinjenjem njihovih glasova (iako ne o9�ah svih} �o· gao prestolu staviti pr

_edlog da u.:me u_ zas�rtu one

_ zaJed­

nice koje su se. otprilike po SVOJim pojmOvima boljeg _s�­znanja. ujedinile u izmenjene religijsko uređen]� (R.eltgl· onseinrichtungl. a da ipak ne sprečavaju one koj1 hoce da ostanu pri starom. Ali. naročito je nedopušteno ujediniti se u kruto religijsko uređenje u koje zvanično niko ne bi smeo da posumnja. ma i samo za trajanja ljudskog života. i time tako reći uništiti i učiniti besplodnim jedno razdob· IJe u napredovanju čovečanstva ka poboljšanju, verova�o pričinjavajući štetu čak i potomstvu. Doduše. č�vek moze za sebe, a i onda samo na neko vreme, da odgodr prosveće­nost u onome što mu je dužnost da zna. Ali. da se nje od· rekne. to bi za njegovu ličnost. a još više za PO!oms!Vo. značilo povrediti i nogama pogaziti sveta prava covecan­stva. Ono, međutim, što narod nikada o sebi ne sme da

47 �aključi, to o njemu još manje sme da zaključi monarh; jer, njegov zakonodavni ugled počiva upravo u tome da on u svojoj volji ujedinjuje celokupnu volju naroda. Ako oo s�mo gl�_a n� to da svako Istinsko ili tobožnje poboljša­Oje postOJI ZaJedno sa građanskim poretlcom. onda inače može dopostiti da njegovi podanici sami rade ono što na­đu za potrebno da se čini za spas njihove duše; to se njega n� tiče, ali ga se tiče da predupredi da jedan drugome na· s1lno ne smeta da svom svojom moći radi na određivanju i unapređivanju tog spasa. Njegovo se veličanstvo krnji kad se u to meša, time što svojim vladalačkim nadgleda­njem počastvuje spise u kojima njegovi podanici nastoje da svoja saznanja izvedu na čistinu, isto kao kad to čini iz sopstvenog najvi!eg uvida. pri čemu sebe izlaže prigovoru: Caesar non est suprs grammar/cos ·. kao i onda, 1 jo§ više, �ad.

svoju naJ_vlšu vlast_ tako omalovažava da u svojoJ dr­zavi potpomaze duhovn1 despotizam nekolicine tirana pro­tiv preostalih podanika. Ako se sada -postavi pitanje: da ll ml danas živimo u prosvećenom

_ dobu: onda. od,govor glasi: ne, ali sigurno u dobu p�osvecenost1. �a !JUdi, kako sada stvari stoje uzete u celm1, budu u stanJU, 1li da u njega ikad mogu da dođu. da se u religioznim stvarima bez vodstva drugog sigurno i dobro služe svojim sopstvenim razumom. od toga smo još vrlo daleko. Ali da se njima sada ipak otvara polje da sebe u tom� učine slobodnima. i da smetnje sveopštoj prosve­ćenostl odn. Izlasku iz njihove samoskrivljene nezrelosti po�te!>eno postaju manje, o tome ipak Imamo jasne nago· vestaJe. U tom pogledu, ovo je doba prosvećenosti lli vek Fridriha. Knez. koji nije našao nedostojnim da kaže da smatra svojom dužnošću da ljudima u-religioznim stvarima ne prop��uje

_ništa, već da im u tome ostavlja punu slobo­du, odbrJajućl �am od sebe ponosno ime tolerancije, taj knez je prosvecen. i zaslužuje da od zahvalnog sveta i bu­dućeg naraštaja bude slavljen kao onaj koji je, barem od vlade, prvi put oslobodio ljudski rod od nezrelosti i svako­�e dopustio da se u svemu .što je stvar savesti služi svo­Jim vlastitim umom. Pod njim, ne škodećl svojoj službenoj obavezi. smeju poštovanja dostojni sveštenici da. u svoj­stvu naučenjaka. svoje sudove i uvide, koji tu 1 tamo od· stupaju od preuzetog znamenja, slobodno i javno izlože svetu na ispitivanje: to još više srne da čini svako drugi ko nije ograničen nikakvom službenom obavezom. Taj duh slobode proširuje se i Izvan. čak i tamo gde ima da se bori sa smetnjama neke vlade koja samu sebe ne shvata. Jer. za t� ipak postoji svetao primer da pri slobodi nije nf naj­manJe potrebno brinuti za javni mir i jedinstvo političke zajednice. Sami od sebe. ljudi se malo pomalo s mukom spasavaju iz neobrazovanosti, ako se samo pažljivo i ve­što ne radi na tome da se oni u njoj zadrže.

• Ctt ne &raJI fi.Ntd greli'I•U�tl. Prev.

..

••

• 48 Težište prosvećenosti kao čovekovog izlaska iz sta·

nja samoskrivljene nezrelosti stavio sam naročito na reli· gijske stvari. budući da u pogledu umetnosti i nauka ne· maju naši vladaoci nikakvog interesa da nad svojim poda· nicima igraju ulogu staratelja; osim toga, verska nezrelost je ne samo najštetni·ja, nego i najnečasnija među svima. No. način mišljenja nekog upravitelja države, koji prve potpo· maže. ide još dalje i uviđa da samo u pogledu njegovog zakonodavstva nema opasnosti da dozvoli podanicima da od svoga vlastitog uma načine javnu upotrebu. i da svoje misli o boljem uređivanju zakonodavstva, čak uz iskrenu kritiku onoga koje već postoji, svetu javno predoče; mi o tome imamo sjajan primer kome još nijedan monarh nije prethodio. sem onoga koga mi poštujemo.

Međutim, samo onaj koji se. i sam prosvećen, ne boji senki. ali koji ujedno za jamca javnog mira ima pri ruci dobro disciplinovanu mnogobrojnu vojsku, može da kaže ono na šta jedna slobodna država ne srne da se usudi: razmišljajte koliko hoćete i o čemu god hoćete; samo se pokoravajte! Tako se ovde pokazuje čudnovati i neočeki· vani hod ljudskih stvari, onako kao što je i inače u tome skoro sve paradoksalno kada se taj hod celovito posmatra. Viši stepen građanske slobode izgleda korisnim slobodi duha naroda, a ipak joj postavlja nesavladiva ograničenja: niži stepen slobode, naprotiv, pribavlja ovom prostoru to da se širi svom svojom moći. Jer, kad ;e priroda pod tim tvrdim pokrivačem razvila klicu o kojoj najnežnije brine. naime sklonost i poziv za slobodnim mišljenjem, onda ta klica postepeno deluje povratna na svest naroda (die Sinnesart des Volks). (pri čemu ovaj malo pomalo po· staje sposoban da slobodno dela} , a konačno čak i na os· novne stavove vlade koja sama nalazi da je njoj samoj korisno da s čovekom, koji je tada više nego mašina. postupa shodno njegovom dostojanstvu. • )

• U . I>JJin•kim nedeljnim veatlma od 13 . .. pt. �Itim dana3, 30. aept.. l:r:vdtaj •Baril· nlsc"- r.Acnotaschrllt• za owl me•ee. 11 kome se navodi odQO'IOf �ospodintt M�tn· deluoM• na uoravo itlo pitanje. liJ odgOvor ml Jot niJe doN<> do rukU, lnoee bl u bilo uadn.lo od ovog sa6a6ni"9o koj l za ,..Sa mofe da stoji •erno ke• paku lal kolt ko �lul1l rnoJ• da o1tveri saglatnott misl i .