Kerstin Ekman

Crna voda

1

Izvornik -Handelsere vid vatten - 1993

Glavni likovi:

Annie RaftMia Raft – Anniena kći

Birger Torbjörnsson – okružni lekarAke Vemdal – okružni šef policijeRoland Fjellström – vlasnik kampaLill-Ola Lennartsson – vlasnik ribarniceBrandbergovi:Torsten BrandbergGudrun Brandberg – Johanovi roditeljiHarry Vidart – njihov sused Johan Brandberg

Per-Ola Bjorne Pekka – Johanova polubraćaVaine

Stanovnici Starhilla:Dan UlanderLotta 2

Petrus i BritaSigrid i Gertrud – Britine kćeriBert i EnelPella – Enelina kćiMarianne Öhnberg (Önis)Mats – Önisin sin

Kerstin Ekman je jedan od švedskih najistaknutijih romanopisaca. Rođena je u

1933 u Risinge, malom selu u središtu Švedske. Ona je napisala sedamnaest romana

koji su naširoko objavljenih u drugim skandinavskim jezicima, njemački, finski, nizozemski i francuski, te su osvojili

brojne nagrade i priznanja. Postala je član švedse Akademije umjetnosti i književnosti u 1978, ali je podnela ostavku 1989. Živi u Valsjöbynu, malom selu na sjeveru Švedske.

3

Crna voda je nagrađen od švedske Akademije za najbolji kriminalistički roman.

I DEO

4

SADAŠNJOST

Zvuk.   Probudio   ju   je.   Bila   je  četvrta   ura   izjutra.   Na   zaslonu 

digitalnoga sata crvene su brojke pokazivale:  četiri,  nula i dva. Soba osvijetljena   sivom svjetlošću.  Po  prozorskim staklima  kišne   su  kapi iscrtkavale   svoje   šare,   a   vani   se   isparavala   vlaga   iz   trave.   Nije   se bojala. Tek, naćulila je uši. I onda razabrala zvuk: automobilski motor s niskim brojem okretaja. Tako rano nitko nije kod nje imao što raditi. Saddie, što je ležala na ovčjem krznu malko niže od njezine postelje, i dalje je spavala. 

Bila   je   u   trinaestoj   godini   i   posvema   gluha.   Lupila   su   vrata automobila. Pa onda još jedna. Znači, najmanje dvije osobe. I onda taj muk. Nikakvih glasova.

Spavala je sa sačmaricom uza se. Postelja joj bila malko odmaknuta od zida, a u tom međuprostoru nalazila se puška. Vrlo zgodno oružje, španjolsko. Sabela. Patrone su ležale iza sata s radiom. Trebale su joj dvadeset i  dvije sekunde da prelomi pušku i u cijevi ugura patrone. 

5

Uvježbavala je i  mjerila vrijeme. Međutim, još  nikada je nije morala puniti za ozbiljno.

Vrata su bila zaključana. Nije se dogodilo da bi zaboravila zaključati ulazna vrata. Nikada u svih proteklih  osamnaest godina.

I   sada   je   tako   ležala   s   rukom   položenom   na   fino   izrezbarenom kundaku   svoje   Sabele   opipavajući   njezinu   zagasitu   i   zamašćenu površinu.   Ukočena   i   s   osjećajem  hladnoće.   Nije   se   htjela   otputiti   u kuhinju jer bi  je onda mogli primijetiti  kroz prozor. Umjesto toga je ustala i zaustavila se kod vrata. Saddie je krenula za njom, no ubrzo se svalila  na sag  ispod malenoga stolića ispred kauča i   tamo nastavila hrkati. Nikakva se glasa nije čulo.

Napokon se ipak odluči krenuti u kuhinju. Bez puške. Valjda se to tako  obično  radi.  U  vjeri  da  će   sve  krenuti  po  dobru.  Kiša   je   sada bešumno tekla niz okna. Iza koprene stakla i vode stajala je Mia ispred automobila, tijelom privijena uz nečije drugo tijelo.

Bili su vrlo mokri. Jakna joj bješe savim promočena na ramenima i leđima.   Kosa   joj   se   u   pramenovima   priljubila   uz   glavu  čineći   se tamnijom   negoli   je   zapravo   bila.   Njegova   kosa   bješe   doista   crna, zapravo smeđecrna i glatka. 

Bilo je lišća na njoj. Grančica patuljastih breza i listića paprati. Bit će   da   ih   je   Mia   dovela   ovamo.   Igrala   se   s   njime.   Toliko   su   bili priljubljeni   jedno   uz   drugo  da   se  činilo  kao  da   se   tamo   na  kiši   on uvukao u nju. Međutim, nije bilo tako. Ono što je ugledala učinilo joj se nekako prastarim. Kao neka rana što se rastvorila u vremenu. I zatim zatvorila,   iščezla.   Kad   su   im   se   lica   razdvojila,   prepoznala   ga   je. Poduprla se o kuhinjsku radnu površinu. 

Stajala je tamo u svojoj staroj spavaćici posve zaboravivši da bi je na tom mjestu mogli opaziti. Poput životinje u kavezu micalo joj se srce u grudnome košu. Trenutak poslije osjeti mučninu koja je prisili da počne gutati. 

6

Naime, usta joj se ispuniše slinom. Isto lice. Tvrđe i surovije poslije osamnaest godina. Međutim, bio je to on. Kiša se slijevala niza staklo kao po nekakvu prozoru vremena, no, kako bilo da bilo, on je bio tamo, on ­ od krvi i mesa.

Koraknula je nazad, ustuknula od prozora. Nisu je mogli primijetiti. Kad je Mia turila ključ  u bravu, ona je već  ležala u postelji.  Čula je Saddie   kako   se   polako   vuče   u   predvorje   i   iskazuje   svoje   tiho zadovoljstvo; njezin rep kojim je udarala o kapute u predsoblju tako da su vješalice  zazveketale.  Mia uđe u kuhinju dok se  istodobno začulo pokretanje   automobilskog   motora.   Vjerojatno   je   stajala   u   kuhinji   i domahivala mu na odlasku. Onda se stane uspinjati stubama sa Saddie za petama. Nije ju bilo ni najmanje briga da se pođe prati. A nije bilo ni preteško razumjeti zašto.

Anniene su noge bile hladne i studen iz njih širila se gore prema tijelu.   No   nije   se   usudila   otići   u   kuhinju   i   upaliti   peć  ili,   štoviše, potražiti  kakav  jutarnji  ogrtač.  Nije  htjela  da Mia  čuje kako  je  ona budna.

Sigurno su vodili   ljubav.  Možda  čak i  vani,  na kiši.  Pa to  je  onaj momak.   Doduše,   mnogo   stariji.   S   razlistalim   lišćem   u   mokroj   kosi nalikovao  je  i  nečemu drugom. Nečem što  je  ona već  vidjela.  Možda nekoj slici. Vidjela je nož premda to nije htjela. Nož u snažnim, mladim tjelesima.

A sad je Mia ležala tamo gore ispunjena njegovim mirisima i nije ih htjela isprati. Htjela ga je ostaviti uza se.

"Što će reći kada Mia dođe dolje?"Tebi  su dvadest   i   tri  godine.   Između vas mora biti  barem kakvih 

petnaest   godina.   Ostavi   ga.   Opasan   je.   Prošlo   je   osamnaest   godina otkad je vidjela to lice. Bilo je tada mlado i odražavalo uzbuđenje, ali neke druge vrste. No lice bješe isto. Postelja je škripala iznad nje. Mia ili   nije   mogla   ili   nije   htjela   zaspati.   U   njoj   je   pulsirala   njegova nazočnost.   U   njezinim   bedrima,   trbuhu,   vagini   i   na   do   rasprsnuća 

7

izljubljenim   usnama.   A   Annie   je   ležala   u   svojoj   postelji   sleđena   do osušenosti, ispružena i ukočena.

Annie pruži ruku prema telefonskoj slušalici. Još nije bilo ni pola pet. Poželjela mu je čuti glas pa makar i ne mogla dugo razgovarati s njime. Postojao je rizik da je prisluškuju. Bit  će da je sad sasvim zatvoren u sebe, slijepljen u omotnici sna. No odazvao se već poslije prvoga zvonca i njoj pade na um misao u kojoj je mjeri bio naviknut da ga bude, ali i da bi mu trebalo dopustiti neka spava ovog subotnjega jutra.

­ To sam samo ja. Oprosti. Sigurno sam te probudila. Glas mu nije bio jasan.

­ Ne, ne, nisam spavao. Pa, što je onda? Što da mu odgovori? Čekao je.­ Vidjela sam ga. Znaš o čemu govorim. Onoga kojega sam vidjela one 

noći.Ušutio je.  Očito je morao znati na koga je mislila jer je ništa nije 

zapitao.­ To nije moguće ­ nato će on na posljetku.­ Da, vidjela sam ga.­ Pa više ga ne bi mogla prepoznati.­ Ipak sam ga prepoznala. Čula je kako je teško uzdahnuo.­ Ne znam tko je on ­ produži ona. ­ No uskoro ću saznati. Sad više ne 

mogu pričati. Nazvat ću te poslije.

On nije htio spustiti slušalicu. Shvatila je da je želi nekako umiriti, možda   uvjeriti   da   je   pogrešno   vidjela.   No   ona   ga   pozdravi;   Dok   je spuštala slušalicu, čula je njegovo disanje. Zvuk njegova glasa i dalje se zadržao u njoj. Kao da joj šapuće na uho. Osjećala je toplinu njegova glasa.   Kovitlace   vlage   na   njegovim   prsima.   Dolinu   s   noćnom izmaglicom, ptice u lišću.

Sad je preostalo jedino čekanje. Mia nije baš dugo spavala. Kada je sišla,  Annie  je  već  pila  čaj.  Mijine su usnice bile raspucane i  sva je 

8

djelovala posve odsutnom. Bit će da se osjećala nelagodno zato što nije telefonirala   i   rekla   da  će   doći.   No   ona   i   nije   namjeravala   posjetiti Annie. Došla je u automobilu toga čovjeka. Bilo je očito da cijelo vrijeme misli samo na njega. Toga hladnoga jutra nije mogao naprosto ispariti poput slapova kiše nad planinom. Morale su razgovarati o njemu.

­  Kako mnogo cvijeća! ­  rekne napokon. Očito se nije sjetila  da je završila škola. ­ Nisam telefonirala. Jednostavno nam se dogodilo da smo se dovezli ovamo gore.

Ovo nam je izgovorila je kao da se to samo po sebi razumije.­ Trebali smo prenoćiti u Nirsbui.­ I onda odustali?­ Bilo je previše hladno. Tamo je samo malena peć, a nije bilo ni drva. 

Ali   smo   zato   vidjeli   tetrijebe.   Izvodili   su   svoje   ljubavne   plesove   u močvari.

­ Još i sad?­ Doduše, snijeg je gore. No samo mjestimice. Smjestila se nasuprot 

Annie i rukama obgrlila topli čajnik.Kosa   joj   se   osušila,   pa   joj   se   ponovno   nakovrčala   i   prošarala 

crvenkastom   bojom.   Na   tavanu   je   pronašla   neki   stari   gornji   dio trenirke. Bio je modro izblijedjele boje s natpisom na prsima: 

COUP DU MONDE.

­ Dovezao me Johan Brandberg ­ nastavi zatim. ­ Ti ga znaš, zar ne?­ Ne, ne poznam ga.­ Ma da, jasno, on već dugo nije bio kod kuće. Mnoge godine.­ Osamnaest. Ona je pogleda.­ Pa onda znači da ga poznaješ?­ Vidjela sam ga.

9

Mia nije mogla znati što je to njezina mati vidjela onoga puta. Ona sama ležala je duboko u travi s licem tako pritisnutim o tlo da su joj se poslije na mekoj koži otisnule šare od vlati trave i mahovine.

Uto zazvoni telefon. Annie se javi i razabere da poziv dolazi iz javne govornice. Glas koji je tražio Miju bio je posve jasan. Čak previše jasan za njegovu dob. Zar ju je možda vidio, skliznuo natrag u vrijeme?

Poslije razgovora Mia ode. Rekla je Annie da je ne treba voziti. On je, naime, telefonirao iz javne govornice dolje kod prodavaonice i čekao je sa svojim automobilom.

Kad se to dogodilo, Mia je bila s njome. Annie je to pokušala zatajiti pred   njom,   a   Miji   je   jedva   nešto   od   svega   toga   ostalo   u   sjećanju. Međutim,   naravno,  čula   je   ona   o   tome   poslije   pripovijedanja,   i   to prihvatala  s  gnušanjem.  Kad bi  pred   ljudima rekla  da  je  odrasla  u Crnoj Vodi, ovi bi samo uzviknuli: »Oh, tamo!«

Početkom sedamdesetih godina Crna Voda bješe selo na umoru kao i mnoga druga. Uz krijesove u Valpurginoj noći kiša bi padala po licima sudionika. U zraku se osjećao smrad dizelskoga ulja. Ljudi bi punili konzerve od kave piljevinom natopljenom uljem i onda ih palili. Onda bi te jedne jedine noći  u godini zasvjetlucali  putovi od takvih baklji. Inače ­ ništa.

Poslije je to selo postalo crni dragulj. Vidljiv. Pun snage. Da, dogodilo se to ovdje. Ili, točnije rečeno, četiri kilometra uzbrdo od sela, kod vode koja se zvala rječica Lobber. 

__________________________________________________________________________________________________________________

Krijesovi u Valpurginoj noći: krijesovi, ognjevi, koji se pale u noći između 30. travnja i 1. svibnja. Naziv je nastao prema imenu njemačke svetice Valpurge iz 8. stoljeća, a približan dan njezine smrti (krajem travnja) povezuje se s poganskim proljetnim običajima uz germansku priču da se te noći sastaju vještice i grabancijaši. U Švedskoj postoji tradicija mističnih povorki ljudi s bakljama, koji se okupljaju na rubovima šuma i onda uz oganj pjevaju odgovarajuće pjesme

Imala je ta rječica i  druga imena, a dobivat  će i nova. Mjestimice bješe to brzica, koja se nešto više u brdu u malim slapovima rušila niza 

10

stijene. No na ovome se mjestu između hitajućih struja stvorilo i širilo nekoliko  širokih   i  dubokih mjesta  s  mirnom vodom.  Na njihovim  je rubovima   tlo   bilo   močvarasto,   puno   spletenih   modrikastih   vrba. Izrastali su tu visoko ponad glava i sinja krijica i nordijski klobučić, pa ste  mogli,  dok bi  se probijali  kroz njih,   luko upasti  u dabrove rupe. Naokolo   rječice   pružala   se   nepristupačna   močvara   ispresijecana životinjskim stazama. Taj predio nije imao nikakva imena.

***

11

PRE 18 GODINA

Bješe večer uoči Ivanja prije gotovo osamnaest godina. Vruć dan. U 

Ostersund  su stigle vlakom. Sjećala se toga. No kako joj je to ostalo u sjećanju?

Jasnih i nepobitnih slika u sjećanju bilo je zapravo vrlo malo. Stajala je s ručicom telefona, kojom se poziva taksi, u ruci. Bila je to činjenica i nje se dobro sjeća. Ali ne i mnogo čega drugog. Vrućine. Poslije, tijekom dana, asfalt je ispred robne kuće Tempo bio mekan.U sjećanju joj nije ostalo  kako su bile  odjevene ni koliko bješe sati  kad je vlak ušao u postaju. Na autobusnoj su postaji morale dugo čekati. Autobus za Crnu Vodu išao  je u pola tri,  onda kao  i  sada. Svih ovih godina nisu mu mijenjali red vožnje.

Bila je večer uoči Ivanja, dakle petak. Prije je dan uoči Ivanja padao na   subotu.   Ustanovila   je.   U   njezinim   bilješkarima   nije   bilo   ništa zapisano o tom putovanju, jer ih još nije ni imala. Usamljenost još nije bila započela. Sve još bješe živahno. 

__________________________________________________________________________________________________________________

Ivanje:  blagdan sv. Ivana 24.06., odnosno noć  uoči njega, u nordijskim se zemljama posebno proslavlja s   krijesovima, plesom i svim drugim što ide usto. Kako se ne bi, poslije obično burno provedene noći, remetio radni ritam, u tim se zemljama 

12

dan uoči Ivanja smješta, bez obzira na datum, na dan uoči slobodnog sljedećega   dana, pa je tako bio premještan uvijek na subotu, a otkako je uveden petodnevni radni tjedan, na petak.

Ostersund: jedini grad u drugoj po veličini švedskoj pokrajini Jamtland, bogatoj jezerima i planinama. Nalazi se otprilike visini norveškoga Trondheima, a nastao je krajem 18. st. U tom se kraju preklapaju norveško­švedski kulturni utjecaji.

U glavi   joj,  dapače,   i  u   cijelome   tijelu   još   sve  pjevalo.  Trebalo   je započeti nov život. A to je i učinila. 

Kad  je  pokušala okrenuti  ručicu na tefonskom aparatu,  ova  joj   je ostala u raci. Mogla je pomisliti kako joj stvari baš i ne kreću dobro. Ali nije. Pjesma u njoj bila je prejaka.

Uhvatila   je  taksi  na ulici   i   trebalo   im je  dosta vremena da obiđu Ostersund.  Poslije  podne  sjele   su  na  klupu u  parku  i   jele  nekakvu odstajalu hranu. Pomislila je kako im je to valjda ipak posljednji put. Ukrcale su se u autobus sa svom svojom prtljagom iz odjeljka u vlaku i stvarima   spremljenim   u   spremištu   za   prtljagu.   Miji   je   pozlilo   kod Gravlidena. Grozno ime, grobna strmina, i zato se dobro sjećala da je započelo upravo ovdje. U autobus se uspeo neki starkelja donijevši sa sobom vonj koza. U prepunom autobusu rasla je vrućina i postalo je zagušljivo. Vonj kozarnice okruživao je starca i širio se u nepravilnim valovima, možda usklađenim s pokretima u autobusu. Ljudi su silazili i uspinjali se sa svojim torbama. Očito su bili u kupnji u Ostersundu. 

Razmišljala je kako ona na takav način neće moći odlaziti u kupnju. Držala je spremnu vrećicu jer Mia cijelo vrijeme samo što nije počela povraćati. Dok bi autobus stajao, one bi izlazile na svakoj postaji kako bi   uhvatile   malo   svježega   zraka.   No   toga   popodneva   bilo   je   doista zagušljivo i vruće. Poslije sat vremena starkelja je izišao i sad je ipak bilo malko lakše. Iscrpljena i sva vruća Mia joj je zaspala na koljenima.

­ No, sad će joj valjda biti bolje ­ primijetio je vozač autobusa.­ Koliko još imamo?­ Vi idete do Crne Vode, je li? Vi ste sa Stjarnberga?­ Ne, nisam.To ga se nije ticalo.­ Zar ste na ljetovanju?

13

Pitanje joj se učinilo priglupim. Međutim, odakle da taj čovjek ovdje znade kako je odlučila započeti nov život. Da bi izbjegla daljnja pitanja, potvrdila je daje na godišnjem odmoru. Mia je spavala pa je tako nije mogla   ispraviti.  Koliko   im  je   još  preostalo  puta,  nikada nije  uspjela saznati. Više, naime, nisu razgovarali.

Stigli  su u područje  šuma i velikih krčevina. Autobus se više nije zaustavljao   tako  često.   U   svakom   su   selu   na   postolju   ispred prodavaonica   stajali   sanduci   s   mlijekom   i   drugim   svježim namirnicama. Poštarice bi izlazile i otvarale vrata vozaču koji bi onda unio vreću s poštom.  Mještani  su sjedili  u automobilima i  čekali  na pisma i večernje novine. Mnogi su pili pivo i dovikivali se međusobno i s vozačem. 

­ Što to oni viču? ­ šaptom je pitala Mia.Međutim, ni Annie nije uspjela razaznati što govore.Putovale su stranom zemljom. Kad bi kakvo veliko i hladno jezero 

zasvjetlucalo   između stabala smreke,  bio bi   to  samo slučajan prekid jednoličnosti, koji bi ubrzo iščeznuo zamijenjen nekim drugim. Ona nije znala da se uspinju prema sustavu jezera koji se pruža sve do planina u Norveškoj,   odakle   se   napaja   iz   močvara   i   planinskih   potoka.   Na krčevinama ta je velika mreža vodenih žila prekinuta pa se tlo na tijelu krajolika isušilo do gologa mesa. Nije mogla znati da se ovako s puta vide   samo   malene   krčevine,   a   da   su   tamo   dublje   sve   veća   i   veća područja  otkinuta od svojih veza s  oblacima,  nesposobna da bilo  što uzvrate kad ih kisele kiše provlaže.

Tek uvečer stigle su do crkve u Robacku. Trebale su se upisati  u tamošnje   crkvene  knjige.  Međutim,   ta   je  općina  vrlo  velika.  Nije  ni znala dokle se proteže. Dok je vozač  istovarivao robu iz autobusa, one su   sišle   i   pogledale   prema   crkvi.   Crkveni   zidovi   zasljepljujuće   su svjetlucali na odbljescima jakog večernjega sunca. Crkva se nalazila na rtu koji se pružao u jezero Ro, a uz crkvu bila je bijela ograda uza samu 

14

vodu, pa se tako činila poput ograde na brodu. Cijela je crkva na tom rtu pruženom u planinsko jezero nalikovala nekakvu brodu. 

Možda je graditelju namjera bila da se na Sudnji dan odvoji od obale zajedno sa svim svojim mrtvima.Voda se činila hladnom. Obale jezera bile su prekrivene tamnom šumom smreka bez zelenih površina uza samu   vodu.   Gole   stijene   i   kamene   ploče   strmoglavo   su   se   rušile   u jezero. Znala je da je voda hladna. Dvanaest, trinaest stupnjeva, kako joj je Dan pisao.

­ Gle onu čudnu djecu! ­ uzvikne Mia.Kod   autobusa   pojavila   se   mala   povorka   djece.   Bilo   ih   je   svega 

četvero,  ali  su  išla  u povorci.  Tri  su djevojčice  bile  odjevene u duge oprave, s kosom spletenom u pletenice, i nosile su košarice od brezove kore, a jedan je jedini dječak imao na glavi pletenu kapu koje su mu naušnjaci, dok je hodao, mlatarali po glavi. Zastala su na trenutak i razgovarala s vozačem. A onda se cijela četa otputila seoskom cestom. Hodala su polagano. Učinili su joj se kao nekakva projekcija, isječak iz nekog  starog   filma   ili   iz  nekog  drugog  vremena od  ovoga  sada  kad sanduci   s   mlijekom   bučno   udaraju   o   mjesto   za   istovar   ispred prodavaonice. Ili možda to uopće nisu bila djeca?

­ Možda su to kakva bića iz priča ­ reče Miji, ali se istoga trenutka pokaje zbog toga, jer je Mia vrlo ozbiljno promatrala tu malu četu što se izgubila na zavoju ceste.  Vozač autobusa mahne rukom. Bilo je vrijeme odlaska.

Posljednje stajalište autobusa zvalo se Crna Voda. Te je večeri jezero bilo  posebno  blistavo.  Obale  u  podnožju  planine  odražavale   su  se  u crnomodroj  vodi   sa  svakom pojedinosti   igličavih  obrisa  smreka,   i   to jednako jasno kao daje riječ o izvornoj slici. Nipošto o nekom odrazu u vodi, već  o nekakvu drugom svijetu i dubini koja se spušta u dugim, šumom prekrivenim strminama prema nevidljivu dnu.

Kad su stupile iz autobusa, noge su im bile ukočene. Mijine usnice bile  su suhe i  raspucane.  Voćnoga im je soka već  poodavna nestalo. 

15

Annie se osvrnula ne bi li vidjela Dana pa da se on pobrine za Miju dok ona bude skočila u prodavaonicu i kupila kćerkici sok. Bilo je već pola osam i prodavaonica bješe zatvorena. Međutim, trgovac je ostao ovdje dok se roba iskrcavala. Automobili su neprekidno pristizali.  Ljudi su dolazili po poštu i novine baš kao i po drugim selima.

No   ni   Danu   ni   njegovu   Volkswagenu   nije   bilo   traga.   Annie   nije željela ostati sama pred prodavaonicom. 

Uhvatila   je  Miju za ruku. Njezino maleno,  trokutasto  lišće bilo   je sivobijelo ispod pjega, a kad joj je s njega otrla znoj, kosa joj se čvrsto slijepila  na  sljepoočnicama  i  po  čelu.  Mia   je  morala  piškiti   i  piti,  a zamalo  će možda postati i gladna. Međutim, Annie nije mogla mnogo šta  učiniti   za  nju  prije  negoli   stigne  Dan.  Morala   je   voditi   brigu  o preuzimanju svih svojih stvari dok je vozač  iskrcavao robu. Stigli  su četvrt sata prije, rekao je, pa je zaključila da se Dan upravo zbog toga još nije pojavio.

Kada su već  svi automobili otišli, a trgovac zatvorio i otišao svojoj kući  dolje  na rtu,  one su ostale same sa svojim torbama i  kutijama stojeći   na   pošljunčanoj  čistini.   Poslije   sveg   onog  živahnog   kretanja automobila,   iznenadno   je   nastao   nepodnošljiv   muk.   Bilo   je   posve neobično doživjeti tu tišinu, za kojom je toliko  čeznula, i istodobno se osjećati tako nelagodno. Sad bi već doista morao stići.

***

Dan uoči Ivanja Johan Brandberg sjedio je u svojoj sobi za pisaćim 

stolom. Bilo je vruće poslijepodne. Čitao je o ekspediciji na Antarktik iz pedesetih godina na brodu Maud. Bio  je slobodan. Otkad je završila škola,  pripomagao  je  ocu  na  pročišćavanju  šume.  Nije  bilo  govora  o nekakvu   drugom   poslu.   Poslije,   ljeti,   Vaine   i   on  će   se   pozabaviti sađenjem. Pitao se kako će se osjećati provodeći cijele dane s Vaineom. 

16

Polubrat mu je bio tek godinu dana stariji od njega, ali snažniji. Ne samo u fizičkom smislu. Johan stane misliti na psa Lajku i od toga mu se toliko smučilo da se počeo loše osjećati u toj zagušljivoj sobi. Nagnuo se preko pisaćega stola i otvorio prozor. Pred njegovim se očima pružio vrt,   staja   i  ograđeni  prostor  s  nekoliko  Vidartovih  koza.  Na tom su prostoru izgrickale svu travu, ali je zato s druge strane ograde trava bila bujna i puna cvijeća. Prepoznao je planinčice.

Tijekom listopadskog lova na sobove njihova se lajka dvaput vratila kući i smjestila na stubama što vode na trijem. U subotu prije razdjelbe lovine,  Torsten   ju   je  ustrijelio.  Tijelo   joj   je  preko  blagdana  ležalo  u drvarnici. 

Onda je rekao Vaineu da je zakopa. Sjećao se Johan zvukova dok je Vaine kopačom probijao korovom obraslo tlo iza staje. Tlo je usto već bilo i smrznuto. Sjedio je za svojim stolom, baš kao i sada, ali je tada pred   sobom   imao   udžbenik   sociologije.   Da   me   zamolio   za   pomoć, pomislio je, vjerojatno bih se ispovraćao u tu jamu.

U ponedjeljak je i opet sjedio u školskom autobusu ostavljajući sve za sobom.   A   sada   mora   ostati.   Cijeli   tjedan.   Sve   tjedne   do   dvadeset   i drugog kolovoza. Morat će pročistiti osam hektara borove šume, a onda će saditi borove contorta po krčevinama iznad Aldine kolibe.

A sada  je u svakom slučaju bio  slobodan i  sjedio  ovdje s  knjigom zahvaljujući Gudrun. Mogao je postati veterinarom. Ili mjernikom. Bilo je knjiga i knjiga. Sve to ipak nije bilo isto govno,  čak ni za Torstena. Per­Ola je radio u Areu kao upravljač krana. Bjorne je sjekao šumu za SCA, tvornicu celuloze, a to je posljednje godine radio i Pekka. No sada je pričao o rudnicima na otočju Spitsbergen. Ili naftnim platformama. Sve su to, međutim, bile brbljarije. Ili pusti snovi.

Pekka   je   svoje   snove   našao   u   kaši   koja   se   naziva   mozgovna supstanca.  A  čega   ima  u   testisima?  Moji   sliče   jedan drugome.  A  ja imam istu supstancu u mozgu. 

Ali ne i iste gene.

17

Sada su mu ponovno naišle te  misli. Imao ih je i želio ih je zadržati. Međutim, nikada se ne bi usudio upitati Gudrun. Barem ne izravno. Došle su mu na pamet jednoga dana dok se skijao s njome. Bilo mu je tek kakvih jedanaest, dvanaest ljeta. U svakom je slučaju bio dovoljno odrastao da može svladati padine Bjorn­fjalla. Upravo su se uspinjali uz posljednju strmu padinu kad su začuli motor skutera. Isprva nisu shvatili odakle zvuk dolazi, a onda je odjednom nastala mrtva tišina. No kad su, praveći skijama škare, nastavili s uspinjanjem još komad puta, pa ih onda skinuli da bi prošli posljednji uspon preko ledene kore, primijetili   su  čovjeka na skuteru kojega se   lik  ocrtavao na pozadini neba.

Tu  je  sliku Johan mogao bilo  kada dozvati  u  sebi.  Visok momak. Narančasta majica i izlizane crne kožnate hlače. Opasač  sa srebrnim zakovicama i nož u koricama od roga. Bio je to nož veći od bilo kojega koji   je  prije  vidio,  a pri  vrhu jako povijen.  Momak je skinuo kapu s glave i stavio je na sjedalo skutera. Kosa mu je bila crna sa srebrnastim pramenjem   na   sljepoočicama.   Suženi   kapci   na   očima   zbog   jake svjetlosti, crne iznutra. A iza njega sve one šiljaste norveške planine.

­ Traži svoje sobove ­ objasnila mu je Gudrun. A kad su došli gore, on uzvikne »Bouregh!«     da bi onda međusobno 

nastavili   razgovarati   na   južnolaponskom.   Johan   nije   uspijevao razumjeti čak ni svaku desetu riječ pa se osjetio duboko postiđenim kad mu je Visoki nešto dobacio, a on mu nije mogao odgovoriti.  Čovjek mu razbaruši kosu i dohvati ga.

Bilo kada mogao je oživjeti tu sliku. No, postupao je s time štedljivo. Da se ne otrca slika onog Visokog tamo gore prema nebu, koji mu je bio otac.

Tako   je   to   bilo.   Nikakva   drugog   objašnjenja   nema.   Tada   začuje Vidartov automobil.  Bio je to Duett s poderanim loncem na ispušnoj cijevi. No, psi su već lajali. Čuli su ga znatno prije njega.

18

Vidart  je  popravljao automobile  pa bi  rabljene ponekad kupovao  i preprodavao.   Duett   je   upotrebljavao   samo   za   prijevoz   posuda   s mlijekom.  Njegova   ih   je  žena običavala  voziti  do   tora  preko   imanja Torstena Brandberga. No, sada je i tomu došao kraj.

­ Prokleti ciganin ­ ljutio se Torsten. ­ Taj bogalj koji ne može raditi. S porezom na pedeset tisuća. Jasno je da onda mora krasti. No ipak je i sam kupio od Vidarta četiri nove novcate gume Hakkapeliitta. I dao za njih   jedanaest   stotki.  No  nije  držao   jezik   za   zubima.   Ispričao   je   za kuhinjskim stolom da je Vidart jednostavno telefonirao osiguravajućem društvu i rekao: »Prošle su mi noći ukradene četiri nove Hakkapeliitta gume. A najgore u svemu je to što sam ih obećao nekome tko se danas morao odvesti na posao. Uzmite odmah u obradu ovaj moj zahtjev.«

­ Je li Vidart Ciganin? ­ poslije je Johan upitao Gudrun. Međutim, ona to nije znala. Torsten je objasnio da su ljudi ono  kako ih nazivaju.

 _________________________________________________________________________________________________________________

_»Bouregh!«: (južnolaponski) »Dobar dan!«

  ­ Zašto ga Torsten mrzi? ­ ispitivao je Johan. Kakva li je to riječ! Ipak je ostavila iglu u šivenju kao da u sebi važe riječi o Torstenu i Vidartu.

­   Torsten   nikada   nije   volio   Vidarta   ­   reče   na   posljetku.   ­   I   to vjerojatno zato što je Vidart došljak u ovome kraju.

Vidart je u Crnoj Vodi živio svega sedamnaest godina. A to je dulje od Johanova životnoga vijeka. Koze u toru pripadale su Harryju Vidartu. Poskakivale   su   između   olupina   automobila   i   probrstile   tamo   sve panjeve i oko njih. 

Torsten mu je predložio neka odmakne jedan zahrđali Volvo PV, a električnu   ogradu   povuče   malko   unutra.   Naime,   onaj   dio   ograđena prostora što se nalazio uz put pripadao je Brandbergu. Rekao mu je to već  poodavno. Vidart  je  kupio taj  posjed s nekretninama od udovice 

19

staroga   Enokssona,   a   ona   pak   nije   znala   kako   stvari   stoje   s   tim ograđenim prostorom. Većina ljudi je tvrdila da je put koji vodi prema gore javan, no Torsten je smatrao kako dio staje pripada njemu baš kao i  dio ograđenoga prostora na kojem je stajao taj  zahrđali  automobil. Svjetlucao se lisičje crvenkastom bojom hrđe, a koze su se pentrale po njemu   ne   bi   li   se   dočepale   vrbe   koja   se   još   zelenjela.   Inače   je   taj ograđeni   prostor   za   koze   nalikovao   zemljištu   bogato   naprskanom otrovom za uništenje zelenila.

Torsten je u nazočnosti svjedoka upozorio Vidarta po posljednji put neka ukloni tu olupinu od automobila i ogradu.

­ To treba učiniti najkasnije do ponedjeljka ­ rekao je. Bio je to isti tjedan kada je Johanu završavala škola.Vidart je uvukao ogradu malko dublje i skinuo s olupine sve što se skinuti moglo. Preostalo je trebalo staviti na prednji dio utovarivača, no nešto se pokvarilo s hidraulikom. I tako je prošao i taj tjedan.

U  utorak   ujutro   došla   je  Vidartova  žena   s  Duettom  natovarenim posudama   da   bi   pomuzla   koze.   No,   put   bješe   prepriječen   ogradnim vratima.   Izišla   je   iz  auta,  pogledala   i  vidjela  da su vrata  zatvorena svijenom čeličnom žicom. Nije ih se usudila otvoriti, već  se okrenula i odvezla natrag. Otada se Vidart svakoga jutra i večeri do svoga tora s kozama prevozio traktorom preko sjenokoša.

Međutim,   to   ipak   nije   moglo   trajati   zanavijek.   Baveći   se   svojim poslovima   u   radionici,   nije   se   dva   puta   dnevno   mogao   brinuti   i   za mužnju. A njegova  žena nije znala voziti  traktor.  I  tako mu je očito postalo svega toga dosta. Međutim, tom zgodom nije poslao svoju ženu u Duettu, već je krenuo sam.

Motor je radio dok je Vidart izišao iz automobila i otvorio ogradna vrata.   Malko   se   poduže   morao   zabaviti  čeličnom  žicom.   Kad   je automobil prošao kroz vrata i nestao iza staje, Johanovo je srce počelo snažno udarati. Znao je dobro da su mu i otac i braća već podosta prije morali opaziti Vidarta. Dolje kod njih vladala je tišina. 

20

Maloprije je još u kuhinji svirao radio. I psi su ušutjeli kad je Duett nestao iza postavljenih vrata. Tada iziđe Per­Ola. Johan ga je vidio kad je istupio iz zasjenka stuba što vode na trijem. Bio se već presvukao i na sebi imao bijele hlače i isto tako bijelu košulju. Drugi su još očito ostali sjediti u kući. I dalje je vladala potpuna tišina.

Per­Ola  se  otputio  do šupe gdje  su se  obavljali  stolarski  poslovi   i iznio iz nje lanac i lokot. Onda je otišao do ogradnih vrata i  čvrsto ih lancem   povezao   uz   ogradni   stup   i   zatim   lokotom   zaključao   lanac. Drvena smrekova greda stupa žuto se sjajila na suncu.

Kad je završio posao oko lanca s lokotom, vratio se u kuću. Sada piju kavu, pomislio je Johan. Ne, rakiju. Ili rakiju s kavom. Gudrun je, prije negoli je otišla, stavila na stol kolače. Sad je već  bila u Bwangenu u posjetu  Torstenovoj  majci  koja  je  živjela  u  staračkom domu.  Sva su braća bila kod kuće. Sjedili su tamo dolje i čekali, a Torsten je odlučivao što  će  činiti.   Zasad   je   van   poslao   jedino   Per­Olu.   Za   to   je   vrijeme Johanovo srce i dalje snažno udaralo.

Vidartu   je   trebalo   preko   jednoga   sata   za   mužnju.   Na   imanju   je vladao muk.  Činilo  se kao da se dolje  u kuhinji  nitko niti  miče niti razgovara.  Johan bi  najradije  prekinuo   tu   tišinu,  ali   se  nije  usudio uključiti radio. Najbolje  će biti ako Torsten uopće ne bude znao da je sada u svojoj sobi i gleda dolje prema onom ograđenom prostoru. Tiho je samo sjedio, a noge, koje je povio u stranu, jer za njih nije bilo mjesta pod stolom, već su mu odavna utrnule.

Tada i nova  lajka    i  jemta   stadoše divlje lajati iz svoje psetarnice. Vidjeti   Vidarta   kako   se   vozeći   pojavljuje   iza   staje   i   zaustavlja   svoj automobil  činilo   se   kao   gledanje   nekakva   filma.   Johanu   je   već unaprijed sve bilo jasno. Sada će otkriti lanac i lokot. Prodrmat će ga i tada baciti pogled prema kući.

A onda?Zaobišao je ogradu uz rub jarka. S te strane, naime, nije bilo nikakve 

ograde. Ograđeni je prostor tora započinjao malo dalje.  Torsten je ta 

21

vrata postavio kao nekakvu rampu preko puta. Kad je Vidart stupio na pošljunčani dio imanja, usporio je korak. To je pse još više razjarilo. A tada je u Johanov vidokrug ušao Torsten. U ruci je držao grablje i stao grabljati po šljunku.

­ Otvori tu ogradu! ­ dovikne mu Vidart.­ Začepite! ­ podvikne Torsten. I psi u tili čas umuknuše. Sada se čulo 

jedino   odjekivanje   zubaca   grablji   po   šljunku.   Tada   Vidart   ponovno podvikne: ­ Otvaraj ogradu! Ja sam s automobilom.

Međutim, Torsten ni da bi pisnuo. Johan se podigao. Dalje nije želio slušati.   Stajao   je   oslonjen   na   vrata.   Vani   je   Vidart   vikao   glasno   i prodorno, no kad mu je na posljetku Torsten odgovorio, jedino su se njegove riječi mogle razabrati:

­ Ne vidim nikoga tko bi to mogao učiniti. Vrištavi se razgovor nastavljao. Kozji Vidartov meket. Kad bi samo 

mogao zadržati   jezik za zubima! Zar ne može shvatiti  da mu jedino preostaje  otići   odavde.  Ostaviti   svoj  automobil.  Doći   traktorom  i  na njega prebaciti mlijeko s druge strane.Johan tada začuje neku  čudnu buku. Nešto je puklo. Poleti prema prozoru i pogleda dolje. Torsten je u ruci   držao   pola   drška   od   grabalja.   Vršak   slomljenoga   dijela   bio   je raskoljen i oštro zašiljen. Bit će da ga je slomio preko koljena.  

__________________________________________________________________________________________________________________

lajka: vrsta lovačkih pasa s područja sjeverne Rusije i Skandinavije.jemta: švedska pasmina iz pokrajine Jamtland, vrlo poznata samo u Švedskoj, a priznata 1946. 

Vidart je mirno stajao i zurio u Torstena. No, kad je još nešto glasno isklepetao, Torsten iskorači s dva velika koraka prema njemu i prikuči onu polovicu drške prema Vidartovu vratu. Kozji glas zamekeće, a onda obojica  otrče u tor,  Vidart   ispred.  Vukao  je  svoju od polija  oštećenu nogu, a za njim Torsten ukočenih leđa.

22

No, ipak je sve pretjecalo brzo. Protrčali su pokraj staje i iščezli iza nje.Psi su ponovno počeli lajati i nisu prestajali sve dok se Torsten nije vratio, i to bez drška od grabalja. Kad je stupio na verandu, izgubio se iz  Johanova vidokruga. Doviknuo  je psima da ušute i  ovi ga odmah poslušaše.   To   je   i   Vidartu   valjalo   učiniti   da   je   imao   pameti.   Tada zazvekeće staklo na vratima verande.

Kroz pod  čulo se kako Per­Ola nešto pita, a Torsten mu odgovara. Zatim je Per­Ola opet nešto rekao na što su se svi nasmijali.  Vidart bješe kukavica pa je pobjegao. A to je sve ove dolje razveselilo. No ako je   otrčao   kući,   morao   se   izvući   preko   onog   dijela   tora   koji   nije zaklanjala   staja.   Morali   bi   ga   vidjeti   cijelim   putem   dok   bi   grabio nizbrdo preko sjenokoša na putu kući.

Ili se možda sakrio? U kuhinji i opet zavlada tišina i Johana prožme osjećaj da i oni dolje sjede baš kao i on i  čekaju da se Vidart pojavi. Potpuni   muk   u   ljetnoj   vrelini.   Psi   su   šutjeli.   Johan   je   kroz   prozor osjećao kako trava snažno miriše. A i brezino lišće. Torsten je, naime, brezinim lišćem ukrašavao trijem.

Johan je sasvim mirno sjedio pogledavajući s vremena na vrijeme na sat. Prošlo je već  jedanaest minuta otkako se Torsten bio vratio. Tada ponovno zazvekeće staklo na vratima verande. Kroz vrata je izišao otac, a za njim Per­Ola. Zamalo pojave se za njima Bjorne i Pekka i najzad Vaine. Nisu se otputili prema toru, već su nestali iza kuće. 

Poslije nekog vremena Johan je začuo kako kreću dva automobila. Čim je zvuk automobilskih motora zamro, Johan trkom pojuri  dolje. Ništa nije mislio. Samo je trčao niza stube i onda ­ van. Iza staje se našao za manje od dvije minute. Vidart je ležao na suncu. Poleđuške. Vrat mu je bio zaliven krvlju. 

Tekla   je   prema   udubini   na   dnu   vrata,   na   kojoj   mu   se   nalazila, ovješena na srebrnom lančiću, nekakva pločica ili novčić, mirujući sada u plitkom jezercu ispunjenom krvlju i  blistajući  kao malen mjesečev srp. Nedaleko od njega okupilo se cijelo stado koza i buljilo u Johana. 

23

Ubrzo,  koze nastaviše pasti.  Johan lagano dodirne Vidartovu ruku i obraz.   Vidartova   zarasla   brada   se   sivjela.   Izgledao   je   starijim   nego inače. 

Kapa sa zaslonom ležala mu je iza glave. Na njoj se vidjela velika smeđa mrlja od znoja. Upravo je bio pomuzao koze, i to se osjećalo. Iz tijela mu je i odjeće izbijao jak vonj. Nije bilo nikakva smisla potrčati kući po pomoć. Naime, kuća bješe prazna. Da je barem Gudrun bila kod kuće,   ona  bi   se  pobrinula  za  Vidarta.  Ponovno   je  dotakao   sivobijeli obraz i učini mu se kao da je dodirnuo veliku ovcu.

I  onda ponovno potrča.  No ovaj put krene preko sjenokoša prema prvom   imanju   dolje   koje   je   pripadalo   Westlundovima.   Elna   ga presretne na stubama što su vodile na trijem. Ona ga uhvati, a on nije znao plače li ili povraća. Činilo se kao da je činio i jedno i drugo.

Birger   je   krenuo   u   Crnu   Vodu   zajedno   s   Akeom   Vemdalom. Namjeravali su loviti ribe. Upravo se na Ivanje započinjalo ribolovom. U stanovitu  smislu  sve   je  od  samoga  početka  krenulo  na  uobičajen način: podizanje očnoga kapka i pogled na zamućenu jabučicu oka sa zjenicom što se izdigla prema gore. Pipanje bila na zglavku ruke. Vrat nije mogao dotaći prije negoli opere ruke.

U svakom slučaju krv više nije tekla pa je nije trebalo ni zaustavljati. Jedino   se   cijedila   u   udubinu   na   dnu   vrata   i   tamo   se   zgrušavala. Pokazao je Akeu koliko se usjekotina približila arteriji. Ozljeda je imala nepravilne   rubove   kao   da   je   nastala   od   neravnoga,   nazupčanog predmeta.

Poslije nekog vremena Vidart se osvijestio. Pao je od udarca, rekao je. Udario ga je Torsten Brandberg.

­ Čime? ­ Šakom.                                                                                              ‘ Pomogli su mu da se podigne. Teško je stajao.            ‘­ Vrti mi se ­ rekao je. ­ Crni mi se pred očima.

24

Birger ga je podržavao na nogama. Imao je osjećaj da Vidart zapravo igra neku svoju igru. Htio je Akeu Vemdalu pokazati kako mu je loše. I to  baš   sada  kad  mu se  već  ukazala   takva  prokleta  sreća da  se  šef policije iz Bwangena nađe upravo ovdje kada se sve to dogodilo. I uz njega liječnik. Međutim, Vidart je bio bez svijesti dosta dugo pa Birger nije htio ništa riskirati.

­ Morat ćeš u bolnicu ­ rekne mu.Protiv toga Vidart nije imao ništa. No, bio je uznemiren zbog mlijeka. 

Vratio mu se njegov oštar pogled. Izgledao je prepredeno.  Čim su mu stavili njegovu kapu na glavu, on je i opet postao svoj. "Kvragu, da sam se baš morao naći ovdje", pomisli Birger. Rekao je to  čim su Harryja Vidarta  doveli  u  Westlundovu kuhinju.  Svratili  su Westlundu  jer   je Birger htio čuti kako je s Elnom. Naime, prije dva tjedna poslao ju je u Ostersund zbog žuči. 

Assar je telefonirao Ivaru Jonssi. Nije potrebno vozilo hitne pomoći. Bit  će dovoljan  i   Ivarov veliki   taksi.  Dok su  čekali,  popeli  su se  na verandu i zapušili. Birger je mislio malko pričati o Vidartu i Torstenu Brandbergu, no dok su stajali tamo, pojavila se Vidartova žena. Dakako da su telefonirali i njoj, pa je ona, onako trčeći, uvijala pramenove kose na   velike   uvijače   i   jecala.   Kad   je   Ivar   stigao   s   Mercedesom,   a   oni pomogli Vidartu leći na spušteno sjedalo, ona vikne:

­ Što da učinim s mlijekom? I automobilom?Assar Westlund joj obeća traktorom dopremiti mlijeko kući.­ Najbolje će biti da Duett zasad ostane ondje, ali ja ću razgovarati s 

Torstenom.Kad je taksi otišao, Birger i Ake pođu k dječaku. Ležao je na kauču 

presvučenom plišem boje crnoga vina. Elna je spustila zavjese, pa mu je plavičasta   svjetlost   lice   učinila   još   bljeđim.   Nije   mu   bilo   više   od šesnaest godina. Kosa mu je bila čvrsta i crna, a oči uske i smeđe. Kad je ustao, vidjelo se da je visok i slabunjav. Inače je više sličio Gudrun negoli   Torstenu.   Porukovao   se   s   njima,   a   kada   su   sjeli,   krišom   se 

25

ogledavao za vjedrom koje je Elna tamo postavila. Malo je povratio na dno   vjedra   i   sad   ga   je   odgurnuo   iza   kauča.   Djelovao   je   smeteno   i uplašeno.

­ Onda, kako si?Johan se malko trgne, ali ne odgovori ništa.­   Vidart   je   odvezen   u   bolnicu   ­   reče   Birger.   ­   Ali   nema   nikakve 

opasnosti. Već je na nogama.Smeđe se oči rašire. Zar je dječak vjerovao da je Vidart mrtav? ­ Ovo je Ake Vemdal. Znaš li tko je on?Dječak zatrese glavom.­ Ja sam novi šef policije u Bwangenu ­ rekne Ake.­ Tko je... tko je prijavio? ­ upita Johan.­ Nitko. Sjedili smo u kuhinji kod Westlunda kad si došao;.­ Reci, što se dogodilo? ­ zapita ga Ake.­ Ne znam.  Sjedio   je   rukama   se   poduprijevši   o   bedra   i   s   prignutom   glavom. 

Njegov je smeđi pogled bio neuhvatljiv.­ Ali ti si dotrčao po pomoć.­ Da, jesam.­ Jesi li vidio kad je oboren? Johan zatrese glavom.­ A odakle si onda znao da tamo leži?­ Vidio sam kad je došao.­ A Torsten krenuo na njega?Dječak ništa ne odgovori, no pogledavao je prema vjedru i više puta 

glasno gutnuo kako bi pokazao da osjeća mučninu. Istina, bilo je vruće u sobi, no Birger se pitao osjeća li se dječak doista loše. Možda se samo pretvara kako bi izbjegao odgovor. Ake je pričekao trenutak, a onda ga upita:

­ Jesi li vidio da je tvoj otac pošao na njega?­ Ne znam. Nisam o tome razmišljao.­ Jesi li ga vidio? Je li imao kakvo oruđe? Johan je šutio.

26

­   Našli   smo   nešto   ­   nastavljao   je   Ake.   ­   Neku   vrstu   štapa. Prelomljenog.

Tada dječak svojim dugim tijelom učini mački sličan pokret i već se u sljedećoj sekundi povio na kauču okrenuvši im leđa.

­ Pričekaj ­ tiho će Birger. ­ Hajdemo u kuhinju pa ću ti ispričati što leži u pozadini.

­ Zar ti znaš?­ Pa svi znaju.No nisu dospjeli do kuhinje. Začuli su se žestoki glasovi iz kuhinje, a 

onda   se   otvore   sobna   vrata.   Gudrun   je   stajala   na   pragu   sa   svom svjetlošću iz kuhinje iza sebe tako da joj je lice bilo gotovo crno.

­ Što radite?Pošla je prema Johanu i dotakla ga.­  Nema on ništa reći  o  svemu tome ­ rekne zatim. ­  On  je  jedino 

zatražio pomoć za Vidarta.­ Moramo ga preslušati pa da čujemo što se to ovdje dogodilo.­ Dovraga s time! ­ uzvrati Gudrun. ­ Ništa se nije dogodilo što bi on 

vidio.Bila je niska rasta. Neobično je bilo vidjeti kako podiže tog visokog dječaka s kauča i gura ga pred sobom prema kuhinji. Hodao je spuštene glave. Ake je krenuo za njima.

­ Valjda ti   je  jasno da  će se provesti istraga o ovome što se ovdje dogodilo.

­ Samo ti istražuj, ali Johan neće svjedočiti protiv svoga oca.Izjurila   je   tada   dječaka   iz   kuhinje   i   ponovno   zatvorila   kuhinjska 

vrata. Ake iskorači kao da ih je želio spriječiti, no Birger mu reče:­ Pusti. Ionako ga nećeš moći preslušati.Začuli  su kako Gudrun pokreće svoj  automobil   i  zatim odlazi.  Na 

kauču su sjedili jedno uz drugo Elna i Assar. Izgledali su kao gosti u vlastitoj kuhinji.­ Hajdemo van ­ predloži Birger.

27

Nije mu bilo lako pričati Akeu o Torstenu Brandbergu i Vidartu, jer Ake nije baš ništa znao o njima. A i nikada prije, sve dosada, nije bio u Crnoj Vodi. No mjesto je bilo u njegovu djelokrugu. Došao je iz mjesta koje se zove Dorotea i stupio na dužnost prije nekoliko mjeseci. Birger i Ake bili su jednom zajedno na terenu. Tada se radilo o samoubojstvu negdje prema granici s Norveškom. Ake nije imao nikoga koga bi poslao onamo, a ni automobil na raspolaganju. Neki alkoholičar koji je  živio kod svojih roditelja otišao je na tavan i tamo si oduzeo život pucajući iz sačmarice. Kad su nakon nekoliko sati sjeli u automobil da bi se odvezli natrag, Birger je začuo neku pticu kako vrišti.  Tek je jednom poslije saznao da je to bila samoubojičina majka.

Birger   ih   je   ponovno   posjetio   u   proljeće   kad   je   došao   k   nekom bolesniku u blizini. Majka se tada nalazila na klinici na otoku Fros, a oca je našao kako sjedi u kuhinji. Ovaj je prilično dugo živio na kavi i cigaretama i kolabirao upravo kad je došao Birger. Tada je prvi put zaplakao zbog sinove smrti. Birger se uspeo na tavan da vidi jesu li ga uredili.  Međutim, mrlje su ostale, a na krovištu su se vidjeli osušeni tragovi mozga i sačme iz puške. Sačmom razbijena  žarulja i  dalje je visjela na  žici. Birger je sve to, koliko je god najbolje mogao, počistio četkom i strugalicom. Poslije toga se pobrinuo da kuću posjećuje netko iz   socijalne   pomoći   koji   bi   onda   pripremao   hranu   za   osamljenog muškarca.

Ake i Birger upoznali su se prigodom tog prvog posjeta i za dugog putovanja natrag kući.

­   Znaš,   ja   ti   poznajem   Johana.   Momak   pohađa   gimnaziju   u Bwangenu i   ide u  isti  razred s mojim sinom.  Nadaren  je.  Međutim, samo   Gudrun,   njegova   mama,   smatra   da   bi   trebao   nastaviti   sa školovanjem. Drugi su momci u kući Torstenovi sinovi iz prvoga braka s Mimmi. Umrla je od izljeva krvi u mozak dok je rađala Vainea. Onda se pojavila Gudrun koja mu je pripomagala oko dječaka i u kućanstvu. Pripada velikom laponskom rodu. No onom siromašnom dijelu. Radila 

28

je za Torstena, a onda je zatrudnjela, i tako se rodio Johan. Bilo je to jedva godinu dana po Mimminoj  smrti.  Tako bi  se moglo reći  da su Vaine i Johan vršnjaci.

­ Jesu li svi oni Laponci?­ Ne, samo Gudrun. A Torsten nije nikada bio prijatelj s Laponcima. 

Laponci ne bi trebali živjeti u našem selu. Takav je stav imao prema njima, a u tome nije bio osamljen. Torsten 

je za svojih dana bio grozan razbijač.  Dok je bio mlađi   i  pod gasom, običavao   bi   izazivati   ljude   pitanjem:   Ima   li   koga   tko   bi   htio   dobiti batina? Znao bi  putovati  čak do Bwangena samo da premlati  kakva momka. Ne vjerujem da su ikada postojali dobri odnosi između Johana i njegove polubraće, pa tako ni između njega i njegova oca. Međutim, vidio si Gudrun. Nitko da bi mu skinuo vlas s glave kadgod bi ona to mogla  vidjeti.   I  onda ti  može biti   jasno kako bi  Johan mogao  imati grdnih   nevolja   kada   bi   polu­braća   povjerovala   da   se   razbrbljao   o Torstenu.

­  To  objašnjava stvari.  On,  naravno,  nije  mogao znati  da  smo mi tamo.

­ Nisam baš siguran da  će poslušati i prihvatiti takvo objašnjenje ­ rekne Birger.

Kad su stigli u predvorje svoje kuće, ona mu pokretom glave pokaže da treba otići ravno u svoju sobu. Poslije kakva četvrt sata došla je sa sendvičima  od   sira   i  čašom mlijeka.  Johana   je  našla  kako  sjedi  na postelji. Nije se usudio otići čak ni na zahod. Plašio se da ga Torsten ne čuje. Rekla mu je da se još nitko od njih nije vratio kući. 

Onda  je   ipak otišao na zahod pokraj predsoblja   i  činilo  mu se da mokri barem četvrt sata. Kada se vratio, Gudrun je sjedila za pisaćim stolom i  netremice  gledala  prema toru.  Bila   je  žalosna  i  grickala   je kožicu na ispucanim usnama. Kadgod bi mu majka bila žalosna, uvijek bi se osjećao nelagodno. Naime, najčešće je tome bila njegova krivnja. Ljutio je Torstena i razdraživao svoju polubraću.

29

­ Nisam znao da je tamo bila policija ­ ispričavao se.­ Nisi ti učinio nikakvu grešku ­ uzvrati ona, ali mu se njezin odgovor 

učini  nekako mehaničkim. Pitao se što ona zapravo misli.  Prođe mu glavom kako ona o njemu znade sve. Ili barem gotovo sve. A on o njoj nije znao baš ništa. Bila je mama i sve što bi radila dolje u kuhinji i vani u vrtu bilo je predvidljivo. A gotovo i sve što bi rekla. Međutim, ono bitno nije znao. Ništa o   vremenu dok ga je nosila. Ništa o njoj i čovjeku na skuteru. Ili zašto se udala upravo za Torstena.

­ Ako ga optuže zbog zlostavljanja, onda  će mu oduzeti     oružje? ­ pitao je.     

­ Pa mi i ne znamo hoće li uopće biti optužen.­  Mislio sam ako bude. U tom slučaju više neće moći  biti  na  čelu 

lovaca?­ Prestani sad s time ­ prekine ga Gudrun.  Činilo se daje pomislila 

kako bi Johan želio da Torsten izgubi lovačku dozvolu. Onda joj je stao pričati što je on uistinu vidio s prozora. No, ona ga nije htjela slušati.

­   Ostani   zasad   ovdje   ­   reče   mu.   ­   Ja  ću   poslije   razgovarati   s Torstenom.

Kad se podigla, djelovala je umorno. Bila je lijepo odjevena U bijelu pamučnu   bluzu   navučenu   preko   oprave   sa   sitnim   cvjetićima.   Na nogama   je   imala   sandale   s   visokim   petama.   Sad   joj   je   lice   i   opet izgledalo obično jer je, dok je sjedila na postelji,  zajedno s kožicom s raspucalim usana, izgrickala i ruž.

Poslije nekog vremena začuo ju je u kuhinji. Udarila su vratašca na kredencu i zazveckao porculan. Vadila je posuđe iz sudopera. Bili su to uobičajeni zvuči, i to ga je smirivalo.

Oko pola sedam automobili su se vratili.  Čuo je glasne i promukle glasove svoje polubraće. Bilo je očito da su se prilično nalili. Torsten se smijao nečemu što je rekao Vaine. Gudran je počela peći ribu i miris se probijao do njega. Onda su jeli svoju okašnjelu večeru, no nitko ga nije 

30

pozvao da im se pridruži.  Sjedio je zatvoren u sobi kao da je izvršio nekakav zločin.

On bješe jedini od braće kojega Torsten nikada nije istukao. (Gudrun bi ga uvijek zaštićivala. No upravo se on, kojega Torsten nikada nije udario, ponajviše plašio tih batina. Svi su to znali. Majčina ga je zaštita činila smiješnim.

Tada se digne i siđe dolje. Na pola stubišta obuzme ga strah. Ne zbog toga   što   bi   ga   mogli   istući,   već  zbog   Torstenovih   uskih,   napola zatvorenih očiju, njegova pritajena načina da vreba prigodu kad bi bio pijan. Zbog naglih pokreta njegove braće namijenjenih da ga uplaše. Onda se odluči otići na pecanje.

Za tih proljetnih  noći   lovio  bi  ribu kod Hundtjama,   jezerca Itt  se nalazilo   sasvim   blizu   puteljka   koji   je   vodio   do   kućice   na   Otinmi. Odavde   je   mogao   vidjeti   ako   bi   se   netko   uputio   prema   sokolovu gnijezdu uz rječicu Lobber. Nije vjerovao da bi do napada moglo doći s glavne ceste. Henry Stromgren vidio je svaki automobil koji bi prošao tamo gore. Prošloga su ljeta nestala dva ptića.

Jakna mu je visjela u predsoblju, a udica sa štapom i čizme nalazile su se na trijemu. Pazio je da ne zaštropoće štapom, ali kad je izišao i upalio moped, krenuo je silovito kako ne bi pomislili da je tiho pobjegao pred njima. Znao je da ga promatraju kroz kuhinjski prozor. Gliste je pokupio gore kod Alde,  jer  je obično ostavljao moped na tom mjestu prije negoli bi se uputio do Hundtjarna. Starica je bila na dugotrajnom liječenju u bolnici, pa je oko ulaznih stuba njezine kuće trava prerasla u pravi gustiš. Gliste bi obično iskopavao iza njezine drvarnice.

Na   smetlištu   malko   u   šumi   našao   je   konzervu,   a   u   drvarnici   je stajala   stara  motičica   za   iskapanje  krumpira.  Nije  baš  mnogo  puta udario motičicom o zemlju kad začuje automobil. Zanio se u zavoju na šljunku.   Vrata   se   na   automobilu   otvoriše   gotovo   istodobno   kad   je zastao. Osluškivao je glasove i korake.

31

Njegova su se polubraća našla oko njega prije negoli je uspio smisliti hoće li pobjeći ili neće. Stajao je s motičicom u ruci, a oni ga sa svih strana opkoliše kao u nekoj igri. Micali su nogama kao nogometaš kad se sprema na izbijanje lopte. Kad su mu se stali približavati, osjetio je miris losiona za brijanje i piva.

Bit  će  da su se  maknuli  od  stola  usred večere  i  krenuli  za  njim. Gudrun ih nije mogla spriječiti. Sigurno je pokušala.

Shvatio   je   kako   u   ovom   trenutku   počinje   nešto   novo.   Počelo   je zapravo već onda kad je izišao iz kuće, uzeo moped i naglo krenuo ne bi li   im pokazao kako  mu nije   stalo  ako ga  možda gledaju.  Odložio   je motičicu na smeđu zemlju punu kopriva i razbijene staklovine. A onda je uzeo štap i konzervu s glistama i stao se uspinjati puteljkom. Oni su ga slijedili gurkajući ga sa svih strana i pitajući ga zbog čega se plaši. Počeo je napola trčati premda to nije htio. Onda Vaine pojuri prema njemu i podmetne mu nogu tako da se Johan svalio na zemlju. Pekka ga uhvati za ruke i ponovno ga podigne.

­ Ustaj, u vražju mater!­ Što hoćete od mene?Bjorne   ga   udari   šakom   u  želudac.   Premda   to   nije   učinio   punom 

snagom, Johan se povine kao da se klanja pa cijela družina udari u smijeh. Usred mučnine koja ga je uhvatila osjeti miris šume. No puta prema njoj nije bilo. 

Polubraća   su   mu   bila   sa   svih   strana.   Per­Ola   i   Pekka   zapališe cigarete.   Bjorne   zatrese   glavom   kad   i   njemu   ponudiše   jednu,   uzme naprstak burmuta i stavi ga pod gornju usnicu koja mu se iskrivi. Kao daje otečena. Stajao  je otvorenih usta,  kao što  je običavao,  i  zurio u Johana. No, nije se činilo da ga namjerava ponovno udariti.

­ Čega se plašiš? ­ upita ga Pekka. ­ Zar nećeš zvati policiju?­  Što si se ukočio? Hoćeš li se upišati u gaće? ­ rugao mu se Vaine, a drugi su se smijali. Vainea su smatrali pravim momkom za takve stvari. Udario je Johana, ali ne u lice. Pustili su ga da to sam učini. Možda su se bojali 

32

da ne uprljaju svoju odjeću jer su bili odjeveni u svijetle hlače i jakne. Vaine se sve više i više ljutio videći kako se Johan izmiče, uli ipak ne pokušavajući se braniti.  Tako nije mogao pokazati sve što zna. Tada počne   izvoditi   karate   udarce   uz   ukočenu   ruku   koju   bi   zaustavljao neposredno uz Johanovo lice.

Bjorne   i   Pekka   izdvojiše   se   na   trenutak   od   ostalih.   Nešto   je zaškrebetalo gore u šumi. A onda se vrate i Pekka zapovjedi Vaineu:

­ Donesi uže za vučenje automobila!Svezat  će me, pomisli Johan. Svezat  će me o drvo. A onda  će  otići. 

Više se neće usuditi. Neće smjeti zbog Gudrun. Ili zbog policije.No,  kad  je  Pekka dobio  uže,  nije  ga  svezao.  Samo ga  je  ovio  oko 

Johanova tijela, ispod pazuha, i onda povukao. Napravio je tako omču. I   onda ga  stanu gurati  pred  sobom.  Malko  su  skrenuli   sa   staze.  U unutrašnjosti   šume,   između   smreka   opazio   je   napola   truo,   drven poklopac   oslonjen   na   kamen.   Nogama   su   ga   stjerali   prema   rubu okrugle jame obložene kamenjem. Tada Johan krikne.

Kad su ga trebali spustiti kroz otvor jame, pružao je otpor koliko je jače mogao. Udarao je nogama oko sebe i  ugrizao jednoga od njih u ruku na što je dobio udarac u zatiljak. Tada se stropoštao i padajući osjetio snažnu bol od težine vlastita tijela jer ga je uže priteglo.

Sad je visio s užetom duboko urezanim ispod pazuha i osjećao težinu vlastitih nogu. Vodu još nije osjetio. Iznad sebe čuo je glasove, ali nije razabirao što viču. Onda je pao.

Kad je došao k sebi, primijeti da se nalazi na dnu bunara. Isušenog, toliko je uspio shvatiti. Taj se bunar za Aldina vremena možda nikada nije   upotrebljavao.   Nalazio   se   u   napola   sjedećem   položaju,   u   mulju nakvašene gline s užetom oko tijela. Isprva je pomislio da mu je nešto slomljeno,  ali  kad  je oprezno opipao noge i  ruke,  primijeti  da osjeća jedino bolove na mjestima na kojima ga je stezalo uže. Na sebi je imao debelu   majicu   pa   mu   se,   zahvaljujući   tome,   uže   ipak   nije   previše urezalo u tijelo. Nije mogao doseći ni do čvora ni do kraja užeta. Bit će 

33

da su mu se nalazili na leđima. Pokušao se što bolje smjestiti na tom uskom prostoru, a onda je digao pogled. 

Otvor bunara gotovo se bijelio na svjetlu ljetne večeri. Nikakva se lica nije vidjelo. Niti išta čulo. Sjedio je u blatu i vodi. Na dnu je bunara bilo kamenja. Izvijao je tijelo ne bi li se oslobodio jednog kamena koji mu   je   nanosio   bol.   Zatim   je   stao   tragati   za   svojim   nožem   kako   bi odrezao uže. Kad ga je dohvatio i prerezao najlonsko uže, pritisak se smanjio   i  on se  uspio  uspraviti.  Ništa  na njemu nije  bilo  slomljeno. Teško je bilo znati koliko je bunar bio dubok. Svijetli krug visoko gore poprimao   je   plavkastu   boju.   No   i   Johan   je   sada   uspijevao   bolje razaznati stijenke bunara. Voda mu je dosezala malko iznad potplata čizama.

Ipak na bunar nisu stavili  poklopac.  Uskoro bi  se trebali  vratiti   i spustiti mu uže. Vrlo brzo. Zasigurno ne bi voljeli da itko drugi  čuje njegovo zapomaganje.

Međutim,   on   nije   ni   pomislio   da   započne   dozivati   pomoć.   Oni vjerojatno sjede u automobilu i samo čekaju da ga čuju kako zapomaže. Oni su ionako oduvijek mislili da je kukavica. Johan, kadgod bi započeli s nekim svađu, on bi se povukao. Bilo je ružno vidjeti kad bi nekoga izmlatili. No ovdje dolje, na dnu bunara, osjetio je da nosi nešto u sebi što oni nisu znali. Neće dozivati. Takvu im zadovoljštinu neće pružiti. Prokleti gadovi! 

Umorio se od stajanja. Pokušavao se na različite načine zadnjicom i podlakticama nasloniti na bunarske stijenke kako bi olakšao pritisak. Osjećao je bolove i nekakvo bockanje u nogama i leđima. Neće se moći mnogo dulje zadržati u ovako uspravnom položaju.

Koliko će ga dugo ostaviti ovdje? Jedan sat? Dva? Ili čak preko noći? Najgore će biti ako su otišli u selo i tamo se napili do besvijesti. U tom će slučaju zaboraviti na njega pa ga nitko i neće  doći izvući još dugo sljedećega dana. Gudrun će se dati u potragu za njim ako se ne vrati kući.  Ako se  bude vozila  automobilom,  opazit  će  moped.  Tako bi   se 

34

vjerojatno isplatilo početi dozivati pomoć  tek u jutarnjim satima. No neće to učiniti. Ovoga se puta Gudrun neće vratiti kući s njime. Sada je tome došao kraj.

***

Uhvatila je Miju za ruku i pošla prema obali. Tamo se, u blizini 

vode,  nalazila  neka kuća.  Oronula,  neobojena drvena kuća izgrižena kišom   i   vremenom.   Oko   kuće   podivljalo   zelenilo;   gomile   krasuljica zajedno s pakujcem u gredicama na mjestima gdje se tlo uleknulo i isušilo poprimivši mišju boju. Ribizovo grmlje urastalo je jedno u drugo i stvaralo gustiš od granja koji se posvuda ukorijenio. Na padini prema jezeru grmlje malina izraslo je do neprobojnosti. Trava je Miji dosezala do pojasa, a uza stube koje su vodile na kućni trijem sve je bilo obraslo šumom kopriva. Dalje nije htjela ulaziti u tu zelenu masu ispunjenu zujavim glasanjem kukaca, a iz koje je izbijao miris mirođija i gnjileži.

Annie je podigla Miju na betonski poklopac bunara i ostavila je tamo čekati dok ona ne siđe do vode i napuni bocu. No Mia nije  željela piti jezersku vodu. Vrtjela je glavom i  čvrsto stisnula usnice. Voda bješe posve bistra. 

Prozirna   poput   stakla   sve   do   smeđega   dna   na   kojem   je   ležalo nepokretno kamenje. No piti tu vodu Mia nije htjela.

Prodavaonica,  u bijelo  obojena  i  s  dvije  duguljaste  zastavice  dviju zemalja   ponad   vrata,   nije   bila   udaljena   mnogo   koraka   od   kuće   s koprivama. Površina uz benzinsku crpku završavala je ostacima ograde koja   je   trulila.   Ta   je   ograda   vjerojatno   pripadala   nekoj   sad   već uklonjenoj   kolibi.   U   susjedstvu   duguljaste,   niske,   zeleno   obojene, drvene kuće, koja je vjerojatno pripadala crkvenom udruženju ili pak seoskom domu, nalazila se brvnara što se urušila zajedno sa svojim krovom od šindre. S druge se strane pružala očito nastanjena kuća, jer su   u   prizemlju   svi   prozori   bili   zastrti   gusto   nabranim   najlonskim 

35

zavjesama s  čipkama. Međutim, tavanski je prozor  činio rupu zastrtu krpom. Druga se polovica toga prozora sastojala od masonitske ploče.

Razmišljala je kako je to selo, sada tako mirno poslije sve ono gužve pri dolasku autobusa, teško shvatljivo. 

Propadanje   i   napuštanje   sukobljavalo   se   s   novogradnjama   i napretkom.   Zašto   se   ne   potrude   oko   uklanjanja   urušenih   i   istrulih zdanja?   Zar   ih   više   uopće   i   ne   opažaju?  Žitelji   toga   sela   možda primjećuju samo ono što pokazuje napredak njihova naselja. Tamo gdje ona vidi uništenje i propadanje, oni vide moderniziranje i razvoj. A tu je Dan uočavao istinsko. Jer je u svojim pismima ili kratkim telefonskim razgovorima,   koje   je   vjerojatno   obavljao   iz   kioska   pokraj   dućana, opisivao  selo  upravo onakvim kakvim ga ona sada vidi  pod  jalovom večernjom svjetlosti.

To je zelenilo bilo bestidno. Navodilo ju je na pomisao o pubertetskim stidnim   dlakama   (koje   se   zapažaju   na   kupačima   i   od   njih   otklanja pogled).   To   nije   očekivala.   Prije   neku   vrstu   neplodnosti.   Štedljive, bljedolike boje. No, sve te predodžbe, koje mu joj za tjedana čekanja i nemira bile očite, sada su isparile.

Otputile su se do svojih torbi i sjele očekujući. S druge strano puta sjale su na suncu otravnjene strmine. Poljsko je cvijeće isturilo jače boje od onih koje je ikada na njemu vidjela. Točno nasuprot prodavaonici nalazila se moderno izgrađena kuća, obojena u zeleno i tamnosmeđe. Podrumske su prostorije bile visoke jer je kuća bila izgrađena na strmoj padini. I tu se nalzila mala prodavaonica. Na njoj je na drvenoj pločici bio urezan natpis :

RIBARSKI PRIBORŠvedska se zastava talasala na motki što se ukoso uzdizala sa zida. 

Unutra se mogla nazreti silueta nekog čovjeka. Annie je uhvatila Miju  36

za ruku i prevela je preko puta. Vrata su bila zaključana, no on joj, kad je zakucala, otvori. Nije prodavao nikakve uobičajene sokove, no Miji je ipak mogao ponuditi domaći voćni sok. Annie nije trebala platiti ni sok ni slatko pecivo što ga je  čovjek donio iz kuhinje na gornjemu katu. Međutim, morala je zadovoljiti njegovu znatiželju.

Kosa, češljana prema naprijed i duga na vratu i oko uha bila mu je ispresijecana sjedinama. Nosio je široke hlače. Njoj su se činile nekako idiotskim, gotovo nepriličnim u usporedbi s usko krojenim hlačama. No moda je prodrla i dovde, a ni to ona nije očekivala.  Čovjek je izgledao prilično iscrpljeno.  Pod očima su mu se naborane  i  spuštene vrećice spuštale prema obrazima. Nos mu bio velik,  s proširenim porama, a očni kapci teški. Međutim, ipak nije djelovao ni najmanje umorno.

Ispričala mu je najmanje što je mogla. Kako je netko trebao doći pred njih i odvesti ih. Da su na putu gore prema Nilsbodarnama. Zapitao ju je ne radi li se o Nirsbui. A što će raditi tamo?

­  Živjet  ćemo tamo ­ neočekivano upadne Mia. Dosada je bez riječi pila svoj sok i jela pecivo.

Čovjek se nasmijao. Annie nikada nije zaboravila taj smijeh. A onda je upita:

­ Vi pripadate onima sa Stjarnberga?­   Ne,   dolazimo   iz   Stockholma   ­   uzvrati   ona.   Međutim,   njegovo 

nagađanje nije bilo sasvim bez osnove.Dan je pronašao Nilsbodarne zahvaljujući zajednici na Stjambergu.­ A­ha, znači, vi ćete Nirsbuu preuzeti od Brandbergovih. Neće to biti 

baš lako ­ rekao je s podsmijehom.Nije shvaćala što je time htio reći. Nimalo joj se nije svidio. Više nije 

namjeravala pričati o svojim namjerama. Onda se začuje automobil i Mia poleti prema prozoru. No to nije bio Dan. Četiri su momka izišla iz velikoga Volva, kojim su se, uz prštanje šljunka oko kotača, dovezli do kuće. Bila su to zapravo tri mlada momka i jedan, gotovo dječak, koji je vozio.   Vozaču   je  moglo  biti   jedva   osamnaest   godina.  Kad   su   ušli   u 

37

prodavaonicu, oko njih se rasprostro miris losiona za brijanje i rakije. Jedan od njih bio je odjeven u bijelo, a na hlačama je imao mrlje od gline.   Kao   da   ga   je   netko   udario   nogom.   Hlače   su   mu   bile   uske   i sašivene   od   tanke   tkanine.   Annie   mu   je   mogla   jasno   razabrati genitalije   koje   su   se   ocrtavale   na   pozadini   bedra,   pa   je,   kud   ju   je pogledao,   morala   odvrnuti   pogled.   Bili   su   odjeveni   u  skladu   s dočekivanjem Ivanja. Tako se još jednom uvjerila da se i ovdje slijedi moda. 

Sa   svim   svojim   dotadašnjim   zamišljanjima   osjetila   se   gotovo djetinjasto. Svojim velikim tijelima i jakim glasovima ispunili su malu prodavaonicu. No, čim su je ugledali, odjednom utihnuše, pa se učinilo kao  da  više  ne  znaju  po  što   su  došli.  Nije   ih  zanimao  ni  pribor  za pecanje, ni vitrina s čokoladama, ni večernje novine.

­ Pa onda... ­ progovorio je čovjek iza tezge i pogledao naivno u Annie. Shvatila je kako je njezin daljnji boravak u prodavaonici nepoželjan i osjetila   se   neugodno.   Uhvatila   je   Miju   za   ruku   i   izišla.   Tek   što   je zatvorila   vrata   za   sobom,   začuje   kako   su   se   u   prodavaonici   i   opet podigli glasovi.

Mia je htjela piškiti pa su ušle među grmlje ribiza. Dana nije bilo na vidiku. Tišina jednaka kao i prije. Neki se nulobus dovezao do seoskoga doma i  vozač  je   istovarivao glazbala  i  velike zvučnike.  Odlučila   je  s Mijom  sjesti  na  ulazne   stube  napuštene  kuće   i  čekati.  Međutim,   iz trave su dolijetali gotovo nevidljivi kukci. Ubod im je bio poput iskri što bi skočile iz vatre. Mia stane plakati.  Annie je zagrli i otrči s njome kroz duboku travu. Za svakim  njezinim korakom podizao se oblačić tih kukaca što su boli. 

Gore,   na   prostoru   na   kojem   se   istovarivala   roba   bile   su   donekle mirne od njih. Izgledalo je kao da se ti kukci nalaze posvuda, i u travi i na lišću. Jezero je i dalje bilo jednako mirno, no boje su se produbile. Iz seoskoga su doma dopirali mukli udarci električnoga basa i poigravanje na klavijaturi  glasovira,   strahovito  pojačani  pojačalom i  zvučnicima. 

38

Četvorica su momaka izišla iz prodavaonice pribora za pecanje, sjela u automobil i stala piti pivo iz boca. Ostavili su otvorena vrata pruživši noge prema van. Najmlađi, koji je i dalje ostao sjediti vani na stubama, razmetljivo se podrignuo kad je ispio bocu i bacio je na šljunak. Ostali su  mu se   smijali.  Trgovac   je   izišao   i   rekao   im nešto   tihim glasom. Pokupio je bačenu bocu i unio je u prodavaonicu bacivši pritom pogled na Annie koja je sjedila s druge strane puta. Shvatila je da se tu radi o zakonski nedopuštenoj prodaji pića. 

Možda je u boci bilo jako pivo, s većim postotkom alkohola. Stizalo je još automobila koji su se pri kočenju klizali po šljunku uz rub ceste. U njima su bili gotovo sami muškarci, mladi momci. Nije razumjela što su to dovikivali jedni drugima, no uspjela je razabrati da su neki među njima bili i Norvežani. Većina je djelovala dobroćudno napita.

Automobili  su  se  dovezli   i  do  seoskoga doma  iz  kojega su se  čuli nekakvi   strugavi   i   mukli   zvuči   glazbala   dok   su   ispitivali   zvučnike. Ispred   prodavaonice   pribora   za   pecanje   nekoliko   se   Norvežana zadirkivalo s momkom koji je vozio Volvo. Kad se ovaj krivudavo uputio prema automobilu, bio je već dobrano pijan. Hrapavim je glasom pjevao neku kratku pjesmicu koju Annie nije razumjela. Na svaki je način ta pjesmica izazivala veselje, pa ju je ponovio. A onda ju je još nekoliko puta   iznova  otpjevao  koračajući  naokolo  u  svojim  tijesnim hlačama. Naposljetku je uspjela razabrati riječi:

"Mojem ocu kuro skače, jedva stane mu u gaće. Mojoj majci otac bio drag, al još draži onaj njegov vrag. " Vrtio se nespretno kao medvjed na sajmu, a onda gotovo zateturao pred jedan od automobila u kojem je sjedio   stariji  čovjek   s   kapom   na   kojoj   je   pisalo   Robaks   Bil&Plat (Automehaničarska i autolimarska radionica Roback).

­ Eh, Vaine, do vraga, a ne bi li pitao Everta je li stavio svoga miša u tvoju majku! ­ doviknuo mu vlasnik prodavaonice. Te su njegove riječi izazvale dugotrajan smijeh iz drugih automobila. No naglo se utiša kad iz   Volva   istupi   jedan   od   momaka.   Najdeblji   među   njima,   krupan 

39

momak sa smeđom kovrčavom kosom koja se   ispod njegove kape sa štitnikom  činila uznojenom. On nije bio posebno lijepo odjeven, već  je na sebi imao traperice i debelu plavu majicu. Annie se učinilo čudnim što je momak nosi sada, usred ljeta. Majica mu je bila spuštena preko stražnjice, a ispod majice njihao se ukoričeni nož.

Široko   se   raskoračio   na   stubama.   Kao   da  čovjek   gleda   nekakav kaubojski   film.   Podigao   je   ruku.   Shvatila   je   da  će   prisustvovati odmjeravanju   snaga.   Ruka   mu   je   bila   ukočena   i   s   malim   prstom   i vanjskim rubom dlana okrenuta prema zastavi što je vijorila na motki na zidu do vrata. Ukočenom rukom zahvati tada zastavu i motka se uz prasak slomi. Vlasnik nestane u svojoj prodavaonici i za sobom zatvori vrata. A momak što je slomio motku polagano odšeta natrag do Volva i uvuče se  na stražnje sjedalo.  Drugiod momaka povuče onoga koji   je pjevao  onu   pjesmicu,  pa   upali  motor   i   odvezu   se   dolje  do   seoskoga doma. Ostali su ih automobili slijedili.U domu su započeli svirati, no sad to više nisu bili pokusi. I »ulazilo je sve više automobila, ali Dana nije bilo niotkuda.

***

Torstena  Brandberga  i  njegova  četiri   starija  sina  nije  bilo   lako 

uhvatiti.   Poslije   jednosatne   isplanirane   vožnje   automobilom   i propitkivanja   Ake   Vemdal   i   Birger   Torbjornsson   već  su   napustili potragu, no onda su, na povratku u autokamp u Tangenu, ipak naišli na njih. Sva su petorica sjedila u recepciji kod Rolanda Fjellstroma i pila pivo. Nikakve nije bilo koristi od njihova preslušavanja. Torsten nije   zanijekao   da   je   udario   Vidarta,   ali   je   ustvrdio   da   je   to   bilo   u samoobrani.   Što   se   tiče   drška   od   grablji,   objasnio   je   da   mu   je   on poslužio kako bi se njime zaštitio.

40

­ Vidart je ležao u nesvijesti preko dvadeset minuta ­ rekao je Ake. ­ Najmanje toliko.

­ A vi to vjerujete? Budite sigurni da je bio na nogama odmah nakon što sam otišao.

Sinovi su se cerekali. Torsten je sjedio rukom obgrlivši konzervu s pivom. Djelovao je mirno, gotovo veselo. Momci što su stajali oko njega bili su mišićavi i nijedan od njih još nije stigao zadobiti sramotni biljeg šumskoga  radnika.  Vaine,   sedamnaestogodišnjak,  djelovao   je  pijano. Teško je disao otvorenim ustima. Bio je jednako krupan kao i ostali. Pred   svom   tom   nagomilanom   mišićnom   snagom   Birger   se   osjećao debelim i mlitavim.

Ake se  opet  raspitivao  o  dršku grabalja,  ali   je  dobio   isti  odgovor. Torsten se nije ni pomaknuo. Sve to s velikom njegovom rukom oko konzerve s pivom učinilo se na posljetku podosta usiljenim, lažnim. Kad su odlazili, on je ostao sjediti u istom položaju i nije im otpozdravio.

Ake i Birger osjetiše glad pa, prije negoli će otići, uđu u kolibu nešto pojesti. Računali su s ribom za večeru, pa nisu kupili ništa osim piva i kruha. Međutim, Birger je kupio kolut kobasice u slučaju da ništa ne ulove.

­ Zar tu nema nikakva bara ili hotela?­ Ne, ne ovdje.I   tako   su   se   prihvatili   posla   i   stali   jesti   nepečenu   kobasicu   sa 

dvopekom. Birger je time bio sasvim zadovoljan. No isto je tako  često odlučivao kako će morati početi pripremati za sebe pravu hranu. Pitao se kako taj problem Ake rješava. Naime, znao je da Ake živi sam. Ali nije znao je li razveden ili udovac ili možda jednostavno ­ stari momak.

Kad je sjeo u automobil i krenuo prema rječici Svartvass, Birger se osjećao kao ostarjeli neženja. Ljudi su se kretali prema seoskome domu. Iz doma je dopirala bučna glazba. Vidjeli su djevojke odjevene u svijetlu odjeću kako  žure niz padinu. Unatoč  debelom vjetrobranskom staklu automobila doživljavao ih je kao nekakav ovlaženi miomiris. 

41

Pitao   se   što   Barbro   sada   radi.   Ona   je   radila   na   organiziranju informacijskoga   sastanka   o   potencijalnim   nalazištima   urana   na Bjornfjallu, pa joj vjerojatno nije pala na pamet proslava Ivanjske noći. Tako ni prošle godine nije htela slaviti Božić.

Ispred male prodavaonice Lill­Olle stajali su automobili, pa kako  je Ake primijetio da je otvorena, htio je ući i kupiti nove mamce, muhe. No Birgeru je uspjelo odvratiti ga od toga. Ake je, naime, ustanovio da su svi što sjede u automobilima ­ pijani. U najgorem bi slučaju mogao shvatiti da Lill­Ola Lennartsson prodaje i nešto drugo, a ne samo muhe za ribe i dozvole za hvatanje. A pijanstvo za volanom ne bi smio nipošto previdjeti.

Kod Aronssonovih sjedila je neka mlada žena. Imala je uza se malu djevojčicu.  Birgeru se  učini  da  izgledaju prilično staromodno,  možda zbog toga što je djevojčica imala pletenice, a  žena nosila dugu, modru opravu. Sjedile su na svojim torbama ispod prostora za istovar robe i djelovale kao da nekoga očekuju. No  žena je izgledala izgubljeno. Na trenutak ju je htio upitati kamo se otputila i ima li nekoga tko bi trebao doći po nju. No nije želio biti nametljiv.

***

Rukom   je   pokušao   zasjeniti   sat   kako   bi   uspio   razaznati 

rasvijetljene kazaljke. No, svjetlost tamo gore bila je prejaka, a na dnu bunara  premračno   da   bi   mogao   razabrati   brojke.   Više  mu   nije   bilo sasvim jasno koliko je vremena proboravio u bunaru. Oštro kamenje i smrad mulja,  hrapavi škriljevac na stijenama bunara i  onaj svijetao krug gore koji je zasljepljivao ­ sve je to činilo rupu koja je vodila ravno u bezvremenost. Potpuna praznina i usamljenost. Morat će sjesti u taj mulj. Traperice su mu već ionako bile mokre straga, pa to i neće mnogo značiti.  Bilo mu je hladno. Kad je sjeo i odgurnuo nekoliko kamena, 

42

čelom se oslonivši  o svoja koljena, učinilo mu se kao da osjeća neko micanje u svojoj blizini.

Sjedio je i potpuno se umirio. Ma smiješno! Što bi se moglo nalaziti na   dnu   nekog   isušena   bunara?   Nema   tu   štakora.   Pomislio   je   na priviđenja. Da je tako slab, pa mu se već počelo pričinjati.

Ništa   nije   osjećao   pod   potplatima.   Bio   je   prisiljen   pipati   rukom između kamenja.  Tada osjeti  kako mu  je  nešto  zadrhtalo  na  dlanu. Nešto hladno i glatko. I onda snažan pokret, kao da ga je neka ruka odgurnula. Kriknuo je.

Ustao   je,   stao   tabati   i   udarati   nogama,   bezumno   vikati   prema svijetlome krugu.  

­ U pomoć! Izvucite me!Na posljetku je još samo vrištao, bez riječi. No, krug tamo gore i dalje 

je bio svijetao i nalikovao modroj ploči. Ništa se na njoj nije pomicalo. Glas mu prepukne. Stajao je leđima pritisnut o neravnu i oštra stijenu bunara. Dolje uz stopala nešto se ipak nalazilo. Veće od zmije. Ponovno osjeti studen. Dok je vikao, zaboravio je na hladnoću.

Štogod učinio, ništa se promijeniti neće. Stijene bunara i onaj modri poklopac  neba ostali   su   isti.  Pa  i  ono  snažno što  se  nalazi  dolje  uz njegova stopala. Pokušao je ponovno vikati, ali osjeti bol u grlu. Nešto kao da mu je prepuklo. U  času ga obuzme osjećaj da se dno bunara podiže i da ga nešto potiskuje prema teškoj, modrobijeloj ploči.

Ponovno je uzeo nož u ruku. Bio je to malen nož i usto ­ tup. Imao ga je samo za  čišćenje ribe. A kako bi njime i mogao zamahivati ovdje u mraku?

Stao   je   tabati   i  udarati  nogama   između kamenja  na  dnu  bunara izvlačeći tako smrad mulja iz vode. Međutim, ništa se nije micalo. Onda je počeo sustavno gaziti i osjetio uza stijenu bunara isto ono pomicanje premda je nekamo klizilo ustranu. Tada je stao udarati nogama tako da je voda prštala na sve strane, a nožni su mu prsti udarali o kamenje. No nije se brinuo zbog boli. Odlučio je udarati dok se sve ne umiri. Dok 

43

ne izbije  život   iz  onoga što  se miče.  Bilo to što  bilo.  U svakom sam slučaju veći, razmišljao je.

Nešto ­ je li to bio miris? ­ navede ga na pomisao o ribi. Pritom se prisjeti dodira ruke sa zmijom. 

Jegulja! Pa   to   je   jegulja  u  bunara!    U  stara  su  vremena  bacali   jegulje  u 

bunare, znao je on to. One bi ga onda održavale čistim od crvi, kukaca i sitnih gmizavaca. Osjetio se umornim. Mora se pomokriti. No ako se 

pomokrim   u   vodu,   onda   je   neću   moći   piti,   pomislio   je.   Najprije   se moram napiti. U slučaju da ovdje moram ostati duže. Pa možda i nije preopasno   piti   vlastitu   mokraću?   Bit  će   razrijeđena.   Jegulje   mogu živjeti   i   stotinu  godina.  Ova  je  možda bijela.  Neću ovdje  moći  dulje ostati.  Onda  ću morati  živjeti  s   jeguljom.  Baš  me briga.  Ali  voda? I studen? Koliko je  vremena ovaj bunar bio suh ili  gotovo suh? Kako, dovraga, može jegulja godinama preživjeti u tako malo vode?

Počeo  je  drhtati  od hladnoće  i  udarati  se  rakama.  No to nije  bilo dovoljno da smiri tijelo. Podrhtavalo je. Pokušao se ugrijati tabanjem, no   to   je   sada  činio   oprezno.  Čemu   zgaziti   tu   jegulju?   Bila   mu   je odvratna pomisao da se  pomokri  u vodu,  ali   je  napokon  i   to  morao učiniti jer bi mu inače mjehur prsnuo, osjećao je. A onda je sjeo ne bi li se odmorio. Prstima je pipao među kamenjem i napipao jegulju. Izvila mu   se   između   prstiju,   ali   nije   mogla   pobjeći   daleko.   Kakvo   gadno iskušenje za jednu jegulju! I koliko li ju je samo puta kamen udario u glavu?!

Bit  će   da   su   Pekka   i   Bjorne   bacali   kamenje   u   bunar   kako   bi ustanovili   koliko   vode   ima   u   njemu.   Očito   da   ga   nisu   namjeravali utopiti.  Ili  se barem nisu usudili.  Morao se ponovno podići   jer ga je odozdo hladila voda. U tmini nije bilo moguće jasno razabrati stijene bunara. 

Pipajući   je  osjetio  da su na raspuklinama prekrivene mahovinom. Očito da je prošlo podosta vremena otkad se voda nalazila u bunara. 

44

Stijene bunara bile  su,  dakako, pravljene od škriljevca kao što su u prošlosti bili i svi ostali radovi s kamenom u tom kraju, ploče škriljevca bile su izmaknute uslijed smrzavanja. Bila je to malko povijena stara bunarska rupa.

Pokušao   se   sasvim   umiriti   i   osluškivati   zvukove   automobila   i glasove. No nije  čuo ništa.  Čak ni ptice. Tamo gore, gdje su postojali vrijeme i svjetlost, bila je večer uoči Ivanja. Ljudi su jeli. Pristizali su Norvežani. 

Automobili  su, zaustavljajući  se,  klizili  po šljunku ispred seoskoga doma. Pričalo se o Torstenu i Vidartu i kako je Torstenov vlastiti sin otrčao i sve prijavio. Ili kako se već inače sve to prikazivalo. Glazba je svirala  punom parom  i  unutra  se  plesalo.   Ili   je  već  možda sve  bilo gotovo? Više nije imao sliku o vremenu. Gudrun je, dakako, oprala sve posuđe i preko oprave odjenula bijelu vestu. Jesu li pošli dolje u seoski dom? 

Torstena nije bilo ni najmanje briga za priče o njemu. Je li Gudrun znala da je Torsten, dok je bio mlad, znao premlatiti momke koje gotovo i nije poznavao? I da je s nekom drugom dvojicom izvukao Enokssona pred   kuću   i   tamo   ga   prebio   samo   zato   što   je   taj   napustio   ekipu drvosječa i počeo raditi kod Henningssona. I da su to učinili najmanje dva puta?

Je li sve to znala i ipak se udala za Torstena? Ima li nečeg duboko unutra u slatkoj, malenoj Gudrun, s njezinim tečajevima engleskoga i bojenja tkanina prirodnim bojama, a što  se njoj  sviđa? Pod okriljem noći? Javi mu se mučnina. Možda nije u redu da tako razmišlja. Možda je  odvratno? No u svakom je  slučaju njezina krivnja što  se on sada našao u bunaru.

Svjetlost nije silazila u bunar. Bila je tamo gore. Mogao ju je vidjeti. Ali nikakve koristi od nje ovdje dolje. Bunar bješe predubok. Netko je kopao   i   kopao   pouzdajući   se   u   nadu,   najprije   zato   što   su   se   rašlje jarebike povile prema dolje upravo na ovome mjestu, a poslije iz  čiste 

45

mahnitosti. A onda je taj, ma tko bio, malo­pomalo nastavio tvrdoglavo kopati.  Nije   to  bio  Aldin muž.  Mora da  je   to  bio  netko  tko   je  ovdje iskrčio šumu i podigao kolibu. Dolazio kući iz šume i  žvačući  jeo, pa stavljao  kapu na  glavu   i  opet   izlazio.  A  ako   je   imao  sinove,   oni   su morali nasuti šljunak. Kad je na posljetku naišao na vodu, mogao je dokazati   da   nije   pogriješio.   I   onda   su   stijene   bunara   obložene škriljevcem, posao za koji bi se moglo reći da je izvršen vrlo brižno i prvorazredno.

Međutim, voda se povukla.Johan je sjeo uz jegulju. Nije prošlo mnogo vremena kad mu je naglo 

postalo vrlo hladno. Ni kad je ustao, nije mu bilo bolje. Stražnji mu je dio   hlača   promočio.   Zadrijemao   je   zatiljkom   oslonjen   o   oštre   ploče škriljevca. 

Bješe to neka vrsta sna,  premda je cijelo vrijeme znao gdje se nalazi. Morat  će se naizmjence odmarati, ali i micati se sve dok ne dođu po njega. Probudio ga je osjećaj da mu je nešto dodirnulo ruku. Međutim, i donji   i   gornji   dio   ruke   su   mu   utrnuli.   Neudobno   je   sjedio   na podmetnutim   rukama   ispod   jedne   polovice   tijela.   Više   nije   osjećao hladnoću. Tijelo mu bješe ukočeno i prožeto hladnoćom bunara. Kad se pokušao uspraviti, noge nisu htjele poslušati.

Tada se prisjeti jegulje. Sada mu je nadošao strah koji nije postojao prije. Ne zbog ribe, već zbog onoga što bi se moglo dogoditi. Misli bi mu tek gdjekad zastale na tome. Da bi se svašta moglo dogoditi. I da stvari baš i ne idu glatko. Možda pođe po zlu. Pa da bude prekasno.

Dogodit  će  se  najgore.  Nešto  što  se  ne  može  zamisliti.  Onaj  stari Anners ležao je mrtav u svojoj kolibi pet tjedana. U staji mu je konj uginuo od  žeđi. Pa ona patka batoglavica s udicom koja joj je probila kljun i njezino vodom promočeno, napola istrunulo perje.

Dječak Enoksson koji  si   je  motornom pilom prepilio  bedro.  Kako? Nitko  nikada nije  saznao.  Tek,  krenulo   je  po  zlu.  Moram se  podići. Jegulja me probudila.

46

Počeo je micati prstima na nogama i rukama i polagano vraćao osjet u   listove   i   podlaktice.  Na  posljetku   se  pridigao,   leđima  oslonjen  na kameni zid, i oćutio se poput preklopljenog (livenoga stalka za sušenje koji treba rastvoriti. Prstima se uhvatio za ispupčene ploče škriljevca i uspravio   se.  Najzad   je  ponovno  stajao   i  počeo   tabati  nogama da  se ugrije. A onda mu nešto sine. Kao udar struje.

Kamenje   je   virilo   iz   zida.   Možda   sve   do   vrha   bunara?   Bunar   se slijegao.   Vrškom  čizme  će dobiti   potporanj.   Ako   više   gore   ne   nađe dovoljno  ispupčen potporanj  za nogu u škriljevcu,  nožem  će  iskopati mahovinu. Penjati se!

O, Bože! Uspinjati se, korak po korak. Izvući se odavde. Podupirati se stražnjicom o stijenu i dizati se sve više i više.

Odmah se dao na posao. Ubrzo je pronašao uporište za nogu, pa onda još   jedno,   istina   nešto   lošije,   no   koje   je   bilo   dovoljno   dobro   ako   se stražnjicom dobro opre o stijenu bunara. Sada više nije stajao u vodi. Tada počne razmišljati o jegulji. Znao je da je to neka vrsta ludosti ili barem lude smjelosti, no ipak to učini. 

Opet se vratio na dno, čučnuo i stao pretraživati po vodi i po lišću u blatu   sve   dok   nije   uhvatio   klisko   i   snažno   tijelo   stisnuto   između kamenja. Bila je to vraški velika jegulja. Kad ju je uhvatio, silovito je udarala i izvijala se. Pipao je da pronađe nož, ali onda mu padne na um da je toj jegulji možda i stotinu godina. Ili u svakom slučaju barem više od pedeset. Jer Aldin muž  sasvim sigurno nije iskopavao ovaj bunar. Kad bi   imao  nešto  u  što  bi   je   stavio.  Strgne zatim sa  sebe  vunenu majicu   i   košulju,   ali   brzo   ponovno   navuče   majicu   jer   je   zaista   bilo hladno. A onda košulju stavi u vodu, pa kad je ponovno napipao jegulju, ovije košulju oko nje. Rukavima je  čvrsto sveže, i tako je dobio dobro svezani zavežljaj. Jegulja je u njemu podrhtavala i mlatarala. Napipao je svoj remen i na njega pokraj noža rukavima košulje priveže zavežljaj s jeguljom. Taj je pokretni mokri zavežljaj bio teži nego što je mislio.

47

I onda se ponovno počne uspinjati.  Naišao je na tri  uporišta prije negoli   je  uspon  postao  vrlo   težak.  Nije  bilo  nikakvih   izbojaka  ploča škriljevaca na koja bi se mogao uprijeti. Bolje bi mu bilo kad bi bio bos. No oklijevao je sa žrtvovanjem čizama. Bos bi se morao vući kući rubom jarka.   A   kući   nije  želio.   Nije   se   namjeravao   vratiti   podrugljivim smijuljcima   svoje   polubraće   i   Gudruninom   zavaravanju   s  čašom mlijeka i sendvičima koje bi mu donosila gore u sobu.

Onda se prisjeti užeta za vučenje automobila, kojim su ga bili svezali. I   tako   se   ponovno   vrati   dolje   i   dok   ga   je   tražio   po   vodi,   njegova razdraženost splasne. Sve mu posta nalik ulomcima iz nekakva sna. Nikada kraja. Neprestance mu je nadolazilo nešto novo.

Sada je i čizme čvrsto privezao o pojas i prošao u dva koraka prva tri uporišta. Bila su oštra, ali se on ipak kretao dalje. Odmarao se oslonjen na zadnjicu, naginjao se prema naprijed i čvrsto se pripijao uza stijenu pred sobom. 

Mišići  su mu podrhtavali,  a svako novo uporište  koje  bi  pronašao plaćao je bolom na nožnim prstima. No ipak ih je uguravao. Nož  nije mogao upotrijebiti nijednom prilikom. Naime, nigdje nije smio popustiti u  zahvatu.  Bilo   je   trenutaka kad  se   svom svojom težinom odmarao samo na laktu ili koljenu.

Vukao  se  prema gore  da  bi  mu najzad  svjetlost  udarila  u   lice,  a rukama   trebalo   tek   malo   da   dohvate   rub   bunara.   Posljednje   se decimetre dizao stražnjicom. Vunena mu je majica zapinjala, leđa su mu strugala po oštrom škriljevcu. Nije smio popustiti pred bolovima, već se prisilio i kretao dalje. Jegulja je divlje mlatarala u zavežljaju od košulje.  Kao da pruža posljednje  napore   kako bi  se  vratila  u svoju tamnicu. Kad se Johan podigao preko ruba bunara, njegov mu zavežljaj prepriječi put. Sad  ću je ušutkati, pomislio je. Međutim, nije to imao čime i učiniti. Posljednjim se trzajem izdigao iz bunara i snažno, koliko je jače mogao,   udario nogama o njegovu stijenu. Istegao se za taj još 

48

posljednji uspona, i tako se našao izvan bunara i legao u travu. Jegulja ne koprcala ispred njega.

Nije   htio   ovdje   ostati   ležati.   Neće   me   oni   gadovi   pronaći   ovdje, razmišljao   je.  Na nebu zasljepljujuća svjetlost,  no Aldina  ju koliba  i šuma iza nje ležala u sjeni planinskoga grebena. Polagano i tiho, onako bosonog, krenuo je prema kolibi, zaobišao  je, skinuo čizme s remena i obuo   ih.   Bilo   je  dvadeset   minuta   do  ponoći.   Od   kuće   sam  otišao  u sedam, razmišljao je. Uhvatili su me nakon deset minuta, možda poslije četvrt sata. Onda su se gluparali malko, možda deset minuta. U bunaru sam se  našao  prije  pola  osam.  Odsjedio  sam,  dakle,  u  njemu preko četiri sata. Prošlo ga je sve zadovoljstvo. Bilo mu je hladno. Sjećao se opijenosti   od   vlastite   smionosti   kad   se   dosjetio   da   bi   se   vlastitom snagom   mogao   uspeti   iz   bunara.   Međutim,   to   i   nije   bila   nekakva neobična misao. Možda je bilo čudnije što mu ona nije na pamet pala ­ odmah.

Prije  negoli   se   izvukao   iz   svoga  zakloništa,  pozorno   je  osluškivao neće li  čuti zvuk automobilskoga motora.  A onda se, stane uspinjati stazom. Kamo je krenuo, nije točno znao. Tek, van iz toga sela.

***

Kukci su bili sitni, manji od glavice pribadače, pa se gotovo i nisu 

vidjeli prije negoli bi se pojavili u roju. Izjedali su ih dok su se probijale kroz   visoku   travu.   No,  čim   su   se   uspele   do   prostora   ispred prodavaonice,   kukce   je   odnijela   zračna   struja   s   jezera.   Nije   to   bio nekakav pravi vjetar i večer je zapravo bila topla. Izboli su im obraze i vrat i uvlačili se u kutove očiju. Ubode su osjećale kao užarene iskre od vatre.   Mia   je   plakala   i   udarala   oko   sebe.   Bilo   je   to   doista   teško podnijeti. Morale su otrčati do one prodavaonice potrepština za ribolov i pokucati na vrata. No vlasnik prodavaonice i njegova supruga sada su 

49

sjedili   u   gornjem   dijelu   kuće   i   gledali   televizijski   program,   pa   je proteklo dosta vremena prije negoli su začuli kucanje.

Nije se nimalo iznenadio što su se i opet stvorile ovdje. Bit će da su on ili njegova supruga provirili iza zavjesa. Sa šaljive je strane primio njihove muke s kukcima i dao im naslutiti kako čovjek mora biti rođen takav da se može uhvatiti u koštac s njima. »To je vrsta komaraca ­ komarčići«, objasnio im je. Žena mu je nadodala kako sumnja da postoji itko tko bi im se mogao suprotstaviti. Onda je postao malko  žučljiv i napomenuo kako ljudi koji rade po šumama ne bi mogli otići kući pod izlikom da su ih napali kukci. Valja se jedino priviknuti na njih.

Upitala ga je bi li smjele sjesti u prodavaonicu i tamo čekati. Premda bi zapravo rado našla mjesto gdje bi mogle i jesti. 

­ Takvoga mjesta nema. Barem ne u ovome selu.Rekao   je   to   gotovo   pobjednički.   Ispred   televizora   u   dnevnoj   sobi 

sjedila je njegova supruga i s pola pozornosti promatrala zbivanja na ekranu.  Zajedno   su   sjedili  na   zelenom kauču.  Na  stoliću sa  pločom izrađenom od keramičkih pločica nalazila se kava i mnoge vrste sitnih kolača.   Imali   su   nešto   smeđe   u   širokim  čašama.   Možda   liker   od čokolade?

­ Ne bi li možda negdje trebali uzeti sobu?­ Roland je rekao da je u autokampu sve popunjeno ­ doviknula je 

njegova žena.U glasu joj se osjetilo zlobno zadovoljstvo.­ Postoji i privatni smještaj, ali je vjerojatno potpuno zauzeto sve do 

poslije Ivanja ­ potvrdio je vlasnik. Onda joj pade na pamet da je Dan mislio kako večer uoči Ivanja pada dan poslije. Na subotu. Zapravo je tako i bilo. Stari način računanja dana uoči Ivanja.

­   Moj   je   momak   vjerojatno   gore   u   Nilsbodarnama   ­   rekne   ona.   ­ Valjda smo se krivo razumjeli. Znate li nekoga tko bi nas mogao odvesti tamo gore?

­ Nema puta do tamo.

50

­   Znam.   No   do   tamo   gdje   počinje   staza.   Imam   kartu   sa   sobom. Odande poslije nije tako daleko. Muž i žena su se pogledali. Osjećala je da   u   njima   postoji   nekakav   otpor,   kritički   stav   prema   njoj.   Nije posrijedi   bila   nevoljkost,   već  nešto   profinjenije.   Kao   da   su   dobili potvrdu za nešto u čemu su se slagali.

­   Trebala   bih   kupiti   nešto   hrane   za   malu   ­   kazala   je   osjećajući nelagodu zbog toga. Vlasnikova se  žena nije oglasila iz dnevne sobe. Samo je i dalje zurila u ekran.

­ To je u redu ­ uzvrati vlasnik. ­ Premda bismo najprije voljeli do kraja pogledati film. A možete i vi s nama.

Tako je Annie mogla sjesti u naslonjač uza stolić za kavu. Mia joj se popela u krilo.  No,  djevojčica   je  uskoro  izgubila  zanimanje za  film i stala   se  ogledavati  po   sobi  punoj   stvari  koje   su   joj   se  morale  činiti čudnima.   Bilo   je   tu   mnogo  životinja,   izvezenih   i   izrezbarenih,   ali   i napravljenih od kristala ili keramike.  Žena je donijela šalicu i dok je ulijevala kavu, pokušavala je zadržati pogled na ekranu gdje se poznati glumac kretao odjeven u svećeničku mantiju. Mia je počela sustavno tamaniti kolače, tortu i glazirano slatko i sitno pecivo što se nalazilo u malenim, papirnatim košaricama. Annie je sjedila ukoso u naslonjaču kako bi na oku mogla držati prostor ispred prodavaonice. S vremena na vrijeme znao bi ovuda proći poneki automobil. 

No nijedan se nije zaustavljao.  Uskoro je Mia, skvrčena u njezinu krilu, zaspala. Duge su joj noge visjele postrance, a u usta je utrpala palac. Prošlo je dosta vremena otkad je posljednji put vidjela Miju da stavlja palac u usta.

Kad je pomalo nastrana drama s ekrana završila, otišli su u kuhinju i   vlasnikova   je  žena   skuhala   nešto   za   Miju,   što   se   zvalo   kaša   od borovnica. Uzela je borovnice iz hladnjaka stavila ih u vodu i pustila da zakuhaju i zatim ih pomiješala s ječmenim brašnom. Naravno da Mia to nije htjela jesti. Nalikovalo je tamnoljubičastom ljepilu. No zato je rado pojela sendvič s kobasicom i popila čašu mlijeka.

51

Annie baci pogled u sobu pokraj kuhinje. Bila je puna slika. Na zidu ponad postelje nalazila se jedna, napravljena od kratkodlaka, mekana pliša.   Obojena   jakim   preljevima   ružičaste,   zlatne   i   smeđe   boje, prikazivala   je   golu   djevojku   s   napetim,   blago   mekim   prsima   s ispupčenim bradavicama.   Izgledale   su  kao  velike  očne   jabučice  koje promatraju one koji ulaze u sobu. Morale su pogledati na vlasnikovu ženu svaki put kad bi se pojavila s krpom za brisanje prašine. Sve bješe vrlo čisto.

Mislili su da bi se Annie s djevojčicom trebala zadržati u selu, no ona je osjetila gušenje već i u toj dugoj i uskoj bijeloj kuhinji. A usto, možda se Danu nešto dogodilo.  On je tamo gore  živio posve sam. Međutim, vlasnik, koji se zvao Ola, odbacio je tu pomisao.

­ Pa što bi mu se moglo tamo dogoditi?­ Mogao je slomiti nogu. Primijetila je da im se učinila čudnom.­   Eh,  živjeti   u   Nirsbui   ­   rekne  žena   izdahtavajući   zrak   između 

opuštenih   usana   poput   kakva   konja.   Ipak,   Annie   ga   je   uspjela nagovoriti da ih odveze. Dopustio im je ostaviti svoju prtljagu u garaži, gdje su se jedino preobule. Umjesto cipela ­ čizme. Ola im je objasnio da moraju obuti čizme jer će prolaziti preko močvarnoga tla.

­ Zar ne biste ipak ostale? ­ bilo je posljednje što je vlasnikova žena rekla. No nije istodobno objasnila gdje bi to one mogle ostati. Stajala je na stubama s rukama uvučenim u rukave svoje veste. Naime, vani je postalo hladnije, no i dalje svijetlo.

Ola im je rekao da krenu naprijed. I to ne cestom koja vodi prema Norveškoj, već  neka skrenu na odvojku usred sela. On  će ih dostići i odvesti gore.

Kad   su   napustile   selo,   Annie   osjeti   silno   olakšanje.   Počele   su   se gotovo   odmah   uspinjati,   ali   nisu   morale   daleko   hodati.  Čim   su   se udaljile   od   posljednje   kuće   u   selu,   Ola   ih   je   dostigao   svojim automobilom.

­ A zašto smo morale same proći prvi dio puta? ­ upita Annie.

52

On   se   podsmjehne.   No   Annie   se   ustvrdoglavila.   Nije   ju,   doduše, uplašilo  što   ih   je  primio  u  automobil   tek  kada  to  nitko  nije  mogao vidjeti. Pa njegova je žena znala da će ih njezin muž odvesti. No ipak se osjetila nelagodno.

­  No da,  ne treba baš  pred ljudima pokazati  da vozite pripadnike Crvene garde ­ odvratio je.

Te   su   je   riječi   toliko   smele   da   se   nije   mogla   pribrati   i   zatražiti objašnjenje. Pa to zvuči tako glupo. Ili ima povijesni prizvuk. Pomislila je na Diktoniusov spjev o Crvenom Emiliju, u kojem majka steže ruku oko vrata svoga izvanbračnoga čeda. 

Što je on znao o Crvenoj gardi u vrijeme finskoga građanskoga rata ? Nije ga dalje ništa pitala, već samo reče:

­ Mislim da će nas moj momak ipak sresti. On je očito samo okasnio.­ A je li on tvoj momak? ­ upita je podrugljivo. ­ Da, naravno.­ A tako, dakle. Nisam mislio da imaš nekoga stalnog, već  tako od 

prigode do prigode.Sad   više   ne   smijem   ništa   reći,   pomisli   ona.   Ma   što   se   dogodilo. Cijelim su se putem prostirale same šume. Nikakva naselja. _________________________________________________________________________________________________________________Finski građanski rat (1918): poslije uspjeha ruske revolucije finska Crvena garda uz pomoć sovjetske vojske diže ustanak (27. 1.) i preuzima vlast u južnoj Finskoj. Međutim, legalne vlasti, »bijeli«, pod vođstvom generala Mannerheima i uz pomoć u Njemačkoj vojno obrazovanih Finaca, pa i švedskih dobrovoljaca, uspijevaju poraziti »crvene gardiste« i poslije niza krvavih bitaka zauzimaju 16. 5. Helsinki, čime je građanski rat završen. Tome je svakako pripomoglo što su Sovjeti bili prisiljeni 3. 3. 1918. oglasiti se neutralnim u tom sukobu.Diktonius, Elmer (1896­1961): uz Edith Sodergran jedan od najistaknutijih švedsko­finskih pjesnika i stvaratelja švedske modeme i ekspresionističke lirike. U vrlo muzikalnoj poeziji sadržani su mu mnogi aktualni politički i socijalni motivi s jakim simpatijama prema komunističkim idealima u vremenu ruske revolucije i finskog građanskoga rata.

Kad su stigli do jedne čistine, on joj reče neka se okrene i baci pogled na jezero. Odavde su se vidjele planine duboko u Norveškoj. Crnjele su se   ili   bile   modro   osjenčane,   s   vrhovima   ispruganim   snijegom.   Na velikom se  jezeru vidjela mrlja tirkizne boje,  koja kao da nije  imala nikakve povezanosti s bojom neba. Naokolo te mrlje voda bješe, zbog dubine, tamnomodra.

53

Šuma  je   i  opet  prevladala   i   cesta  se  sada počela  strmo uspinjati. Povijene   breze   s   crnom   koprenom   od   lišajeva   miješale   su   se   sa smrekama. A onda se šuma otvori i ona ugleda jezerce što se bljeskalo daleko dolje  pokraj   ceste.  Bilo   je  gotovo  crno odražavajući   smrekine šume. Tek negdje po sredini vidio se nešto svjetliji krug. No ni taj nije odražavao  bljedolikomodru  boju  neba,  već  je  bio   zlataste  boje  poput crvenkastoga preljeva staroga zlata. 

Ola se zaustavi uz rub ceste. Reče kako su stigli do Stromgrenova imanja. Zapravo bila je to neka vrsta stočarskog planinskog posjeda, neki veliki katun. Annie nije znala što bi to imalo značiti. Psi su bijesno lajali i nalijetali na žičanu ogradu. Neka se pojava pomolila na prozoru, no kad se automobil zaustavio, nitko nije izišao.

Na padini se nalazilo mnogo međusobno udaljenih, malenih zdanja od sivih balvana. Pokazao joj je stazu koja je od jedne drvarnice vodila do malene sive brvnare.

­ Ova vodi dolje prema rječici i morate je slijediti do posljednje staje. Tamo  ćete doći do puta koji vodi dolje iz sela. Ongdje treba skrenuti 

54

ulijevo, jer  ćete inače otići još niže dolje. Uz rub ceste stajao je crveni Renault 4. Nije se  činilo da bi taj pripadao ovom imanju, jer je stari Opel  bio  parkiran  uza  zid   staje.  Prema  tome,  u  kolibi  bi   se  morali nalaziti ljudi. Ljudi koji posjeduju malen, crveni automobil. Odmah se osjeti bolje.

Imala je naprtnjaču s njihovim majicama i paketom sendviča koji im je spremila Olina supruga. Kartu je izvadila još dok su se vozili. Ola joj je pomogao da se snađe među naseljem koliba koje je on zvao Nirsbua. Na karti se to naselje zvalo Nilsbodarna. Sada je shvatila da je to skup zgrada za ljetni boravak stoke i njezinih  čuvara. Staza se nastavljala prema istoku preko močvarnoga tla   i  prema rječici  koja se na karti zvala Fjallno.  Ola  ju  je  zvao Lobber.  Morale  su  je  prijeći.   »Tamo se nalazi plićak«, objašnjavao joj je Ola, i lako ga je pronaći jer se nalazi na mjestu na kojem rječica utječe u veliko planinsko jezero Lloppen. Tada se put nastavlja prema Stjarnbergu. 

No one će morati krenuti istočno prema malenom crnom četverokutu na kojem je naznačena Nirsbua.

­ Pa hvala vam onda na vožnji ­ morala je ipak reći. Nije se usudila zamoliti da mu plati za uslugu. Jednostavno se plašila kakva neukusna odgovora.

­ Zašto Dan nije došao? ­ upitala je Mia čim su ostale. ­ Ne znam, valjda se zabunio u danu.   Nije čula zvuk Olina automobila, no bit će da se već odvezao. Sad su 

se čule jedino ptice, a i one su se oglašavale nekako neodlučno. Možda su i one već  spavale premda je posvuda bilo svjetlo. Ponoć  je već  bila prošla. Neka se ptica javljala jednoličnim tonom. Poput tetrijeba. Oko njih osjećao se snažan miris brezina lišća. 

Lišće   ovdje   nije   bilo   tako   razvijeno   kao   dolje   u   selu.   I   trava   na pašnjacima bila je kraća negoli ona dolje na obroncima. Taj se planinski stočarski  posjed  sastojao  od   crveno  obojene,   sasvim moderne  kuće   i staje za goveda, nekoliko psetarnica i više niskih, sivih koliba na jednoj 

55

padini.  Svjetlost  je sada bila toliko nepouzdana da se  činilo kako se kuće,  što  su   ležale  sasvim dolje  prema  jezeru,  pomiču.  Dok su tako hodale, Mia se držala Anniene ruke. 

Pozorno su osluškivale zvukove što su dolazili iz šume.­ Kako samo može tako ­ rekne Mia, a Annie je shvatila da joj kćekica 

misli  na pticu,  vjerojatno tetrijeba,  što   je  uporno pjevao  jednoličnim tonom. Pašnjak se spuštao dolje prema potoku, a na mjestu gdje se tlo slegnulo,  staza se  dijelila.  Tu se nalazilo  maleno zdanje  s  urušenim krovom od šindre.

­ Ovdje moramo skrenuti ulijevo.Staza je zavijala i ponovno se počela uspinjati. Poslije nekog vremena 

spaziše ponovno drvenjaru i kuću, ali sada s njihove stražnje strane. Annie   se  zbuni.  Na karti   se  nigdje  nije  nalazila   ta  mreža staza  na pašnjaku, a nije bilo ni traga mnogim niskim brvnarama što su sada svjetlucale u svjetlosti bijele noći. Za svaku su se sigurnost vratile do potoka i kod one kućice s urušenim krovom krenuše u drugom smjeru.

Sada   je   staza   postala   šira.  Činilo   se   da   ipak   nekamo   vodi,   a   i udaljavala  ih  je  od malenih,  sivih brvnara.  Ušle  su u šumu koja se sastojala gotovo isključivo od iskrivljenih breza obraslih lišajevima. Dio ih je pao na tlo, i tamo su polagano trunule, a iz njih su, poput tumora, izrastale gljive rupičarke. Paprati su izbijale iz trave ispod breza, no njihovi  čupavosmeđi   vršci   još   su  bili   svijeni.   Šuma s  visećim   crnim lišajevima  i  kroz  naraštaje  srušenih stabala  bila   je  prožeta  nježnim ptičjim   pjevom,   zviždukanjem,  žvrgoljenjem,   cijukanjem.   Međutim, nijednu pticu  nisu uspjele opaziti.

Došle  su do visoravni,  pa se  Annie to  učini  čudnim jer  su se  već trebale približiti jezeru. Sad se  činilo kao da se uspinju na tlo nekog grebena,   a   staza   se   uključivala   u   drugu,   mnogo   širu   i   izgaženiju. Shvatila je da su krenule pogrešnim smjerom. Ola ih je upozorio da moraju paziti kako ne bi došle na stazu koja vodi iz Crne Vode. Ako njome nastave, ponovno će se spustiti blizu sela.

56

­ Moramo se vratiti ­ rekne. Mia joj dobaci pogled kao kakva odrasla osoba.

­ Ili...  čekaj! Vjerojatno smo pošle ispravnom stazom iz sela. Ali se sada opet spuštamo. Moramo se vratiti,  ali  ne putem kojim  ćemo se spustiti   odakle   smo došle,  već  krenuti   ovom širokom stazom prema jezeru. Pričekaj, pa da vidimo.

Smjestila je Miju na panj i počela odvijati kartu. Uz sivu svjetlost ispod breza bilo je teško razabrati pojedinosti na njoj. Uviđala je da bi trebala   imati   kompas.   Međutim,   kad   su   se   odvojile   od   Olina automobila,   nije   mogla   ni   slutiti   da   je   ovaj   krajolik   tako   ispunjen puteljcima,  koji  su se granali   i  nestajali  u dugim,  mokrim prugama močvarnoga   tla,   razasutim   sivim   zgradama   i   ljudskim   napravama, uzvišicama i udubljenjima koje nije očekivala, i to na mjestima gdje je sve trebalo biti pusto. Čak ni imena mjesta nisu bila jednaka na karti i u stvarnosti.

Žurila   je  osloboditi  se  Ole   jer  se  osjećala pritiješnjenom njegovom nepriličnom i napola agresivnom znatiželjom. Taj čovjek nije ni na koji način odgovarao njezinoj predodžbi o ljudima koji žive ovdje.

­ Tiho! ­ tada će Mia šaptom. Osluškivala je vrlo pozorno. Sada je i Annie uspjela  čuti nekakav oštar, ujednačen zvuk i muklo udaranje. Zvuk im se približavao i postade joj jasno da se netko uspinje stazom i prilazi   im.   Rukom   obgrli   Miju   i   gotovo   je   gurne   iza   nekog   panja. Djevojčica pade na kartu i papir zašušti. Tada Annie ponovno začuje taj zvuk   i   shvati  kako  oštrina   zvuka  dolazi   od  disanja.  Netko   je   teško disao.   No   nije   mogla   ustanoviti   radi   li   se   o  životinji   ili  čovjeku. Pritisnula je Mijinu glavu o tlo, no sama se nije uspjela izmaknuti iza panja kako bi ostala neprimijećenom. Panj nije bio dovoljno visok.

Nije ju opazio. Teškom se mukom uspinjao stazom pogleda ukočeno usmjerenog prema naprijed.  Usta su mu bila otvorena, a oštar zvuk disanja od napora dolazio je u malenim, isprekidanim udarima. Bio je tamnoput i imao dugu, glatku kosu, zabačenu iza uha. Oči su mu bile 

57

uske i crne. Nešto je nosio u naručju. Nije mogla razabrati što bi to moglo biti, već je samo zapazila da mu to, dok se uspinjao, otežava hod. Onda joj je nestao iz vida.

Uplašila   je  Miju.  Sad   joj   je   zbog   toga  bilo  žao.  No,  ukloniti   je   iz vidokruga bio je njezin posve nagonski čin.

­ Bio je to neki dječak ­ rekne, pokušavajući tako riječima odagnati strah s Mijina lica.

­ Ima li ovdje životinja?­   Ne   znam.   A   sad   bismo   morale   požuriti.   Nismo   više   daleko   od 

Nirsbue. Može nam se dogoditi da čak i sretnemo Dana. Vjerojatno će se sjetiti da je pogriješio dan. Kad su krenule dalje, hodale su tiho i osluškivale. Pa onaj se visoki, crnokosi momak mogao okrenuti i vratiti. 

Mia je  osjetila  kako joj   je  majka napeta pa joj  više nije   ispuštala ruku. Ovdje gore bilo je svježije, pa su se tako barem riješile kukaca. U početku je staza bila jasno vidljiva i lako prohodna. Vodila je dolje u nizinu,   a   tlo   je   postajalo   sve   mekše   da   bi   najzad   prešlo   u   daleko pruženu močvaru. 

Bijeli cvjetovi nalik pramenovima vune sjali su u noćnoj svjetlosti. Bilo   ih   je  na tisuće  u zračnome sloju  koji  se   lagano pomicao  malko iznad svih onih preljeva crvenožutih i zelenih boja šaša. Dok su teško vukle noge,  čuo se zvuk šljapanja oko  čizama. Nekoliko se puta staza granala, no Annie nije bilo teško odijeliti između njih onu najutabaniju.

Šuma se povukla nešto više. Sve su se više udaljavale od nje. Postalo je mračnije. Mislila je kako  će se uskoro i opet razdaniti. Mia se nije tužila  da   joj   je   teško,  a  Annie   ju   se  nije  usudila  pitati.  Morale   su, naravno,   nastaviti   put.   Međutim,   staza   je   bila   mnogo   duža   i   lošije prohodna nego što je Annie predmnijevala. Močvarno je tlo usisavalo čizme i uvlačilo noge.

Stigle su do malena potočića i prešle preko njega. Htjele su popiti malko vode, ali čim bi se zaustavile, komarci bi ih nemilice napali. Kad su, hvatajući ravnotežu dok su preskakivale s kamena na kamen, stigle 

58

na drugu stranu potoka, staza se granala u više nejasnih odvojaka. Dok su hodale  naokolo   tražeći  pravu stazu,  sve  su se  više  udaljavale  od potočića. No kad su se stale vraćati,  kako bi  se našle na polaznome mjestu, prijelaza je nestalo. Samo kamenje i bistra voda koja je preko pjeskovita   tla  žuborila  žuborom  željna   razgovora.   Kaljužnica,   još nesavladana. Neka vrsta vunastih sivozelenih grančica vrbe naginjala se  nad  vodu.  A   i  povijene  breze,  prekrivene   crnim  lišajem.  Tako   je otprilike   izgledalo   posvuda.   Nije   znala   mjesto   na   kojem   su   prešle potočić.

­ Znaš li što ­ rekla je pokušavajući se pokazati odlučnom.­ Mislim da je teško pronaći stazu ovdje gore u močvari. Kako bi bilo 

da prijeđemo ravno prijeko i pokušamo umjesto toga pronaći rječicu?Nije mogla vidjeti vodu, no morala je postojati rječica koja je tekla 

prema dolje, i to iza širokoga pojasa zelena šipražja i ponekih breza. Za početak   krenule   se   uz   potočić.   No   sasvim   nešto   drugo   bješe   hodati onuda gdje nije bilo nikakve staze.

Tlo je bilo neravno, s velikim i tvrdim busenjem trave neposredno uz potočić.   Pitala   se   što   li   je   to  Mia  opažala  dok   se  hitrim   pogledima osvrtala  naokolo.  Busenje   je  sličilo   lubanjama obraslim grmljem  što proviruju iz zemlje. 

Breze bjehu iskrivljene pune kvrga.Na   posljednjem   su   dijelu   puta   prema   rječici   skrenule   preko 

močvarnoga tla koje im se zibalo pod nogama. Sada su već mogle čuti vodu u rječici, isti onaj razgovora željni žubor kao u potočića, ali s više glasova. Prema karti koju je imala, rječica se trebala spuštati s planine. Njezini  zavoji   i  vijuge završavali  su kod  jezera Kloppen.  Kada su u močvari  zaobišle  mali  otočić  s  brezama,  ona  napokon ugleda   jezero. Bijela ploča, metalni sjaj svjetliji od neba.

Uz rječicu rasle su iste pahuljaste vrbe kao oko potočića, ali je šikarje ovdje bilo više.  Činilo se neprobojnim. Među brezama tlo bješe  čvršće, ali  vrlo neravno. Počela  je osjećati pravi umor. Koliko  će još  Mia sa 

59

svojim znatno kraćim nogama moći izdržati ovo hodanje gore­dolje po rupama i neravninama?

Onda se,   sasvim neočekivano,  prorijedi  gustiš   od  vrba   tako  da   je jedan   obronak   prema   rječici   bio   potpuno   slobodan.   Odjednom zasvjetluca nešto modro, pa kad prođoše mimo posljednjih grmova koji su im zaklanjali vidik, spaziše jednu uz drugu dvije iskrivljene smreke i među njima maleni šator. Neka ptica koja je tu kružila raširenih krila najednom ih stisne uz tijelo i zaroni. Čuo se fijukavi zvuk koji je možda bio krik. Nalikovala je projektilu na putu kroz zrak. U šator se nije moglo smjestiti više od dvije osobe. Nalazio se blizu vode koja je snažno derala   između   okrugloga   kamenja.   Annie   najprije   osjeti   golemo olakšanje. Onaj,  ona ili  oni što su ležali u šatoru i spavali uz šum i žubor došli su ovamo i morali su znati kuda vodi staza i gdje se može prijeći rječicu. Onda pogleda Miju. 

Njezin   pogled   usredotočen   na   tu   malenu   jasnomodru   piramidu odavao je uznemirenost od straha. Annie ju je morala umiriti riječima kako je sada sve u redu. Našle su ljude. Uskoro će pronaći i Nirsbuu i doći do cilja. 

Međutim, rekla nije ništa.  Uhvatila  je Miju za ruku i  polagano je odvela iza žbunja.

­ Idemo ­ šapnula joj je premda je šaptanje bilo posve nepotrebno. Zbog huka vode unutra u šatoru nisu mogli baš ništa čuti.

***

Srebrnasta   se   svjetlost   razlijevala   oko   kolibe.   Ova   se   nalazila 

visoko   i   Johanu   se   kroz   promreženost   divlje   krasuljice   u   toj nepouzdanoj svjetlosti  činilo kao da se  čas podiže pa opet spušta. Kao da zemlja diše. Nije ušao kroz vrata. Prije je ključ kolibe uvijek visio na čavlu ispod strehe na zabatu okrenutom prema jezeru. 

60

No Torsten je rekao ako ljudi sa Stjarnberga budu zauzeli kolibu, on će ih prijaviti policiji zbog provale. I tako je postavio željeznu poprečnu motku i zaključao je lokotom. Ključ  se nalazio u njega kod kuće. Nije bilo preteško izvaditi čavle kojima je bio pribijen sobni prozor bez šarki. Kad se popeo kroz prozor, bacio je zavežljaj sa jeguljom na kuhinjski stol i odmah se dao na mučan posao paljenju peći. Najprije je trebalo uzeti   petrolej   koji   služi   za   potpaljivanje.   Tada   je   u   petrolej   umočio novinski papir, ugurao ga u rupu za odušak i zapalio. Kad je otvorio zatvarač  dimnjaka, nešto je zaštropotalo ­ možda tijelo neke ptice? ­ i srušilo se. A kud je potpalio suharke i drva, prokuljao je gust, žuti dim. Bio je na rubu plača. Dok je onako promrzao i dršćući  čučao ispred, osjećao je kao da je izgubio deset, petnaest godina svoga života. Jedak dim uskoro je ispunio kolibu.

Otvorio je prozor, izvukao upaljena drva i stavio ih u peć. Tada je sve započeo  iznova.  Petrolej   je  plamtio  u rupi   i  Johanu se učini  kao da vatra ovaj put tutnji drukčije negoli prvi put.

Kad je istrčao na stazu, zaokupi ga pomisao na toplinu peći u sobi, na vrući kakao i na stare pokrivače koje bi ogrnuo oko sebe. Zaželi biti u gnijezdu. No kad je peć  ipak dotjerao u red, u jedak se dim razišao, preostalo mu je još mnogo čega učiniti prije negoli će se moći skvrčiti i početi razmišljati. A htio je razmišljati. Morao je. No najprije je trebao donijeti vjedro vode s jezera, a da bi izišao, morao se propentrati kroz kuhinjski  prozor.  Poslije  će  morati   sobni  prozor  namjestiti  u  njegov okvir i ponovno zabiti  čavle. Valjalo mu je svoje promočene traperice objesiti uz peć, ali nije ništa našao što bi mogao navući na sebe dok se one   budu   sušile.   Bilo   je   tu   starih   jakni,   ali   ne   i   hlača.   Ogrnuo   je nekakvu deku oko nogu i spoticao se hodajući naokolo kao da na sebi ima dugu opravu.

Pronašao je kakao u jednom paketiću, ali je zato od mlijeka u prahu preostalo samo nekoliko žućkastih grumena, slijepljenih od vlage. Tako 

61

je morao piti razvodnjeni kakao, no u svakom slučaju ipak ­ vruć. Keksi su preuzeli miris kolibe.

Koliko samo spremanja da bi se dobilo malo topline i nešto u želudac. Kad se uvukao pod deke, sunce je već izišlo. Cijelo je to vrijeme jegulja drhturila u zavežljaju od košulje, no Johan se sjetio na nju tek nakon što je već legao. Onda je ustao, odvezao rukave košulje i stavio jegulju u vjedro s vodom. Udarila je svojim dugim i svijetlim tijelom po vodi, koja se uzburkala od snage skrivene u njezinu mišićju. Smirila se i  legla svijena na dno žutoga, plastičnog vjedra, a Johanu je ponestalo snage da je i dalje promatra. Nije mogao više ni misliti. Treba to prebaciti za poslije. Mora spavati.

No bilo mu je tako prokleto hladno i nije mogao usnuti. U sobi bješe previše   svjetla,   a  čuo   je   i   bučno   glasanje   ptica   kroz   loše   zatvorene prozore.   Posebice   ga   je   smetala   velika   sjenica   koja   je   neprestance ponavljala i ponavljala dva prodorna tona.

Ispod čvrsto zatvorenih očnih kapaka Johana su i dalje pekle oči od dima. Stanje bi mu se ublažilo jedino kad bi ih otvorio. Poslije nekog vremena   ustao   je   i   u   peć  ubacio   još   suhe   brezovine,   pune   mišjih izmetina. 

Sad   je   bio   posve   budan   i   drhturio   od   hladnoće   ispod   vlažnih pokrivača. Sunce je jasno sjalo kroz istočni prozor kolibe, a sjenicu se nije   predavala.   Odlučio   je   ­   razmišljati.   Ali   ne   pod   ovakvim okolnostima. Misli i slike provaljivale su u njega baš kao i ove sunčeve zrake izvana. Nije ih mogao zatvoriti tamo vani ili složiti u neki red. Vidio   je  Torstena  kako  naginje   svoje   snažno   tijelo  nad  umivaonik   i bučno frkće u dodiru s vodom. Na plećima mu opaža bubuljice i mrlje. 

Promatra  Gudruninu ruku na  njegovim  leđima  kuko  klizi  po   tim bubuljicama. Kako je sve to, dovraga, mogao videti tako jasno?! Pa to, zapravo, nikada vidio nije. Bio je uhvaćen u zamku. Ulovljen u paučinu i   zarobljen.   Hrana   koju   je   jeo   dolazila   je   iz   snage   tih   Torstenovih mišića.   Sve   to   je   znao,   vjerojatno   ono   najdublje,   proizišlo   je   iz 

62

Torstenova   mozga.   Unijeli   su  u   njega   svoje   programe.   I   sad   mu   je mozak   iscrpljen   i   prevreo   od   milijuna   podataka   koje   bi   on  želio isključiti, ali ih ne može zaustaviti. Oni i dalje jure kroz njegovu glavu.

Ustao je i  otvorio radio koji  su objesili  na  čavao u stropu kako bi izbjegli sjenu što je čini visina šume iza kolibe. 

Međutim, baterije su oslabile pa se čulo samo pucketanje.Osjećat  će   se   vjerojatno   bolje   ako   stavi   nešto   u   sebe.   Bila   je   tu 

konzerva graha u sosu od rajčica. Otvorio ju je i stao jesti zagrijavši je. Okus je bio slatkasto odvratan. No, poslije mu se   tijelom ipak razlije toplina i on je osjeti ponajprije u slabinama i bedrima. Zajedno s nekom vrstom   drijemeža   takav   se   osjećaj   topline   popodnevima   znao  često ušuljati u njega i uzbuditi ga. Izvadi i uhvati svoje udo i osjeti da je vruće i naraslo. Zatim zaboravi i na njega, a više nije čuo ni prodorno glasanje sjenice. San mu je dolepršao u mozak. Bez nasilja, no unatoč tome nije mu uspio odoljeti. 

***

Uz   rječicu   Svartvass   nije   bilo   osobito   mnogo   mušica.   Večer   je 

dovoljno topla, no možda im još nije došlo vrijeme. Za tri sata uhvatili su, doduše, dvadesetak komada, no svega ih je pet bilo dovoljno veliko. Opazili su dabra kako pliva s posljednjim odrazom sunčeva sjaja u vodi. Okrenuo se širokim udarcem svoga plosnatoga repa i nestao gotovo u istom trenutku kada i sunce. 

Ribe su prestale gristi i oni krenuše natrag prema autu. Već je jedan sat prošao otkad je Birger stao peći male pastrve. Koliba se ispunila teškim sivim dimom, no uz sve   ipak je taj miris bio ugodan. Ake je natočio viski i iznio pivo.

63

Poslije jela osjetiše se premorenima i odoše u postelju ne rastrebivši stol.  Dok  je  Ake  hrkao  na  gornjem  ležaju,  Birgerom  je  prevladavao osjećaj   sveopćeg   ovdašnjeg   siromaštva. Vonj riba u skučenoj kolibi. Zvuk automobila koji su stizali u kamp. Urlanje pijanih momaka i cika djevojaka.  No oni  koji  su  stizali  kočeći   i  klizeći   se  automobilima po šljunku barem su se dokopali žena. A ovdje leže dva stara momka i češu se ispod pokrivača. Bez  čak i jednog jedinog cvjetka na stolu noć uoči Ivanja. Moram se trgnuti, razmišljao je. Sutra će napraviti pravi objed. U istom trenutku kad je samome sebi dao to obećanje, a on  će ga malo pomalo   i  ostvariti   ­  uvidio   je  kako više  ne vjeruje  da  će mu se ona vratiti. 

***

Ovo ju je tlo plašilo. Upadale su u duboke jame. Mia je plakala. 

Slijedile su staze koje su zapravo bile tuneli u gustoj šikari. Nestajale bi u velikim rupama i Annie napokon shvati da to nisu staze koje su stvorili ljudi. No pronašla je mjesto na kojem se rječica ulijeva u jezero pa su čule kako između kamenja brbljaju i žubore maleni brzaci.

S   Mijom   ih   nije   bilo   lako   prijeći.   Dno   je   bilo   kamenito   i   ona   se spotakla nekoliko puta, a i voda je ulazila u njezine niske čizme. Kad su ipak prešle preko brzaka, naišle su na stazu koja je sada bila jasnija čak i na teže prolaznim mjestima pa i tamo gdje je bila gusta šikara. Držale   su   se   staze   gotovo   ne   dižući   pogleda   s   uskoga   puteljka prekrivenog klizavim iglicama crnogorice. Na kraju krajeva pronađoše Nirsbuu  na  obronku na  kojem su  u  noćnoj   svjetlosti   cvjetale   tisuće planinčica.

64

Niske, sive brvnare. Tek kada su se stale uspinjati prema nečemu što  je trebalo biti  koliba gdje su  živjeli   ljudi koji  su  čuvali  stoku na ljetnoj   ispaši,  shvatila  je zašto su ti  sagovi trave i  cvijeća bili  toliko gusti i tako visoki. 

Nitko ih nije kosio.  Međutim, vidjelo se kako je tu nedavno netko prolazio kroz visoku travu.

Koliba bješe izvana zaključana. Preko vrata nalazila se motka i na njoj lokot. Opipala ga je, ali ga nije mogla otvoriti. Netko je bio ovdje i došao kroz mokru travu do kolibe. Ali nije prošao kroz vrata. Uspela se na   hrpu   cigala   i   provirila   kroz   prozorsko   staklo   u   kuhinju.   Sve   je unutra bilo nisko. Peć  se nalazila gotovo na podu. Svjetlost je padala kroz   prozor   tako   da   je   na   vratima   od   peći   mogla   pročitati   ime proizvođača: Skillingaryd br. 23. Bio je  na podu prazan kauč. Možda se to nazivalo posteljom. Ispod njega moglo se izvući ladicu, pa se sve u svemu na njega moglo smjestiti nekoliko djece. Bio je tu i neki naizgled klimav   stol   i   dva   polomljena   stolca.  Žuto   plastično   vjedro.   Na   zidu uokvirena   slika  žene s   trnovom   krunom.   Malo   otpadaka,   na   stolu nekakva konzerva i rastrgane novine. Začađeni umivaonik. I ništa više. Dok je obilazila oko kuće, kako bi provirila i kroz druge prozore, začuje Mijin  plač.  Naime,  čim bi  djevojčica  zastala,  napali   bi   je  komarci   i mušice.

Na jednom   su prozoru   sa   stražnje   strane   kolibe   bile navučene zavjese, modrokarirane i prilično prljave. Uspjelo joj je vidjeti tek dio zida  s   tapetama oslikanim modrim cvjetićima,  koje  su  dobile   i  novi uzorak: smeđe mrlje od vlage. Malo niže  bio je odlijepljeni dio tapete. A onda je uspjela vidjeti djelić postelje. Bit će da se radilo o postelji jer joj se  činilo   da   prepoznala   izblijedjeli   pokrivač  od   mješavine   vune   i pamuka. Sasvim  dolje ispod njega izvirivalo je stopalo. To bi značilo da je neko ipak ovdje.

65

Unutra   iza   navučenih   zavjesa   bilo   je   mračno.   Stala   je   lupati   po prozorskom staklu ne bi li  ga probudila. Onda je primijetila kako je noga iznenada iščeznula.

Čekala je, ali se više ništa nije dogodilo. Vladala je tišina, pogledala je pokrivač. Nije se micao i bio je sasvim ravan. Ništa se tu nije micalo. Lupati o staklo više se nije usuđivala. Stopalo. Sasvim bijelo na škrtoj i mutnoj svjetlosti. Valjda je to ipak bio Dan? No zašto se skrivao?

Vratila se do prednje strane kolibe, ali je i nehotice hodala pažljivo, šuljala se i pokušala pripaziti da ne nagazi na nešto što bi dalo neki zvuk. Mia je sada plakala poput dojenčeta. Otvorenih usta, dok su joj se suze   razlijevale   po   licu.   Annie   nije   sebi   uspijevala   objasniti neobjašnjivo: da je Dan u kolibi, ali ne želi izići. Nije mogla ni zamisliti da bi Mia mogla izdržati taj dugi put natrag. Jedva bi to mogla i sama.

Odnijela   je  djevojčicu u šumu izvan vidokruga kuće.  Je  li   to  Dan tamo ležao? Zašto je povukao nogu? Sjela je na panj i držala Miju u krilu. Otkinutom grančicom cijelo je vrijeme tjerala kukce. Šaputala joj je kako će se vratiti, ali samo do modroga šatora. Probudit će one koji spavaju   u   njemu   i   zamoliti   ih   za   pomoć.   Možda   imaju   kuhalo   na petrolej, pa bi im mogli skuhati malo čaja. Ili možda čak kakao. A onda će ih sigurno odvesti do ceste, a jedan od njih, ako je velik i jak momak, nosit  će Miju.  Zatim  će  ih u svom Renaultu 4,  a ono  je sigurno bio njihov automobil,  odvesti  u selo.  Pa  će uskoro, doista uskoro,  za sat vremena   ili   najviše   dva,   ležati   skupljene   u   toploj   postelji.   Plač  je prestao i prešao u jecanje. Mia ponovno gurne palac u usta i nakratko zaspi.

Kada su krenule, granulo je jutarnje sunce između drveća. Brujalo je od ptičjega pjeva. Sad, kad je sunce ponovno počelo grijati, sve se činilo mnogo lakšim. Rječicu su prešle na istom mjestu. Annie se nije usudila pronalaziti  neki  drugi  put.  Kada su  prešle  preko   rječice,   trebale   su pronaći put natrag do šatora, no sada nije bilo tako lako ići duž rječice. 

66

Sve   je   bilo   obraslo   visokim,   neprohodnim   šašem,   s   tlom   što   su   ga prekopale životinje. 

Morale   su   krenuti   više   gore,   prema   rubu   močvare.   Napokon   je spazila one dvije smreke što su ih oluje međusobno preplele, ali šator nije vidjela. Naprosto nije bilo moguće da bi postojale još dvije povijene smreke  uz   tu   rječicu.  Već  joj   je  bilo   jasno  kako   je   teško  raspoznati oznake   na   močvarnome   tlu.   U   ovoj   još   ipak   nepouzdanoj   noćnoj svjetlosti činilo se kao da su se i stabla i šiprag pomakli.

­ Ostani sjediti ovdje ­ reče tada Miji. ­ To mora biti tamo dolje pokraj smreka.  Otići  ću pogledati.  Pa ako sam se zabunila,  barem ti  nećeš morati uzalud hodati. Dala joj je naprtnjaču da sjedne na nju umjesto na blatnjavo tlo   i  brezinu grančicu neka se njome brani  od kukaca. Prišla je. Je li to pravo mesto. Traperice su još uvek bile tu ali šatora nije bilo.  A onda je videla  ,  šator  je  bio srušen ,  zato ga ranije nije videla.Umor je udario svom snagom pala  je  na kolena, trava  je bila vlažna i lepljiva. Ruke su joj prljave, oprala ih je u vodi povraćala je nezna koliko je vremena prošlo. Kada se vratila rekla je Miji. "Oni više nisu tu."

***

Pročitao je negdje kako jegulja može dugo živjeti bez hrane i tako 

se  probijati  kroz  plitke   jarke  na svom putu prema novim vodama i moru.A ako se nađe zatvorenom u nekakvoj bari koja nije povezana s potocima  ili   jezerima,  ona može  odgmizati  kroz  vlažnu travu  i   tako dospjeti do vode tekućice.

Sada   je   nemirno   ležala   u  žutom   plastičnom   vjedru.   Bilo   je   rano izjutra, a vrijeme jasno i sunčano. Unutra bješe toplo pa se nije morao dizati i paliti peć. Bio se uplašio kad je čuo lupanje na prozor, no sada je i to prošlo. Smirio se  čim je  čuo  ženski glas. Gudrun ga je tražila. Može to učiniti još jednom. Međutim, više nije mogao zaspati, ali to i 

67

nije bilo tako strašno. Uostalom, nije više bio ni tako umoran. A morao je   i   razmišljati,  premda mu to  baš   i  nije  nekako  išlo.  Bio   je  suviše gladan. digao se i počeo kopati po ormaru iznad sudopera. 

Paket praška za palačinke. Bijeli papar. Kakao. Kako je to smiješno! Doma je cjela kuća bila prepuna hrane. I škrinje za duboko smrzavanje, smočnice, i hladnjak, i podrum. Valjalo bi mu se bez premišljali otputiti kući.

Ali, pa nije to cijeli svijet. Znao se prije pritajiti u svojoj sobi zgrbljen nad pisaćim stolom. I onda bi mu se satima fućkalo za sve njih skupa. Samo bi se preko blagdana okupila sva porodica. Pet mišićavih gomila. Vonj   losiona   za   brijanje   i   dima   od   cigara.   Ispijanje   jakog   alkohola izmiješanog s gaziranim pićem.

Sportska natjecanja  na treperavom plavkastom ekranu i  spuštene zavjese. Divlje startanje vozila. I nezadovoljstvo što bi znalo ejakulirati s vremena na vrijeme. Gudrun kao nekakav vražji tamjan u sobi.

Odakle izvire mržnja?Ustao je i navukao na sebe traperice koje su se osušile, ali su bile 

krute od gline. U vodi je smiješao prašak za palačinke s kakaom. Nije se rastopio. Ljepljive su grude plovile naokolo, a kakao se suh zadržao na površini.  Zapalio je vatru u peći  ne bi li  zagrijao tu juhu nimalo ukusna izgleda. Trebao se pomokriti pa se morao pentrati kroz prozor. Sve je to skupa bilo baš smiješno. Čitav niz muka. Nikada nije podnosio stvari   s   kojima   se   gubilo   vrijeme   i   u   kojima   nije   bilo   reda.   Kao, primjerice ­ šatorovanje.

Kad se ponovno kroz prozor vratio u sobu, smjesa čokolade i tijesta za palačinke burno je vrela. Zgusnula se i primila za dno. Kad se malko ohladila,   pojeo   ju   je,   a   onda   je   za   sobom   sve   pospremio.   Nije   bilo nikakva smisla nastaviti ovako, Gudrun se sigurno grdno uznemirila. Bit  će   da   je   uzbunila   cijelu   kuću.   Sigurno   se   nitko   isprva   nije   ni pomakao, bio je siguran. Pitao se nije li ga sama morala tražiti.

68

Kad se bude vratio, podrugljivo će mu se nasmijati. I onda ­ šutjeti. A sam neće smjeti reći ni riječi. Morat  će  živjeti tamo i dalje, skvrčen i poguren. Godinu za godinom. A onda odsluženje vojnoga roka.

Tada mu padne na um kako  će i  tamo biti   isto.  Torsten i  njegovi pravi sinovi nisu bili glupavi. Samo ponekad otišli bi malo predaleko. Onda bi morali platiti globe. Isto će tako biti i u vojsci. I na sveučilištu. Premda će tamo ipak imati veće mogućnosti. Ondje bi se mogao osjećati sigurnim baš kao Torsten na svom šumskom traktoru. A možda će i on, Johan, moći kadikad otići malo predaleko.

Potražio je vjedro s poklopcem, koje je služilo za skupljanje barskih kupina, a kad ga je našao, stavio je jegulju u njega. Nije se ni opirala ni udarala. Bojao se da ima posla s lukavom starom đavolicom i zato je, prije negoli se ispentrao kroz prozor, poklopac čvrsto zatvorio.

Nad jezerom Kloppen sunce je  žarko sjalo. Jedva je mogao zadržati pogled  na  vodi.  No  prije  negoli  će  otići,  morao   je  na  zahod,  koji   se nalazio dolje u šumi pokraj obale. Daske što su mu činile zidove bile su srebrnastosive i blago zelene boje, prekrivene tankim slojem lišajeva. Unutra je sve pucketalo od kukaca i vonjalo po truleži. Počeo je  čitati neki   od   starih   brojeva  časopisa   Allers.  Časopis   je   već  po   rubovima požutio, a u njemu je teško mogao naći  nešto novo što već  prije nije pročitao. Bio je tu neki roman u nastavcima, na koji nikada prije nije svraćao   pozornost.   Mislio   je,   naime,   da   govori   o   ljubavi.   A   sada   je zapazio kako se tu ipak radi o političkoj priči,  premda s natruhama ljubavi. Riječ je bila o ženi alkoholičarki koja je plakala. Njezin se muž napio   i   pregazio  mladu,   zgodnu  djevojku   s  kojom   je  bio  u  društvu. Najgore   bi   bilo   ako   to   bude   saznao   njezin   brat.   I   novine. Chappaquiddick.

Ta mu riječ  sijevne glavom, isprva bez ikakva značenja. Poslije se prisjeti Edwarda Kennedyja. Onda stane hitro kopati po lupi novina i časopisa kako bi našao još nastavaka toga romana. No, da. Bila je to priča   o   predsjednikovu   bratu.   Premda   je   pisac   izmijenio   imena. 

69

Nedostajao je početak i  svršetak, ali  je  čitao ono što je našao.Gadna priča,   doista!   Edward   Kennedy   bio   je   još   uvijek   aktivan.   Otišao   je malko predaleko. No te su se stvari sredile.

Za takve se uvijek sve sredi.Gadljivost je rasla u njemu kao smrad govna s izderanog novinskoga 

papira. Onda istrgne stranicu s licem predsjednikove prijateljice ­ suze, ukočen pogled, biserna ogrlica, crvene usnešto su požutjele i dobro je izgužva da omekša, pa njome obriše stražnjicu. Sada, kad se iskenjao, postao je još gladniji.

Jezero je izgledalo nekako čudnovato. Tiho. Kao da je od ulja. Kao da je voda postala ljepljivom. Baš nikoga nije vidio s druge strane jezera, pa zaključi kako je to dobro. Iako je zacijelo bilo potpuno svejedno. Jer, čim se bude uspeo do Stromgrenova imanja i do puta, srest će ljude. A oni će se pitati što li on to nosi u vjedru.

A onda opazi jedan kanu. Bio je izrađen od laka metala i oštro se odsjajivao unutar šaša. Što se  zapravo događa kad se  čovjek odluči? Johanu prođe glavom kako se on nikada nije znao odlučiti. Pa ni onda kad je uzeo kratko veslo iz ljetne kuhinje, ni kada je otpiračem otvorio lokot na lancu. Mislio je jedino kako bi bilo dobro više ne hodati. Ako bude veslao  duž  cijeloga  jezera,  stići  će dolje  do Robacka.  A odande može  autostopom kući.  Bilo  bi   to  bolje  negoli,  vukući   se,  na bolnim nogama spustiti se od Stromgrenova imanja s nekakvim vjedrom.

Voda se  uvijala  oko  vitkoga   tijela  kanua.  Kada  je  spustio  veslo   i zaveslao, učini mu se kao da su zadrhtali mišići ispod kože vode.

O, Bože, kako je pojurila! Zamah vjetra donio je miris smole i trave, a kad bi veslo udarilo o vodu, osjetio bi se miris vode onakav kakav već jest.

Baka mu je znala čitati neke stare stihove o ratovanju u Norveškoj. Sve što se našlo u njezinoj staroj glavi. Slušaj kako smreke šušte. U svom je  životu svega dvaput bila u Ostersundu. Iako ni tada na duže vrijeme. Zamisli što bi bilo kad bi ljudi morali putovati kao jegulje da bi 

70

se parili.  U neizbježnom vječnom puzanju.  Kreni na Sargaško more! Razuzdano Sargaško more. Kreni na Sargaško more! 

Osjećao se kao utroba blistave školjke. On i kanu nikada nisu bili jedna   cjelina.   Torsten,   koji   je   znao   po   ledu   i   magli,   za   bješnjenja listopadskih   oluja   hvatati   ribu   i   s   po   tridesetak   mreža   odjednom, govorio je kako je to vraški smiješno plovilo. No, je li se usudio sjesti u njega? Ta gomila mišića. Kup sala.

Mora   razmisliti.   Jezero   se   sužavalo   dolje   prema   Robacku   i   rt   je ispružio svoju ruku. Posljednji  komad puta kanu je klizio,  a kapi su vode padale s vesla. Upravo dok je povlačio kanu na travu, dosjeti se kako bi ga mogli pronaći dolje ispod pilane u Robacku. Gudrun će se, naravno, voziti naokolo i propitkivati se.

Znači, mora se sad odlučiti. Povuče kanu i punom ga snagom gurne u vodu. Matica ga ponese. Za njim baci i veslo, ali se u istom trenutku i pokaje. Kanu će ipak otplesati do pilane i tamo se zaustaviti udarajući o kamenje. Učinio je glupost. Međutim, što je, tu je. Morao je znati da poslije četvrte ure ujutro na cesti neće biti mnogo automobila. Sunce ga je prevarilo. Sjeo je na travu pokraj ceste.  Čuo je jedino huk rječice u koritu. Učinio mu se poput tutnjave vlaka. Ili kao golemi zahod u kojem neprekidno teče voda za ispiranje. Ptice su se jedva čule. Iznenadio se kad se  na posljetku pojavio   jedan automobil.  Pojurio   je  na cestu sa svojim vjedrom i podigao palac. U bijelom Saabu bila je žena. Zakočila je tako da je šljunak proprštao na sve strane.

­ Ideš li u Norvešku? ­ upitala ga je.On samo kimne. Vjedro je stavio na pod ispred stražnjega sjedala. Nije ga uopće pitala 

što se nalazi u njemu. Nije bila blagorječiva i učini mu se da govori kao Finci što su znali obavljati poslove  čišćenja kod Torstena. Posvuda u automobilu bilo je svega i svačega, među ostalim papirića od čokolade, a na stražnjem se sjedalu nalazio plastični kanister s pićem kupljenim na brodu.

71

­  Tu je vraški  lijepo!   ­  rekne ona dok je put prolazio  pokraj Crne Vode.   Nikada   se   prije   nisam   vozila   ovuda.   Obično   idem   preko Ostersunda i Trondheima.

Kad stigoše u selo,  sve se  činilo mirnim i uspavanim, no onda on ugleda   Vidartov   stari   Duett   što   se   kretao   putem   prema   Tangenu. Skupio se na sjedalu kako bi ostao neprimijećen.

­ O, joj, joj, dečko! ­ rekne žena. Smijala se nekakvim grubim glasom, ne baš veselim. Zvučao je taj njezin smijeh ponešto podrugljivo i on se oseti malko nesigurnim u njezinu društvu. ­ Dobro ­ uzdahne kad su prešli granicu. ­ Sad je bilo dosta Švedske. Taman koliko je trebalo. Jesi li ti možda Šveđanin?

Ona,  dakako,  nije  čula  baš   previše   riječi   iz  njegovih  usta.   Johan zatrese glavom.

­ Norvežanin?­ Ne ­ odgovori Johan. ­ Ne, izravno!A to je bila, naravno, istina. Ili je, barem, mogla biti istina. Sve je 

bilo   moguće.   Osjetio   je   da   se   zbiva   nešto   novo.   Nešto   drugo   osim sjedenja   i   zgurivanja  u  sobi.  Međutim,  on  nije   imao  novaca  uza se. Samo da prođem nekako ovaj vikend, razmišljao je. Subota je. Ili možda Ivanje? Samo neka blagdan prođe pa  će potražiti  nekakav posao oko čišćenja. Ili pak ­ sađenja.

***

Kad je netko zalupao na vratima, bilo je oko pola pet ujutro. Birger 

nije spavao, a glava ga je počela boljeti odmah otkako ju je podigao s jastuka.   Oprezno   je   ustao.  Čim   je   otvorio   vrata,   a   jutarnji   zrak prostrujio u sobu, osjetio je kako se vonj dima od isprženih riba zadržao u hladnoj i ustajaloj mješavini s mirisom duhana. Roland Fjellstrom, 

72

vlasnik  autokampa,   stajao   je  pred  vratima   i   rekao  mu da   se  nešto dogodilo gore kod rječice lobber.

Ake Vemdal navukao je hlače i krenuo u recepciju. A Birger je ostao stajati s oslonjenim čelom na prozorsko staklo. Osjećao je da mu je lice otečeno. Sad bi trebao zaspati. Uski je duboki zaljev između Tangena i općinske granice svjetlucao. S druge se strane dug oblak nasukao na planinski  greben.  Razdirali   su  ga  vršci   smreka pa  je  poput  mlijeka istjecao   u   vodu.   Sunce   je   dolazilo   iz   krivoga   smjera.   Ta   neobična svjetlost  uzrokovala je da se osjećao nekako izložen i  stran. Vidio  je kako   patke   uzlijeću   s   vode.   Za   njima   su   ostajale   drhturave   pruge. Daleko tamo voda se pomicala. Poslije je opazio da je to čamac. 

Netko   je  veslao   i  čamac  se  kretao   jednoličnom  i  dobrom brzinom prema Tangenu. Dugo je tako stajao i promatrao okolicu znajući kako će uskoro, najzad, moći zaspati dubokim snom. No možda bi ipak trebao Akeu pristaviti vodu za kavu.

Bio je to netko u lovu na vidre. Kakav vražji lukavac! No ako se ide u lov na vidre, pametno je to učiniti prije pet sati ujutro na Ivanje dok cijeli autokamp spava dubokim, mamurnim snom. Gledao je kako na vodi  uz  čamac  pleše  daska što   služi   za  hvatanje  vidri.  U  čamcu se nalazio neki momak. Oko kažiprsta imao je svezani konopac kako bi osjetio hoće li se nešto uhvatiti na udice ispod daske. Što bi učinio ako bi se na mamac uhvatila riba, teško je zamisliti.

A onda je prestao veslati pa je  čamac klizio od snage posljednjega zaveslaja. Usporavao je. Čovjek je vodom polijevao vilice za vesla. Vesla su vjerojatno škripala. To Birger nije uspijevao  čuti, ali je zato začuo korake vani na šljunku. Ake Vemdal dotrčao je natrag.

Čamac je skrenuo i postavio se poprijeko. Blagim zamahom veslač ga je ispravio i pokrenuo. Bio je to Bjorne Brandberg. Sad ga je prepoznao. I on ­ stari momak. Koristio se prilikom dok su drugi, opušteni i suhih usta, spavali. Bit će da je konopac imao i među zubima.

Ake otvori vrata.

73

­   Morat  ćeš   sa   mnom   ­   reče   Birgeru.   ­   Idemo   do   Stromgrenova imanja.

***

Bila je odjevena u opravu od denima, grube pamučne tkanine, sa 

strana zamazane krvlju. Prema dolje bila je smočena i zaprljana. I ona i djevojčica bile su iscrpljene. Djevojčica je nosila pletenice što su se sada otplele.   Njezino   iscijeđeno   i   od   plača   otečeno   lice   navelo   ga   je   na neprijateljski stav prema majci. Nije joj povjerovao nijednu jedinu riječ od onoga što je ispričala. Sve je to djelovalo nevjerojatno suludo. Vući se sa šestogodišnjim djetetom po močvarnome tlu gore prema Stjarnbergu, i to usred noći. U dugoj opravi.

No  kad   je  pregledao  djevojčicu,  ustanovi  da   joj   je   lice  otečeno  od uboda   kukaca.   Oriana   joj   je   pripremila   toplo   mlijeko   i   namestila postelju na kauču u sobi.  Za to  je  vrijeme djevojčicina lutka sjedila, uspravna   kao   svijeća,   na   kuhinjskom   stolcu   i   zurila   u   ugašeni televizijski ekran.

Bilo je potrebno da Henry Stromgren pođe s njima kako bi pronašli to mjesto, ali Ake nije htio Orianu ostaviti samu s devojčičinom majkom. Zamolio je Henryja da pripazi na nju. Ne smije se udaljiti odavde. Niti doći u blizinu bilo kakva oružja. Neka se nipošto ne nađe neki nož na stolu. Telefonirao je da dobije pojačanje. No potrajat  će nekoliko sati prije negoli stignu do Crne Vode, a zatim ovamo gore.

Ake i Birger krenuli su niz rječicu Lobber i poslije lutanja pronašli ono mjesto. Bio je tu šator i ležao na tlu točno kao što je rekla. Šator je bio rasporen i natopljen krvlju koja se počela sušiti. Šatorsko se platno ovilo   oko   dvaju   tijela.   Jedno   je   tijelo   napola   ležalo   preko   drugoga. Vladao je potpuni muk.Oprezno su uklonili šatorsko platno, a morali su i na nekoliko mjesta osloboditi klinove od laka metala kako bi ga mogli podići. Ake je zahtijevao da što manje dodiruju šator i stvari oko njega.

74

Sunce je preplavljivalo dugu kosu. Bila je crna i kovrčava. A sada ljepljiva od krvi i s paperjem po sebi. Posvuda je bilo sve puno paperja čvrsto   zadjenutog   u   lokvama   krvi.   Kad   su   dodirnuli   šatorsko   krilo, paperje je poletjelo iz rasporenih vreća za spavanje. Meko je ptičje perje odlepršalo na planinskome vjetru.

Jedno lice. Usnice izvučene prema gore. Gornja usnica iznad zuba. Osušena. Mlada žena. Ležala je ispod. 

Možda ju je čovjek, koji je napola ležao preko nje, pokušao zaštititi od uboda. Bio je svjetlokos. Na zatiljku mu je bila mrlja zgrušane krvi.

Birger stavi dva prsta na mjesto gdje je nekoć kucalo bilo. Pronašao je ženin vrat ispod razbarušene kose i paperja. No otkucaja nije bilo, a mjesto na vratu bješe hladnije od vršaka njegovih prstiju.

­ Ostavi ih onda ­ reče mu Ake. ­ Doći će tehničko osoblje.Šatorsko  su  platno  malko  povukli  u   stranu  i   otkrili   tranzistorski 

radio.  Jedna  je ruka,  bit  će muška,  ostala  ukočenom u pokušaju da uhvati   držak   radija.   Pokraj   radija   ležao   je   par   smotanih  čarapa, prekrivenih paperjem, velika čokolada u nerazderanom omotu i mnogo obrađenih manjih kamenova nalik nejednakim biserima. Bit  će da je oko vrata imala ogrlicu. Lice je pokazivalo bljedoću koja je prelazila u sivilo.

­  Sjedni tamo ­ rekao je Ake i  pokazao na slomljeno stablo breze. Krošnja se počela zelenjeti i  prvo je svoje lišće namakala u vodi.  No ličinke su ga već  izjele, što mu se gadilo. Voda je strujala, a njezin je zvuk bio zapravo splet mnogih zvukova.

Šumjela   je,  žuborila   i   brboljila.   Ponekad   se  činilo   kao   da   netko jednoličnim glasom govori iz vode.

Gledao   je   kako   Ake   puzi   oko   šatora.   Lakom   je   rukom   dodirivao modro šatorsko platno. Nad njim je kriještala neka grabljivica. Zvučalo je kao da jadikuje. Birgeru posta hladno.

­ Možda bi se ti trebao vratiti gore ­ predloži mu Ake. One obje tamo su pod šokom.

75

­ Ne dolazi u obzir.­ Ovaj se neće vratiti.­ To se nikada ne zna.Bili su izvan nečega što se može spoznati. No jutarnja im je studen 

kočila misli u jednakoj mjeri kao i pokrete. Dok je sjedio tamo, Birger nije ništa ni mislio, a niti nagađao. Slušao je kako teče ta prozirna voda koja nije imala ništa reći. Samo je brbljala. Tkanje tih glasova budilo je jeku u njegovu mozgu,  a  mozak  je  sve to  pretvarao u brbljanje.  Na trenutak pomisli kako je čuo ono što se ovdje dogodilo. Da se to urezalo u bijelu noć, a valovi i virovi u vodi sve to ponovno pričaju. No, on ipak nije mogao razlikovati ništa više osim brbljanja i sitnih krikova. Gdje­kad mu se to činilo kao nekakvo mijaukanje.

Ne znam gdje je Barbro, razmišljao je.  Čak se i ne pitam. Na nekoj vrsti prosvjeda protiv iskapanja urana na Bjornfjallu. Rekla je da  će šatorovati. Ali gdje?

Stajali su uz sudoper. Na limenu radnu površinu stavili su njezinu naprtnjaču od prugaste vunene tkanine. Vrlo oprezno vadili su sadržaj iz nje. Nakon što bi je pozorno pregledao, svaku je stvar odvojio za sebe.

Bio je to šef policije, sa sjedištem u Bwangenu. Drugi je bio liječnik. Maloprije vratili su se s očevida pokraj rječice. Hlače šefa policije bile su mokre na koljenima. Pitao ju je kako se zove.

­ To ste vidjeli na mojoj vozačkoj dozvoli.Nije  mario za njezin odgovor,  već  ju  je  nastavio  ispitivati  kada je 

rođena  i  gdje  se  rodila.  Na  jednom od Danovih pisama,   što  se  sada nalazilo   na   sudoperu,   pisalo   je:   Annie   Raft,   Karlbergsvagen   121. Ponadala se da će se on time zadovoljiti.

­   Rođena   sam   21.   listopada   1941.   Bila   sam   na   putu   prema Nilsbodarnama. Trebala sam se nastaniti tamo.

Nasta muk. Očekivala je sljedeće pitanje. »Jeste li kolibu iznajmili od Brandbergovih preko ljeta?« No oni možda nisu znali kome je koliba pripadala. Prije dvanaest sati ni ona to nije znala. Stoga joj je na neki 

76

način bilo lako odgovoriti. Međutim, pitanje nije dolazilo. Umjesto toga reče šef policije:

­ Izjavili ste da ste bili na putu iz Nirsbue?Sada je prvi put upotrijebio riječ »izjavili«. Čudno je bilo to što se nije 

sjećala da je išta rekla. Međutim, bit će da je tako bilo. Inače ih Henry Stromgren ne bi zvao telefonski.

­ Ja sam bila u Nirsbui ­ uzvratila je. Teško joj je bilo izgovoriti to ime i požalila je što ga je upotrijebila u tom obliku. Govor je bio pun stupica. Zapravo to i nije bio nikakav razgovor. Prošlo je već dvadeset i šest sati otkako je posljednji put spavala. Reći ću točno kao što je bilo, razmišljala je. Reći ću da sam bila pokraj kuće čuvara stoke, kod jedne od sporednih zgrada. Ne, neću kazati sporedna zgrada. Koliba? Vratila sam se od nje jer je bila prazna. Neću pričati o onome što sam vidjela. To nema nikakva značenja.

No šef ju je policije nastavio ispitivati, ali sada o njezinu zanimanju.­ Ja sam učiteljica.Kad je ušutio, učini joj se da joj ne vjeruje.­ Školovala sam se na Pedagoškoj akademiji u Stockholmu. Pohađala 

sam i Višu glazbenu školu.­ Gdje ste namješteni?Pitanja  su mu bila  vrlo   točna.  Na ovo bješe nemoguće odgovoriti. 

Dobila   je   iznenadan   napadaj   vrtoglavice   i   zapitala   može   li   se   na trenutak odmoriti. No on je hladno ponovio:

­ Gdje ste namješteni?­   Prestala   sam   raditi.   A   prije   sam   radila   u   školi   za   obrazovanje 

odraslih   u   Malarvagu.   Predavala   sam   švedski   jezik   i   glazbu.   A   i književnost. To je bio poseban predmet. Prestala sam raditi proljetos. No bila sam i na ljetnom tečaju zbornoga pjevanja, koji je trajao dva tjedna. Tako nisam bila gotova sve do sada. Dan je otputovao naprijed.

Sada je rekla previše. Nije se trebala pokazati susretljivom prema njima. Oni su bili temeljiti u svom sustavu. 

77

Odjeveni u sportske hlače s džepovima na bedrima. Imali su lažno­vojničku opremu. Stopostotno sigurni u sebe. 

Međutim, obojicau bili neobrijani. Kad bi ih Dan takve vidio, bilo bi mu ih teže raspoznati.

­ Dan Ulander ­ reče šef policije. Bit će da ga je ili pozivao ili mu je ime pročitao na poleđini omotnice od pisma. 

­ Gdje se on sada nalazi?­  Ne znam  ­  uzvrati  Annie.   ­  Trebao  me dočekati,  ali  nije  došao. 

Pomislila sam da je tamo gore. I zato sam krenula onamo.­ Krenuli ste onamo...Među papirima imao je i kartu. Sad ju je izvukao i stao je promatrati.­ Koliko je djevojčici? ­ zapitao je drugi. Pogledala ga je i zaključila da 

se počeo debljati. Debeli liječnik. Odgovorila je da joj je šest godina.­ Pošli ste sa šestogodišnjom djevojčicom u Nirsbuu ovako po noći? I 

onda natrag?Bilo je upravo tako. Nije mogla zanijekati. Mogla je reći kako nije 

znala   koliko   je   dug   put  donde.   No   oni   su   znali   da   je   imala  kartu. Naprtnjača je bila na sudoperu i sve što se nalazilo u njoj sad je bilo naredano po nehrđajućem limu. Dok su vadili stvari, pitali su je nije li sa   sobom   imala   kakav   nož.   To   je   navede   na   razmišljanje   o preživljavanju u opasnim situacijama. Nož, šibice, podloga za ležanje. Takve stvari.  A ona  čak ni kompas nije   imala.  Na sudoperu su bili poslagani: karta, kutija bombona, Danovo pismo, paket tampona, paket sa sendvičima, Mijine Barbike s Kenom i odjeća za njih kao i njihove cipelice. Bio je tu i njezin crveni novčanik. 

Kad   su   stigli,   šef   policije   zamolio   je   Orianu   Stromgren   da   neko vrijeme ostane u kuhinji.  Zatim je rekao Annie da skine svoju džins jaknu.   Dok   joj   je   on   pregledavao   džepove   na   jakni,   liječnik   joj   je pregledao tijelo ispod majice i suknje. Sasvim profesionalno opipavanje. Morala je skinuti i čizme. Međutim, sve to njoj uopće nije bilo jasno pa i 

78

nije reagirala kad su joj kopali po naprtnjači. Tek sada joj se razjasni ono pitanje o nožu.

­   Zar   nemate   sa   sobom   nikakvu   fotografiju   Dana   Ulandera? Odgovorila je da nema. On nije dopuštao da ga se fotografira.

­ Što hoćete time reći? Zar on ne želi ići fotografu ili ne dopušta da ga fotografiraju.

­ Ne znam.Pomislila je kako joj je to jedini razuman odgovor ovoga jutra.­ Bili ste u Nirsbui. I uplašili se.Ta   je   tvrdnja   stigla   neočekivano.   Nije   shvaćala   odakle   mu   ta 

pomisao.  Zar je to možda ona sama rekla? Ili  možda ­ Mia? Pa Mia valjda nije razabrala da joj je majka uplašena? Pa ona se nalazila na drugoj strani kuće.

­ Ispričajte nam čega ste se uplašili.Ispričala je kako je vidjela ono stopalo. Sad je već imala bolji nadzor 

nad   samom   sobom.   Napadaji   vrtoglavice,   koje   je   osjećala   kao   vrlo kratku, možda od jedne sekunde, nesvjesticu ili padanje u san, sad se više nisu pojavljivali tako često. Nije im trebala previše pričati. Zato je samo   spomenula   kako   je,   kad   se   navirila   kroz   prozor,   primijetila stopalo.

­ I to vas je uplašilo?­ Onda se stopalo povuklo. Udarala sam o prozorsko staklo i stopalo 

je iščezlo.­ Jeste li, možda, prepoznali to stopalo?Nije  željela da joj postave takvo pitanje. Već  je razmišljala o tome. 

Prije nekoliko mjeseci rekla je Danu da će ga prepoznati i  po najmanjoj mrlji  na  njegovoj  koži.  Dovoljan  će   joj  biti  uvojak kose   ili  nokat  na malome prstu. U mračnoj će sobi prepoznati i miris njegova tijela među drugim tijelima.

­ Da, da, prepoznala sam ga. Bilo je Danovo.­ Živite li s tim čovjekom?

79

­ Da.­ Jeste li zajedno živjeli dok ste radili u školi za obrazovanje odraslih 

u Malarvagu?­ Da.­ Gdje ste stanovali?­ Tamo.­ Što je on radio?­ Nije radio.    ­ Stanovao je s vama, a nije radio?­ Mi nismo stanovali zajedno ­ reče ona i glas joj posta slabašan i na 

kraju plačljiv.­ Pa rekli ste da ste živjeli zajedno.­ Da, bili smo zajedno. Trebali smo ovdje zajedno stanovati.­ A od čega ste mislili živjeti?­ Ja bih predavala, a on bi radio. Pretpostavila je sljedeće pitanje, pa 

stoga doda:­ Ja bih trebala postati učiteljicom za djecu zajednice Stjarnberg.­ Pa vi ste izjavili da ne pripadate toj zajednici ­ primijeti šef policije.Opet se ponovila riječ kako je ona nešto izjavila.­ A kome sam ja to rekla? ­ uzvikne ona očekujući da će on uzvratiti: 

»Ja sam tu da postavljam pitanja.« Međutim, on će gotovo prijateljski:­ Vozaču autobusa.Policija je potražila vozača autobusa i probudila ga. Nešto se doista 

dogodilo.  No ona više  nije  znala  što   je  sve   ispripovijedala  otkako  je došla  u ovu kuću.  Morala  je   ispričati  što   je  vidjela.  A što   je   to  ona vidjela?

Dvoje je ljudi bilo mrtvo. To su bili rekli nakon što su se vratili s rječice. Probodeni nožem. Kuhinja osvijetljena ovako blistavim sjajem sunca   u   ranim   jutarnjim   satima   izgledala   je  čudesno.   Prozaičnu svagdašnjost  toga mjesta,  s  njegovom lažnom ili   istinskom dubinom, bilo je nemoguće odrediti, baš kao u snu. 

80

Tu   su   Henry   i   Oriana   Stromgren   provodili   svoju   toplu,   mirisom duhana prožetu svakidašnjicu, koju Annie nije poznavala. Mirisa koza ovdje nije bilo. Imali su, naravno, tuš, a odjeću su skidali u prostoriji ispred tuša. Bili su kozari, ali drukčije vrste od ljudi sa Stjamberga. Odgonetavala je njihov život unatoč velikom umoru. Televizor 

u  kuhinji.  Hladnjak  zelene  boje  avokada.  Zelene  tapete  s  velikim mazarijama koje  su trebale  biti  uzorci.  Henry  i  Oriana nisu pružali nikakve znakove o svom podrijetlu ili namjerama. No u sadašnjem je trenutku Annie osjetila da su ljubazni.

­ Koliko je bilo sati kad ste se vratili iz Nirsbue?­ Dva sata ili možda nešto manje.­ Možete li se sjetiti nekog trenutka kad ste sigurno pogledali na sat 

za vrijeme tog vašeg hodanja?­ Kod rječice. Ne, kod kolibe. Prije nego smo krenule odanle.­ Koliko je tada bilo sati na vašem satu?­ Preko dva.­ To znači da ste šator vidjeli neposredno prije?­ Da. Onda je još bio podignut. Tada se još ondje nije dogodilo ništa.U tom trenutku začuje vani lajanje pasa i zvuk automobila. Policajac 

je   odavao   dojam   kao   da   to   uopće   ne   primjećuje.   Lijevom   je   rukom lagano   podupro   glavu.   Kažiprst   i   palac   pravili   su   rašlje.   Njegove modrosive oči pričvrstile su uza se njezin pogled. Ona mu je pokazivala put kroz tu surovu izmaglicu i krv, ali je krivudala. Ne može se tako dugo   gledati   drugog  čovjeka   ravno   u   oči   ako   se   to   ne   uvježba, razmišljala   je.  No   ipak  mu  je  pogled  djelovao  malko   rastreseno.   Ili umorno. Nakon nekog vremena morala je pogledati u stranu.

­ Išli ste prema Nirsbui, a kad ste stigli tamo, što ste učinili?­  Promatrala.  Pogledala sam kroz kuhinjski  prozor.  A poslije  kroz 

jedan prozor sa strane.­ Niste kucali na vrata?­ Nisam.

81

­ A zašto?Preko vrata nalazila se motka i na njoj velik lokot. Nije im to htjela 

reći. Onda bi mogli ustvrditi da je Dan provalio u kolibu. Dok je tijekom noći prevaljivala taj dugi put s Mijom, sve joj se  činilo neophodnim i samo po sebi razumljivim. A sada je sve to skupa zbunjivalo. Nemoguće da se objasni.

Za   svih   proteklih   godina   sačuvala   je   sjećanje   na   to   pješačenje. Međutim,  koliko  bi  se  svega toga prisjećala  da  je   taj  policajac  u toj pretoploj kuhinji nije prisiljavao da mu sve to opet i opet opisuje. U svim  životima   bilo   je   smušenih   događaja,   nelogičnosti   ili   krajnje suludih činova. Pa se zaborave. No oni joj nisu dopuštali da zaboravi. 

Prisiljavali su je da sve poveže u jednu sliku. Međutim, ta slika nije bila   točna.  Postidjela  se.  Oni  su   je  prisilili  da  se  osjeti  postiđenom. Liječnikova   su   pitanja   bila   najgora,   a   on   ih   nije   postavio   mnogo. Ispitivao ju je jedino o Miji. A onda se uključio šef policije:

­ Vratimo se tom čovjeku s kojim ste željeli zajedno stanovati. Dakle, on se nije pojavio. Jeste li se dogovorili s 

njime da dođe i pričeka vas kod autobusa?­ Pa to je sasvim razumljivo ­ uzvrati ona.­ A on nije došao.­ Nije.­ Kako ste ga dugo  čekali? Što bi mogla odgovoriti? Onda se sjetila 

cjelovečernjega filma i rekla kako je čekati počela kad je došla do Ole i njegove supruge.

­ Jeste li stvorili kakve zaključke zbog čega se nije pojavio?­ Da. Pomislila sam kako je možda zaboravio da je toga dana bio dan 

uoči Ivanja. Spavao je. Znači da je bilo tako.­   A   zašto   mislite   da   je   povukao   svoju   nogu   kad   ste   pokucali   na 

prozor?­ Odakle da znam?­ Vi ga poznajete?

82

­ Ne znam.­ Zašto se pobjegli odande? Zašto niste pokušali ući u kolibu? Šutjela je. Čega ste se bojali? ­ nastavio ju je ispitivati.Da,   dobro   pitanje.  Čega   se   uplašila.   Sad   više   to   ne   zna.   To   je 

uništeno. Veći je užasni strah potisnuo manji. Zašto ste se vratili?Zapravo ne znam. Sve je to bilo nekako neugodno. Jeste li pomislili 

da unutra ima nekoga drugog? Neku drugu ženu?Nijedno   od   njih   dvoje   više   nije   imalo   nikakva   izraza.  Čak   ni 

osobnosti.Je li imao nekoga?Njihova su lica bile dvije ploče blijedoga, vlažnoga mesa. Nisu rekli 

ništa.   Pozorno   su   je   promatrali.   No   ona   je   izdržala   i   nije   ništa odgovorila.

Policajac se digao. Oči su mu se crvenjele i izgledao je umoran. No drugi je bio očito pospaniji. Gdjekad bi malko zijevnuo, a očni bi mu se kapci   spustili.   Imao   je   blijede,   naborane   kupke.   Sada   se   pribrao   i priključio   šefu   policije   koji   je   napustio   kuhinju.   Ubrzo,   evo   Oriane Stromberg   koja   je   sišla   s   potkrovlja,   kamo   su   je   otjerali   zajedno   s djevojčicom.

Dok   je  kuhala  kavu,   više   je  puta  na  brzinu,  postrance  pogledala prema Annie. Kad je kava bila kuhana, bilo je to neko svijetlosmeđe, malko kiselkasto piće. Ponudila joj   je pogače s mekim kozjim sirom. Tom prigodom Annie ga je jela, ali nikada više. Nasuprot tome, Mia ga je jela i poslije. Nije, naime, taj sir povezivala s onim što se dogodilo.

Sada je Mia spavala u Orianinoj i Henryjevoj sobi. Nitko nije rekao da moraju ostati kod Strombergovih. A Annie čak nije ili znala smije li napustiti kuhinju. Nije imala auto kojim bi se mogla prebaciti dolje u selo. Nije naprosto bilo ničega o čemu hi ona smjela odlučivati.

Sjedeći na kauču u kuhinji, na čas bi zaspala, pa joj Oriana ponudi neka prilegne. No Annie je željela i dalje sjediti. Nije smjela leći. Mislila 

83

je ako zaspi i tako klizne iz tog zbivanja, koje više i nije bilo zbivanje, da će se probuditi u nečem nepovratnom.

Malo poslije toga policajac se vratio.  Imao je na sebi sivi ogrtač  s policijskim simbolima   i   reflektirajućim  oznakama.  Trebala  bi  poći   s njima do rječice. Potrebno je zbog identifikacije, objasnio joj je.

­ Pa tamo nije nitko koga bih poznavala.Policajac ništa ne odgovori.  Stajao  je  uz otvorena kuhinjska vrata 

čekajući je da mu se priključi. Liječnik i šef policije čekali su vani. Sad se tu već  okupilo mnogo ljudi i automobila. Psi su neprestance lajali. Rekla je kako neće moći  pogledati ona trupla u šatoru. To je za nju naprosto nemoguće.

­ Moramo vas zamoliti za to ­ rekao joj je šef policije. Rekao je kako je mora   zamoliti,   ali   to   ipak   nije   učinio.   On   je   prekapao   po   njezinim stvarima. A ovaj joj je drugi rukama opipavao tijelo.

­ Želimo čuti prepoznajete li jednu od žrtava.­ A zašto bih ja to morala učiniti? Zašto baš jednu od žrtava?­ Nama je možda poznato tko je djevojka ­ odgovori joj šef policije. ­ 

No, željeli bismo da pogledate momka.Putem   je   povraćala.   Strpljivo   su  čekali.   Liječnik   joj   je  čak 

pripomagao.   Poslije   su   je   stali   požurivati   da   nastavi   stazom   što   se gubila u močvarnoj vlazi. Plakala je i približavala se rječici dok su je neprestance požurivali pa čak i gurkali.

­ Ići  će to brzo, vrlo brzo ­ tješio ju je Birger, kojemu tada još nije znala ime.

­ Ja znam da to nije Dan!­ Dobro ­ odgovorio joj je. ­ To će biti brzo gotovo. Uklonili su šatorsko 

krilo. Ležali su jedno do drugoga, na leđima. Bili su ukočeni, no tijela nisu bila ispružena kako treba, već  povijena u koljenima i laktovima, prsti rašireni. Djevojčina su leđa bila povijena, a glava joj je,  čini se, bila podignuta s plastične podloge, na kojoj je ležala, i tako se ukrutila. 

84

Na obrazu je imala ranu sa smeđecrnim rubovima. Rana je nalikovala ustima, još jednim ustima, koja su bila otvorena.

Nije   to  bio  Dan.  Bila  su   to  za  nju  dva strana bića,  blijedosivih   i isušenih   lica,   okruženih   slijepljenom  kosom.  Oko   šatora  bilo   je  više muškaraca.   Imali   su   svitke   s   plastičnim   vrpcama   i   pomicali   okolo stalak kamere i kovčege od lakog metala. Svuda naokolo bilo je paperja. Bijelog, neposlušnog paperja. Unutar svojih stisnutih zubi osjećala je okus izbljuvka, kiselosti i oporosti. 

Odvezli su je dolje u selo. Rekla je da želi čekati Dana, pa je odvedoše u  autokamp.  Dali   su   joj   jednu  kolibu  da   se  uvuče  u  nju   zajedno   s Mijom. Bila je napravljena od crveno obojenih dasaka i imala je malenu verandu. 

Sličila   je  nekakvoj  kućici  za dječju  zabavu.  Na kolibi   je  bio  samo jedan prozor,  pa  je  unutra bilo  mračno  i  smrdjelo   je  po duhanskom dimu i starim dekama. Bilo je prije podne. Nije joj bilo sasvim jasno koliko je sati, a nije smogla snage ni pogledati. Mia i Annie zaspale su zajedno stisnute na najdonjoj postelji u kolibi. Kad se Annie probudila, primijetila je lica na prozoru.

Autokamp  je  bio   pun   ljudi.  Automobili   su   vozili   pokraj   recepcije. Ljudi  što  bi   izlazili   iz  njih  bili   su   lijepo  odjeveni,  ali   im Annie  nije uspijevala vidjeti lica. Tek oči. Ona i Mia morale su napokon napustiti svoje skrovište jer je djevojčica bila gladna. Annie je osjećala mučninu. Došle  su u recepciju   i   tamo  im  je  Roland Fjellstrom dao kobasicu  i vrećicu   makarona   koji   se   brzo   priređuju.   Bio   je   crnokos.   Oči blistavomodre.   Zamijetila   je   jedino   njegovu   nisku   frizuru,   pa   joj   se učinio kao da dolazi iz filma o planetu majmuna. Nije ga mogla ni na koji način pročitati, a možda je tako bilo i sa svim ostalim maskama na licima. Nije ih uspijevala protumačiti i opažala je samo poglede koji su klizili po njezinu vlastitom ukočenom licu.

Među tim ljudima pričalo se kako je ona opazila nekoga gore na stazi i svi su oni znali da je rekla policiji kako bi to mogao biti neki stranac. 

85

Mislili su da je to bio ubojica, a to je mislila i ona. Ipak se kolebala reći kako   je   izgledao,   jer   bi   to   djelovalo   vrlo   zarazno.   Nalikovao   je Vijetnamcu. 

Toliko   se   kolebala   da   na   posljetku   to   i   nikada   nije   izrekla.   U autokampu više nije mogla izdržati, pa ju je, nakon što je Mia pojela kobasicu   i   makarone,   uzela   za   njezinu   malenu   ruku   i   povela   gore prema   cesti.   Automobili   bi   usporavali   vožnju,   a   ljudi   u   njima promatrali  bi ih kroz stakla. Mislila je da će ih Dan lakše pronaći ako se  budu kretale cestom. Pa morat će jednom doći.

Najzad je zaključila kako nema smisla ovako lunjati po selu. Više su puta pročitavale oglase na oglasnoj ploči kod prodavaonice: Tombola u društvenim prostorijama  župe Vika. Proslava Ivanja u Kvaibakkenu. Kaša od brašna i kiseloga vrhnja. Norveški specijalitet. Kupujte čizme u Fiskebui. Tretorn ­ teniske lopte. Vrlo jeftino! Ivanjska služba Božja kod Bjornstubackena. Bijelo brašno ­ pogodna ponuda!

Nije se  željela vratiti u autokamp. Na jednom proplanku vidjela je nekoliko kuća, a Mia ju je pitala zašto na jednoj ploči   piše KOLIBA, kad se ionako vidi da je to koliba.

Nije   joj  padalo  na  pamet  da   jedna   jedina  slobodna  koliba  u  selu možda nije   i  najbolja.  Jednostavno se  s  Mijom uspela  proplankom i upitala stariju ženu sasvim gore na vrhu bi li im htjela iznajmiti kolibu uz cestu. Stajala je trideset kruna na noć.

Kad su izišle iz njezine kuće, nije se mogla sjetiti kako Aagot Fagerli izgleda. Sjećala se samo pojedinosti da joj je dala trideset kruna. Uzele su  naprtnjače  u  autokampu  i  otputile  se  u  kolibu.  No policija   ih   je stigla. Nije, naime, smjela napustiti autokamp prije negoli im to javi. Pokazala im je kolibu, a onda su je policijskim automobilom odvezli do Oline garaže pokraj prodavaonice pribora za pecanje tako da je mogla pokupiti svoju prtljagu.

Kad su ostale same, Annie iznutra zaključa vrata. Ključ  je zapravo bio vrlo jednostavan otpirač sa sjekiricom u obliku slova. Takva brava 

86

nije   mogla   pružiti   veliku   zaštitu.   U   predsoblju,   tapeciranom svjetlozelenim   ugorenim   daskama,   nalazila   su   se   vrata,   a   iza   njih strme stube koje su vodile na tavan. Popela se i pogledala. Bile su tu staklenke s džemom i pekmezom, stara odjeća i savijeni sagovi. Inače prazno.

Koliba bješe pregledna i svijetla. Velika kuhinja sa žutom, drvenom, ugorenom podlogom i tapete jarkomodre boje. Prozori na sva tri zida. Soba nije imala nikakvih vrata, tek otvoreni prolaz sa starim i lijepo oblikovanim   vijencem   nad   otvorom.   Posvuda   svjetlost,   prostorija providna kroz sve prozore. U kuhinji su se nalazila dva velika ormara, pa kad je Anuie otvorila  žuto obojena vrata od masonita,  našla  je u jednome   police   na   kojima   su   bili   švedski   vuneni   pokrivači   i  čvrsto nabijeni jastuci s perjem presvučeni prugastim jastučnicama. Drugi je ormar bio prazan s izuzetkom nekoliko prastarih vješalica. Bio je tu i željezni  štednjak,  zahrđao s  gornje  strane,   te  duga kuhinjska radna površina prekrivena samoljepljivom plastikom s uzorkom jednakim kao i   na   keramičkim   pločicama   ­   bijele   boje   s   oslikanim   malenim vjetrenjačama. Uz jedan prozor stajali su stol i dva stolca s naslonima za ruke. U sobi se nalazila široka postelja s prekrivačem na šare koje su se sastojale od nepravilno raspoređenih malih pravokutnika i pruga crne i žute boje.

Mia   je   tiho   sjedila   u   kuhinji   na  željeznom   ležaju   s   vunenim madracem, a kad je Annie pogledala djevojčičino lice, pomislila je: Pa što sam ja to učinila?

***

Ima u ovom području još ljudi ­ rekao je Ake Vemdal. ­ Moramo ih 

izvući.

87

Raširio je karte po Orianinu kuhinjskom stolu. Birgeru je rekao da se može,   ako  želi,   odvesti   u   autokamp.   Stiglo   je,   naime,   osoblje   iz Ostersunda.  I   liječnici  sa sudske medicine.  Zato nije  potrebno da se ovdje zadržava.

­   Morat  ćemo   nadzirati   sva   kretanja   na   ovom   području, prekontrolirajte popise svih koji ga napuštaju. Počeo je upotrebljavati isti vojnički jezik kao i šef tehničkoga odjeljenja koji se sada smjestio u Henryjevu hambaru. Kud bi se htio ispraviti, on bi podigao prst u zrak i rekao kao vojnički zapovijeda: »Ispravljaj!«

­ Barbro je još uvijek tamo ­ primijeti Birger.Nisu mu dopustili da je ide tražiti. Policija je stvari preuzela u svoje 

ruke. Zamolio je da vidi popise osoba koje su napustile područje, ali mu Vemdal reče kako nije mnogo ljudi otišlo i da su svi pribilježeni. Svega troje. 

Preslušali su ih dok su Birger i on bili dolje zajedno s Annie Raft. Pokazalo se da nijedna od tih osoba nije bila u blizini mjesta na kojem se nalazio šator. Ili na gazu preko rječice.

Ake   je   mislio   da   zna   tko   je   usmrćena   djevojka.   Našli   su,   joj, putovnicu na  ime Sabine Vestdijk,  dvadesettrogodišnje studentice   ili tako nekako.  Ake nije  bio  siguran u pravo značenje   francuske riječi etuđiante.   Crveni   Renault   što   je   stajao   parkiran   uz   Stromgrenovo imanje imao je oznaku NL, a i tablicu s imenom, koja je odgovarala onomu u putovnici. Djevojčino je lice odgovaralo fotografiji u putovnici. U automobilu se nalazio još jedan šator.

Dvije  su  stvari  bile  nejasne.   Identitet  muškarca  i  šator.  Zašto  su imali   dva   šatora   u   jednom   tako   malenom   automobilu   kao   što   je Renault?

Birger   gotovo   i   nije   slušao.   Mislio   je   na   Barbro   koja   se   morala nalaziti na nekom mjestu tamo negdje vani. 

Preostali su demonstranti, vukući se, došli sa svojim naprtnjačama nekoliko sati prije službe Božje. Iz Bwangena pristigli su minibusom, 

88

koji je stao kod jednog slagališta trupaca udaljenog dobar kilometar od Stromgrenova   imanja.  Među njima  bilo   je  najviše  učitelja.  Nekoliko teta,   srebrnastoprosijede   kose   i   odjevenih   u   staromodnu   sportsku odjeću.  Prepoznao  ih   je   jer  su pripadale  pokretima Mir  i  sloboda    i Amnesty International. 

Barbro   je     s  njima znala  održavati   sastanke  kod  kuće.  U starom Volkswagenovu autobusu stigli su pripadnici zajednice iz Robacka. S njima su stigli   i   ljudi sa Stjarnberga, koji  su prenoćili  s njima kako djeca ujutro ne bi morala prohodati cijeli dugi put iz Stjarnberga. Na sebi su imali Inka kape, vunene majice sa šarama, laponske kljunaste cipele   i   kožnate   naprtnjače.   Svoje   su   motke   s   natpisima   ostavili   u autobusu.   Saznali   su   da   je   svečana   misa   kod   Bjornstubackena otkazana. No policijsko osoblje koje je izviđalo po terenu donijelo je sa sobom dva plakata koja su našli tamo gore:

TRAGANJE ZA URANOM JE ZAPOČELOKRENITE NA IZLET NA IVANJE!RAZOTKRIJTE OPĆINSKE LAŽI!

Birger je te tekstove već vidio u mnogo inačica ispisane na Barbroinu crtaćem stolu. Krenite s nama na ivanjski izlet! Uvjerite se na vlastite oči: općina vam laže o uranu! Općinski savjet ne govori istinu! Dođite i uvjerite se u to.

Pitao se što se to tamo moglo vidjeti. »Stupove«, odgovorila mu je. Pa tko će na Bjornfjall u ovo doba, na Ivanje? Ni snijeg se još otopio nije. Ona mu je, međutim, odgovorila da  će na službu Božju na otvorenom doći mnogo svijeta. Tako je to i jedina prigoda koju su imali. Neki će im se zacijelo pridružiti. A drugi će, ako ništa drugo, vidjeti plakate.

Dvojica muškaraca koje je Vemdal poslao gore po stazi nisu opazili ni liječnikovu suprugu ni bilo kakav šator. Demonstranti nisu znali gdje je 

89

bila. Čak nisu ni znali da će doći prethodne večeri. Birger je mislio kako će cijela skupina to zajednički učiniti.

Nisam   je   gotovo   ništa   ni   pitao,   razmišljao   je.   A   zašto   ostali demonstranti ništa ne znaju? Kad ih je sam priupitao, učinilo mu se da mu   odgovaraju   nekako   neodređeno,   izbjegavajući.   Osim   ako jednostavno nisu ­ lagali.

Bili   su   to   dugi   sati,   dug   dan   pun   sunca,   ispunjen   glasovima   i koračanjem,   polascima   automobila,   pasjim   lavežom.   Osjećaj   ga   nije napuštao. Strah. Nemirna savjest. Što je posrijedi? Štogod bilo u njemu na svaki ga je način boljelo, uzrokovalo oštru i trajnu bol. Neku vrstu sile. Zaželio je da može vikati kao što je to činila ova ovdje blijeda žena u   opravi   od   denima.   Jer   u   tom   je   kraju   ostalo   još   ljudi.   Barbro Torbjornsson i Dan Ulander. Možda i još neki o kojima se ne zna.

­ Tko je taj Dan Ulander? ­ upitao je Vemdala.­ Jedan od demonstranata.Vemdal  nije   imao dovoljno   ljudi  na raspolaganju.  Pomišljao   je  na 

mjesnu pješadiju zavičajne obrane. Ako imaju posla s kakvim luđakom. Birger ga je promatrao nagnutog nad raširenim planom     toga kraja. Htjeli su sve ovo pretvoriti u vojnu akciju.

Luđak. Uz taj  naziv veže se  i  snaga. Svemu treba dati  neko  ime. Tako se i ovo nešto nazivalo Područjem.

Koje to područje? Gdje ono završava? Na karti se činilo kao da se po njemu šire lišajevi u blago zelenim,  žutim i smeđim preljevima. No to su bila brda i močvare. Čak gore do Multhogena. Postoji jedan put. Ali do tamo su kilometri i kilometri bespuća. Vriština, močvara, planinskih vrhunaca.

Vani je još stajalo nekoliko skupina demonstranata. Iz sela su stigli znatiželjnici,   više   automobila.   Nekolicina   ih   je   uvečer   uoči   Ivanja vidjela  nizozemski  automobil  u   selu   ispred  prodavaonice  pribora   za pecanje.

90

­ Zatvorit ćemo područje ­ reče Ake Vemdal. ­ Zatvorite dolje u selu i pobrinite se da sav ovaj svijet odavde ode.

Nazvali su ih znatiželjnicima. Međutim, zašto su oni zapravo došli? Za Birgerova djetinjstva bjesnio je rat i sve je bilo loše. Čak je i toaletni papir   bio   tanak.   Tanak   i   šupljikav.  Često   se  derao.  Nikada   se   nije mogao suzdržati da ne pomiriši svoje prste kad bi mu se papir razderao. Bili su ljepljivi i smrdljivi. No ipak im je želio osjetiti miris.

Stoga reći za ove ljude da su znatiželjni, ne bi bilo točno. Oni su htjeli osjetiti ozračje. Na tavanskom prozoru primijetiše lica djece Henryja i Oriane Stromgren. Bila su znatiželjna.  Henry je odvukao televizijski aparat na tavan i kroz prozor uvlačio antenu. No više ih je zanimalo što se događa dolje na dvorištu. A i psi su lajali cijeloga dana. Promukli su od lajanja.

Lill­Ola Lennartsson došao je u policijskom automobilu. Na sebi je imao plišani radni kombinezon. Lill­Ola, dok je još  živio u Bwangenu, bio je švedski prvaku trčanju na duge pruge. Otkada se Birger sjećao da  Ola  prodaje   sve  vrste   odjeće   za  slobodne  djelatnosti  u  prirodi  u prodavaonici pribora za pecanje, takva se odjeća na njemu činila posve nevjerojatnom.   Prodavao   je   usto   i   odjeću   za   igru   i   papuče   od   kože sobova i kunića. Kombinezon mu je bio tijesno priljubljen uz mršava stegna   i   tako   otkrivao   da   je   taj   nekadašnji   prvak   u   maratonskom trčanju počeo gubiti stražnjicu.

Ake je želio da zajedno s Birgerom ode u Henryjev hambar. Lill­Ola djelovao je nekako uplašeno i drhturavo. Tada je Birgeru postalo jasno da su pogriješili što su prisilili onu ženu u modroj suknji od denima da, zbog identifikacije leševa, pođe s njima do rječice. Bilo je to surovo i učinjeno u brzini. Moglo se s tim i pričekati. Ja sam trebao pripaziti na nju, razmišljao je.

Dok   se   uspinjao   mostićem   što   je   vodio   na   hambar,   hlačnice   su kombinezona, široke pri dnu, lepršale oko Olinih gležnjeva. Hodao je visoko podignutih ramena i glavom ispruženom prema naprijed. Bio je 

91

u isto takvu položaju dok je promatrao leševe. A ovi su se sada  činili nešto starijima. Siviji. Jedan je leš ležao na prenosnim kolicima. 

Ola kimne.­ To je ta djevojka. Bila je u prodavaonici.A onda su mu pokazali   leš  čovjeka,  koji  se nalazio  na policijskim 

nosilima.­ Ovoga nisam nikada vidio.­ Je li bila sama u prodavaonici? ­ Da, bila je sama i nije spominjala nikakva momka. Vemdal ga je 

zamolio neka pozorno promotri muškarca.Ola je to i učinio nimalo se ne žureći. Birger je gledao u stranu. Na 

starom limu za pečenje   ležala   je  u zapečaćenim plastičnim vrećama odjeća i predmeti koje su pronašli u srušenom šatoru. Opazio je biserje od ogrlice kako leži među paperjem. Pronašli su i nit na koju je biserje bilo navođeno i stavili je u istu vrećicu s biserjem. Bila je bijele boje, ali je   nekoliko   centimetara   bilo   prekriveno   krvlju.   Bilo   je   tu   i   sitnih predmeta koji   i  nisu tako potrebni u šatoru: biserje,  kopča za kosu, bilješkar sa zodijačkim znakom na koricama: Strijelac. 

Sve su te stvari sada bile bez ikakva smisla.A onda nešto zacvili sa stola, slabašno, nalik cijuku ptice, približio se 

i  opazio  malen kavez  sa  smeđim štakorom u njemu.  Osjeti  gađenje. Štakor se vrtio po kavezu, a zatim se potpuno smirio gledajući svojim staklastim, crnim očicama.

Ola je završio svoj posao. Bio je sasvim siguran, izjavio je. Djevojku je prepoznao, ali ne i muškarca. Njega nije nikada vidio. Sada je želio otići. No identifikaciju je izvršio dobro. Kad su ponovno došli na mostić, rekao je da je djevojka kod njega kupila neke stvari za pecanje. Uzice i nekoliko manjih  leptirića sa skrivenom kukom. I  unajmila  je  njegov šator.

­ Da, unajmila ­ dodao je. ­ Imala je sa sobom vraški golem šator za kampiranje.   Vidio   sam   ga   kad   sam   s   njome   otišao   do   njezina 

92

automobila  pogledati  motke za šator i  procijeniti  koje su joj  veličine konopca potrebne. Takav se šator ne podiže uz rječicu Lobber.

­ Pa kako to da je baš htjela otići tamo?Ola nije znao. On joj je prodao dozvolu za pecanje i dao joj uobičajenu 

kartu.­ Je li poznavala okolicu?­ Ne znam. Govorila je samo engleski.­ Morao je ponovno otići u hambar i pogledati šator kako bi vidio je li 

ga doista prepoznaje.­ To je bar lako. Modre je boje s crnim i bijelim motkama. To je šator 

marke Pingvin.No Ake je želio da ga još jednom pogleda. I tako Ola ponovno pođe u 

hambar. Na ramenima njegova plišanog kombinezona vidjele su se sive vlasi i prhut. Birger je dobio dojam da su ga izvukli iz postelje ili  u najmanju ruku zatekli u vrlo osobnoj situaciji. On ga, naime, nikada prije nije vidio odjevena drukčije negoli u modernu sportsku odjeću.

Kada je vidio šator, odjednom podvikne i ustukne nekoliko koraka. Očito   da   nije   znao   da   su  žrtve,   dok   su   ležale   pod   šatorom,   bile probodene nožem.  Okrenuo se  kako bi   izbjegao pogled na prorezano šatorsko krilo i smeđe mrlje od krvi.

Onda se sruši.  Dogodilo  se   to   tako neočekivano da ga uopće nisu uspjeli pridržati. Ostao je ležati na malenoj smeđoj gomili na podu. Kad mu se njegova prema naprijed  počešljana,  poluduga kosa raščupala, moglo se primijeti da je počeo ćelaviti. Dok su ga iznosili, Birger opazi Stromgrenovu djecu kako se naviruju kroz tavanski prozor.

­ Morate ih udaljiti ­ dobacio je Stromgrenovima. ­ Tako to ne ide. Djeca će se uplašiti.

Međutim, nisu ga slušali. Kakva je to zbrka ovdje, razmišljao je. A gdje   je   Barbro?   Nikakve   greške   nije   bilo   sa   srcem   Lill­Ole Lennartssona. Obična nesvjestica.

­ Ipak ću ga dobro pregledati ­ reče Birger.

93

­  Odvest  ćemo ga kući.  Pođite s  nama. Nije  htio.  No bilo  je  teško odbiti. Dok se vozio za policijskim autom prema selu, zamišljao je da to prevoze Barbro i da su je našli iza staje dolje kod rječice. Čista ludost. No srce je uzbunjeno kucalo. I usto ­ neujednačeno.

Kad je uzeo svoju liječničku torbu iz garderobe, vidio je pastrve koje su   on   i   Ake   upecali   na   rječici   Svartvass.   Možda   se   nisu   pokvarile, razmišljao je. Ako su dobre, pojest  ćemo ih večeras. U hladnjaku ima limuna.

Bila je to neka vradžbina. Barbro, on i Tomas trebali su jesti pržene pastrve za ručak. Sve je moralo biti  kao i  obično, u svakom slučaju. Onda pokuša razmisliti o značenju svega toga. Zašto je krenula na put prije ostalih demonstranata? I zašto se on nije brinuo zbog toga?  Čak nije ništa ni pitao.

Unutra kod Lennartssonovih u njemu se probudi isti osjećaj koji je često imao pri posjetu bolesnicima: da pogledom ulazi u nešto suviše osobno, u nešto što ljudi ovdje ne bi trebali pokazati. Često ga je znalo iznenaditi kako se javna pojavnost ljudi mnogo puta loše podudara s onim kako izgleda i kako miriše u njihovu domu. Oni su uredili svoj dom sa stvarima iz robne kuće u gradu i prodavaonice u Bwangenu, pa im dom izgleda kao u reklami.  No u svome su stanu imali  mnoštvo osebujnosti.   Veliku  čeličnu   blagajnu   premda   su   bili   siromašni   ko crkveni miševi. Hrpe kutija. Sve pretrpano starim, kod kuće izrađenim pokućstvom. U uskoj i dugačkoj Olinoj spavaćoj sobi nalazila se samo jedna slika za koju je Birger mislio da je kupljena. Slika gole djevojke. Ostale,   a   bilo   ih   je   mnogo,   izrađene   su   tehnikom   vunenih  čvorova. Prepoznao ih je, jer ih je vidio i na drugim mjestima. Obično su imale motive iz prirode: jeleni na izvoru, orlovi u letu, planinski krajobrazi sa suncem. Vjerojatno ih je pravio zajedno sa svojom  ženom. Mnogo je i muškaraca koji uz otvoreni televizor večerima rade takve stvari.

94

Ništa čudno nije bilo u tim golim curama, jelenima i slapovima. Niti u tome što netko spava sam. No želio je da ne mora stupiti u tu sobu. Sve je tu bilo nekako čupavo i intimno kao u klokanovu tobolcu.

Ta se nesvjestica nije ni na koji način odrazila na rad Lill­Olina srca. Međutim, doživio je šok, jak, psihički šok. 

Legao je u postelju i osjećao studen. Birger je rekao njegovoj supruzi neka mu donese pokrivač i zagrije mu kakvo piće.

­ Nipošto kavu!­ Dao je Oli stesolid da ga popije s vodom i ostavio mu još šest tableta 

u malenoj bijeloj omotnici.­ Možete uzeti jednu po potrebi danas i sutra. Ali nikako više od tri 

dnevno.  Olina   je  žena stajala  pokraj  njih   i  promatrala.  Pokazala   je znatiželju.  Ili  kako bi   to već  trebalo  nazvati.  Kao da gleda nekakvu prometnu nezgodu. Morao joj je još jednom reći da Oli donese pokrivač. Poslije je u kuhinji zagrijala mlijeko.

Na odlasku Birger  ju  je  zapitao bi   li   smio ostaviti   ribe u njihovu zamrzivaču kako se ne bi pokvarile. Potvrdno mu je kimnula glavom. Do tada nije prozborila ni riječi. Stekao je dojam da mu se neće sjetiti ni izgleda kad jednom ode iz njihove kuće.

Iz   auta   je   uzeo   omot   s   ribama,   vratio   se   i   nakanio   ga   staviti   u zamrzivač  koji  se nalazio u pomoćnoj prostoriji  sa strojem za pranje rublja   i   sličnim   strojevima   za   kućanstvo.   Godina   je   već  podosta odmakla pa je zamrzivač bio poluprazan. No omoti i plastične kutije bili su  vrlo  uredno  složeni   i   lako  se  moglo  ponešto  ubaciti   između njih. Razne su bobice s lijeve strane. Gljive i ribu s desne, a na dnu su se očito nalazilo vrećice s mesom. Bila su tu i dva nejednaka papirnata omota s natpisom: NEO IŠ ENI TETRIJEBIČ Ć . 

Dok   je   izvlačio  kutiju  od  sladoleda  napunjenu  barskom kupinom, kako bi je stavio na svoje ribe ne bi li se tako brže smrznule, srušio je nekoliko jednu na drugu naslaganih kutija s bobicama. U zamrzivaču je 

95

zaštropotalo pa je žena provirila iz kuhinje. U istom se trenutku pojavi i Lill­Ola.

­ Koga vraga radite?!Glas mu je bio piskav i  oštar.  Viknuo je kao kad je vidio šator u 

hambaru Stromgrenova imanja.­   Ubacujem   omot   s   ribama   ­   odgovori   Birger.   ­   Vaša   mi   je  žena 

dopustila.Onda se pozdravio s njima i odvezao u autokamp prigledati ženu  koja   je  pronašla  ubijene.   I  dalje   ga   je  pekla   savjest   zbog  nje. Međutim, našao je nije. Kad se vratio, primijetio je da je tamo stigao veliki policijski autobus s radioantenama. Odred za izviđanje naišao je na trag mopeda na stazi što je vodila iz nastambi za stoku u selu. No moped nisu pronašli. A ni Barbro.

­   Jesi   li   siguran  da   se  uopće  dovezla   ovamo?   ­  upitao  ga   je  Ake Vemdal. Što je mogao odgovoriti?

***

Johan je nastojao ostati budnim i smisliti nešto što bi rekao ženi 

koja je vozila Saab. A ona je pušila i potiho zviždala. Bilo je to pravo ozračje za san. San ga je zahvaćao sve češće i  češće, pa se najzad nije probudio sve dok se nisu stali  voziti  kroz neka sela.  Nije  se nimalo činilo da je smanjivala brzinu. A kad je napokon naglo zakočila, poletio je prema naprijed ne dospijevši se poduprijeti.

­  Hopsa!   ­  podvikne  samo  i,  dok  je   još  napola  bila  u  automobilu, rekne:

­ Idem kupiti cigarete i još štogod.Zapazio   je   da   su   zastali   u   nekom   selu   kod   veće   prodavaonice 

trgovačkoga lanca »S«. No o kojem se selu radilo, to nije znao. Morali su već proći prva dobro poznata mjesta iza granice. Sad bi se već mogao i iskrcati. 

96

Najjednostavnije bi bilo naprosto pobjeći. Tako ne bi morao davati nikakva objašnjenja.  Istina,  nije znao zašto,  ali  mu se  činilo  nekako nelagodno naprosto reći kako se dalje ne želi povesti s njome.

Cigarete i još štogod, bila je rekla. Nije spomenula hranu. Ili je ipak namjerila kupiti i nešto za jelo? On nije imao sa sobom novaca. Svake svoje budne minute postajao je gladniji i gladniji.

Ljudi su došli u subotnje kupovanje. Neki je  čovjek trpao plastične kutije kroz stražnja vrata svoga Forda. Vratio se po sanduk s pivom koji   je  ostavio  na stubama. Kad ga  je utovario,  zatvorio   je  poklopac stražnjih vrata. 

Međutim, jedna je torba ostala na zemlji iza automobila. No čovjek se otputio ravno prema prednjem sjedištu i sjeo. Odvezao se. Činilo se da su u torbi ostale plastične kutije s vrhnjem. Slatkim ili kiselim. A i još ponečega. 

Uskoro  će se vratiti,  prođe Johanovom glavom. Osim ako mu nije daleko  do  kuće.  Vratit  će  se  čim primijeti  da   je   zaboravio   torbu.  A možda netko iziđe iz prodavaonice i primijeti je. Nije se ništa odlučivao, već  je jednostavno učinio. Izišao iz Saaba, napravio tri,  četiri koraka i odnio torbu. Bila je baš teška. Obgrlio ju je i ponio je na trbuhu tako da je,   dok   bude   prelazio   preko   ceste,   nitko   iz   prodavaonice   ne   može primijetiti.  Otputio se po uskom automobilskom putu ravno u šumu. Iza sebe začuo je kako kreće neki auto. Ukočio se i  pokušao  čuti ne dolazi li netko za njim tko ga je mogao vidjeti iz prodavaonice. Zamalo je put zavio i sad je znao da ga se više iz prodavaonice ne može opaziti. Zgurio se ispod nekog srušenog branika, a onda je sa svojim plijenom otrčao ravno u šumu. Stabla smreka zatvorila su se za njim.

Bila   je   to  strma  i  mračna šuma s  tetrijebovima,  mučaljiva  na toj vrelini. Leđima oslonjen o smreku sjeo je na mahovinu i stao otvarati paket   s   hranom.   Poriluk,   dvanaest   paketića   kvasca   s   norveškim natpisom Gjcer (kvasac).  Čovjek je očito namjeravao praviti smjesu za pivo pravljeno kod kuće. A ono što je  izvana nalikovalo polalitrenim 

97

kutijama vrhnja bile  su zapravo obične kutije  s  otrovom za štakore. Limena posuda za pečenje kolača. Sol. Pecivni prašak. Kutija praška za rublje.

Od svega toga samo se taj poriluk mogao jesti. Sam je vrag napunio tu   torbu.   Dok   se   još   uspinjao,   u   mislima   je   pržio   riblje   pogačice, smrznute u vakumiranom omotu. Uz njih mnogo vrhnja. Pa zar nije danas Ivanje! Zatim table čokolade. Palačinke i sir. No ništa od svega. Nije   se  mogao  odlučiti   za  poriluk.  Ukrasti   tu   torbu  bilo   je  potpuno besmisleno. A usto je ostao bez svoje jegulje. Vjedro je ostalo u autu, a ona je žena morala već odavna otići.

Tek se sada počeo stidjeti. A, kako da sada opet ostavi tu torbu pred prodavaonicom. Sakrio ju je iza stabla. Kad se vratio na put, požalio je što je to učinio. Vratio se i uzeo otrov za štakore. Gurnuo ga je u kutiju na braniku u koju se stavljala pristojba za korištenje šumskoga puta. Sada barem neće u glodavaca doći do krvarenja u želucu. 

Barem ne zbog tih paketa.No prije negoli je stupio na put, odlučio je još malo ostati u šumi i 

razmisliti   u   kojem   bi   se   sada   smjeru   trebao   uputiti   autostopom. Međutim,   bio   je   gladan,   i   to   lako   gladan   da   nije   mogao   pravo razmišljati. Morao je samo hodati. Hodati i hodati dok mu ne prestane kruliti u želucu.

Međutim, Saab je i dalje stajao na svom mjestu. Najprije je pomislio kako se radi  o nekom drugom autu,  nekom sličnom. No u njemu je sjedila ona ista žena. Žena u modroj majici s bijelim obrubom. Malko se uplašio.  Bilo  je to,  naravno, glupo.  I  ponešto  čudnovato što je ostala sjediti u autu kao da joj je cijelo vrijeme bilo jasno da će se on vratiti. Jela je bananu.

­  Još ste ovdje? ­ Naravno.Na sjedalu do nje nalazio se paket cigareta Marlboro i najveća tabla 

čokolade Freia Firktever.

98

­ Nisam vjerovala da ćeš otići bez svoje jegulje ­ reče mu. Znači da je podigla poklopac i zavirila u vjedro. 

Smiješno, ali lice mu je pocrvenjelo. Osjetio je kako mu se s vrata prelijeva vruć val. Ušao je u auto i ona pokrene motor. Kad je čokoladu htio staviti ispod stakla vjetrobrana, ona mu reče:

­ Otvori je! Ponudi se, izvoli! On je jeo, a ona se stala smijati.

***

Vemdal mu je prišao s  ispruženim dlanom. Na rukama je  imao 

tanke gumene rukavice. U ruci je držao papir. Nalikovao je izgužvanom dijelu  papirnate  vrećice.  Na njemu se  nalazila  slika  glave Indijanca okićena svečanim perjem i uz nju tiskanim velikim slovima ispisano HOTA.   Točno   na   mjestu   gdje   je   papir   bio   razderan   vidjela   se Indijančeva prema gore podignuta smeđa ruka.

­ Znaš li što je to?Birger zatrese glavom. Ake Vemdal položi papir na blok papira za 

pisanje i izvuče neki drugi papir svijen kao smotuljak za prašak. Onda ga   stane   oprezno   otvarati   tupom  pincetom   da   bi   ga   najzad   raširio. Sadržaj se sastojao od nekoliko zrnaca bijeloga praška.

­ To nije nikakav lijek koji poznaješ?­ Ne. Jeste li našli kakav injektor?­ Ne, nismo.Onda Birger pogleda na blok papira za pisanje koji se nalazio ispod 

oštećene vrećice.Antaris Balte na motociklu za motokros. Uzgajivač sobova, i Barbro 

Lund sa sinom. ­ Pa to je ona!Vemdal nije ništa shvaćao.­ To je Barbro. I moj sin.

99

 On pokaže prstom.­ Pa kakve su to, dovraga, bilješke?­  To  su  oni  koji   su   otišli   odavde   jutros.  Otišli   iz   ovog  područja   ­ 

odgovori mu Vemdal.­   Pa   to   je   Barbro.   Ona   se   zove   Lunci,   odnosno   tako   se   zvala. 

Djevojačko prezime.­ A zašto je navela svoje djevojačko prezime?­ Čini to kad potpisuje svoje slike.­ Preslušana je i onda se odvezla odavde oko desete ure ­ reče mu 

Vemdal. ­ Automobil joj je stajao gore kod Bjornstu­backena.­ Može li se voziti onuda’?­ Doduše to je put samo za traktore. No očito je da se može.­ Pa to je bila Barbro, za ime Božje.Kad ga je šok olakšanja prošao, misli su mu se usmjerile na sina. 

Kako ga je navela da pođe s njom? Pa on nije htio poći ni na pecanje. Naprosto   je   nevjerojatno   da   bi   on   htio   poći   demonstrirati   protiv iskopavanja uranija. No bio je s njom. Barbro Lund sa sinom nalazila se na popisu.

­   Vrati   se   kući   ­   samo   mu   je   rekla   kad   je   telefonirao   kući   iz Stromgrenove kuhinje. I ništa više.

Čim   je  na   popisu   vidio  njezino   ime,   javili   su   mu  se   problemi   sa želucem. Tjeralo ga na veliku nuždu, no nije htio zamoliti da ode na zahod   kod   Oriane   i   Henryja.   Međutim,   dok   se   vraćao   prema   selu, crijeva su se počela buniti. Morao je zastati i naći mjesto iza jedne od raštrkanih   breza.   Nije   mogao   dalje.   Jedan   je   policijski   automobil prolazio   mirno   i   usporio.   Dok   se   odterećivao,   Birger   im   je   pokušao domahnuti.

Nikada prije nije  tako nešto doživio.  A događa se kad  je  čovjek u veliku   strahu.   U   rovovima.   Kad   budete   napadnuti.   No,   nijednoj   od žrtava tamo u šatoru to se nije dogodilo. A sad, evo, njemu, i to poslije. Poslije preživljenoga straha.

100

Malo podalje u selu kuljao je iz dimnjaka gust, crnosivi dim. Sporo se raspršivao na pozadini sjajnoga neba. Dok je tako čučao, promatrao je taj dim. Bilo ga je tako pritislo da je zaboravio ponijeti papira iz auta. Upotrijebio je pregršt brezina lišća. Poslije je osjetio nelagodu. Morao se oprati pa je otišao do Westlundovih. Elna mu je ponudila kavu, ali ju je morao odbiti jer je i dalje osjećao mučninu u želucu. Assar ga je otpratio do   stuba.  Birger   je  primijetio  da   je  Elna  objesila   rublje  na   sušenje premda je bilo Ivanje. Modrosive duge gaće i cvjetićima išarane navlake za poplune. Birger je odrastao u radničkoj sredini u okolici Gavlea i za njegova djetinjstva nitko ne bi nedjeljom prao rublje. Za vrijeme službe Božje nitko ne bi čak ni uređivao pošljunčani puteljak pred kućom.

­ Je li se Vidart vratio? ­ upitao je.Njegov auto Duett stajao je  u svojoj  hrđavoj veličanstvenosti  dolje 

pokraj puta, malko poviše na usponu.­ Još je u bolnici. Duett je vraćen na ovo mjesto negdje tijekom noći.Birger zaključi kako je to dobro.­ Brandbergovi žele zataškati stvar ­ rekne.­ Nadaju se da policija sad ima ozbiljnije stvari na pameti. Kad je 

zakoračio u auto, osjeti miris spaljene gume. No uz taj  miris   i   još  neki,  što   je   izazivalo  mučninu.  Sivocrni  dim 

treperio je na vrućini iznad kuće. U Bwangenu je imao susjeda koji je u Valpurginoj noći na krijesu spaljivao otpatke poslije klanja stoke i stare gume. Bilo je to nekako u tom duhu. U prvi je trenutak pomislio da taj dim izlazi iz dimnjaka kod Brandbergovih, ali onda opazi da se to nešto pali kod Lenartssonovih. Sjetio se svoga omota s ribama.

Kad je zakucao na vrata sa stražnje strane kuće, nitko mu ne otvori. Zalupao je na vrata, a onda ih napokon gurne i podvikne prema unutra. Muk. Osjeti neki val nemira ili možda nelagode, ali uđe i otvori vrata Lill­Oline spavaće sobe. Lill­Ola je ležao poleđuške i spavao, a u sobi se osjećala teška, gotovo nepodnosiva vrelina. Preko njega bila je prebacila karirani   prekrivač  iz   automobila.   Na   noćnom   ormariću   stajala   je 

101

poluprazna  čaša   mlijeka.   Omotnica   sa   stesolidom   bila   je   zgužvana. Progutao je, znači, svih šest tableta.

Birger otvori prozor. Sunce je udaralo s prednje strane kuće, pa je vani bilo gotovo toplije negoli unutra. 

Smrad paljevine što se prostirao zrakom proširio se čak do obronka iza Westlundovih.  Opipao  je  Lill­Olino bilo.  Otkucavalo   je  redovito   i mirno. Spavao je i spavat će još dugo, a poslije će ga, vjerojatno, boljeti glava. Njegova koža sa širokim porama bila je sivoblijeda i vlažna. Znoj mu se cijedio s vrata i po čelu. Prije nego je otišao, Birger mu je uklonio prekrivač.

Pošao je uzeti svoj paket s ribama iz zamrzivača, no morao je neko vrijeme   tražiti   dok   ga   nije   našao.   Naslagane   su   se   kutije,   naime, izmiješale. Plastične vrećice s okruglicama od mesa i plastične kutije s povrćem našle su se među mesom. Takav nered ja ipak nisam ostavio za sobom, pomislio   je.  Bit  će da je Lill­Ola tu kopao.  Pa valjda nije pomislio da sam mu nešto ukrao? Nije valjda pošašavio?

Tada   začuje   nekakav   zvuk   iz   podruma.   Zvuk   cijevi   centralnoga grijanja  posvuda se  razlijegao.  Morao  je  zaobići  kuću kako bi  našao podrumska vrata. Kad ih je otvorio, zapljusne ga smrdljiv dim. A kad se dim malo prorijedio, primijetio je gospođu Lennartsson kako ruje po peći. Čestice čađi i perja kovitlale su se zrakom miješajući se s dimom. Stajala je tamo pognutih leđa i žaračem na dugome dršku čeprkala po dnu peći.

­ Mogu li vam pomoći? ­ upita je.Uplašio ju je. Okrenula se držeći  žarač  u ruci. I sama je izgledala 

prodimljenom   i   sivogaravom.   Vidjelo   se   da   je   bila   srdita   kad   ga   je opazila. Ili možda uplašena.

­ Zagrijavam vodu ­ proštekta ona.­   Očito,   trebao   bih   vam   pomoći,   zar   ne?   Dim   vam   se   vraća   iz 

dimnjaka. Vjerojatno ste zaboravili otvoriti odušak.

102

Nije mu odgovorila ništa, već je zatvorila vrata na peći. Sad zapazio da je u peć gurala kutije od punjenoga kartona. Bila ih je razrezala u velike   ploče.   Po   podu   je   posvuda   bilo,   izgaženog   u  čađi,   bijelog   i svjetlosmeđeg ptičjeg paperja.

­ Sad je već sve gotovo. Ola se osjeća dobro. Možete se odvesti.­ Popio je sve tablete koje sam mu dao. To nije smio. Otrla je svoje 

začađene ruke o kutu koju je odijevala pri čišćenju i, dok je išla prema izlazu, gotovo ga je tjerala ispred sebe.­  Je li to opasno?

­  Nije.  Nije   ih  dobio   toliko  da bi  postalo  opasno.  Pružila   je  glavu prema naprijed i polagano se vukla prema stubama. Kad je stigla gore, zalupila je vratima tako da su se sva stakla potresla. Bilo joj je dosta. A i meni, pomislio je on.

U  odjeljku  za   rukavice  u  automobilu  našao   je  vrećicu  čokoladnih bombona i dok se vozio, sve ih je pojeo. Rekao je samome sebi kako će biti najbolje ako ih sve pojede, pa će tako moći baciti vrećicu. Nije želio daje  Barbro nađe.  Naime,  gadno se  udebljao.  A kad  ih  je  sve pojeo, primijetio je kako mu za vrijeme vožnje glava sve više i više klizi prema upravljaču. Oči su mu se sklapale i nailazile su mu besmislene slike. Vidio   je   kako   raspadnuto   riblje   meso   plovi   po   mutnoj   vodi.   U Laxkrokenu se morao zaustaviti.  Telefonirao je kući iz kioska pokraj prodavaonice. Na drugom kraju žice bio je Tomas.

­   Moram  malo   odspavati   ­   rekao   mu   je   Birger.   ­   Zato  ću   negdje parkirati. Kako je mama?

­ Dobro. ­ Što misliš pod time?­ Pa mislio sam da ti je možda bilo gadno tamo gore.­ A gdje to?­ Pa tamo gdje se sve to dogodilo. Pa vi ste bili u blizini. U slušalici 

nasta tišina.­ Ne razumijem ­ rekne Tomas na kraju. ­ Nisam ja bio tamo. Ja sam 

noćas bio kod kuće.

103

 Prešlo je šest sati kada je Birger stigao kući. Spavao je neudobno i sad ga je sve boljelo od toga što je ležao na položenom sjedalu glavom oslonjen na naslon za glavu. Prije negoli se uvezao u dvorište, zaustavio se i promatrao drvene rezbarije iznad verande i na balkonu.

Iza kuće nalazio se brežuljak s uvelim jasikama. Prije deset godina taj je prostor bio more divljih krasuljica i šumskih iglica s pozadinom šumovitoga   obronka.   U   to   su   more   cvijeća   napola   utonule   olupine automobila zajedno s odbačenim staklom, starim cipelama i istrulom drvenom građom. Razrovano se tlo pretvorilo  u baruštinu. Luđak od kojega su to tlo prekupili  zaradio je na snovima koji  se nikada nisu ostvarili. No nađeni su grmovi crnoga ribiza, dvadeset i jedan. Usred svega tog smeća i otpadaka siromašno je tlo bilo darežljivo.

A čim je uvezao auto u dvorište, ponovno se zaustavio na trenutak i promatrao drvene rezbarije na balkonu. 

Spustio   je   pogled   prema   fino   obrađenim,   još   neostruganim pojedinostima oko verande, prateći ih do jednog prozora. Prekasno je otkrio Barbroino lice iza stakla. Kad je podigao ruku, lica je nestalo.

Netom je ušao, ona je već bila na stubama što su vodile u gornje sobe. Njegov pozdrav nije joj dostigao korake. Osjetio je neugodu zbog toga što nije odmah otkrio njezino lice.

­ Promatrao sam bijeli premaz ­ govorio je. ­ Na balkonu je još sasvim dobar.Nije  čuo što  mu  je  odgovorila.  Lagani  su se  koraci  nastavljali uspinjati.

­   Obojit  ću   verandu   sljedećeg   blagdana.   Uzet  ću   tjedan   dana   od godišnjeg odmora.

Nestala je u spavaćoj sobi. Opet se nešto promijenilo. Osjećao je te gotovo neprimjetljive promjene u ponašanju. U početku možda nije na njih svraćao dovoljno pozornosti. Ili se nije dovoljno plašio. No sjećao se kada se počela vozati putovima.

***

104

Bilo je to prije dvije i pol godine. Uzela je saonice na odguravanje i 

krenula   u   šumu  umjesto   da   se   drži   svoga   vezenja.   Bješe   to   poslije susreta sa susjedom i njegovim bratom u šumi. Karl­Ake i njegov brat označavali   su   stabla   na   granici   sa   susjednim   zemljištem.   Oni   su, naime, prodali svoj komad zemlje tvornici celuloze.

Barbro je otišla na saonicama u sumračje poslije objeda i vratila se kad je ostao još  samo tračak rumenila na večernjem nebu. Poslije je znala odlaziti i po mraku. Birger je pregledao saonice i pričvrstio na njih reflektirajuća stakla kako bi barem bila vidljiva.

­ Tuga raste kao zametak ­ govorila je. ­ Što će od njega nastati?Smatrao je da je upotrijebila prejake riječi. U svakom slučaju za neki 

komad šumskoga zemljišta. Možda čak i za pobačaj u devetom tjednu. Umjesto toga bilo bi joj bolje da i dalje izrađuje tapiserije. No niti su visjele s tkanja. 

Promatrajući sve te raznobojne vunene niti što su visjele s tapiserije, moglo se učiniti da na njoj marljivo radi. No, sve je bilo mrtvo. Iz dana u dan iste niti što vise na isti način.

Krajem veljače propisao  joj   je   lijek  anafranil.  Nije   joj  odgovarao  i osjećala se loše od njega pa ga je uskoro i prestala uzimati. No prestala je vožnja saonicama.

­ Sve će posjeći ­ rekla je. ­ Uništit će nam našu šumu.­ Pa ona nije naša, ti to dobro znaš.­ Karl­Ake u svoje slobodno vrijeme odlazi u grad na ples kod Winna 

ili  pak   leti   svojim hidroavionom.  Britt  nije  nikada stupila  nogom u šumu tamo gore. Astrid zacijelo nije bila u njoj dvadeset, dvadeset i pet godina. Prije je ipak znala dolaziti u nju i brati bobice. No Karl­Ake i Britt priključuju kamp­kućicu na svoj auto i odlaze u Norvešku da bi tamo brali bobice. I to mnogo. Naša domaća šuma služi jedino za sječu. 

105

A sve samo zato kako bismo mogli dobivati sve više reklama, koje onda bacamo u smeće. I da Karl­Ake može kupiti još veći Mercedes.

­ Betonska jama za skupljanje otpadnih voda s gnojišta. O tome se radi. On želi stvoriti sustav s tekućim gnojem. A ovo zemljište gore već je zrelo za sječu.

­ Pa i prije su prorjeđivali šumu. Siječe se samo ono što je dospjelo za sječu.

­  Više  se   to  ne  dopušta.  Sada postoji  plan sječe  koji   je  napravila Uprava šuma i mora se raditi u skladu s njime. Birger je smatrao da bi trebali početi razgovarati o šumarstvu uopće. Ali na osnovi  činjenica. “Ni njemu se nije sviđala politika sječe šuma. No barem se o tome može raspravljati. Barbro je sjedila s glavom otkrenutom od njega.

­   Tuga   raste...   ­   rekla   je.   ­   Ne   znam  što   učiniti   s   njome   u   sebi. Osjećam ogorčenje i mržnju. Možda je to i dobro. A možda i nije. No mržnja znade dati snagu.

­ Sve su to koještarije ­ reče on kroz smijeh, istodobno osjetivši kako je to bilo grubo izrečeno. Opazio je to i na njezinu licu. Svakako da je on to izrekao u šali. Pa i prije su se znali međusobno šaliti.

­ Gore u Alvedu bili su se spremni smrznuti zbog svoje rijeke. Policija im je srušila šatore. A sad  će im tvornica   celuloze oduzeti  šumu, a Karl­Ake će dobiti veći automobil.

­   Ali   ti   ne   možeš   govoriti   o   toj   šumi   kao   svojoj   ­   odvratio   joj   je dobroćudno,  i   to tako da je  morala shvatiti  kako joj  dijelom daje za pravo.

Pa ona je znala gdje su lisičje jame i, osluškujući im korake, gdje se ženka soba obično zaustavlja  sa svojom mladunčadi.  Vodila  ga  je  sa sobom kad bi sazrijevale maline i dovela ravno do njihova grmlja dolje uz obalu. Navela ga da pije vodu iz potoka koji je tekao prema sjeveru. Izvela ga u šumu jedne hladne srpanjske noći za koju mu je kazala da je   to   noć  Pre   svetoga   Trojstva.   Nad   močvarastim   dijelom   uz   obalu povijala su se vela izmaglice.

106

­ Trebao bi to istkati na tapiseriji ­ predložila mu je. ­Istkati i mišje rupe i lisičje jame i smještaje grmova maline. Bilo bi to nešto predivno.

­  Nikakve koristi  od toga.  Slike neće pomoći  da drugi ne posijeku šume. Kamen na kojem obično sjedim dok promatram jezero prekrila je mahovina.  Barem zasad dok  je   još   ima.  A uskoro  je  više biti  neće  ­ osušit  će se i  nestati.  I   jasike  će nestati   jer tvornici  celuloze one ne trebaju. Srušit će ih i pustiti neka istrunu na tlu. Oborit će stabla preko potoka. I zaprljati ga motornim uljem.

A poslije se to i dogodilo. Jasike su nestale. Nekoliko ih je ipak ostalo njišući se ponad iskrčene šume iza kuće. Međutim, jesenje  će ih oluje, jasno, odnijeti. Jednu po jednu. A to nije ni najmanje lijepo. Strašna je muka što protiv toga ništa ne mogu učiniti. Tko bi pomislio sjeći šumu iza stambenih zgrada. Barbro i on kupili su tu staru kuću premda se između njih i šume nalazio još jedan vlasnik. Karl­Ake i Britt izgradili su ovdje svoju kuću prije petnaest godina.

Prema ljetu prije dvije godine Barbro je ušutjela. Bilo je to znatno prije negoli su došli sa strojevima. Kad je dolazio kući, ona se bavila svojim poslovima. Pripremanje hrane, pranje posuđa. Ponešto  čišćenja koje nije stigla obaviti tijekom dana. On, međutim, nije znao  čime se ona zanimala po cijele dane. Nije bila previše pričljiva, a ponekad bješe čak i kisela raspoloženja. No znalo se dogoditi da bi mu natočila vina. Ona sama nije mnogo pila. I to nikada. No tada bi sjela nasuprot njemu i uz čašu vina pričala. Pratila ga u vinu, ali ne i pogledom.

­ Uskoro dolazi čas ­ rekla je.U takvu je trenutku on uvijek znao kamo ona to smjera, ali bi ipak 

malko zaobišao problem.­ Čas? A za što to?­ Počeli su krčiti šumu za vozila.­ Pa to može potrajati godinama. Za tvornicu celuloze taj komadićak 

nema nikakva značenja. Pričekat  će i prihvatiti se toga uz neki drugi zahvat. A to može trajati i trajati.

107

­ Možeš li zamisliti da će uništiti johe ­ govorila je. ­ Johe, pa breze i sve one velike smreke i borove tamo na vrhu. Pa onda oskoruše kod pješčare, vrijesak, gnuove brusnica, borovnica, svu onu paprat, kiselu djetelinu,   trojičnik,   veliku,   nevjerojatno   lelujavu   ljubičastu   šumu geranija, preslice i one smežurane gljive ljuskavice. Sve će se to osušiti. Spaliti. Deset sam godina živjela s njima. I sad će tome doći kraj.

­ Pa obično si govorila kako, živeći u jednoj od zapadnih zemalja znaš na čemu si ­ ustvrdi on.

­ Znaš, možda mi više nije stalo do toga.Najgore u svemu tome bješe što on nikada nije bio načistu je li to kod 

nje samo prenemaganje ili istinska bol. Nije se uspijevao odrediti prema tome. Prije, kad bi rekla da je to 

boli, još joj je vjerovao. I sada je doista boli. Međutim, je li ta bol uistinu takva kakvom je ona prikazuje?

­ Ti ljudi imaju zakone na svojoj strani. Budu  čak i nagrađivani za takva svoja djela. Veliki Mercedes, vila, hidroavion. Ona mu je ponovno natočila  vina,  a  njega   je  uhvatila  pospanost.  Razljutilo   ju   je  kad   je primijetila da mu se očni kapci sklapaju. Pokušavao bi se trgnuti.

­ Sjećaš li se kako je sve to izgledalo kad smo došli ovamo? ­ pitala ga je. ­ Sjećaš li se prvih crvenih ribiza što smo ih jeli među svim onim smećem?   Možeš   li   se   prisjetiti   kako   je   zemljište   bilo   razrovano? Prekopano. Gledala je nekamo postrance, mimo njega, otprilike ukoso od njegova uha. I on sam se mogao rasrditi.

­ No sada su rane zacijelile ­ odgovorio joj je. ­ Smilje i češljika su se vratili. Rekla si to i sama prije nekoliko dana. Trava i drveće ponovno rastu. Ozdravljaju. Dogodit će se to i s krčevinom. Za nekoliko godina. A onda će se i opet zazelenjeti.

­ Ja se samo sjećam kako je sve to izgledalo kad smo stigli ovamo. Astrid  se  pitala  zašto  smo,  zaboga,  ovamo došli.  Kako  takvo mjesto može odgovarati   ljudima kao što  smo mi,  govorila   je.   I  ona  i  Karin Arvidsson telefonirale su nam i pitale nas mogu li doći skupljati ribize. 

108

Helgina ostarjela majka jednoga je jutra osvanula na ulaznim stubama s dva vjedra. »To je previše za vas«, rekla je. I svima smo dopustili da beru. Bili smo opijeni tlom koje je samo davalo i davalo. Htjeli smo im postati   jednaki.  No meni nije  preostalo  da naberem više od tri   litre ribiza da ga stavim u zamrzivač,   jer su one obrale sve grmove, svih dvadeset i jedan. Ništa na njima nisu ostavile. Poslije toga više nije bilo ni glasa od njih, no Norras je gotovo razbio leđa Bonnie s nekakvim štapom. A Wedin nam je pucao na mačke. Gađao ih je sustavno, jednu po jednu. Nitko od njih nije nam ni riječ rekao kad smo zaliječili rane na ovom zemljištu. Najvjerojatnije nisu ni primijetili. No kad bih imala kričave petunije ili smrdljive kadife u plastičnim loncima za cvijeće, ili kolica   na   kotačiće   obojene   u   ljubičasto   i   ružičasto   i   obavijene dragoljubom, eh, onda bi one to odmah primijetile i pohvalile me.

Bilo je u njoj i mržnje i prezira, a ne samo boli.­ Pekla sam kolače za njihove večernje skupove župljana, održavala 

tečajeve   engleskog   i   davala  knjige   za  božićne  darove.   ­  Čuješ   li   to? Knjige! Međutim, jasno, prijavio si Norrasa kad je svoje ovce ostavio bez vode, i to zbog surovosti prema životinjama. Muka me hvatala dok sam išla putem riskirajući da sretnem tog mučitelja životinja i ubojicu mačaka. A poslije pobačaja plašila sam se sresti uopće bilo koga. Prije sam mislila da nosim život u sebi. No, oni su ga izvukli iz mene. Baš kao i one ribize.

­ Oni?­   Naravno,   do   pobačaja   je   došlo   dok   sam   brala   brusnice   ispod 

visokonaponskoga voda.­ To što govoriš nije razumno, Barbro. Ona ga, međutim, nije slušala.­ Poslije pobačaja ne usuđujem se izići na put kako ne bih koga srela. 

No zato imam šumu. A uskoro je neću imati. Ona pripada njima, kao što si rekao.   Šuma je Karl­Akeova. Ona ružičastoljubičasta izmaglica ispod drveća u onom gustišu joha naziva se Geranium silvaticum.

109

Ispila je svoju čašu vina u nekoliko gutljaja, a on pomislio: što ako se oda piću?

­ Geranija. Ona ima svoju sliku utisnutu u stanici. No ljudi ne nose svoju sliku u sebi.

­ Pa genetski, mislim da imamo... Ona ga i dalje nije slušala.­ Ljudsko   biće   može   poslati   bilo   što.   Može   izrasti oštećeno. 

No slika geranije nalazi se u cvijetu samom, sićušna jasna slika. Cvijet se ne pojavljuje izvan nje. Može biti  hibrid, mijenjati  boju: iz tamno ljubičaste   u   bijeloružičastu   ili   sasvim   bijelu.   Može   po   sebi   imati višebojne pruge ili biti jednobojna. Ali ona ne izlazi izvan svoje slike koja joj je ucrtana duboko u najunutrašnjijoj jezgri njezine stanico.

­  To  i   jest   jedna slika ­  primijeti  on.   ­  Zato bi  najbolje  bilo  da  je izvezeš umjesto da pričaš o njoj. Od pričanja ­ ništa.

Mislio   je   to   sasvim   ozbiljno.   Bilo   je   neke   greške   u   takvu   načinu govorenja. Bez obzira na sadržaj. Duga razdoblja šutnje zamjenjuju se trenucima brbljanja.  Govor.  Ovako ne  govori  nijedno zdravo  ljudsko biće. 

Danima prebire po mislima i onda izmisli ovo što je rekla. No ona i dalje priča. Ne veze. Ne crta nikakve slike, ne pravi uzorke. Priča. To je gdje kad i lijepo, ali nije istinski zdravo.

­ Ne! Ne mogu vesti. Ti bi htio da šumu zamijenim slikom. Onda će ih ljudi iz županije dati izvjesiti po bolnicama. Međutim, ja želim šumu. Bolesnici žele šumu. Oni žele živjeti. 

U ožujku je jedan od zelenih, takozvanih »spasilaca rijeka«, stigao iz Stockholma u mjesnu župnu dvoranu kako bi tamo održao predavanje. Birger   nije   dospio   na   predavanje   prije   završetka   jer   je   morao   obići jednog bolesnika. 

Neke su žene već prale posuđe. U velikoj su dvorani sva svjetla bila pogašena osim onoga za govornicom. U polumraku ispod pozornice, za stolom od masonita s kojega su žene već bile skinule papirnati stolnjak, sjedila   je   Barbro   sa   »spasiocem   rijeka«.   Glave   su   im   bile   usko 

110

priljubljene   i   ono   malo  žućkaste   svjetlosti   s   govornice   padalo   je   na njihove pojave. »Spasilac rijeka« imao je zagasitoplavu boju kose koja mu se spuštala duboko preko ramena. Posrijedi odvojenu stazom. Nosio je kariranu stolarsku košulju i laponske cipele. Kad je Birger ušao i primijetio ih, sve su žene, koje su još ostale i prale posuđe, zastale na otvorenim vratima i stale se navirivati u dvoranu.

***

Je   li   to   on?   ­   upitao   ju   je.   ­  Spasilac   rijeka.  Onaj   s   Isusovom 

kosom? ­ Da, bio je­ No zašto si, zaboga, rekla da je to tvoj sin?­ Bila je to samo šala.Stajala je u spavaćoj sobi i stavljala smotane čarape i debele čarape u 

kutiju.   Nije   znao   pakira   li   se   ili   pravi   nekakvo   spremanje   u   ladici komode. Nastavila je s ladicom u kojoj je držala majice i veste. Kad se uputila po novu kutiju u garderobu, on pođe za njom. Znao je da bi joj trebao nešto reći što bi prekinulo njezino pakiranje. 

No ako je samo pospremala, bilo bi nepotrebno pa možda i opasno bilo što izgovoriti.

­ Da otvorimo bocu vina? ­ rekne tada. ­ Mislim da imam bocu mozela u hladnjaku.

­ Hvala, ne. Sad je zapravo shvatio: vrijeme terapeutskog ispijanja vina je prošlo.

­ Morala bi telefonirati Vemdalu ­ reče joj Birger.­ Ih, pa mi nikada nismo bili bliski.­ Gdje si bila noćas?­ Gore na Stjarnbergu. Nisam ništa vidjela.

111

­ Ipak moraš telefonirati.­  A zašto?­  Oni  ga   traže.  Ona  frkne nosom.  To se  baš   i  nije  moglo  nazvati 

smijehom.­ Neka to oni sami objasne ­ odgovorila je.

***

Ispričao joj je kako je došao do jegulje. No, prije negoli je sve to 

ispripovjedio, pozvala ga je na objed u gostionicu u Steinmou.  Žena je malko   jela   i   pila  žućkasto  vino.  No  prije   svega  ga   je  promatrala.   I pokazivala zanimanje.

Jeo   je   pastrvu   sa   sosom   od   vrhnja   i   smrčaka,   a   usto   kuhane krumpire,  velike  i  žute,  prave povijene orlovske kljunove.  Kad  joj   je vlasnica  bila  donijela   jelovnik  u  plastičnim koricama,  žena   je   samo odmahnula rukom i rekla:

­ Pastrvu ­ dobacila joj je. ­ I vino.U automobilu nisu izmijenili mnogo riječi. Stidio se svojih traperica, 

zaprljanih glinom u bunaru, ali i košulje, koju je bio sušio na peći u kolibi. Na toj se vrućini osjećao miris ribe.

­ To je jegulja ­ objasnio je i onda se osjetio primoranim da joj sve ispriča. U svakoj svojoj drugoj rečenici zvala ga je Johan. Morao joj je reći   kako   se   zove   dok   su   još   bili   u   autu.   Iako   mu   je   bilo   strašno neprilično, ipak se usudio pitati:

­ A kako se vi zovete?­ Ylajali ­ odvrati ona. ­ Ylajali Happolati.Sjedio je pokraj prozora kroz koji ga je sunce grijalo, pa mu je bilo 

vruće, a i hrana ga je omamila. Kroz otvoreni prozor dolazio je miris trave i stajskoga gnoja, a tamo ispod staja vidjela se rijeka, troma traka 

112

bezbojne i svjetlucave vode. Natočila mu je vina u čašu, no on je radije zamolio mlijeka jer je zapravo još bio gladan. Ona je to očito shvatila pa je dozvala djevojku koja  je  onda donijela mlijeka u vrču od brušena stakla. Dobio je i puding s barskim kupinama i gustim, žutim vrhnjem. Žena nije uzela desert.

Kad su bili gotovi s jelom, on je morao na zahod, zbog čega se također stidio.  No  kao   izliku  rekao   je  da  mora  promijeniti  vodu  u  vjedru  s jeguljom. U autu je odmah zaspao, a kad se probudio, i sam je osjetio kako mu košulja zaudara. Svukao ju je sa sebe. Bilo je malo čudno što je ostao sjediti s ogoljelim gornjim dijelom tijela, ali po toj vrućini nije htio navlačiti vunenu majicu.

Vozili su se prema zapadu, što je značilo da žena putuje prema obali. Kad se sasvim razbudio, mislio je da nešto mora reći, ali mu ništa nije padalo  na pamet osim daje  upita   je   li  Happolati   finsko  ime.  »Nije«, odgovorila mu je, očito se zabavljajući na njegov račun.

­ Činilo mi se da govorite s finskim naglaskom. Ona prasne u smijeh.­   Nikada   to   ne   reci   nekom   finskom   Šveđaninu!   Ja   se   ne   zovem 

Happolati. Rekla sam to tek tako dok sam te gledala kako si gladan. Johan nije ništa shvaćao.

­ A zar vam nije drugo ime, ono Ylja...­ Zovi me Ylja. To će biti dobro.Dobro? Ne treba je zvati nikakvim drugim imenom. A sama mu se 

cijelo vrijeme obraćala njegovim imenom. »Je li ti vruće, Johane?« Zapravo je u tome bilo nekakvog podilaženja. 

Naručiti nešto izvan jelovnika, pa onda vino i zatim dva deserta i uza sve to pojesti tek malo pastrve, sve je to nalikovalo višem sloju. Spusti ležaj ako hoćeš, Johane. Jesi li dobro spavao, Johane?«

Izišli su iz auta na jednoj visoravni i onda se spustili kroz močvarno tlo da bi došli do rijeke koja je tekla niz padine. Bilo je kakvih sto ili dvjesta   metara   do   vode.   Maleni   brzaci   na   okolitim   stjenovitim strminama s  druge strane  činili  su  se,  ovako  iz  udaljenosti,  kao  da 

113

miruju.   Bijeli   oblaci,   zakočeno   prštanje   vode   iz   pjene   zelenila   po stranama brda.

Cipele je zamijenila čizmama i tako stajala na krajnjem rubu stijene prekrivene crnom borušnicom. Nije znao bi li se i sam usudio stati na takvu mjestu s nekim iza sebe. Možda, kad bi to bila Gudrun. No ova jo žena stajala tamo u svojim trapericama i lijepoj, ali već otrcanoj majici i naginjala se preko ruba gledajući u dubinu u koju se rušila voda, pri čemu nisu čuli ni najmanjeg zvuka.

Navukao je svoju vunenu majicu jer je s planinskih vriština puhao hladan vjetar. Kad su se vratili u auto, on ponovno skine majicu, a ona ga nekoliko puta pogleda.

Stara je,  prođe mu glavom. Svijetla joj   je kosa bila gruba. Gore u planini pričvrstila ju je gumicom na zatiljku. Tako se stvorio kratak konjski rep. Nos joj je bio ravan, a brada pravilno odsječena. Usnice blijede,  bez  šminke.  Obrve   i  oči  namazane.  Osjetio  se  čudno kad bi pogledala na njegov ogoljeli gornji dio tijela.

­ Hoćeš li da ti dam košulju? ­ upitala ga je.Nije znao što da joj odgovori. U nekakvoj njezinoj košulji neće biti 

mjesta ni za njegova ramena ni za vrat. Nije rekla više ništa pa on ponovno zaspi.

Kad   su   se   spustili   do   visine   rijeke,   a   put   počeo   zavijati   prema sjeveru,   zaustaviše   se   i   opet   kod   jedne   veće   prodavaonice.   Bila   je zatvorena, ali joj ipak uspije dozvati nekog momka iz dvorišta da joj otvori   benzinsku   crpku.   Kad   je   natočila   benzin,   pođe   s   njim   u prodavaonicu. Vratila se noseći mušku košulju, četkicu za zube, sapun i frotirni ručnik sa slikom Betty Boop na njemu.

­ Ja nemam novaca ­ reče joj Johan, i ona primijeti srdžbu na njegovu licu. No ipak je otišao do rijeke i tamo se oprao. Košulja je bila smeđe boje s bijelim kockama, izrađena od običnog flanela. Osjećao se udobno u njoj. A pogodila mu je i broj. Prekontrolira je li jegulja još živa, a onda ponovno izmijeni vodu u vjedru.

114

Sad je shvatio da se nalazi u bijegu, no nije znao kamo putuju. Činilo se da ova žena može bez nelagode šutjeti bilo kako dugo.

­ Napravio si neku psinu ­ nato  će iznenada ona. Dotada je on više desetaka  kilometara  napola   spavao.  Psina   je   svakako  bila   smiješna riječ. No to znači da mu nije vjerovala. Pričao joj je o bunaru.

­ Nisi želio da te vide dok smo se vozili pokraj sela ­ nastavi ona. ­ A sada se već osjećaš sigurnijim.

Ništa nije odgovorio.­ Ako  želiš razmisliti o svemu, možeš neko vrijeme ostati kod nas ­ 

predloži mu ona.Što joj to znači »kod nas«? Zar ima muža? Vozili su se sve do večeri. 

Tek se tada usudi zapitati:­ Imate li negdje gore možda kuću za odmor?­ Ne ja, nego moji rođaci. Vozila je brzo i oštro preko svih tih dugih 

brda koja su vodila u planine. Pogledavao je na ploču s instrumentima kako bi vidio neće li motor zakuhati. Bilo je sasvim sigurno da ona na to   nije   pomišljala.   No   temperatura   na   Saabu   bila   je   u   granicama normale. Bio je to sasvim nov auto, ali su sjedala ipak već  bila malo otrcana. Sve što je imala na sebi i što je razbacano ležalo na stražnjim sjedalima   djelovalo   je   kao   stvari   kupljene   po   nepotrebno   visokim cijenama.  Imala  je  cipele straga s remenčićem i  s  kožnatim visokim potpeticama malko ostruganim pri vrhu. Gudrun nikada ne bi nosila takve cipele dok bi vozila auto. Ne bi ni pušila. Znala je da bi u njega to izazvalo mučninu.

***

Annie   je   zaključala   vrata   jer   više   nije   namjeravala   izlaziti,   no 

morala je donijeti vode. Ukoso od kuće, u šumi, nalazio se bunar. Zahod je pak bio preko ceste u nekoj staroj staji. No tamo nisu morale odlaziti 

115

jer je u sobi u ormariću ispod umivaonika bila noćna posuda. Kad su izišle po vodu, vratile su se s velikim naramcima cvijeća. 

Na tavanu je pronašla prazne staklenke za zimnicu, pa su u njih stavile divlje krasuljice, crvene ušće i ljutiće. 

Mia je radila, ali su joj tanke usne bile skupljene. Bila je blijeda.Što je  ona uopće znala? Da se dogodila neka nesreća. Tako joj   je barem Annie objasnila. Dvoje je ljudi stradalo u nesreći, a ne zna se kako se to zbilo. Očekivala je da će Mia zapitati što je s Danom, ali nije. Upitala je samo   što  će   jesti   za   doručak.   Nisu   imali   ni   kruha   ni   mlijeka.   A prodavaonica nije bila otvorena.

U   jednom   ormaru   pokraj   štednjaka   našle   su   nešto   namirnica, ostavljenih ili zaboravljenih. Bio je tu i paket praška za palačinke, pa joj je Annie obećala da će za doručak napraviti palačinke. I šipkov čaj. A sad će pojesti malko hladnih makarona i onda poći na spavanje.

­ Pa nije još večer ­ primijeti Mia.­ Jest, večer je. Alije ovde je gore u ovo doba godine svjetlo vrlo dugo ­ 

objasni joj Annie.­ Pa još je i sunce na nebu ­ protivila se Mia.Na   obronku   gdje   se   nalazila   kuća   iznad   prodavaonice   pribora   za 

pecanje trava je bila obasjana suncem. Rasklopile su  željezni ležaj u sobi i postavile ga do postelje. Bio je tu i nekakav klimav noćni ormarić. Annie je na njega položila svoj šal, a pokraj budilice stavila staklenku s cvijećem. Obje su voljele  slušati  radio,  pa ga Annie otvori.  Zatim se uvuku u postelje.

Mia   je   ležala   sa   svojim   malim,   hladnim   šapicama   na   pokrivaču. Annie ih je trljala i zatim gurnula pod pokrivač. Električna je grijalica pucketala. Uskoro će biti toplije.

Djevojčica   je   usnula,   no   i   u   snu   bješe   vrlo   blijeda.   Na   radiju   su prenosili   večernju   propovijed.   Svećenik   je   govorio   kako   se   valja prepustiti   noći.   U   noći   obitava   Bog.   Danju   moramo   rješavati   naše probleme, govorio je. Noću se prepuštamo Bogu. A Annie je razmišljala 

116

o ono dvoje mladih ljudi koji su legli pod šator i prepustili se svijetloj noći i njezinu bogu.

Slijedilo je još  meteorološko izvješće, a tek poslije njega uspjela se malo   opustiti.   Sve   je   zvučalo   tako   uobičajeno.   Cijela   ta   izdužena, kišovita i vjetrovita zemlja sa svojim planinskim predjelima i obalnim pojasom,   svojim   svjetionicima   i   rtovima,   tisućama   otoka   i   velikim jezerima   sada   je   proživljavala   nekoliko   vrućih   dana   i   blagih   noći. Izvješće se polagano uspinjalo do točke gdje su se i  one nalazile,  pa pokraj   njih   prema   najsjevernijim   krajevima,   gdje   se   svjetlost   nije gasila, niti sunce zalazilo.

Spavati nije mogla. Nije bilo roleta koje bi se mogle spustiti. U sobi je i   dalje   sjala  dnevna   svjetlost.  Ako   bude   zaspala,  mogao  bi   se   neko prikrasti do jednog od prozora i promatrati im lica. Navukla je stoga zavjese s pamučnim čipkama, ali ih one nisu mogle zaštititi od pogleda. Bile   su   previše   rijetke.   Zato   je   ustala   i   jedan   od   prozora   prekrila prekrivačem za postelju, a drugi svojim šalom, no taj nije bio dovoljno velik. Ležajevi su se mogli vidjeti i kroz kuhinjski prozor.

Razmišljala je o Danu koji ništa nije znao pa ni o svemu ovom što se dogodilo. Tražili su ga. Tražili su i ženu po imenu Barbro Torbjornson, liječnikovu suprugu. Kad pronađu Dana, možda i on dođe ovamo do nje.

Onda  primijeti  kako   je  u  njoj   sve  zašutjelo.   Inače   je  neprestance razgovarala s njime. Prošlo je već  tako mnogo vremena otkako su bili zajedno.

U početku, prije negoli su međusobno izmijenili i osobnije riječi, on joj   je  znao  često  ponešto   reći  što  bi   je  učinilo  nesigurnom.  Nije  mu mogla odgovoriti. No poslije je izmislila način da se to nastavi. Pronašla je dosjetljive odgovore i tako je započeo međusobni razgovor. Ili, bolje reći, neka vrsta razgovora. A to nije prestajalo ni kad su doista počeli voditi   razgovore   između   sebe.   Pa  čak   ni   onda   kad   su   postali ljubavnicima.  Nasuprot   tome.  Pa ni  onda kad  je  postao  nepovjerljiv prema njoj.  Gdjekad  joj   je  znao reći  da se poigrava s njime kao što 

117

majka može igrati zabranjene igre sa svojim sinom. No nikada mu nije pokazala da je to između njih nešto ozbiljno.

Pošto su odlučili otići u pokrajinu Jamtland, trebao joj je povjerovati. Međutim,   pisma   i   telefonski   razgovori   bili   su  kadšto   tako   neobični. Razabirala je hladnoću u njegovu glasu, pa bi plakala i podizala glas nebi li saznala što je posrijedi. Onda bi s druge strane  žice ponestalo kovanica.

Tako   je   u   jednom   pismu   stajalo:   »Pa   ti   si   na   to   na   neki   način prisiljena...« Mislio je pritom na njezin raskid sa školom. No, tu nije bio u  pravu.  Možda  je  upravo  ovo  proteklo   jutro  bilo  dokazom.  Da  nije mislila ozbiljno, da se plašila sivila svojeg boravka u školi, ne bi mu nikada dopustila ući u njezin život.

Na trenutke je pomišljala da ima vrućicu. Bilo joj je teško i žarilo ju je ovakvo hodanje s njegovom slikom u sebi. Kad bi se sreli, silovita bi se napetost razlabavila u njoj. Bješe to osjećaj sreće. Ili barem osjećaj oslobođenja od patnje.

A   sada   je   sve   zanijemilo.   Nije   se   ona   u   roku   od   jednoga   dana okrenula protiv njega.  Čak nije ni primijetila da je stanje u kojem je živjela  ­  prošlo.  Smatrala  je  da ne postoji  nikakvo drugo objašnjenje osim da se on tamo više ne nalazi. Da više nije živ.

Živci   i   mišići   nanosili   su   joj   bol.   Kad   bi   se   okrenula   u   postelji, nekoliko  bi  se   trenutaka oćutila  bolje,  no ubrzo bi  se   i  opet  osjetila jednako loše. Ako bi ležala postrance, zaboljelo bi je uho. Zadrijemala je, a onda se ponovno probudila misleći da se netko nagnuo nad nju. Vrisnula je tako da se i Mia probudila. Međutim, u sobi, naravno, nije bilo nikoga osim njih dviju.

­ Sanjala si, mama ­ tješila ju je Mia.Annie   je   i   nadalje   uspjela   pred   sobom   zadržati   sliku   nejasnoga, 

sivoga lica što se nagnulo nad njezino. Izborano, drveno lice. Tek poslije dosta vremena shvatila je da ono ne postoji, pokušala je razmišljati o drugim stvarima: o sanduku s knjigama koji je trebao stići za njom, o 

118

velikom kovčegu s rubljem i o banduku s porculanskim posuđem. Dan će sigurno smatrati da je ponijela previše stvari, a među njima možda i pogrešne. No bilo je tako mnogo toga što jednostavno nije mogla baciti.

Nastojala je razmišljati o sadržaju svojih sanduka i kutija, mislima ih razdvajajući predmet po predmet i slažući ih pred sobom. To ju je malo­pomalo odvelo u nov drijemež. No ponovio bi se budila, osušenih usta i s teškom glavoboljom.

Javljale   su   joj   se   rastrgane   slike   protekle   noći   i   dana.   Bile   su besmislene,   no   ipak  čvrsto   urasle   iza   očiju.   Policijske  čizme   s reflektirajućim trakama. Bijelo paperje iz vreća za spavanje. Brojčani sat Oriane Stromgren, koji je prikazivao pile iz bijele i žute plastike. A ono lice iz sna cijelo je vrijeme vrebalo na nju, Izbrazdano, drveno i pradrevno. Probudila je Miju i ogrnula je pokrivačem.

­ Moramo otići  odavde. Idemo k onoj teti gore. Sama se zaogrnula drugim pokrivačem i tako su zajedno pošle kroz noć u pjev ptica koji su dotad  čule   samo  kroz  grubo  obrađeno  prozorsko  staklo  na  kojem  je titrala jutarnja svjetlost.

Sad su ti zvuci postali snažni i probijali se u nju. Nije se više mogla obraniti niti od tih zvukova niti od svjetlosti.

Obronak  je  bio  vrlo   strm.  Kuća na  njegovu vrhu  imala   je  sjajne, ničim zastrte  prozore.  Mia   je  zakucala  na  vrata.  Udarala   je  svojom malenom   šakom.   Pojavila   se   Aagot   Fagerli   s   vestom   preko   noćne košulje i u prvi čas bez zubala. Pustila ih je u kuću i pošla ispred njih u sobu. Još  okrenutim leđima uzela je nešto iz  čaše s vodom na stolcu pokraj postelje. Poslije joj je lice odmah izgledalo popunjenijim. Mia ju je pozorno promatrala i poslije je pitala mamu o onome što je opazila. Da je bila sama, Annie na to uopće ne bi svratila pozornost.

Bilo joj je hladno. Dugotrajna drhtavica prolazila joj je tijelom. Činilo joj se da vidi pojedinosti tako oštro kao da ima vid ptice grabljivice. Ali nekakav red u mislima s objašnjenjem zbog čega se sad našla ovdje nije više mogla uspostaviti. Zašto je došla u svu tu svjetlost? Mijino joj se 

119

lice  činilo tako sićušnim. ­ Legni ovdje! ­ reče joj stara teta.  Dam it, girl, how spra you are!  (Dovraga, curo, kako si krhka!) Poslije  će taj glas s njegovim polunorveškim i američkoengleskim riječima i blagim psovkama prepoznavati kao Aagotin. Pa tako i miris po mirođijama u njezinu   zahodu.  Mirođije   i  ustajalost.   Pokrivač  i   kauč  od  kariranog buklea,  žutog i smeđeg. Malenu svjetiljku s ukrasima u bijeloj noćnoj svjetlosti. Blag miris petroleja. Nije palila ništa električnog. Bilo bi to besmisleno u sobi prelivenoj svjetlošću. Spustila je tamnomodre rolete i onda je Annie mogla leći na kauč  i buljiti u svjetiljku narančaste boje što je visjela sa stropa.

Aagot   joj   je  dala  vruće  mlijeko  s  nešto  alkoholnog  pića  u  njemu. Zašećereno smeđim medom.

Iznutra se osjećala kao termosboca.  Čula je grubo šuškanje dok su Mia i starica listale po velikoj slikovnici sjedeći za kuhinjskim stolom i onda ­ zaspala.

***

Kao da je grmjelo dok je automobil prelazio preko nekog mosta. 

Onda se zaustave i ona otvori vrata. Čuo je nekakav slap. Sunce je bilo nisko na nebosklonu. Bilo  je  nabreklo i  rumeno, gotovo skriveno iza planinskog grebena. Bit  će da su se nalazili prilično visoko. Dolje uz cestu pružala se brezova šuma puna od vlage nabreklih crnih i zelenih lišajeva. Ptice su pjevale punom snagom. Na tisuće. Njihovi su glasovi romonili ispod i iznad svih onih malenih slapića u slapu i brboljili oko limene cijevi ispod mosta.

Bio je uplašen. Valjda zbog toga što se tako iznenadno probudio ne znajući gdje se nalazi.  Činilo se da cesta nastavlja u smjeru planina. Nije   se   usudio   izgovoriti   ni   riječ  bojeći   se   da   mu   glas   ne   zazvuči 

120

djetinjasto i srdito. Smiješno, ali mu je u grlu zastao ­ plač. Mora se sasvim razbuditi. 

  U prtljažniku je imala naprtnjaču s metalnim okvirom. Sad ju je izvadila   i   stala   trpati  u  nju sve  što   je   ležalo  naokolo  u automobilu. Navrh svega stavila je njegov sapun i četkicu za zube uvijene u ručnik sa slikom Betty Boop.

On uzme naprtnjaču i stegne  je.  Spuštali  su se niz strmu padinu pokraj potoka što se isto tako strmo rušio, a onda krenuli stazom uz potok.

­ Je li daleko?­ Pedeset i pet minuta.Glupavo točno. Mogla je isto tako reći jedan sat. Stjecao jo dojam da 

se ona uvijek voli pokazali točnom.­ Onda neću moći nositi ovo vjedro u ruci ­ rekne on i zaustavi se 

kako bi ga čvrsto privezao za naprtnjaču. Ostavili su potok i ušli  u stjenovito područje sa starim i osušenim 

smrekama koje su se još jedva zelenjele. Puteljak ih je gdje­gdje vodio preko   malenih   močvarastih   polja   s   mirisom   vrenja   iz   mekog   i propustljivog   tla   ispod   njih.   Hodala   je   ispred   njega.   Putem   su   se odmarali   svega   dva   puta.   Tada   bi   ponovno   zapušila.   Posljednji   se komad puta strmo rušio prema dolje. Opazio je mutnu površinu vode između   drveća   i   oblačića   izmaglice   što   se   kovitlala   iznad   nje, rumenkasta na jutarnjoj svjetlosti. Jezero je ležalo u okrugloj udubini između bregova. Voda bješe nepokretna.

­ Evo nas ­ prošapće ona. Međutim, Johan nije opazio nikakvu kuću. Promatrao ju je i učinilo mu se kako se poput risa prišuljava posljednji komadić puta do obale. Tamo se spustila na koljena i rukama zahvatila vode. 

Isprala je lice i ostala još neko vrijeme tako, klečeći i spuštene glave. Malo zatim kao da se probudila, pa mu dade znak neka joj se približi. Ako je ona nalikovala nekom risu što se šulja, onda se on osjetio sličan 

121

losu, nespretnom jednogodišnjaku što putem pada i lomi suhe grane. Jedan   je   ronac   plovio   preko   jezera   ostavljajući   za   sobom srebrnastorumenu brazdu na vodi.  Johan ga je uplašio   i  ovaj  uzleti. Krila su mu zalepetala, a noge udarile o vodu i stale je rezati.

­  Tu   sada  možeš   ispustiti   svoju   jegulju   ­   reče   mu  ona.  No   on   je zatresao glavom. 

­ A što ćeš onda učiniti s njome?Nije još zapravo znao. Onda krenuše dalje. Staza koja je išla obalom 

jezera dijelila se i oni krenuše putem što je vodio gore kroz šumu, gdje je počela nicati gorska loćika. Kad su se udaljili od jezerca i izmaglice, dočekala ih je jaka svjetlost i porasla vrućina. Između breza zapazio je obrise   neke   kuće.   Bila   je   to   velika,   smeđa   građevina   od   brvana   s ostakljenom verandom. Iznenadilo ga je kako se tako nešto moglo naći na takvu mjestu.

Po putu kojim su prolazili bilo se nemoguće voziti autom. Možda tek ­ traktorom. Sa stakala na prozorima verande sijevale  su  žutorumene munje odbljesaka jutarnjega sunca. Na vrhovima zabata kuće nalazili su  se  profili  ptica   izdjelani  od  zacrnjena  drva,  a   cijela   je  kuća bila prekrivena oplatom od dasaka premazanih katranom. Shvatio je da je to zapravo neka vrsta lovačke kuće, koju su imućni i utjecajni moćnici dali sagraditi negdje u početku stoljeća.

Nije ga odvela do te velike kuće, već su nastavili putem kroz brezovu šumu do druge brvnare koja se nalazila uz obalu nekog potoka.

­   Spavat  ćeš   u   tetrijebovu   skloništu   ­   objasnila   mu   je.   Tako   su, naime, nazvali tu kućicu nalik nečemu između šupe i kolibe.

Nije to bilo nešto tako loše kao što se činilo prije negoli su ušli. Vidio je da je opremljena ugrađenim ležajevima, a bio je tu i stol smješten ispod  jedinoga prozora.  Osjećao se  miris  pjenaste gume.  Madraci  su dobili   svoj   vonj   od   ustajale   topline  koja   se   i   dalje   zadržavala   u   toj zatvorenoj prostoriji.

122

Nestala je bez riječi, no on je shvatio da  će se vratiti.  Na stolu se nalazio njegov ručnik,  četkica za zube i sapun. Spuštena prema stolu ležala je tu prozorska mreža protiv komaraca i on je počne postavljati. Netom   se   vratila   s  čašom   mlijeka   i   dva   sendviča,   kroz   mrežu   od komaraca na sada otvorenom prozoru probije se svjež zrak. Sjeo je na ležaj sagnut prema naprijed zbog ležaja iznad njega i jeo sendviče. Za to je   vrijeme   ona   stajala   pokraj   prozora,   pušila   i   gledala   van.   Kad   je završio s jelom, skine i odgurne od sebe svoje čizme i uvuče se na ležaj. Preko sebe je navukao vuneni pokrivač. Onda se ona okrene. Nije joj mogao  vidjeti   lice   jer   je  bilo   gotovo   crno   zbog   svjetla   iz   suprotnoga smjera.

­ Ti i ja moramo učiniti još jednu stvar. A tek onda možeš zaspati.Prišla mu je i skinula pokrivač s njega. Nagnuta prema njemu stavi 

mu ruku sprijeda na traperice. Nasmijala mu se, ali je taj smijeh bio prije nalik nekakvu dahtanju. Bit  će da je osjetila kako mu je bilo u pimpeku počelo lupati. Kada mu je spustila smičak hlača, uhvatio ga strah. Učinilo mu se da sve to čini nepažljivo i da će mu zupci zatvarača zahvatiti  kožicu pri  vrhu.  No kako su traperice,  naravno,  bile  uske, morala je jače povući kako bi ih rastvorila. Dakako, kad ga je izvadila, nije bio ničemu sličan. Tek pregršt meke kožice i opušteni mišići.

­ O, kako nježan ­ reče, a glas joj bješe nalik škriputavo drhturavu glasanju ptice snježnice negdje daleko u brezovoj šumi. No kako bilo da bilo, počeo mu se ipak dizati. Njezin je dah odavao vonj alkohola. Imala je sa sobom pića kupljenog na brodu i sad ga je tamo gore popila. Ništa čudnovato. Dugo je vozila i možda se osjeća loše. No srdilo ga je što nije sa  sobom donijela  bocu  i  ponudila  ga.  Ne zato   što  bi   imao  želju  za pićem, već  zato što ga nije ni  pitala.  Ljutnja,  kako­god bila  malena, činila mu je dobro. Na trenutak ga je zaista uhvatio strah. Nije to bila nekakva   bojažljivost,   već  pravi   strah.   Usnice   su   joj   bile   malko razmaknute i jezik joj se poigravao u jednom kutku usana. Cijelo se vrijeme poigravala s njegovim pimpekom.

123

Već je on i prije razmišljao o takvoj prigodi. Da će se jednom zgoditi. No pritom su mu se misli vezale uz neku djevojku, djevojku još bez lica, ali  nježnu.  On  je  trebao raditi  sve moguće stvari.  Plašio  se da neće pronaći put, da neće naprosto znati. Ili da će biti nespretan i povrijediti je. Ali ne ovako i ovo sad.

Šakom mu obuhvati mošnje, a srednji joj prst zastane negdje unutra, neprilično blizu šupka. On se malko počeo vrtjeti, no njezini su ga prsti čvrsto  uhvatili.  Bila   je   to  snažna ruka,  kratka  i  široka.  Tad se  ona polako počela uspravljati, a on za njom. Nije znao je li to zbog njezina zahvata. Prstima je pipala po ležaju iznad njih i onda povukla. Gumeni madrac stao je padati s ležaja i ona ga baci na pod. Onda mu okrene leđa prema madracu i  već  se u sljedećem trenutku našao na njemu. Ostala je gdje je bila i počela se razodijevati.

Sve   je   išlo   brzo.   Na   sebi   je   imala   majicu   i   hlače   i   svijetlomodre šuštave   gaćice.   On   je   sjedio   s   podignutim   koljenima   i   rukama obgrljenim  oko  njih.  Nije   znao   što  da  čini.  Zvonilo  mu  je  u  ušima. Svjetlo je postajalo jače i jače. Čuo je protjecanje potoka i ­ ptice.

Ona mu svuče hlače i gaće, koje su bile tako prljave da mu posta neugodno. Mulj od gline probio se kroz tkaninu. Stajao je na putu u košulji koja je vonjala po ribi i s vunenom majicom ispod ruke. Već  je tada mogla misliti što je htjela.

Kad  je  ostao  gol,  ona se  postavi   iznad njega,  pa  mu  je  pramenje njezine svijetle, kovrčave kose došlo u visinu očiju. No on ih je zaklopio. Narastao mu je i bubnjalo je u njemu.

Lagano se nagnuo unatrag poduprijevši se rukama i nije morao činiti baš ništa. Ona raširi noge i popne se na njega. Bilo je malo neprilika. Glavić se malko poteško uguravao između stidnih usana, no kako su se one ovlažile, kliznuo je unutra, a ona je utonula svom težinom na njega. Pa premda su mu živčani završeci odašiljali iskrice od užitka, ipak je istodobno osjećao i bol. Kad bi se izvila prema natrag, iskrivila bi mu 

124

pimpek, pa je i izbacivanje sjemenja doživio kao bol zbog koje mu se gornja usna izdigla iznad zuba.

Onda je ponovno došao k sebi, uz grimasu i izvijen prema natrag. Ona   je   kliznula   s   njega,   a   on   je   osjećao   kako   iz   njega   luče   i   teče. Međutim,   ona   se  nije  brinula   zbog   toga.  Skinula   je   vunenu  deku   s donjeg ležaja i pokrila ih njome.

Nisu se ljubili. To je moja greška, razmišljao je. Ja nisam činio ništa. Sve je učinjeno na meni. Nagnuo se nad nju i usnama joj tražio lice, koje je sada prekrilo bljedilo. Osjetio je da joj je kosa malko gruba. No sve je ostalo bilo meko. Usnice zapravo tako malene. Kao one stidne usne dolje. Jezik joj je imao malen, živahan vršak. Bila je poput pijeska ­ meka i gruba. I sasvim blijedoputa. Pa kad se nagnuo nad nju, osjetio je koliko je snažniji od nje, kako ona zapravo nije neka osobito razvijena žena. Već omanja i blijedoputa.

Poslije nekog vremena počela se prstom igrati s njegovim pimpekom, a kad je naišla na odaziv, povukla ga je. Nije bilo onako kao što je on to zamišljao. Njemu se  činilo kako se sve ovo treba zbivati kao u nekom snu, gotovo neprimjetno. A ne ovako ciljevito. A onda ona opet učini kao i prije. Premda je on sada, kad ga je uzjašila, ležao na leđima. Sada se osjećao sigurnijim. Položio joj je ruke na bedra ispod kukova. Ako se bude previše izvila prema natrag, on će je povući prema sebi. Sada je sve bilo ljepše. Kao u snu, gotovo kao da je sanjao. Ona je žmirila, a on joj   je uspio vidjeti  zube kad je podigla gornju usnicu. Sjali  su joj  od sline. Promatrao je kako joj se pomiče tanka koža na očnim kapcima, a mišići čeljusti stežu. Lijepo joj je, razmišljao je, a to joj ja omogućujem. Miči se polagano! U tom neobičnom, snu sličnome stanju prikupljao je snage da podigne leđa, obuhvati je i oboje preokrene. No ona tada otvori oči i upita ga:

­ Kako se zove tvoj bog?Nije shvatio njezino pitanje pa kao odjek ponovi ­ Bog?

125

Nije bio čak ni potpuno siguran je li dobro čuo. Možda se obrukao tim pitanjem. No bila je to zaista ta riječ. 

Ponovila ju je i ona tu postoji kao kamen u ustima.­ Osjetljiv si na smetanje ­ rekne ona tiho i klizne s njega. Sve se na 

njemu omekšalo. No ona je i dalje čekala na njegov odgovor. Ležala je postrance oslonjena na lakat i promatrala ga malko škiljeći. U glavi mu je  bila  praznina.  Kako  se  zove?   ­  pomislio   je  ponoviti,  ali  odustane. Kako se zove Bog? Prisjetio se propovjednika kojem je glas tonuo od prvoga sloga da bi onda zazvučao kao da pjeva: 

»Isus te očekuje!  Isus!«  I  svoje bake koja  je  tada počela drhturiti. Osjećao je kako joj tijelo ispod kaputa podrhtava, pa se odmaknuo od nje, postiđen i željan da se popiški.

­ Bog tvojih predaka ­ pomogla mu je i on najzad shvati.­  Peive, jedan od laponskih bogova ­ odgovori nesigurno. Bilo je to znanje iz škole. Učiteljičino oduševljenje stavilo ga je u isti nepriličan položaj u kojom se nalazio i sada.­ Mislio sam da je Tjas Olmai   bio vaš muž. Pročitala mu je s lica da 

ništa nije znao pa se nasmije.­ Vodenjak ­ rekne onda ona. ­ Bog riba.

***

126

_________________________________________________________________________________________________________________ Peive: u laponskoj mitologiji ­ »svemogući bog«, pojam »svekolikog oca«.Tjas Olmai: u laponskoj mitologiji ­ bog voda.

Tek kratak tren ukrade mi život... Bio je to neki šlager. Ili možda 

neka pjesma. Birger, istina, nije čitao pjesme. No možda je taj stih čuo na   radiju.   Izrečeno   je   u   svakom   slučaju   bilo   točno.   Razumije   se, potrajalo je duže od trenutka. Dvadeset, dvadeset i pet minuta. Ili se sve zbilo izvan vremena. Bila je to možda sreća. Ili barem nešto najjače što je doživio. Trebao joj je to ispričati. Međutim, nije se moglo. Valjalo je to učiniti smjesta, bez okolišanja. Ili sada? Posljednji je gutljaj ispio polagano. 

Piće sad bješe prilično razvodnjeno jer se i posljednji komadić  leda rastopio.  A onda se uspeo do spavaonice i  tamo zastao ispred vrata. Bojao se. Doista. Razmišljao je koliko se toga dogodilo tijekom jedne godine, godine i pol. Isparilo i odmaknulo se.

127

Onda je otvorio vrata, a ona se podigla i sjela u postelji, kao da je i ona osjećala strah.  U noćnoj   joj   je  svjetlosti   lice  bilo  blijedo,  a  kosa tamna, spletena u debelu pletenicu i povezana vrpcom. Je li mislila da je trebao pokucati? Je li i opet došlo do nekog odmaknuća, koje on nije zamijetio? Rekao je:

­ Znaš, Barbro, greška je i na meni.I u isti trenutak uvidio koliko je to izrečeno bilo glupo.­ Mislim reći, svjestan sam da je to moja greška.Netremice ga je promatrala. Oči su joj bile naglašeno crne, a zjenice 

divlje  raširene. Usne stisnute i  bezbojne. Uvidio je  da to nije trebao izreći. A što je onda trebao reći? »Upleo sam se u čudnu priču, bilo je to u Sulkvju, znaš  možda onaj hotelčić  s kraja ulice Radhus. Bila je to najčudnija stvar koju sam doživio i onda su stvari krenule ovako kako su krenule. Zbog toga mi je žao. Međutim, to on nije rekao. Naime, znao je već da ga ona neće pitati što je to doživio. Već samo promatrati. 

Zjenice su joj bile velike kao crne borušnice. Bolje  će mu biti da je umjesto toga dotakne, i to odmah i sada, uhvatiti je. Mislio je kako će to doista i učiniti. A onda je trenutak dok je to još mogao učiniti ­ prošao. Okrenula se i legnula obrnuvši mu leđa. Njezino tijelo ispod pokrivača bilo je mirno. Lice se nije vidjelo.

A onda je učinio nešto najgluplje za takav trenutak. Uhvatio ju je u pogrešnom času. A to je i sam znao. Svalio se teško u postelju, rukama je obuhvatio oko ramena, okrenuo je i povukao prema sebi. Sve je to bilo posve neprirodno, jer ona u tome nije ni sudjelovala niti je pružala ikakav otpor. Usnama joj je stao doticati kosu i čelo pri čemu je osjetio da  su   joj   obrve  namrštene,  krenuo   joj  prema usnama,  no  u   tom se trenutku njezine ruke odupru i rašire i ona ga odgurne uz glas koji je nalikovao i stenjanju i roktanju.

Isprva pomisli kako razlog leži u tome što je vonjao po whiskyu. No onda je stiglo ono pravo, duboko poniženje. Znao je da se cijela  života 

128

plašio  upravo toga.  Na ovaj  ili  onaj način.  Digao se i  krenuo prema vratima. A ona se nije ni pomaknula.

Pričanje   koještarija   o   šumi   i   rijeci   i   krivnji   Zapada.   Ja   imam dvostruku bradu i nosim sandale. U tome je cijela stvar, želudac, trbuh. To   je   to.   No   ona   je   bila   u   neprilici.   Možda   i   više   negoli   je   mogao uhvatiti. Zastao je na trenutak s rukom na kvaki promatrajući izbočinu ispod   popluna.   Sada   se   smirio.   Promatrao   ju   je   kao   da   gleda pacijenticu.

­ Tko je od vas dvoje došao na pomisao za tu šalu? ­ upitao ju je.­ Koju šalu?­ Da će se on praviti tvojim sinom?­ Ne znam. Valjda on.

***

Ležao je na postelji sa šarom zvijezda na končanim zavjesama koja 

se sada ocrtavala na njegovoj smeđoj koži. U sobi je bilo sunca, osjećala se toplina tijela i vlažnost. Njegov se miris, koji joj je znao nadolaziti i u snu, podizao se s postelje premda se tamo nije ništa micalo. Činilo se da je prevladala nova šara, svjetlost je svjetlucala u drugim vlasima, a ne onima boje jasena. Bilo kakav pokret mogao je biti opasan i razbiti ovu ravnotežu u sobi.  Pokretom se nije osjećalo ni kad je ona kliznula s njega, a vlažna koža na njegovoj gornjoj usnici srela njezin jezik. Bješe to više kao nekakvo pomicanje u vremenu, polagano kretanje vala koji ih  je  spojio poslije  tjedana hladnoće i  užurbanosti   i  sati  preživljenog užasa.

Šaputala je »Dan, Dan!« i mislila kako to ne bi trebala činili, barem ne sada kad je koliba prelivena svjetlošću, i s prozorima što gledaju na sve strane. Kad se probudila, Mia je primijetila Volkswagen. Dovezao 

129

se   iza   staje   s  druge  strane   ceste   i   tamo stajao.  Pojurile   su   iz  kuće Aagote Fagerlis da vide je li to on stigao. 

No Mia je odmah i odustala. Možda je to bilo sjećanje na ono vrijeme. Ne bi trebala imati takvih prisjećanja, u krajnjem slučaju ne više. »Pa što, to je normalno«, rekao je Dan. Annie se  činilo kako se Mijino lice nazire gore na obronku, skriveno u okrilju stabala breza, nestajalo da bi se onda opet pojavilo. No sada nije bilo moguće razmišljati, iznaći što je onda bilo dobro ili loše. 

»Kako si nas pronašao?«, Šaputala je Annie, a on joj je odgovorio da je   prepoznao   naprtnjaču,   koja   ju   ostala   stajali   na   stubama   kolibe. Vunenu, na pruge istkanu naprtnjaču s Krote.

­ Zašto nisi htio otvoriti?Šapnula mu je to u uho, no on je upravo ušao u nju i  živci su se 

upalili. Neko drvo svjetlosti razgranalo se njezinim tijelom. Zaboravila je na svoje pitanje, ali ga je ponovila kad ju je na trenutak pustio neka se odmori, za smirenijeg disanja, za suzdržavanja, dok joj je šaputao: »Ne miči se! Ne miči se!«. 

I onda:­ Otvoriti?On nije ništa shvaćao.­ Jesi li spavao? U Nirsbui? Pa to si valjda bio ti? Nije htjela previše govoriti o tome, barem ne zasad, a nije imala ni 

snage  još   jednom pripovijedati  o  onom strašnom putovanju.  »Nije  ni potrebno«, rekao joj je. Sada je sve bilo dobro. Sve je upravo onako kao što je trebalo biti kad je izišla iz autobusa. Rekao joj je kako se ovila oko njega kao mokra, uska i meka rukavica, pa je zato sve dobro i ne treba   se   ni   nad  čime  čuditi.   No   jedna   joj   se   stvar   ipak  činila čudnovatom.

­ Pa ja sam lupala po prozoru.Ni o tome nije ništa znao. No razlog je tome valjda što je spavao, 

tvrdo spavao.

130

­ Zašto nisi došao na autobus? Zar si mislio da smo trebale doći dan uoči Ivanja po starom računanju toga dana? I tako je bilo. A sve što se dogodilo njih se više nije ticalo. 

Uspjelo   ju   je   mimoići   sve   ono   što   se   zbilo.   Kao   da   je   bila   samo svjedokinjom neke željezničke prometne nezgode. Sve to nije imalo veze s njom. Tek, bilo je strašno. 

Sada su slobodni.  Domalo  prije  bila   je  uhvaćena u mreži.  Riba u mreži. Tisuće stvari, gluposti, ljudi, propisi, papiri i stvari, pa stvari, stvari i stvari. 

Poput automobilskog akumulatora. Zimi ga treba skinuti, odnijeti u kuću   i   staviti   na   radnu   površinu   gdje   se   pere   posuđe,   i   to   ako temperatura bude niža od deset stupnjeva, i ako auto treba upaliti u petnaest do sedam.

Teta  u  dječjem  vrtiću uzimala je tablete jer je želela smršati, tako je rekla. Međutim, istina je bila da nije moglu raditi ni sa usisivačem bez   sredstva   za   umirenje.   Tako   joj   je   ponekih   dana   lice   bilo   poput blijedoga punog mjeseca s mrljama. Morala je na bolovanje. To je za nju značilo   vratiti   se   automobilu,   cesti,   tankom   ledu   na   njoj,   svjetlosti automobilskih reflektora. 

A u školi: Sjedi i crtaj, Mia! Dobit ćeš keksa ako budeš dobra.Osam   školskih   sati   s   mrvljenjem   keksa,   s   prašinom   od   krede,   s 

mirisom vunenih majica i inhaliranjem. Mia je morala piškiti i bilo joj je dosadno. Njezino bi brbljanje raspršilo koncentraciju u razredu ako bi ona uopće postojala.

Na   alpskoj   pastrvi,   jezerskoj   zlatovčici   ostaju   tragovi   od   mreže, razmišljala je dok je on spavao, a sunce izlijevalo svoje zrake. Izlijevalo se i njoj između nogu. Samo se ono malo lišće u okrilju breza gdjekad pojavljivalo i punilo je nemirom. A njih dvoje skrenuli su sada u stranu, u mirnije vode. Jedva su osjećali da vrijeme protječe.

131

Utisnute   trake   preko   blijedoga   tijela.   Jezerska   zlatovčica   u prodavaonici pribora za pecanje, jedina takva riba koju je vidjela. Iverci sa sivom sluzi u škrgama. Takav je tvoj život.  Čekaj na zeleno svjetlo. Kupi vrećicu mješavine začina.

Dan je došao u školu s osjećajem revolucije.  Ili  barem s revoltom. Izazivalo je to pomalo na smijeh, jer je on bio tako slabašan, a riječi tako snažne. Maleno i lijepo tijelo, tamna bradica. Nikada ga nije bilo briga što jede.

Revolvirati. To zapravo valjda znači »kotrljati se«. Kao što smo se i mi kotrljali. U početku je malko i zapeklo. 

»Ali, zar nije i to lijepo?« ­ šaptao je. »O, Bože, o Bože, o Bože...«Najprije tamo u stanu, kod jednog umjetnika, njegova prijatelja. Ti 

prijatelji. Ponekad trotjedno poznanstvo: dijelilo se sve, pa Kropotkin. No među njima bješe jedan koji je stalno kupovao pržene krumpiriće. Konzerve   s   pivom,   boce   s   terpentinom,   vrećice   s   Estrella  čipsom, iscijeđene   tube   sa  slikarskom bojom,  boje  na  papirnatim  tanjurima, zamrljani madraci. 

Revolvirati! S jednim učenikom.Bakica Henny čuvala je dijete u ulici Karlsberg misleći da je Annie 

na   tečaju.   Onda   su,   druge   zime,   ona   i   Mia   počele   prenoćivati   u Malarvagu. Akumulator iz automobila bio je posrijedi. Ali i Dan.

No   tamo   vani,   ozračje   oko   njih   postalo   je   sivije.   Revolt   u provincijalnoj školi bio je previše trom između svih onih velikih zvijeri koje su htjele  postati  policajcima i  postaviti  revolucionare uza zid.  I onih malenih blondinki u najlonskim bluzama koje su  željele postati medicinskim sestrama i zubnim tehničarkama kako bi stavljale flastere na ljude i revolucionare i tako ih zacjeljivale.

U hodniku je uvijek mirisalo po kolačima i laku za kosu. Učenici su među sobom zamjenjivali tjednike i pili pivo srednje jakosti. Dan bješe burevjesnik, zlogodnica burna, no oluja je trajala. Još su uvijek prali i sušili najlonske košulje.

132

Nikada   se   ne   bih   oslobodila   premda   ju   je   troje   kolega   iz   škole prestalo pozdravljati. Ne bi nikada imala snage, ne bi smjela (Mia!), da on nije došao jednoga jutra dok je Mia spavala pa joj se uvukao ispod pokrivača i vodio s njom ljubav tako divno i slatko kao u kakvoj kući za odmor.

Nikada se ne bih oslobodila da se Mia nije probudila, vidjela nas i istrčala potiho van, ali uplakana, i onda srela Arlena, koji je predavao društvene znanosti.

­ Dan tuče mamu!Onda   su   stvari   došle   do   upravitelja,   do   njegove   svijetle   sobe   s 

tapiserijama i posudicama izrađenim na ručnome radu.­ Vaša nazočnost u školi postala je nepoželjnom. Podrhtavanje brade. 

Nesposobnost da se kemijska olovka drži u ruci. On je bio uplašeniji od mene. Bože moj, kako je čeznuo da me izvrijeđa, izbljuje riječi, ispljuje me pravim riječima.

Svi ti akademski građani u savjetu, općinski vijećnici i ženske vojne dobrovoljke. Dan bješe poput psa koji sa sebe stresa vodu premda nije bio mokar. Međutim, moj život...

Bješe to ispit. Mora on to shvatiti.Mia nije htjela poći. Sve je bilo potpuno jasno kad su se stali voziti 

uzbrdo.   Kod   Strombergova   imanja   skupila   se  na   stražnjem  sjedalu, rukama sakrila lice i pomalo oštrim glasom nečujno nešto izgovorila. Annie je zamolila Dana da zaustavi auto.

­ Hoću kući!Annie joj je pokušala objasniti, no Mia je nije htjela slušati.­ Hoću kući! Hoću kući!Govorila je stisnutih zuba skrivena iza ruku. Annie iziđe i sjedne uz 

nju na stražnje sjedalo.­ Idemo sada na Stjarnberg. Nikako ne u Nirsbuu. A na Stjarnberg 

nas vodi sasvim drugi put. Nećemo proći čak ni mimo onoga puta kojim smo prošle prije. Tamo gore ćemo stanovati. Ima tamo i druge djece.

133

Dok je Annie govorila, Dan je nastavio voziti. Mia se bacila na leđa straga na sjedalu i počela vrištati. 

­ Zaustavi, Dan!No on je vozio dalje, i to vrlo polagano po neravnu putu, kojim su se 

izvlačili   trupci.  Put  je  vodio  prema Bjornstubackenu. Kad su zastali kod mjesta za utovar trupaca, ona pokuša zagrliti Miju. No Mia je za posljednju   godinu   dana   već  toliko   porasla   i   ojačala   da   se   mogla oduprijeti. Dan je izišao iz automobila i stao ih promatrati. 

On misli da  ću se predati. Izgledao je tako prokleto gadno. Upravo kao da  je to  očekivao.  Gnjev provali   iz  nje,  ali  se   istodobno  i  ugasi. Postajala bi bijesnom kad bi se osjećala pod pritiskom i mogla je izreći svakakve gluposti. Uz Dana se nikada nije osjećala pod pritiskom. Mia je još samo jecala, što je djelovalo smirenije. 

Dan je vani vezivao naprtnjaču. Izgledao je odsutan, a njoj se učinio blijedim. Vjerojatno je policijsko preslušavanje bilo neugodnije negoli ga je on prikazao.

­  Imaš   li   još  uvijek  želju?   ­  pitao   ju   je  kada se vratio.  Ona samo kimne.

Nije to ništa u svezi s njima. To je nešto što se znade dogoditi  za pijanstva u noći uoči Ivanja. Turisti, jedna strankinja. Bilo je strašno, ali je sada prošlo.

­ Tamo gore imamo veliko društvo ­ reče on tada. ­ Nitko nije sam.Spremanje stvari i plaćanje Aagot Fagerli proteklo je brzo. Ova je 

pitala za Dana. Ponudila joj je kavu prije nego budu otišli. Kao da je na taj način htjela upoznati Dana. No Annie joj se zahvalila na ponudi. Objasnila joj je da hitaju.

Bješe to riječ iz starijih vremena. No kad joj je već skliznula s usana, pomislila je da je to bilo dobro. Barem nešto što ljudi mogu razumjeti. Osjećala je isto snažno olakšanje kao kad je prvi put napuštala selo. No Dan je tada skrenuo prema prodavaonici.

­ Moram telefonirati.

134

Kao da su mu riječi ostale visjeti u autu. Mislila je da su sve te stvari ostavili za sobom. Prema njegovu se glasu moglo prosuditi kao da je bio vezan,  potpuno   zauzet.  Možda  zove  kući?  No  u   tom slučaju,  kamo? Rekao joj je kako sa svojim roditeljima ne želi imati više ništa.

No dogodilo se umorstvo. Pa i ona je telefonirala Henryji i Akeu iz kuće Aagot Fagerli i javila da je sve u redu.

­ Razgovarao je dugo i uporno. Promatrala ga je kroz staklo i osjećala bol u očima. Rezali su je živci u želucu. Tako ju je boljelo da je s vrstom nevjerice   zaključila:   ljubomorna   sam.   Sumnjičava.   Sve   ružno   što postoji. Uništena. Možda više nikada neću moći živjeti drugim životom osim ovim zapletenim.

Kad se vratio, nije joj ništa rekao o tom svom razgovoru. Možda nije imao   vremena.   Policijski   je   automobil   kliznuo   sa   stražnje   strane benzinske crpke istoga trenutka kada su i oni krenuli cestom prema Strombergovu imanju i planinama.

Kao da je cijelo vrijeme stajao tamo. Zatim ih je pretekao i zaustavio prije negoli su napustili selo. 

Smatrala je to neugodnim. Dan im se podrugivao. Rekao im je kako je ovaj svjetlocrveni Volkswagen stajao pokraj staje Aagot Fagerli od ranoga jutra.

­ Mogli ste ga pregledati bilo kada ­ rekao im je.Međutim, njih nije bilo briga što im on to govori. Htjeli su samo da 

pođe   s   njima   do   autokampa   gdje   su   imali   prostoriju   za   saslušanje. Annie je ipak ponuđena kava kod one stare Norvežanke, a poslije neka se prošeće s Mijom po strmome obronku. Prošla su dva sata prije negoli se vratio.  Onda su ogladnjeli,  pa im je jedino preostalo vratiti  se do kolibe i pripraviti nešto za jelo, u najmanju ruku za Miju. No ona je razmišljala koliko će joj trebati vremena da staroj teti objasni zašto su se vratili. I usto kako mora otići kupiti stvari za jelo, a poslije svega ponovno pospremiti kolibu. Dan je u autu imao nešto voća.

135

Dan   je   posjedovao   dva   načina   postojanja.   Ponajprije   znao   se oduševljavati, a bio je i energičan. Okruživalo ga je polje snage. Poticao je druge. Dok bi se kretao po sobi i govorio, svi bi ga promatrali. Kad ga je prvi put zapazila, zaključila je da taj čovjek posjeduje intelektualnu i seksualnu   energiju.   Tada   je   vjerovala   kako   je   to   u   njemu   volja   za životom.

Međutim, prije bi to mogla biti skupljena snaga. Volja. Oprijeti  se dosadi i nedostatku energije. Plesati. Biti zapažen.

Drugi je način njegova postojanja uvijek počinjao s bljedilom. Usne bi mu se stanjile, u glasu se osjećala razdraženost. Uvukao bi se u sebe i postajao tmuran. Pitala se ne  ide li  upravo sada prema tom stanju. Kopkao je po automobilu i ne pogledavši ih. Tihim je glasom pokušao objasniti Miji da  će krenuti sasvim drugim putem. Neće gaziti preko rječice. Postoji tamo malo više gore mostić, a iza njega lako prohodna staza kroz šumu sve do Stjarnberga.

Sve će naše stvari poslije dopremiti za nama.­ Pa kako to? Do tamo se ne može doći autom.­ Da, pa kako? Prenijet će ih vjerojatno.­ Nije mi jasno ­ reče Annie. ­ No kažeš da  će nam sve naše stvari 

dopremiti.Kad su kasno poslije podne stigli do mosta, vidjela je da je to prilično 

velik  most.  A   i   staza  bješe  široka,   s   tragovima traktora.  Dan  joj   je objasnio   da   je   to   novi   most.   Probijaju   put   za   prijevoz   trupaca. Vjerojatno će uskoro ovdje doći do krčenja šume. Njihova se zajednica osjetila ugroženom, no nisu znali točno što će se dogoditi i koliko će se krčevina približiti Stjarnbergu.

­ Petrus ne želi da se služimo mostom.­ Zato što pripada Neprijatelju?Međutim, činilo se kao da mu nije drago što se šali na račun toga.Trebalo  je  dosta vremena dok se nisu uspeli.  »Obično treba dobar 

sat«, objasnio joj je Dan. No sada su nosili teške naprtnjače, a morali su 

136

se i često zaustavljati da bi se Mia mogla odmoriti. Staza se neprekidno uspinjala. Bila je u vrlo lošem stanju. Stopala, šape i papci što su gazili po njoj potpuno su uništili koru s ispupčenih korijena smreka. Gdjekad bi naišli na dubok i jasan trag papaka, i to na crnom i muljevitom tlu. Annie nije ništa znala o tragovima. No tako velikih krava nema, pa je objašnjavala Miji da tu vjerojatno prelaze losovi ostavljajući za sobom velike nakupine okruglih i ovalnih brežuljaka svojih izmetina.

Stigli su do neke ravnine. Mia se i opet htjela odmarati, a Annie je postala  nervoznom  bojeći   se  da  će  Danu   dojaditi   što   se   kreću   tako sporo. No on je Miji pružio svoj dalekozor i stao je hrabriti.  Sada su smreke   postale   sve   rjeđima,   a   borova   više   uopće   nije   bilo.   Kraj   su preuzele  breze s  crnim zastavama lišajeva  i  svjetlozelenim oblacima lišća.

Dok su tako hodali, Dan je zviždukao. Annie je primijetila da toga uopće nije bio svjestan. Bilo je to nekakvo zviždanje bez tona, s jedva ispupčenim usnama. Uspjela je razlikovati dvije melodije. Jedna je bila neki šlager iz pedesetih, kojemu je ona znala jedino pripjev: Baš nam je krasno, baš nam je krasno , tu straga u autu.

A druga neka čeznutljiva pjesma. Hodali su preko jednoga sata prije negoli   se   dosjetila   pjesme.   Bila   je   to   melodija   iz   filma   Šerburski kišobrani.   Nijednu   od   tih   melodija   nije   mogla   povezati   s   Danom. Naravno, jer jednostavno ništa nije znala o njegovu prijašnjem životu. Bilo mu je teško. Više joj nije rekao. Jesu li bili tako siromašni? Ima li danas   izrazito   siromašnih   ljudi   u   Švedskoj?   Njezino   joj   se   vlastito podrijetlo   nikada   nije  činilo   tako   sitno   malograđanskim   kad   bi pomislila na njegovu prošlost. Nije  čak ni znala kako bi mu postavila pitanje o tome.

Uhvatila   ju   je   glavobolja   i   pretpostavila   je   da   to   mora   biti   zbog pritiska remenja od naprtnjače na leđa. Napokon nije više mogla misliti ni na što drugo. Pomišljala je kako će putem razgovarati, ali razgovora je bilo samo u početku ovoga puta. Onda su upali u prazninu misli i 

137

naporno   hodanje   i   bilo   im   je   sasvim   dosta   što   su   teško   disali   na usponima.  Glavobolja   joj   se  smjestila   iznad oka  i   sad  je   tu  osjećala razorno udaranje uz titranje pred okom.  Čim bi došli na malo ravnije tlo   ili   se  čak   počeli   spuštati,   Dan   bi   opet   profućkao.  Željela   je   da prestane, ali  mu to nije htjela reći.  Najzad stane zaostajati  s Mijom samo   da   ne   bi   slušala   to   prodorno   zviždanje,   koje   baš   i   nije   bilo pravilno.

Poslije dva sata prorijedila se i brezova šuma. Silazili su u nekakvo uleknuće u kojem je staza postala crnom i močvarastom. U travi su rasli gusti žbunovi planinčica. Pupoljci su joj bili još  čvrsto zatvoreni i zeleni, tek slabašno prelazeći u žuto. Sjećala se kako su bile izgubljene kod Nirsbue, no ovdje je shvatila da se nalaze gore visoko, gotovo u nekom drugom godišnjem dobu. Primijetila je da je trava popasena na mjestima gdje su se uzvišice izdizale ponad udoline. Kad su stigli do prve uzvišice, ugledali su Stjarnberg.

Nekoliko koliba, crvenih i sivih. Kamenito tlo. Najbliža koliba bila je izgrađena   od   balvana.   Balvani   su   mijenjali   boju,   odmjenjujući   siv, srebrnasti   i   sivozeleni   sjaj.   Malo   dalje   nalazile   su   se   kuće   obojene crvenom bojom. Vjetar im je  izjedao boju.  Izgledale su nenametljivo, razmišljala je. Razborito građene.

Sve bješe isprano od studenog planinskoga vjetra. Taj sa sobom nije donosio nikakvih mirisa, a ni topline. Bez okusa i mirisa ispirao im je lica  kao da se  radi  o  kamenim pločama ili   travnatim obroncima.   Iz brezove se šume čuo i zamirao ptičji pjev. Iza pasišta dizalo se kameno brdo.   Okomito   se   rušilo   prema   pojasu   brezove   šume,   razlomljeno   u obliku pravokutnika. Uplašile su je te besmislene ravne crte i kutovi. U drugim je smjerovima pasište bilo okruženo modrocrnim planinama s nepravilnim bijelim mrljama, sa sjevera, zapada i juga. Nepokretne i daleke. 

138

Korito rječice Lobber prolazilo je u širokom luku oko podnožja brda i dijelilo brdo sa šumom i pasištem od planina. No zapravo ih je udaljila razlika u visini.

Dijelile su ih različnosti. Daleko na sjevera nalazila se duga planina s izduženim obroncima i  činila se raspolovljenom kao razrezan kruh. Okomita površina presjeka planine sjala je modrom bojom. Izgledala je nestvarnom. Poput kulise. Ukoso iza nje vidjela se još jedna površina, ali bijela, na kojoj je svjetlucao led. Sve je to nalikovalo vrhu piramide i moralo je biti vrlo visoko i nalaziti se vrlo daleko

Strmi, rascijepani oblici, neljudski razmjeri.  Činilo se kao da se taj kameni kaos tek nedavno ukrutio  na vjetra.  Onda Annie začuje tih, meketav glas.  Kad  je svrnula pogledom prema pašnjaku ispod brda, opazila je stado sivih ovaca s janjadima. Zurile su sasvim mirne, gotovo nepomične.   Podigle   su   svoje   srebrnosive   glave   s   dugim   povijenim gubičicama okrenutim prema stazi. Uši su im bile ružičaste, obasjane suncem. Znala je kako očekuju da se netko od njih pomakne ili nešto kaže. Mia se uplašila. Onda Annie krene nekoliko koraka prema njima. No tada začuje i nekoliko riječi, nekakvu dječju pjesmicu za koju nije znala odakle dolazi.

Ovčice male, ovčice male, ne bojte se za janjiće svoje.Tako su lijepi, tako su lijepi, grehota bi bila uzeti koje.Mia se smijuljila držeći vršak jezika među zubima. Ovce su nastavile 

pasti.   Dakako   da   joj   nisu   prepoznavale   glas,   ali   ih   ona   ipak   nije uplašila.

Neki   je  pas počeo  lajati.  U tišini  kakva  je  ovdje  vladala mogla  je razabrati   šaputanje   trave.   Moglo   se  čuti   kako   zvoni   maleni   slap   u daljini. No tu je tišinu uspjela čuti tek kad ju je razbio onaj pasji lavež, a iz smjera brda začuli se zvuči.  Bili su potmuli, redoviti  i stravične snage. Isprva ih nije mogla povezati s pojavom tamo kod ugla kuće koja je   tiho   i   ritmički   podizala   i   spuštala   sjekira.   No   onda   joj   uspije 

139

razlikovati taj suh i stvaran zvuk oštrice sjekire od jeke što je stizala s okomite strane brda.

Još   uvijek   nije   znala   ništa   i   sve   je   prihvaćala   kao   stvarnost. Pradrevnost   drvosječina   udaranja.   Sigurnost   u   ritmičnom   zvuku udaranja oštrice sjekire o drvo. Vječnost pasjega laveža.

Kad su prišli bliže, opazila je da drvosječina duga, razdijeljena brada nije oko usta bila bijela već  žuta. Oči mu nisu bile mutne, niti su se suze cijedile iz njih. Tako star, kao što se to činilo pri prvom pogledu, ipak nije bio. 

Petrus. Dobila je dojam kako je to cijepanje drva priređeno tek kad Dana, nju i Miju primijete iz kolibe koja se nalazila najbliže stazi. Pas je, naravno, izišao iz kolibe istodobno s čovjekom. Inače bi počeo lajati mnogo prije. A onda se pojavila Brita u dugoj, kod kuće sašivenoj suknji i s pregačom koja se podizala na trbuhu. Brita bješe, naime, u visokom stupnju trudnoće. Pletenica na zatiljku bila joj  je smotana u  čvor. A pletenice   dviju  djevojčica   spuštale   su   im   se   sprijeda  preko   ramena. Annie primijeti kako se sjaje. No taj je sjaj potjecao od zamašćene kose. 

Pletenice   su   im   bile   ispletene   tik   uz   glavu   i   podijeljene   udvoje. Zbunjena, Annie osjeti gađenje. Mia se ukočila. Djeca su kao tuđi psi. U pripravnosti,   gotovo   na   granici   straha.   Stoga,   kad   su   ih   poveli   u brvnaru, nije ni  čula ni vidjela ništa više osim Mije i te strane djece. Bila je i umorna od puta više negoli je htjela pokazati, a i znala je da je Mia vrlo gladna.

Ponudili  su ih kašom. Brita  ju  je zaimačom vadila iz lonca što se nalazio   na  željeznom  štednjaku.   Bila   je   to   kaša   od  žitnih   ljusaka   i sjemenja   te  nekakvih malenih,   tvrdih  komadićaka.  Petrus   je  svojim melodioznim   glasom   pozorno   raščlanjivao  čega   sve   tu   unutra   ima. Polagano   je   navodio   i   zatim   ponavljao   imena   trava   i   biljaka,   vrste sjemenja, voća i oraha. Mia odgurne tanjur tako da je mlijeko izletjelo iz njega.

­ To smrdi ­ rekla je. ­ Kao cipele iznutra.

140

Bezizražajne   oči.   Svi   su   je   pogledali.   Bilo   je   to   kozje   mlijeko, objasnila je Brita, a takvo su mlijeko jedino imali. 

Annie uhvati panika. Ne nekakav brzo prolazeći bijes, već  panika, koja  će ovladati njome za dulje vrijeme. Što ako Mia neće htjeti piti mlijeko? Ako ne bude htjela jesti?

Stigli   su   do   cilja.   Ozbiljno   je.   Dan   je   izišao.   Nad   štednjakom, uzidanom između ploča škriljevca, sušio se par čarapa. Glava ju je tako boljela da nije mogla gledati u prozor kroz koji je sunce nadiralo u sobu. Nitko da bi  prozborio riječ  o  onome što se dogodilo  dolje  kod rječice Lobber. Nitko je nije pitao što je tamo vidjela. Onaj je pjevajući glas pričao o divljim vrstama  žitarica i  onim kultiviranim. Mia  je sjedila skupljenih usana i  izbjegavala pogledati u bilo koju od dviju stranih djevojčica.

Oni će stanovati u razložnije građenoj zgradi. Annie zaključi da će to biti bolje. I stropovi su tamo bili viši. 

Premda je bila ružna. Povezana s nečim što su nazivali  kućom za kuhanje. Nije baš shvatila što bi to zapravo imalo biti. No u toj kući nisu  kuhali.  Malo  dalje  bio   je  kozarnik   izgrađen  od  valovita   lima   i dasaka.

Petrus i Brita nisu s njima ušli u zgradu. Dan joj je pokazao sobu. Prvo što je zapazila bila je glava s čupavom kosom. Osoba što je ležala u postelji  navukla   je  preko sebe  pokrivač  tako da  joj  se  vidjela   jedino glava. A ta se glava nije micala.

­ Lotta!Dan je to ime izgovorio gotovo molećivo, kao djetetu. Onda lice izviri, 

a malo­pomalo za njim i tijelo, mršavo i ponešto iskrivljeno. Nije to bilo nikakvo   dijete.   Lotta   bješe   odrasla  žena   bolesna   izgleda.   Mia   ju   je pozorno promatrala čvrsto se držeći za naprtnjaču s Krete.

Bila  su tu dva  ležaja na kat  izrađena od metalnih  cijevi.  Soba  je imala samo jedan prozor. Ispod prozora nalazila se ploča od masonita 

141

koja je služila kao neka vrsta stola.  Na ploči   je stajala petrolejka,  a druga je visjela na klinu zabijenom u zid. Zidovi su bili tapecirani, no tapete su prebojane sivomodrom bojom. Mjestimice su se nabrale, a i popucale. Uz jedan je zid stajao željezni kamin, a pokraj vrata visjelo je zrcalo uokvireno oštećenim plastičnim okvirom. Opipala ga je. Nije to bila plastika, već celuloid.

Lotta  je  jedan od dvaju stolaca postavila uza svoju postelju da joj posluži kao noćni ormarić. Savila je svoje gnijezdo. Na zidu su visjele slike mačaka. Inače se Lotta nije brinula za tu sobu. Od zavjesa su preostali   još   jedino   viseći   ostaci   neke   rastrgane   pamučne   tkanine. Sivožuta boja tih ostataka bila je nekoć zasigurno bijela. No rubovi su im   bili   još   uvijek   zeleni   i   crveni.   Ta   tkanina   nekadašnjih   zavjesa probudila je u Annie sjećanje na djetinjstvo, baš kao i onaj okvir zrcala. Četrdesete   godine.   Krpara   što   se   pružala   od   vrata   do   stola   pokraj prozora bila je tako prljava da se ni boje na njoj nisu razlikovale.

Nevjerojatno. Možda bi  čak počela i praviti planove ­ bijele zavjese, lonci   s   poljskim   cvijećem,  čiste   krpare   ­   da   nije   bilo   te   glavobolje. Osjećala se vrlo loše. Stoga oprezno sjedne na praznu postelju pazeći da glavom ne udari o gornju. Gledala je u Dana. Očekivala je da on nešto kaže.   Objasni.   No   pogledi   im   se   nisu   sreli.   Bio   je   zabavljen razvezivanjem naprtnjače i pričanjem s Lottom.

­ Sad ću vas ostaviti tako da se možete dogovoriti kako ćete sve ovo srediti ­ rekao je. No glas mu nije zvučao mirno. Bit će da je nešto ipak primijetio.

Annie   je   od   prvoga   trenutka   govorila   kako   ne   može  živjeti   u zajednici.  To  je  zapravo bilo   jedino što  je  uvjerljivo  tvrdila.   Inače  je njezin  život bio otvoren. Htjela ga je promijeniti.  Ali nikada  živjeti  s drugim ljudima. Nipošto poslije onog dijela Stockholma, Enskedea.

Iako mu nije pričala o Enskedeu. Bilo bi, naime, nevažno jadikovati o skučenosti u vlastitoj kući. Zvuci iz zahoda. Čitanje burzovnih izvješća na radiju. Buka usisivača. Susjedova cirkularna pila za drva. Za Dana 

142

bi to možda bio raj. Kuća.Obećao joj je pronaći kuću samo za njih da bi napokon u pismima i pisao o Nirsbui. Međutim, nije bilo moguće nešto nasilno   zauzeti.   To   je   valjda   shvatio.   Svaka   zgrada   ipak   pripada nekome. Pa makar to bila i koliba samo za boravak preko ljeta. Mislila je kako je on to već sve sredio. Da je sve zapravo gotovo. O tome pisao nije. Možda govorio telefonom?

­ A je li ova postelja slobodna? ­ reče tada ne mogavši izbjeći da bude ironična. Bila je vrlo blizu osjećaju pritiska.

Lotta kimne. Sjedila je zgurena na rubu svoje postelje i činilo se kao da joj je hladno.

­  Vi ne  želite stanovati  zajedno s nekim drugim? Annie  je morala pogledati  u  njezino  sivo   lice.  Lotta   je  sličila  psu koji  očekuje  da ga izbace udarcem noge. Mia se uspne na gornji, slobodni ležaj. Nije tu bilo nikakvih ljestava i  Annie nije uspjelo saznati  kako je to Mia izvela. Sjedila   je  sada gore sa prugastom naprtnjačom u krilu.  Napućila   je usne i nabrala obrve tako da je nalikovala malenom, inteligentnom i opreznom majmunu. Moram biti  na oprezu, razmišljala  je Annie.  Sa svima.

­ Tko još stanuje u ovoj kući? ­ upita. ­ No da, ja znam tko stanuje ovdje, ali ne znam u kojoj kući.

­   Postoji   samo   ova.   I   onda   Petrusova   i   Britina.   Tu   su   još   dvije prostorije do ove. I kuhinja. Bert i Enel stanuju u jednoj, u oni imaju svoju djevojčicu. A Onis u drugoj s Matsom. Premda postoji samo jedan ležaj. Zapravo, hoću reći ­ dva. Jedan poput ovoga.

Govorila   je stokholmskim naglaskom. I bojala se da  će je   izbaciti. Nije imala izbora: ovdje ili kod Berta i Enel. 

Stidljivo se smješila. Onda će Mia odozgo:­ Zašto su joj zubi tako sivi?Trebalo je to izreći šaptom. Međutim, pretvorilo se u prodorno glasno 

pitanje.  Lotta  jednom rukom obuhvati  svoj   jastuk,  zgrabi  pokrivač  i izleti   iz  sobe.  Trenutak poslije  se  vrati   i  stane sa zida skidati  slike 

143

mačaka. Čavlići su popadali po postelji. Moraću se sjetiti toga, pomisli Annie. Da ne bi netko legao na njih. Kao da sam od leda. Trebala sam je ipak spriječiti.

­  Pa nije  potrebno da tako odjuriš  odavde  ­  reče   joj.  Nije  zvučalo nimalo  uvjerljivo.  Glavobolja   ju   je  sada  počela  strašno mučiti  pa  se bojala da će povraćati. A gdje u tom slučaju? Pa valjda postoji kakav­takav zahod?

Lotta   izvuče   kovčeg   i   dvije   torbe   što   su   se   nalazile   ispod   ležaja. Strugali   su  dok   ih   je   izvlačila,   i   to   je   stvaralo   jaku  buku.  Očito   je smogla malo snage pa je sa svom tom bukom zazivala pomoć. No Annie je legla i zaklopila oči. Osjećala je miris plijesni iz jastuka, a vonj stare, pjenaste gume bit će da je dolazio iz madraca. Samo jedan pokret i ja ću povratiti.  Sve ovo neka Den sređuje.  Čula je kako su se vrata bučno zatvorila, a celuloidni okvir slike udario o tapete. Bile su same.

Morat  će   pokušati   zaspati   na   trenutak   kako   bi   joj   se   glavobolja makar malko smirila. Dan se vratio, a Annie je postalo jasno kako je moralo proći podosta vremena, no nije uopće mogla ni pogledati na sat. I dok je žmirkala, sunčana je svjetlost prodirala kroz prozor. U glavi joj se sve zibalo, pucketalo. Rekao je da bi trebali jesti, na što ga je ona zamolila neka Miju povede sa sobom.

­ Jaja... ­ prošaptala je. ­ Ona jede jaja.U toj  njezinoj  obamrlosti  pristizale  su  joj  slike od prethodne noći. 

Ono izborano, drveno lice. Neka kapuljača. Bože dragi, pa što je to? Kako mozak može proizvesti slike nečega što 

nikada nismo vidjeli? Opako. Osušeno. Glava što bješe mrtva, a ipak živi. Kao sagnjilo drvo što po pukotinama vrvi životom.

Mia se vratila i stala raspakiravati naprtnjaču s Krete. U njoj su bile njezine Barbie­lutke i njihova odjeća. Ken je na sebi imao tek gaćice od bijele gaze. Barbika je imala ružičasti prslučić  i gaćice isto takve boje. Počela ih je odijevati. Dan nije bio s njom. No na vratima su stajale one 

144

dvije djevojčice. Annie je znala da im je devet odnosno sedam godina i da se zovu Sigrid i Gertrud.

Činilo joj se kao da promatra pripitomljene  životinje. Pravila se da spava jer samo tako nije trebala razgovarati s njima. Mia je pričala, no Annie je razabrala da se obraća svojim lutkama. Ili su se one obraćale njoj.   Kad   bi   se   poistovjetila   s   Barbikom   i   htjela   odjenuti   večernju opravu od srebrnaste tkanine, glas joj se povisivao do umjetnog falseta. No Mia je bila razložna pa joj je govorila kako vani puše. Ken je samo nešto mrmljao.

­  Zašto  niste  bile  na autobusu?  ­  čula  je  kako  jedna od djevojčica govori s vrata. Nije znala obraća li se to njoj. 

Nadala se da je pitanje postavljeno Miji, ali ni ona nije odgovarala.Ona mala skupina kod autobusa! S Inka kapama! Oni su mislili da 

ćemo doći, preleti Annie kroz glavu. Ali mi smo bile došle. Iako smo se u onom trenutku zatekle u crkvenom dvorištu.  Miris  pjenaste gume pojavljivao   se   i   nestajao   u   valovima.   Morat  ću   posuditi   plahte   za postelje, pomisli Annie. 

Dok mi ne dopreme moje vlastite. I tablete protiv glavobolje.

Probudila se uz drukčiju svjetlost. Mora daje bila večer. Osjećala je i dalje glavobolju, ali ne tako jaku. Mogla je i gledati bez osjećaja boli. Da, sag bješe prljav baš kao i zavjese. Sve je skupa bilo siromašno, sivo, smrdljivo   od   dima   i   zamrljano   od   desetogodišnje   vlage.   Kuća   je pripadala Ribičkom klubu Wifsta. Sad se prisjetila.

U   ono   je   vrijeme   brodogradilište   Wifsta   posjedovalo   šume   oko Stjarnberga. Sad je već dosta vremena prošlo otkada su sve to prodali nekom   drugom   poduzeću,   a   njihovi   uposlenici   nisu   dolazili   ovamo. Možda su imali neko drugo mjesto.

Došla je ovamo raditi. Učiniti sve ljepšim, a ne ući u nešto već gotovo. Mia se, mumljajući, igrala na gornjem ležaju. Kenu je i Barbiki zacijelo bilo   očitano   zbog   njihovih   zahtjeva.   Navečer   su   održali   sastanak   u 

145

glavnoj kolibi. Brita je pripremila biljni čaj s medom. Petrus je objasnio Annie kako na ovakvim sastancima planiraju poslove za sljedeći dan. A onda može svatko od njih iznijeti svoje probleme.

­  Probleme?   ­  glupo   je  ponovila  Annie,  pa   ju   je  Petrus   zabrinuto pogledao. Nastala je tišina. Dan se njihao na pletenom stolcu. Donio je sa sobom vlat  trave  i  žvakao  je.  Rumena mu  je  svjetlost  večernjega sunca,   što   se   probijala   kroz   prozor,   padala   na   lice.   Kao   da   je   bio napravljen od zlata.  Annie osjeti  neki  lagani pokret u donjem dijelu trbuha. Proširio se zatim toplim valom krvi prema bedrima. Htjela je učiniti baš isto što i on ­ nagnuti se natrag i zaklopiti oči.

Na kuhinjskom su kauču sjedili Enel i Bert s Enelinom djevojčicom, kojoj je moglo biti pet godina. Zvala se Pella, a kad bi Mia  čula za to ime, samo je puhnula kroz nos. 

Enel bješe mršava i  žilava,  a Bert poprilično koščat.  Traperice su opušteno visjele na njemu.  Ćelavio je i imao smeđe oči.  Svatko se od njih dvoje bio razveo i onda su se skrasili ovdje. Dan joj je bio pisao da je Bert arhitekt, ali to nije bilo točno. Zapravo je bio tehnički crtač  i namješten u Državnom arhitektonskom uredu u Nynashamnu. Enel je radila kao bolničarka u tamošnjoj bolnici.

Marianne Ohnberg nazvali su Onis i ona je jedina od sviju došla iz Jamtlanda. Međutim, više je godina živjela u Stockholmu i tamo dobila sina Matsa. Radila je u socijalnoj skrbi,  i  to u prihvatilištu za djecu teško ometenu u razvoju. Bila je podebela, s vrlo lijepim licem. Tako je jako izgrizla  svoje nokte da joj   je   izranjeno meso po vršcima prstiju počelo oticati. Lotta je skupljena sjedila pokraj Onis s majicom koja joj je prebivala ramena. Plakala je. Lice i očni kapci su joj otekli, a usne bile ranjave.

Tiho su razgovarali o kuhanju. Annie je s vremenom shvatila da je riječ  o  kozjem siru.  Pričali   su  o   stočnoj  hrani   obogaćenoj  hranjivim sastojcima. Bert je smatrao da bi janjad trebalo dodatno prihranjivati. Petrus   je  opet   svojim melodioznim glasom tvrdio  kako  im  je   ispaša 

146

sasvim dovoljna. Trava je ovdje dovoljno sočna i divna. Razvukao je tu posljednju   riječ  tako   da   je   posebno   melodiozna   zazvučala. Di...i...i...vna... ­ propjevao je. Čudan bješe taj njegov glas. Kao da njime pjeva. Kao da govori nekim starodrevnim narječjem. No kojim? Sve što bi izrekao zvučalo je smireno i promišljeno. Smješkao se u svoju svjetlo­smeđu bradu, žućkastu oko usana. Annie se strašno bojala neće li Mia i opet nešto izvaliti u svezi s time. Na neki način to se žutilo oko usana činilo kao da je upravo nešto pojeo, a dio se toga zadržao oko usana.

Kad   se   budem   odmorila,   sve  će   mi   se   ovo   ovdje   učiniti   divnim, razmišljala   je   Annie.   Svi   ovi   ljudi   koji   su   spremni   pomoći   jedni drugima.  Smirenost.  Svi  su  pričali   tiho.  Dan  je  šutio.  Pa  i   to  bješe neobično. Sjedio je pod slapom sunčeva sjaja. Nije uspijevala dokučiti je li blijed i je li upao u jedno od svojih teških raspoloženja.

Vjerojatno je ipak bio samo umoran. Kad Mia bude zaspala, moći će leći zajedno. I onda se  voljeti tiho i silovito, onako kao što gotovo uvijek bude kad je čovjek vrlo umoran ili ima laganu vrućicu.

­ Lotta...Petrusov je glas zvučao molećivo. Annie je shvatila da su stigli do 

problema. Moram ukloniti svoju ironiju. Ona mi služi kao obrana. Dan ju je znao vršcima prstiju pomilovati po licu kao da želi iz nje odagnati neku bol. 

»Tamo gore nećeš trebati tu svoju ironiju«, govorio joj je.­ Teško je govoriti  dok su tu nazočni novodošlice ­ započela je Lotta, 

a Annie pomislila: evo, dobili smo po  zubima!­ Pokušaj!­ Sva sam izvan sebe već više dana.Sjedila   je   na   podu   leđima   naslonjena   na   zid   od   balvana,   a   tada 

naglim pokretom skupi noge, rakama obgrli  koljena i sakrije lice.­ Annie ­ obrati joj se Petrus.­ Da, što?Svi su je gledali.

147

­ Mi bismo te  željeli upoznati ­ reče joj Petrus. ­ Reci nam zašto si tako napeta.

Čekali  su.  Naprosto  su  je  prisilili  da  nešto  kaže.   I   to,  naravno,  o onome što ju je tištilo. Međutim, zašto bi im baš i morala to reći? Nije htjela pričati o takvim stvarima u Mijinoj nazočnosti, nipošto kad bi djeca takve stvari mogla  čuti. Sva su djeca tiho sjedila pokraj svojih roditelja pozorno slušajući i promatrajući je.

­ To je zbog onoga što se dogodilo tamo ­ objašnjavala je. ­ Zbog one nesreće pokraj rječice Lobber. Ja sam ih, naime, vidjela.

­ Annie ­ obrati joj se Petrus i prikuči joj se tako blizu da je mogla osjetiti njegov dah. Neobičan miris. Kao u nekakve životinje. Je li to od kozjega mlijeka? 

­  O tome nemoj  više  razmišljati   ­   reče  joj  Petrus,  a   isti   taj  miris prostruji preko nje još jednom, kiselkast i blag. ­ S time je sada gotovo. Nas se to ovdje gore ne tiče.

­ Ali ja sam ih vidjela... čovjeku pada na pamet... no da, želi saznati kako   se   to   dogodilo.   Objasniti,   mislim   reći.   Mi   smo   tu,   blizu   toga mjesta.

­ Nismo.Bilo je fantastično tako nešto reći. Nismo! Mi nismo blizu. Nije imala 

vremena prosvjedovati.­  Ovdje  si   ti   sve   to  napustila   ­  nastavi  Petrus.   ­  Napustila  svijet 

večernjih novina. Ti si sada ovdje.­ Draga Lotta!Brita je položila ruke oko uglatih leđa. Kao da na podu sjedi neko 

skutreno dijete. Lotta je podigla lice. Bilo je vlažno. Vlažno i otečeno. ­ A što je sad? ­   Strašno   je   jer   svi   to   na   meni   odmah   primijete   ­   reče   Lotta.   ­ 

Osuđena sam. Uvijek bude tako. Svi to na meni zapažaju.­ Ne slažem se s tobom i ne mislim tako ­ usprotivi se Brita.

148

­ Da, da, pa čak i djeca. Ova nova. »Kako su ti sivi zubi«, rekla je. Ne mogu to podnijeti. Odmah je primijetila.

Annie pogleda Miju koja se ukočila napućenih usana. Znala je da je sada  čvrsto  stisnula zube.  Obrve su  joj   iskočile,   lice   joj  se naboralo. Mali se majmun pojavio. O Bože, sad će sve otići dovraga, pomisli Annie i brzo reče:

­ Mia nije rekla baš tako. A usto, zar nisi upravo rekla da si... da si imala tegoba posljednjih dana. A mi smo stigli poslije podne.

Hladno   i  oštro.  O,  Bože!  Govorila   je  glasno kao da se  našla  pred razredom. Svi su je promatrali osim Lotte.

­  Annie,  ne   trebaš   se  braniti.  Barem ne  ovdje.  Svi   smo  mi  ovdje prijatelji ­ javila se Brita.

Annie je htjela reći da ona nije branila samu sebe, no odustane kad je kutkom oka, strelovito brzo primijetila nešto nevjerojatno ­ Dan se smijuckao.

­  Želi   li  netko još  nešto reći?  ­ upita Petrus. Taj priča kao knjiga, prođe   Annie   kroz   glavu.   Kao   kakva   prokleta   Biblija.   Vjerojatno   je primijetio kako bi sve moglo ispasti iz kolotečine. Sigrid sa svijetlim pletenicama snažno uhvati dah.

­ Da? ­ Ova se nova djevojčica igra s Barbikama.­ Mia?Kimnula je glavom nekoliko puta.   ­   No   da,   no   da   ­   umirujuće  će   Petrus.   ­   Takve   stvari   mi   ovdje 

zaboravljamo. Ima tu mnogo  čega drugoga. Janjaca i mačića.  Živih i zabavnih.

Govorio je blago,  čak vrlo blago, ali je Mijino lice ostalo nepomično. Nastavljao je pričati svojim pjevajućim glasom kao da po svaku cijenu mora utjecati na nju. Neće to ići, znala je Annie. Neće sve dok bude imala taj izraz lica.

­ Barbike su mrtve ­ reče joj Petrus. ­ Zar ne?

149

Sad  će   nastati   pakao,   pomisli   Annie.   Međutim,   na   njezino iznenađenje Mia odvrati gotovo beskrvno:

­ Onda ih valjda treba i pokopati.­   Točno,   točno,   imaš   pravo   ­   slagao   se   Petrus.   Smješkajući   se 

pogledao je Annie. Zapravo s izrazom zadovoljstva. A to je zadovoljstvo zapravo izrazila njegova meko povijena brada. I tada prekinuše. Vani je bilo toplo, ali vani, na pašnjaku, nisu mogli ostati, jer je došlo vrijeme kukaca   zvanih   komarčići.   Sad   je   barem   saznala   ime   tim   gotovo nevidljivim kukcima.  Oni su  joj  pružili   izliku da se  s  Danom mogla povući   u   kuću.   Mia   je   dojurila,   pokupila   Barbiku   i   Kena   i   onda iščeznula.

Odmah je primijetila da je nestao madrac s Lottine postelje. Možda je to trebala srediti. Međutim, zasad može biti i tako. Jednu će noć moći biti same. Dan je, naime, ponovno nestao. Nije znala što on to radi dok ga nema. No sve će se razjasniti. Izišla je pogledati kuhinju. Bio je tamo željezni štednjak i stol s voštanim stolnjakom i jedan jedini ormar na zidu.  Na  podu   tri   škrinje.  Vjerojatno  su   ih  upotrebljavali  kao  neku vrstu  ormara   jer   su  u  njima  bile  vrećice   sa  živežnim namirnicama. Posvuda bješe čisto, a svežnjevi raznih trava sušili su se obješeni iznad štednjaka. To je djelo Onis i Enel,  pomislila je.  One sigurno drže do čistoće. Bit će tu sasvim dobro. No Dan mora napraviti ormare.

Kroz   prozor   je   doprla   neka   tugaljiva   pjesma   kojom   se   nekoga oplakivalo. Na svoje iznenađenje Annie opazi da to pjeva njezina Mia. Činilo se da joj Sigrid i Gertrud pripomažu. U travi na obronku ponad kuće vidjela se mala hrpa cvijeća. Mia je glasno tulila i  mahala oko sebe svežnjem brezinih grančica.

Kad   je   Annie   izišla,   primijeti   kako   ispod   cvijeća   izviruje   gola Barbikina noga. Ta mala, ukočena noga grdno je dirne. Mia je s velikim uživljavanjem   pokapala   Kena   i   Barbiku.   Napravila   im   je   i   križ  od drvenih štapića. Dobro izrađen, zajedno pribijen čavlićem.

Bit će da joj je netko pomagao. Možda je Sigrid već bila tako vješta.

150

­ »Zemlja zemlji, prahu prah, Bog je smrt i prah i zemlja, od zemlje jesi,   prah  ćeš   biti...«,   pjevala   je   Mia   neku   svoju   složenicu   riječi   za pokojnike, a Annie željela da što prije prestane. Ali ne...

­   »Velika  će ptica doći, donijet  će ti smrt i prah...« Sigrid i malena Gertrud pokušale su pjevati zajedno s Mijom, no nisu znale ni riječi ni melodiju. Na kraju je ipak sve bilo gotovo, sasvim gotovo kao da je išlo onako kako piše u knjizi.

­ Sada spavaju ­ smireno reče Sigrid.­ Zato  će dobiti i šator ­ rekne Mia i odjuri u kuću.  Činilo se da joj 

komarčići nimalo ne smetaju iako je Annie bila na kraju snaga u borbi s  njima.  Stala   je  uz  kuhinjski  prozor   i  promatrala  kako Mia  ponad svojih lutaka i cvijeća postavlja rupčić kao šatorsko platno. Sigrid joj je pomagala poduprijeti ga štapićima.

Kad   je   sve   bilo   gotovo,   Mia   ode   od   drugih   dviju   djevojčica   i   ne pogledavši ih. Zaspala je čim se popela na gornji ležaj. Istina, trebala se i  oprati,  ali  Annie nije znala kako to učiniti.  Sutra  će,  zaključila   je. Onda ćemo sve početi ozbiljno. 

Dan je došao i pružio se po postelji. Lice mu je bilo vrlo blijedo.­ A što to svi vide na Lotti? ­ upita ga ona.­ Što to?­ Pa to sa sivim zubima.­ Raspravit ćemo to kad Lotta bude prisutna.Sklopio   je  oči.  Koža mu  je   izgledala  nekako sivom  i  vlažnom.  Ne 

osjeća se dobro,  padne joj  na pamet.  Opet su mu došli  njegovi teški trenuci. No ipak se nije mogla suzdržati od propitkivanja. 

­ Ipak bih htjela znati o čemu se to radi.­ Amfetamin.­ A je li? Znači, brinete se za nju. Hoćete joj pomoći.­ Da, mi se brinemo za nju ­ reče joj. ­ I ti s nama.No prije negoli je legla, pošla je van po Barbiku i Kena. Bio je tamo i 

križ  i  rupčić,  koji   je  trebao predstavljati  šator,  a  i  cvijeće.  Međutim, 

151

lutkama   ni   traga.   Prokleti   balavci,   ljutila   se.   Licemjerni   mali monstrumi! Iako, to je posve ljudski. Ne teže ni za čim većim. A sutra ću prestati misliti loše, ali ću im se obratiti oštrije. Pa one su ipak samo djeca.

Petrus i Brita su već  legli. Annie je bilo neugodno kad joj je Petrus otvorio,   odjenut   u   sivoprugastu   noćnu   košulju,   koja   mu   je   dosezala gotovo do poda. Tiho je prošaptala kako su Sigrid i Gertrud odnijele Mijine lutke. 

Povukao ju je unutra. Dok su vrata nakratko bila otvorena, komarči i drugi   kukci   nahrupiše   unutra   prema   toplom.   ­   Nisu   ih   odnijele djevojčice   ­   reče   joj.   ­  Već  ja.  Miji  neće  nedostajati.   I   sama si  čula. Prihvatila je da su umrli.

­ Može biti ­ odvrati mu Annie. ­ No bit  će ipak najbolje za sve nas ako ujutro, kad se Mia probudi, ustanovimo da su uskrsnuli.

Promatrao ju je svojim okruglim, modrim očima. Bilo je tuge u njima.­ Daj mi ih ­ zatraži.Polako se otputio do sanduka za drva i otvorio ga. Dok joj je pružao 

lutke, izgledao je neizmjerno tužan. No njoj se učinilo kao da ga je već prozrela. Nije njemu žao, mislila je. Gad je on.

 ***

Nipošto joj nije smio reći kako se zove. Trebao je izmisliti neko ime 

kao što je to ona, uostalom, učinila. Sada je znala da mu je ime Johan, što   je   ona   pretvorila   u   Jukka.   Istina,   kod   kuće   je   Per­Erik   postao Pekka. No Jukka ipak zvuči previše finski. 

­ Jukka, Jukka, Jukka...Izgovarala je to ime dok bi sjedila na njemu s njegovim pimpekom u 

sebi. On se stidio. Ali je taj stid bio sladak. A ona se smijala.

152

Spavao   je   do   kasnoga   prijepodneva   i   probudio   se   sav   znojav,   sa suncem koje mu je sjalo ravno u lice.  Bio je malko uplašen. Nije se, doduše, bojao. Međutim, bješe nekako napola ustrašen... Hoće li mu reći kako je došlo vrijeme da ode? Nije imao novaca. Morao je ostati barem dok ne prođe Ivanje. Ili da možda pokuša posuditi novaca od nje? No hoće li mu htjeti posuditi? Možda mu se nasmije u lice. A možda mu i dade mnogo, nekoliko stotici. Naprosto, nije znao.

Kad je došla, imala je u košarici čajnik i posudu za kuhanje kave. I sendviče.   Sve   je   izgledalo   svakidašnje,   gotovo   normalno.   Isprva   je mislio da je na sedviču bio premaz od kozjega sira, ali je onda osjetio daje to zapravo bio maslac od kikirikija. Ona nije jela ništa. Ipak, pila je s njime čaj. No pokvarila ga je ulivši mlijeko u njega. 

Trebala ga je, ipak, najprije upitati.­ Skuhat ću novi čaj ­ rekao je.­ Ne smiješ nikamo izići ­ sa smijehom mu je odgovorila.­ Ali ja moram izići! ­ Dobro, ali se onda tako postavi da te, dok mokriš, ne mogu vidjeti iz 

kuće.Dok je  tako stajao uz rub potoka,  a nad njime blistalo   i  treperilo 

brezino lišće, sjetio se što je sanjao neposredno prije negoli se probudio. Letio je iznad velikih šuma. Bio je plavkasti sumrak, a on je letio ne čudeći se tome. Pod njime nije bilo ničega drugog osim krošanja drveća. Letio   je   nisko   i   promatrao   dim   i   vrtloge   iskara   s   vatri   što   su   se svjetlucale dolje po krčevinama.

Kad se vratio u kolibu, sjetio se kako mu je ona, dok su ležali na madracu, nešto pričala. Kako je Europa nekoć bila prekrivena golemim šumama sve tamo od Kavkaza pa do Atlantika. Doduše, Kavkaz se u to doba zvao nekako drukčije, ali to je zaboravljeno. Ljudi su palili vatre za dugodnevice, ljetnog solsticija. I to po cijeloj Europi. Po šumama koje se nisu zvale Europa. No čudno je u svemu tome bilo što je sanjao kako vidi razlistalo drveće u sumrak. Kestene i hrastove, tamne brijestove, 

153

lipe i jasenove. Gustu šikaru lijesaka. Grmove brusnica.   Drenovinu. Nije  bio baš  siguran  je  li  svo to drveće  i  grmlje   ikada vidio u svom životu. Ona je samo izrekla riječi, a on je usanjao da ih je vidio.

Kad je pojeo sendviče,  ona je zaključala vrata.  Prišla   je  prozoru i navukla zavjese. Mislio je reći kako bi trebao oprati zube, ali se nije usudio.  Bojao  se  da  će  mu se  smijati.  Spustila   je  smičak na svojim trapericama   i   izišla   iz   njih.   Ostale   su   ležati   na   podu   s   otvorenim rupama   za   noge.   Podsjetilo   ga   to   na   neki   crtani   film.   Ako   bude zakoračila natrag, nogavice će joj se ponovno uspuzati uz noge i zatim sklopiti oko njezine male, čvrste, ponešto ispupčene stražnjice. Pa ona i nije tako stara kao što mi se to učinilo jučer, pomislio je. Inače bi joj guzičica bila plosnatija. Ili joj je možda kralješnica povijena?

Odbacila je svoju prugastu majicu i sad joj je ponovno vidio grudi. Nalikovale   su  nekoj  vrsti  bjelkastih  kolačića s  džemom na vršcima, onakvima kakve je Gudrun znala praviti. Oraspoložila ga je ta pomisao pa je i nestalo njegove uplašenosti. Zaželio joj je reći: hoćeš li pozdraviti staroga znanca? 

Prošla mu je ta pomisao glavom kad su spustili madrac na pod, a on se  spremao ponovno ući  u  nju.  No nije   to  rekao  jer  se  plašio  da  će ispasti glupo. Ona je i dalje imala na sebi gaćice, a kad ih je povukao, rastrgaše se. Ona ih razdere i nestrpljivo odbaci od sebe.

­ Od papira su! ­ reče on.Nije mu odgovorila. No on je, promatrajući malenu   i   meku   odbačenu   hrpicu   svijetlomodrog   papira,   gotovo   i zaboravio što mu je činiti. No tako je bilo i bolje, jer se tako mogao duže zadržati u njoj.

Sada je već  bila zadovoljnija s njime. Doduše,  pokazivala  je to na čudan način. Udarala bi ga po zadnjici  tako da ga je zapeklo, zatim tapšala i pljuskala naizmjence čas po desnom, čas po lijevom butu.

Kad se ponovno odjenula i pošla rastvoriti zavjese, ona ga pozove. Virili su kroz jednu pukotinu.

­ Vidiš li ga?

154

Opazio je nekog čovjeka s doista mnogo sivosrebrnastih vlasi u inače bujnoj kosi,  koja je nekad bila crna. No  čovjek baš   i nije bio previše star. Stajao je uz obalu rječice i promatrao vodu. Na sebi je imao zelene, za vjetar nepropusne hlače s preklopljenim džepovima na bedrima i zelenu, kariranu košulju.

­ Ovaj te ne bi smio vidjeti, upamti to ­ reče mu. Johan joj odgovori kako   je  nemoguće   cijeli  božji  dan   ležati   i   skrivati   se  u  kolibi.   I   to, zapravo,  u nekakvoj  staroj  suši.  Pa ne mora biti   tako,  rekla mu  je. Važno je da se drži podalje od kuće.

­ Nije previše važno ako te drugi primijete na razdaljini. Ali se njega čuvaj. On je opasan ­ izrekla je to sa svojim ponešto razvučenim »a«.

Bilo je nemoguće ustvrditi je li sve to bila samo njezina šala. No u svakom  će   slučaju   moći   ostati.   I   nedjelja   bješe   vruća.   Tumarao   je naokolo ne dolazeći preblizu kući. Nalazila se tamo i oveća psetarnica, ali bez pasa. Guste su breze uništavale pseće kućice, iz kojih su se već probijale svijetle grane breza. Pronašao je ledanu, prostoriju u kojoj se čuvao led, i to praznu, a zacijelo je takva bila desetljećima. No ipak je ostalo dosta leda ispod piljevine jer ovdje nije bilo struje. U jednoj od šupa sa starim oruđem i zahrđalim vjedrima za haringe našao je kavez za štakore. Preturao je po otpacima i na posljetku pronašao na drvenom koturu konopac za hvatanje vidri.  Uzeo je sapun i vjedro s jeguljom koje je bio ostavio s ruba potoka i onda se, uz zaštitu šume, spustio do malenoga, tanjuru sličnog jezerca koje je vidio kada su ono ujutro bili stigli. Obišao je sjevernu stranu jezera na kojoj su obale bile strme i stjenovite.

Jegulja je bila iscrpljena. Nije se gotovo ni micala u pretoploj vodi. Nije bilo teško prebaciti je u onaj kavez za štakore. Spustio ga je onda na neko vrijeme u vodu ne bi li se oporavila, a onda je podigao kavez i stao je pozorno promatrati. Duge su joj se peraje pružale uz tijelo, glava joj se smanjivala prema vrhu. Gubica joj je bila plosnata i sjajno crna. 

155

Tijelo joj se sastojalo od dugog, snažnog mišića.  Čista volja. Ili nagon. Neko snažno utjelovljenje volje. S trbušne je strane bila bijela.

Ako je istina ono što je  čitao, jegulje se mogu probiti do mora čak i odavde. Gmižući kroz rosu, penjući se kroz vodene tokove. Jegulja koja putuje kreće se jednakom brzinom kao i  čovjek dok hoda. One uvijek znadu što žele. Možda i ništa više od toga.

Čvrsto je stegao konopac na mreži od  čeličnih  žica i onda je kavez bacio   u   duboku   vodu.   Moglo   se  činiti   kako  želi   mučiti   tu   jegulju. Međutim, on je očito nije htio osloboditi. Konopac je pustio neka ode do rascjepa u kamenju i onda ga tamo čvrsto privezao uz korijen bora.

Kad je završio priču s jeguljom, skinuo je sa sebe traperice i gaće i počeo ih prati. Bilo ih je teško oprati samo sapunom i vodom koja usto bješe tako hladna da su mu se ruke ledenile. Kad je odjeću koliko­toliko iscijedio, objesio ju je na brezu, a sam se smjestio na ravni dio neke stijene čekajući da se osuši.

Za one je komarčiće bilo ipak prevruće. Čak se ni komarči nisu pravo pojavili.   Granom   breze   pokušao   je   ubiti   obada.   Sunce   je   pržilo   po kamenoj ploči, a povjetarac, koji je nabirao vodenu površinu, izazivao mu je ježurenje kože. Prestalo bi čim bi nestalo vjetra.

Zaspao je. Na suncu su mu se upalili obrazi kao da ima vrućicu. Šum brezina lišća na povjetarcu ugurao mu se u san. Oblaci su se razlijetali nebom kao konji  bez kočijaša.  Kad bi  njihova sjenka pala na njega, osjetio bi je kao hladan val. A kad bi se opet maknuli, pojačala bi se sunčana svjetlost i probila kroz zatvorene mu očne kapke. 

Miris šume osjećao je i u snu.Kad   se   probudio,   ležao   je   s   jednom  nogom   povijenom   dok   mu   je 

pimpek mirovao na bedru. Pomislio je kako ga je netko promatrao dok je  spavao.  No kad  je  pogledom propratio  obrise  obale,  vidio   je  samo metež  zelenila  u zelenom. Finn,  zeleni   lovac  iz  mitologije,  prođe mu glavom. Baka mu je nešto pričala o njemu. Ili je to pročitao u časopisu Allers. Kako bilo da bilo sjetiti  se nije uspijevao. Zelenilo u zelenom 

156

među zelenilom.   Iznutra  se  osjećao  čudnovato  praznim,  zelen  vrtlog zaborava, uz osjećaj da mu oči ližu kožu.

Digao se i s mukom navukao na sebe mokre traperice. Bilo mu je hladno. Nije znao gdje je u ovom trenutku Ylja i kad će ga potražiti. I opet je ogladnio. Trebao se vratiti u onaj tetrijebov zaklon, leći i čekati hoće li se ona ipak pojaviti i pružiti mu pravo na postojanje. Sve je to skupa bilo vražje sranje i bit će da mu se pomračio um kad se odlučio pobjeći  od kuće. To što je Torsten isprebijao Vidarta iza one njihove šupe ipak nije bio treći svjetski rat. 

Doduše, vrlo je surovo bilo od njih što su ga spustili u Aldin stari bunar. No budući da se sam izvukao, bila bi to određena prednost za njega da je ostao. Ne, nikakva prednost. Možda pravo na postojanje.

Kakve li riječi! Dospjela mu je jednostavno u mozak. Prije negoli se stao vraćati, izvukao je kavez i pogledao jegulju. Bila je vraški velika. S boljim nožem negoli je bio njegov za čišćenje riba, mogao bi joj odrezati glavu, otići tamo gore u kuću i za neko vrijeme biti kraljem. Negdje bi se   ipak  možda našla  kakva sušara.  Kavez   je  bacio  natrag  u vodu  i kamenjem pažljivo prikrio konopac.

Ništa mu drugo nije preostalo osim spavanja. Da prespava glad. A onda se u kolibu probiju ženski glasovi. Mnogobrojni i svijetli, gdjekad vrištavi. Kroz prozor, koji je gledao prema potoku, nije mogao vidjeti nikoga. 

Stoga oprezno malko otvori vrata i spazi mnogo žena oko muškarca odjevenog u zeleno. Kad je ponovno zatvorio vrata i spustio se na ležaj, glasovi mu se učiniše kao kriještanje galebova. Muškarac je nalikovao lisici. Srebrnoj lisici. Uzak, vrlo šiljast nos, ukošene oči. I njegov se glas jasno razabirao u tom ženskom vrištanju. I on je imao finski naglasak. Premda se to ne bi moglo reći sa sigurnošću.

Ylja se nije pokazivala sve do kasno uvečer. Donijela je sa sobom i jelo. Sušeno sobovo srce. Nedostajao ga je samo komadićak. Crni kruh 

157

od grubo mljevenog brašna. Soljeni maslac i pržene, ali hladne pastrve. Kuhani, sitni krumpirići. Još mlaki. I finska votka ­ Koskenkorva.

Čudno je što je ona pila votku. Sve ostalo u svezi s njom ukazivalo je na viši sloj. Rekao joj je to. Na pristojan način, kako je on to zamišljao. No ona mu je odgovorila da to bezbojno piće najlakše podnosi i od njega je  najmanje  mamurna.  Zazvučalo   je  kao  da   joj   je   to  obična navika. Ponudila   ga   je   i   on   je   pokušao   piti   kao   da   je   i   on   naviknut   na Koskenkorvu.  Ili  barem da u tome nema ništa  čudno.  Premda bješe mučno vidjeti kad mu je votkom napunila čašu za vodu. Dobio je i bocu norveškoga   pilsnera,   koji   je   imao   malko   kiselkast   okus.   Kad   bude ponovno ožednio, morat će donijeti vodu s potoka.

Pojeo   je   ­   sve.   Bit  će   da   su   to   bili   ostaci   od   ručka   gore   u   kući. Nasmijala mu se kad je ugurao u sebe cijelo sobovo srce. A onda ga je povukla na madrac.

Osjećao se potpuno bunovan i izbezumljen. Na trenutak bi ga kadšto uhvatio i strah. No ponekad prepun radosti i sasvim otkvačen. Činilo bi mu se kao da ne postoji  baš  ništa drugo osim njezina meka tijela   i noćne svjetlosti što je ulazila kroz prozor. Glasovi ptica i  žubor vode. Silovit, gotovo nepodnošljiv užitak kad bi mu nešto držala ispod mošnji i   tako   mu   produžavala   orgazam   premda   je   već  počeo   nestajati. Produžavao mu se i produžavao sve do granice boli. Na posljetku mu posta jasno da je to bila boca od votke. Svaki put kad bi neko od njih morao ići mokriti, rashladio bi bocu u potoku.

Kad se probudio, nije imao pojma gdje se nalazi. No bio je strahovito žedan. Dala mu je vode i rekla mu da se nalazi u tetrijebovu zaklonu u Trollevoldenu,  da  se  zove  Johan Brandberg,   rođen  21.  veljače  1957. Znači, dakle, da joj je ispričao i kad se rodio. Što li joj je još rekao?

Kad je ispio vodu, u čašu mu je ulila samo gutljaj votke. Pitao ju je kad je ona rođena. Smatrao je kako to ima pravo saznati.

­ Ja sam Škorpion ­ odvratila mu je. ­ Više nije uspio izvući iz nje. Kad bi joj bilo lijepo, malko bi zacvilila. A on je bio spreman učiniti bilo 

158

što   samo   da   ona   opet   proštenje   i   ovako   zacvili.   Tada   bi   djelovala mladom i osjećajnom i kao da mu se priklanja. Uhvatila ga vrtoglavica. Možda od pića. I umora.

Vjerojatno   je   namjeravala   otići   u   kuću   kad   bude   zaspao,   pa   je zaključio kako mu je najbolje da je upita za neke stvari dok još oči bude mogao držati otvorenima. Htio je znati zašto se ne smije pokazati i kad se ona misli  vratiti.  Na to mu je uzvratila  kako je ne smije  previše viđati tijekom dana.

­ Mi idemo na izlet.­Kamo?      ­ Do Steingudhule, spilje kamenoga boga, ako baš hoćeš znati.­ A tko sve ide? Sve one  žene? I srebrni lisac? Nasmijala se imenu 

koje je nadjenuo u zeleno odjevenom čovjeku.­ Steingudhula? Je li to doista neka spilja?­ Da, svakako ­ odgovorila mu je norveškom riječi.­ A zašto ne bih i ja smio poći s vama?­ To ti je dosta složeno za objašnjavanje ­ uzvrati mu. ­ Hajde, Jukka. 

Zaboravi spilju. Zaboravi one žene.Međutim, on se ustvrdoglavio. Htio je saznati tko su te žene. I onaj u 

zeleno odjeven čovjek.­ Zašto je on opasan?­ Ma i nije on tako opasan ­ promrmljala mu je pospano u udubinu na 

dnu njegova vrata.­ Pa sama si to rekla.­ Opasan samo za tebe, mali moj Jukka.                   .­ Nisam ja mali.­ Nisi, nisi, već  veliki, tako veliki ­ reče mu ona mazno i blago ga 

uhvati za pimpek, koji se odmah uzvrpoljio, premda mu vlasnik ovoga časa nije imao  želje.  Bio je  žedan od onoga sobova srca, pa mu je to pomoglo da ostane sabran. Legne na nju i uhvati je čvrsto za gornji dio ruku. No nije joj nanio bol. Ipak, za svaku ju je sigurnost upitao.

159

­ Ne, ne boli me. Sve što mi radiš, dobro je. Ali požuri i dođi. Hladno ti je.

­ Ne sada.On je doista htio nešto saznati.­ Jesi li siguran da to zaista želiš znati?­ Da, naravno.­ No ako jednom saznaš, bit ćeš uhvaćen, mali moj Jukka.­ Saznam? A što to? Tko su oni, misliš?  ­ One su žene pripadnice jednoga starog roda ­ mumljala je. ­ On je 

Putnik. A ti si onaj Novi.­ Novi? Kakav to novi?­ Novi Putnik.Pustio ju je pa ona otpuže do boce i u  čaše im oprezno natoči malo 

votke. Kad je popila, legla je poleđuške i sklopila oči,  a u njezinu se tijelu  nije  osjećala  nikakva napetost.  Svijetla   joj   je  kosa,  gruba  kao pijesak, klizila kroz njegove prste. Usnice su joj bile blijede. Po prsima i vratu pojaviše joj se crvene mrlje. Možda se pregrubo trljao o nju? I oko usana pojavilo joj se nekakvo šarenilo.

­ Putnik uvijek dolazi pješice sa živom životinjom. Kao ti. Po tome se zna   da   je   to   on.  Životinja   je   njegov   pratitelj.   Na   taj   ga   način prepoznavaju. Ili netko od njih. Uskoro onda saznaju i ostali.

­ Koji to »ostali«?­ Pa žene. One će uzeti tebe umjesto staroga, Putnika.­ Srebrnoga lisca?Nasmijala se sklopljenih očiju.­ Naravno. On je došao s lisicom. Da, točno tako. Znaš,  Johane, ti 

imaš dara.­ A kakve su to žene?­ Pripadaju jednom starom plemenu.­ Kao što su Laponci iz Norveške i Finske?

160

­  Ne...  ne  toliko  na sjeveru.  One  žive  po velikim šumama između Kavkaza i Atlantika.

­ Pa nema tamo nikakvih takvih plemena.­ Na neki način nema. No ipak. Ona su bila matrilinearna. Pokušao 

je pronaći neki smisao u toj riječi, no zaključi da je ipak ne razumije. Pritom je mislio na riječi matri i linearan. No u tim riječima za njega nije bilo nikakva značenja.

­  One   svoje  podrijetlo   računaju  po  ženskoj   liniji,   dakle  po  načelu matrijarhata ­ rekla je gotovo šaptom. Johan nije nipošto  želio da ona sada zaspi. Htio je saznati što više. Uklizio je u nju i budio je laganim pokretima. Bila je gotovo prevlažna. Oboje su bili ovlaženi. Bilo je tu mnogo njegove zasluge.

­ I tako je to postalo tajnom ­ nastavi ona. ­ Čuvaju je. ­ Što to čuvaju?­ Svoju tajnu. Ovu o Putniku i pripadnosti starom plemenu. Naravno 

da se  pleme raspalo.  Otimali   su  ih.  Priudavali.  Rađale  su  kćerke.   I njima priopćavale svoju tajnu. Ali nikada nikome drugome, jer je to bilo opasno. Možda je neka kojom prigodom i izbrbljala ono što je znala. Ali onda su za nju stvari krenule naopako.

­ Kako?­ Pogađaj!­ Pa valjda ćeš mi sad i to ispričati.­ Da, tebi. Jer ti si novi Putnik. A on je jedini koji to smije saznati. 

Prije bi taj novi morao ubiti staroga i stupiti na njegovo mjesto.­ Kao što?­ Kao svećenik. Kralj... poglavar. Kako hoćeš.­ Dakle, kao poglavar neke sekte. Kojoj je on vođa.  ­ Nikako. On je naprosto ­ Putnik. I pripada njima.­ One se ne udavaju?

161

­ Naravno da se udavaju ­ uzvrati ona. ­ One se udaju, rađaju djecu, postaju   supruge,   obrazuju   se   i   stječu   svoja   zanimanja.  Žive   sasvim normalno.

­ A gdje to?­   Posvuda.   Raspršene...   otuđene   možda.   No  čuvaju   tajnu.   Ipak, 

gdjekad se susreću i održavaju svoje ritualne svečanosti. A on putuje svijetom. Susreće ih na nekom od svetih mjesta, najbližem onome na kojem žive.

­ Znači da se nikada ne sastaju sve odjednom?­  Bilo  bi   to  nemoguće.  Ima ih koje  žive  u Izraelu.  U Americi.  No 

ponajviše   ih   ima   u   Europi.   Kada   mogu,   pokušavaju   otputovati   na mjesto gdje će se on pojaviti. Kao ovo, primjerice.

­  Sve je to koješta ­ reče tada i  opet je uhvati za gornji  dio ruku, možda malko pregrubo.

­ Da, možda ­ rekne vedro. ­ No ipak, čuvaj se staroga Putnika. Ako pomisli da  želiš preuzeti njegovo mjesto, možda te ubije. Takve su se stvari   događale.   Prije   su   stari   ubijali   sve   nove   koji   bi   im   pokušali preuzeti položaj. Ili su bili i sami ubijeni. Sada stari Putnik obično sam od sebe odlazi.

­ Kamo odlazi?­ Svojim putem. Pokuša pronaći novi život. Normalan život ili kako bi 

se to već imalo zvati. Međutim, to i nije tako lako poslije svih proteklih godina. Putnik, naime, nikada ne radi.

­ Pa od čega onda živi?­ Od  žena. Neke među njima su imućne. I one daju novac. Pa i za 

putovanje drugima.­ I one će sada u spilju?­ Da. ­ Što ćete tamo raditi?

162

­ To ćeš saznati tek kad budeš posvećen. Zasad se ne smiješ pokazati sve  dok  ova svečanost  ovdje  ne  bude  dovršena.  To  ćemo  tek poslije priopćiti starome Putniku.

­ Sve ti to lažeš ­ rekne joj Johan. ­ Misliš da sam toliko djetinjast pa da ću ti sve ovo povjerovati.

Nasmijala mu se. Njezin je smijeh sada zvučao tako meko. Postala je mnogo mekšom, mnogo ljubaznijom. Više se je nije toliko plašio kao u početku. No ipak mu nije bilo drago što se, zavitlava s njime.

­ Ispričaj mi što ćete raditi sutra. Sasvim ozbiljno. I koje su to žene.­ Ići ćemo u Steingudhulu.­ Mislim da to mjesto uopće ne postoji.­ Postoji, postoji, i to gore u planini. Staza koja vodi pokraj ledane. 

Sutra prije podne možeš proviriti kroz zavjese, pa ćeš moći vidjeti kako cijelo društvo prelazi preko potoka.

Dok   je,   zatvorivši   oči,   ležala   na   leđima,   on   ju   je   mogao   pažljivo promatrati. Gledao ju je i dotaknuo jezikom. Koža na sljepoočicama bila joj je toliko tanka da su se kroz nju mogle vidjeti plavičaste žile. I one su se  činile tankima. U takvu položaju prsa su joj se spljoštila. Onaj komadićak džema na vrhu dojke bio je smeđeružičaste boje. I po prsima su  se  mogle  razabrati  plavičaste  žile.  Na gornjem dijelu   lijeve  ruke vidio   se   ožiljak   od   cijepljenja.   Inače   nije   na   tijelu   imala   nikakvih brazgotina. Svijetle, kovrčave dlake među preponama bile su joj grublje negoli na drugim mjestima. Škakljale su ga po nosu i mirisale po moru. Sada je postala ljubazna prema njemu. Možda ipak ne pravi šale na njegov račun, već se samo zabavlja. Sutra će mu reći tko je ona, mislio je. Ispričati pravu istinu. O samoj sebi. Ona me zasad voli.

Kad je otišla od njega, nije mogao zaspati. Pa ionako je spavao gotovo cijeli dan. Nije točno ni znao koji je danas dan. Nedjelja ili ponedjeljak? Dani su se stopili   jedan u drugi.  Istina,  osjećao je umor  i  oči  su ga pekle. No ipak je izišao u bijelu noć ispunjenu ptičjim glasanjem. Bilo je to svakako bolje nego ležati na ležaju i brojiti balvane u kolibi.

163

Sada su tamo u kući svi spavali, pa je smio švrljati oko kuće i dobro je razgledati.  Zagledao se u mračnu, kvrgavu, drvenu šindru koja je prekrivala zidove kuće. Sa zabata promatrale su ga siluete zmajevih glava.   Bio   je   tu   i  željezni   vjetrokaz   u   obliku   trodjelnoga   barjaka. Prozorska su stakla bila stara i neravna. Sjala su crvenkastim sjajem na jutarnjem suncu. Na gornjem su katu sve zavjese bile navučene.

Pitao se gdje bi se ta spilja mogla nalaziti. Ako uopće i postoji. Rekla je da nije daleko odavde. Staza koja je započinjala kod ledane vodila je preko potoka malenim mostićem od dva trupca i zatim se nastavljala kroz močvaru koja je gore završavala. Bila je to lako prohodna staza kroz  močvaru,   i   to   između otočića  čvrstoga  tla  s  brezama,  klekom  i drugim niskim drvećem crnogorice.  Krenuo  je  njome  i  uživao  što  se kreće brzo, bez primisli. Tijelo mu se ugrijalo i sav strah nestao. 

Svuda oko njega javljalo se i cvrkutalo na stotine ptica. Možda na tisuće, pomislio je. Tisuće ptica pjevaju, a on ide i ide.

Činilo  se  da staza vodi  prema planini.  Poslije  dvadesetak  minuta posta  strmijom.  Prolazila   je  kamenim tlom  što   se  pružalo  u  nekom vjerojatno   istočno­zapadnom smjeru.  Dugi   izbojci  planine.  Najzad   je morao čak hvatati ravnotežu po nekom vrlo uskom planinskom grebenu i   tako   se   približavao   jednoj   od   strana  planine.   Ili   brda,  pomisli.  Ti Norvežani ionako svaku izbočinu na tlu nazivaju planinom.

Staza se nastavljala preko kamenih polica u stijeni. Ubrzo se morao početi i penjati. Kad je strmina postala lakšom, on se okrene. Ono što je vidio bilo je nevjerojatno. More. Široko more. Magličasto plavetnilo na jutarnjem suncu. Izmaglica na obzorju bila je crvenkasta i prožarena. Tamo   se   nalazilo   sunce.   Ponad   planinskih   grebena   počeli   su   se pojavljivati oblaci.Mislio je da se nalaze visoko gore u planinama, uz švedsku   granicu.   Međutim,   bili   su   blizu   mora.   Najviše   nekoliko kilometara  od  morske  obale   i   sad   je  mogao  vidjeti   sve  do  Amerike. Greben  po  kojem  je  hvatao   ravnotežu pružao  se  vjerojatnije   između 

164

sjeveroistoka   i   sjeverozapada.   Odlučio   se   na   dalje   uspinjanje   i promatranje.

I dok se tako uspinjao, hvatajući se za pukotine u stijeni, odjednom se pokajao što to čini. Provalija ispod njega počela ga plašiti. Staza je i dalje bila jasna, no oštro je vijugala uza stijenu. Pod njime bješe uska, usječena dolina nad kojom je vidio ptice kako lete. Kad je kroz njega prošla   prva   golema   lopta   oblaka,   lice   mu   se   ovlažilo.   Onda   je   opet nekoliko trenutaka bilo sve bistro i jasno pa je mogao vidjeti i oblake ispod sebe. Lebdjeli su nad usjekom u dolini. Razderani, puni pare. U vodenoj izmaglici pomaljale su se krošnje borova. Ovako odozgo  činile su mu se poput ptica.

Odlučio je ne gledati više prema dolje. Samo će se uspinjati. Od jedne police   u   stijeni   do   druge.   Dobro   je   morao   razmisliti   prije   negoli  će krenuti dalje s nekog sigurnoga mjesta. Valjano procijeniti nije li koji kamen ispod njegove noge labav. Treba ići dalje. A onda pronaći neku drugu stazu prema dolje. Neku koja neće biti tako strma. 

Nikakve   špilje   nije   opazio.   Sve   je   to   skupa   bila   samo   prokleta izmišljotina, no on se uspinjao i uspinjao kao u nekakvu pijanstvu i sad je  zapeo na toj   jednoj strani  planine.  Oblaci  su plovili   ispod  i   iznad njega i on je bio sav promočen od njihove vlage.

Kad je došao do vrha i osjetio pod nogama čvrstu stijenu prekrivenu lišajem, obori se na njega kiša, i to na mahove, pa sad više nije mogao vidjeti  more.  Sav se skupio  i  čekao na bolji  vidik.  Međutim, zrak  je postajao sve gušći  i  gušći.  Sjedio je pod oblačnom kapom planine i s njega  se   sve   cijedilo.  Shvatio   je  da  nikada neće  pronaći  neku  bolju stazu.   Prije   bi   se   mogao   izgubiti   tu   gore.   I   zato   se   poče   spuštati. Trbuhom   pritisnut   o   grubu   i   raspucanu   stijenu   morao   je   oprezno isprobavati stopalom je li kamen na koji  će stati pouzdan, i pritom se čvrsto pridržavati. Kad je težinu tijela morao prebacivati s jedne ruke na drugu, osjetio bi jaku bol u prstima.

165

Dođe tada snažan nalet vjetra, a hladan pljusak prelije mu se preko leđa. Za njim još jedan, ali mu se učini da je najgore ipak prošlo. Sunce bljesne.  Usudio   se  pogledati  preko   ramena   i   sad   je  ponovno  mogao vidjeti sve ono dolje. I opet se vidjelo more okupano svjetlošću.

Kad  se  već  toliko   spustio  da   je   sada  mogao  uspravno  hodati   bez pomoći ruku, odjednom spazi kraj nekog užeta. 

Bilo je vezano oko borova panja i visjelo s druge strane stijene. Na užetu su bili čvorovi. Kraj mu je bio neposredno iznad tla tamo dolje, a samo tlo u dosta lošem stanju i izgaženo. Izgledalo je kao da na mjestu gdje je završavalo uže počinje neka staza.

Jasno mu je bilo da je smisao toga užeta spustiti  se njime i  onda produžiti   stazom   što   je   vodila   prema   okomitoj   strani   brda   koja   se otvarala u velik, gotovo ovalan ulaz.

Špilja. Dakle, ipak postoji. Dok se spuštao po užetu, shvatio je da je najgori dio svoga puta prošao zapravo bez potrebe.

Špilja se nije nalazila tako visoko. Do nje je staza bila lako prohodna. Na ulazu u spilju rasli su  žbunovi paprati. A visjeli su i sa stropova spilje. Tamne su stijene prekrivali lišajevi. No samo djelić puta prema unutra. Onda je sve ostalo bez raslinja.

Stajao je na kamenju i šljunku. Brdo je bilo izlokano i raspucano. Bit će da se to događalo kad bi studen u proljeće popustila.

No samo je prvi dio spilje bio ravan. Onda se tlo počelo strmo rušiti u mrak. Bila je to vraški golema spilja. Moći će joj reći kako je bio u njoj. To sigurno nije  očekivala od njega.  Međutim,  treba  ipak krenuti   još komadić puta. 

Mora u njoj postojati nešto, a što bi joj mogao reći da je vidio, kako bi mu povjerovala.  Nije  mogao silaziti  hodajući.  Strmina bješe prejaka. Bio je prisiljen sjesti na stražnjicu i tako se spuštati. Ispod njega bila je sipina od šljunka i gline. Traperice će mi otići dovraga, mislio je dok je počesto grdno kočio opirući se o tvrdo tlo iz kojeg se, u njega uraslo, uzdizalo veće kamenje, a za koje se ipak mogao hvatati. Oči su mu se 

166

priviknule   na   mrak   i   na   škrtu   svjetlost   što   je   dolazila   odozgo.   Od kamenja i gline dolazio je trpak i beživotan miris. Miris podzemlja. Na stropu spilje nije bilo ničega do stalaktita. Nigdje ni mrlje mahovine.

Napokon   se   spustio   dolje   do   ravnijega   tla.   Pokušao   je   glasom ustanoviti veličinu prostorije u kojoj se našao. No glas mu zapeo u grlu. Kad bi pokušao uzviknuti, osjetio bi neugodu. Vlaga i studen uvukli su se u njega tako da je postao nekako nespretan. Najradije bi se skupio, sjeo i čekao. Međutim, ništa se u tom slučaju dogoditi neće. 

Bio   je   sam   nasuprot   trpkome   mirisu,   mraku   i   hladnoći   koji   su pripadali   unutrašnjosti   brda.   Kad   je   okrenuo   glavu,   zamijeti   otvor spilje odakle ga je zaslijepila svjetlost. Morao je odsjediti neko vrijeme glavom okrenutom u drugom smjeru kako bi se ponovno priviknuo na tamu.   Uzimao   je   kamenje   s   poda   spilje   i   stao   ga   bacati   oko   sebe. Odskakivalo je od stijena. Radio je to sustavno kao da peca.

Čuo je kako je bačeni kamen pao na šljunkovito tlo negdje mnogo dalje.

Znači,   tu   bi   morao   postojati   prolaz.   Spilja   se   produžavala.   Kako daleko? To ga, naprosto, više nije zanimalo. Sada mora krenuti natrag. U svakom će joj slučaju barem moći ispričati u kojem se smjeru špilja nastavlja.

Zažmirio je kad je ponovno bacio kamen ne bi li bolje razabrao na kojoj  udaljenosti  kamen udara  o   šljunak.  A kad   je  opet  otvorio  oči, mogao je bolje razabrati prostor ispred sebe.

Bila je tu neka stijena. Duguljasta i gruba. Uzdizala se. Sužavala pri vrhu.   Bila   je   viša   od  čovjekove   visine.Tada   ga   odjednom   obuzme bezumni strah. Uhvatio ga je bez predupozorenja. Već je i prije osjećao nelagodu.  Ali   sad   se   pojavio  užas.   Tako   silovit  da   je   zaboravio   biti oprezan. Pojurio je prema gore. Šljunak i kamenje odronjavali su se pod njegovim nogama, pa se klizao natrag. Usprkos svim nagonima on se, da bi uspio izići odavde, trebao smiriti. Hvatati se za kamenje i tako podupirati.  Polagano se  izvlačiti.  Kad  je na posljetku ipak stigao do 

167

otvora spilje, priljubio je lice uz grubo grmlje crne borušnice i mahovinu i poslije nekog vremena osjetio okus i miris tla koje živi.

Nije   zapravo   znao  čega   se   uplašio.   Naprosto   nije   htio   o   tome   ni razmišljati. Nikakve koristi od toga. Jedino mu je bilo jasno da se mora udaljiti  odavde. Najprije dolje do lovačke kuće, a onda doći  do ceste. Krenuti autostopom.

Žene su stigle na stazu malo ponad potoka. Čuo ih je već izdaleka, pa je otrčao i sklonio se iza jednog od humaka.

Legao je duboko dolje iza debeloga stabla breze, koje je polako trulilo prekriveno gljivama. Odavde ih je mogao promatrati.

Srebrni je lisac hodao na čelu. Glasno su pričali i smijali se. Odjeveni u elegantnu sportsku odjeću. Ylja je išla negdje po sredini. Djelovala je uzbuđeno. Uzvikivala.

Kad su prošli,  osjećao se mirnije. Vjerojatno je sada imao dovoljno vremena za sebe prije negoli će se vratiti, pa je odlučio prileći i odmoriti se.  Strah mu  je  sasvim  iščezao  čim  je  vidio   i  čuo  tu  malu  skupinu putnika.   Djelovali   su   posve   normalno.   Ovdje   je   zapravo   sve   bilo normalno. No on mora u svakom slučaju nestati odavde.

Zaspao je i probudio se malko prekasno, zaključio je. Međutim, dobro se odmorio. A sada mu valja požuriti. No kako na put bez novaca? Mora stvoriti barem toliko da bi mogao kupiti hrane i iznajmiti neku kolibu dok ne dobije kakav posao oko sađenja ili pročišćavanja šume. Odlučio je uzeti novac iz njezine torbice, iz one duge i smeđe stvari, kvrgave i krute. »Krokodilska koža«, objasnila mu je kad ju je upitao. Neće čekati da se vrati, a neće je ni moliti za novac. Tako se ne bi nikada maknuo odavde.

Lovačka   je   kuća   bila   nezaključana.   Na   stolu   verande   stajala   je petrolejka   i   neka   stolna,   društvena   igra.   Netko   je   prije   ležao   na izblijedjelim,  prugastim jastucima na kauču.  A ako  je  netko od njih ostao u kući?

168

Dobro,   pa   što   onda?   Pa   nije   zabranjeno   ući.   Ušao   je   u   mračno predvorje. Po podu bješe razbacanih tenisica, čizama, loptica izgrizenih od   pasa.   U   jednom   kutu   sačmarica   naslonjena   o   zid.   Komadići polisterena. Daska za hvatanje vidri. Po zidovima su visjele uokvirene slike  koje  su  očito  bile  pravljene  početkom stoljeća.  Na njima samo muškarci. Na glavama kape od tweeda, a na nogama vezicama vezane čizme. Jedan od njih s nogom na medvjeđoj glavi. Medvjeđe ralje bile svi rastvorene uz pomoć debela štapa. I Torsten je imao sličnu sliku na zidu velike sobe. Na jednoj od fotografija dvojica su na štapu između sebe nosila  dva bakalara.  Cijelo   je  društvo zajedno sa svojim psima fotografirano ispred hrpe mrtvih ptica.

Stakla na slikama bila su prašna, a nekoliko ih je bilo i razbijeno. Iza ponekih okvira izvirivali su snopići osušena cvijeća. Nije se baš  činilo da se još itko skrbi o tim slikama. Jednostavno su tamo visjele, a lica muškaraca s njih ukočeno su buljila na nered u predvorju. 

Bila je tu i kuhinja, a Johanu se učinila potpuno moderniziranom, ali premalenom.   Vjerojatno   su   prostoriju   za   kuhanje   imali   izvan   kuće. Posvuda je bilo ostataka jela. I boca s vinom. Bit će da ih je najveći broj donesen u naprtnjačama. Mirisalo je po češnjaku i kiselini od prolivena vina. Namazao je kruh prezrelim desertnim sirom i na brzinu pojeo tri, četiri komada. Zatim je sir i kruh potrpao po džepovima.

U blagovaonici se nalazio masivan stol, a po zidovima glave životinja. Na kredencu bile su punjene ptice. Činilo se kao da su ih moljci izjeli, kao da se raspadaju. Osušenih kljunova, ispalih pandži. Samo su im još oči od stakla bile bistre.

Nije ga bilo briga za donje prostorije. Gore su se nalazile spavaonice. Posvuda vreće za spavanje, a u svakoj sobi bilo ih je tri do četiri. Moglo je tu biti između petnaest do dvadeset žena. Yljinu sobu pronašao je uz južni zabat kuće.  Zašto   je  ona smjela  spavati  sama? Izgledalo   je  da srebrni lisac nije imao svoju sobu gore. Možda je on spavao kod nekih 

169

od žena. No u tom je slučaju morao spavati s njih tri,  četiri. Ili možda kod Ylje? Jesu li možda bili oženjeni?

Fućka mi   se,   zaključi.   Ja  kidam odavde.  Nikada više  neću sresti nikoga od njih.  Kad je dohvatio ručnu torbicu,  obuzeo ga je drukčiji osjećaj.   I   opet   neki   polustrah.   Torbica   se   nalazila   na   stolcu   pokraj postelje. Na drugom je stolcu bilo mnogo paketića sa svijetlo­modrim papirnatim gaćicama. Postelja nije bila namještena, no mirisala je po njoj,   premda   nešto   slabije.   I   plahta   na   ležaju   bješe   izrađena   od papira.Otvorio je torbicu i stao najprije tražiti njezinu vozačku dozvolu da   vidi   kako   se   zove   i   koliko   joj   je   godina.   No   pomisli   kako   je   to, dovraga, ipak svejedno. Ionako je nikada više neće sresti.  Čak možda više neće ni razmišljati o njoj.

U torbici se nalazio novčanik s finskim novčanicama. U jednom je pretincu   našao   dvije   kovanice   od   po   deset   norveških   kruna.   Isprva pomisli kako je nadrljao pa će morati ostati. No onda naiđe na srednji pretinac   zatvoren   rastrižem.   Bio   je   tu  čitav   svežanj   norveških novčanica od stotinu kruna.  S njima i  potvrda o  zamjeni  novčanica. Imala je gotovo tisuću i osam stotina norveških kruna. Vjerojatno neće ni  primijetiti  ako  joj  uzme dvjesta.  Pa ni ako uzme trista.  Napokon izvadi   petsto.   Sve   je   to   učinio   tako   brzo   da   nije   imao   vremena   ni razmisliti.

Bila   je   tu   i   previjena   vrećica   iz   ljekarne.   Plosnata   premda   ne   i prazna. Provirio je u nju i vidio da sadrži više kutijica s prezervativima kupljenim u ljekarni u Bwangenu. Zajedno s računom. Međutim, oni ih nisu nikada upotrijebili. Nije ništa shvaćao. Uhvati ga srdžba na nju iako nije mogao točno ustvrditi zbog čega.

Kad   je   začuo  glasove,   brzo   je   zatvorio   torbicu.  Bili   su   blizu.  Već trenutak   poslije   začuje   se   bučno   otvaranje   vrata   i   kuća   se   ispuni ženama. Smijale su se i trčeći  padale po stubama. Više ih je bilo na putu gore.  Našao se u stupici  poput štakora.  Bila su tu samo jedna vrata i ta su vodila ravno na stubište.

170

Bez razmišljanja krene natraške prema prozoru. Tada se okrene i pogleda dolje. Tlo se  činilo mekanim, a nije bilo ni previsoko do dolje. Otvori   prozor   i   iskobelja   se   kroz   njega.   Najprije   odluči  čvrsto   se prihvatiti za prozorsku dasku i skočiti tek onda kad se s prozora spusti svom   svojom   duljinom.   To  će   smanjiti   visinu   doskoka   za   duljinu njegova tijela. Međutim, nije mu uspjelo. Učinilo mu se da čuje nekoga na vratima, pa jednostavno iskoči.

U   prvom   mu   se   trenutku   učini   kako   je   baš   sve   pošlo   po   zlu. Zemljište,   naime,   i   nije   baš   bilo   tako   mekano.   Visoka   ga   je   trava zavarala. Osjetio je oštru bol u kuku, no ubrzo zatim ustanovi da je loše prošao s lijevim stopalom. 

Nešto se dogodilo s tim stopalom. Tijelo mu je sveudilj podrhtavalo od pada. Strah ga je u jednakoj mjeri zaokupio kao i  sam šok i  bol. Stopalo nije osjećao. Odozgo se ništa nije čulo. Ležao je gotovo nevidljiv u   visokoj   travi   i   bogato   razraslim   geranijama.   Polagano   se   stao uspravljati. U stopalu je osjećao potmulo udaranje, ali ne i prejaku bol. Osim kad bi se pokušao oduprijeti o njega. Odvukao se do kućnoga zida i  podigao  oslanjajući   se  na njega.  Onda  je,  poskakujući,  krenuo oko kuće. 

Prstima se čvrsto hvatao za neravnu, katranom premazanu, drvenu šindru. Dok se tako šepajući kretao prema brezovoj šumi i odatle dolje prema kolibi uz potok, nijednom se nije osvrnuo prema kući. Probijao se do tertrijebova zaklona hvatajući se za tanka stabla breza.

Nije  dolazila  do  njega   sve  do  kasno  uvečer.  Tada  mu  je  donijela hladna prsica lještarke prelivena umakom. No taj se već bio stvrdnuo i djelovao je masno. Donijela mu je i desertnoga sira. Bio je to onaj isti kojim je bio premazao svoje sendviče. Nije ih još pojeo. Stopalo ga je toliko boljelo da se osjećao loše. Gležanj mu je otekao. 

Podsjećao   ga   je   na   gležnjeve   njegove   bake   po   ocu.   Plavičasti, nabreknuti. Premda njegova koža nije bila tako gruba kao njezina.

171

Ylja nije previše pričala. Izgledalo je kao da su joj misli još uvijek gore u kući. Nalila mu je votke u čašu, razbila jaje i ubacila ga u votku. Zatim je sve to skupa zapaprila. Pokraj tanjura našle su se četiri  žute tablete.

­ A što je to?   ­ B­vitamin. Ona je  ćaknuta, pomislio je Johan. No trebao je to primijetiti već u 

početku. Sad se opet bojao. Možda je otkrila da joj  nedostaje novac? Sasvim bi joj bilo slično da ništa ne kaže. Već samo čeka. Popio je ono iz čaše. Nije se usudio učiniti ništa drugo. I jaje i votka kliznuli su mu iznenađujuće lako niz grlo. Otišla je bez traženja da vode ljubav. Negdje je nekakva greška? Možda se umorila? Ili je već otvorila torbicu?

Nije joj ništa rekao o svojem bolnom stopalu. Cijelo je vrijeme ležao na ležaju s pokrivačem preko nogu. A ni ona ga ništa nije pitala. Tek kad je otišla, uvidio je kako se neće moći maknuti odavde. Bio je njezin zarobljenik. 

No možda to ona ipak nije znala.

***

Kad   bi   kasno   uvečer   zazvonio   telefon,   uvijek   bi   pomislio   na 

najgore. Da je posrijedi kakav trbuh ili  nesreća. Možda ­ srce. Oštar glas   u   slušalici,   piskav   od   straha.   Boli.   Hoće   ga   ili   nju   raznijeti   u prsima kad   tako  jako  udara.  Blista  mi  pred očima.  Bedro.  Arterija. Otišlo   je   duboko.   Povežite.   Povežite  čvrsto,   ali   ne   i   prečvrsto.   Pa jedanaest samoubojica u šest godina, četvero od njih uneređeno.

A na dane proslava njihova kraja, znao je i  čarobirati. Tada bi mu kovanice izlazile iz ušiju, a znao je ljudima i gatati. Nitko ne bi mogao vjerovati.

172

Kad   bi   u   pitanju   bio   trbuh,   nikada   ne   bi   riskirao.   Međutim,   te lipanjske   noći   neka   je   umirovljena   učiteljica   odozgo   iz   Tuvikena osjećala da  joj  srce neredovito  udara.  Čim ju  je  pregledao uz pomoć radnog EKG­a i ustanovio kako se radi o dobroćudnoj aritmiji,  on je otišao. No učinio je glupost. Ona  će zahtijevati sve više i više kućnih posjeta. Ponijela ga je primamljivost vožnje putovima. Praznina misli, brujanje   motora   i   radio   na   najnižoj   granici  čujnosti.   Kilometar   za kilometrom. Bez obzira kako daleko. Spavati više nije mogao.

Barbro nije rekla ni riječi o proslavi Ivanjske noći. Šutjela je i bavila se   svojom   odjećom   i   radnim   materijalom.   Dobar   je   dio   stvari   bio zapakiran u kutije i kovčege. No kad se odvezao, stvari su još stajale u radnoj sobi.

Lagao je učiteljici u Tuvikenu rekavši joj da je samo u prolazu, jer je morao obaviti bolesnički posjet u blizini. Htjela je čuti kod koga i ta joj je radoznalost bolje od kinina ustalila rad njezina srca. Ponudila ga je kavom, a to joj nije mogao odbiti jer je već bila kuhana i tamnosmeđa. Time mu je bila protjerana posljednja pomisao na san. 

Usto,   onaj  će   mračni   sat   uskoro   proći.   Tračci   su   providne   magle plovili  po  tresetištima.  Vidio   je   losove kako  im se  čeljusti  miču dok žvaču premda su to ponekad bile samo lišajevima prekrivene stijene.

Za manje od jednoga sata bit će ponovno kod kuće. Barbro će ležati u postelji u koju će i on sam leći. To je i bio razlog što je vozio kroz šume i močvare ne osjećajući mirise i sirovu vlagu. Svakodnevno ga je mučila nečista   savjest   zbog   onoga   što   se   dogodilo.   Iako   mu   to   ona   nije vjerovala. Dogodilo se to prije dosta vremena i još uvijek nije bilo riječi o tome. No za njega je to bila neizbježna nesreća. Nekroza.

Vozio je prebrzo uskim, šljunkovitim putem koji je često prolazio uz jezera rascijepljena stazama kretanja pataka batoglavica  i  plijenora. Uz crnu vodu kraj obala te su ptice bile sjajne poput metala. Po sredini jezera, nad najdubljim dijelovima, vidjele su se mrlje od odraza. Neke su   bile   ružičasto   obojene   kao   koža   natopljena   krvlju,   a   druge   su 

173

svjetlucale modrinom kao dječje bjeloočnice. Pod anestezijom od vožnje on je ipak imao osjećaje. 

Međutim, ti osjećaji nisu bili čisti. Kad je stigao u Bwangen, cijelo se naselje   kupalo   u   neobičnoj   svjetlosti   s   istoka.   Osvijetljeni   su   bili pogrešni zabati kuća. Posvuda muk. Dok se vozio uzbrdo pokraj općine, opazio je da su zavjese u policijskoj postaji spuštene. Sive zavjese sa šarama modrosiva i žutozelena lišća. Učinilo mu se da iza njih ipak gori svjetlo. 

Zavjese su bile vrlo guste, no kroz tkaninu se ipak mogla razabrati fluorescentna svjetlost. Moram, i to sada, odmah, pomislio je.

Izravno je zakucao na prozorsko staklo i opazio kako se na spojnom mjestu zavjesa proširila pukotina. Onda je izišao Vemdal i otvorio. Sav je  bio siv.  Po koži   lica  neujednačeno su se rasprostirali  pigmenti  od sunčanja. Krv mu se uvukla dublje. Oko njega se širio nekakav miris po kiselom.

Nije ga ništa pitao, već je pošao naprijed prema službenoj prostoriji s navučenim sivim zavjesama. Birger je očekivao hrpe papira na stolu, fascikle   ili   kutije   s   registracijskim   karticama.   Međutim,   stol   bješe gotovo prazan. 

Bio   je   tu   jedino   blok   na   zelenoj   podlozi,   a   na   otvorenoj   stranici kemijskom olovkom ucrtana spiralna šara uz napisane dvije riječi, koje je uzastopce ponovno ispisivao. Pisao je NAŠI GORENG. Iznad bloka nalazio se kavez sa štakorom. Štakor je bio posve miran i promatrao Birgera koji je sjeo na stolac nasuprot Akeu.

­ Hvala što si mi telefonirao ­ rekne mu Ake.Ali on to nije bio učinio. No onda se prisjeti da mu je ipak telefonirao 

i   ispričao   o   onim  čudnim   stvarima   sa   zamrzivačem   i   kotlovnicom. Vemdal   je   djelovao   kao   da   ga   je   Birger   posjetio   bilo   kojeg poslijepodneva, a ne u tri sata ujutro u ponedjeljak.

­ Pregledali smo tu kotlovnicu.­ Što vam je rekao?

174

­ On se strašno zalaže za ljudska prava. Premda ne radi gore stvari od onih koje običavaju  činiti oni tamo sjeverno od Ostersunda. Dobio sam svoj papir od tužioca. Naime, i Lill­Ola je bio tamo gore za Ivanjske noći. 

Tako smo malko postrugali po peći i pokupili ono što je bilo po podu. Spaljivao je gumene čizme i neočupane ptice. Dakako da je to umjesto njega radila njegova žena. 

­ Dakle, to nije bilo perje iz vreća za spavanje?­ Moglo bi biti i to. Analizirat  će se. Kaže da joj je rekao neka spali 

dva tetrijeba koji su bili prestari. Naravno da su sve to koještarije.­ Ja sam vidio pakete s tetrijebima u zamrzivaču, i to kad sam ga 

prvi put otvorio.­ Imao je i par čizama marke Tretorn, koje su se nalazile u predvorju. 

Otisak stopala koji smo našli kod šatora potjecao je od prednjega dijela stopala novih čizama te marke. Čini se da je svojoj ženi dao neka spali više pari. 

Ali ne i onaj par  čizama za koji vjerujemo da je on nosio.Štakor se vrtio po kavezu. Vukao je stražnjicu po dasci koja je služila kao pod. 

­ Zar ga još uvijek držiš? ­ Pa kako da ga jednostavno pustim? Obojica su promatrala štakora, a ovaj je isto tako promatrao njih.­  Djevojčini  će roditelji  doći  ovamo ­ napomene Vemdal,  kao da je 

time pronašao neku vrstu rješenja.Rekao je da se zove Sabine Vestdijk. Birger odjednom poželi da ne 

mora slušati o tome.­ Otac joj ima urarnicu u Leidenu. Urareva kćerka. Prije tri dana.­ Moraju li je vidjeti?­  Ne znam jesu li   još  nekoga poveli  sa sobom. A inače,  to moraju 

učiniti.Birger je pomišljao na onu ranu na obrazu, onaj zijevajući smeđi rez. 

Sve se ostalo moglo sakriti.

175

­ Jesi li pospan? ­ upita ga.Vemdal   zatrese   glavom.   Bi   li   mu   trebao   ponuditi   sredstvo   za 

spavanje?   Govorilo   se   da   je   malko   prebrz   u   propisivanju   sedativa. Liječnik s tabletama.

­ Trebao sam ti spomenuti još jednu stvar kad sam ti telefonirao.Vemdal nije dizao glavu.­ Znam ­ rekao je.­ Znaš?­ Da, misliš valjda na ono s tvojom suprugom? Da je bila s Danom 

Ulanderom? ­ Da, u svakom slučaju s njom nije bio naš sin ­ reče Birger. ­ To što 

je rekla da je taj Ulander njezin sin, trebalo je biti nekakvom šalom.­   Bila   je   s   njime   gore   na   Stjarnbergu   vidjeti   kakvi   su   uvjeti 

stanovanja u toj zajednici. A onda je tamo i prenoćila. No on je otišao u Nirsbuu. Nije, naime, bio siguran kada  će stići Annie Raft. I tako je prenoćio tamo.

Pristojni ljudi kao što bješe Vemdal nije se pritom podsmjehnuo. Oni pokušavaju takve stvari izgladiti. A to je možda i gore. Štakor se smirio i gledao u Birgera. Kavez mu je doista bio malen. Jedva se u njemu mogao okrenuti i ništa više, pa je tako stvorio nekakvu shemu svoga kretanja. Okretao se po nekom redu. Bio bi to hitar pokret. Njegov dugi rep bez dlaka povijao se izvan kaveza. Začulo bi se lagano šuškanje. Označavalo   je   to   da   su   stražnji   dio   tijela   i   glatka   glavica   s   finim, dlakom obraslim ušima, promijenili mjesto.

­ Što ćeš učiniti s njime?Vemdal nije ništa odgovorio. Zurio je u štakora kao što je ovaj opet 

zurio u Birgera. No Vemdalove su oči bile nevidljive. Razumije se da ne bi bilo nimalo ugodno ubiti zdravu životinju.

Po leđima i stražnjem dijelu tijela krzno mu je bilo smeđe i sjajno. Zadnjica teška i opuštena. On je preživio.

­ Kavez mu je premalen.

176

­  Ona  ga   je,  vjerojatno,  najčešće  držala  na  slobodi   ­   odgovori  mu Vemdal. ­ Oni ih miluju i maze. Puštaju ih sebi na vrat.

­ Ne bi to smjeli. Štakori nose na sebi opasne parazite.­ Roditelji to ne znaju. Možda je to neka nova ponuda. Raspitat  ćemo 

se  u  prodavaonicama  kućnih životinja. Pokušat ćemo ustanoviti što su radili  otkako su došli  u Švedsku. Uzeo je tada olovku i stao gurkati štakora. Nije se micao, ali je spustio glavu i netremice ga promatrao.

­ Postoje tri mogućnosti. Jedna je da ih je netko progonio. Netko tko ih je dostigao ovdje. Ili da su nekoga ovdje gore poznavali.

­ U Crnoj Vodi?­   Možda   u   zajednici.   Ili   možda   onu   debelu   Yvonnu   u   Robacku   i 

njezine matadore. Doduše, niječu. No to će činiti pod svim okolnostima.­ No postoji i treća mogućnost u koju vjerujete. Pijanstvo. Neki luđak.Vemdal zatrese glavom.­ Ni u što ne treba vjerovati. Barem ne sada, u početku. Ona žena što 

ih je pronašla, Annie Raft. Ona je nekoga primijetila. Nekog stranca. To bi dalo naslutiti da ih je netko slijedio. No teško je doći tamo gore automobilom i ostati neprimijećen. Znao je da je to istina. Svaki auto na tim šumskim putovima netko vidi. Tako je oduvijek bilo. Ne može se prošuljati.   Ne   može   izbjeći   ljudskim   očima   i   pitanju   što   tu   rade. Spuštaju mrežu u nečije jezero? Bave se zabranjenim lovom? Istovaruju kakvu robu?  Međutim,  nitko  nije  zapazio  bilo  kakav  auto  s  mlađim čovjekom azijskoga podrijetla.   Indonežanin? Na bloku  je  pisalo  Naši Goreng. Za Akea Vemdala bilo je krajnje vrijeme spavanju. Usta su mu bila suha, a što se moglo čuti dok bi govorio. Nesumnjivo ga je i glava boljela. Usto u sobi bješe loš zrak iako to Birger više nije osjećao.

­ Mogao je i mopedom doći do Crne Vode. Premda, koliko se može putovati   mopedom?   Ne  čini   se   baš   pametnim.   Međutim,   ostali   su tragovi   mopeda   na   putu   gotovo   sve   do   Stromgrenova   imanja.   A   i natrag.   No   nismo   pronašli   moped  čiji   bi   profil   guma   odgovarao tragovima s puta. Još ne. 

177

Gore kod Brandbergovih imali su jedan. No  momak   je  na  njemu  pobjegao.  Uzeo   je  moped   i  pobjegao   iste 

večeri kad se dogodilo ono zlostavljanje. Bojao se braće i oca. Bilo je to oko sedme ure, no mi smo ipak željeli pregledati taj moped.

­ Jeste li ga našli?­ Ne, ni moped, ni momka.Zašto taj čovjek još uvijek sjedi u uredu, razmišljao je Birger. Ima tu 

neka greška. Ima tu nešto više osim činjenice da ne može spavati.­ Kakva je ta Sabine Vestdijk bila djevojka? Jeste li uspjeli saznati?­ Poduzetna. Taj Ivo Msrtens očito nije imao nikakve posebne  želje 

da pođe s njom. No nagovorila ga je. Stanovali   su   u   istom   području   obiteljskih   kuća.   Nisu   se   posebno 

družili ili nešto tome slično. Mislim, da bi bili zaljubljenici. No možda su postali. Roditelji obiju žrtava dobili su razglednice iz Goteborga. Ali poslije više ništa. Zanimljivo je da su mu nestale hlače kao i sve njegove osobne   stvari.   Roditelji   su   otprilike   znali   što   je   imao   sa   sobom. Fotoaparat   i   knjige   o   pticama.   Novčanik   s   vozačkom   dozvolom   i studentskom iskaznicom. 

Međutim,  čini   se   da   od   njezinih   stvari   ništa   ne   nedostaje.   U zatvaraču kojim se  zatvarao šator  nađeno  je  perje.  Ako  je  počinitelj otvorio  šator  i  ukrao putovnicu  i  druge stvari,  čudno  je da  je  našao vremena ponovno povući zatvarač na šatoru. Ubodi nožem učinjeni su očito u panici. Ili možda u bijesu. U svakom slučaju ­ brzo. Najgori na njoj. Liječnik sudske medicine računa s jedanaest uboda na njoj i više ili  manje osam na njemu. Sve je to, dakako, samo privremeni nalaz. Teško je odrediti točno, jer su neki od uboda promašivali i uzrokovali samo ogrebotine. Očito da ubojica nije ništa vidio.  A bit  će da su se žrtve i  pomicale.  I  to mnogo.  Tako da zapravo ne znamo. A momku nedostaju hlače. To je činjenica.

Nema ih nigdje.

178

Počeo   je   gutati   slinu   i   oblizivati  usne  kao  da   je   tek   sada  postao svjestan suhoće u ustima. Onda upita ne gledajući Birgera:

­ Čuj, onda kad smo bili na rječici Svartvass. Ono po noći.­ Da?­ Jesi li me cijelo vrijeme mogao vidjeti? ­ upita ga Ake.­  Pa bili   smo sasvim blizu  jedan do drugoga.  Međutim,  ne znam. 

Jesam li te vidio! Pecali smo.Štakor  ponovno sušne,  a  Birger osjeti  val  mučnine.  Sjedio   je   tiho 

koliko je god više mogao i gledao u sivozeleni sag od linoleuma. Gutao je slinu.

­  Moram sad  ići   ­   reče  Birger.  Učinilo  mu se  da  osjeća štakorski smrad. Vjerojatno se radilo o umišljanju. No morao je krenuti. Htio je preporučiti Vemdalu neka i on s njime pođe kući. Naći će mu mjesto za spavanje. Ipak, riječi nisu izlazile iz njega.Kad je došao kući, primijetio je   promjenu.   Osjetio   ju   je.   Bila   je   očigledna   kao   kad   se   razmjesti pokućstvo. 

Premda  je  sve   izgledalo  kao  i  obično.  U predsoblju  su svjetlucala uokvirena stakla na akvarelima. 

No znao je da je ona otišla. Kuća bješe prazna.I  Tomas je bio otišao na putovanje vlakom. To je već  odavna bilo odlučeno. Pozdravili su se još prije podne. Međutim, Barbro nije rekla da kani otputovati.Pomislio je ipak kako se ne treba povoditi za slutnjama i vjerovati da 

nešto zna. Stoga se uspne stubama i otvori vrata spavaonice. Tek, nije se  mnogo brinuo da  to  učini  oprezno.  Soba bješe  puna svjetlosti   i   ­ praznine.

Kad se poslijepodnevima vraćao iz svoje okružne ambulante, kuća ga je dočekivala tišinom i svjetlošću. Tada bi inače pili čaj. A sad je popio pivo i pojeo sendvič  s jetrenom paštetom. Planirao je da  će raditi na slikama. Danja je svjetlost trajala sve do jedanaeste ure navečer. Mislio je   da  će   ona   možda   telefonirati,   no   nije   se   izravno   vezivao   uz   to 

179

očekivanje.   A   kad   je   telefon   najzad   zazvonio,   trebalo   mu   je   dosta vremena da se  odvoji  od  stalka  sa  slikom,  siđe  niza  stube   i  dođe  u predsoblje. No s druge strane žice nije bilo popuštanja. Telefon je zvonio sve dok nije podigao slušalicu. Telefonirala je iz  javne govornice. Ali nije rekla odakle.

­   Neko   me   vrijeme   neće   biti   ­   rekla   mu   je.   ­   Moram   o   svemu razmisliti. Nadam se da ćeš shvatiti.

O svemu. Ali nije rekla o  čemu to. Uhvatila ga je srdžba. No nije imao pravo na to. Budilica ga je probudila poslije nekoliko sati sna. Bio je bijesan, no istodobno je osjećao snažnu i čistu čežnju za njom. Ali kad se   sasvim   razbudio   i   podigao,  čisti   su   osjećaji   iščeznuli.   Njime   je ponajviše prevladao stid.

Razgovor bješe kratak. Obećala je ipak da će se uskoro čuti. Glas joj je sada zvučao prijateljskije. Vjerojatno i ona osjeća i stid i lošu savjest. One nedjeljne večeri pitao ju je zašto ništa ne kaže.

­ A o čemu to?­ Pakiraš stvari, ali ne kazuješ ništa.­ A što da ti kažem?Promatrala me neprijateljski. Nije smio nastavljati. No mislio je da 

je ona u pravu. Znao je, naime, što pod time misli. Pa ni ti sam nikada ništa ne govoriš.

Kad je razgovor završio, on uzme pivo iz hladnjaka i sjedne na visoki stolac ispred drvenoga stalka za slikanje. Leđima bješe okrenut prema svojoj slici i promatrao je svijetlozelene kovrče razlistalih breza. Sada mogu otputovati u Ostersund, pomisli. Bez laži. Parkirati ispred hotela Sullcy. Izravno, bez zamršenih zaobilaznih putova. Ostati tamo cijelu noć i odvesti se na posao u pet sati. Mogu to učiniti.

Ti nikada ništa ne govoriš. Ne. A što bi mogao reći?Usto, mi smo uvijek tako živjeli. Ti bi rekla ono što je potrebno reći, 

Barbro. Uvijek si se znala jasno izraziti. Nikada se nisi izvlačila. Dobro 

180

bi promislila o stvarima prije negoli bi ih izrekla. S osjećajem. Politički. Ili blisko tome.

U međuvremenu se, dakle, to dogodilo. A što bih ja, dovraga, trebao reći?   Kako   bih   to   mogao   nazvati?   Evo,   ovako,   Barbro.   Ja   sam   u Ostersundu. Siječanj je. Hladno da sve puca. Sastanak u županijskome vijeću o raspodjeli sredstava. No ja samo sjedim i pomišljam kako neću uspjeti upaliti auto bez grijača motora. Pa i nisam mogao. Bilo je već kasno. Večerali smo u restoranu Kod strica Adama. Nazvao sam te kući i rekao da ću ostati ovdje. Zovem iz hotela koji se zove Sulky.

Nisam uspio ništa učiniti da mi auto dovezu kući tako kasno, jer je sav bio strašno zamrznut.

To   je   ugodan,   malen   hotel.   Ovdje   znadu   boraviti   vozači   sulkyja, kolica za kasačke utrke. Po zidovima vise slike raskošnih kočija.  No vlasnica ima još i božične ukrase.

Draga Barbro! Trebala bi ih vidjeti. Crveni i zeleni vjenčići od papira. Zrcalaste staklene kuglice tirkizne, narančaste, crvene, srebrne i zlatne boje.   Božični   patuljci.   Maleni,   ljutiti.   Vraški   izobličena  čudovišta   s kapicama u svih okrenutim u istom smjeru. Njemačke izrade.

Svidjeli su mi se. Nalikovali su božičnim patuljcima koje smo držali na božičnom stolu kad sam bio dijete. A i oni su sasvim sigurno bili njemački. U ono je vrijeme sve bilo tako germansko. Bomboni kod Alp­Ollea, a i svašta drugo.

Zove se Franses. U početku nisam previše mislio na nju. Zgodna žena u svakom slučaju. Tamnoputa i   indijanskog profila.  Udana za nekog velekockara. Ponekad je i on posjedovao trkaće konje, a gdjekad im je bio tek suvlasnik. Znao bi sve izgubiti i onda im je išlo loše. Čuo sam da je kadšto morala obavljati posao čistačice u bolnici. Kuća im je, dakako, isparila. Najčešće bi imao automobile. Kadikad bi i mnogo stekao.

Umro je dok je bio u usponu. Ona je znala kako su njegovi usponi privremeni i da će uskoro sve izgubiti. No onda ga je zatekao moždani udar. Jedan od natjecatelja, vozač sulkyja, Tomgren, pričao mi je da joj 

181

je taj njezin muž, i dok je još ležao u bolnici, znao izmucati i izmrmljati upute kako se treba kladiti u njegovo ime. Ona bi samo kimala glavom i zapisivala. Torngren ju je vidio kako to  čini. Međutim, nikada se nije kladila. I tako joj je poslije njegove smrti ostalo novaca. Kupila je hotel koji se tada zvao Tri ljiljana. Bio je u očajnom stanju. Ali ga je uspjela preurediti.I   tamo   sam   dobio   sobu.  Čista   slučajnost.   Vjeruješ   li   u slučajnost?   Vjerojatno.   U   naše   vrijeme   normalno   je   vjerovati   u slučajnosti.

Otišao sam, iznajmio sobu i legao u tom malenom, toplom hotelu. Bio sam umoran, ali ne i pijan ili tako nešto.

Možda bi se to tako moglo opisati. Jedna stvar za drugom. Redom. Upravo  kad  sam mislio  da  ću zaspati,   primijetili  da  sam zaboravio spustiti rolete. Svjetlo s ulice udaralo mi je izravno u i lice. No više mi se   nije   dalo   ustajati.   Neka   bude   kako   jest.   Cijelo   sam   vrijeme  čuo automobile. 

Ispred   hotela   nalaze   se   semafori.   Gdjekad   se   pred   semaforom zaustavi autobus i motor mu, radeći ina prazno, uporno tutnji. Dakle, nikakva   mira.   Ni   slično   miru.   Nikakva   posebnog   i   ozračja   ili predosjećaja. Baš ništa. Jednostavno sam ležao u postelji. Umoran sam i svjestan da mi je pao krvni tlak. Ti znaš da imam nizak krvni tlak. No time se ništa ne objašnjava. Oduvijek mi je takav. Čak sam i ljosnuo u kupaonici. Sjećaš se kad su mi pukle naočale.

A sad počuj.Ležim tako sklopljenih očiju. A tada je naišlo. Poput neke svjetlosti 

iznutra.  Kao...   kao...   kao...  nekako  kao  neki   osjećaj   svjetlosti.  Ne  u očima. U tijelu. Osjećaj da mi se tijelom proširuje  svjetlosti. Da je oko mene. Ništa drugo osim svjetlosti. A ja sam u sredini. Sve znam. Ne kroz riječi. Blaženstvo.

Da, to je prava riječ.Ne   znam  koje   bih   riječi   mogao   upotrijebiti.  Možda   je   to   zato   što 

nisam ništa ni rekao. Samo ležim u sredini svega što postoji i nema se 

182

što   objašnjavati,   nema   se   ni   prema  čemu   težiti.   Ostaje   jedino   to dugotrajno stanje blaženstva. Trajalo je dugo. Neka vrsta orgazma, ali snažnije. Kao neki valovi cijelo vrijeme, jedan val svjetlosti za drugim u meni i oko mene.

Povuklo se. Ponovno počinjem raspoznavati sobu. Prozor sa svjetlima s ulice. I  ja zaspim kao dijete.  Spavam tako dubokim zdravim snom kojim spavamo samo dok smo maleni. Tek je jutro započelo čuđenje.

Čak mi je teško napustiti taj ugodni, maleni i pokućstvom pretrpani hotel.   Kao   da   bi   u   njemu   trebalo   postojati   nekakvo   objašnjenje. Razmišljao sam bih li se malko raspitao kod Franses. Da, ona se očito zove Franses, no izgovara se švedski ili ovdašnjim jemtskim narječjem, svejedno. Oprezno bih priupitao je li još netko drugi primijetio u toj sobi nešto čudno, neku svjetlost ili tako.

Međutim,  ja zapravo nisam vidio ništa.  Barem ne očima. Stoga je besmisleno   postaviti   takvo   pitanje.   Sljedećih   sam   tjedana  čitao   o takvim vrstama doživljaja. Nisam dospio ni do čega. Prema medicinskoj literaturi  ja sam morao biti  gladan i  iscrpljen. Ali to nije bilo točno. Pojeo   sam   krepku   večeru   i   bio   umoran,   ništa   više.   U   drugoj   vrsti literature,  do koje sam teško došao,  jer  je   iz  područja  meni stranog, postoji obilje riječi.

Takvih   kao   što   je   blaženstvo,   primjerice.   Bilo   ih   je   previše.   No uhvatih se za riječ  blaženstvo. Umorih se od  čitanja. Nisam, doduše, imao   ni   vremena.   Ti   su   tekstovi   toliko   upućeni   sami   na   sebe.   Kao politički ili ekonomski idiom. Ili medicinski što se ovoga tiče. To je prvi put da sam primijetio kako se tekst gradi oko osjećaja. Kako su riječi neka vrsta skela za uspinjanje da bi se stiglo do osjećajnog klimaksa. Da,  u  najgorem slučaju   stvoriti   osjećaje   i  dovesti   ih  do  klimaksa  u njima samima.  Čak i u izvješćima o financijama  županijskoga vijeća. Postalo mi je zlo od toga.

Kružio sam oko hotela. Kako u mislima, tako i sasvim doslovno dok sam bio u Ostersundu. U ožujku sam ponovno prenoćio tamo. Ona nije 

183

ništa  čudna   vidjela   u   tome.   Ionako   joj   većinu   gostiju  čine   stalni posjetitelji njezina hotela. Pretpostavljala je da ću i ja postati jedan od njih. Sjedim navečer u dvorani i gledam televiziju.  Iz termosboce na pritisak uzima se kava, a  vlasnica je ponudila paprenjake i dvopek.

Bilo mi je drago. Znam da ćeš reći kako je to neukusno, jer je estetika za   tebe   pitanje   usklađenosti.   Oni   svijetlomodri,   srednjemodri   i   sivi tonovi   koji   postoje   u   našoj   dnevnoj   sobi.   Svijetlo   drvo   pokućstva. Povijeno   drvo.   Metalne   šipke.   I   ja   mislim   da   je   to   lijepo.   Zbirka staklenih   predmeta   u   prozoru.   Tvoja   velika   tapiserija   koju   si   mi poklonila za četrdeseti rođendan. Prikazuje jednu stranu planine.

Čini  se da Franses nije nikada otkrila središnju perspektivu. Ona svaku stvar vidi za sebe. Stvari su joj smještene kao otoci. Pa ako ih i tako   promatramo,   one   postaju   lijepe   ili   profinjene   ili   pak   nekakve drukčije.  Zapravo nas nikada ne ostavljaju ravnodušnima. Barem ne nju. Dobila je mnoge konje na poklon. Od keramike ili drva, pa čak i od tkanine,   s   grivama   napravljenim   u   obliku   vunenih   resa.   U   šarenu, prugasto obojenu keramičku vazu stavlja naglašeno narančasto obojene mjehuriće   i  kazuje  da   ih   je  njezina  baka uvijek  držala  u   toj  vazi   i upravo na toj polici sa zrcalom. Sve se ovdje odnosi na nju.

Strme stube i dvoranu znade kadikad ispunjavati miris kolača. Peče ih za vozače sulkyja koji potišteno sjede u dvorani. Ako su bili uspješni, onda sjede vani i slave. Alkohol ne smiju unositi u dvoranu. Znadem tamo povremeno noćiti i još uvijek mnogo mislim na ono što mi se ondje dogodilo. No više ne vjerujem da ću ikada shvatiti što je to bilo. Mislim da mi je dovoljno što smijem tamo  kadikad doći. Da mogu prespavati u onoj sobi. Nikada ne spuštam rolete. Možda ipak još nešto očekujem. No više se ništa I ne događa.

Postao sam ondje, naravno, neka vrsta kućnoga liječnika. Franses je zdrava  žena.   Dobro   spava   i   potrebno   joj   je   samo   malo   tavegyla, antialergina, u proljeće kada sve cvjeta. Međutim, vozači sulkyja imaju sve moguće potrebe. Zanima ih amfetamin, ali to ne ide. Događa se da 

184

im dadem kakve pilule za mršavljenje.  No samo kao lijek na probu. Kad bih im takav lijek počeo propisivati, sam Bog zna gdje bih završio. Tablete  za  spavanje,   svakako,  a  dosta  puta   librium  i  valium.  Ali  u opravdanim   slučajevima.   Nekakav   grozan   liječnik   koji   liječi   samo tabletama ipak nisam. 

A onda je došao Božić prije tri godine. Obje naše majke bile su kod nas.   Bilo   je  malko   napeto,   ali   i   dalje   srdačno.  Hodala   si  naokolo   s poslužavnikom i kavom i, po starom švedskom običaju, pjevala »Dobro vam   jutro,   dobro   vam   jutro,   gospodaru   i   gospodarice!«,   a   onda   ste zajedno otišle na svečanu misu. Ranojutarnja misa bila nam je ipak prerana. Ja sam se bavio kuhanjem vina. Stavljao mirođije  u njega. Zamislio neka te starije gospođe popiju malko prije objeda ne bi li ih vino   još   malo   održalo   u   srdačnom   raspoloženju.   I   tada   je   nazvala Franses.

Umro joj je jedan gost. Našla ga je mrtvog u sobi. Misli da je počinio samoubojstvo.   Na   noćnom   je   ormariću   bilo   više   praznih   bočica   s lijekovima. Jedan sam mu propisao i ja. Poručio sam joj neka se smiri i pričeka pa  ću ja u njezino ime telefonirati policiji i bolnici. Međutim, ona je to odbila. Htjela je da svakako dođem. Objasnio sam joj da tako nešto   nemam   pravo   učiniti.   Možda   bi   se  čovjeka   moglo   još   spasiti. Moramo se što prije pobrinuti za vozilo hitne pomoći.

Tek kada sam sjeo u auto i krenuo u Ostersund, shvatio sam da smo se Franses i ja zbližili. Imao sam povjerenja u nju. Bio sam potpuno uvjeren kako tom čovjeku nema spasa. A ona je bila žena koja zna što radi.  Zato mi, zapravo, nije bilo potrebno otputiti  se tamo. Međutim, imao sam povjerenja u nju i pretpostavljao da me treba.

Smjestio se u svoju sobu dan prije Badnjaka i  na vratima ostavio uobičajeni hotelski natpis MOLIM NE SMETATI! 

Kad je natpis ostao stajati na vratima i na Božić ujutro, pomislila je da ga je zaboravio skinuti, pa je zakucala na vrata. Namjeravala mu je u postelju donijeti kavu. U hotelu je u to vrijeme bilo šestoro gostiju. 

185

Samo ovaj i još druga dvojica bili su stalni gosti. Fransesin je hotel morao biti otvoren preko Božića. Tako samo jedan hotel bude otvoren pa se gosti upućuju u njega.

U sobi bješe hladno, a miris vrlo težak. Čovjek je uistinu bio mrtav, i to   već  dugo.   Mršavo   tijelo.   Fina   pidžama.   Sve   je   djelovalo   pažljivo pripremljeno. Htio je to učiniti uredno. No skupio je lijekove koji mu baš i nisu jamčili da će samo lijepo zaspati. Jako je povraćao, a napokon se nije uspio okrenuti kako bi se oslobodio onoga što je povraćao. Glava mu   je   bila   blijedosiva.   Posteljina   i   madrac   bili   su   promočeni   od mokraće.

Prošlo je već podosta vremena otkad nisam vidio mrtvo tijelo koje je neko vrijeme odstajalo. Sjećam se svojih prvih mrtvaca na Institutu za anatomiju u Uppsali i ljutio sam se što je Franses ovo morala vidjeti. Kao da ju je netko izložio grubosti. Ne ovaj ovdje, blijedi, očajni kockar ­ profesionalac   ili   poluprofesionalac,   koji   se   uvečer   prije   Badnjaka ušuljao ovamo sa svojom tek kupljenom pidžamom. Pa on o smrti nije znao ništa.

Na   noćnom   stoliću   do   postelje   bile   su   bočice   koje   su   sadržavale antidepresive anafranil  i  tryptizol.  Postalo mi  je mučno kad sam na jednoj od njih vidio da sam mu taj lijek ja propisao. No istodobno mi je bilo drago što je to bila i jedina.

Franses je imala jednu molbu. Izradila je plan još i prije negoli mi je telefonirala. Ljudi koji se bave konjima vrlo su praznovjerni ­ rekla mi je. Mnogo više od drugih. »Poslije ovoga ovdje više nikada neću imati stalne goste. Bit će gotovo s time. Trenere, vlasnike konja, velekockare, pa   ni   ovakve   poluprofesionalne.   Ni   vozače   sulkyja.   A   ti   su   najgori. Nitko  od njih više neće htjeti  stanovati  kod mene.  Taj   je  čovjek bio drag, ali nije znao što radi kad mi je to učinio. Mislim da ljudi ponajviše misle samo na sebe.«

Željela je sasvim jednostavno da sve goste preselimo u drugi hotel prije nego pozovemo policiju i vozilo hitne pomoći. Tada će u najmanju 

186

ruku postojati mogućnost da se ne razglasi to što se dogodilo u hotelu Sullcy. 

Isplanirala je kako to i izvesti. Rekli smo da me pozvala jer je osjetila bolove.  Utvrdio   sam napad  bubrežnih  kamenaca  pa  sam telefonirao vlasniku hotela kojeg je poznavala. Srećom taj nije nikamo otputovao. Premda sam pomislio da je to ona dobro znala. Franses bješe blijeda i vrlo odlučna.

Preuzela je na sebe brigu oko gostiju, ali nije se moglo postići da svi gosti odu odjednom. Tako smo morali čekati cijeli Božić. Tebi sam javio kako je riječ o samoubojstvu pa da moram ostati dok se ne sazna kako se to zbilo. Grdno sam se bojao da ne nazoveš bolnicu i pitaš za mene. Franses je ležala u svojoj sobi i nije se pokazivala.

Kad je posljednji gost napustio hotel, već  je bilo osam sati uvečer. Tada sam stao ispred te sobe tobože s namjerom da uđem. Trebao sam se praviti da ga moram zasmetati upozorenjem o promjeni hotela. I isto se tako praviti kako sam tek sada otkrio da je mrtav. Gadilo mi se. A sada  je  u sobi  bilo   još  hladnije.  Kad policija  bude došla,  Franses   je morala odglumiti da osjeća bolove. Bilo je to dosta zamršeno i vraški neugodno. Nikada nisam sudjelovao u nečem takvom. Imao sam osjećaj kao da smo ga mi ubili. Franses i ja. 

Kad   su   se   pojavili,  čovjek   je   već  bio   beznadno   hladan,   gotovo smrznut.  Očito da je zatvorio radijator  prije  negoli   je  legao.  Je li  se plašio da će dugo potrajati dok ona ne zakuca na vrata?

Nismo znali. Na neki je način ipak pokazao obzirnost. No da, poslije sam trebao otići kući. No nisam mogao. Bojao sam se da Franses neće moći podnijeti da ostane sama u praznom hotelu. To je otprilike i bilo ono   što   sam   ti   rekao:   da   nisam   mogao.   Da   me   obuzelo   ono   što   se dogodilo.  Pacijent   je  umro.  Prenoćit  ću ovdje.  Pitao  sam se  nećeš   li pomisliti da sam pobjegao s proslave Božića i od naših majki.

Onda   nas   je   uhvatila   glad.   Doslovno   tako.   Izvukla   je   haringe, narezala šunke. Popili smo po  čašicu rakije. Jeli debele kriške crnoga 

187

kruha. Sjećam se da je imao debelu koru na sebi. Razmazivali maslac po kruhu. Sve je bilo dobro. Pivo. Teletina u hladetini. Jetrena pašteta u kobasici koju je jedan od gostiju držao kod nje.

Od   Franses   je   dolazio   miris.   Nimalo   loš,   ali   jak.   Njezina   duga, kovrčava, crvenkastocrna kosa spuštala joj se preko ramena. Bojila ju je  kanom.  No pri  korijenu kose  vidjelo  se  da  joj   je  prava boja  kose prošarana sivom. Dlake na dnu trbuha bile su joj tamnosmeđe. Prava šuma. Na sebi je još uvijek imala jutarnji kućni ogrtač. Takve ti stvari ne mogu pričati. Pa to i neću učiniti. Samo provjeravam riječi.

Zbog   objašnjenja   naše   opijenosti.   Naše   gladi.   Nije   brijala   noge. Vjerojatno zato što je bila zima pa je uglavnom nosila duge hlače ili debele  čarape. Tako joj se koža  činila bodljikavom pod rukom. Sve do koljena. A onda je postala mekom, bijelom. Pa opet bodljikavom. 

Kovrčavom. Mirisala je. Dolje smo bili kao dvije čupave životinje koje se trljaju jedna o drugu, pristojno, kao što to životinje čine.

Ona   ima   dugu,   kao   kruška   oblikovanu   stražnjicu.   Duge   noge   s vidljivim   mišićima   i   tetivama.   Trbuh   joj   je   bio   zaobljen.   Brazda kralješnice spušta joj se do mračnoga usjeka imeđu butova. Htio sam doprijeti tamo i posvuda. 

Zauvijek, stvarno.No mi  ćemo  i  dalje  živjeti  onim štedljivim načinom kojim se  živi. 

Proračunato. Ponajviše riječima. No za ove sate nisu postojale riječi. Na kraju je između tebe i mene sve prestalo.

Vjerojatno sam krenuo krivim putem. Ili možda pravim? Ne znam.

***

Ovdje žene više nisu ostale dugo. Proteklo je nekoliko dana prije no 

što je otkrio da su otišle. Bio je zarobljen sa svojim stopalom koje ga je 

188

boljelo.   Kroz   prozor   prema   potoku   vidio   je   jedino   vodu   kako   teče   i treperenje lišća. 

Nestali su ženski glasovi. Kao i ptičji. Kada?Srebrni se lisac mogao gdjekad nazrijeti s druge strane vode. Hodao 

je   naokolo   s   lovačkom   puškom.   Ponekad   bi   se   začuo   suhi   prasak sačmarice.  Znači,   to je  on ubijao tetrijebe.  Ubijao ih je usred sezone parenja. Fućkalo se njemu. Baš kao i Pekki.

Pekka se uvijek  smijao  Gudruninim upozorenjima.  No zapravo ni ona nije mnogo marila za lovostaje. Njoj je jedino bilo stalo da budu poštovani. Da budu ljudi, kako je ona to nazivala. Posljednje je godine Johan počeo shvaćati što to za nju znači. Vodila je neprekidnu borbu. Razdoblja lova. Promjena košulja. Psi nemaju pristupa u kuhinju. Sve treba biti kao u kakvoj kući u Bwangenu. Ili još bolje ­ u Ostersundu.

Vaine je ubio pticu grabljivicu. Znao bi to učiniti kadikad. Iz  čiste zabave. No ipak je bio u društvu kad su izlupali onoga Nijemca. Zamalo da toga puta nisu otišli  malko predaleko. Braća su uhvatila Nijemca kod   Robacka.   Kad   su   mu   otvorili   prtljažnik,   našli   su   tamo   tri dubokosmrznute ptice. Dva škanjca mišara i jednu sovu. 

Netko mu ih je sigurno dao, ali  nikada nisu saznali tko je to bio. Tukli su ga neprekidno sve dok nije ostao ležati. Našao ga je svećenik. U zavjetrini uz rječicu. Od svih ljudi upravo svećenik. I to je Vaineu bilo smiješno. Premda mu je tada bila tek petnaesta i njegov udjel u tom činu i nije mogao biti tko zna kakav. »Mali, ljutiti popić«, nazvao ga je. 

Nijemac   ih   nije   prijavio.   Toliko   je   ipak   bio   pametan.   Morao   je nekoliko dana preležati u  župnome dvoru. Prijašnji pomoćnik župnika nikada   se   nije   brinuo   oko   hvatanja   ribe.   U   njegovo   je   vrijeme   baš svatko  mogao   loviti   ribu  u  vodama oko  župnoga  dvora   i  postavljati mreže kad to, naravno, nitko ne bi vidio. A onda je došao novi župnik, koji   je   i   sam   lovio   ribu   i   provodio   vrijeme   i   izvan  župnoga   dvora. Pribavio je čamac i držao ga gore u jezeru Bijela Voda. Tamo su jedne 

189

večeri Pekka i Vaine hvatali vidre. I upravo se tada pojavio taj prokleti župnik i stao brbljetati piskutavim glasom.

Počeo   je   pričati   o   nečemu   što   je   nazivao   »šumskim   misama« pozivajući gostujuće predavače da govore kako   poduzeće prska i krči šume. Da će se on neprekidno zadržavati vani, nitko nije vjerovao. Sve što nije sačinjavalo grad ili unutrašnjost kuće on je nazivao prirodom.

»Trči mu se po močvari«, govorili su stari. Naučio se probijati kroz vrbike i preskakivati preko dabrovih jama i pritom ne slomiti nogu.

No da  će početi  praviti  buku oko hvatanja ribe,  s   time nitko nije računao. Zato mu je i nestao čamac. Stavio je oglas u tri sela: Ukraden čamac zelene boje s Bijele Vode, Tako su ljudi saznali. A tko je to učinio, i to su znali. Gudran je zujala, no Torsten se nije ništa bunio, jer je taj prokleti  župnik jednom doštektao u svom smiješnom automobilu, ušao im ravno  u  kuhinju   i   rekao  kako   zna  da   su  Brandbergovi   ispustili istrošeno ulje u rječicu Svartvass. Zacijelo bi nastala paklenska strka u kući, ali je župnik imao sreće jer je kuhinja bila puna ljudi.

Sve   je   to  Johan  ispričao  Ylji  premda  nije  namjeravao.  No  dok   je ovako, zbog svoje noge, bio osuđen na boravak u sobi, misli su mu se sve više vraćale na Gudrun, Torstena i braću.

Tužno  je  bilo  ovako   ležati  unutra.  Morao   je  mokriti  u  posudu  za kavu, a i ono drugo, a zatim je podizati i sadržaj bacati kroz prozor u potok.  Nije  mogao tražiti  od nje  da mu prenosi  tu  izmišljenu noćnu posudu. No sljedeće je  dane počeo izlaziti.  Donijela  mu je neki star, ukrašen štap na koji se mogao osloniti. Dakako da se bolje osjećao kad je nuždu mogao obavljati vani. A mogao se i oprati u potoku. Sada se više ne mora plašiti  da  će ga netko vidjeti,  rekla mu je. I srebrni je lisac, naime, otišao svojim putem.

Ostali   su   sami.   No   ipak   nije   bilo   govora   da   bi   se   Johan   mogao preseliti u kuću. Činilo se da ga se zasitila, barem danju. Ona se tamo gore u kući bavila nečim. Pisala je i  čitala. Baš  je bio glup što joj je pričao   o   Gudrun   i   Torstenu.   Tamo   kod   njih   sve   je   izgledalo   tako 

190

uobičajeno i svakidašnje. Zaključio je kako joj je drago što je Laponac. Naravno  da   joj   je   izbrbljao  o  čovjeku na  skuteru   i  kako   je   zapravo punokrvni Laponac. No sada se činilo kao da je sve to više ne zanima. Danju mu  je  bilo  dosadno  i  mnogo  je  spavao.  A  i  umor ga uhvatio. Baviti se njime bilo joj je drago ­ noću. 

Dobivao je hrane koliko mu srcu bilo drago i samo se pitao koliko su toga   bili   donijeli   ovamo   gore.   Ležala   je   s   njime   noću,   ali   više   nije pripovijedala ni o golemim šumama, ni o Putniku, ni o ženama. Bile su to djetinjarije, ali je ipak mogla nastaviti s pričanjem. Onda bi postala drukčijom. Bliža mu je bila dok bi pričala o tim šumama i vatrama što noćima svjetlucaju po krčevinama. Bile su to mračne noći. I tople. Žene posakrivane   pred   Putnikom,   a   tamne   šume   bjelogorice   ispunjene njihovim   smijehom   nalik   cvrkutu   ptica.   Iako   su   ptice   iz   te   mračne ljetne   noći   što   je  činila   Europu,   već  poodavna   otišle   na   spavanje. Doduše, taj zeleni pokrivač, silovite rijeke i šumom prekrivene planine još se tada nisu nazivale Europom.

Umjesto toga ona ga je lukavo navodila neka joj priča o Torstenu i Gudrun. Možda ga i nije nagovarala jer ga zapravo ništa nije ni pitala. Tek ­ slušala.

­ Znaš kod tebe postoji Edipov kompleks ­ rekla mu je jedne večeri. ­ Znaš li što je to?   

­ Pa to je kad netko ne voli svoga oca.­ Ti bi htio ubiti svoga oca Torstena i spavati s majkom Gudrun ­ 

objasni mu ona.Tada je udari. U lice. Osjetio je svoj dlan na njezinu mekom licu. Ali i 

jagodicu njezina  lica.  Trenutak poslije  nije znao što učiniti  pa da bi učinjeno postalo neučinjenim. Kao da se ništa dogodilo nije. Kao da je sve to bila samo neka noćna mora.

Zamutilo se ozračje između njih dvoje. Bili su pijani i umorni. Ona je problijedila. I onda mu je to rekla. Bilo je pregrubo. Kao da priča neku grubu šalu. Međutim, čim ju je bio udario, samo trenutak nakon što ju 

191

je vidio kako sjedi spuštene glave s obrazom najprije usplamtjelim, a onda   s   prugastim   šarama   od   njegovih   prstiju,   shvatio   je   da   je   ona jednostavno pričala kao i obično. Ironično. Drsko, ali ne i za ozbiljno. Nije uopće mislila reći da bi on  želio spavati s Gudrun i da mašta o tome. Mislila je nešto sasvim drugo, nešto smiješno bez ikakva ozbiljna značenja. A on ju je udario. Kao kakav stroj. Kao okidač. Ne, sve je to samo sanjao.

­ I ti pripadaš istoj vrsti.Oči   joj  bjehu otvorene, nije  ih skidala s njega. Kad ga je zajašila, 

izraz joj je lica bio uobičajen.­ Torstenov sin ­ dodala je.Tada mu posta jasno da po svaku cijenu mora otići odavde.

***

U utorak ujutro Vemdal je telefonirao prije osme ure i rekao da će 

poslati čovjeka da donese Birgerove čizme. No dvojica su policajaca već bila ovdje. Ake to očito nije znao. A oni 

su željeli mnogo više od tih čizama. Počeli su kopati po košari za nečisto rublje, u rukama su držali Barbroin bijeli grudnjak, pregledavali gaćice i frotirne ručnike. Kad su bili gotovi, na kuhinjskome stolu našla se hrpa odjeće. Birger je smatrao da je posrijedi greška, a usto je sve to smatrao odvratnim. Bila je tu i njegova prljava odjeća za pecanje koju je na Ivanje bacio među nečisto rublje. Gaće su mu bile zamrljane od nezgode do koje je skoro došlo kad je ulazio u Crnu Vodu. 

Pregledavali   su   i   džepove   njegovih   zelenih   hlača   i   tamo   pronašli mnogo papirića u koje su prije bili umotani bomboni. Onda mu tijelom prođe   silovit   val   bijesa.  Osjetio   je   to  kao   navalu   krvi   u   glavu,   a  u jednom trenutku i kao snažnu bol. Napadaj migrene koji ne prolazi.

192

Jedan je od policajaca otvorio i stroj za pranje rublja i prstima stao pipati   po   bubnju.   Drugi   je,   upotrijebivši   držak   nekakve   malene zašiljene   lopatice,  podigao  rešetku na odvodu.  Zatim je,  obrnuvši   je, lopaticom stao vaditi mulj iz odvoda i stavljati ga u plastičnu kutiju.

Zatražili su i njegov nož. Visio mu je na remenu oko pasa. Bio je to dječji   nož,   Barbroin   prvi.   No   od   nje   nikada   nije   postao   nikakav ribolovac. Na gornjem je dijelu oštrice bio grubo ižlijebljen. Možda je taj dio služio za ljuštenje grgeča.

Pitali su ga ima li još noževa. Odgovorio im je što će im to, dovraga, a onda otvorio ladice i izvukao noževe. 

Teške noževe u crnim plastičnim koricama. Nekima su korice bile obojene, a oštrice oštećene. Bio je tu i Tomasov japanski ribarski nož u drvenim koricama koje su nabrekle pa im nije pošlo za rukom izvući dugu   i  usku  oštricu.  Zatim maleni  damski  nož,   koji   je  Tomas   zvao laponskim.  Bio  je  to  suvenir  s   juga  i  s  koricama obloženim sobovim krznom.

­ A sada čizme.­ Nemam čizama marke Tretorn ­ reče Birger. ­ Tako ne može doći ni 

do kakve zamjene.Raspitivali su se ima li još kakvih čizama, pa je sav bijesan donio iz 

garaže i drvarnice još nekoliko pari. Razderanih, popravljanih. Čizama od plastike  što  su  popucale  za  hladnih dana.  Tomasovih  i  vlastitih. Imali su, naime, iste brojeve obuće. Policajci se na to nisu osvrtali, već su ih uzeli i stavili na njih cedulje s brojevima. Morao je poći i u gornje prostorije po svoje lovačke noževe. Slijedili su ga, a pogledi su im lutali naokolo. 

Zapazili su ormar s oružjem i mjesto gdje je držao staro oružje. Sa sobom su odnijeli sve njegove noževe. Pri dolasku u ambulantu kasnio je četrdeset minuta. Marti se to ni najmanje nije svidjelo. Nije joj htio reći da je policija bila kod njega. Zamislio je poslije podne izići i kupiti kolače neka im posluže uz kavu i time je 

193

udobrovoljiti. Istina, ako,bude imao vremena.Za ambulantu se, naime, brinula sestra Marta. Svi su znali da ona 

odlučuje  tko  će od pacijenata  imati  prednost   ili  koga  će primiti  kao hitan slučaj. Kada je Birger preuzeo posao u Bwangenu, osjetio je strah pred njom.

U tri sata ušla je k njemu u ordinaciju i priopćila mu da se mora javiti na policiju. Uspjelo joj je da to zazvuči tako kao da je to ona sama odredila.

Ake nije bio tamo. Za njegovim je pisaćim stolom sjedio neki potpuno mu nepoznat čovjek, stariji od Vemdala, s prema naprijed počešljanom kosom, koja je počela sijedjeti. Za pokrajnjim je stolom sjedio policajac u uniformi i brinuo se za magnetofonsko snimanje.

Poslije svega Birger se nije sjećao toga preslušanja, jedino nekoliko istrgnutih rečenica iz cjeline. Kući je stigao tek poslije šeste ure. Dakle, preslušavanje je trajalo oko tri sata.

Te  večeri  nije  u  usta   stavio  ni   zalogaja.  Bio   je  preumoran  da  bi priređivao kakvo jelo, a imao je i osjećaj mučnine. Razgovor se stalno navraćao na Dana Ulandera. Pa na noćenje. Pričali su o šatoru. Znali su vrlo dobro da Barbro nije provela noć pod šatorom.

­ No vi ste mislili da je ona negdje pod šatorom, zar ne?On više nije ni  znao što  je mislio.  Na Ivanje gotovo da i  nije bilo 

moguće šatorovati tako visoko gore, jer su još uvijek prijetile proljetne vode.  Odgovorio   je  kako nije  znao pa  i  dalje  ne  zna  tko   je   taj  Dan Ulander.  Prosijedi  mu  se  policajac   suprotstavio   i  uzvratio  mu  kako griješi. Pa oni su se sreli. A na neki je način bio i u pravu. Jer taj je Dan Ulander bio onaj »spasilac rijeka«.

Bilo je mnogo priče o tome kako je on došao u Crnu Vodu. Stigao tamo i bio tako blizu svoje žene, a nije ju potražio. A zbog kojeg đavola bih to trebao učiniti? Penjati se gore u planine? Pa zar nije bio zabrinut zbog nje? Sjećao se pitanja,  ali  ne  i  onoga što  je  odgovorio.  Tijekom cijeloga   preslušanja,   progonile   su   ga   misli   da   se   Barbro   nalazi   u 

194

škripcu.  Lagala   je  govoreći  da   je  Ulander  njezin  sin.  Birger   je  živo pokušavao objasniti kako je sve to bila samo šala. Pa ona je bila znatno starija od Ulandera.

Odakle on to zna? Da, istina. Odakle on to zna? Pa činilo se tako. Ili mu je ona možda to 

rekla? Bilo je to nekako onako... kao šala... među ljudima...Ili među ljubavnicima?Kakva svinja! I koja riječ! Kao iz kakve televizijske serije. Kakva je 

prokleta svinja taj čovjek!I usto, nije povukao tu riječ. Nasuprot tome, nastavio je postavljati 

bolna,   nametljiva,   za  čast   uvredljiva   pitanja.   A   Birger   je   na   njih odgovarao. Kao da ga je napustila svaka hrabrost i svijest o vlastitom ugledu.   I   to   sve   zbog   iscrpljenosti.   Zbog   zamora   od   svih   onih ponavljanja i pitanja koja je cijelo vrijeme ponovno morao slušati. Sve do   posljednjih   pitanja.   Sjećao   ih   se.   Jer   na   njih   bješe   doista   lako odgovoriti.

Je li se udaljio s mjesta na kojem su pecali uz rječicu tijekom te noći? Ne. Nije. Cijelo je vrijeme bio s Akeom Vemdalom.

Probudio se usred noći. Svjetlost bješe siva. Prozorska su okna bila prošarana kišnim kapima. Nije na to svraćao pozornost, tek kad je već odavna napustio pokušaj da zaspi. Kiša je najzad stigla. Barbro je rekla da ne namjerava ništa uzeti iz kuće sve dok u njoj bude živio i Tomas. On ima pravo živjeti u svojoj okolini. Izbjegla je riječi ­ u svojem domu. Njezine   su   riječi   zvučale   nekako   neprirodno.   Možda   samo   dok   je razgovarala s njime. Ili   to možda nije ovisilo  o riječima, već  samo o metalnom otisku njezina glasa; membrani koja je podrhtavala, materiji nabijenoj   elektricitetom.   Od   Ivanja   njih   su   dvoje   razgovarali   samo telefonski.

On je preuzeo odgovornost da Tomasa zadrži kod kuće onako kao što je  bilo  prije  negoli   je  ona  otišla.  Čistio   je  kuću subotom prijepodne. 

195

Kupovao   cvijeće   za   kuću.   Nije   ga   htio   brati   vani.   Uzima   previše vremena, a i izgledalo bi previše patetično.U dnevnoj se sobi trebalo u staklenim vazama nalaziti samo bijelo cvijeće ili zeleni listovi i trave. Kupio je neku bijelu ciklamu, ali je uvenula. Dobivala je previše vode, objasnila je čistačica koja je došla pomoći urediti kuću. 

No ako sve to potraje, on neće moći sam sve to uređivati. Tomas bi, naime, uvijek pronašao neku izliku da ne mora pomagati u kući. Birger je morao pokušati prije jesenjih kiša dovršiti bojenje drvenine s vanjske strane kuće, i sve je više uviđao kako se neće moći sam brinuti za kuću. Premda se tome opirao. Opirao se tome cijelo vrijeme iako to nikada nije spominjao, pa se nije mnogo bunio ni kad je Barbro našla ženu koja joj je pomagala u uređivanju kuće.

Zapravo je sve to bilo tako jednostavno. Htio je neka ga puste na miru. Želio je pronaći mjesto gdje će postojati apsolutno i samo za sebe. Ne slušati bilo kakve primjedbe.

Biti   bez   ikakvih   tuđih   prigledavanja.   Ni   riječi  čuti   o   tome   kako izgleda   u   kući   kod   gospodina   doktora.   Prihvatio   je   na   svaki   način pripomoć  u   uređenju   kuće,   no   rezultati   nisu   odgovarali   njegovim nadanjima.  Čistačica  bi,  dok  je  čistila  usisavačem i  raznim krpama, znala promijeniti ponešto. Možda je posrijedi bio miris? 

Umakala je te krpe u nekakve kemikalije. Vjerojatno to nisu bila ista sredstva za  čišćenje koja  je  upotrebljavala Barbro.  A neki materijali nisu   podnosili   vodu,   to   je  čak   i   on   počeo   shvaćati.   Promatrao   je osjetljive, svili nalik površine breza i pitao se izbljeđuju li i one.

Htio   je  zadržati   ljepotu soba ili  barem onu osobitu blijedu,  gotovo prozirnu ljepotu dnevne sobe. One ptice od stakla u prozoru, njihove lagane lebdeće pokrete dok se prolazi preko podnih dasaka sto i pedeset godina starih, ali sveudilj zdravih i izlaštenih do zagasita sjaja.

Ustanovio je kako je staklo teško održavati čistim. Pred očima su mu stale   izranjati   finske   vaze   sa  žućkastim   krugovima   od   naslaga vapnenca. Čistačica je razbila jednu od staklenih čaša što je stajala na 

196

spiralnom stalku u prozoru. Krhotine je ostavila na novinama zajedno s nevjerojatno   loše   ispisanim objašnjenjem.  Bit  će  da   je   ipak  shvatila vrijednost tih staklenih predmeta, pa je, kad su se sljedećom prigodom susreli, rekla:

­ Kako bilo da bilo, iz tih čaša ionako nitko ne može piti.Nije mu izbjegao izrazito neprijateljski ton kojim je to izgovorila. Tih 

je   sedam  čaša   bilo   oblikovano  poput   cvjetova   što   se   pružaju  prema svjetlu.

­ Ne, iz njih se doista ne može piti ­ samo je rekao i otkrio da je se plaši.  

Više nitko nije dolazio u njihovu kuću. On, dakako, nikoga više i nije pozivao. No nitko više ni da bi navratio. Drago mu je bilo da je imao mira jer je bio zaokupljen obradom drva brusnim papirom i bojenjem drvenih rešetaka za koje je  smatrao da toj velikoj  kući  daju njezinu osebujnost. Pomišljao je kako će mu netko možda telefonirati i pozvati ga  k   sebi  na  objed   ili   večeru.  No   sve   su   to  bili  Barbroini  prijatelji premda mu to nikada prije nije padalo na pamet. Naime, on sam nije imao vremena stvoriti vlastito društvo. Nitko od njih nije ga nazvao pa da barem čuje kako se osjeća. Jesu li možda zauzeli stranu? 

Međutim, u tom slučaju zašto protiv njega? On je snosio krivnju. No o tome oni nisu mogli ništa znati. Bio je sretan što se na miru može baviti bojenjem, ali ipak nije mogao ne primijetiti kako mu se vlastito postojanje   nekako   raspada.   Na   um   mu   pade   meso   što   truli.   Nešto sivobijelo. Riba u lukšiji . Besmislena slika koja ga je dugo proganjala.

No, bilo kako bilo, on je pripremao hranu za sebe. Sam je sebi zadao riječ da će to činiti, pa je riječ i održao. Nije svraćao ni susjedima. Oni su, doduše, s njime dijelili pretplatu na novine Ostersunds­Posten, ali nikada nije imao dovoljno vremena otići do njih i uzeti ih. To je uvijek bilo Barbroin posao. Pročitao bi ih, naime, u ambulanti, pa je prošlo poprilično   vremena   prije  negoli   je   primijetio  da   mu   ih   susjedi   nisu donosili, a što zapravo i nikada nisu činili.

197

Jedne je večeri susreo Karl­Akea pred kioskom. Ovaj je, bez ikakva uvoda, zatražio neka sredi ono s poljem zasijanim lanom. Birger nije imao   pojma   o  čemu   to   Karl­Ake   priča.   No   poslije   se   dosjetio   da   je Barbro  posudila   ili   zakupila  komad zemlje   i  unajmila  susjeda da  je izore i izbrana. Zatim je na njoj posijan lan. Navečer je Birger otklipsao u polja i pronašao taj nevelik komad zemlje. Lan je procvjetao divnom modrom bojom. Pogled na to polje zasijano lanom zaustavljao je dah, govorio je Birger poslije Karl­Akeu. Međutim, činilo se da niti Karl­Ake niti Birgita nisu shvatili kako je Birger htio time opisati ljepotu toga prizora. Sjedili su uz kuhinjski stol i tražili od njega da ukloni lan. On im je objasnio, a tako je i bilo, kako ne zna što bi s njime učinio. Bila je to Barbroina zamisao. U zajednici sa zavičajnim udruženjem. Tako je barem mislio.

­ Pa možeš ga možda požeti ­ predloži mu Birger. ­ Ili preorati.Karl­Ake ga je pogledao nekako čudno pa Birger nadoda:­ Platit ću ti, naravno.Iz  nekog  razloga  probudi   to  bijes  u  Karl­Akea.   Ili   je   to  bio  samo 

nekakav  izgovor  da  iskali   iz   sebe  neki   star,   ljutit  gnjev  koji   se  već odavna skupljao u njemu.

­ Platiti? Pa zar ti misliš da se time sve može srediti? Lan je prokleti korov. Izorati polje zasijano lanom ne bi išlo. On ponovno nikne i vraća se.

­ Tja, onda ni sam ne znam što bi trebalo učiniti ­ odgovori Birger neodređeno.

­ O tome vam je valjalo razmišljati prije negoli ste ga zasijali.Pa ja nisam u tome sudjelovao, najradije bi Birger rekao. Ja nemam 

pojma o lanu. Onda krene od Karl­Akea i Birgite. Kimne im glavom na pozdrav praveći se kao da je u žurbi. Moram o svemu tome razmisliti, prođe mu glavom. Ima tu nečega čudnog. Neprijateljskog.

Zaokupi   ga   misao   o   Barbroinoj   provali   srdžbe   na   susjede   poslije njezina pobačaja. A tada je on ležao u gripi. Snijeg je cijeloga siječnja 

198

nesmiljeno   padao.   Cisteći   ga   sama,   ona   se   gotovo   ubila.   Karl­Ake ralicom je kao i uvijek čistio put gore prema njima. Platili bi mu za tu uslugu.   No   nijednom   se   nije   ponudio   da   tijekom   tih   triju   tjedana lopatom   razgrne   snijeg   do   stuba   pred   njihovom   kućom.   Šalio   se   s Barbro.  Zadirkivao   ju   je,   rekla   je.   »Sad  ćeš   se  morati  prihvatiti   tog posla. Sad osjećaš kako je to, je li?«

Pretpostavimo da je bila u pravu? Bila je ovdje i vjerojatno osjetila njihovo neprijateljstvo. Zavist zbog  života koji su oni smatrali lakšim jer   nije   zahtijevao   fizički   rad.   Zavist   zbog   sigurnosti   Birgerova namještenja. Zbog njegove plaće. Pogodila ga je pomisao da oni možda i znaju   koliko   zarađuje.   Jednom   je   prigodom  čuo   neku   primjedbu   na račun toga. Nekako mu je prošla pokraj ušiju. No sada se sjetio kako je pomislio da su to mogli saznati samo na temelju podataka iz poreznoga ureda. Spomenuta je brojka bila, naime, točna.

»Nekim je ljudima dobro«, u prolazu je čula Barbro kako Karl­Akeov otac   govori   dok   je   kopao   u   krumpirištu.   U   to   je   vrijeme   izrađivala tapiseriju za kotarsko vijeće, sliku borovnica na pozadini narančastoga polja   (premda  se   ono  u   tkanju  na  uvećanim bobama borovnice  nije izravno primjećivalo) i na to trošila nerazumno mnogo vremena.

Trebali bi oni znati kako se on kao budala vozao po svom velikom okrugu. Bio mještanima na raspolaganju u svako doba dana i noći. Bio često   suhih   usana   od   nesanice   i   ispunjen   strahom   daje   napravio pogrešnu procjenu. 

Spavao s naćulenim ušima. Nikada ne računajući s doista slobodnim vremenom ili punim godišnjim odmorom. No, istina: dijelom mu je ipak bilo dobro. A onda je razmislio. Svojim neukusnim šaljenjem, koje nije bilo ništa drugo do izraz zavisti, dotaknuli su njegovu bolesnu savjest. Dotaknuli su mu savjest kakvu niti je želio imati, niti je bilo razloga da je takvu ima.

Odvrgnuo   je   misli   na   lan.   Ili   ne,   zapravo   ­   nije.   Jednostavno   je prestao misliti na to. Pa on je Karl­Akeu ponudio novac da ga ukloni. 

199

Oslobodio se misli o tome, jer zapravo nikada s time i ništa nije imao. Odlučio je pozvati nekoga na objed jer je uvidio da će upasti u nešto što je   u   šali   dijagnosticirao   kao   paranoju   koja   kao   da   pripada   nekome drugome. Telefonirao je Akeu. Trebao je to već odavna učiniti. Ionako mu je bilo čudno kako poslije onako iscrpnoga preslušanja, nije ništa ni znao ni  čuo od policije.  Neko  je  vrijeme bio  zaokupljen paranoičnim pomislima kako ga sumnjiče da je upravo on nožem rasjekao šator tamo uz   rječicu  Lobber  vjerujući   da   se  u  njemu nalazi  Barbro   s  Danom. Poslije  se  smirio.  Tada nazove Akea  i   rekne mu kako namjerava  iz hladnjaka za duboko smrzavanje izvući losov file.

­ Mnogo ti hvala ­ zahvali mu Ake ­ ali sada doista ne mogu. ­ Glas mu je zvučao nekako drveno. Mogao je i izabrati dan dolaska, ali je bilo očito da mu se ne dolazi. Poslije toga Birgera je uhvatilo samosažaljenje koje je bilo toliko  jako da mu se  čak nije mogao narugati.  Misli  mu bjehu raštrkane, ali i manične i vrtjele se oko susjeda, žene koja mu je uređivala   kuću   (i   prestala   bez   obrazloženja)   i   Akea   Vemdala. Razmišljao je kako je jedina osoba koja je ostala kakva je i bila ­ Marta. No ona nije nikada pokazivala neko posebno prijateljstvo. Nastavljao je posjećivati bolesne susjede ne tražeći da mu plate i davao im lijekove iz vlastitih zaliha.  Čeznuo je za Barbro. Jako. Nije mu nimalo pomogao izlet u Ostersund i susret s Frances. Bio je to neki drugi svijet. Ona ne bi mogla razumjeti težinu onoga što se događalo oko njega. Za nju bi to zvučalo  otrcano.  Donošenje  novina.  Rascvjetano polje   lana.  Čistačica koja je prekinula posao.

Telefonirao   je  Barbroinoj  majci   i  njezinoj  braći,   a  na  posljetku   je dobio i nju. Dok je razgovarao s njome, uhvatila ga je neka vrsta, grču nalik,  poteškoća pri disanju. Njezin je glas bio tih i  snažan. Nekako taman, kao što je oduvijek i bio. Zatamnjen kao i njezina kosa, oči i modrosmeđa   koža   njezinih   očnih   kapaka.   Kao   rupe   što   bi   postale vidljivima duboko ispod prepona kad bi raširila noge.

200

Kad mu je grč  u prsima popustio, glas mu je počeo podrhtavati od jecanja. Vikala je u slušalicu jer nije shvatila da je on počeo plakati. I sam je   to   jedva shvatio.  Molio   ju   je  neka se  vrati  kući.  Poslije  nije mogao shvatiti da je tako nešto govorio, ni da je plakao. No ona je došla.

Bila su to za njega tri nestvarna dana koja su se u njegovu sjećanju zadržala kao da su trajala svega nekoliko sati. Prve je večeri previše popio   za   večerom,   a   još   više   poslije   nje.   Probudio   se   sam   ispred televizora u gornjoj sobi, a vrata spavaonice bila su zaključana.

Međusobno još nisu progovorili ni riječi o onome što se među njima dogodilo.  Ona je uređivala kuću, a on joj   je  pokušao objasniti  što se dogodilo s   lončanicama. Uvečer  je   izrazila  želju da zajedno sjednu u dnevnu   sobu.   Počela   je   pričati   s   njime   i   u   njezinu   pričanju   on   je prepoznao gotovo sve što je bila govorila za onog očajnog ranog proljeća. Cijelo   je   vrijeme   pripovijedala   o   ljudima   s   kojima   je   imala   nešto zajedničkoga,   o   ljudima   koji   više   nisu   htjeli  živjeti   u   ovakvim okolnostima.

Kojim   okolnostima?   I   zašto   je   spomenula   ljude?   Pa   on   se   zove Ulander. Birger se dohvati čaše whiskyja, no ona mu prilično oštro reče da je mora slušati. To je značilo da večeras neće biti ništa od spavanja. Bio je malko zatečen, ali se nastojao svladati koliko je najviše mogao. Nakon što je u njezinu pričanju protekao sat vremena, zazvoni telefon. Zvala je to neka majka čiji je sinčić  imao upalu srednjega uha. Bili su kod njega u ordinaciji toga poslijepodneva. Potužila mu se da joj dječak odbija uzeti antibiotik i da ga je ispljunuo. Uputio ju je što joj  valja učiniti, no trebalo je obaviti još nekoliko razgovora prije negoli je dijete ipak progutalo propisani lijek.

Barbro mu reče kako ne bi trebao dopuštati da ga nazivaju uvečer kući,  a on joj je odgovorio kako im on to i nije dopustio.  No ipak ga zovu. Onda je ustala i otišla leći.

201

Sljedeće   je   večeri   bila   vrlo   odlučna.   Zahtijevala   je   da   bezuvjetno razgovaraju. Malko se uplašio i rekao joj neka se ne razljuti ako telefon i opet zazvoni.      

­ Ne brini se, neće ­ uzvratila mu ona.Nije shvatio što je time htjela reći. Pripazio je da se ne lati whiskyja, 

pa   je   zato   umjesto   toga   skuhao   kavu.   Ona   ga   je  čekala,  čudno razdražena,   i   odbila   kavu.   Zatim   je   stala   govoriti   da   bi   na   kraju zaplakala.   Birger   se   osjeti   potpuno   nemoćnim.   Nije   znao   što   da   joj odgovori  ili  kaže.  Praznina u mozgu. Pričala je  i  plakala dok je nije uhvatio grč. No njemu nije bilo jasno je li ona i mislila ozbiljno o onome što   je   pričala:   o   usamljenosti   i   tišini,   i   o   njegovoj ravnodušnosti.Predbacila   mu   je   također   kako   i   njegova   povremena impotencija   ovisi   o   toj   ravnodušnosti.   A   on   je   gotovo   s   olakšanjem primio riječi kako ona misli da je impotentan. Govorila je o nekoj vrsti »ledeno   teške  ravnodušnosti«,  koja   je  zapravo  političkoga karaktera. Upotrebljavala je riječi kao što su »građanski« i »cinično«, i on zaključi kako ne bi trebao trpjeti takve budalaštine. Zatim je on ispričao njoj o svojem   svakodnevnom   poslu,   putovanjima   do   bolesnika,   prometnim nezgodama, samoubojstvima, nasiljima i svemu ostalom što je ona već otprije vrlo dobro znala. Nije mu bilo jasno zbog čega se ponizio na tu litaniju   što   ju   je   ispričao.   Sam   nije   bio   svjestan   toga   kako   su   se odjednom našli u gornjem dijelu kuće. Legla je na pod u kupaonici i dlanovima se stala pljuskati po licu.

Nagnuo se nad njezino ukočeno i napeto tijelo i pokušao je podići. Osjetio je kako joj se tijelo rashladilo od ležanja na podu. Opirući se, udarala je oko sebe i zatim se nastavljala pljuskati po licu. Predložio joj je neko sredstvo za umirenje. A onda je na nekoliko sekundi prestalo to pljuskanje i vika baš kao da se zaustavio nekakav stroj. Glasom koji je zvučao gotovo normalnim rekla mu je kako  ju  je  godinama pokušao drogirati tabletama.

202

Tada on iziđe iz kupaonice. Uzeo je svoju posteljinu namjeravajući leći na kauč u dnevnoj sobi. No gore nije nastala tišina. Čuo je njezino vrišteće jecanje, a učinilo mu se i kao da čuje pljuskanje o obraze. Izišao je iz kuće. 

Vani   bješe   hladno,   ali   i   vlažno.   Tek   kad   je   udahnuo   noćni   zrak, učinilo mu se da je smirio svoje disanje. Umjesto toga počela ga boljeti glava, nekakva iskričava bol smještena baš  ponad očiju. Sjedio je na stubama s glavom skrivenom u rukama, čuo neki automobil i korake po šljunku, ali mu nije dolazilo do mozga da bi se netko mogao nalaziti u vrtu sve dok nije osjetio nečiju ruku na svojoj.

Bila je to Marta s kišnom kabanicom prebačenom preko spavaćice. Pitala ga je zašto nije digao slušalicu na telefonu. Naime, negdje kod granice došlo je do prometne nezgode. Automobil prve pomoći krenuo je iz Ostersunda prije  četvrt sata, a Ivar Jonsson mu je dolazio ususret vozeći ozlijeđenoga u svom taksiju. No Birger bi morao krenuti prema Ivaru. Ovaj se, naime, bojao da  će momak iskrvariti   i  trebalo mu je nešto za umirenje bolova. Pošla je za njim u kuću i već  u predsoblju začula vrištanje odozgo. Pogledala ga je ravno u oči, a on nije znao što da joj kaže.

­ Samo vi krenite, a ja  ću se pobrinuti za ovo ovdje. Kad se prema jutru vratio kući, našao je Martu kako sjedi u dnevnoj sobi i rješava križaljku od petka vi nekom starom broju novina Ostersunds­Posten. Bila je skuhala kavu i pronašla neki pokrivač kojim je ovila noge. Rekla je  da Barbro spava i  da je telefonsku utičnicu ponovno utaknula na svoje mjesto.

­ Nisam znao da je isključena ­ reče Birger.U dnevnoj je sobi već bilo sasvim svijetlo pa je mogao razabrati sijede 

vlasi u Martinoj kao pijesak žutoj, čvrsto nakovrčanoj kosi, kao i dlačice na gornjoj usni. Mislio je da bi joj nešto trebao reći o Barbro, ali se to pokazalo nepotrebnim. Marta mu je rekla kako kod mnogih dolazi do sloma živaca.

203

­ Sva ta preslušavanja dovode ljude do ludila. Trebali bi prestati s time. To ionako ničemu ne služi. Najbolje bi bilo sve skupa pustiti na mira. Previše toga uništava. Nije znao misli li to ona ozbiljno. Marta, koju je poznavao kao strogu moralistkinju, uvijek je o stvarima imala svoje  čvrsto   mišljenje.   Nosila   je   ona   u   sebi   medicinsku   intuiciju   i posjedovala organizacijski  dar o kojem je i  on postao ovisan. Kad se odvezla,   stao   je   razmišljati   o   onome   što   je   rekla,   kao   da   je   to   bilo vrijedno preispitivanja.

Kad   bi   samo  znali   da   se   to  više   neće   ponoviti,   kako   bi   to  mogli jednostavno zataškati i objasniti? Kao prirodnu katastrofu? Nesreću? Klizanje tla? Hoće li i bilo što uspjeti objasniti ako i uhvate onoga koji je držao nož u ruci?

On je znao da ubijanje često nema mnogo veze sa žrtvom. A tko god bio  onaj  što   je  u   ruci  držao  dug   i   oštar   lovački  nož  gore  uz   rječicu Lobber,   je   li   on,  Birger   s  njime   još  uopće   imao   ikakve  veze?  S   tim ubojicom. Misli su mu bile rastresene. Bio je vrlo umoran. Dohvatio je pokrivač kojom je Marta bila omotala svoje noge i legao na kauč. Ubrzo je zaspao, a kad se probudio, čuo je Barbro. Bila je u kuhinji.

Misli  su mu i  osjećaji  bili  ponovno probuđeni.  Čisti   i  nezamućeni. Poželio je da ona ode iz kuće i neka se više ne vraća. No nije to htio izreći.  Čeznuo  je  za svojom samoćom i  redovitim,  tupim danima.  Za svojom ambulantom, ordinacijom i mrzovoljnom Martom. Za bojenjem kad se vrati kući. Bocom piva. Emisijom Svijet znanosti na televiziji. Meteorološkim   izvješćem.   Pretplatit  ću   se   i   na   Ostersunds­Posten, razmišljao je. Sam.

Otputovala   je   istoga  dana,  a  prije  njezina  odlaska  nisu   izmijenili mnogo   riječi.   Nije  čak   ni   spomenula   njegovo   bojenje   verande. Najvjerojatnije nije ni primijetila dokle je dospio. 

***

204

Ne može se živjeti u svijetu ne živeći od njega. Riječi su odjeknule u 

njezinoj   glavi   govoreći   joj   da   nisu   nastale   u   njoj.   Stoga   je   krenula naokolo i stala ispitivati. Petrus je odgovorio:

­ Ako pod svijetom misliš na prirodu, onda bi to trebalo biti točno.Annie reče kako ona ne misli da svijet znači isto što i priroda i da bi 

jedino htjela znati odakle te riječi dolaze. Petrus nije znao. Promatrao ju je dugim pogledom. Očito je mislio da se  želi prepirati. A ona nije znala želi li prepirku. Osjećala se sasvim dobro. Bilo je toplo i osjećao se slatkasti miris livadskoga cvijeća. Stara ovca voditeljica stada sad je već imala toliko povjerenja u nju da joj je njušku gurala u ruku. 

Umirila se i širila joj toplinu po dlanu. Kad je izbacila grudu trave iz kapure   i   stala   preživati,   osjetio   se   dah   njezina   blagog,   sadržajem ispunjenog izdisaja.

Ne, svijet nije isto što i priroda. Bert, koji također nije znao odakle te riječi potječu, ali mu se činilo da ih je negdje čuo, upadne:

­ Misliš li time reći da je svijet isto što i zajednica, društvo?­ Ja ne mislim o tome baš  ništa. Samo se pitam što bi one mogle 

značiti.­ Ostavi se toga ­ zamolio ju je Dan jedne večeri. Glas mu je bio tih. 

Čula se kroz njega molba.Osjetila je kako ju je malko zapekla savjest.Što   god   to   značilo,   svijet   je   pun   kukavičjeg   kukanja.   Vidjela   je 

kukavice. U prvi joj se trenutak učinilo da je to ptica grabljivica što se spustila   na   nisku   granu.   Iz   šume   je   izbijao   zasićen   vonj   gnjileži, izmiješan   s   istančanom   kiselosti   svijetlocrvenih  češera   po   vrhovima smrekinih grančica. Čučnula je na mahovinu. Za nastale tišine ptica  je zakukala i tako se odala.

U   stara   se   vremena   vjerovalo   kako   se   kukavica,   kad   mine   ljeto, pretvara u jastreba. Tada napada rastvorenim pandžama, a kljun joj 

205

bude zakrvavljen. U šumi se javlja poput nekakva sata. Bila joj je toliko blizu da joj je uspjela vidjeti poput škriljevca sivo perje na grlu, koje bi joj pri svakom javljanju zatreperilo. Sjedila je povijenih krila i raširenih crnih   pera   na   repu   izmrljanih   bijelim   točkicama.  Čim   je   kukavica odletjela, ona se okrenula i pošla natrag prema kućama. Prvi put kad je silazila   niz   livadu   slijedeći   potok   što   je   tekao   između   stabala prekrivenih crnim lišajevima, uplašila se usred učinjenoga koraka. Nije ju  uplašio  neki  zvuk.  Već  nešto   iz  nje,  unutra.  Ledeno  i  neumoljivo upozorio ju je neki nagon za koji nikada prije nije znala da i postoji u njoj. Odmah se okrenula i otrčala nazad. 

Kad je stigla do drvarnice, sjela je uza zid da je djeca ne primijete. Tamo  je  sjedila  dok  joj  se  disanje  nije  smirilo   i  postalo  ujednačeno. Nikada nisu pričali o onome što se dogodilo uz rječicu Lobber. Dva su policajca   prohodala   cijelim   putem   gore   od   Stromgrenova   imanja   i ponovno ih preslušavali u Petrusovoj i Britinoj kolibi. Djeca su morala ostati vani pod vrućim suncem.

Petrus je poslije pričao kako je istraga očito zapela kad su ih sada ponovno  počeli  preslušavati.  No  on   im  je   strpljivo   ispripovjedio   iste stvari koje im je rekao i prije kad su ih preslušavali na Strombergovu imanju. Poslije toga više se nije pričalo o tom događaju.

Činilo se kao da je moguće živjeti ovdje ne misleći na ono što se zbilo kod   rječice   Lobber.   Ono   što   se   tamo   zbilo   bješe   poput   nekakve anomalije. Neko odstupanje od uobičajenoga. Baš kao da bi kukavica doista postala jastrebom, samo jednom.

Petrus je smatrao kako ne treba uzimati u obzir nešto što se dogodi »samo   jednom«.   Samo   večernje   novine,   u     lovu   na   senzacije, naglašavaju netipičnosti. No Annie se pitala ne može li u anomaliji biti podrijetlo   mnogo  čega   što   se   uključuje   u   uobičajeni,   svakodnevni poredak stvari ­ u prirodu, kako već to Petrus naziva. Mutacije, recimo, oprimjerila je kad su je svi stali  netremice promatrati.  Zamjeriše joj malko   što   intelektualizira   svoje   probleme.   U   isti   se   trenutak   Dan 

206

duboko prignuo iznad svojih izgaženih kljunastih, laponskih cipela pa Annie   nasluti   kako   se   on   to   bori   sa   smijehom.   Ponovno   osjeti   onu mješavinu radosti   i   sladostrašća koji  su  je  gotovo  onemogućavali  da mirno sjedi i sluša večernji zajednički razgovor i kritiku. Kao i obično, Dan je sjedio pod jakom sunčanom svjetlosti što je ulazila kroz prozor paleći njegove kao pepeo obojene pojedinačne pramenove kose. A sada, kad je pokušao sakriti svoje lice, duga mu je kosa potekla prema podu poput rijeke svjetlosti. 

Annie uhvati divlja čežnja da je zahvati ustima. Ne poslije. Baš sada. U ovome trenutku.  No najprije   je  nešto  zapisala.  Naime,  čim su se vratili u sobu, uzela je svoj bilješkar, jer nije htjela zaboraviti ono što je imala   na   pameti.   Ono   divlje   i   kaotično   što   se   nalazilo   u   osnovi stvaranja novoga u prirodi, mora se nalaziti i u svijetu. U civilizaciji. Je li se svijet doista sastojao od smislenih putova kulturnih i ekonomskih pravila   kako   se   to   sada   prikazuje.   Je   li   se   on   toliko   razlikovao   od prirode koja je u svakom trenutku mogla iz sebe izbljuvati ili ispljunuti anomalije? Nešto divlje.  Pa zar u nekom smislu nije takva i priroda sama?

Trenutak je prošao. Dan je skupio svoju kosu u krupni konjski rep i učvrstio ga gumilastikom koju mu je dala kako ne bi kosu oštećivao običnim   gumicama.   Njegovu   je   razdraženost   osjećala   kao   kinetički nemir u sobi.  Staklo se treslo,  knjige su padale. Premda to nije bilo tako, govorila je samoj sebi i pokušala ostati sabranom već i zbog Mije. Pravila se da ne primjećuje promjene njegova raspoloženja, a koja su se, na žalost, tako često pojavljivala u nje.

Nije   joj   previše   teško   padalo   što   ga   je   razdraživalo   njezino filozofiranje. Bilo je tu za nju i nekog priznanja, jer kad bi Petrus držao svoje govorancije, Danu se očito bilo teško suzdržati od smijeha. Kad bi ostali sami, nisu o svemu tome mogli raspravljati. Uostalom, ona nije mogla točno odrediti svoj položaj prema Danu, a u odnosu na Petrusa. No kako bilo da bilo, nije namjeravala prestati razmišljati na takav svoj 

207

način, jer je u njemu bilo nečega novog, a takvo joj je razmišljanje i pružalo zadovoljstvo. Za nju to bješe kao plivati ili trčati. Gdjekad bi joj se činilo kako je takav život idealan. Fizički rad i razmišljanje. Mnogo promatranja oblaka i planina, drveća i ptica. 

Mirisi   ovčjega   krzna   i   trave.   Danova   topla   koža.   Voda.  Čista   i žuboreća voda što protječe. Dječji glasovi.

Pred   njezinim   se   očima   pojavila   spaljena   koža   na   leđima   jednog djeteta. Djevojčica iste dobi kao i njezina Mia. Djevojčica koja trči po izbombardiranoj   seoskoj   cesti,  krećući   se   zapravo  u   jednom  uzorku, zagušljivom poretku koji   je  po njezinim  leđima  i  rukama plamenom urezao   svoju   šaru.   Je   li   to   bilo   tako?   Ulazi   li   i   ona   u   neki   takav poredak? Annie je to pitala Berta. Ovaj nije imao ništa protiv da govori o tome, no odgovorio joj je da je to točno.

A u Kambodži? Uspostavlja li se i tamo taj novi poredak? Glas joj je postao   piskavo   oštrim.   Primijetila   je   to   na   Bertovim   smeđim,   pasje smeđim očima, i to izrazitije negoli je čula samu sebe. Odgovorio joj je kako  su  seljački   ratovi  bili   surovi.  Njihov   je  poredak bio   surov.  No poslije njega stvorio se novi poredak. Novi svijet.

Svijet?  Smatrao   je,  dakle,  da  bi   trebalo  doći  do   surovih  seljačkih ratova po cijeloj zemlji da bi se poslije njih stvorio ­ novi svijet?

***

Jednoga je prijepodneva Ylja došla s njegovim čajem i rekla mu da 

mora otići do svoga automobila. Trebala je poći u kupnju. Donijela mu je   i   dodatne   sendviče   pa   se  činilo   kako   smatra   samo   po   sebi razumljivim da on, dok bude odsutna, neće ulaziti u kuću. No čim bude stala tražiti novac u novčaniku, otkrit će da je on tamo već bio. 

208

Kad bude otišla, morat  će se, bez obzira na nogu, dokopati ceste i pokušati   pobjeći   autostopom.   To   što   ju   je   udario,   nije   promijenilo ozračje među njima. Ona nije djelovala uplašeno. Pa ni osobito srditom. Prije bi se moglo reći  da se na njoj primjećivao lagani izraz prezira. Međutim, zar nije bila takva cijelo vrijeme? Najprije je nekih pola sata mirno ležao. A onda više nije smio  čekati. Morao se dočepati ceste i, prije negoli se ona vrati, uhvatiti kakav automobil.

Sa sobom nije ponio ništa osim štapa, novac i svoju majicu koju je svezao oko pasa. Komarči su bili nesnosni jer se kretao polagano. Na nogu se nije mogao pravo oduprijeti. Oteklina mu je očito splasnula i, dok bi mirno ležao, noga ga više nije boljela. No nije mu služila ni za što. Valjalo mu je ipak zaobići jezerce kako bi došao do jegulje. Nije je želio ostaviti da ugine u kavezu za štakore. Trebao ju je zapravo pustiti, ali kad ju je izvukao iz vode, ne učini mu se nemogućim ponijeti je do puta. Jegulja će se sasvim dobro održati i bez vode. Stoga kavez čvrsto sveže uz pojas i s naporom se stane kretati po premekanoj stazi. Štap mu je propadao u tlo pa bi  gubio ravnotežu. Morao se oduprijeti  na nogu, a to mu je izazivalo bol. Poslije jednoga sata nije stigao dalje od glavne   staze.   A   za   nekoliko   bi   se   sati   ona   mogla   vratiti   od   svoga automobila. Zato  će morati dobro naćuliti uši kako bi je mogao  čuti i sakriti se prije negoli ga ugleda.

Prošao  je   još  nekoliko  stotina  metara.  Kad se spustio  na koljena, jezerce   se   još   razabiralo   između   borova   i   niskih   smreka   na močvarastom tlu. Morao se spustiti na zemlju premda je tlo pod njime bilo   mokro.   Iz   stopala   je   dopirala   bol   šireći   se   u   polaganim   i ujednačenim otkucajima srca.  Nadao se  kako  će  bolovi  proći  ako  se bude odmorio, no oni nisu jenjavali. U prvom trenutku nije uspijevao misliti  ni  na što  drugo osim na te  bolove.  Malo­pomalo  dođe mu do svijesti kako se više neće moći ni podići. Posta mu hladno od močvarne vode.  Komarči   su  mu napadali   lice   i   zglavke  na rukama.  Oćutio  se poput tijela u klaonici usred šume. Uz dodatne bolove.

209

Uopće je nije čuo kad je došla. Samo se našla tamo, i to je bilo prvi put da ju je vidio iznenađenom. Znao je da mu je lice izjedeno oko očiju i otečeno.   Moglo   joj   se   učiniti   da   je   plakao.   A   možda   je   tako   i   bilo. Posljednji sat ili sati gotovo su mu iščezli iz sjećanja. On je neprestance pogledavao na uru, ali  vrijeme više nije shvaćao kao nešto pomično. Crni  su  se,  ukrućeni   lišajevi  pomicali  na  povjetarcu,  a  svaki  bi  mu dašak na nekoliko sekundi otjerao kukce s lica. No bol iz stopala nije nestajala. Sa svoga je sata otkucavala svoje vrijeme.

Podigla  ga   je  na  noge,  pa  se  sada  mogao osloniti  na nju.  Kad  je otkrila kavez s jeguljom za njegovim pašom, skinula ga je i bacila u jezero. Uzviknuo je i opsovao. Tako ju je na neki način potresao, jer je ona pošla  potražiti  uzicu koja se  zaplela u šipražju  uz obalu  i  onda izvukla kavez iz vode. No onda nije učinila ono što joj je rekao, već  je otvorila  otvor na dnu kaveza  i   istresla  jegulju u vodu. Johan  je tek uspio vidjeti kako je jeguljino tijelo bljesnulo prije negoli  će nestati u dubokoj, tamnoj vodi. Pomislio je kako ona nije zavrijedila svega onog kajanja koje je zbog nje nosio u sebi, svega onoga stida. 

Dok su se tako vraćali, nisu međusobno ništa razgovarali. Morao se snažno poduprijeti o nju. Kad što mu se učinilo kao da ga ona zapravo nosi. Kad su se vratili do tetrijebova zaklona,  želio je jedino ostati na miru. Ali nije smio ništa reći. Misli su mu se cijelo vrijeme vrtjele oko novca. Bit će da je otkrila da joj je nestao. Ali nije rekla ni riječi. Stala je kopati po naprtnjači i izvukla bocu bez naljepnice u kojoj se nalazila bezbojna tekućina. Zaključio je da se ona ovdje osjeća veoma domaćom. Ljudi su imali povjerenja u nju. Inače bi vrlo teško mogla nabaviti kod kuće spravljenu rakiju.

Natoči   svakome  čašicu,   a   kad   su   ih   ispili,   počne   se   razodijevati. Sjedio je na stolcu pokraj stola i nije je želio pogledati.

Sa sebe je skinula samo traperice i gaćice. A tada se dohvati njegovih hlača.   Navede   ga   da   malko   podigne   stražnjicu,   a   zatim   ih   povuče. Učinio je to da stvari ne postanu još gluplje negoli su bile. No one su 

210

takvima ostale u svakom slučaju. Skinula mu je hlače, a on ni da bi se pomaknuo, čak nije ništa ni rekao. Stopalo ga je boljelo. Bol bješe oštra i  širila se iz stopala prema gore. Predmnijevao je da  će ona to moći shvatiti. Nije joj jednostavno mogao reći: »Pusti me na miru. Boli me.«

Prisjetio se kako ju je udario i pitao se kako se to moglo dogoditi. A sada se nije ni usudio otvoriti usta. Zapravo ga uopće nije bilo briga što će  ona reći   ili  što  misli  o  njemu.  Ona  je   to  već  ionako mnogo puta pokazala.  Premda on  to  nije  htio   razumjeti.  Mislio   je  kako se  može milovati   s   njezinom   prosudbom  o   njemu   baš   kao   što   joj   je   jezikom milovao  smeđerumene stidne usne u  njezinoj  mačkici.  No ona ga  je promatrala ravnodušno baš kao i onaj put kad mu je otvorila vrata svog automobila i pustila ga unutra. Ako bi mu sada rekla nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što nanosi bol, on bi se rasplakao. I to zato što je bio tako strašno umoran i osjećao bolove kao nikada prije.

Suze   su   samo   tekućina,   razmišljao   je.   Samo   izlučevina.   Kao   kod hunjavice, kao sperma. Kao bilo što drugo. No nisu se pojavile. Nisu počele teći  preko njegovih otečenih obraza punih bubuljica od ugriza komaraca.Nije   rekla   ništa   kad   je   vidjela   da   mu   je   pimpek   klonuo. Kažiprstom je učinila nekoliko brzih pokreta naprijed i natrag i onda ga pustila da padne kao klatno. Učinila je to rastreseno ili ipak možda ­ promišljeno.  A onda se bez ikakva nagovještaja nagnula nad njega i stavila ga u usta. I tu ga je izdao. Kao da mu je sva krv iz tijela pojurila u njega tako da je stao pulsirati.  I dalje je osjećao bolove u stopalu, jasne ali udaljene.

Frknula je nekako, kao da se smije samoj sebi, a onda se uspentrala na njega. A dok je ona sve to činila, Johan je osjećao kako ga prožima hladnoća. Micala se podosta umjereno. Lice joj  bješe malko ukočeno. Nije mu gledala u oči, već nekamo u udubinu na dnu vrata.

Tijelo ga nije slušalo. Osjećao je želju dok bi se micala, no onda bi mu se dogodilo da se stopalom upre o pod kako bi prihvatio njezine kružne pokrete, ali bi ga bol iz nožnoga zgloba odmah obuhvatila. Osjetio bi 

211

tada jedino kako ga ta bol siječe i pulsira pa bi mu se lice ubrzo prekrilo tankim slojem znoja.  Tekao bi  mu preko,  vrata.  Na posljetku mu je popustila erekcija što je ona, dakako, odmah primijetila i sišla s njega. Izgledalo je kao da je ipak uspjela svršiti, no on je bio siguran da nije postigla ono što je obično htjela.

Uzela je svoju naprtnjaču i otišla ne kazavši više ni riječi. A on se odvukao do ležaja i pokušavao kroz san pobjeći bolovima. No bilo je to teško jer je bio žedan. Nije ostavila ništa drugo do jednih novina i para novih čarapa koje su se nalazile na vrhu naprtnjače, a ona ih zgrabila i bacila tražeći bocu. Shvatio je da će morati izići kako bi se napio vode iz potoka, ali nije znao kako to izvesti.

S jutrom je stigla i kiša. Čuo ju je kroza san. Zvuk lijevanja vode bio je jači od sna. Kad se probudio, nije se čulo šuštanje kiše po krovu, već jaki   zvuk   što   je  dolazio   od  potoka  govoreći  mu  da   se  nešto  moralo dogoditi   gore   u   planini.   Oblaci   su   se   prolomili,   voda   je   potekla   i pojurila.

Odšepao je van i vidio kako su lišće i trava prekriveni opnom vlage. Voda je u potoku pjevala, a on ju je prskao sebi po licu i puštao je neka se slijeva. Uspio se odvući do mirisavog, mahovinom prekrivenoga tla, na kojem su još cvjetale plamenčice, i usne prikučiti vodi što se plešući udaljavala i vrtložila oko kamenih lubanja. Pio je i mokrio. Stopalo mu je bilo ukočeno, no činilo se kao da se bolovi nisu ozbiljno probudili. Kad se vratio u kolibu, traperice su mu bile mokre s donje strane, a košulja s prednje. Prebacio ih je preko naslona stolca i uzglavnice postelje, a onda i opet othramao van, ali sada sa sapunom. Uspjelo mu je pronaći mjestance u potoku na kojem na dnu nije bilo kamenja i  tu spustiti noge osjećajući da čvrsto stoji premda je voda oko njega vrlo brzo tekla. I tada se stao prati kao nikada prije. Studen u vodi najprije mu je otela dah,   ali   se   priviknuo.   Disao   je   manje   užurbano.   Rukama   se   trljao. Sapunao se  i  sapunao i  posvuda prao.  Uz prepone,  ispod testisa,  po razdjelnici  butina.  Ispod pazuha.  Istrljao  je  vrat  i  ruke.  Čučnuo  je   i 

212

prelijevao vodu preko glave. Nasapunao glavu i lice i onda ih trljao sve dok ga nisu počeli žariti.

Bolovi   iz   stopala   opet   su   se   pojavili.   Probudili   su   ih   pokreti.   No ledeno studena voda ih je prigušivala. Istrljao se jednom ili dva puta i onda počeo i treći put. Postalo mu je hladno, no smatrao je da je to baš lijepo.

Stala je rominjati sitna kiša. Postao je sve pokretljivijim s izuzetkom noge koja se uvrtjela u pijesak i kao da je bila napravljena od drva ili porculana.   Glavu   je   uspio   spustiti   tako   nisko   da   mu   je   sada   u   toj dubokoj rupi tekla kroz kosu.

Netom se uspravio, udar je vjetra protresao breze uz potok. Bio je to hladan, bridak vjetar s planine za kojim su slijedili jedan udar vjetra za drugim tresući i povijajući krošnje drveća. Zatim je počela prava kiša. Oprezno se izvukao iz potoka i stao na mahovinu. Studene su mu kapi pogađale kožu kao ubodi igle, kao lagani udarci da bi poslije postali sve neodređeniji. Najzad ih je osjećao kao neku vrstu vreline. 

Stajao je otvorenih usta, a voda je po njemu tekla i tekla, jer sada se već  vjetar   smirio,  a  kiša  padala  okomito,  gusta   i   jaka.  Kroz  drveće provukla   se  nekakva  vodena  zavjesa,  neko  vodeno  prekrivalo  preko svega   vrelog,   rastrganog   i   polomljenog   u   krošnjama   oko   njega omogućujući   lišajevima   da   nabubre   i   pomaknu   se,   a   mahovini   da podigne svoje mekano krzno. Sada je bio čist, čist kao isprani kamen.

Ušla je noseći  čajnik u košarici,  a on je ispružen ležao na donjem ležaju,  gol   i  prekriven  jedino  ručnikom.  Ni  na  trenutak nije  osjećao strah   pred   Yljom.   Nije   ga   ni   taknula.   Dok   mu   je   pružala  čaj,   bez mlijeka, sjetio se kako joj je kazao da je razmažen. Bila je to istina.

Izgledala je mrzovoljno i bila je trijezna. Sjela je za stol i stala čitati novine   koje   je   tu   bila   zaboravila.   Djelovala   je   nekako   starom. Sivoputom i posve praznom. Možda će morati pričekati nekoliko dana. No  čim mu se noga oporavi, valja mu krenuti. Odlučio je uzeti hranu 

213

ako mu je donese, ali je nije htio moliti ni za što. Pa u potoku ipak ima vode.

Dugo   je   tamo   sjedila   i  čitala   ne   razgovarajući   s   njime.   A   onda odjednom sklopi novine, svine ih i ugura u košaru.

­ Onda moj mali Jukka ­ rekne napokon. ­ Vrijeme je. Vrijeme nam je krenuti kući.

Zatim ode s košaricom i nije se vraćala nekoliko sati. Nije znao što bi te riječi imale značiti. Pa mora pričekati da mu se noga oporavi. A onda će krenuti rekla mu to ona ili ne. Kad se vratila, donijela je naprtnjaču sa sobom, punu.

­  Ponijet  ćeš  ovo sa sobom.  Dala  mu  je  pritom nešto  u malenom, presavijenom   papirnatom   zamotuljku.   Nije   shvatio   što   se   nalazi   u njemu, pa ga ona rastvori. U papiru se nalazio bijel, zrnast prašak.

­ To je isto što i tablete ­ rekne mu. ­ Pridržat ćeš papir, evo, ovako, i onda pustiti da ti prašak uđe u usta. Poslije toga popit ćeš vode.

Kad je primijetila da oklijeva, reče mu:­ Ne misliš  valjda da te namjeravam otrovati? To je običan prašak 

protiv mamurnosti.  Protiv glavobolje.  A i  protiv bolova,  Johane. Bez toga nećeš moći hodati s ovom tvojom nogom.

Onda Johan uspe prašak u usta.  Rasuo mu se po ustima i  zapeo između zubi   i   s  unutrašnje  strane  obraza,  pa   je  morao   isprati  usta vodom kako bi rastopio zrnca praška.

­ Još jedan ­ reče mu.Imala je punu vrećicu tih zamotuljaka s praškom. Ponadao se da su 

dovoljno jaki. Jer sad je želio otići. Trebao je otići.U početku je poskakivao sa štapom, prošao malen komadić  puta i 

onda se odmarao oslonjen o glavicu štapa. Malo pomalo ustanovio je da mora i sjesti kako bi se odmorio. Nisu 

razgovarali. Ona je išla naprijed, često zastajkivala i osvrtala se prema njemu. Kad je počeo zaostajati, sve bespomoćnije teturajući pri svakom 

214

poskakivanju naprijed, ona mu je prišla i dopustila mu da je obgrli oko ramena. Tako su nastavili hodati, a njezino je tijelo bilo blizu njegova. Osjećao nije ništa. Čak ni bilo kakvu nelagodu. Uskoro ćemo stići, bila mu je jedina pomisao. Za nekoliko sati.  Možda za tri.  S vremena na vrijeme pala bi kiša, ali ne prejako. Ponekad, kad bi sjeo, zatvorio bi oči i slušao kako kiša šuška po travi i lišću.

Stanke su zbog odmaranja postajale  sve duže  i  duže.  I  dalje  nisu razgovarali. Nije vodio brigu o tome je li ga otjerala zbog onih novaca. Smislio je kako će ih ostaviti na sjedalu kad bude napuštao njezin auto. No promijenio je mišljenje. Pa ne mora se on povesti s njome. Novac će jednostavno zadržati i stati gore pokraj mosta i autostopirati.

Kad su se uspeli gore, osjećao je jaku bol. No nije joj ništa rekao. Nije htio da ona to sazna. Ona nije mogla znati kako se on teško povrijedio. Ili je sve shvatila kad je našla otvoreni prozor?

­ Dalje  ću moći i sam ­ rekao joj je kad su stigli do mosta i on se naslonio na ogradu. Uskoro će doći netko tko će me povesti.

Bio   je   mokar,   a   i   ona.   Dok   joj   je   ovako   visjela   u   mokrim pramenovima, kosa joj se činila tamnijom. Na koži pod očima vidjela joj se maškara, rasplinut modrocrni polukrug.

­ Putovat ćeš sa mnom ­ rekla mu je. Nije se htio svaditi s njome. No i  nadalje se bavio mišlju da zadrži  njezin novac. Mora nekamo otići, unajmiti kakvu sobu i leći s tim svojim zglobom što mu je pulsirao i prijetio da će se rasprsnuti.

Zaspao je u automobilu. Bilo je divno zadrijemati. Nije želio pričati. A  ni   ona.  No   to   je   tako  dugo  potrajalo  da   je   ta   tišina  među njima počinjala biti nestvarnom. Probudila ga je poslije jednoga sata i rekla mu neka telefonira svojima kući. Zaustavili su se pokraj neke zgrade nalik seoskome domu u nekom selu koje nije mogao prepoznati. Pokraj kuće nalazila se telefonska govornica.

215

­ Telefoniraj kući ­ rekla mu je. ­ Neka dođu po tebe. Dala mu je šaku norveških kovanica od po jednu krunu. Uzeo ih je, ali mu nije bilo ni na kraj pameti telefonirati.

­ Ja ću se za to vrijeme odvesti i kupiti cigarete.Glas joj je zvučao suho, gotovo nekako strugavo. Pomogla mu je izići 

iz automobila, a kad se uspravio oslonjen na štap, ona se vrati u auto, upali motor i krene. Prebrzo, učinilo mu se. Nigdje u blizini nije vidio nikakve prodavaonice.

Ušao je u telefonsku govornicu, ali nije telefonirao. Nije želio Gudrun moliti za pomoć. Samo je stajao oslonjen na policu s telefonom i čekao.

Poslije  nekog vremena ustanovi  da  je  čekao malko predugo.   Iziđe zato iz govornice i sjedne na mokru travu. Više nije mogao stajati, a ona se   nije   vraćala.   Pitao   se   što   li   je   ta   posljednja   mala   scena   trebala značiti. Uljudnost? Obzirnost? Sada je već daleko odmakla. Pušila svoje proklete cigarete u automobilu. Sasvim je sigurno da ih je još  imala. Nikada ne bi dopustila da ostane bez njih.

U svakom je slučaju ona izišla iz njegova života, a to je upravo želio. Stajao je sada pokraj toga seoskog doma u nekom selu kojem nije znao imena,   s   vunenom   majicom   preko   ramena   i   štapom   za   šetnju   s mjedenom   glavicom   i   kožnatom   omčom.   No   uvidio   je   da   neće   moći učiniti  mnogo koraka.  Kasno poslije  podne povezao ga je  neki vozač kamiona koji je prevozio staklenu vunu. No taj baš i nije imao mnogo zadovoljstva  od  Johana,   jer   je  ovaj  odmah zaspao.  Probudio  ga   je  u Namsosu. Tu se Johan već  osjećao kod kuće. Bio je to onaj stravično svakidašnji i opipljivi Namsos. Skladišta dolje u luci. Malene, poprečne ulice. Mogao je nazrijeti Karoliussenovu knjižaru.

Odšepesao je preko ulice jer je tamo opazio natpis nekog pansiona. Pansion je imao blagovaonicu odakle je dopirao miris ribe. Ustajali, ali ne   i   prejak   zadah   po   masnoći   izbijao   je   i   iz   zavjesa   i   krevetnog prekrivača u sobi koju mu je vlasnica namijenila.

216

Pokušao je izuti  čizmu, ali mu to ne pođe za rukom. Ne samo zbog toga što mu je to izazivalo bol, već  i  zato što se  čizma zaglavila kod gležnja. Znao je da je mora izuti, pa je odskakutao do vlasnice i zamolio je za škare. 

Velike   kuhinjske   škare.   Pomogla   mu   je   razrezati   debelu   gumu. Čarapa mu je bila promočena i zategnuta. Kad je izvukao stopalo i vidio tamnomodru   nabreklu   kožu,   shvatio   je   da   tako   više   neće   ići   dalje. Zamolio je da telefonira.

Gudrun bješe kod kuće. Ona je ionako gotovo uvijek bila kod kuće. Govorila je vrlo tiho. Nije mogao dokučiti što ona misli ili osjeća. Samo mu je rekla da će doći.

­ Ostani tamo gdje jesi. Kako se zove taj pansion?­ Lucullus ­ odgovorio joj je. Nalazi se u Lučkoj ulici.­ Ostani tamo i  čekaj me. Trebat  će mi, vjerojatno, nekoliko sati. I 

nemoj nikome telefonirati.Ponovila je još jednom prije negoli je spustila slušalicu:­  Nikome više  ne   telefoniraj.  Ostani  u   sobi   i   samo  čekaj.  Nije   to 

mogao učiniti jer je morao nešto pojesti. Bilo je prekasno za objed, a u ovakvu stanju nije mogao nikamo otići. No vlasnici se pansiona sažalio, pa  mu  je  ugrijala   riblje  pogačice   i  u  pregrijanoj   tavi   ispekla  velike pogačice od krumpirova tijesta. No ipak ih je pojeo. Dok je  čekao na kavu,   odšepesao   je   do   kioska   po   novine.   Našao   je   dva   dana   stare norveške novine Verdens Gang. Kad mu je donijela kavu i vidjela kako čita stare novine, rekla mu je da će mu donijeti novije.

­ Ne, hvala vam ­ odgovorio joj je.  ­  Želio bih samo biti  na miru i malko čitati.

Sasvim pri dnu naslovne stranice nalazila se velika slika s dvjema ženama i  muškarcem kako stoje  uz putokaz s  natpisom Crna Voda. Zapravo, na putokazu je pisalo C NA VO A. Nije shvatio kako se to odjednom piše o njegovoj Crnoj Vodi u dnevniku iz Osla. A i postidio se zbog tako neuredno održavanog putokaza.

217

Na   srednjoj,   dvostrukoj   stranici   novina   nalazila   se   slika   sasvim zgodne, tamnokose djevojke. Pisalo je zatim o rječici Fjell, no trebalo je pisati Lobber, a tu se nalazila i grubim crtama ucrtana karta na kojoj bjehu   istaknuta   naselja   Stromgren   i   Stjamberg.   Uz   rječicu   bio   je nacrtan i maleni šator. Pisalo je i o nekom putu do ljetnoga pasišta. I o nekom mopedu.

Bile su to zastarjele vijesti i iz njih nije mogao mnogo saznati. Velike središnje   stranice   sa   slikama   turista   uz   prodavaonicu   kod Stromgrenova   imanja,   a   onda   i   rječice   Lobber  činili   su   nadopunu. Naslov članka: 

TURISTI U SELU SMRTI.

Ispod djevojčine slike našao je najzad nešto jasnije: Mlada djevojka i nepoznati muškarac nađeni su u šatoru mrtvi, izbodeni nožem u noći uoči Ivanja.  Pokraj rječice Lobber.

Pa cijelu je posljednju noć  imao uza se novine u onom tetrijebovu zaklonu.   Nalazile   su   se   dvostruko   svijene   na   podu.   Sjećao   se   slike ribarskih  brodova s  gornjega  dijela  na  naslovnoj   stranici.  Ylja   ih   je čitala.

Čitala ih je i jutros i otada nije s njime htjela imati nikakva posla. 

***

Može   li  čovjek   uistinu  živjeti   u   svijetu   ne  živeći   od   njega? 

Neočekivano, Brita je prepoznala te riječi.­ Nije to nikakvo pitanje ­ objasnila je. ­ Ti si sve izokrenula.

218

Za posljednjih  se   tjedana teško  kretala  naokolo  zbog svoje  visoke trudnoće i sve je ukazivalo da ne mari za njihove razgovore. No znala je podrijetlo tih riječi.

­  To vam je sv. Pavao. U Prvoj poslanici Korinćanima. Oni  žive u svijetu kao da ne žive od njega. U svijetu koji se primiče svome kraju.

Annie se odmah htjela dohvatiti Biblije, ali je nitko nije imao. Briti se činilo da se nalazi među starudijom koju su prenijeli na tavan Kluba ribiča kad su se  useljavali  u  staru kuću.  Annie  se  uspela  na tavan naslonivši   ljestve  na zabat  kuće   i  uvukla  se  kroz  otvor  što   je  vodio unutra. Sasvim do otvora bilo je drvenine, a u pilovini gomila papira oštećena vlagom. 

Otvorila je jednu knjigu krutih, sivih korica. Vojna knjižica. Netko je bio unovačen. Zvao se Arne Jonasson. Odnosila se na godinu 1951. U prvi je trenutak pomislila da je pogrešno pročitala godinu koja označuje stoljeće. Ono nekoliko listova u knjizi bili su žutosmeđe boje i izgledali nagrizenima.  Tu se,  ubačena u knjigu,  nalazila crnobijela  fotografija krava kako pasu na nekoj padini pri čijem se vrhu, visoko gore, vidjela kuća.   Šestoro   je   ljudi   stajalo   na   donjem   rubu   slike   ispred   ograde imanja.  Bila   je   to  obična svijetla   i   tanka  fotokopija.   Inače  bi  mogla pomisliti   da   je   to   slika   iz   prošloga   stoljeća.  Ženske   su   oprave   bile kratke.

Prvi dojam da je tu riječ  o oslikanim kravama bio je na neki način točan. Nije bilo nimalo slučajno što su se našle na toj slici. Bilo je tu, poviše   na   obronku,   i   dvoje   djece   s   dugim   štapovima,   koja   su preprečavala  kravama put  da se  maknu sa  slike.  Krave  nisu   imale rogove. Imale su po sebi mrlje kao na nekoj slici arhipelaga.

Bila je tu i upisna knjižica o kupnji alkoholnih pića . Podizanja pića bila su redovita. Jedna litra ­ mjesečno. Kupovano u Ostersundu. 

219

Međutim kako, ako je stanovao ovdje? Možda je trgovac u Crnoj Vodi kupovao   u   njegovo   ime?   Je   li   taj  čovjek   ­   zvao   se   Erik   Jonasson   ­ jednom mjesečno odlazio dolje u selo sa svojom upisnom knjižicom za kupnju alkoholnih pića? Pa odavde je postajala samo staza za stoku. Je li  posjedovao  konja?  Kad se  odselio,   zašto  nije   sa   sobom ponio   i   tu knjižicu? Možda je prije toga umro? No onda se prisjetila da su takve knjižice bile ukinute negdje u 50­im godinama. Knjižica ionako nije bila potpuno iskorištena. Možda su ti ljudi živjeli ovdje 50­ih godina? Prije kakvih   dvadesetak   godina.   Papir   knjižice   odavao   je   dojam   kao   da potječe   iz  prošloga  stoljeća.  A  ja  sam u  to  vrijeme  još   išla  u  školu, razmišljala je Annie. Živjela sam u Enskedeu i Gardetu. S hladnjakom, telefonom i tramvajima. 

U to su vrijeme Erik Jonasson i  njegova obitelj  živjeli  u nekakvu kutku vremena. 

Netko je izrezivao slike automobila iz novina i lijepio ih na kockasti papir   za   računanje.   Teško   da   bi   to   mogao   biti   Arne,   jer   su   to   bili trbušasti modeli automobila iz 50­ih. Lijepljene su bile na dvostruke stranice očito istrgnute iz sredine školskih bilježnica za matematiku. Je li učiteljica primjećivala da su bilježnice postajale sve tanje i tanje?

Zatim jedan izrezani oglas. TEHNI KA ROBA.Č

Privatni   pošiljatelj.   Taj   je   maleni   izrezak   zajedno   s   liječničkim receptima  našao   mjesto   u   kutiji   za   cigare   izrađenoj   od   tanka  drva. Tehnička   roba.   Imitacije   penisa   i   kožnate   uzde   prošli   su   joj   kroz sjećanje. S takvim stvarima ipak nije mogao dokasati na Stjarnberg. Bilo je tu i prezervativa. Zbog čega ih je trebalo potajice prodavati? Pa oni nisu bili zabranjeni. Jesu li ljudi navlačili prezir na sebe naručujući prezervative?   Nije   bila   sigurna   je   li   taj   odrezak   bio   samo   dvadeset godina star. 

U kutiji  su se nalazili i  recepti iz 30­ih. Neki od njih nisu nikada iskorišteni.   Nijedan   od   recepata   nije   upotrijebljen   više   odjedanput 

220

premda je na njima pisalo da vrijede za trokratno podizanje lijeka. Jesu li svi ozdravljali brže negoli je liječnik očekivao? Ili nisu imali novaca?

Jedna bi   joj  pomisao  uvijek  navrla   iz  osjećaja  kad bi  pred sobom vidjela   papire   izjedene   vlagom.   Pomisao   na   sućut.   Premda   neku slabašnu i sa stidom pomiješanu sućut.  Kao da najradije sve to nije htjela ni vidjeti ni znati. 

No ipak je nastavila kopkati po papirima i onda pronašla školsku svjedodžbu iz 1937. Bila je to svjedodžba iz trećega razreda pučke škole u Crnoj Vodi. Svjedodžba s dosta problematičnih ocjena. No djevojčica Astrid Jonasson imala je ipak jednu najvišu ocjenu, i to iz urednosti i ponašanja. Bit će da joj je tada bilo deset godina. 

Rođena 1927. Sada joj, ako je još živjela, nije bilo ni pedeset ljeta. A zašto ne bi  živjela? Morala je polaziti školu u Crnoj Vodi i većinu je školskih godina provela u nečijoj tamošnjoj kući na stanu i hrani. Baš kao  i   ja,   razmišljala   je  Annie.   I  zapravo ne mnogo dalje  od vlastita doma negoli  ja. Je li  i ona nosila u sebi isti takav osjećaj i  živjela s njime,   osjećaj   oskudnoga   normalnoga  života   iznad   crne   vode? Usamljenost.   Privrženost.   Duboka   osama.   Još   jedan   divlji   pokušaj. Suha i ledena osamljenost. Baš kao i u mene. Do sada. 

Djevojčica i njezini roditelji prepustili su svoje privatne papire vlazi i miševima.  Nemoguće   je  prosuditi   jesu  li   to  učinili   iz  nebrige  prema sjećanju na svoje živote. Mogli su oboljeti i umrijeti. Ili su Astrid i Arne jednoga dana namjeravali skupiti očeve i majčine stvari? A onda nije bilo ništa od toga. Bilo je predaleko? Možda su živjeli u Oresundu ili još negdje južnije u Švedskoj. 

Nalazila su se tu i pisma s izražajem sućuti u povodu smrti. Bijele omotnice s crnim obrubom. Izvukla je jedno da vidi je li neki Jonasson među mrtvima.  Pet  komada natiskanih  pisama s   izrazom sućuti  uz stihove  iz  psalama i   imenom onoga koji   izražava sućut.  Samo jedan Jonasson. Arne, koji bješe unovačen 1951. i koji, prema matičnoj knjizi 

221

novaka,  nikada više nije  bio  pozivan na vojne vježbe.  Je  li  umro za odsluženja  vojnoga roka?  Je  li  posrijedi  bila  nekakva nesreća?  Ili   je njegova smrt povezana s velikom smeđom omotnicom iz sanatorija u Osterasu? Nije joj uspjelo razaznati godinu na poštanskom žigu? 

Jesu li ljudi iz 50­ih umirali od tuberkuloze? Omotnica bješe prazna, ali  se u njoj  nešto nalazilo.  Možda Arneova vojna knjižica  i  malene, svijetle fotografije djevojaka i momaka u dvadesetim godinama. Takve stvari su dužni vraćati. Bilo je tu i pisama. Nije ih bilo mnogo, ali su neka od njih nosila Arneovo ime na poleđini omotnice. 

Izvukla je jedno i opazila nekoliko riječi:

...uzmi ih premda nisu dozreli...

Je li on to pisao o drveću? Pa bio je očito drvosječa. Možda je ležao u sanatoriju   i   brinuo   se   zbog   neke   sječe   koju   je   mogao   promatrati   s prozora ili balkona.

Mogao je to biti i način slikovnog govorenja. On sam nije bio dozreo. Pa i nitko od onih dvadesetogodišnjaka s fotografije još nije bio dozreo. Nije  željela  znati  što   je  s   tom rečenicom mislio.  Moglo  se,  napokon, odnositi na kupine, smreke ili ljude, a ona nije htjela čitati pisma. Bilo je   dovoljno   lošega   u   tome   što   su   bila   ostavljena   ovdje   u   tankim svežnjevima, odbačena.

Počela je skupljati te papire i protresati ih da ih oslobodi pilovine. Netko   je   bio   crtao   konje   po   stranicama   udžbenika.   Jedan   konj   za drugim, pažljivo nacrtani previše tvrdom olovkom. Osjenčani kako bi se istakla velika konjska bedra. Kopita zacrnjena koliko se najviše moglo slabim otiskom olovke. Ponajviše je konja imalo ormu i uzde s ucrtanim svim mogućim pojedinostima. Ona i nije znala kako se svi ti dijelovi nazivaju. Činili su se kao malene uši što stoje visoko na leđima, možda kao drveni štapići. No onaj koji je to crtao sigurno je znao kako se svi ti dijelovi zovu. Znao je on, ako je još na  životu, i svaku riječ  kojom se 

222

označavala   ta   složena   oprema,   a   poznavao   je   do   u   potankosti konstrukcije i materijale od kojih je bilo napravljeno sve ono remenje i cjelokupna orma.

Bilo je tu i više araka svijenoga, žutosmeđeg, svilenoga papira. Činilo se da se upotrebljavao jer su ti papiri jednom bili presavijeni na sasvim drukčiji  način. Pregibi su poslije ravnani, al ipak nisu posve nestali. Nije našla tragove žene koja bi trebala biti majka djece i supruga Erika Jonassona. Možda je taj svileni papir bilo jedino što je uspjela sačuvati. Njime je mogla praviti krojni arak položivši ga na neku opravu. No tko je mogao imati opravu koju je ona željela kopirati? Nije to bila utvara neke oprave, već jedne želje.

Zatim neki bilješkar sa zapisanim pjesmama za pjevanje. U početku su bile zapisivane vrlo starinskim načinom pisanja i  pomoću tintene olovke, koju je pisar morao s vremena na vrijeme vlažiti. U dijelu riječi ljubičasta   je  boja  bila  naglašenija.  Bilo   je   tu   stihova  o  planinama  i modrim brdima,  o  čežnji   i  svim mogućim nevoljama,  među ostalim i onim sanatorijskim. I opet je osjetila stidljivu sućut, ali i nesigurnost. Jesu li, pjevajući te pjesme, ljudi plakali ili se smijali?

Nadalje su u toj knjižici bile upisivane i pjesmice iz 30­ih i možda 40­ih godina, ali drugom rukom i ­ olovkom. 

Iza svega nazire se žena. Per Olsson je imao seljačko imanje. Stari pisaći stol. Prepoznala je 

repertoar svoga oca. Bile   su   to   pjesme   Rolfa   i   Kaja   Gullmara.   Sve   one,   i   starije 

sentimentalne i modernije, bile su vrlo pristojne. Odjednom joj padne na pamet ona pjesmica koju je  čula dok je ispred prodavaonice čekala Dana. Zamijetila je da ju je upamtila pa je odluči pribilježiti. Bit će da postoji   nekakvo   podzemno   blago   pjesmica,   koje   ljudi   ne   zapisuju   u bilješkare, ali koje im nije nimalo teško upamtiti.

I   onda,   doista.   Bio   je   tu   jedan   primjerak   Biblije   i   tri   svežnja godišnjaka konopcem povezanih po deset u svakom paketu. Dublje u 

223

pilovini pronašla je još šest godišnjaka svaki za sebe. Sad je bila gotovo sasvim sigurna da su ti ljudi živjeli ovdje sve do 1957. 

Ta je serija godišnjaka započela 1922. i završila 1957., a sve su te tanke knjižice bile oblikovane i uvezane, noseći  podnaslov Za godinu poslije rođenja Spasitelja Isusa Krista...  kao i  ime mjesnih novina iz grada Lulea, Luled Horisont.

Jesu   li   ti   ljudi   počeli  živjeti   ovdje   tek   u   moderno   doba,   kad   su elektrika   i  automobili  postali  sastavnim dijelom društva?  Je   li  Erik Jonasson   bio   protivnik   civilizacijskoga   napretka?   Tvrd   i   strog Jerntlanđanin, sa sklonošću prema nedruštvenom  životu, što mu je i obitelj   prisililo   da  živi   u   pustoši   i   odustane   od   društva,   svjetlosti, naranača, automobila  i  slika filmskih zvijezda.  Ili   je  ovo mjesto  bilo naslijeđeno? Je li Erikova obitelj činila drugi i posljednji naraštaj ovdje? Podrum od kamena izgrađen je 1910. Ta je godina urezana na jednoj od poprečnih greda povrh ulaznih vrata u podrum. Je li sve bilo gotovo poslije  suludog iscrpljivanja dvaju naraštaja? Donijeli  su ovamo gore bruseve i kovačke batove, željezne kotače, lopate i sječku. Vidjela ih je po šupama i u travi. Sasvim dalje tamo, u drvarnici, nalazio se i šivaći stroj Singer. Pa drvo od kojeg su se izrađivale klompe. Nekoliko manjih, već  izrađenih,   u   veličini   dječjih   stopala   od   tamnoga   drva.   Zahrđala glačala. Staklenke za lijekove i limene kutije za kolače. Boca s nekom tinkturom koja se zvala Universal.

Ponadala se u godišnjacima pronaći zgodne bilješke o njihovu životu, ali   se   razočarala.   Vrlo   neredovito   i   mjestimice   zabilježeni   su   samo inicijali,   i   to   isprva   tintenom olovkom,  a  poslije   običnom.  Bilo   ih   je nemoguće protumačiti. H. K. B. Bt. 

Kad­kad bi se tu našlo nekoliko riječi o vremenu. Već treći dan oluja. Mraz 3. srpnja. Otvorila je godišnjak za godinu svoga rođenja i stala listati prema natrag. 

Za 11. siječnja pisalo je: ­52 stupnja. To je uplaši. 

224

No onda odmah pomisli da su to bile ratne zime. Premda što ima rat sa zimama? Ovdje je znalo biti ­52 °C bio rat ili ne bio.

Znači, dakle, da je bilo ­52 °C kad je bila začeta. Svakako ne manje. Pa kako su se ljudi mogli voljeti po takvoj hladnoći? Ili su možda bili prisiljeni na to?

U vrijeme rata vojska se smjestila po stajama i praznim kućama. 

U Crnoj Vodi njezin je otac stanovao u kolibi koju su nazvali Sunčana koliba. Zgodna su imena nadjenuli i svim ostalim kućama, pa   su   se   tako   zvale:   Spokoj,   Kunićeva   nastamba,   Snježni   mir   i Nedođija.  U takvu smještaju nije mogao spavati  s Henny. Je li  u to vrijeme postojao tamo bilo kakav pansion? Postoji li uopće neko pismo ili bilo kakav papir o tome gdje su oni živjeli?

Henny bješe velika spremačica koja bi sve pobacala ako je u tome ne bi spriječili. Možda i treba biti takvim kad se stanuje u jednosobnom stanu u Gardetu. Prije negoli su se uselili u taj stanić, i Annie je bila prisiljena   pobacati   mnogo   svojih   stvari,   pa   kad   bi   uvečer   ležala   u postelji i pokušavala ustanoviti što joj je zapravo još preostalo, osjetila bi tjeskobu pri srcu.

Kad joj je Dan rekao da se zajednica nalazi ponad Crne Vode, u njoj se razvio jak osjećaj neke smislenosti i sudbinskoga. 

Pa ako bude otputovala onamo, to će doslovce značiti vraćanje svom začetku. Pitala se jesu li ljudi koji su za sobom ostavili ove uništene i po svojoj  necjelovitosti  neshvatljive  papire  bili   baš   kao   i   ona   ispunjeni osjećajem   sudbinskoga.   Ili   su   na   svoje  živote   gledali   kao   na   nešto slučajno   i   besmisleno   razbacano,   a   što   se   moglo   prosuditi   po   tim papirima.

Još prije nekoliko sati sjedila je za rasklopnim stolom do prozora u njihovoj sobi i zapisivala u svoju bilježnicu. 

Zapise   o   smislu  življenja.   Sada   su   joj   se   vlastite   riječi  činile nepriličnima. No ustanovila je kako bi posljedice njezinih razmišljanja 

225

mogle biti prilično opasne. Vjerojatno to ne bi ni primijetila da ih nije zapisala.

Nikada nije Danu povjerila da je bila začeta upravo u Crnoj Vodi. Naime, bila je to čista slučajnost, baš kao i ona  ­52 °C tijekom te ratne zime.  No  zašto   smo  tako   tkani  da  svemu pokušavamo pronaći  neki smisao i povezanost? 

Tako   nam   radi   naš   mozak.   Tražimo   obrasce   i   red.   No   istodobno razbacujemo svoje živote, bespomoćno i nesabrano.

Skupila   je   papire.   Kad   prvi   put   bude   sa   svojim   zajedničarima, namjeravala im ih je pokazati. No zasad ih je odlučila sakriti. Treba ih sačuvati, a ne da se preko njih prelazi palčevima, smijucka nad njima ili  po njima  izlijeva samilost.  Prekratko  je  vrijeme prošlo  otkako su napisani.  U njima leže tajne još  živućih ljudi.  Negdje na tom svijetu postoji žena po imenu Astrid i gdje­kad joj misli posjećuju Stjarnberg i tamošnji  život  ­  možda sa slikom ljetnoga raja s  mlakim mlijekom i svježe   pečenim   pogačama?   Ili   kao   školski   kut   srama   u   kojem   je dobivala   batine?   A   možda   i   na   način   kako   se   Annie   prisjećala Enskedea: malo radosti ­ malo tuge. Ali sve u dobrome smislu.

U svojoj  je  torbi  imala malobrojne dokumente koji  su objašnjavali njezin identitet i prošlost. 

Majka   joj   se   zvala  Henny   Raft  i   bila   je   rođena   1905.   To   nije proizlazilo iz papira koje je Annie imala sa sobom. Da bi se došlo do toga podatka, treba malko istraživati. Nikome neće pasti na um tragati za roditeljima Annie Raft. No da, ipak, ako bih umrla, razmišljala je. Da sam, primjerice ona u šatoru bila ja.

Mia? Je li ona znala kako joj se zove baka? Henny bješe operetna pjevačica i ime joj je od početka bilo zapravo umjetničko. Ona se uistinu zvala Helga rođena kao Gustafsson i Annie bješe sigurna da Mia o tom nema pojma. 

Hennyin otac, Annien djed po majci i Mijin pradjed po majci bili su mrtvi. On se zvao Ruben Gustafsson i Annie je bila na njegovu pogrebu 

226

kad joj je bilo deseto ljeto. No sada se više ne sjeća na kojem je groblju ukopan. Bio je vlasnik malene izdavačke kuće, koja se među ostalim bavila izdavanjem pjesmarica, zbirki o prirodnim lijekovima, kalendara o radovima u vrtu i sanjarica.

Neke od tih knjiga nalaze se i na policama kod nje kod kuće. Nitko drugi osim njih samih ne bi ih mogao povezati s obitelji Raft.

Henny, koja je desetljećima lutala po svim dijelovima Švedske, rodila se   u   jednoj   dvorišnoj   zgradi   otmjenog   stokholmskog   dijela   grada   ­ Ostermalmu. Annie  je to sebi postavila za cilj,  pa je tako s majkom posjetila   to  dvorište   i   vidjela  visoko   i   strmo  stubište  majčine   rodne kuće.  Danas se,  međutim,  više  nije  sjećala,  nalazi   li   se   ta  zgrada u Skeppargati ili Grev Turegati. 

Ake Raft, Annien otac, prije se prezivao Petterson. Rodio se 1908. kao   treći   sin   jednoga   slastičara.   Annie   nije   znala   zašto   je   postao glazbenikom.  On   je  prije   svega  bio  pijanist   i   radio   je  u  kazališnom orkestru kao korepetitor. Oženio se s Henny Raft 1939. Tada je njemu bila trideset i prva, a Henny trideset i  četvrta. Annie je sve to znala gotovo napamet, jer je to pripadalo  činu njezina stvaranja, kako je to Henny rado pričala. Naime, o djeci među Annienim roditeljima nikada nije bilo ni govora jer je Hennyina karijera operetne pjevačice bila u osjetljivu razdoblju.

Kada su sklopili  brak, zajednički su uzeli prezime Raft. Annien je djed  po   ocu  dao  vlakom  iz  Hudiksvalle  dopremiti   golemu svadbenu krokant   tortu.   Figura   mladenaca   od   porculana,   kojom   je   torta   bila okrunjena,   i   danas   se   nalazi   u   najgornjoj   lijevoj   ladici   Hennyina pisaćega   stola.   Mladenka   je   imala   maleni   veo   od   pravoga   tila.   Na podnožju je ostalo nešto karamela, koji je Annie uporno sisala dok nije sasvim nestao.

Taj je njezin djed umro dok je ona bila još malena, ali se ne sjeća koje je to bilo godine. Baka po ocu doživjela je visoke godine tako da joj je Annie  mogla  pjevati  na pogrebu.  Bakina  je  želja  bila  da  joj  otpjeva 

227

njezinu omiljenu sentimentalnu pjesmicu Đurđica, ali to, naravno, nije bilo moguće.

Uhvatio bi je stid kad bi se sjetila toga. Zašto nije udovoljila bakinoj želji? Sjedila je u bolnici Serafina i držala njezinu mršavu, požutjelu ruku u svojoj i dala joj lažno obećanje. Sada se više nije sjećala bakina djevojačkog   prezimena   i   još   se   jedino   nadala   da   je   sve   to   Henny sačuvala negdje skriveno. Pa zar ta njezina baka nije mogla dobiti ono što je željela, kad će joj život ionako uskoro biti rasut i zaboravljen?

Henny i Ake vjenčali su se na dan uoči Duhova. U rujnu je započeo rat. Ake je bio pozvan u vojsku, i to ne, kako je očekivao, u jedinicu vojnoga orkestra, već u pješadiju. Poslali su ga u jemtlandsko selo Crna Voda   blizu   norveške   granice.   Tamo   ga   je   posjetila   Henny   i   tada zatrudnjela. Možda u Crnoj Vodi nije bilo moguće kupiti prezervative, kao što se nagovještava iz papira Erika Jonassona. A jedna dama u to vrijeme   nije,   po   svemu   sudeći,   smjela  čak   ni   u   Stockholmu   otići   u ljekarnu   i   kupiti   takve   stvari.   U   listopadu   se   rodila   Annie.   Prema obiteljskom  kazivanju  Henny   je   zbog   svoje  visoke   trudnoće   izgubila glavnu ulogu u opereti Annie Get Your Gun. Umjesto toga dala je svojoj kćerkici na krštenju ime ­ Annie.

Annie bješe još uvijek mlada kada je shvatila da Henny nikada i ne bi dobila glavnu ulogu u toj opereti. Mogla se jedino nadati sporednijoj ulozi Dolly Tate. Njezina ujna i ujak u Enskedeu imali su staru ženku psa boksera, kojoj su nadjenuli ime Dolly, pa je tako Annie cijeloga svog života bila zadovoljna s Hennyinom dobroćudnom prevarom.

Trebala   je   to   ispričati   Miji.   Zahvaljujući   psu,   vjerojatno   bi   to   i upamtila. Mogla joj je kazati da su se njezina ujna i ujak, kod kojih je stanovala dok bi joj roditelji putovali po provinciji, zvali Elna i Gote. No uviđala je kako Miji neće nikada moći pokazati svoj vlastiti dom daleko tamo u Sockenvagu, izlaznoj cesti iz Enskedea, i to onakav kakav je izgledao u ono vrijeme. I reći kako se osjećala tamo. Sada je zacijelo 

228

preuređen i vjerojatno dobro izoliran. Tijekom zima u 50­im godinama osjećali su se kao da žive u kartonskoj kutiji.     

Sobu je dijelila s dvije sestrične. Zvale su se Susanne i Vivianne. Bile su jednako glupave kao i njihova imena. Pekla ju je savjest zato što je tako mislila. Mia još nije imala mnogo brige zbog svoje savjesti. Naime, s Pellom, koju je teško podnosila zbog njezina imena, jednostavno nije razgovarala.

Dva preglasna brata,  Nisse   i  Perra,  stanovali   su u podrumskome stanu, u prijašnjoj praonici, koju je ujak Gote dotjerao i uredio. Palo joj je na um kako je ta prostorija morala biti hladna i mračna. No u ona vremena nije mislila na to. Bilo joj je jedino drago što su ta dvojica bila daleko  od  nje.  Cijela   je  obitelj  bila  bučna.  No  nije  osjećala  nikakvu čežnju prema tom svom domu u Gardetu, jer se njihov stan sastojao od jedne sobe s udubljenjem u zidu za postelju.

Podsjetila se kako su ljudi prije  običavali  na prvoj stranici  Biblije zapisivati najvažnije događaje iz obiteljskoga  života. A kad je otvorila Bibliju  koju   je  pronašla  u pilovini,  učinilo   joj   se  da  je  nitko  nije  ni prelistao. Tanki su listovi bili međusobno usko sljubljeni. Astrid ju je dobila od župe 1942. godine: Uspomena na Svetu Potvrdu. 

Psalam 116:1­2. Je li Astrid ikada otvorila to mjesto u knjizi? Nije to učinila ni Annie, već je potražila Prvu poslanicu Korinćanima i stala je čitati.Riječ  je bila o malenoj skupini ljudi izloženih preziru, a koji su posjedovali nešto što su zvali duhovnim darovima. Odgovarani su od vršenja snošaja i hranjenja mesom, no prema potrebi mogli su  činiti i jedno i drugo. 

Ozbiljno su upozoreni neka ne sumnjaju u zagrobni  život. Jer kako budu vjerovali, tako  će im, naime, i biti. Stavak o  življenju na svijetu nije glasio baš onako kako je to Brita bila navela, a nisu to bile ni one riječi koje su Annie bile zaokupile. No predosjećala je da je izvornost ipak točna. Jasno je proizlazilo iz teksta da je sv. Pavao smatrao kako je   katastrofa   blizu   i   da  će   ona   učiniti   kraj   svakoj   mogućnosti 

229

zemaljskoga života. Stoga bi ljudi mogli ­ a i morali ­ odustati od brige za svoje najbliže kao i za svoje osjećaje i poslove pa i za svijet uopće. To je   očito   bilo   sasvim   suprotno   njezinim   traganjima,   ali   u   osnovi razboritim mislima.

Dugo je ostala sjediti unutar toga otvora na tavanu. Gertrud i Sigrid prošle  su nekoliko puta ovuda i  pogledale  prema njoj,  ali  nisu ništa rekle.   Za   svojih   sedam   godina   Sigridino   je   lice   izgledalo   starmalo zabrinuto. Vjerojatno će se i ona jednom uspuzati gore i početi kopati po tim papirima. Morat ću ih sakriti! Ali gdje? Ovdje nema ormara koji bi mogla zaključati. Nije  čak imala ni ladice za svoje stvari. Sve je bilo zajedničko. Odlučila je svu tu gomilu papira staviti ispod svoje postelje dok ne smisli neko mjesto gdje bi ih sve mogla sačuvati, pa da se tako ne unište od vlage ili od nalaznika koji će ih posvuda razbacati. Bilo je toga toliko da se morala dva puta spuštati s tavana.

Dok je još stajala na ljestvama i uzimala posljednje što je nakanila ponijeti, dodirnula je pilovinu i ispod nje otkrila ugao neke kutije. 

Bila   je   oštećena   vlagom   i   morala   je   ovdje   ležati   mnogo   dulje   od ostalih stvari.  Nekoć  je ta modra kutija sadržavala  čokoladu. Ime je čokolade bilo Freia, a tekst je bio napisan norveškim jezikom i zlatnim slovima.   Kad   ju   je   otvorila,   iz   nje   navre   papirnata  ženska   odjeća. Iskrojena, lijepo obojena i posve cijela izvukla se iz zgnječenosti ispod zaštitnog valovitog zlatnog papira. Ostao je svaki zubac koji ju je trebao učvrstiti uz tijelo lutke. Nije našla ništa što bi bilo otkinuto ili izderano. Sve je pripadalo 40­im godinama: utegnutost, ravna ramena, naborane suknje, pojasevi i bočno smješteni nabori. Bilo je tu  ženskih ogrtača, kratkih   i   širokih  ženskih   kaputića   i   blejzera,   sportskih   sakoa. Prisjećala se smiješnih primjedaba koje je Henny dobacivala pokazujući joj stare fotografije.  Muf s jezičcima mnogo puta svijenim. Papirnata lutka, koja se nalazila gotovo sasvim pri dnu i nalikovala Avi Gardner ili   Joan   Crawford,   imala   je   ruke   odvojene   od   tijela.   Muf   se   morao 

230

pričvrstiti na rukav ogrtača ­ ona je njime trebala učiniti kretnju. Kao da je nekoga srela. U gradu. Bilo je hladno. 

Sniježilo je i možda je bio Badnjak sa zvucima zvona u zraku ­ kao u onom američkom filmu iz vremena ženskih ogrtača.

Lutka od  čvrsta kartona bila je domaće izrade kao i sva ta odjeća. Moglo  se pomisliti  da su  joj   jako narumenjene usne bojene crvenom drvenom   bojicom   koje   je   vršak   najprije   bio   ovlažen.   Odjeća   je   bila obojena   razblaženim   vodenim   bojama,   možda   onima   koje   se upotrebljavaju u školi. Cvjetići, kockice, pruge i točkice. Čipkasti rubovi ovratnika. Utkane šljokice. Spušteni nabori. Šavovi i nabori. Sve je to bilo   izrađeno   vjerno   po   uzorku,   i   to   brižljivo   i   s   ljubavlju.   Da   ­   s ljubavlju.   Kad   bi   uzimala   u   ruke   te   papirnate   odjevne   predmete, osjetila bi u tome sebe. Oprezno je sve to skupa stavila ispod zlatnoga papira i onda ponovno zatvorila kutiju.

***

Telefonirao je Ake Vemdal. Bilo je to tako neočekivano da je Birger 

ostao bez riječi. No Ake onda reče:­ Sada sam spreman doći k tebi.­ Doći?­ Pa ti si me pozvao na objed.Zar je taj čovjek bio toliko bestidan? Pa bio mu je odbio poziv čak se i 

ne zahvalivši  na njemu. Birger se osjećao potpuno zatečenim dok  je govorio:

­ Pa naravno. Dobro došao! Kad bi to bilo?Bio  je vrlo napet dok je rezao losovo meso i  pripremao mornarski 

biftek. Vjerojatno je tako bilo i s Akeom jer kad je došao, činilo se kao da ga hrana uopće ne zanima. Sjeo je i stao pijuckati votku kao da je 

231

riječ o nekakvu laganom likeru. Bila je to votka Smirnoff. Obično bi se u čašu kanulo malko kumina ili gospine trave. No on je zaboravio na to.

­ Barbro je otišla, čuo sam.Birger oćuti jaku nelagodu. Znači, priča je krenula. No nitko da bi 

njemu rekao makar i riječ. Nitko ga ništa nije pitao, čak ni Marta. Ake Vemdal   prvi   je   spomenuo   Barbroin   odlazak,   no   on   je   bio   posve nespretan da bi mogao tješiti Birgera.

­   Vidjet  ćeš   da  će   se   vratiti   kad   se   smiri   poslije   svih   tih preslušavanja.  Naime,  oni  su   je  preslušavali  u  više  navrata.  Postoji vrpca s trajanjem od punih sedam sati.  

­ »Oni?« ­ nato će Birger. ­ Zašto kažeš »oni«? Pa zar ti nisi sudjelovao u preslušavanjima?

Tada  Ake   ispije  čašicu  na  dušak.  Te  povelike  čašice  nisu  nikada upotrebljavali dok je Barbro bila kod kuće. Dobio ih je na poklon njegov otac, šumar, koji je bio namješten u nekom poduzeću u Gastriklandu. Za svoj četrdeseti rođendan. Na njima su bile ugravirane patke u letu. Na boci  se  vidjelo  psa  i   lovca.  Vemdal   je  pozorno promatrao  mutno izbrušene   dijelove   na   staklu,   a   Birger   mu   je   ispričao   priču   o   tim čašama. No činilo se kao da ga Vemdal uopće ne sluša.

­ Ja sam uklonjen iz istrage ­ rekne Vemdal najzad.­ Službeno?Za   Birgera   osobno   to   je   pomalo   sličilo   Barbroinoj   odsutnosti   u 

početku. Kao nešto možda ne posve zaključeno ili čak ne posve stvarno. No Ake je potvrdio da je tako. Službeno. Jasno izraženo.

­ A zašto?­ Zato što se smatra da sam previše uključen u sve to.­ Je li to zato što sam se izbrbljao o tragovima čizama marke Tretorn.­ Priče o tome nisam čuo. No sada možemo slobodno razgovarati. Jer, 

kao što rekoh, ja sam sada uklonjen sa slike.  No mislim da se nisu daleko pomakli. Stvari su zapele.

232

­ Došli su ovamo i stvorili metež ­ rekne Birger. ­ Hoćeš li brusnica? A imam i slanih krastavaca.

No Ake nije gotovo ništa jeo. Boja njegova lica nije bila nimalo dobra.­ Dobivam i dalje strahovito mnogo anonimnih pisama. Da bih trebao 

učiniti ovo i ono. Uhvatiti tog  čovjeka, pa da pošten svijet opet može izlaziti.  Tako  da  se   turisti  više  ne  plaše.  Premda   je   zapravo  stanje upravo obratno. 

Turisti upravo hrle ovamo. Autobusima. U pismima mi pišu i prijete neka prestanem njuškati naokolo i neka se čuvam. Stižu mi pošiljke što zaudaraju.   I  predmeti.  Recimo,   rabljeni  ženski  uložak.  Htio   sam ga priložiti   istrazi.  Naime,   ta   je  mlada  Nizozemka   imala  mjesečnicu  u vrijeme   smrti,   a   ja   sam   zaključio   da   je   netko   našao   taj   higijenski uložak, ali taj netko ne  želi priznati da je bio tamo gore. Onda mi je dano   na   znanje   da   sam   isključen   iz   istrage.   Jasno   izrečeno.   Uz napomenu da taj  ženski uložak nije ništa drugo negoli dokaz o mojoj upletenosti. Možeš li zamisliti? Međutim, to možda i nije nemoguće. 

­ Pa na koji bi način mogao ti biti u sve to upleten?­ Ja nisam upleten. Glas mu je zvučao razdraženo.­ Spavaš li noću?­ Prestani s time, do vraga! Zar ne znaš kako te zovu?­ Da, naravno da znam ­ odgovori Birger.  ­  No mislim ipak da bi 

trebao nešto pojesti. A onda ćemo u sobu i poslušati malo glazbe. Možda bismo mogli izbjeći kavu? Ne bi ti bilo nimalo loše ponijeti sa sobom nekoliko tableta za spavanje.  Valjda znaš  da ja  ipak nisam nikakav liječnik   koji   propisuje   samo   tablete.   A   ni   ti   nisi   onakav   kakvim   te prikazuju.

Nije točno znao kakvu glazbu pustiti. Nije bio baš siguran da bi Ake mogao   voljeti   Bacha   ili   Schuberta.   Među   svojim   prvim   LP­pločama imao je jednu s naslovom Down South. Bila je to plesna glazba vrlo polagana tempa. 

233

Prisjetio se kako je jedan od njegovih seksualno poduzetnijih kolega posudio tu ploču od njega kad se nadao dovesti kući neku djevojku. Kad su tamne, promukle i spore fraze iz saksofona ispunile svijetlu sobu, Birger samo što nije prasnuo u smijeh, a što je Ake, dakako, primijetio.

­ Što je posrijedi?­ Mi smo dvojica starih momaka, ti i ja. Beznadno.­ Ne znam baš je li beznadno. A ti si ipak oženjen.­ Bio.­ Ja sam  imao tako malo  vremena.  Premda ponekad pomišljam da 

onakav način zapravo oduzima više vremena.  To  je  ono vražje...  no, kako se to zove... udvaranje. Ako se ne krene onim najjednostavnijim putem.   Ipak je zatražio kavu.

­ Držiš red ovdje ­ reče mu u kuhinji.­ Da, održavam red i pripremam objed za sebe svakoga dana. Živim 

pod nekom vrstom staklenoga zvona. Ljudima opipavam trbuh i prepone, ali ne razgovaram s njima. Više 

ne čitam ni o izvješćima.­   Neka.   Ionako   nema   ništa   novo   u   njima.   Jesi   li  čitao   o   Ivi 

Msertensu?­ Ne, nisam.­ Vratio se kući. Roditelji su telefonirali. Stigao je 1. srpnja. Onaj pod 

šatorom nije bio on. Posvadio se s djevojkom u Geteborgu i onda su se rastali. Nije imao blage veze s kim je to mogla biti u šatoru. Kao ni mi.

­ Zbog čega su se posvadili.­   Bio   je   gala   rock­koncert   u   Goteborgu.   Ivo   Masrtens   i   Sabine 

Vestdijk   šatorovali   su   u   kampingu   geteborške  četvrti   Lan­gedrag   i tamo stupili u vezu s nekim tko im je htio prodati karte za koncert. Na crno. Ali uz vrlo povoljnu cijenu. Ivo mu nije vjerovao. Bio je siguran da će  ih prevariti,  da karte  nisu  ispravne  i  da  ih s  njima neće nikada pustiti na koncert. I tako je on odbio. Tada su se posvadili pa je spustio nos. Mislim da je on gadni tvrdoglavac. A ona je otišla na koncert. Nije 

234

znao s kime. Je li to bila ona osoba koja im je ponudila karte ili netko drugi. Ivo nije nikada vidio tu osobu. No sumnjao je da se radi o nekom momku. Te se noći nije vratila. 

Tijekom prijepodneva gadno se uznemirio i pomislio poći na policiju. Otišao je pitati na recepciju kampinga jesu li je vidjeli, a raspitivao se i u susjednim šatorima. No ipak je na posljetku stigla. Iz nekog drugog šatora.   I   tako   je  nastao   lom među njima.  Bio   je   tako  bijesan  da   je pokupio svoje stvari i otišao. Vraćao se kući autostopom i za to mu je trebalo nekoliko dana. Kad se vratio kući u Leiden, nije ništa znao o onome što se dogodilo.  Dočekali su ga kao da je uskrsnuo iz mrtvih. Kad   su   se   rastali   u   Langedragu,   on  nije   imao  pojma  kakvi   su  bili njezini planovi. No nikada nije bilo ni riječi o planinama, baš nikada. Tako da se čini kako je to bila zamisao toga drugoga momka. Strijelca.

­ Strijelca? Pa koga je on ustrijelio?­ Nikoga, koliko znamo. Jedino što smo našli  u jednoj staroj torbi, 

koja je vjerojatno pripadala njemu, bio je jedan bilješkar. A na njemu se nalazio zodijački znak Strijelca.

­ Pa, vidio sam ga. Je li onaj štakor bio njegov?­ Ne znamo. No djevojke se obično ne maze sa štakorima, zar ne? 

Vjerujemo da je u svakom slučaju rođen negdje u to vrijeme. Mislim da je Strijelac. A to je zapravo i jedino što znamo o njemu.

­ A po čemu ti to sudiš?­ Pa, taj  je njegov bilješkar kupljen ovdje, u prodavaonici ICA­e u 

Bwangenu. Vidi se po oznaci cijene. Tamo imaju sve zodijačke znakove, pa se mogu izabrati. Zašto bi kupio neki drugi osim vlastitoga. Sjetili su ga se. Ali ne i da bi kupio bilješkar. Doduše, bilo je tamo strašno mnogo ljudi prije Ivanja. Uspjeli smo slijediti trag Sabine Vestdijk i njega sve od Langedraga, gdje su oboje bili u kampingu, pa cijelim putem dovde. U onom velikom šatoru. Novine su digle vrašku halabuku, pa su ljudi stali telefonirati. U Bwangen su stigli dva dana prije Ivanja i prvoga dana  tamo uzeli   sobu.  U pansionu Tri  bora.  Pod  njezinim  imenom. 

235

Tetica  iz  pansiona  ne  sjeća se   jesu   li   rekli  da   je  on  njezin  muž.  U svakom je slučaju Sabine otišla leći usred poslijepodneva, a on je otišao u ljekarnu. 

Ljekarnica   ga   se   sjetila.   Misli   da   je   bio   zgodan  čovjek.   Iako neugodan. Misli da je bio narkoman. Nosio je vrpcu oko čela i djelovao malko nečisto. Premda, tko zna? Ovisi o tome kakve standarde o tome ima   ona   sama.   No   ljudi   u   ljekarni   nisu   ništa   znali   reći   o   njegovu izgledu osim da je imao vrlo dugu kosu. Gnjavio je da mu treba saridon. Nije  si    dao    dokazati    da   je  za  sva   jaka  sredstva potrebno    imati liječnički recept. No mislim da ni sama ljekarnica nije znala baš tako dobro   engleski.   A   on   je   govorio   samo   engleski.   Ponavljao   je   riječ painkiller (»ubojica bolova«, sredstvo za ublažavanje bolova). Isprva ona nije ništa razumjela. Uhvatila se za dio riječi ­ »killer« (ubojica), pa je mislila da 

ima posla s  nezgodnom osobom. No meni se  čini  da  je  pretjerala. Naime,   jednostavno   ga   je   krivo   razumjela.   Po   mojem   je   mišljenju Sabine  Vestdijk  bila  bolesna   i   trebala   je  neko  sredstvo  za  smirenje bolova.

­ Možda protiv menstruacijskih bolova?­ Da, ukoliko oni mogu biti tako jaki. Ne znam. ­ Mlade žene mogu imati vrlo jake bolove.­ U svakom se slučaju taj čovjek vrzmao ovuda. Nije sigurno da je taj 

svoj bilješkar kupio sam. Prodavačica u prodavaonici ne sjeća se je li to učinio. Prisjeća se da je govorio engleski. Ona, istina, ne zna engleski. Starija   je   gospođa.   Morala   je   dozvati   pripomoć.   Tako   znade   što   je zapravo   htio:   pivo.   Ništa   drugo.   Šefica   u   prodavaonici,   koja   je posredovala, također se sjeća da je kupio samo pivo. Tko mu je onda kupio taj  bilješkar? Bilo   je  tada,  dva dana uoči  Ivanja,  tamo mnogo ljudi. Međutim, nitko od ostalih kupaca nije govorio engleski. Ne znamo čak   ni   to   je   li   taj   Strijelac   upisao   onaj   telefonski   broj   u   bilješkar. Norveški broj. U svakom slučaju on se jako bojao za taj svoj bilješkar 

236

jer  ga   je   sakrio   ispod  plastificiranog  kartona  na  dnu   torbe.  Taj  me podatak   strašno   zagolicao.   No   broj   se   odnosio   na   kiosk   u   nekoj zabačenoj rupi na norveškoj obali iznad Bromioysunda. Tamo nemaju pojma o  njemu.  A  čini  mi   se  da   je   to   istina.  Te   je  noći  u  Tri  bora prenoćilo nekoliko Norvežana, koje se, razumije se, dobro čulo. No oni nisu čak ni znali gdje bi se to mjesto moglo nalaziti. Teško je reći jesu li možda lagali. No to nisu bili ljudi koji bi normalno mogli imati bilo što s onim dugokosim momkom u otrcanim i prilično prljavim trapericama. Naime, od   Norvežana su tu bili jedan par učitelja iz Namsosa i neki veterinar   iz   Steinkjera.   A   ona   jadna   djevojka   nije   dobila   nikakvih »painkillera«, no umjesto toga imala je priliku napiti  se votke, jer je pronađena prazna boca finske votke Koskenkorva.

­ A prašak koji si mi pokazao? Ake kao da je bio u neprilici.­ I ja sam o njemu mislio isto što i ljekarnica. No kad su ta zrnca 

analizirali, pokazalo se kako je riječ o acetilosalicilnoj kiselini. Kofeinu, također, pa i o sjemenkama kole. Isti sastav kao i u koka­koli.

­   Semen   colae   ­   rekne   Birger.   ­   Međutim,   meni   nije   poznata   ta mješavina.

­ To je u svakom slučaju jače od aspirina. A to je bilo jedino što se našlo kod nje. Na dan uoči Ivanja su nestali. Kliznuli, ne plativši račun. Vjerojatno vrlo rano. Nitko ne zna kamo su toga jutra otišli. A onda se poslije nekog vremena on pojavio kod Lill­Ole Lennartssona. Kupovao je  u  prodavaonici   ICA­e.  Raspitivao   se   zapravo  o  nekoj  planini.  No počinjem vjerovati  da  su naprosto  zalutali,   jer  ovdje  u blizini  nema nikakve planine.

­ A o kojoj je to planini riječ?­ Starfjalu. A ta nije ovdje. Za to je vrijeme ona kupovala kod Lill­

Ole. Stoga je moguće da je Lill­Ole pomislio kako je ona sama. U tom slučaju nije nimalo čudnovato što se sav zbunio, posudio joj šator i vrtio se oko nje. On je lud za  ženama. Priča se kako znade biti tako vraški 

237

bezobrazan   da   odlazi  ženama   u   iznajmljenim   kolibama   dok   im   se muževi noću bave ribolovom. Ne znam, ali kažu...

­ Imao si prigode čuti mnogo prljavoga.­ O Lill­Oli Lenartssonu nisam čuo mnogo. Rekao je kako te vidio da 

prelaziš preko ceste i odlaziš u šumu. Gore prema rječici Lobber.­ Pa on je lud.­ Mogao je vidjeti nekoga drugog, a ne tebe. I onda pomisliti da si to 

ti. Međutim, sve mi se čini da je on to rekao zato što sam mu pregledao ložionicu centralnoga grijanja. Shvatio je da si mi ti dao mig za to. 

­ Teško mi je povjerovati... ­ Ti si dobar  čovjek. No  čekaj...  nije to sve. Kazao je i da sam mu 

poslije pravio neprilike. Pregledavao podrum i kuću. Da te štitim. Laže ta mrcina. No oni su mu povjerovali.

Nasta muk. Tanjur gramofona se okretao, ali Birgeru nije padalo na pamet promijeniti ploču. Uhvatio ga je osjećaj gađenja i više nije ništa želio čuti. No ipak je upitao:

­ I oni su uistinu povjerovali da sam išao na rječicu Lobber?­ Ne, nisu. Oni ništa ne vjeruju. Pokušavaju raditi bez pretpostavki. 

Pa   tako   i   mislim   da   nisu   nikamo   stigli   s   onim   tvojim   stvarima, čizmama i što je tu već bilo. Da jesu, već bi dobio glase s njihove strane. Sve   to   skupa  ne   trebaš   previše  uzeti  k   srcu   jer   je  bilo   vrlo  mnogo preslušavanja. Lill­Ole. Njegove žene. Ona je mogla biti tamo i vidjeti sve čime se on bavi. Nije ona neupućena ni u njegove priče sa ženama. Preslušavali  su Dana Ulandera  i  Annie  Raft   i   cijelu  onu družbu sa Stjarnberga. Yvonnu i njezine momke. Svaki su kamen preokrenuli u selu. No u jednu su stvar ipak uvjereni. Da je on bio spomenuo kako te je vidio. I da je to rekao meni već pri prvom preslušanju. 

Držali su kako sam ja to smatrao besmislenim jer sam bio s tobom i kako sam mislio da smo cijelo vrijeme bili u kontaktu. No drže da ja to ne mogu znati sa sigurnošću, i da sam podatak koji mi je dao morao unijeti u zapisnik s preslušanja. Pa makar bio i nepouzdan.

238

­ I zato si uklonjen iz istrage?­  Da,  objasnili   su  mi  da  sam učinio   formalnu grešku.  Bez  obzira 

koliko sam smiješnim mogao smatrati njegov podatak, trebao sam ga ipak unijeti u zapisnik. No toga nema. A oni ne vjeruju. U posljednje sam vrijeme skoro poludio. Taj gad! Ta kreatura! Spalio je cijelu paletu novih čizama Tretorn. Bojao se da će mu policija doći u kuću i njuškati. Bit  će da  je prodavao ukradene stvari   jer u njegovim knjigama nije nigdje upisana ikakva pošiljka čizama. Nema ni bilo kakve otpremnice, baš ništa. A prodavao ih je nevjerojatno jeftino. Gotovo svi u selu kupili su ih od njega. Ta činjenica, doduše, ne olakšava sam istražni postupak. I takvu čovjeku oni vjeruju. 

­ A ono perje? Zašto je to spaljivao? Pa on je zakupio pravo lova na sitnu divljač. Zbog toga se onda nije trebao bojati.

­ Ne     znam.     Moglo     bi     se     zaključiti     da     su     tu     nešto pročačkali, ali o tome nisam ništa čuo. Sada su u potrazi za paperjem iz vreća za spavanje.

Dok   je   govorio,   Ake   nije   gledao   Birgeru   u   oči.   Pogled   mu   je   bio usmjeren kroz veliki prozor što gleda na vrt, no na staklu su se vidjeli jedino   odrazi.   Nije,   dakle,   vidio   ništa.   Gledao   je   prema   vijugavim stazama kroz močvarište što se gubilo u noćnoj izmaglici. Vidio je ljude kako  se  kreću po  Području.  Opažao  ih   je  kako  izranjaju   i  onda  idu izgubljeni za njegov pogled, koji zapravo nije bio nikakav pogled, već smljevene misli.

Bio je obuzet. Pratio je puteljke po močvarištu i ceste iz sela kao što je Birger svakodnevno pratio zavijutke na rešetkastoj drvenoj ogradi. Bio je uklonjen iz istrage, no njegova je snaga i dalje bila usmjerena prema njoj. Bez ikakve svrhe.

***

239

Kad je ušla, Dan je ležao na njezinoj postelji.  Bio je sam u sobi 

napola okrenut prema zidu. Gol. Svjetlost s prozora odražavala se na njegovoj smećkastoj koži koja se  činila znojavom. Šakom je obuhvatio svoj penis i micao ručnim zglobom i podlakticom. Povukla se, ali je on primijetio njezinu nazočnost u sobi.

­ Što radiš? ­ upitala ga je i čula samu sebe kako se smije premda to nije bio pravi smijeh.

­  Onaniram  ­   odgovorio   joj   je  ne   suviše   jasnim glasom.  Annie   se spusti  na koljena.  Stavila   je  papire   i  knjige  na  pod.  Pokušala   je   to učiniti što je tiše mogla. A onda nije znala što učiniti sa sobom. Uzela je svežanj papira i nekoliko godišnjaka i stala ih gurati pod postelju. Čula je   kako   mu   disanje   postaje   ubrzanije.   Onda   se   on   trgne   i   postelja zaškripi. Zatim nasta potpuna tišina.

Usta   joj   se   tako   ispuniše   slinom   da   ju   je   morala   progutati,   no nastavila je gurati godišnjake prema zidu. Za to se vrijeme on podigao s kreveta. Kad je bila gotova i morala se podići, opazi Dana kako stoji na vratima i otire se u ručnik. Onako zbunjenoj učini se da taj pripada kuhinji.

­ Ne smiješ me smetati dok mislim na tebe ­ reče joj.Ona se pravila kao da se bavi šalom koji je kao stolnjak postavila na 

rasklopni stol. Pokušavala je pronaći nešto što bi mu rekla. No jedino je uspjela pomisliti: on je prirodniji od mene. Smijao bi mi se da zna kako se osjećam. 

Kako dramatski sve shvaćam. Na brzinu i bučno zatvori bilješkar što je otvoren ležao na stolu. Kada se okrenula, on je već bio otišao.

Posljednjih su dana Dan i ona više puta vodili ljubav na ono malo sijena što je još preostalo na tavanu sjenika. Bilo je suho i oštro pa ju je bolo kroz tkaninu njezine odjeće. Poslije je htjela ostati ležati u tom 

240

mirisu ljeta. Najradije bi spavala ondje. No tu zapravo i nije tko zna kako mirisalo. Bilo je to staro sijeno.

On je htio da to čine i uvečer u sobi. No ona je odbijala, i to zbog Mije. Nije vjerovala da djevojčica spava. Ponekad bi šušnulo nešto tamo gore gdje je ona spavala. Znala se u mraku igrati lutkama. Šaputala bi im. Kad su došli novinari, Annie se sklonila gore na sjenik. Čula ih je kako prolaze dolje zajedno s Petrusom koji im je pričao o uzgajanju koza i pasminama ovaca. Međutim, željeli su se susresti s njome. Htjeli su da im ispriča kako je izgledao onaj rasparani šator na rječici Lobber i što je vidjela od tijela žrtava. No Petrus im je govorio kako se pripravlja sir bez električne struje. Novinari  su dugo ostali.  Slušala im je glasove. Čulo se kao da govore s djecom. Kako bi joj prošlo vrijeme, okoristila se prilikom da potraži kutijicu svoga pesara koju je izgubila tu na sijenu. Rovala je po prašini i pljevi i dok je tako kopkala, ubrzo naiđe na oštar rub.   Nije   to   bila   kutija,   već  medicinska   bočica   od   bijele   plastike. STESOLID, sredstvo za umirenje. Bočica bješe gotovo posve prazna, a izdana na ime Barbro Torbjornsson.

Nastavila je tražiti svoju kutijicu i najzad je pronašla, ali i turpijicu za nokte kao i malenu kutijicu za sapun iz nekoga hotela. Bit će da je u sijeno   popadao   cjelokupan   pribor   za   njegu   noktiju.   Sve   je   te   stvari pokazala Danu, i on ih je uzeo. Rekla mu je da se nelagodno osjeća.

­ A zbog čega?­ Mislila sam da je to naš tavan. Naše sijeno. Tvoje i moje.Odvratio joj je kako ne može zahtijevati da ovdje gore imaju zasebno 

mjesto  samo za  njih  dvoje.  Privatnu spavaonicu.  Privatan   tavan na sjeniku. Bilo je mnogo čega što je morala mijenjati kod sebe. Primjerice, slušanje radija. Bila je vezana uz tu malenu plastičnu kutijicu. Slušala ga  je  u postelji   s  utisnutim okruglim zvučnikom u uhu.  Nije  mogla zaspati prije negoli bi odslušala vijesti u dvadeset i tri sata. Vijetnam, Kambodža, Mozambik. Morala je čuti riječi.

241

­ Promjene se ne događaju tako brzo da bi o njima trebala slušati svakoga sata ­ rekao joj je Dan. ­ To je čisti otrov.

Možda je bio  i  u pravu, ali  ona  je bila kakva  je bila.  Ovisnica.  O jednoj stvari ili drugoj. Kao što je on bio o njezinu tijelu, kako je mislila prije. Međutim, je li doista bio?

Gdjekad je pomislila kako je on nekako neobičan stvor. No uviđala je da je to riječ koju upotrebljavamo za ono što nas zapravo ne zanima. A ovdje  je  potpuno suprotno: ona ga je bila potpuno svjesna. Koliko je mršav, koliko su mu bila uska leđa, a ruke profinjene kao i stopala. Kako mu se pod svjetlošću svjetiljke kosa preobražava iz pepela u zlato. Više negoli svaka peta vlas poprimila bi mu zlatnu boju. Često je ležala s pramenjem njegove kose na svojoj ruci ili  prsima i pregledavala ih vlas po vlas.

U skupini  od  preko dvadeset  novih  učenika,  koji  bi  stajali   ispred vrata učionice, razlikovala bi ga među svima. Kako je bio drugačiji sa svojim nježnim i gipkim tijelom. Kretao se poput plesača. U učionici, u tuposti zimskoga poslijepodneva i u prigušenu ozračju vune i izdisanja, on bješe jezgra čiste energije koje se morala domoći.

U  početku,  prije  negoli   su  međusobno  počeli   izmjenjivati   osobnije riječi, razmišljala je o njemu kao neobičnom učeniku. Počela je maštati o njemu. Za vrijeme sata on bi znao izreći nešto što bi je zbunjivalo ili učinilo   nesigurnom.   Onda   bi   smislila   neki   produžetak.   Pronašla domišljat odgovor i tako je nastao razgovor. Neka vrsta razgovora.

No   to   su   zapravo   bili   njezini   monolozi.   Uvijek   tihi.   Kad   bi   tako govorila njemu u samoj sebi, mnogo čega bi joj se pojasnilo. Međutim, u stvarnosti ona nije pričala tako mnogo. Pa  čak ni onda kad su počeli voditi ljubav.

Njezina je suzdržljivost bila neka vrsta ovisnosti.  Otrov ­   izrečeno njegovim jakim riječima. Nešto čega se čvrsto pridržavala atavističkim, mračnim i zamršenim dijelom same sebe. Mislila je kako je to povezano s   Enskedeom,   pa   poslije   s   Pedagoškom   akademijom   i 

242

Karlbergsvagenom.  Životom   koji   bi   njemu   bio   u   potpunosti nerazumljiv.

Kada   bi   se   među   njima   događale   razarajuće   scene,   nesporazumi, sukobi ili kako bi se sve moglo nazvati ono što poput noževa para po želucu, kada ga ne bi smjela dotaknuti, jer bi mu osjećaji bili na točki smrzavanja,   ona   bi   mu   opazila   u   očima,   u   središtu   zjenice   ­ nepovjerenje.

Kada joj  ne bi vjerovao.  Smatrao da je sve to za nju samo ­ igra. Trotjedna ljubavna zgoda. Malena, umjerena igra s političkim idejama i jakom seksualnom privlačnošću. Kadikad bi joj rekao kako smatra da joj   je   on   samo   neko   tijelo.   Zlaćano   i  čupavo.   Kao   breskva.   Da   je premlad. Razlika između njih iznosila je devet godina. Ponekad bi joj nabacio   kako   ga   ne   uzima   ozbiljno.   Kao   da   je   naslućivao   njezin povremeni osjećaj:  da  je  neobičan.  Potpuno nepoznat.  Odbačeno  živo tkivo. Strano, nezdruživo tkivo duše.

Onis je stajala na vratima i upitala Annie je li zaboravila na večernju mužnju. Da, zaboravila je, a bila je i uznemirena zbog mirisa u sobi. Dohvatila je kuhinjski ručnik i smotanog ga gurnula pod pokrivač. Onis ju   je   pratila   pogledom,   ali   nije   rekla   ni   riječi.   Sigrid   joj   je   bila   za petama i rekla kako nipošto nije Annien red za muženje. Raspored je, naime, bio pogrešno napisan.

Annie stavi na sebe veliku pregaču, koju joj je dala Brita, i pođe s njima u kozarnicu.  Koze joj  nisu bile drage,  a usto, ona nikada nije muzla sve dok nije došla na Stjarnberg. Predmnijevala je da upravo zbog toga nije mogla musti koze zajedno s Danom. On je, naime, bio polagan   i   nespretan,   pa   je   zato   pripadao   Onisinoj   grupi,   kojoj   je pripadala i Lotta, ali nju nije vidjela.

Bile su to šarene koze. Smeđesive, bijeložute, isprugane i s mrljama po   sebi.   Nijedna   nije   bila   nalik   drugoj,   no   ona   ih   još   nije   naučila razlikovati.   Imale   su   izbočena,   slabo   obrasla   vimena   s   krutim bradavicama. Posve bi se dragovoljno uspinjale na stol za mužnju, pa 

243

tako   nije   bilo   nimalo   teško   istiskati   mlijeko   iz   njih.   Teže   se   bilo prisjetiti poretka u postupku. Vime je najprije trebalo obrisati, a prvi mlaz mlijeka nije smio završiti u vjedra jer je bio pun bakterija. Ako bi zaboravila obrisati vime, u koze se neće razviti refleks dojenja, poučio ju je Petrus.

Koze  su  imale   jak miris.  Ako bi   se  samo na  trenutak okrenula   i prestala je iscjeđivati i vući, koza bi se uznemirila. Te  životinje imaju čudnovato   oblikovane   oči   s   duguljastim   zjenicama.   Sjaju   im   se   kao raspucao jantar. Neke od njih imaju izrasline što im se njišu na vratu. Malene klepetaljke od mesa. Nije ju zanimalo što je to, već  se radije bavila ovcama koje su imale blagi vonj lanolina, no u ovo doba godine njima nije trebalo poklanjati nikakvu pozornost.

A   onda   se   valjalo   pozabaviti   mlijekom.   Hladili   bi   ga   točeći   ga   u limene kante za mlijeko, koje bi onda stavljali u potok. Tada su zbog vrućine   morali   svakoga   dana   iskuhavati   masu   za   sir.   Kada   bi   se mlijeko usirilo, miješali bi ga velikim mješačima nalik vilama koje su zvali prosijačima. Trebalo je zato strašno mnogo vremena, pa bi je ruke grdno zaboljele.  Nisu joj  povjeravali  iscjeđivanje gruda sira i  njihovo oblikovanje.   No   zato   se   trebala   pobrinuti   za   sirutku.   Trebalo   ju   je kuhati dok ne potamni i postane gusta, a onda bi je izgrabila i ulila u mekani sir.

Mia nije htjela u tome sudjelovati. Kad se tu našla prvi put, začepila je nos i ubrzo nestala zajedno s Matsom i Gertrudom. Zato je Sigrid vrlo rado pomagala pa je Annie zamijetila kako je ta djevojčica postala vrsnom mljekaricom. Ona je izrađivala raspored muženja i bilo joj je vrlo teško priznati kad bi se zabunila. 

­ Tata je muzao na dan uoči Ivanja, a ne Onis. Zato danas nije Onisin dan. Učinjena je greška.

Annie je znala da nema potrebe raspravljati s njome. Pa bilo joj je tek   devet   godina.   No   mala   bješe   tvrdoglava.   Pošla   je   za   Annie   u kuhinju i stala brbljati. Annie su boljele i ruke i leđa, pa osjeti kako u 

244

njoj raste razdražljivost.  Zastala je na vratima i zadržala ih kako bi pokazala da u kuhinji želi biti ­ sama.

­  Ja  sam prvi  put  muzla  u  ponedjeljak   ­   rekne   joj.   ­  A  danas,  u četvrtak je drugi put. Između mužnja mora proći dva dana ako postoje tri skupine. Onda je to u redu, zar ne?

­ No raspored je pogrešan.­ To ti kažeš. Pustimo sada to. Tvoj tata nije mogao musti na dan 

uoči Ivanja jer je tada bio u Robacku.Onda uđe u kuhinju i za sobom zatvori vrata. Naravno da se u isti 

tren pokajala.  No istodobno valja reći  da joj   je bilo vrlo lijepo ostati samom makar i na trenutak. Kroz prozor je mogla vidjeti Sigrid kako hoda  amo­tamo  i  udara  nekim  štapom po   travi.  Bila   je   izvan  sebe. Buduća dogmatičarka?

­  Priznaj   joj   samo da  je  u  pravu  ­   reče   joj  Onis  kad  joj   je  Annie pomogla ugurati tešku kantu za mlijeko preko praga.

­  Strašno je uzbuđena. Naime,  u srijedu  će svećenik doći  po nju i Gertradu. 

­ Svećenik iz Robacka? ­ Ne, već njihov otac. Pa zar ti to ne znaš?Jedan je svećenik već  dolazio na Stjarnberg. No i tom se prigodom 

Annie bila sklonila. Mislila je da se radi o istom onom koji je otvorio župni crkveni dom na Ivanje i pozivao ljude na kavu i kolačiće. I na sok. Čula je to dok je sjedila u kuhinji Oria­ne Stromgren, a policajci ulazili i   izlazili.   No   ovo   je   bio   svećenik   oženjen   s   Britom   i   otac   Sigrid   i Gertrade. Onis joj je rekla kako se sada parniče oko skrbi za djecu.

Nije ulazila u to. Bilo je u toj Petrusovoj maloj obitelji  nečeg tako izvornoga, tako pradrevnoga. Po njezinu su mišljenju crna djevojčice nalikovale  Petrusu.  Lica  su   im bila  kao   i  njegovo   ­  kozje   izdužena. Budući da je Brita bila svećenikova  žena, onda je bilo jasno da joj sv. Pavao nije bio nepoznat. Annie je  željela da joj i Dan nešto ispriča o tome.

245

­   Svećenik   je   dobio   sudsku   presudu   po   kojoj   Stjarnberg   nije   bilo mjesto pogodno za djevojčice, no on je puštao da te stvari teku mirno. Zbog njih. Doći  će gore i pokušati ih nagovoriti. Nisam, uostalom, baš sigurna je li to bilo i potrebno. Njegov je adut bila ­ škola. Zbog toga će one preko zime morati ostati u Robacku, pa  će tako biti odvojene od svoje   majke.   Yvonne   za   skrb   o   njima   nije   bila   pogodna   osoba.   Sa stajališta vlasti.  No pročulo se da  ćeš  doći  ti   i  ovdje biti  učiteljicom. Tako se stvorila mogućnost da Brita pobijedi u sporu. Sve dok se nije dogodilo ono dolje kod rječice. Sad će doći i odvesti ih. Hoćeš li pripaziti na mlijeko?

Annie   je   ostala   sama   s   mlijekom   koje   se   kuhalo.   Stajala   je   s toplomjerom u ruci   i  netremice  gledala  u  mlijeko  koje  se   još  uvijek vrtjelo u krug otkako ga je Onis promiješala. Znači, tako oni gledaju na te stvari. Kad bi Mijin otac saznao da se Mia nalazi ovdje, možda bi i on poveo postupak za oduzimanje djeteta s tvrdnjom kako je boravak ovdje za nju opasan. Kao da postoje dva svijeta, razmišljala je. Jedan vani. U kojem se sve to događa. I drugi ovdje.

­   Molim   te   zapiši   količinu   mlijeka!   ­   doviknula   je   Onis   otvorivši vrata.

Lice joj bješe ružičasto i blago. Nije bila našminkana, a usnice su joj bile blago modre. Podebela i zgodna djevojka. Mogla bi biti  jedna od Krišninih mljekarica  čije  su usnice dobile  boju od cjelivanja  njegove kože. Kad bi ovdje postojala neka opasnost, bliska i po život opasna, nju ne bi  mogla  zaokupljati  briga oko količine mlijeka  i  davanja obroka visoke hranjive vrijednosti. Onis bješe osjetljiva osoba. Znala je musti. Bila je iz Ohna u Jamtlandu. Socijalna radnica.

Dnevnik o  mužnji  bio   je  pribadačama pričvršćen na zid,  a  pokraj njega  visjela   je   na   konopcu   kemijska   olovka.  Annie   je   zapisala   »38 litara« i uz to stavila svoj paraf. Drugi su stavljali kratice svojih imena. Njezino AR djelovalo je podosta službeno, no ona taj svoj način pisanja nije željela mijenjati jer je tako i počela. Petrus je pisao: P­us. Njegovo 

246

je ime našla na stupcu koji se odnosio na dan uoči Ivanja. »36,5 1. P­us. 40 1. P­us.«

U prvi je trenutak pomislila kako je Sigrid imala pravo. Htjela je odmah izići i reći joj to. No onda je počela razmišljati o  rasporedu rada koji  se nalazio  kod Petrusa  i  Brite   i  koji  su svake večeri  pretresali. Prema tom rasporedu Sigrid nije bila u pravu.

Djevojčica   je   i   dalje,   udarajući   štapom,   hodala   po   travi   ispred kuhinje. Bila je nježna i mršava. Annie je vidjela kako joj se, kad bi se prignula,   ocrtava   kralješnica   ispod   majice   od   trikoa.  Željela   ju   je propitati  o  dnevniku mužnje.  No zastidjela  se  pri  pomisli  da   je  želi iskoristiti.   Pa   više   ga   je   ljudi   ispisivalo.   Djevojčica   je   ovako   s   leđa izgledala nezaštićena i ožalošćena. Niz malenih kralješaka, krhkih kao školjke. Tanak stup vrata i onda teška kosa što joj je visjela sprijeda spletena   u   dvije   od   zamašćenosti   sjajne   pletenice.   Trebala   je   nositi hlače, a ne opravu. Tanke su joj nožice bile otečene od uboda komaraca.

Uskoro  će je preseliti  sa Stjarnberga. Ili  neće. Neovisno o njezinoj vlastitoj  želji. Odrezati joj kosu ili ne. Pa ona zacijelo i   nije znala što zapravo hoće. Pa kako bi i mogla znati? Glasovi oko nje bili su snažni. Jedan joj je od njih rekao neka na dan uoči Ivanja pođe i dovede Annie i Miju s autobusa.

Dakle, to su bila ta djeca kod autobusa u Robacku. Sigrid, Gertrud, Mats   i  Pella.  Broj   je   odgovarao.  Vidjela   ih   je.  Matsova  Inka­kapa  i njihove kljunaste laponske cipele i naprtnjače. Nitko od odraslih nije došao s njima. Sigrid je zacijelo vodila skupinu.

Ona bješe poslušna. Netko od odraslih bit  će da je rekao:  »Idite  i dovedite   Danovu   djevojku   i   njezinu   djevojčicu.   Stići  će   danas. Autobusom.« No djeca su se vratila i rekla da Annie i Mia nisu stigle.

Za to je vrijeme ona stajala na groblju po prvi put proprana hladnim planinskim zrakom, i vidjela je tu djecu.  No nije joj palo na pamet da su ona došla po nju i  Miju.  Vozač  autobusa nije znao da ona i  Mija pripadaju zajednici sa Stjarnberga. Točnije, ona je to zanijekala.

247

A sada je mogla dozvati to maleno, razljućeno i razočarano stvorenjce i  upitati  gdje  je Petrus bio na dan uoči  Ivanja.  Kako je  lako poslati djevojčice  ovamo  ili   onamo,   razmišljala   je.  S  osjećajem.  Tada Sigrid krene. Ostavila je štap, zaustavila se i pogledala kroz prozor kao da je očekivala da  će je Annie na posljetku dozvati. No Annie je to izbjegla prikrivajući lice u prigušenoj svjetlosti prostorije gdje se prokuhavalo mlijeko. Prema izgledu Sigridinih ramena i leđa činilo se da se predala. Možda je ipak shvatila da ih ima previše. Da su oni odrasli i da nije imala pravo. Annie oprezno skine pribadače s  četiri kuta dnevnika o mužnji, zatim ga previne i ugura u džep pregače.

***

Kada je Ake Vemdal otišao, trebalo je oprati suđe. Smeđi  se sos 

osušio. Telefoniranje. Vađenje mesa iz zamrzivača. Hlađenje žestokoga pića i skidanje prašine s boce vina. Spremanje hrane. Satima. Sve je to skupa   uzimalo   vremena.   Sate.   Sjedenje   jednog   nasuprot   drugom   i pričanje o onome što ih opsjeda. Pričati. Pričati. S izuzetkom žvakanja i ispijanja  pića.  Promatranje  kristalne  čaše.  Pripovijedanje  o  vremenu kad ih je tata dobio.

Ne onako kako  je  doista  bilo,  već  ublaženo.  Nije  spominjao da su pjevali Horst Jessel Lied na očev rođendan 1941. Jer ni na koji način ne bi mogao objasniti kako su to  činili samo da bi se grubo zabavljali na mamin račun.

Otac ju je nazivao osminkom Židovke. Istina, oca to doista nije bilo briga.  Kao što mu nije bio stalo ni do nacionalsocijalizma. Međutim, uživao ju je bockati, i to zato što se rodila bogatom, a zadovoljavala se životom   na   poljoprivrednom  imanju,   s   jednom   kućnom  pomoćnicom, kupovanjem u Konzumu i   jednim putovanjem u Stockholm godišnje. 

248

Unutar sebe bili su vrlo bliski. I ta je njihova unutarnja bliskost bila njihova jedina stvarnost.

Njezina je mržnja bila beznadna. Jednom je rekla: »Tvoj je otac bio snažna priroda.« Bio je tada mrtav već petnaest godina. No prisjećala se silovanja, naravno. Gdjekad ih je Birger čuo kroza zid svoje dječačke sobe.  No ona je imala snage da sve prikaže drugim, blažim riječima kako ne bi ponižavala samu sebe. Očev budalasti nacionalsocijalizam bio je isto tako neka vrsta nadomjestka. Možda za mržnju  čiju snagu nije razumio.

Ispiranje. Pranje suda. Skupljanje suda. Stavljanje čaša na mjesto da ih   nikada   više   ne   izvadi.Pozivanje   na   objed.   Na   završetku  čašica whiskyja. Ili dvije.

Bez šaputanja u nečije uho, toplo uho. Nikada više.Kada   je  oprao  suđe,   izišao   je   iz  kuće.  Ukosio   je  preko  sjenokoša. 

Gotovo   je   pao   mrak,   no   ipak   je   vidio   polje   lana   u   svom   njegovu poniženju.   Od   kiše   oborene,   napola   istrule   gomile  žilavih   stabljika. Shvatio je da se između njega i Karl­Akea stvorio povod neprijateljstvu. Jedan od onih besmislenih,  dugopriželjkivanih,  otrcanih povoda, koji stoje   iza  svakoga  seoskog  neprijateljstva,  a  stvorenih  prema uzorku sličnom složenom kačkanju. Da, besmislenost do razine djetinjastoga, gotovo izmišljenog. No mržnja bješe stvarna.

***

Gudrun   Brandberg   vozila   je   u   Audiju   svoga   sina   Johana   gore 

prema Steinkjeru. Izgledala je srdito. Pogledavao ju je postrance. No on nije osjećao da bi se ljutila zato što je bio pobjegao.  I on sam bio je sasvim dovoljno srdit, ali joj to, kao i obično, nije dao da primijeti.

Ona se nije dovezla do pansiona, već je telefonirala s benzinske crpke Statoila kod ulaza u gradić i poručila mu da se ovdje mogu sresti. A kad 

249

joj je spomenuo da jedva može i korak učiniti i nema što obuti, rekla mu je neka uzme taksi.

Taksi!Vlasnici pansiona je platio Yljinim novcem i onda su ga odvezli do 

crpke. Zapravo on nije htio taknuti  taj novac. Gudrun ga uopće nije pitala kako je platio pansion i tek nakon što su se prevezli dobar komad puta, upitala ga je što mu se dogodilo s nogom.

Audi se nešto prebrzo kretao po vrućoj asfaltnoj cesti. Gudrun je i dalje imala isti   izgled s profila,  no njemu se učini kako to ipak nije ljutnja.  Već  neka odsutnost. I  to tolika da mu je bilo drago što nisu krenuli cestom prema Grongu, jer bi joj se moglo dogoditi da u ovakvu stanju skrene s puta na nekom od brojnih zavoja i  sjuri  se ravno u rijeku Namsen. Ona nije bila došla iste večeri. Oko jedanaeste mu je ure telefonirala i objasnila da ima mnogo toga obaviti. Johan je otišao u postelju i pokušao zaspati unatoč bolovima. Požalit će ona kad mu bude vidjela   nogu,   pomišljao   je.   »Nikome   ne   telefoniraj«,   ponovno   ga   je upozorila pomalo oštrim glasom

­ Jesi li me čuo? Da nisi ni sa kime razgovarao.Na benzinskoj je crpki Audi stajao s potpuno nakrcanim stražnjim 

sjedalima.   Torbe   i   kutije,   ali   i   pojedinačne   stvari.   Iznenađen   je primijetio da se tamo nalaze i njegove klizaljke za hokej. I palica. A ona je ispijala narančin sok iz tetrapaka. Opazio je da su joj usne osušene i da je vrlo žedna.

­ Hoćeš li i ti? ­ upitala ga je i pružila mu kovanicu da si kupi sok. Međutim, on nije uzeo. Na sebi je imala istu opravu kao i onoga dana uoči   Ivanja,  onu sa sitnim cvjetićima.  Ona ista bijela,  pletena vesta ležala je previjena na jednoj od torbi na stražnjem sjedalu. Činilo se kao da se uopće sve to vrijeme nije razodijevala ili kao da je u Crnoj Vodi vrijeme jednostavno ­ stalo.

­ Pročitao sam u novinama... o nekom umorstvu. Kraj rječice Lobber.­ Hajde, uskači u auto ­ samo mu je rekla.

250

Kad su se udaljili od Namsosa, on ju je upitao tko su bili ubijeni. U početku je dugo šutjela kao da ne  želi  odgovoriti,  no poslije  mu reče kako su to bili turisti. Stranci.

­ Je li objašnjeno?­ Nikada neće ni biti.Nije shvaćao kako nešto takva može reći. Odgovorio joj je kako misli 

da to nije u redu.­ Kako to misliš, »nije u redu«?Htio je zapravo upotrijebiti riječ  »pošteno«, ali ju je prešutio. Bit  će 

da je i sama začula kako su njezine riječi zazvučale čudno, pa ih je sada pokušala pojasniti.

­   Htjela   sam   reći   da   je   to   gotovo   beznadno   pokušati   ustanoviti. Dogodilo se u noći kad je posvuda bilo tako mnogo turista. I stranaca.

­ Zar se ljudi ne plaše?   ­ Ne bih o tome više htjela pričati. Dosta nam je toga ovih dana bilo i 

kod kuće.Riječi   su   joj   imale  prizvuk kao da mu predbacuje   što   je  pobjegao 

upravo kad bješe najgore.­ Pobjegao sam jer sam bio bijesan ­ reče Johan. ­ Per­Ola i Pekka bili 

su svinje. A i Vaine i Bjorne skupa s njima. Pretjerali su. Našli su me kod Aldine kuće.

­ Ne želim o tome ništa znati. A ti o Bjorneu ne bi smio bezobrazno govoriti. Da nije bilo njega, sad bi ti bio u u gadnoj stisci. Očito da je ipak bila srdita na njega. A nije ga ni pitala gdje je sve to vrijeme bio. Tek, je li razgovarao s nekim.  Pa što je mislila? Da se skrivao u šumi?

­ Zašto si ponijela moje stvari?Čuo je samoga sebe kako mu glas zvuči nekako povišeno i cmizdravo, 

no prekasno je bilo da ga snizi. Kad mu je odgovarala, njezin je način govorenja u svakom slučaju bio ljubazniji.

­ Nešto moramo učiniti za tebe ­ rekla mu je. ­ Kod kuće nije nipošto dobro ozračje.

251

­ Je li Torsten ljutit?Nije mu odgovorila izravno, i ta ga je nepravda zaboljela. Nije mu 

dopustila govoriti. Ona naprosto nije htjela ništa znati.­ Bit će suda ­ rekne onda. ­ Vidart je bulaznio o nekakvu dršku od 

vila. Ali to će se već nekako srediti. No, bilo kako bilo, najbolje će biti da za tebe nešto učinimo. Pomislila sam na Langvasslien.

Od toga je imena osjetio lagani udar iznutra. Osjetio je kako mu se krv uzburkala. Osjetio je udaranje u ušima, usnicama.

Čekao je. Razmišljao je kojim će tonom s njime razgovarati sada, kad je   najzad   otvorila   karte.   Potiho?   Povjerljivo,   u   neprilici?   Ili   napola srdito   i  prkosno?  E da  bi   time naznačila  kako   je  ono što   je  učinila njezina stvar, a ne njegova.

Treba   li   reći   da   je   on   tako   nešto   slutio   cijelo   vrijeme.   Da   je   on, zapravo,   samo   sin   Oule   Larasa.   A   ne   Torstenov.   Ili   bi   se   trebao pretvarati kako ništa ne zna, ne bi li njoj olakšao položaj?

Nije nastavljala. Barem ne u ovom trenutku, pomisli. Doći će to već, poslije. Neprilično joj je. Produžiti započetu priču za nju bješe jednako glupo kao i da joj on sad počne pripovijedati o Ylji. Naprosto nemoguće. Međutim,   ona  će   morati.   Prije   negoli   stignu   do   Langvassliena. Najvjerojatnije   prije   Steinkjera,   a   do   tamo   nema   više   od   nekoliko desetaka kilometara.

Kad su stigli u mjesto, ona reče kako im valja nešto pojesti.­ Ali ja moram u bolnicu ­ dobaci Johan, jer je shvatio da mu to ona 

uopće neće predložiti. Sve je ukazivalo kako nju uopće ne zanima stanje njegove noge.

­ Pa zar je tako loše? ­ primijeti samo.Kad su došli  u  odjel  za  hitne  slučajeve   i  dok su  čekali,   on  skine 

čarapu. Zinula je od iznenađenja.Očito nije mislila da će sve to potrajati pola dana. Dogovorili su se da 

će se, nakon što bude gotov, sastati u kafeteriji, a kad je na posljetku došao, izgledala je iscrpljenom. Kao i obično, osjetio je grižnju savjesti. 

252

A onda se rasrdio. Pa nije valjda on kriv što ga je morala  čekati tako dugo.   Mogla   je   pitati   liječnike.   Ispričao   joj   je   da   mu   je   slomljena goljenica, a ligamenti u gležnju popucani. Stavili su mu nogu u gips. Dobio je štake. Međutim, sve su morali platiti, jer nisu bili Norvežani. Gudrun je onda otišla do ureda za prijem bolesnika i objasnila im kako će   joj   sin   u   jesen   poći   u   gimnaziju   u   Steinkjeru,   a   stanovati   u Langvasslienu, pa će vratiti štake kad bude došao na sljedeći pregled. Reći  da  već  stanuje  u  Langvasslienu,  bilo   je  malko  prenagljeno,  no činovnica na šalteru prihvatila je to zdravo za gotovo. Zamolila je za adresu i Gudrun joj spremno reče:

­   Stanovat  će   kod   Pera   i   Sakke   Dorj,   poštanski   pretinac   12, Langvasslien.

Sakka! Teta. Gudrunina starija sestra. Tek kad su došli do auta, on je upita je li točno ono što je rekla.

­ Zar ću stanovati kod Sakke?­ Da, naravno. A gdje bi inače mogao? Pa oni žive u Langvasslienu.

***

Uvečer je došla kiša. Vjetar je najprije navukao oblake od rijetke i 

hladne vodene pare. Poput opne nalegla se preko trave i njihovih lica. Smračilo se, a onda naleti vjetar. Kad su se svi okupili kod Petrusa i Brite, udari kiša svom snagom.

Kuhinja   se   promijenila.   Dok   sunce   ne   bi   udaralo   na   ploče   od škriljevca,  činilo   se   kao   da   je   onaj   zid   od   peći   porastao.   Prozor   je uokvirivao   mračno   zelenilo   iza   kiše   što   se   obrušavala   u   širokim mlazevima.Sada ga je prvi put vidjela bez jake sunčeve svjetlosti.  U 

253

sivoći danjega svjetla lica su djelovala iscrpljeno. Ali ne i Danovo. Bilo mu je opušteno. Smiren, igrao se uvojkom svoje kose. Koža na Bertovu licu bila je premlohava. 

Jednom prije  morao   je  biti  mnogo  deblji.  Na  obrazima  su  mu se razabirala uleknuća i ožiljci. Možda to bješe uspomena na mladenačke dane s Fincima, koji su ga učinili tako odbojnim.

Enelino   je   lice   bilo   zategnuto   unutar   zabrađena   rupca.   Koža potamnjela od sunca i čvrsto nategnuta preko jagodica. Činilo se da su svi   smršavjeli   osim   Onis.   Ispričala   je   Annie   kako   je,   penjući   se   do Stjarnberga, zadobila ozljede među butinama uslijed trenja, pa se sada ustručava sići  dolje  u selo.  Grickala  je svoje ranjave i  otečene vrške prstiju. Promatrajući je, Mia iskrivi lice.

Po   Britinu   su   licu   pretjecale   smećkaste   sjenke.   Oči   su   joj   upale. Unatoč svoj svojoj mršavosti sada je bila teška. Izgledalo je kao da joj čedo   napreduje   prema   koljenima.   Rukama   je   podržavala   trbuh   ne mareći mnogo za Petrusovo pričanje o hlađenju mlijeka. Na podu ispod nje skvrčila  se Lotta.  Sjedila   je  poput djeteta.  Lice  joj   je   imalo boju dobrano iznošenoga platna.

Nečeg umornog i istrošenog bilo je i na licu Sigrid, no njoj je ipak bilo svega devet godina. Ista pojava kod svih osim u Dana. Naravno, svi su bili odjeveni. Međutim, bez električne struje nikakvo pretvaranje nije bilo moguće. 

Ne možeš se praviti kako nešto nemaš. Kad već  ­ imaš.  Život lišen ironije   polagano   im   je   iskrivljavao   zglobove   i   istezao   tetive   pa   su postajale tanjima i kraćim. Annie je uhvatila snažna čežnja za gradom. Isprobavanje oprava, pa ljudi, mjesta, o  čemu se onda priča. Paljenje motora.   Brza   vožnja.   Doticaj   sa   strahom   ili   radošću.   Obaziranje. Zaboravljanje.

Stigoše do kritike. Petrus izbjegne tu riječ, no Annie ponovno osjeti isplaniranost.  Prvu   je  večer  upotrijebio   riječ  problem.  A ovaj   je  put samo upitao ima li netko nešto reći.

254

­ Ja imam ­ upadne Annie.Lice   mu   bješe   obraslo,   bolje   reći   dlakavo.   Meka,   sivosmeđa   kosa 

kovrčavo mu je padala sa sljepoočica i bez reda se spajala s hrapavijom bradom. Donja mu je usnica bila puna i rumena. No nikako nije bilo lako   razotkriti   kakav   mu   se   izraz   lica   krije   ispod   te   obraslosti. Smatrala je da mu je pogled bio više smiren negoli pozoran. Mislio je da će Annie praviti gužvu.

­ Htjela bih se ispričati Sigrid ­ reče.Djevojčičino   lice  usplamti.  Kakvo   je   ona  dijete  bila   ­   s  kožom na 

obrazima   u   koje   tako   lako   navali   krv,   oči   s   izrazom   nezaštićenosti prema onome što joj zasigurno neće pružiti radost. No Annie, umjesto da kaže: 

»Pogriješila sam što se tiče rasporeda mužnje«, reče:­ Sigrid je opazila da je raspored rada pogrešno napisan što se tiče 

mužnje. Nisam je htjela poslušati. No ona je uistinu bila u pravu. Britu to nije zabrinjavalo. Nije bilo sigurno je li sve to uopće i slušala. Pogled joj je pratio slijevanje kiše niz prozor. Lotta je uronila u samu sebe, a Onis   se   bavila   grickanjem   i   trganjem   već  okrvavljene   kožice   kod nokata. Jedino su Petrus i Dan pozorno slušali. Na neki način i Bert. Teško je reći za Enel. Njezino lice nije bilo lako odgonetnuti.

­ Možda bismo to mogli i pogledati ­ predloži Annie.­ Ima li nešto što ti ne odgovara? Bio   je   neprijateljski   raspoložen.   A   što   je   uostalom   i   očekivala? 

Počinjem se osjećati neugodno, prođe joj glavom. Bilo je to glupavo s moje strane. I slično meni, kako bi Dan rekao. No ipak je nastavila. Istina,   sama  je  morala  donijeti   raspored  rada.  Kad  su  bili   gotovi   s rasporedom rada za sutrašnji dan, Petrus ga je bio stavio na kredenc, a sada se nije ni pomaknuo da bi ga dohvatio.

­  Prema rasporedu  Dan  je   trebao  musti  na  dan uoči   Ivanja   i  na Ivanje, jer je bio sam ovdje. Međutim, čini se da je to ipak učinio Petrus.

255

I ona pruži  raspored Petrusu koji ga je  čitao ne uzevši ga u ruke. Zatim ga Annie pruži prema Enel. Raspored je, istina, kružio naokolo, ali nije pobudio nikakva zanimanja. Jedina je Sigrid živnula, još uvijek rumena u licu.

­ A je li? ­ kao čudio se Petrus. ­ Moguće je. Ne shvaćam jedino kako možeš u to biti tako sigurna. No možda se ponekad i potkrade greška. Je li to važno?

Annie izvuče iz džepa dnevnik mužnje, otvori ga i izravna. ­ Ja sam potpuno sigurna ­ reče zatim. ­ A i Sigrid. Kao prvo, Dan nije mogao musti. U svakom slučaju ne tako valjano da bi sve skupa mogao obaviti sam.

­ Pa on i nije bio sam.­ Nije bio?­ Bio je ovdje s Barbro Torbjornsson. Nije htjela pogledati Dana, ali je 

shvatila da tamo sjedi posve mirno.  Tada Onis i  Lotta stanu pričati upadajući jedna drugoj u riječ.

­ Željela je vidjeti Stjarnberg.        ­ Možda se i preseli ovamo gore.             ­   Bio   bi   to   dobitak   za   nas.   Zna   tkati   i   prodala   je   mnogo   svojih 

tapiserija. Dan joj je trebao pokazati kako je ovdje.On se i ne mora sam braniti, pomisli ona. Sjedio je sklopljenih očiju i 

nagnut prema natrag.­ Sve je to moguće ­ uzvrati Annie. ­ Međutim, Petrus je stavio svoje 

ime uz oznaku količine mlijeka na dan uoči Ivanja.   Uzela je papir i pročitala.

­ Evo, tako ­ reče tada Petrus. ­ Točno je. Nije li tako, Sigrid? Jesi li sada zadovoljna?

Djevojčica je sva sjala. Dječje pobjednički i rascvala od sreće.­ Onda je ta stvar objašnjena.­ Nije. Annie izbjegne Danov pogled dok je nastavljala.

256

­  Kad je policija bila ovdje, učinjena je greška. Krenuli su tragom pogrešnoga rasporeda. Dobili su pogrešne podatke.

­ Eh, sad  ćemo s time završiti.   ­ Petrus se podigao. ­ Dane, ti  ćeš objasniti Annie kako stvari stoje. Jednom i za svagda.

Međutim,   Dan   joj   nije   objasnio   baš   ništa.   Ispred   nje   otišao   je   u njihovu sobu, a kad je ušla, on je šuteći ležao na svojoj postelji. Annie je pomislila da je to zbog toga što je i Lotta pošla za njima. 

Njoj su, naime, dopustili da se zajedno sa svojim slikama mačaka i dvije torbe, u kojima se nalazila cjelokupna njezina imovina, ponovno useli u tu sobu. Mia ju je zavoljela i svidjele su joj se njezine stvari. Običavala   je   razvrstavati   njezine   pranjem   izblijedjele   T­majice   i pamučne gaćice i onda te njihove ostatke ređati po postelji dok bi joj Lotta svojim ponešto promuklim glasom pričala njihovu povijest. Lotta je   posjedovala   električno   sušilo   za   kosu   i   radio   koji   se   nije   mogao prebaciti na baterijski pogon. Imala je tri para cipela s visokim petama koje je ovdje na Stjarnbergu bilo nemoguće nositi.  Bila je tu i  jedna vlasulja s grubom, svijetlosmeđom kosom bez sjaja i jedna bombonijera u kojoj su umjesto bombona bile fotografije. Zatim plastična vrećica s koraljnom ogrlicom i indijski nakit s heliotropom i mutnim tirkizima u pocrnjelom   srebru.   Jedan   medo   od   sintetičkoga   pliša.   Novčanik prepunjen   brzosnimljenim   fotografijama,   autobusnim   kartama   i posjetnicama.

A sad su prljavim kartama još iz vremena dok je ovdje postojao Klub ribiča igrale neku kartašku igru. Činilo se da Lotta nije shvaćala kako Dan i Annie  žele biti sami. Annie je legla na svoju postelju i  čekala. Soba se  ispunila energijom što  je  dolazila  od nepokretnoga tijela  na ležaju iznad nje.

Annie mu nije mogla ništa reći. Ni Lotti također. Njezina se snaga izlijevala kao kiša po prozorskome staklu. U snovima se može biti nijem ili nepomičan. A ona bješe budna i vjerojatno se mogla micati. No ako 

257

se bude prepustila osjećaju nemoći, onda se uskoro više neće moći ni pomaknuti. Uzela je radio sa stolca pokraj postelje i uključila ga. Uz pucketanje razabirao se glas koji je čitao vijesti, a postaja bi se čula čas slabije čas jače. 

Baterije su bile na izdisaju.Mia je podigla kartu koju nije željela, pa je ljutito podviknula. Annie 

pojača radio.  Ćudljivi se val glasnoće vrati i, prije negoli ga je uspjela utišati, glas zatutnji: 

»...AGENCIJA REUTER JAVLJA DA IZVORI IZ HANOJA...« Ležaj iznad nje zaškripi i jekne, a Dan skoči na pod. Na trenutak mu 

je uspjela opaziti   torzo presječen gornjim rubom postelje   i   ispružene ruke s raširenim prstima, a onda on drekne: 

DO STOTINU AVOLA! PRESTANI S TIM!ĐIzjurio  je   iz  sobe prije  negoli   je  bilo što uspjela učiniti,  Uostalom, 

ionako   se   više   ništa   učiniti   nije   moglo.   Zvuk   je   snižen.   Mia   se uznemirila držeći kartu u ruci. Zadugo se nije moglo  čuti ništa drugo osim bezobzirnog procurivanja kiše kroz oštećene limene žljebove.

­ Pa znaš da on ne voli slušati vijesti ­ rekne Lotta. ­ Dana ne zanima politika.

­  Ipak ga je prije zanimala ­ odvrati Annie. ­ On se jedini u školi angažirao.

­ Ali zasigurno ne u pravom političkom smislu. Mislim stranački. Sa svim je tim prekinuo prije kakve dvije godine.

Pričala je o njemu s nametljivom prisnošću. Dok je sve to izgovarala, činilo se kao da nekoga oponaša. Dan joj je bio objasnio: »Ona ne zna kako mi živimo. Pa ni kako običan život zapravo izgleda. Sve se mora naučiti. Ona je živjela u nečemu što naprosto ne možeš shvatiti.«

­ Idem k Matsu!Mia   baci   karte   koje   je   držala   u   ruci   i   ode.   Vrata   se   zalupiše 

zatresavši se u svom okvim. Annie se  željela prisjećati same sebe kao tihog djeteta. Nipošto podložnog, već onog koje razmišlja o nepravdi što 

258

živi smješteno u Enskedeu bez prava da zine i vrišti. No ponekad bješe nečeg prisnoga u tim Mijinim nezgrapnim i bijesnim ispadima. Izišla je jer nije htjela slušati da se išta govori o Danu, pretpostavljala je Annie, pa je i taj ispad hladno primila jer joj je to već otprije bilo poznato.

­ Znam da se ispisao iz stranke ­ nato će Annie. Nije zapravo točno znala  o  kojoj   se   to  malenoj   stranci   radi,  no  nije   to  htjela  pokazati. Smatrala je smiješnim što se njih dvije pokušavaju natkriljivati koja bolje poznaje Danov život.

­ Nije on svojevoljno izišao iz stranke, već su ga izbacili ­ usprotivi se Lotta. ­ Stvorili su skupinu koja se odvojila, a on im je bio na čelu. No onda se pojavio neki drugi momak koji je nadvladao, pa se Dan morao samokritički opravdavati. Vješali su ga u šumama Nacka, na jednom brdu kod zaljeva Nvckel. Zvučalo je to kao da Lotta misli kako je Dan bio nekakav Tarzan pa, premda stvarno nije željela ništa više pitati  o Danu, zausti:

­ Što hoćeš reći pod tim »vješali su ga«?­   Pa   mislim   na   njegovu   samokritiku.   Ponijeli   su   sa   sobom   uže, 

privezali ga na bor i napravili omču. On se sam trebao objesiti, jer mu je život postao besmislenim. Bio je truo. Zatrovan još od početka

­ Čime? ­  Buržujštinom.­ Pa kako je mogao pristati na to? Nikada se ne bi složio s nečim tako 

glupim.­ Pa i nije. Premda bješe blizu. Onda je pobjegao u grad i tamo smo 

se sreli. Isprva se dohvatio hašiša, a poslije je počeo s jakim drogama. No s ljudima kao što je on, s takvim zaleđem, stvari se uvijek srede, pa je tako i on završio na psihijatriji.  Tatica je sve to sredio. A onda je krenuo u srednju školu za odrasle. I sada više ne želi ni čuti o politici. Pa ni o generalu.

­ A o kakvom to sad generalu?­ Svome ocu.

259

Lotta   je   cijelu  noć  bila   zatvorena  u  dizalu  podzemne  željeznice   s narkićem koji je uzimao heroin, a tada imao brijač u ruci. Dan je pričao Annie o tome. A sada je pričala Lotta s vrevom u svojoj glavi u kojoj su se stvarale priče. Annie se morala podsjetiti da su to tipične smetene priče drogiranih osoba. 

Izišla   je  ne rekavši  Lotti  što  namjerava učiniti.  Znala  je  da  ju  je ostavila u beskrajnu prekopavanju po sadržaju dviju putnih torba od modrog šatorskoga platna.

***

Kuća se   smjestila  na  obronku punom vrba   i   sa   šikarom breza. 

Ponad   nje   uzdizalo   se   brdo   Langvass,   ali   tako   strmo   i   prekriveno brezovim drvećem da mu se  dolje   iz  dvorišta  vrh  uopće  nije  mogao vidjeti.   Cesta   je   vijugala   iz   sela   Langvassliena   dolje   prema   jezeru. Netko   od   onih   koji   su   posjedovali   kuću   prije   Pera   prekrili   su   je azbestnim   pločama.   Imale   su   istu   boju   kao   džem   od   brusnica   u prerazrijedenom mlijeku. Kuća je imala dva kata, a tavan, prekriven zeleno   obojenim   limom,   proširivao   se  u   preveliki   izboj  na  kojem  se nalazio balkon sa zahrdalom  željeznom ogradom. U podnožju ulaznih stuba u kuću nalazio se stalak za sušenje rublja s iskidanim plastičnim konopcima  i  dva  lavora od crvene plastike.  Trava  i  divlje  krasuljice izbijale su ravno kroz skuterske saonice. Uz kućni su zabat ležala dva prazna   sanduka   za   pivo,   a   malko   iskrivljena   limena   cijev   bila   je oslonjena o zid. Pahulje zelene boje sipile bi s krova poput snijega po travi i lavorima. 

Kad   su   se   sasvim   približili   kući,   Johan   opazi   ispod   kuhinjskoga prozora od miša izjedeni sobov rog i smotan plastični sag. Gudrun je preobula   cipele  u  autu,  pa   se   sada  probijala  kroz   travu  hodajući  u cipelama s niskim potpeticama. Per je izišao na ulazne stube, a za njim 

260

je  došla   i  Sakka.  S   ruku   joj   je  kapala  voda.  Pozdravila   se   s  njima istodobno  se   ispričavši  što   im ne može  pružiti   ruke  jer  upravo pere suđe. 

No sklopila je ruke na prsima i zatresla njima, a Johan se iznenadio jer se činilo da je Sakka  bila oduševljena njihovim dolaskom. I njihov ih je sin, Johanov vršnjak, došao pozdraviti, no on je bio stidljiviji pa se zadržao   u   predvorju.   Zvao   se   Pergutt   ili   Pergutten,   dakle   »Perov dječak«, a Brandbergovi su ga momci oduvijek smatrali smiješnim.

Sve   to   troje   imalo   je   zaobljena   lica   i   Johan,   kao   nikada   prije, prepozna na njima vlastite oči, nos i obraze. Inače bi se Gudrun i on samo pozdravili s njima pri klanju stoke ili pri označavanju teladi u Tjorndalu. Tu dolje u Langvasslienu Johan nije nikada prije vidio ovu kuću. Peru je bilo neugodno pred Gudrun zbog nereda na dvorištu i ispred ulaznih stuba. Gudrun je ipak bila nešto posebno. A Sakka nije. Možda je to imalo neke veze s onim što je Gudrun govorila o Sakkinu izgledu i dobi: »Ona se zapušta.«

Per je bio nizak čovjek i izrazito krivonog, pa Johan pomisli na Oulu Larasa, vitkog i neobično visokog za Laponca. Pergutten mu se učini kao pravi Perov preslik.

Sad će imati prigodu vidjeti Oulu Larasa. Ovdje bi mogao bilo kada naletjeti na njega. Pomisli kako je nalik Gudrun ništa ne reći, ali ga ostaviti  da  živi blizu njega. Inače bi ovo njegovo smještavanje u ovu neurednu zabačenost značilo pravi izgon. Posebice ako sve to razmotri njezinim očima. Poznavao ju je. Nered nije mogla ni zamisliti.

Ponudili   su   ih   hranom   premda   su   sami   maloprije   jeli.   Htjeli   su popričati   i   zajedno   popiti   kavu,   a   Sakka   je   izvadila   male   pogačice, namazala ih maslacem i posula šećerom. Htjeli su  čuti kako je Johan povrijedio nogu, što mu je liječnik rekao i kada mora ponovno poći na pregled. Bili su tako ljubazni da se Johan oćuti neugodno. 

Čak se i Per sažalio nad njegovom nogom. Johan je znao da je Per žilavo stvorenje. Kad je prije dvije zime bio gore na Tjornfjellu, vozio se 

261

skuterom po strmini.  Zapeo je nogom o nekakav izbojak i  slomio je. Dovukao se do skutera kako je znao i mogao, no nije ga uspio upaliti, pa  se  morao  po  dubokom snijegu  spuštati  niz  strmu padinu vukući nogu za sobom.

Nije se vraćao puna dva dana i svi su već  pomislili da je gotovo s njim. No sada, evo, sjedi ovdje i jede slatke pogačice s Per­guttenom, Sakkom   i   Johanom.   Gudrun   nije   htjela   ništa   jesti,   već  je   popušila nekoliko   cigareta,  što   je  Johana  iznenadilo.  Nikada   je  nije  vidio  da toliko puši.

Nije se pričalo o onome što se dogodilo kod rječice Lobber. Johanu se učinilo da je Gudrun o tome izrekla svoje mišljenje telefonski. Nitko ga nije ni pitao zašto je otišao od kuće. Da će ostati kod njih i krenuti u školu u Steinkjer  činilo  se kao već  odavna dogovoreno.  Bit  će da se prošle večeri vodio dug telefonski razgovor između Gudrun i Sakko.

Mislio je kako  će barem Pergutten, kad budu sami,  željeti pričati s njime   o   ubojstvu   na   rječici   Lobber,   ali   ništa   od   toga.   Dječak   bješe pomalo sramežljiv i samo je pitao Johana bi li želio vidjeti štenad. Otišli su u ograđen prostor za pse.  Tamo je Pergutten morao svezati  kuju kako bi i Johan mogao prići psićima. Bila su ih tri i izgledali su kao da im je otprilike tri mjeseca.

­ Mješanci su između jedne trećine ruske pasmine lajke, dvije trećine laponskoga i laponsko­finskog špica, a ima tu i nešto malo sibirskoga haskija. Sve su kuje. Imamo i psa s kojim se pari. Polugonič. Dakle, sve u svemu pet pasmina. Nisu li zgodni?

Jedan je od psića imao svijetlomodre oči pa se Johanu osobito svidio. Rekao je kako je u njega očito prevladala pasmina sibirskoga haskija.

­ Ako želiš jednoga za sebe, možeš ga dobiti ­ ponudi mu Pergutten.U tom se trenutku Johanu učini kao da je sve to nestvarno, da sanja 

i da to traje već  dugo. Kad bi pomislio na Ylju, više nije mogao sebi predočiti njezino lice, tek neku mutnu i promjenljivu površinu. I bunar 

262

mu se pojavi u mislima. Na trenutak mu na um pade pomisao da je ozlijedio nogu kad je pao u njega.

Nije,  dakako,  bilo   tako,  a  on  je  skočio   s  prvoga kata  kuće  što  se nalazila u bespuću. Ali gdje? Rekao je Gudrun da ga je povezao neki Finac. Jedino mu se taj Finac činio nekako stvarnim. Poslije mu sine da je   to   slika   Srebrnoga   Lisca.   Promatrao   je   Perguttena   i   pokušao razmisliti kako da mu odgovori što prirodnije. Pergutten je nešto pitao i sad   je   njegovo   okruglo,   otvoreno   lice   sjalo   od   uzbuđenja   iščekujući odgovor.

Onda ih Sakka pozove,  a  kad su ušli  u kuću,  Gudrun je  već  bila spremna za odlazak. Per je upravo stavljao novac u novčanik i Johan se strašno   zacrveni   kad   je   to   primijetio.   Nije   mislio   da  će   Gudrun   i Torsten   morati   plaćati   za   njega.   Pa   on   je   samo   na   stanu   i   hrani. Zaprepastilo  ga  što   je  Torsten pristao  plaćati  za  njega,   i   to  sigurno mnogo   novaca.   Gudrun   nije   imala   svoga   novca,   znao   je   on   to. Razgovarala je s Perom o novcu, ali na laponskom pa Johan nije uspio ništa razumjeti, a i shvaćao je da se upravo to htjelo i postići.

Čudno se osjećao. Stopalo ga je boljelo, a osjećao je i mučninu od onih pogačica i slabe kave. Gudrun se strašno žurila; činilo mu se to gotovo nevjerojatnim. Pa zar neće ostati ovdje cijelu večer ili možda čak cijelu noć  nakon što se nisu vidjeli toliko dana? Htio ju je pitati o mnogim stvarima. I o novcu, među ostalim. Hoće li i on imati nešto svoga novca?

No ona se samo zahvalila i porukovala, a kad je narumenjela usne ispred zrcala u predsoblju, bila je spremna za odlazak

­ Iziđi sa mnom! ­ zapovjedi mu tiho.Preobula  je  cipele u autu i  onda mu rekla neka sjedne do nje na 

prednje sjedalo. ­ Kako se zove taj što te primio u auto i odveo? ­  Ne znam ­ odvrati 

Johan po istini. ­ Rekao si da je to bio neki Finac. Živi li on, inače, u Finskoj?­ Da.

263

­ Mnogo se preslušava ovdje ­ reče mu zatim. ­ Policija ispituje sve ljude gdje su bili one noći kada se sve to dogodilo. Mi smo rekli da si otišao već  uvečer. Otprilike oko sedam sati uvečer uoči  Ivanja. Rekli smo da si bio ljutit, što je Torsten mislio da si ga prijavio. Da si uzeo moped i odvezao se dolje prema selu. Mi te nismo odali da si otišao gore prema Aldinoj kolibi i tamo na stazu. Toliko da znaš.

­ Treba li da i ja tako kažem? ­ upita Johan.­ Mislim da bi trebao. A oni će doći i ispitivati te. Osim ako taj Finac 

ne iskrsne odnekud i ispriča nešto drugo, naravno. ­ Ne vjerujem ­ rekne Johan.­ Pa onda zbogom ­ pozdravi ga Gudrun.Pomisli kako je to prvi put za cijeloga dana da ga je pogledala. Ali ne 

zadugo. Upalila je motor, a on se maknuo s prednjega sjedala i izišao iz auta. Pokušao je dohvatiti svoje štake što su bile oslonjene na auto. No njoj se toliko žurilo da u tome nije uspio. Pojurila je, a štake su pale u travu.

Poslije nekog vremena on  će podijeliti sobu s Perguttenom. Naime, tako dugo dok mu bude teško uspinjati se stubama svojom zagipsanom nogom, spavat će u dnevnoj sobi. Per i Sakka legli su rano. Postelja na kauču već mu je bila priređena, no kad je ostao sam u sobi, zaključio je da neće moći zaspati. Bilo je prerano za njega. Tek pola jedanaest, a sunce je razlijevalo svoje rumenilo dolje prema jezeru i preko sjenokoša, koje  već  više  godina nisu bile  košene.  Vladala   je  utiha,  ali   je   trava proklasala   pa   je   sve   izgledalo   kao   da   su   se   modrosrebrnasti   valovi ukrutili na travnatome moru. Kroz zaštitnu mrežicu protiv komaraca čuo je kosove kako pričaju u brezovoj šumi. 

Taj snubeći,  čeznutljivi ton podsjetio ga je na Trollevolden, gdje su kosovi  znali  noćima pričati,  pričati   i  pričati.  No bio   je   to  besmislen govor. Ili lažljiv. Nitko nije čeznuo.

Televizijski je ekran bio siv i malko prašnjav. Svjetlost koja je padala na   ekran   bila   je   tako   jaka   da   uopće   nije   bilo   nikakva   odraza.   Na 

264

prozorima nije bilo zavjesa. Stol je prepoznao jer je nalikovao onom koji je   imala   njegova   baka   po   majci.   Bio   je   svijetao   i   imao   jednonožno postolje. Na sredini stola nalazio se čipkast, malen stolnjak. Gudrun je imala isti takav. Plela ih je, naime, baka. A na stolnjaku stajala zdjela za voće izrađena od čvoraste izrasline na drvetu. Njemu se uvijek činilo da takve izrasline izgledaju bolesno. Pa i one breze tamo vani, i one su bile bolesne, iskrivljene, krivo izrasle. Čirevi.

Jastučići na kauču stajali su uzdignuti i naslonjeni na zid. Bila su tu i tri ukrasna jastučića s vezom na križiće. Predstavljali su pasje glave. Glava jednoga psa nalazila se i na slici, trebao je to biti neki špic, velik i  žućkastosmeđ.   Na   drugoj   slici   bješe   naslikano   stado   sobova   na obronku plavičaste, snijegom pokrivene planine. Pa onda još jedna sa starcem kako sjedi u čamcu na jezeru držeći štap za pecanje. Sve je bilo izrađeno u tehnici siluete, pa se čak i konopac od udice nazirao u crnoj ili   tamnoljubičastoj   boji.   Nalazila   se   tu   i   uvećana   fotografija   u   boji Perguttena kao konfirmanta. Bio je odjeven u laponsku nošnju. Johan se prisjeti bake dok je ležala na odru. Netko joj je stavio molitvenik u ruke. No bile su joj ukočene i nisu ga mogle čvrsto uhvatiti.

Gudrun nije  htjela  da  pođe  s  njom vidjeti  mrtvu  baku,  ali   se  on zatvrdoglavio,  premda je znao da  će to biti  strašno. Poslije  je  pričao Vaineu kako je izgledala, a onda i ostaloj polubraći. Tako je onda on bio jedini među njima koji je vidio mrtvaca.

Nije se osjećao dobro. Sad, kada je bio sam, osjećao je znatno jaču bol, premda je uzeo tablete što su mu ih dali u Steinkjeru. Ruke su mu bile hladne i općenito se malko loše osjećao. Glavom su mu prolazile misli kako   je,   zapravo,   izbačen   iz   vlastitoga   doma.   Iako   je,   doduše,   sam napustio taj svoj dom.

Torsten je očito bio spreman plaćati za njega samo da ga se riješi. Nešto slično kao i s Yljom. Otkako je ono pročitala u novinama, nije više ništa htjela imati s njim. Vidjela ga je rano onoga jutra kako izlazi na glavnu cestu,   i   to  upravo u tom području.  Shvatila   je   to   iz  onih 

265

karata   nacrtanih   u   novinama.   Što   je   mogla   zaključiti?   Gudrun   je pomislila   kako   bi   upao   u   poteškoće   kad   bi   policija   saznala   da   je   s mopedom bio gore kod Aldine kolibe. Ostao je trag mopeda po cijeloj stazi  što je vodila gore, rečeno je.  I  onda natrag. Kao daje počinitelj došao mopedom. 

Pokušavaju me zaštititi.  Htjeli  bi  mi  pomoći  kako ne  bih  upao u neprilike. Gudrun mu je rekla da mu je Bjorne već pomogao. Međutim, kako?   Jesu   li   mu   doista   htjeli   pomoći   ili   ga   se   samo   riješiti? Najnevjerojatnije od svega bilo je to što je Torsten pristao plaćati stan i hranu za njega.

A onda mu sine kako to možda nije bio Torsten. Možda Oula Laras? Možda mu je Gudrun na posljetku telefonirala? Zamolila ga za pomoć?

Torsten   bi   najvjerojatnije   radije   ispričao   policiji   kako   se   Johan mopedom odvezao gore prema Aldinoj kolibi i tamošnjoj stazi. Naprosto zato da se osveti. Zašto bi zaštićivao Johana koji mu čak nije bio ni sin? Možda Torsten baš i nije znao kako stvari zapravo stoje. No mogao je nagađati.

Dovoljno je bilo da me pogleda, razmišljao je Johan. Oči. Kosa. Oblik lica. Sve skupa. Zato me nikada i nije podnosio. No možda mi je Bjorne ipak pomogao. Vjerojatno je on predložio: »Pošaljite ga u Langvasslien kamo i pripada.«

Činilo mu se kao da pokušava trčati po vlažnu i lelujavu močvarnom tlu. Misao mu mora biti hitra kako ne bi utonuo. Osjećao se loše i trpio bolove. Sivio se televizijski ekran, a vani vidjela oštra svjetlost.  Netko zakuca na vrata. Ili možda pipa po sobnim vratima. Neodlučno, kao da se onaj tko stoji iza vrata boji da je Johan zaspao. Bio je to Pergutten. Kad je Johan otvorio vrata, ovaj ga upita:

­ Hoćeš li igrati MonopoliJohan mu ništa ne odgovori, no Pergutten je vjerojatno pomislio kako 

mu je Johan kimnuo, jer je odmah iz kredenca izvukao igraću ploču s kutijom u kojoj su bile kartice i novčanice za igru. Bila je to norveška 

266

inačica   te   igre,   pa   Pergutten   prijeđe   na   norveški.   Johan   prepusti Perguttenu   vođenje   banke,   ali   se   gotovo   pokaje   jer   nije   bilo   lako procjenjivati vrijednosti ulica i trgova bez kartica ispred sebe.

­ Ja nisam nikada bio u Oslu ­ reče Johan, kad mu je krenulo loše, a to se dogodilo odmah u početku.

­ Niti ja ­ otpovrati Pergutten. No već  je pred sobom imao kupljene Radhusplatsen i Prinsens gate. Bilo je vrlo skupo upasti na ta polja, a Johanu   se   to   više   puta   dogodilo.   Imao   je   i   nesreću.   Pri   sljedećem kretanju po ploči upao je na polje na kojem je morao izvlačiti kartu, a na njoj je pisalo: »Idi u zatvor!«

­ Kvragu! ­ opsuje. ­ Sreća da je to samo igra. Pergutten se složio s time i onda su odigrali još jednu igru u kojoj je on također nadmoćno pobijedio. Tada donese pepsi kolu i pržene krumpiriće i malo­pomalo pristiglo tako i pola dva. Pitao je Johana hoće li nastaviti s igrom, što je Johan prihvatio. Uzeo je još jednu tabletu protiv bolova i onda je na njega došao red držati banku. Obojica su se smjestila na kauču pa se tako onaj koji nije bio na redu da pomiče svoju figuricu i baca kocku mogao malko ispružiti i odmoriti.

Johana je oko pete ure probudilo Perguttenovo hrkanje. Ležao je na drugom kraju kauča s glavom oslonjenom na jedan od jastuka s vezom na križiće. Na njegovim su prsima raspršeno ležale vlasničke kartice za Ullevdl Hageby, Prinsens gate, Rdd­husplassen i Trondheimsveien.

***

 Sunčeva je svjetlost silovito prodirala, no sada kroz drugi prozor, 

a brbljanje je kosova svom snagom dopiralo iz brezove šume iza kuće. Padala je hladna kiša i kvasila Annienu glavu i ramena. Dok je hodala, osjećala  je  kako  joj  se  bluza smočila  na prsima,  a rub suknje počeo 

267

povlačiti po travi. Ovce su se ispod velike breze usko priljubile jedna uz drugu. Krzna su im pod kišom bila tamno­prljavosiva.

Tražila je naokolo po kuhinji i kozarniku jer je bila sigurna kako je negdje sam. U maloj staji, koju nisu mogli upotrijebiti jer jasle nisu bile dovoljno velike za sve ovce, vladala je sumračna svjetlost, koja se činila ispunjenom zadahom disanja. Kao da se jak vonj mrtvih krava smračio ovdje i ostao visjeti ispod nosača krovišta. Slojevi paučine beživotno su visjeli čupavi od prašine. Prišla je strmim stubama i stala osluškivati. 

Ništa se nije čulo, ali je osjetila njegovu nazočnost. Kad ga je zazvala, nije se odazvao.No kad je provirila   iznad stuba, najprije  nije vidjela ništa osim jasnosivoga danjega svjetla što je sipilo kroz pukotine. Onda se sjena na sijenu zgusnula u njegovo tijelo i ona primijeti kako on leži baš kao i prije dolje u kući, nepomičan i poleđuške.

­ Kako je, Dan?Nije očekivala odgovora. Ona je znala da je pred njima sada obred: 

tišina, pa ispad, zatim protuudarac i onda ­ ukočenost. Tišina i novi početak.  Ponavljanja,  pomisli   s  osjećajem umora kakav nikada prije nije poznavala. 

Obično bi ćutjela ­ strah.A onda je najzad krenulo. Njegov glas isprva rezak, a njezin topao. 

Zapravo samo mlak, kao meso ili puding. On koji je uvijek slušao krive tonove, obori se na nju:

­ Zar nisi čula samu sebe? ­ upita je. A ona je zaista bila čula samu sebe. I to ­ dobro.

­  Pa  kako   ti   to,  dovraga,   sebi   zamišljaš?!  Doći   ovamo  i   ovako   se ponašati.   Kakva   ti   je   to   vražja   ljubaznost?   Pa   što   ti   misliš   da   si zapravo? Smatraš li da smo mi ostali tvoj razred u školi u kojem  ćeš preslušavati i prekoravati?!

Pogledala  se,  čula samu sebe kao  izopačenu,  ali,  na  žalost,  ne do neprepoznatljivosti, pa izgubi želju da se brani. Sjedila je natmurena i promočena do kože na suhome sijenu i po prvi put za vrijeme svađe, jer 

268

ovo je ipak bila svađa, mislila na nešto ­ drugo. Jednostavno ­ na sijeno. Koliko bi moglo biti staro. Kako je suho, ostarjelo i sasvim bez snage. Sijeno iz 50­ih. A poslije mu je rekla, nakon što se ispucao, kako joj je žao što nije dočekao nju i Miju kad su stigle autobusom u Crnu Vodu, već je poslao djecu.

­  Ti  uopće  nisi  vjerovao  da  ću  ja  doći  dan  uoči   Ivanja  po  starom računanju. Točno si znao kada ću stići i pobrinuo se da dođu po mene u Roback. Ja sam smislila ono o danu uoči Ivanja po starom računanju, a ti  si  se  toga prihvatio  jer   je  tako bilo  najlakše.  Međutim, mene nije briga što si dopustio da u to povjerujem, nije me briga ni zbog one, kako se ono zove... ­ Barbro. Ime joj se nalazilo na jednoj konzervi, koja se, uostalom,  ovdje  nalazila,   to   ti  dobro  znaš.  Nije  me briga zbog toga. Zaista je tako.

Morao je  čuti da joj je glas zastrugao, no ovaj put nije rekao ništa. Umorno je razmišljala kako on zna da nismo u stanju dospjeti ni do kakve  iskrenosti.  Kiša se  smirivala,   samo se   još  čulo  kako šušti  po krovu, a ona je uspjela razabrati jednolično i oštro zviždanje ptice koju Mia i ona nisu bile uspjele vidjeti. Na sve je četiri otpuzala i ispružila se pokraj njega na sijenu vidjevši da su mu oči sveudilj sklopljene.

­ Je li tvoj otac general? ­ upitala ga je.­ Ne, nije.­ A što je onda?  ­ Bojnik.Više nije trebala pitati.  Mogla ga je pronaći   i  u telefonskoj knjizi. 

Otmjeni   Djursholm   ili   Ostermalm.   Možda   Larkstan.   No   odavde   je daleko do stokholmske telefonske knjige.

­ Rekao si da si odrastao u siromašnoj sredini. Vrlo siromašnoj.­ Pa i jesam. Toliko siromašnoj da to ne možeš ni zamisliti.­ Reci, zar ne možemo biti iskreni jedno prema drugome?­ Kreni onda!

269

No da, a što je on njoj mogao vjerovati? O dolasku Mije na svijet gotovo ništa. Jednom je prigodom zaželio  čuti tko joj je bio otac, pa je upitao je  li   i  on pohađao Pedagošku akademiju istodobno kad i  ona. Odgovorila mu je »da«. Ili barem kimnula glavom. Premda je to zapravo bila ­  laž.  Na neki način laž,  no na neki i  nije.  Jednako kao i  ovo s njegovim siromaštvom.

Ovako   dalje   nećemo   nikamo   dospjeti,   razmišljala   je.   Mi   smo   već prošli ljubavničko vrijeme kad se međusobno priča o vlastitom životu. U njih to bješe silovito, pri  čemu su rasvjetljavali sami sebe. A što sada možemo odabrati za pričanje, neka je vrsta sadašnje stvarnosti. Ono u čemu se nalazimo.

­ Gdje je Petrus bio dan uoči Ivanja?­ Ovdje. Bit će da si to ipak već izračunala. Ti ne voliš Petrusa.­ Ja to nisam rekla. Samo mi se čini čudnim zašto laže gdje je bio dan 

uoči Ivanja i tijekom noći.­ Svi mi lažemo. Nema u tome ničega čudnog.­ To je ono što ne uspijevam shvatiti. Zašto mu pomažete­ Mi ne pomažemo Petrusu. Svi smo skupa bili ovdje.­ Zar niste bili u Robacku?­ Ne, bili smo ovdje. Ja sam samo djecu odvezao dolje. A onda sam se 

vratio s Barbro Torbjornsson. Pokupio sam je u Bwangenu. Trebala se priključiti   demonstrantima   kod   Bjornstu­backena,   no   ja   sam   joj predložio neka dođe na Stjarnberg i prenoći kod nas. Mislio sam kako ću je uspjeti sklonuti da se pokuša preseliti ovamo. Za nas je to bilo tako važno da sam pomislio kako ćeš se uspjeti snaći za tu jednu noć. Trebala si prespavati s Mijom kod Yvonne. Sve je bilo sređeno.

Onda znači da on nije bio sam s njome! Jedva što se misao stvorila u Annienoj glavi, a ona povjerovala kako će tamo i ostati, Dan se naglo pomakne na sijenu i legne na nju. Vršcima prstiju dotaknuo joj je lice. Htio ju je vidjeti i osjetiti. On zna što ja mislim. To mu se sviđa. Opet 

270

smo   prisni,   veoma.   Jedno   drugome   ispunjavamo   prostor   oko   sebe, osjećamo jedno drugo kao što se može namirisati grom, elektricitet.

­ Pa ti si skroz naskroz mokra!I  opet   je  oživio   i  prije  negoli  ga  je  mogla spriječiti,  već  je  svukao 

košulju sa sebe i raširio je po sijenu. Počeo ju je svlačiti i razgolićavati joj hladnu kožu koju je lickao govoreći joj kako je doživljava kao kožu gmazova;   kao  žabu   iz   bunara   s   naboranom   kožom   i   bradavicama, doduše,   samo   dvjema,   a   sad   on  želi   od   nje   stvoriti   ljudsko   biće   i zagrijati ga na kiši i hladnoći.

­ Moj pesar ­ reče ona.­ Ja ću ti ga donijeti. A i odjeću. Kvragu i ti, Annie! Pa ti nikada ništa 

ne zaboravljaš. Prava si učiteljica.Bio je u pravu. Ona samo što nije izustila kako žabe nisu gmazovi. I 

dok ga nije bilo, ona je obnažena ležala na njegovoj košulji. Obgrlila se rukama jer joj je bilo hladno. Kad se vratio, navukao je na nju majicu, ali ništa na donji dio tijela, no donio je sa sobom i pokrivač i stavio ga pod nju.

­ Ispričat ćeš mi kako ste vi svi mogli biti na Stjarnbergu u noći uoči Ivanja   ­   reče mu.   ­  Svi  osim tebe   i  Barbro Torbjornsson došli   su  iz Robacka na Ivanje i prenoćili tamo. Svi ste bili preslušani. Pa i Petrus.

Legao je na nju i pričao. Sad se i njegova koža smočila i naježurila od hladnoće pa ga je morala trljati. Kazao joj je kako su na Ivanje poslije mužnje počeli silaziti. Ona baš i nije sve  čula jer mu se gdjekad jezik našao u njezinim ustima, a i šuštalo je dok mu je košuljom brisala leđa. Nije  mogla shvatiti  zašto nisu prešli  preko mosta,   jer to  je  ipak bio najbliži put do Bjornstu­backena. Jesu li doista prešli preko gaza? Pa onda su svakako vidjeli šator.

Krenuli su tim putem jer je Petrus smatrao da drugi put pripada Neprijatelju.  Bio  je  to put šumskoga poduzeća, a tim se putom nisu željeli koristiti. On je imao načela, koja nisu uvijek uzimana u obzir kad je trebalo prenositi teže stvari. No kad je bio zajedno s drugima, morali 

271

su ići  onom pravom, starom stazom. Dan je hodao sprijeda s Barbro Torbjornsson i još su bili prilično visoko gore kad spaziše da se nešto miče dolje kod rječice. Nalazili su se na golim, kamenim pločama gdje počinje  borova  šuma  i   vidik  prema  rječici  Lobber  bješe   im potpuno otvoren. 

Kroz dalekozor  je  razabrao da su to policajci.  Kabanice,  policijske kape, opasači ­ sve je to on vidio, pa i nosila, dvoja, koja su, prekrivena, prenosili.

­ Lica se nisu vidjela. Shvaćaš? Kad prekriju ljudima lice, to znači da su mrtvi. Stajali smo tamo gore i sve promatrali premda nismo znali o čemu se radi. A onda smo se okrenuli. Sakrili smo se malko više gore gdje nas nisu mogli opaziti,  i tu smo  čekali na druge. Prošlo je neko vrijeme jer je Brita sada malko poteška pa tako i hoda, a Onis je dobila žuljeve  na nozi.  No  ipak su pristigle  pa su  izišle  na  čistinu  između drveća   i   odande   mogle   gledati   kroz   dalekozor.   Tako   su   svi   vidjeli policajce   i   nosila.   Promatrali   smo   ih   još   dugo   dok   su   prolazili močvarom, jer je mjestimice vidik bio otvoren. A onda nismo znali što učinili. Vratiti se ili krenuti preko mosta u Bjornstubacken? Nismo se željeli spustiti sa Stjarnberga i naći se među policijom.

A zašto ne? Nije to mogla shvatiti i odmaknula ga je od sebe, a zatim ga uhvatila za nadlaktice i prisilila da se podigne. Tako mu je mogla gledati u lice.

­  Ti,  kao  učiteljica,  htjela  bi,  naravno,   ići   dalje   i   pitati   što   se   to dogodilo kako bi se onda mogla staviti vlastima na raspolaganje.

Njegovo je ruganje sada zvučalo prijateljski. Sjetila se preslušavanja dolje   u   kuhinji   na   Strombergovu   imanju   i   pomislila   kako   je   on osumnjičen zbog nje.  Iako ne sasvim. Oni nisu  željeli  biti  umiješani. Rekao   joj   je   da   su   Petrus   i   Brita   bili   zabrinuti   za   djevojčice.   Ako zajednica na Stjarnbergu bude spomenuta u novinama, jer je policija i njih   preslušavala,   to   onda  neće  biti   dobro   za  parnicu   o   skrbništvu. 

272

Usto,   ne   bi   bilo   nimalo   dobro  čuti   da   je   netko   ubijen   u   blizini Stjarnberga, pa će biti najbolje ništa ne znati o svemu što se dogodilo.

Netko je od njih došao na zamisao kako bi svi skupa trebali  otići dolje u Roback i praviti se kao da su tamo proveli cijelu noć. Djeca su ionako   tamo   spavala,   zar   ne?   Zvučalo  bi   sasvim  vjerojatno  da   su   i odrasli bili s djecom. No Dan i Barbro morali su krenuti dalje prema Bjornstubackenu jer je tamo ostao Volkswagen. Barbro nije mogla biti u  Robacku.  Čak nije  ni  poznavala  Yvonne  i  nije   imala  baš  nikakva razloga da bude tamo.

I tako su onda s mjesta gdje se staza dijelila Dan i Barbro krenuli prema   istoku   i   nastavili   put   dolje   do   mosta   pa   zatim   prema Bjornstubackenu.   Ostali   su   napustili   stazu   i   krenuli   dolje   prema Kloppenu. I za Onis i za Britu bilo je teško hodati po neutabanu putu. No naišli su na stazu uz jezero i slijedili je do ušća kod Robacka da bi se onda   stvorili   kod   Yvonne.   A   ona   se   potpuno   složila   s   njima   da   su ispravno postupili.

Udo mu je sada bilo između njezinih bedara. Pokušavao se probiti u nju.  Osjećala  ga   je  kao   nekakvu   okruglu   glavicu,   štenetu   nalik   i   s nevinim čelom. Nije namjeravala odbiti njegovu obijesnu igru, a nije ni mogla. No bilo joj je neobično da se on miče u njoj dok ona razmišlja o bijeloj noći za koje je lutala naokolo po močvari tražeći stazu.

Nije mu bio osobito velik, ali je nabreknuo u njoj, a i njezina je želja rasla   sa   svakim  mekim  udarom.  Zidovi   njezine   unutrašnjosti   su   se zatezali i opuštali ublažavajući sjećanje na strah i rasplinjujući ga. Sve se pretvorilo u nekakvo mutno prisjećanje potpune zbunjenosti. Da ju je pitao zašto se upustila u tumaranje po nepoznatu i opasnu tlu umjesto da pronađe neko mjesto u selu gdje bi mogla prespavati, ona mu ne bi znala   odgovoriti.   I   kad   ju   je   policajac   ispitivao,   ona   je   odgovarala smušeno. Gotovo da je pritom lagala ili u najmanju ruku prešućivala pojedine stvari.

273

Ne  želimo   iskazivati   svoju   zbunjenost.   Pa  čak   nijedno   drugome. Premda bismo to trebali. A sada je on to učinio. 

Lagao je malčice o Ivanju jer se stidio. On uopće nije bio u Nirsbui jer je   mislio   da  ću   ja   tamo   doći.   Mislio   je   da   spavam   u   Robacku   kod Yvonne.

Zapekla ga je savjest jer nije ništa učinio glede kuće. Trebali smo tamo stanovati, obećao mi je. I onda je samo svratio tamo vidjeti može li se nešto srediti na brzinu.

Dan koji uvijek radi više stvari odjednom. Koji previše obećava. Koji je  tako  ljubak,  tako silno  životno topao  i   ­  divan.  Koji  se,  evo sada, pomiče u meni, polagano, koji se nalazi u meni zbunjen i postiđen baš kao i ja.

­ Nije više važna Nirsbua, pustimo to ­ šaputala je ona. ­ U svakom slučaju ne bih sada željela živjeti tamo. Ne sada kada se sve to dogodilo. Bolje nam je da budemo zajedno s drugima.

­ Zar se bojiš?­ Ponekad.Draškao ju je vrškom jezika po udubljenju na gornjoj usni. Igra koju 

je ona poznavala. Znao bi je pri kraju natjerati da ga nogama obuhvati oko   leđa   i   snažno   se  pomiče  prema njemu.  No  njezina   je  želja  bila nekako raspršena. Pojavljivala se i nestajala.

­ Ne razmišljaj, ne razmišljaj ­ šaputao je.­ Ipak, samo jedno. Kad si bio u Nirsbui. Ne shvaćam kako si uspio 

ući.­ Nikakav problem. Brandberg uvijek objesi ključ ispod strehe.

Poslije, kad je ljeto bilo na putu da procvjeta, a oni obavili kosidbu sijena, Mia je izrazila želju da noć prespavaju u sijenu. I tako poniješe pokrivače i   jastuke na sjenik.  Annie  je  znala kako se to sijeno sada naziva,  a   i   sama  je   sudjelovala  pri  punjenju  sjenika   finim poljskim sijenom   s   pasišta.   Ležale   su   na   njemu   i   osjećale   mirise,   bit  će,   od 

274

mente, bijele djeteline i divljih klinčića. Jarkožuta boja ljutića gubila se u tami, a krhke se kandilke lako lomile. Annie, Lotta i Mia šuškale su i smijale se ležeći jedna pokraj druge. Mia nije htjela ni pomisliti da se vrate u kuću u svoje postelje, već da spavaju na sijenu. Kao što to radiš ti i Dan, rekla je.

No one noći kad je padala kiša, Annie nije spavala, ali i nije govorila o tome, već  je htjela udovoljiti Mijinoj  želji. Međutim, oko  četvrte ure ujutro  Mia   je  počela   cendrati   kako   joj   je   hladno.  Tada   ju   je  Annie odnijela sa sjenika i položila u njezinu postelju, a odmah za njom stigla je i Lotta s pokrivačima, jastucima i knjigom  Čarobnjakov šešir, koju ona i Mia nisu uspjele dočitati zbog mraka na sjeniku. Ljeto se bližilo kraju, a s njime i sjaj bijelih, ljetnih noći.

Ne, Annie nije uopće mogla zaspati one noći kad je bila s Danom, premda su zajedno bili budni čak do tri sata ujutro. On je spavao. Disao je smireno. Ležao je sklupčan u obliku koji je stvorilo njezino tijelo oko njegovih leđa. Nije se gotovo usudila ni pomaknuti od straha da ga ne probudi.

Ležala je i gledala Nirsbuu pred sobom. Vrata kolibe. Metalnu motku i lokot koji nitko nije otključao. U sjećanju bješe to jedino tako. Jer tako je i  bilo.

***

On je nalikovao satiru. Jareća bradica, vlažna i crvena donja usna. 

Jesu li seljani zbog toga govorili da ima harem? Stado koza presrelo je Birgera   na   stazi   kojom   se   uspinjao.   Nije   se   usudio   okrenuti   leđa velikome jarcu i morao je praviti groteskne okrete i izvijanja kako bi ga držao ispred sebe. Taj jarac sivožute dlake imao je povijene i krupne rogove.   Među   stražnjim   mu   se   nogama   klatile   mošnice   s   crnim pjegama,   koje   su   mogle   težiti   barem   jedan   kilogram.   Koze   su   bile znatiželjne i ukočeno su zurile u Birgera. Gurale su se oko njega po 

275

stazi pa nije mogao ni nakratko sjesti i odmoriti se. Kad je stigao na vrh,   bio   je   posve   iscrpljen.   Sjeklo   ga   je   u   ošitu   i   po   nažuljanim mjestima.

Marta je rekla da su ih gore već  posjetili   ljudi iz socijalne službe. Birger se pitao tko je od njih imao snage doći ovamo. Pokazala mu je mjesne novine s velikim naslovom na naslovnoj stranici:

PRVO DIJETE RO ENO NA STJARNBERGUĐ

Ispod naslova bila je slika roditelja. Čovjek s razdijeljenom bradicom držao je dijete. Na glavi je imao nekakvu kapu nalik busenu.  Žena je sjedila pokraj njega na stubama ispred trijema s uvojcima hmelja po sebi. Sjedile su tu još dvije žene i jedan maleni dječak, a ispod stuba u travi je ležao pas. Na slici nije bilo Annie Raft. Iza ugla kuće provirivalo je   lice  za  koje   je   zaključio  da  bi   trebalo  biti  dječačko.  No  poslije   je ustanovio   da   je   to   bila   djevojčica   koju   je   bio   pregledavao   na Stromgrenovu imanju. Kosa joj je bila podrezana pa mu se djevojčica sada činila mršavijom.

Vratilo mu se sjećanje na njezino lice, koje je prvi put vidio tamo kod Oriane i Henryja. Svijetlosiva svjetlost ljetne noći u sobi bila je varava. Mislio je da je djevojčicu netko zlostavljao. No poslije se uvjerio da su joj  otekline  na  licu nastale  od ugriza kukaca.  Kad  je  vidio  tu sliku, postao je nesigurnim. To je lišce bilo nejasno, mršavo, nekako stisnuto. Kako se to dijete osjeća? Što jede gore?

Socijalni je radnik izvijestio da je dojenče zdravo. Međutim, jesu li pogledali ovu djevojčicu? To Marta nije znala.

Kozar sada nije  imao nikakvu kapu na glavi.  Primio  je  Birgera s ljubaznošću   što   je   ovoga   posramilo   jer   je   od   šumskoga   poduzeća pribavio papire prema kojima mu je bilo dopušteno loviti ribu u dva jezerca ispod Stjarnberga i prenoćiti u klupskoj kolibi. Bojao se, naime, 

276

da će postati sumnjičavi ako se pojavi bez nekog pravog razloga. Sjećao se Annie Raft i njezine nepristupačnosti tijekom prvoga preslušanja.

U svakom je slučaju posjednik Stjarnberga imao  četiri  žene, i to se podudaralo s onim što su seljani tvrdili. Nije se pojavio nijedan drugi muškarac. Šećeraš  i njegova  žena  čini se da su otišli.  Došli  su bili u ambulantu prije nekoliko tjedana. Tada je muškarac bio blijed i žalio se na glavobolju. Glava mu je bila hladna i vlažna, a na stopalima je počeo dobivati malene rane koje su teško zarašćivale.

Njegova je žena sjedila u čekaonici odjevena u dugu, vunenu opravu i zabrađena rupcem. Spuštao joj se duboko na čelo i skrivao joj kosu. Nije ništa govorila i jedva bi podizala pogled sa svoga pletiva, ali je stvarala poseban ugođaj u toj prostoriji. Još je osam pacijenata  čekalo na svoj red i nitko od njih da bi izustio ma i riječ.  Čak nisu ni dodirnuli od razlistavanja već gotovo izderane tjednike.

Birger   ju   je  pozvao  da  bi   je   ispitao  o  dijeti   i  načinu  življenja  na Stjarnbergu.  Pripovijedala   je  kako  joj   je  muž  imao tešku  inzulinsku krizu. Tako jednoga dana tijekom kosidbe sijena samo što nije zapao u inzulinsku komu.  Činilo  se kao da se sam stidio  to priznati.  Bila   je toliko prisebna da mu pruži zdjelicu mekog kozjeg sira. Kad je lakomo progutao taj sir, uspio se oporaviti. Inače su ponajčešće jeli krumpir i kozetinu, kozje mlijeko i sir, dakle, upravo onu hranu prema kojoj se morao vrlo pažljivo odnositi.  Usto, morao je lako i redovito vježbati i nipošto ne obavljati teške fizičke poslove. Birger mu je savjetovao neka se preseli natrag u Nynashamn, odakle je i potjecao.

­ A što se hašiša i takvih stvari tiče ­ nastavio je ­ morate i sami shvatiti kako je to nespojivo s njegovim stanjem.

Hvala   budi   Bogu   da   se   nisu   razljutili.   Valjda   su   bili   preumorni. Odgovorila   mu   je   jedino   kako   oni   s   takvim   stvarima   nemaju   baš nikakve veze. Valjda je mislio na one iz Robacka.

Birger je znao da je Yvonne iz Robacka nadrljala kad je uhvaćena na granici  s  nešto malo marihuane. Ona i  njezina dva podstanara,  dva 

277

izgubljena bića znatno starija od nje, bili su optuženi. Tvrdila je kako su samo išli  na neku zabavu i da ona nije ništa prodavala. Sud je u stanovitu   smislu   povjerovao   njezinim   riječima.   Naime,   s   jedne   su strane doista bili sprijateljeni s nekoliko norveških sitnih lupeža u selu blizu granice, a s druge, ta je marihuana, prema policijskim nalazima, bila vrlo slabe kvalitete. Jedva bi se i mogla preprodavati.

Tijekom   pregledavanja   terena   poslije   ubojstva   uz   rječicu   Lobber policija   je   pronašla   stabljike   konoplje   kako   bujno   rastu   u   jednom rascjepu planine ispod Stjarnberga. Otada je carinska policija počela nadzirati Yvonne, kad bi se svojim starim kombijem Volkswagen vozila preko granice. Tvrdila je kako zajednica na Stjarnbergu nema ništa s tim uzgojem konoplje.  No policija je posumnjala u jednog od muških članova tamo gore. Birger nije mogao povjerovati da bi to mogao biti onaj šećeraš. On i njegova žena djelovali su previše jadno. Njihova su mu se lica uvrtjala u pamćenje. Njezino ­ mršavo i opaljeno suncem. A njegovo   ­blijedo   i   otromboljeno.   Kad   su   izišli,   Marta   je   provjetrila ambulantu. Naime, sa sobom su donijeli jak vonj po kozama.

Ovdje gore taj se miris nije osjećao. Jedna od  žena bila je uočljivo lijepa. Vrlo svijetle kose, no tamnih obrva i trepavica. Tamnomodre oči i usne s izraženo oblikovanim lukom gornje usne. No imala je previše kilograma. Bit će da joj je, baš kao i njemu, bilo vrlo teško uspeti se do Stjarnberga.

To   bi   možda   moglo   biti   rješenje   za   mene.   Ovako   punačka  žena. Lelujavo debela. Susret dviju velikodušno obdarenih mesnatosti. Mora da su joj dlake dolje tamne. Pa onda te lijepe oči s gustim trepavicama. Usne, obrisi gornje usne bili su joj još izraženiji i profinjeniji, jer bi joj lice   inače utonulo u debljinu. Butine usko priljubljene.  Jaka bedra i prsa što su se ovjesila pa teže prema središtu Zemlje.

Čovjek s rascijepljenom bradicom živahno je pričao o pravljenju sira. Jarac   u   tebi   sjedi,   pomisli   o   njemu   Birger.   Satir.   Taj   pokazuje zanimanje jedino za kozji sir. Birger je znao da su se ljudi sve tamo do 

278

Bwangena podijelili u dvije skupine. U jednu, koja je smatrala da tu zajednicu treba ofuriti vrelom vodom baš kao gamad i tako uništiti, i drugu, koja je držala da te ljude treba ostaviti na miru.

Oni   su   ipak   osposobili   napušteni   komad   zemlje   i   donijeli   malko živosti u taj kraj. Pustili su životinje u šumu, a što bi i poduzeće, koje joj je vlasnikom, bilo učinilo. Kosili su pasišta, koja su stale preuzimati divlje   geranije,   šumske   iglice   i   otrovni   dragoljub,   a   šikara   počela prodirati u njih.

I bez previše razmišljanja on se priklanjao skupini koja je pokazivala više snošljivosti. Tako su uvijek postupali i on i Barbro. Smatrao je da ti ljudi mogu ovdje ostati sve dok ne budu zapuštali svoju djecu.

No kad se našao tu gore, nije mu bilo lako zauzeti stajalište. Kolebao se. Razljutilo ga kad je vidio ruševnu klupsku kuću i pitao se jesu li ti ljudi uvidjeli da ona uopće nije izolirana. Kako misle preživjeti zimu? Kad se ona debela, što se zvala Marianne, prignula i ulila biljni  čaj u njegov lončić,  osjetio je jako uzbuđenje. Ona, naime, nije mirisala po kozama, već po mlijeku, pamučnoj tkanim i toploj koži. Brazda između njezinih dojki bila je duboka i uska. Zbunjeno je stao gledati naokolo po pasištu. Na tri strane svijeta vidio je planinske grebene, tamnomodre provalije,   crnobijelim   mrljama   išarana   i   još   snijegom   prekrivena planinska tjemena nalik prsima tetrijeba na okopnjelim dijelovima tla, močvaraste  čas   zelene  čas   smeđe   obronke  što   su   se   spuštali   prema šumama.   Nebo   bješe   svijetlomodro,   iz   vreloga   zraka   ponad   pasišta pristizao je brujav zvuk.

Pitao   se   kako   bi   izgledalo  živjeti   ovdje   sam   s  četirima  ženama slušajući oko sebe po cijele dane njihove tihe glasove i promatrajući im blage pokrete. Uza šumor potoka i lelujanje mokrog busenja u močvari dolje prema jezercima. Osjećaj vode.

Nije to drukčije mogao doživjeti osim kao osjećaj vode što se provlači kroz livade, protječe i rominja. Na metličavoj cvasti suručice opažali su se čvrsti bijeloružičasti čvorići. Po mirisu je raspoznavao da su se počeli 

279

raspupavati.   Filipendula   ulmaria.   Uskoro  će   se   preko   livade   preliti njezin slatkastogorak prigušujući miris. Noću, kad bi odlazio u posjet bolesnima, znao bi gdjekad postrance od ceste zaustaviti auto i malko pridrijemati. A kad bi se probudio i izišao se pomokriti, nad poljima bi ležao   taj   miris   i   kroz   zapah   s   močvara   lebdio   poput   vrpce   nečega neodređena   i   opojna.   Losovi   bi   stajali   u   izmaglici   i  žvakali,   možda napola sneni od omamljenosti tim mirisom. Ovdje su ljudi živjeli s time i svakodnevno hodali po raskvašenu tlu, uvlačili u se zapah močvare i promatrali   kako   vrije   i   vari   dok   bi   se   jutarnje   sumaglice   kovitlale ponad nje.

Ponešto uglata Annie Raft ovdje se smirila. Skratila je i kosu i nosila nevjerojatno istrošene i izblijedjele traperice umjesto svoje duge suknje. Te hlače i krajnje kratka kosa činile su je modernijom među ostalima. Ona se uglavnom držala na razdaljini,  no nije  se  činilo  da  ima  išta protiv Birgerovih razgovora s njezinom djevojčicom.

Mia mu je pripovijedala kako nije htjela piti kozje mlijeko. No mama je   omogućila   da   joj   donose   ovamo   gore   mlijeko   u   prahu.   I   osinja gnijezda. Birger, istina, nije znao kakva su to gnijezda, ali je naslućivao da se vjerojatno radi o nekakvim kolačićima. Saznao je da joj je mama skratila  kosu,  a   i  svoju,  kako bi  se   lakše  mogla  prati.  Sve  ga  je   to umirilo.  Mia   je   vukla   jariće   i   pokazala  mu  rovku,  koju   je   usmrtila njezina   mačkica.   Djevojčica   bješe   mršava,   no   djelovala   je   zdravo   i druževno.

Gotovo je sa strahom upitao majku bi li htjela da njezinoj djevojčici i dječaku   lijepe   Marianne   propiše   vitamine,   no   ponuda   mu   bješe prihvaćena sa zadovoljstvom.

Uvečer se uputio na pecanje. Kad je izišao iz brezove šume, zamijetio je kako se duga močvarišta spuštaju prema jezercima. A ova su se opet nalazila   na   različitim   visinama.   S   ovoga   su   se   visokoga   mjesta   na kojem je stajao, sjeverno od Stjarnberga, ova dva jezerca od više njih činila   poput   vodenih   stuba.   Odražavala   su   nebo   i   poprimala   svoju 

280

svjetlost od njega, no njihov tamnožuti, metalni ton izgleda da im je ipak dolazio iz vlastitih dubina. 

Obale su već bile mračne. Sada se svjetlost, naime, dosta brzo gasila. Promatrao je kako od mraza spaljen šaš po močvarištima mijenja svoje boje u crvenosmeđe i mnogobrojne  žute preljeve. Miris mu bješe tako svojstven   i   povezan   s   njegovim   bojama   da   se  činilo   kako   sva   ta močvarišta doista vriju i isparuju tu crvenosmeđu i žutosmeđu boju. Iz najbližeg   močvarišta   izdizale   su   se  motke   što   su   nekoć  davno   prije služile kao stožine na sjenokošama. Čak i tako visoko gore, razmišljao je.   Posvuda   gdje   se   moglo   skupiti   oskudnih   vlati   trave.   Po   cijeloj unutrašnjosti zemlje ovdje na sjeveru. Tom carstvu šaša.

Ta unutrašnjost na sjeveru nikada nije bila naseljena. Posvuda tek šaš. S gotovo stotinu raznih vrsta i s imenima kao što su alpski šaš, šaš prstac, igličasti šaš i mnogim drugim. Oštrika. Jalovak. A sada se više ne zovu ­ nikako.

Močvarišta su pala u zaborav. Iz blatnjavih je bara voda svjetlucala prema nebu, a što nitko nije imao prigode vidjeti. Borovi su se rušili. No   i   tako   istrunuli   znacima   su   upozoravali   na   oluje,   znacima   koji nikada nisu iščitani. Močvare s tim pocrnjelim motkama sada su ležale u sjeni vremena. 

Nekoć  su to bile stožine oko kojih se sadijevalo sijeno. Polagano su propadali kao što su se već  odavna urušili sjenici, danas prekriveni i prerasli ljuskavim sivilom lišajeva koje se prelijeva u zelenilo.

Voda   je   klokotala   ispod   površine   zemlje,   rominjala   kroz   tlo   i preplavljivala   ga   za   proljetne   svjetlosti   rastačući   sve   što   je  čovjek stvorio.

Ponovno se pitao kako bi bilo živjeti ovdje. Živjeti na rubu sjene koja je nalegla preko te zemlje, preko ovdašnjih seoca i malenih zaselaka. Nalegla preko svega što lagano propada.  Živjeti ovdje sve do potpuna zaborava   prilagođujući   se   njihovim   kretanjima   i   radnjama.   Jesu   li uopće znali što čine?

281

Dok je silazio,  kukci  ga nisu napadali.  No kad  je stigao do prvog jezera i  zaustavio se, morao je zapaliti  suharke i  osušene geranije u limenom vjedru za sleđeve, koje je ponio sa sobom. Iznad vjedra položio je travu, pa je u  gustome dimu stao stavljati meku na udicu.

Imao je teleskopski ribički štap što je dosezao daleko, no pastrva je oprezno   plivala   malko   izvan   njegova   dohvata.   U   svjetlucavoj   i nepokretnoj vodi pravila je krugove nalik srebrnim omčama. Zvjezdasti čuperci trolistine još su se održavali na obalama. Unutrašnje površine njezinih bijeloružičastih i dlakavih latica nisu još zadobile smećkastu sjenku. Ovdje je gore vladalo puno ljeto premda je mraz već više puta spalio vrškove trava po močvarama. No ipak je zamijetio muk ptica, pa mu prođe glavom kako su brzo protekli najsvjetliji tjedni, a on se sam u to vrijeme, dok bi ležao budan i mislio na Barbro, najčešće osjećao jadno smatrajući   da   mu   ta   svjetlost   nanosi   bol,   a   ptice   svojim   jutarnjim pjevom samo prave buku.

Pastrve su podalje od njegove teleskopske udice visoko iskakale iz vode, a njemu ih nije uspijevalo dosegnuti. 

Možda ih je zaplašio dok je obalom gacao u  čizmama po lelujavom tlu.   Ili   bacanjem   svoje   crne   sjene   preko   njihova   kao   staklo  čista prostora.  Stoga   je   odlučio  pokušati  na  drugom  jezeru,  pa   se  prema njemu stao spuštati što je tiše znao i mogao, a i zaustavio se udaljen dva, tri metra od ruba jezera. Kad je bacio udicu, ova zapadne u mulj uza sam vrlo oštar rub jezera. Naime, imao je vrlo  laganu udicu na kojoj nije bilo niti plovka opterećena olovom niti utega. Mogao je osjetiti kako  se  crv  povija  na  kuki.  Neka ptica  grabljivica  strelovito  proleti pokraj njega ponad vodene površine što je počela tamnjeti. Zapazio ju je tek kao neku crnu siluetu, krupniju sprijeda. Možda sova?

U istom trenutku osjeti da je zagrizla. Uzica se napela i propjevala. Riba  ju   je  povlačila  plivajući  divlje  u  širokim krugovima.  Kad  ju   je podigao, zaplesala je dolje u grmu crne borušnice. Velika, gotovo crna pastrva.   Svjetlucala   je   mutnim   sjajem   kao   da   na   zatiljku   ima 

282

oksidirane srebrnaste zakovice.  Morao je izvući  naočale.  Uši  na ribi. Stara lukava pastrva s ušima na tijelu.

Obuzme ga silan umor, pa se stane vraćati čim je očistio ribu. Bazao je ništa ne razmišljajući. Noćne su mu ptice presijecale vidokrug. Sjala je   busenasta   vuna.   Milijuni   bijelih  čuperaka   letjeli   su   hladnim slojevima  zraka  ponad  vršaka  šaša.   Istanjeni  šaš.  Opaljen  mrazom. Izmožden. Uskoro će kraj ljetu. Njegovoj obijesti i obilju.

Dodijeljen   mu   je   ležaj   u   sobi   u   kojoj   su  živjeli   šećeraš   i   njegova obitelj.  Netko mu  je  stavio  čašu s  malenim,  blijedim zvončićima  i   s nekoliko   mišjakinja.   Na   jastuku   se   nalazila   jastučnica,   a   preko madraca prebačen pokrivač. Ponadao se da je to ona ljepotica navukla jastuk   na   jastučnicu   i   stavila  čašu  s   cvijećem na   stolac   do  njegove postelje.

Istina,  nije  bilo   tako kasno,  ali  se   ipak osjećao  iscrpljenim poslije onoga dugog uspinjanja do Stjarnberga. Kad je sklopio oči, poželio je poslušati radio. Poslije nekoliko minuta začuo ga je, ali s druge strane zida. Bit će da je to Annie Raft slušala vremensku prognozu. Svaka se riječ  probijala do njega kroza zid od dasaka. S napetošću je iščekivao hoće li isključiti radio kad završi izvješće o vremenskim prilikama u planinskim predjelima Norrlanda. Međutim, ipak nije. Ostavila ga je uključenim i za vrijeme cijelog pomorskog izvješća pa je tako mogao slijediti   vremenska   izvješća   o   vremenu   kraj   svih   svetionika   od Sjevernoga   mora   do   Botničkoga   zaljeva.   Tek   kad   je   cjelokupno putovanje stiglo svome kraju, ona zatvori radio. Ležao je u tišini i pitao se radi li se tu samo o slučajnosti.  Ili  je ona uvijek običavala pratiti izvješća o svjetionicima od Oxoja sve gore do Farstu­grundena i Kemija, baš kao što je i on sam to činio.

Nitko nije pričao o događaju koji  se zbio za Ivanjske noći.  Dok se uspinjao,   prešao   je   preko   gaza   i   ne   pogledavši   mjesto   na   kojem   se nalazio šator. Nije osjećao previše nelagode. Međutim,  želio se vratiti na to mjesto po danu.

283

Najprije je kupio sira od Petrusa Eliassona. Bio je to bijeložut i vrlo blag kozji sir, a kad je Petrus shvatio da Birger cijeni dozrele sireve, donio mu je i dva malena, smeđa sira uvijena u vlažnu, lanenu krpu. Razotkrio  ih  je  na svečaniji  način nego kad  je pokazivao smežurano tijelce svoga novorođenčeta. Brita Wigert (ona mu još nije bila zakonita supruga,  koliko  je  Birger uspio  shvatiti)  stajala   je  u pozadini  držeći maloga na rukama. Uvidio je da se ona nalazi u simbioznom stanju, pa kad   ju   je   takvu   vidio,   zaboljelo   ga   je   u   duši.   Prisjetio   se   Barbro   i Tomasa uza se.

Dojke   su   joj   bile   prebrazdane   modrim  žilama,   a   koža   na   njima treperavo tanahna i napeta. Bradavice joj bjehu ispupčene, a njihova tamnosmeđa boja razblažila se u smeđeružičastu. Dok ga je držala u naručju,   usne   su   joj   gotovo   uvijek   bile   blizu   dojenčetova   tjemena. Govorila je kako osjeća miris badema.

Dijete.   Tomas.   Tomas   sa   svojim   grubim   glasom   i   pahuljavom bradicom. Štenetu nalik i drag. Kad bi došlo vrijeme spavanju, znao je doći naguravajući se na njega. Kao da je želio da ga zagrli. Birger bi ga obično ili odgurnuo ili potapšao po leđima. Zar mu nije mogla pružiti još jednu godinu? Ili dvije? Zašto tako odjednom više nije mogla izdržati? I gdje se sada nalazi taj Ulander?

Zagledao   se   u   sireve.   Petrus   Eliasson   odreže   komadićak   onog smeđijeg,  kojeg   je  mrljava   i   ljuskava  kora   sličila  unutrašnjoj   strani nekog   starog  čamca.   Bio   je   gotovo   smeđ,   sasvim  žućkast   iznutra   i kremast kao utroba kakva velikoga kukca. Žvakali su i gledali se ravno u oči. Birger je nekoliko puta kimnuo.

­  Ovoga ne prodajem ­  rekne Petrus.   ­  Možda  ćete razumjeti.  Taj nema cijene. No ovaj mu nije daleko. Možete kupiti polovicu. No dodat ću mu malko mekoga sira. Uskoro počinje vrijeme lova. A sigurno biste htjeli malo mekoga sira u mesu s umakom?

Svi su oni bili dragi. Ali i nesretni. Brita nije bila samo sjedinjena s djetetom u neprobojnom stanju koje je mirisalo mlijekom i bademom. 

284

Bila je zahvaćena i tugom zbog djevojčica koje su morale otići sa svojim ocem. 

Sad ih više neće biti natrag sve do sljedećega ljeta. Pitao se zbog čega je   odabrala   Petrusa.   Međutim,   možda   ona   uopće   nije   odabrala. Jednostavno je dobila dijete, a onda baš i nije mogla otići dolje u župni dvor s djetetom drugog  čovjeka i zatražiti da sve bude kao što je bilo prije.

Annie Raft je izjavila da živi s Danom Ulanderom. A gdje se on sada nalazi?   Ona   namjerava   biti   učiteljicom   za   djecu   iz   ove   zajednice. Međutim, školske djece sada ovdje nema. Dječak Marianne Ohnberg kao da nije napunio ni šestu.

Birgera ponudiše kašom, a on izrazi želju da pokraj sebe ima i vrč s onim žutim mlijekom. Mia je pozorno promatrala i njega i čašu pokraj njega.  Uočila   je  da  nije  pio  mlijeka.  Namignuo  joj   je.  Dok su drugi pričali,  Annie Raft se nije mnogo upletala. No kad je  čula da Birger dolazi sa Stromgrenova imanja, pokazala je veće zanimanje.

­ Hoćete li se istim putem i vratiti?Odgovorio joj je da je auto ostavio gore kod Oriane i Henryja.­ Navratio sam k njima. Međutim, iskreno govoreći,  nisam bio baš 

siguran da  ću uspjeti doći  ovamo gore. Pomišljao sam da bih mogao malko pecati  u rječici  Lobber ako se ne budem uspio popeti  do vas: Tamo   dolje   ima   divnih,   mirnih   voda.   Kod   Bjornstubackena   one   se pretvaraju u brzicu. Pitao se plaši li se Annie rječice Lobber. Htio ju je pitati može li spavati noću, ali se nije usudio.

Krenuo je natrag tek oko sedme ure navečer. Još uvijek bješe dosta svjetla, a tako je trebalo i ostati sve do deset sati. Staza se neprekidno spuštala između visokih i  veoma velikih smreka. Slušao je kuckanje žune  i   zimovkino  profinjeno   fićukanje.  S  daškom vjetra  dopro   je  do njega jak i ugodan miris. Cijeloga je dana ljetni, topao zrak mirovao, a sad je zamirisalo po bademu i dojenčetu. Opet ga presiječe bol pa se zapitao hoće li se neprekidno morati izmicati uspomenama što su se 

285

dizale   iz  obronka obraslog busenjem planinske kozokrvnice,  Linnaee borealis,   iz   tople  postelje   ili  dječje  pahuljaste  kose.   Ili   treba  postati sentimentalan? Upijati i prežvakavati.

Bio se već  umorio, pa je zastao da odahne. Tada začuje korake po suhom zemljištu. Neka je grančica prepukla uz oštar zvuk.  Čekao je. Nitko  se  nije  pojavio.  Osjetio   je  nelagodu.  U svakom  je   slučaju  čuo korake. A sada su utihnuli. Kao da netko isto tako  čeka. Nikoga nije primijetio   iza   sebe.   Pravio   se   kao   da   promatra   drveće.   Netko   ga promatra,   u   to   je   bio   potpuno   siguran.   No   nije   se   htio   okrenuti   i ponovno baciti pogled na stazu iza sebe.

Onda stane ubrzano hodati. Dok bi, naime, hodao, ništa ne bi  čuo. Kad je stigao do vrha brežuljka uz koji se bio uspinjao, gotovo je potrčao niz padinu sve dok nije bio siguran da je stekao tako veliku prednost da ga   nitko   neće   uspjeti   uočiti   u   udolini.   Tada   naglo   skrene   u   šumu. Potraži zaklon iza oveće stijene prekrivene bijelom mahovinom. Kad bi malko nakrivio glavu, mogao je između brezinih grančica vidjeti stazu. Tada i opet začuje korake. U isti trenutak požali što se skrivao. Bolje bi bilo  da   je  umjesto   toga  požurio.  Maknuo  se   odavde.  Palo  mu  je  na pamet da je ipak bio previše lakovjeran. Gore na Stjarnbergu ozračje bješe potpuno prijateljsko. Petrus Eliasson, nalik jarcu, ponudio mu je sir. Marianne Ohnberg mirisala je po mlijeku. Dakle, samo sam takve stvari tamo zamijetio. Kao kakav petogodišnjak. Ili kućni pas koji služi za razonodu.

Čulo se pucketanje od laganih koraka po stazi. Naletio je na borove češere. A stazom je dolazila ona, Annie Raft. Zastala je i osluškivala, a onda,   oklijevajući,  nastavila   stazom prema dolje.  Tada  on,  naravno, iziđe na stazu i dovikne joj:

­ Trebate li me zbog nečega?I zbog tih se riječi  odmah pokaje.  No bilo  je  kako je bilo.  Ona se 

okrene i zagleda u njega. Na remenu oko vrata nosila je dalekozor. I ništa  više.  Prilazio   joj   je   i  za   to  mu se  vrijeme  činilo  da pod njime 

286

pucketa   granje   kao   ispod   kakva   losa.   Njezino   je   lice   sada   veoma nalikovalo djevojčičinu. Oči pozorne. Usnice uske i skupljene. Kosa joj se   sada,   ovako   skraćena,  činila   malko   crvenkastijom,   a   obrve   tako tamnima, da je pomislio kako ih boji. Imala je malen, ravan nos i na neki način izgledala sasvim zgodno. No odsutno. Sasvim bez topline i otvorenosti. Usto, ona se šuljala za njim.

­ Što želite?­ Ništa.  ­ Ali, vi ste me ipak slijedili.Stajala   je   pred   njim   i   grickala   donju   usnicu.   Djelovala   je   malko 

smiješno baš kao i njezina kćerkica.­ Htjela sam vas samo promatrati ­ reče napokon. Glavom mu prođe: 

možda ona baš i nije sasvim pri sebi.To   nekakvo  čudno   podrhtavanje   oko   nje.   Pomanjkanje  želje   za 

druženjem. Ljudi kao da su je se plašili ne usuđujući se razgovarati s njome kao s drugima. Pa kako je, dovraga, mogla postati učiteljicom?! 

Tada mu se obrati staloženo i glasom koji je nastojao uvjeriti, tako da je odmah u njoj zamijetio učiteljicu:

­ Htjela sam vas samo promatrati dalekozorom dok budete prelazili preko rječice.

Je li to bila neka vrsta obzirnosti? Osjetio se nesigurnim. A onda se prisjeti kuda je staza prolazila.

­ Pa odavde niste mogli vidjeti rječicu.­ Nisam, ali otamo malo niže. Tamo se nalazi omanja zaravan s koje 

se pruža vidik preko rječice i močvarišta sve do Stromgrenova naselja.­ Nipošto ­ usprotivi se on. ­ Ne ovdje na strmini. Cijelim je putem 

gusta   šuma.   Možda   tek   tamo   negdje   kod   Bjornstubackena.   Ali   ni odande se ne može vidjeti  gaz na rječici.  Do tamo treba prijeći  više kilometara. Ako je to ono mjesto s kojeg ste me željeli promatrati.

­ Ja ću ipak pronaći to mjesto ­ samo je odvratila.

287

A onda nisu ni jedno ni drugo znali što učiniti. On će morati, prije ili poslije,   nastaviti   svoj   put   prema   dolje.   Namjerava   li   ga   pratiti   na razmaku? Pa to bi ipak bilo smiješno. Bit  će da se i u njezinoj glavi vrtjela slična misao, pa zato reče:

­ Mogu vas otpratiti komadićak puta. Dok ne naiđemo na to mjesto. Vidikovac.

­ Ali tako nešto ne postoji.Ona mu, dakako, nije vjerovala. Ili se barem pravila. Krenuli su, on 

ispred, a ona odmah za njim. U glavi mu zavlada gotovo praznina. Baš mu ništa nije padalo na pamet što bi joj mogao reći. Izgledalo je da nju nije   zbog   toga  nimalo  briga.  Kad   su  prohodali  kakvih  pet  do  deset minuta, ona stane.

­ Ovdje se staza dijeli ­ rekne ona.­ Da, ova desno vodi dolje prema Bjomstubackenu. Zastala je. Učinila mu se nekako čudnom.­ A sada se vraćam ­ nato će ona.Ništa   mu   ne   padne   na   pamet   što   bi   je   mogao   pitati.   Lice   joj   je 

odavalo zatvorenost u samu sebe. Neku tugaljivost. Ili strah.­ Pa onda, zbogom!Naglo  se  okrenula.  Nije  prošao  ni   trenutak otkako  je   to  učinila   i 

krenula   komadić  puta   uzbrdo,   a   u   njemu   se   izgubi   ono   nevoljko raspoloženje. Kad je pogledao za njom, primijeti kako smiješno izgleda. Traperice, kojih su nogavice bile nepravilno odrezane, bile su joj tako poderane na stražnjici da joj je to mjesto nalikovalo rešetki od debelh, izblijedjelih pamučnih niti. Između njih nazirale su joj se sasvim bijele gaćice. Dok je hodala, stražnjica joj se lagano zibala.

­ Čujte ­ doviknuo je za njom. ­ Pa kakve vi to hlače imate na sebi?Htio   se   našaliti   na   njezin   račun.   No   ona   se   okrene   i   stane   ga 

netremice  promatrati.  U  polutami   šume vidio   je  njezine  oči   ­  širom rastvorene, tamne.

288

­ Dobro je da sam vas već prije vidio s leđa. Inače bih povjerovao da ste šupljikavi straga, poput vila šumarica.

Odgovora nije bilo. Vjerojatno tu primjedbu nije smatrala zgodnom. Trenutak poslije  već  se okrenula i  ponovno se stala uspinjati  prema Stjarnbergu. Kad je stigao do rječice, u sebi je sveudilj osjećao njezino raspoloženje. 

Nije   se   osvrtao   oko   sebe.   Jedina   mu   je   misao   bila   kako  će   za dvadesetak   minuta,   najviše   pola   sata,   stići   gore   do   Stromgrenova imanja. Nije ni bilo tako kasno. Svratit će k Oriani i Henrvju. Popričati s   njima   o   običnim   stvarima.   Hvatanju   riba.   Vodostaju   na   rječici. Ponuditi ih sirom.

Sad mora samo prijeći rječicu. Brzo. Usred onoga muka iz močvare. Udaljiti   se   od   vode.   Od   zvukova   koji   nalikuju   laganim   kricima   i jecajima. Od brboljenja vode oko kamenja i privlačnosti brze, crne vode. 

***

Henny je pribavila svijetlomodru, prošivenu jaknu i bijele čizme za 

jedrenje. Nosila je bijelu francusku kapu sa svilenim ukrasom u obliku loptice na njezinu vrhu. Ni poslije dvosatnoga dobroga hoda nije se čak ni zadihala. 

Mogla je to zahvaliti svojoj znamenitoj pjevačkoj dijafragmi koja joj je   u   tome   pomogla.   A   usto   je   Henry   Stromgren   u   naprtnjači   nosio njezine   stvari.   Do   Stromgrenov   imanja   stigla   je   taksijem   Ivara Jonssona. Nejasno je ostalo je li ona za tu pratnju platila Henryju ili je on išao s njome tek tako. Henny baš i nije tako osvajala ljude kao što je to Annie mislila dok je bila mlađom. Prihvaćali su je. A gdjekad bi ih i obuzela. Henry ju je vidio u nekom starom cjelovečernjem filmu.

­ Zamislite! Evo ga kako sjedi i gleda me kao gangstersku djevojčuru nasuprot Akeu Soderblomu, a svega  četrnaest dana poslije našla sam 

289

se   pred   njegovim   vratima   tu   gore   u   svijetu   planina   i   govorim   mu: »Pomozite mi! Gdje mi je kćerka?«

Nipošto   nasuprot   Akeu   Soderblomu.   S   njime   je   igrala   Sickan Carlsson ili Anna­Lisa Ericsson. U istom filmu o kojem je govorila. U prizoru nasuprot Akeu Soderblomu.

Annie ju je stala ispravljati u dobi od četrnaest godina. No uvijek bi to  činila  potiho.   (»Ne pričajte  o  pubertetu!  Annie nikada nije  bila  u pubertetu!«) 

Otkako se Henny pojavila u uleknuću pokraj potoka, svi su buljili u nju i slušali njezine riječi. Čak i Petrus. On je time bio ponajviše dirnut. Usta su mu ostala otvorena.

Probijala   se   kroz   travu   ne   pokazujući   nikakvih   znakova   umora. Stražnjica   joj   se   njihala.   Bila   je   pogolema;   ona   je   oduvijek   imala najženstvenije obline: uzak struk, velike grudi i zaobljenu stražnjicu. Sada su se jasno razabirali kilogrami.

(»Kad bih samo prema svome glasu imala i visinu Gaby Stenberg!«) Šezdeset i osam ljeta sad je već ostavila za sobom, ali joj je profil i dalje bio nedirnut, tek joj se brada malko ovjesila. Sad ju je podigla naspram vjetru:

­ O, Bože! Kako je vama ovdje lijepo! Znate li uopće na kako divnom mjestu živite?!

Možda su pomišljali da je priglupa. Ili da su joj riječi brže od misli. Sada je sjedila s Mijom na koljenu i hvalila peć zidanu od škriljevca.

­ Kakva izvanredna izradba od kamena!Annie nije  ni  za trenutak posumnjala da  će u svemu pretjerivati. 

Henny je upoznala sve švedske stalno zaposjednute, loše pansionate. Igrala  je  na pozornicama prigodno skalupljenim od dasaka za  jednu večer i koškala se s pijancima iz parka. No nikada se nije žalila i uvijek je postizala ono što je htjela.

Trudna sam.

290

Annie je na to pomislila kad su bijeli, okrugli ukras u obliku loptice i prošivena jakna izronili   iz  uleknuća, kad je prepoznala da je to ona (hod,   glas).   Baš   u   tom   trenutku.   Ni   minutu   prije.   Tri   joj   je   puta preskočila mjesečnica. 

Osjećala sam se odvratno. Pa onda prsa. Premda sam tako mršava. Trudna   sam.   I   to   od   onoga  dana  na   Ivanje  u  kolibi  Aagot  Fagerli. Onoga   puta   bez   pesara.   Kad   sam   se   toliko   bojala   da   sam   ga   i zaboravila. Tada se dogodilo. Morala sam znati. No ipak nisam znala. Kao da sam bila dvostruka ličnost. A sada, ovako izravno. Samo što sam je opazila. Prije negoli me i pogledala onim svojim pogledom. Hoće li se i Mia osjećati tako jednoga dana?

­ Dijete moje, kako si mi preplanula!   I izgledaš tako svježe! I to ti, koja nikada nisi običavala pocrnjeti!

Je li se to već  smeđa sjena pojavila? Ili mi je ona zapaža oko očiju. Zar nije znala govoriti: »primjećuje se oko očiju«.

Dan. Pitat će za njega.Ali  nije.  Vadila  je darove. Ružičastu trenirku za Miju.  Papučice u 

obliku   zečića.   Imale   su  uši   od  čupave   tkanine   i   velike,   svijetle   oči. Zatim dvije boce crnoga vina. Za Annie bluzu koja bi joj istakla prsa. Henry Stromgren nije mogao ostati te večeri premda je to želio. Vidjelo se da je htio. Pili bi crno vino i kušali najstarije od odstajalih sireva. A sada će joj Petrus pokazati zemunicu, podrum u zemlji i bunar pa neka vidi doista izvrstan starinski rad od kamena. Henny se dogovorila s Henryjem Stromgrenom da dođe po nju u Bjornstubacken za dvadeset i četiri  sata.  Ake je ostao u selu,  u autokampu. Nije volio hodanje po šumi. Iznajmili su dvije kolibe. Jednu za Annie i Miju, a drugu za sebe. Nevjerojatno ljubazni!

Usred svega ovoga Annie   je  razmišljala  o   tušu u autokampu.   I  o televiziji. A onda pomisli: moram naći malo mira. Jedan sat. Ili barem neko vrijeme. Tako umorna još nikada u životu nisam bila.

291

Međutim,   nije   mogla   napustiti   društvo.   Program   se   ubrzavao. Podrum od kamena. Kuhinja. Kozarnik. Mia je dovela jariće. Klupska kuća s Annienom i  Mijinom sobom. Postelje.  Mijine lutke.  Papučice­zečići ispod postelje pokraj kutije s papirnatim lutkama. Ni jedne riječi o Danu, o Danovoj postelji. Ne još.

Ispijanje  čaja   poslije   podne.   Henny   je   naglasila   kako   bi   zapravo uvijek trebalo piti biljne čajeve jer su korisniji. 

Zatim mužnja. Pokušala je i sama uz opći smijeh. Dežurna skupina za mužnju nije ovaj put postojala jer muzli su ­ svi. Baš kao u nekom cjelovečernjem filmu. Istina, ne s Akeom Soderblomom, već  s  Henny Raft. Za večeru je pripravljena juha od cikle, a poslije nje slijedile su palačinke s borovnicama. Zatim crno vino i sirevi. Henny je obožavala jake   sireve.   Uživala   je   i   u   kiselim   baltičkim   sleđevima,   začinjenom akvavitu, krvavicama, mariniranim sleđevima i mnogo  čemu drugom što Annie nije mogla ni zamisliti da stavi u usta. Pričali su o svemu tome pa je izišlo na vidjelo kako Petrus uživa u ribi sušenoj u lukšiji i da   je  namjeravao   tako  pripraviti   osušene  štuke  što   su  čavlima  bile pričvršćene po zidovima kuhinje. 

Sve   ih   je   uhvatio   mrežom   na   jezeru   Kloppen   i   onda   je   stao objašnjavati gdje se ono nalazi. U onom smjeru gdje se nalazi i rječica Lobber, a onda, u razmaku manjem od jedne sekunde i bez oklijevanja, Henny upita boje li se.

­ Naravno ­ uzvrati Brita. ­ Kad što pomislim da je to strašno.Tako nešto nikada prije nije rekla. Nitko od njih nije nikada rekao da 

se to na bilo koji način njih tiče. Pa je Annie gotovo povjerovala kako je usamljena sa svojim osjećajem pustoši  na rubu pasišta i strahom od šume   kad   bi   dublje   zašla   u   nju.   Na   tom   su   mjestu   pronašli   gljivu zvjezdaču. Mia ju  je uočila među smrekama. Izbacila  je  svoje tamne krakove po mahovini. Djevojčica nije shvaćala da je to gljiva. Mislila je kako je to neka neobična  životinja poput morske zvijezde i  da  će se 

292

početi micati kad je dodirne. Imala je sličan miris kao i Dan. Doduše, Mia to nije znala.

Henny   je   navela   Britu   da   kaže   kako   stvari   zapravo   stoje:   da   se ponekad bojala. Izrekla je to tihim i tugaljivim glasom. Henny je jasno osjetila da je to nešto što se smije samo lagano taknuti, pa zato odmah zagrli Miju i predloži   joj da otpjevaju pjesmu Djevica na izvor pošla. Mia je trebala biti mlada djeva, a baka lijeskina grana. 

Kako nisu imale pratnju, to je Annie trebala pjevati drugi glas. No kako to ona nije mogla, Henny joj dobaci:

­ Ih, pa terciraj onda barem malo!No Annie nije htjela. Onda Henny zatraži  Miju neka donese mali, 

ručni   harmonij.   I   tako   je   Mia   sa   svojom   bakom   zapjevala,   i   to   je zazvučalo sasvim lijepo: 

Jedem šećer, pijem vinozato mi je tako fino!

Annie je to glazbalo smatrala u najmanju ruku užasnim, no dok je svirala  na  njemu,   svi  živnuše.  Petrus   je   izmijenio   tekst  na  vlastitu ruku, pa je tako i pjevao:

Jedem sira, pijem vino,zato mi je tako fino!

Za tu promjenu svi mu zapljeskaše. Odjednom se Henny nađe pokraj peći lagano oslonjena o to prekrasno djelo u kamenu. Namjeravala je pjevati.  Bježim   odavde,   pomisli  Annie.   No   istodobno   je   znala  da  će ostati. Ako se budu smijali, pogledat će Henny ravno u oči i pokušati joj zadržati pogled. Tako je bila pokušala tamo na Malarvagu. Ake i Henny došli   su   na   neku   društvenu   večer.   Najprije   su   slušali   lascivnosti   s pozornice   u   reviji   koju   su   izvodili   učenici,   nijednoga   trenutka   ne mijenjajući   izraze   lica   na   kojima   se   odražavalo   vedro   prihvaćanje predstave i blaga odsutnost misli. Poslije su, na nagovor ravnateljeve supruge, i sami došli na pozornicu. Henny je pjevala, a Ake ju je pratio 

293

na neugođenom pijaninu. U početku su učenici samo zamorili i strugali stolcima. 

No kad je Henny zapjevala...Pogled tvoj me svu obori,

od plamena on je gori....pri  čemu je prema Akeu dobacivala vatrene poglede, dok je ovaj 

žmirkao iza svojih debelih leća, neki su počeli svašta dobacivati. Onda su   se   stali   javljati   različiti   loše   prigušivani   zvukovi.   Mnogi   su   se podnapili   piva   pa   su   se   podrigivali.   Pojedinci   su   se   smijali   tim zvukovima, a onda je nastao opći urnebes i treskanje oborenih stolaca. 

Henny je zabacila glavu i glasno otpjevala do kraja: Zbog mladosti užarene

ostao si ti uz mene.Kad je započeo ples, oni su nestali. Annie ih je našla u svome stanu. 

Sjedili su za kuhinjskim stolom uz ugašeno svjetlo i ispijali svako svoju čašu konjaka iz Akeove džepne bočice.

A sada je ovdje na Stjarnbergu Henny zapjevala, a Annie, premda je mislila da joj  majka sanja, popratila ju je na harmoniju. Hennyin je glas bio pun i bogat.

Maybe he’s lazymaybe he’s slowMaybe I’m crazy,

maybe I knowCan’t help lovingthat man of mine

(Možda je lijen,/ možda polagan./ Možda sam luda,/ možda znam./ Tek voljet’ ga prestat’ ne mogu!)

U 40­im se pojavila u reviji Show Boat /Brod kazalište/. Gunđala je naokolo po pozornici u ulozi Nolieine majke oštra jezika. No sanjala je o ulozi odbačene Julie. Sad je pjevala upravo njezinu pjesmu i svi su je 

294

netremice   promatrali,   a   Annie   bješe   spremna   udariti   ravno   u   lice svakoga kome bi se njezina majka sada učinila smiješnom. 

No nitko nije tako mislio. Sve ih je dirnula svojim tamnim glasom. Onda  je  Mia morala  ponovno zapjevati.  Otpjevala   je  pjesmicu Kada mišić  ide   van   i   svi   su   joj   oduševljeno   zapljeskali   govoreći   da   je naslijedila   bakin   glas.   Tada   je   Henny,   a   prema   obrascu,   koji   je neprekidno   zlorabila   već  petnaest   godina,   trebala   reći:   »Glas!   Ni govora,  dragi  moji.  Glas se  nalazi  tamo.«  I  onda bi  svi  pogledali  na Annie. Međutim, Henny ovaj put nije rekla ­ ništa.

Gotovo je, razmišljala je Annie kad je i opet nastao žamor. Ništa više nije očekivala. Prestara sam. Više me nikada neće gnjaviti.

Osjećala je pustoš, a ne olakšanje. A kako se osjećala Henny? Kako će   preživjeti   sada   ­   bez   pouzdanja  čak   i   u   svoju   kćerku?   Annie   je oduvijek   bila   uvjerena   da  će   Henny,   kad   je   prestanu   angažirati, jednostavno poludjeti. Sve do umirovljenja Ake je nastavio svirati kao pijanist po restoranima i bio korepetitor. Prestao je s time na dan kad je dobio mirovinu i nije se žalio da mu nešto nedostaje.

Kad je Annie maturirala i krenula u Višu glazbenu školu, a poslije i na Pedagošku akademiju,  Hennyni su se nastupi vrlo prorijedili.  No Annie   je   naslijedila   njezin   glas   i   trebala   je   postati   školovanom pjevačicom. 

(»Školovanje! Zamisli da sam ja mogla imati pravo školovanje!«) No Annie se nije usudila stati na pozornicu. Osjećala bi se loše i počela znojiti. Bojala se da će se onesvijestiti i nikako nije uspijevala uskladiti svoje disanje. 

No  Henny   je   rekla  da  će   joj   to  proći   kad   završi   sa  školovanjem. Međutim,   Annie   nije   posjedovala   ono   stoje   Henny   još   uvijek   znala. Način vrtenja stražnjicom, među ostalim. 

Annie se bolje snalazila s crkvenim pjevanjem. Tamo je nitko nije morao vidjeti.Već se tijekom druge godine na višoj glazbenoj školi našla na koru crkava Gustafa Adolfa, Oskara i Gustafa Vaše i pjevala usto na 

295

jednostavnijim pogrebima. Na biranijim i onim najunosnijima pjevao je zbor dvorskih pjevača.

Henny   je   uživala   slušajući   je   u   crkvi   pri  čemu   bi   se   uvijek pojavljivala odjevena u dramatično crne boje. Annie se pribojavala da je ne počnu smatrati glazbeno školovanom pogrebnom babom narikačom. A imala je  i  muke s riječima. Smatrala  je da je najljepša glazba na svijetu stvorena uz riječi koje su u najboljem slučaju bile glupave, ali često i bezosjećajno surove. Potražila im je izvore u Bibliji i pronašla nešto   što   nikada   nije   znala,   jer   se   inače   nije   zanimala   za   religiju: smjesu   praznovjerja,   ratnoga   huškanja   i   mistike   oko   napola   trulih tijela.

No ipak je nastavila pjevati. Bist Du bei mir , pjevala je i vidjela pred sobom   muškarca   s   kovrčavom   kosom   iznad   nabubrjelog   penisa   i naborane   modrosmeđe   mošnje.   Da   bi   postigla   potrebne   tonove, prisiljavala   se   da   u   sebi   prizove   sve   ono   što   joj   se  činilo   toplim   i zemaljski privlačnim nasuprot odvratno razmrskanoj glavi iz koje se cijedila   slina   i  krv,   smrdljivim ovojima   i   zadahu   iz   otvorena  groba. Slikama   bi   tjerala   od   sebe   odsječenu   prorokovu   glavu   što   bulji   sa pladnja, razbješnjela krda svinja i vojnike koji kolju malenu djecu. Kad bi ma samo jednom našla u tim suludim i surovim litanijama nešto što bi   odražavalo   zemaljsku   radost   ili   ljepotu,   ona   bi   se   sva   ispunila toplinom. 

Možda jednostavan  čin prijateljstva prema nekom ljudskom biću ili barem nešto što ne bi bilo izrečeno svečano i po život opasno.

Kao   Aronov   štap   što   je   propupao   na   krvavom   oltaru   u   šatoru Svjedočanstva, a na njem potjerala mladica, procvjetao cvijet i sazreli bademi.

No tako nije moglo ići zadugo. Savjest ju je pekla i pokušavala je, ali nije   išlo.  Ake  joj   je  pribavio   jednosobni  stan na Karlbergsvagenu,  a Annie je znala da je za njega dao uštedu cijeloga svog života. Ne smiješ se zaduživati, rekla joj je Henny. I Annie je prihvaćala sve što je mogla 

296

dobiti   samo   da   bi  živjela   bez   duga:   pogrebe,   tečajeve   pjevanja, uvježbavanje školskih zborova.

Bila je sposobna. Ostvarivala ono za što je bila osposobljena. Svirala je na pijanu ili basu po privatnim društvenim zabavama i zabavama studentskih udruženja. Ali sama pjevati pred slušateljima nije mogla. Kada bi  i  pokušala,  poslije  takva nastupa osjećao bi  joj  se na odjeći kiseo miris znoja. Henny ju je i dalje hrabrila kako  će je to proći, ali Ake više nije ništa govorio.

On je bio smiren i nepokolebljivo dostojanstven čovjek, lijepo odjeven i nadasve pristojan. Oduvijek ga je obožavala. No počela je i shvaćati kako on baš   i  nema velikih ambicija.  Malo­pomalo shvatila   je  da se može raspravljati i o njegovu otmjenom odijevanju. Dvobojne cipele, u bijelom i smeđem, još se nalaze na tavanu. 

Gamaše za niske cipele, koje se nazivaju »pasji kaputići«. Jedan sako s prenaglašenim prugama.

Hennyn  je  život  bio  prava  drama.  Plakala  bi   i   grmjela  kad  bi   je prevarili za kakav angažman ili kad bi dobila kakvu pakosnu kritiku. Međutim, uglavnom je zapravo dobro prolazila. Našla je svoje mjesto: vesele,  grublje,  drugorazredne uloge  junakinja.   Izvodila   je  neukusna dobacivanja riječima i uništavala romantiku u operetama. Tako joj je bilo zapisano i tako je moralo biti. No čudno je bilo što se uvijek činilo kako postoji neka uloga i neka pozornica na svijetu upravo za Henny. Ali, nasuprot tome, ne i za Annie.

Ake je bio dobar glazbenik i posjedovao profinjen sluh. No pokazivao je   začuđujuće   pomanjkanje   zanimanja.   Ili   je   takvim   možda   postao tijekom godina? Annie se nije mogla sjetiti da bi on ikada svirao kod kuće,   i   to   nešto   drugo   osim   onoga   što   je   Henny   bilo   potrebno   kao pratnja. On je ­ čitao.

Bio je kratkovidan i imao naočale s debelim lećama iza kojih je živio kao   zlatna   ribica   u   okrugloj   staklenoj   posudi.  Čitao   ne   tijekom desetljetnih putovanja autobusom i tijekom života u jednosobnom stanu 

297

u kojem je Henny neprekidno brbljala,  vježbala i  čistila usisavačem. Imao je kožnatu tašku s velikim metalnim dugmetima kojima se Annie voljela   igrati.  U njoj  bi,   tako pretrpanoj,  prenosio  knjige  u Gradsku knjižnicu ili ih donosio odande. To je Annie uzela kao stvar samu po sebi razumljivom, baš kao što je bilo samo po sebi razumljivo da je ujak Jote  u   svom  životu  pročitao   samo   jednu   knjigu,  uspomene  velikoga lašca zvanog Kalle Mo’ller.

I ne razmišljajući o tome, sama je Annie postala čitateljicom. Kad je završila   sa   školom   i   pobjegla   iz   one   rasklimane   drvene   kuće   u Enskedeu, željela je imati samo jednu stvar ­ vlastitu sobu. Da negdje može imati svoj mir. Čitati. No tada je bila primljena u Višu glazbenu školu   i   tako   počela   studirati   pjevanje,   a   Henny   joj   je   neprestance govorila kako je predivno i bajoslovno postati pjevačicom.

Poslije   dobre   dvije   godine   shvatila   je   da   neće   uspjeti   na   Višoj glazbenoj  školi   i  da  će  joj  biti  pametnije  ako se prebaci  na glazbeni smjer Pedagoške akademije. Bio je to poraz koji nije mogla podnijeti. Našla se u potpunom stanju mirovanja, nesposobna da prekine, ali isto tako nesposobna da pjeva. Tada se pojavio Sverker Gemlin kao jedan od njezinih profesora.

Predavao   je   harmoniju   i   kontrapunkt.   Bio   je   to   miran   i   osjetljiv čovjek. Mia je naslijedila njegove smeđe oči. Gledali bi jedno drugome u oči i tihim glasom pričali o svakodnevnim stvarima. Satima bi ležala na svojoj postelji i raščlanjivala ono o čemu bi pričali. Jednom su se držali za ruke. U taksiju poslije neke proslave. Ruke su sakrili ispod njezina kaputa.

Živjela je opreznim i suhoparnim  životom. Seksualno nije bila bez iskustva. Imala je neke gotovo šaljive odnose. Premda baš i nisu bili tako veseli kad bi ih se prisjetila. No kad se pojavio Sverker, kao da se upalila suha trava. Jednoga je prijepodneva stao iza nje uz aparat za fotokopiranje i natisnuo se uz njezinu stražnjicu. Nije ju poljubio, već joj je samo usne pritisnuo o zatiljak nakon što joj je odmaknuo kosu da 

298

bi dopro do njega. Ruke su mu bile na aparatu. Vidjela ih je sa svoje jedne i druge strane. Gornji su mu zglobovi prstiju postali blijedi. Imao je jaku erekciju što je osjetila kroz odjeću. Stajao je trenutak tako, ne baš posve mirno, a ona je mislila da će se onesvijestiti.

Dvije večeri poslije ona je ostala u prostorijama škole znajući da on ima predavanje.  Sreli  su se u hodniku i  onda dugo ostali  stajati  na pristojnoj udaljenosti. Nekoliko minuta poslije već su bili zaključani u njegovoj radnoj sobi. 

Ona se bila prije okupala i kupila grudnjak s čipkama. Izvršila je sve pripreme i ne razmislivši jasno o njihovu smislu.Ošamućeni požudom, pokušali su se snaći na uskom, modrom kauču u njegovoj sobi. Najteže je bilo izbjeći naslone za ruke izrađene od brezovine. Mogla je jedino odabrati: ili da joj se taj naslon za ruke nađe pod glavom, a što je bilo opasno, ili da joj se glava nađe izvan kauča.

Poslije su se sretali kod Annie. Doduše to nije bilo baš  često. On je, naime, imao My. Vjerojatno se ona i nije zvala tako, ali ju je on tako nazvao. Stajalo je tako i u telefonskoj knjizi.

Annie   je  znala  buljiti  u  adresu u  Angbvju  i  u   telefonski  broj,  ali nikada nije nazvala.

O svome je braku pisao s ljupkim okolišanjem. Govorio je, primjerice, kako treba čuvati ono što imamo. A ono što je on imao bila je My, pa djeca Jesper i Jannika, zatim kuća u Norra Angbvju i ljetnikovac na Kullenu zajedno s Myjinim roditeljima. A Annie  je   imala jednosobni stan u Karlbergsvagenu i svoju skupocjenu slobodu. 

Mnogo je govorio o tome, ali je Annie započela s tom temom.Kad je došlo ljeto, on je s obitelji otputovao na Kullen. Za to vrijeme 

ona nije mogla doći u dodir s njime. Nisu se ni dopisivali. »Bilo bi to nemoguće,   jer   tamo  živimo   tako   blizu   jedni   s   drugima«,   glasilo   je njegovo objašnjenje. Prevrtala je i prevrtala u svojoj glavi te njegove riječi. Gdjekad bi u mislima vidjela svu tu obiteljsku cjelinu s punicom i 

299

puncem,   djecom   i   prepeličarom   španijelom   kao   neko   veliko   zmijsko leglo u pohotnom drhturenju.

Pjevala je na ljetnim svadbama i vodila zborove na srednjoškolskom tečaju za odrasle toga ljeta. U srpnju je nekoliko dana bila kod kuće i koristila se prigodom da ode na Višu glazbenu školu i tamo kopira note. U   predvorju   je   naletjela   na   Sverkera.   On   je   znao   njezin   raspored vremena.   Ispisala   mu   ga   je,   naime,   na   cedulji   ako   bude   slobodan tijekom ljeta.

Objasnio   joj   je   kako   je   došlo   do   njegova   iznenadnog   povratka   s Kullena, a on je zaboravio koje će ona dane biti u gradu, ona je uvidjela kako stvari stoje.

Na scenu je stupila razbješnjela žena. Nije to bila ona, već Hrangane iz Wagnerova Tristana i Izolde ili Medeja. 

Njezin   je   istup   trajao   svega   jedan  dobar   sat.  No   to  bješe   sasvim dovoljno  da se  on zauvijek  povuče.  Tom ju  je  prigodom smirivao  na modrom kauču. Nije sa sobom imala pesar jer nije znala da će se sresti. Prekinula   je   studij   na   Višoj   glazbenoj   školi.   Bilo   joj   se   vrlo   teško podsjećati na vrijeme prije negoli je shvatila da je zatrudnela.

Našla se u oku oluje. Tuga i mržnja. Nepokretni. No poslije se nije mogla sjetiti kako je to bilo.

Čim joj je postalo sasvim jasno da je trudna, odlučila se prijeći na Pedagošku akademiju.  Akeu i Henny je  ispričala da  će dobiti  dijete. Kad su bile same, Henny joj rekne:

­ Što namjeravaš učiniti?Mislila je pritom na pobačaj. Premda ne bi tu riječ nikada stavila u 

svoja usta. Annie je prvi put u životu znala što želi učiniti. Budući da će dobiti   dijete,   mora   se   pobrinuti   i   za   posao.  Uzdržavati   sebe   i   svoje dijete,   a  ne  vrzmati   se  naokolo.  Ne  više  pjevati  po   sprovodima.  Ne upuštati se u odnose s oženjenim profesorima. Ništa više od onoga kako je dotada bilo. Samo dijete i ona.

300

Isprva   je   namjeravala   iznijeti:   otac   nepoznat.   Bila   bi   to   osveta. Međutim, on je neće osjetiti. Uvidjela je da bi to bilo nepravično i prema djetetu.  Pomislila   je  što  ako dobije  muško dijete.  Dječak ne bi  smio odrastati ne znajući barem za ime vlastitoga oca.

Sve je to skupa bilo strašno nezgodno pa je o svemu tome razmišljala za dugih šetnja. Jesen te godine bješe vrlo kišovita. Osjećala se potpuno rastočenom, išibanom kišom i vjetrom. Razmišljanje ju nije vodilo ni do čega.   Htjela mu je nauditi,  ali  nije mogla. Nije bilo drugoga načina osim da piše Miji, ali ipak nije htjela biti tako opakom. No ako ne bude zla, neće moći doprijeti do njega.

Malo­pomalo izvukla je iz sebe klicu osjećaja odvratnosti iz koje je sve to niklo: plašila se da bi on mogao svoje očinstvo staviti pod znak pitanja.   Bio   je   to   strah   nalik   onome   od   kritika.   Netko   bi   mogao jednostavno napisati kako joj je glas tanahan, preoštar i beznadno slab, a nastup usiljen.

Ni s kim drugim nije spavala osim s njime kad  je sasvim u početku, potpuno ošamućena, krenula u odnos i ne znajući hoće li taj odnos imati ikakvu budućnost. Međutim, što je mislio on? Bio je kao oduzet, ništa joj nije vjerovao i postavio isto pitanje kao i Henny:

­ Što namjeravaš učiniti? Odgovorila   mu   je   kako   ne   namjerava   učiniti   ništa   drugo   osim 

obrazovati   se   za   učiteljicu,   a   njemu   je   ispao   komadičak   bademova kolačića u šalicu s kavom. Raskvasio se, a on ga je malko predugo držao u zraku. Sjedili su u kavani u kojoj je bilo vrlo toplo. Nijedno od njih nije skinulo kaput, a njemu su izbijale kapljice znoja s ruba kose na čelu. Razmišljala je: hoće li se on pojaviti s božičnim darovima? Ili na djetetov rođendan? Što ću u tom slučaju reći?

­  Jesi   li   o   svemu dobro  razmislila?   ­  upitao   ju   je.   ­  Mislim da   je posrijedi   velika   odluka.   Moglo   bi   se   pronaći   i   neko   drugo   rješenje. Recimo tako.

301

Ni on nije htio izreći riječ ­ pobačaj. Onda su se rastali. Znao je da se djevojčica zove Mia i nadnevak njezina rođenja, ali ne i gdje se nalazi. Nije   ni   slutio   da   je   njegovo   uzdržavanje   za   dijete   sada   bitno   za postojanje  zajednice  na  Stjarnbergu   jer   je  pastor  Wigert  odnedavna obustavio svoja plaćanja.

O Sverkeru nije nikada mogla razmišljati razborito ili ravnodušno. Makar je prošlo već sedam godina otkako je na modrom kauču smirio njezin izljev bijesa.

­ A gdje ti je tvoj efeb ?                                               ‘Henny je dalje pričala s Petrusom. No Annie bješe sigurna da je čula 

»štihvort«.Događalo  se to   i  prije.  Hennyni  izljevi  prijateljstva pristizali  su u 

kontroliranim   valovima.   Ništa   se   nije   ispitivalo   dok   su   plamtjeli osjećaji. A onda bi došlo do munjevitoga napadaja. 

Efeb?  Nešto  s  operetnim prizvukom? Mladić  s  rijetkim dlačicama. Sad joj se umor javio jače nego ikada prije. Nije mu uspjela izbjeći.

Jasno hladna poruga. Zato što je znala, naslućivala, nanjušila, ali ­ što? Nešto više od rascjepa. Žalost i umor. 

Strah. Ne, to nije mogla naslutiti.Henny joj je vrlo uredno pisala unaprijed i javila kako namjeravaju 

doći, a i Annie joj je vrlo uredno otpisala kako to ne dolazi u obzir. 

________________________________________________________________Efeb:  u antičkoj Ateni naziv  za mladića u osamnaestoj  godini,  slobodnoga podrijetla,  koji  se uvodio u vojnički   popis 

novaka.

Nitko ih nije mogao dočekati u Crnoj Vodi, jer je jedino Dan imao auto,   a   sad   je   bio   zauzet   poslovima   za   zajednicu.   No   Henny   se   po običaju nije dala zaustaviti, što je Annie vrlo dobro znala. 

Trenutak kad se pojavila pokraj potoka bio je u svakom slučaju nešto što je objašnjavalo. Premda ovakve stvari uvijek i neminovno postanu 

302

jasnima.   Prije   ili   poslije.   Gori   je   bio   trenutak   kad   se   onaj   podebeo liječnik okrenuo i doviknuo joj: »Kakve to hlače imate na sebi?« Čim se vratila kući, skinula je te hlače sa sebe. Bješe to nešto doista gadno.

Što više, i to se moglo nazvati trenutkom objašnjenja. Premda ne i odlučujućeg. Ona sama nije mogla ni o  čemu odlučivati. A to joj se u životu opetovano događalo. Uz razdoblja mirovanja. »Kao da se to tebe uopće   ne   tiče«,   govorila   joj   je   Henny   u   vrijeme   kad   je   Annie odugovlačila   s   glazbenom   školom.   I   onda   poslije   na   Malarvagu.   U početku je sve krenulo po dobru. Bila je zadovoljna na neki tupav način. Što je poslije polagano prešlo u nekakvo stanje mirovanja. Iako ona to nije zamijetila prije negoli se pojavio Dan i počeo je ispitivati o njezinu životu. Namjeravala je spaliti te traperice. No nije točno znala gdje bi to učinila. Nitko je ne bi smio vidjeti pri tome. 

Usto, ta teška pamučna tkanina sigurno neće lako gorjeti. Uvidjela je da su se zato i sačuvale. 

Bile  su  promočene  visoko na  nogavicama kad  ih   je  vidjela  visjeti pokraj šatora. Preko smrekine grane. Morala ih je kroz cijelo to vrijeme ipak prepoznati. Ona rešetka od konaca na stražnjici. Etiketa. 

Kao da se ona sastojala od dvije osobe. Jedna koja je znala. I onda jedna koja je bez žaljenja navukla na sebe traperice jer joj bješe dosta hodanja u suknjama. Odrezala je preduge nogavice. Preduge i za Dana. O tome je barem trebala razmisliti.

Međutim, nije.  Tek kad je  liječnik doviknuo za njom ­ dakako, ne imajući  ni o  čemu pojma, a u što se uvjerila poslije »Kakve to hlače imate na sebi?«, njoj se objasnilo.

Zaželjela ih je istoga trenutka svući sa sebe. Mislila je da će povratiti na onoj stazi.  No umjesto toga ona je samo potrčala,  i  u glavi  joj   je udaralo: on laže, on laže, on laže...

Naslućivala je da ne postoji nikakav vidikovac s kojega bi se moglo vidjeti ono mjesto na kojem se nalazio šator. I u to bješe uvjerena. 

Ipak je on bio dolje pokraj šatora. 

303

Ili su tamo dolje bili svi skupa? Nastavljao je lagati premda je obećao da će ispričati sve kako je bilo. Nikada on nije spavao u Nirsbui. U noći je sanjala da se vratio i da leži pokraj nje. Od njega je dolazio jak miris; iz njegova tek opranoga tijela izbijao je miris gljive zvjezdače, jesenji i smeđ,   i  ona ga je sad ponovno prepoznala. U snu su izmijenili  svoje tekućine i one su tekle iz nje kad se već bila probudila; plakala je i bila mokra.

Hanny   je  čeprkala   i   opipavala.   Slutila   je   nešto,   možda   ne   ono najgore. Mislila je da se Annie počela zamarati, da je sazrela za omanji napadaj na sebe.

Efeb.Annie se gadio osjećaj da bude smiješnom, a Henny je to dobro znala. 

U tom je pogledu bila,  naime, nalik svome ocu, a Hanny ih je oboje dobro znala.  Oni su bili  zadaća njezina  života koju je  bila prisiljena valjano naučiti.

Namjere su joj,  naravno, bile dobre. Annie je pokušavala zamisliti Miju   kao   odraslu   osobu.   Miju   kao   nerazumno,   možda   smrtno zaljubljenu.

Miju izbačenu iz ravnoteže, jednostavno rečeno.Stigla je večer i ona se povukla. Ovce su pasle uz potok pa im priđe. 

Pucketalo je dok bi otkidale travke. Ubrzo su se okupile oko kamena na koji je sjela. Ovca predvodnica prva je legla da bi preživala, a njezin se burag izbacio.  Puhala je kroz nosnice.  Uzdah. Zrak bješe prohladan, kukci se više nisu usudili pojavljivati. Vime joj se smežuralo, a kvržice od uboda kukaca su zacijelile.  Ponovno bješe bređa.  Gurala   je  svoju dugu,   lagano   povijenu   njušku   u   Annienu   ruku.   Annie   je   osjećala njezine   tvrde  čeljusne   kosti   i   meko   tkivo   između   njih.  Čvrsto   ju   je stisnula. Nastao je neki umor u travi i lišću. Blijedilo je i uvijalo se. Započelo je uvlačenje u sebe. Prema korijenu. 

304

Prema posteljici. Nije to imalo nikakve veze sa spoznajom. Događalo se. Pulsiralo kao voda u preplavljenoj mahovini pokraj stijene. Udari bila, koji nježno dotiču rese ravnih mahovina prečica.

Eh, da nas povede sa sobom! Da se pomičemo s lagano pulsirajućom vodom, a ipak ostanemo nepokretni. Poput bilja što raste u vodi, kao voščike i vodene lobelije.

A onda joj nadođe snažna želja da iskuša svoj glas i provjeri jesu li joj mišići ošita još uvijek onakvi kakvi bi trebali biti. Da provjeri posjeduje li opseg glasa kojim može doseći najniže tonove. Krenula je malo dalje. Ovce   je   nisu   pratile   preko   potoka.   Kad   su   im   se   loptice   napola prežvakane   hrane   vratile   iz  želuca,   njihove   su   ih  čeljusti   počele ponovno prežvakavati. Pritom su dobile izgled neusredotočenosti.

Popela se malko po brdu od škriljevca i najprije pokušala sjedeći. U takvu položaju nije bilo ni govora da  će izvući  bilo  kakav ton. Tada primijeni neke vježbe i osjeti kako joj je glas počeo bujati. Pjevala je. Bio je to snažan osjećaj, upravo onakav kakav je imala nekada. Tonovi joj se nisu gubili, pa ni osjećaj. Pjevala je:

Zemlja me hrani, voda mi okrjepa,to je i razlog što tako sam lijepa!

Neprestance   je   ponavljala   ta   dva   stiha   ispunjena   tonovima   i osjećajem možda najsnažnijim koji je ikada doživjela.

Zemlja me hrani, voda mi okrjepa,to je i razlog što tako sam lijepa...

Istodobno je bila svjesna kako bi joj, da ovdje dolje nisu bile ovce već ljudi,   osjećaji   bili   ispunjeni   tjeskobom  i   strahom,   i   odjeća poprimila kiseo miris znoja. Priroda joj je pružila dar. Ali samo jednu polovicu.

Dok   se   vraćala   između   ovaca,   sve   su   podizale   glave.   Na   pasištu zavladao muk. Iz dimnjaka nije izlazio dim. Kad je ulazila, vrlo je tiho otvorila vrata u nadi da već svi spavaju.

305

***

Dopustili su mu da iz obora za sobove iziđe s Galmom. I da viče na 

njega.  Međutim,  njemu  je  zapravo bilo  drago da nakratko može biti sam. Dužnost mu je bila da se kao jedan od Tuoma Balteovih momaka brine za njegove  žigosane sobove, no bilo mu je u onom vrtlogu tijela, papaka i rogova teško razlikovati one koji su žigosani. 

Čulo   se   pucketanje,   gaženje   i   glasanje  životinja.   Najveći   rogovi sobova   lebdjeli   su  ponad stada.  Sva   ta  gomila  životinja  djelovala   je mrljasto sivo, tek su se poneki bjelkasti sobovi isticali u krdu. Dokle mu je pogled dospijevao, podrhtavao je ispred njega taj škriputavi, zujavi i hrakajući kotač životinja što se vrtio. Zvukovi papaka 

čuli svi se kao otkucavanje kakva golema sata.Galm je bio posve divlji. On nije čuvao stado kao ostali laponski psi, 

već je ­ lovio. Dok se Johan borio s Galmom, netko mu je stao prilaziti.­ Dov biene dan hinkoe!Johan nije razumio premda je mislio da bi trebao razumjeti makar 

dio rečenog. Kad je dobro pogledao dolaznika, vidio  je da je to Oula Laras.  U  prvi   ga   je   trenutak   teško  prepoznao,   jer   je   taj  čovjek  bio mnogo niži u odnosu na sliku kakvu je Johan nosio u sjećanju. Koliko se prisjećao, crna mu je kosa ispod kape onda bila prošarana bijelim vlasima, kao u kakva jazavca. ­ Kakvog to divljaka imaš uza se. Je li to Sibirac? 

U brzini Johan potvrdi, ali se poslije grdno pokajao zbog toga. Prva stvar   koju   je   ikada   izrekao   Ouli   Larasu   nije   bila   baš   istinita.   Tek dijelom. No sada je već bilo prekasno jer Laras uhvati psa za šiju i reče:

­ Od te vrste pasa trebao bi stvoriti zapregu. I onda se natjecati.

306

­ Da, pomislio sam na to ­ uzvrati Johan, premda ni to nije bilo baš točno. No izišlo mu je iz usta u isti trenutak.

­ A čiji si ti?Bilo mu je na usnama da kaže kako je Perguttenov bratić, no upravo 

im je u tom trenutku prilazio sam Pergutten i Johan se sjeti o čemu su se  njih  dvojica  dogovorila  u   školi.  Pergutten  se  više  nije  želio   zvati Pergutten, dakle »Perov dječak«. Stoga Johan reče:

­ Ja sam bratić Larsa Dorja.­ A on je sin Torstena Brandberga ­ dometne Pergutten.­ I Gudrun ­ završi predstavljanje Johan.Nikako   nije   uspio   vidjeti   kako   je   Oula   Laras   reagirao   kad   je   to 

saznao, jer se nije usudio dići pogled. Lice mu se zarumenjelo i znao je da mu je postalo crveno kao plamen. Laras rekne nešto Perguttenu što Johan nije razumio. 

Onda Laras podvuče jezik ispod usnice, dohvati grudicu burmuta i ispljune je. Zatim svijenim kažiprstom istrlja prednje zube, nasmije se pokazujući sada čišće zube negoli su bili malo prije i reče:

­ A sad idemo svatko na svoj posao, momci!Galm je zalajao jer je po Oulinu glasu razabrao da će se sada nešto 

dogoditi, a onda je još dugo lajao za Oulom, kad je ovaj ušao u obor za sobove i nestao iza uzvrtjele struje životinja

Uto je,  unutar ograde obora,  jurila u smjeru kretanja kazaljke na satu.

­ Što ti je ono rekao? ­ upita Johan Perguttena.­ Rekao je: »A tako, ti  ćeš se ovdje školovati.« Pergutten je zatim i 

sam otišao  u  ograđeni  prostor   i  Johan  je  gdje  kad  zamjećivao  blizu Larasa, a kad što daleko od njega. Njegovo se laso vijalo zrakom da bi napokon uhvatio i stao uz pomoć svoga oca vući soba mužjaka. Životinja je   pokazivala   svoje   bjeloočnice   i   zamahivala   rogovima.   Kad   su   je dovukli  do klaonice,  sob se sa sve  četiri  upro o zemlju pokušavajući pobjeći od mirisa krvi i zvuka pile. Dizelov je motor zujao jednoličnim 

307

tonom, a voda je prštala iz cijevi na pumpi pokraj potoka. Vidio je kako gavrani   lebde   nad   gomilom   glava   i   rogovlja.   Međutim,  čuti   ih   nije mogao.  Oula  Laras   je  uzviknuo  kad  ga  je   jedan od  mužjaka  gotovo oborio.  Dok je trčao naokolo, nož  mu je poskakivao za pasom. Dug i povijen.   Bit  će   da   je   to   bio   onaj   isti   nož.   Johan   se   pokušao   svega ponovno prisjetiti. No i sada je sve prebrzo prolazilo.

Onoga je puta bila travanjska zima s jakom svjetlošću i tišinom nalik staklenu zvonu oko planine. A sada svi psi laju, motor generatora bruji, a pila za kosti cvili. Tek je nazirao kapu sa štitnikom. Narančastu s bijelim slovima sprijeda. Izgledala je zgodno.

­ O, gade jedan! ­ vikao je Oula Laras tamo unutra. ­ Zar se nećeš umiriti, prokletinjo!

***

Ušli  smo u mračnu šumu. Kroz grane drveća probijale se tanke 

zrake   svjetlosti.   Osjećao   se   jak   miris   lišajeva.   Kao   iz  životinjskoga krzna.  Malo   je   lišća u   toj   jedva  osvijetljenoj   tami.  Breze  su obrasle crnim lišajevima. Miris badema izbijao je  iz kiselosti   i  truleži.  Jak i sladak. Hoćeš li da krenemo za njim?

Ja ne znam tko si ti. Ponekad samo nazrem neobrijan obraz i okrugle naočale onakva oblika kakvom smo se prije smijali. I ogrtač  od krute vunene tkanine. Nećemo se predstavljati jednu drugome. Ne bi to bilo dobro za nas. Ići ćeš sa mnom.

Tamo   unutra   postoji   jedan   vuk.   Vučica.   Ona   tumara   rubom vidokruga.

Što  ćemo  učiniti   s  njome?   Imaš   li   skuter?  Da   je   zima   i  da   imaš skuter, mogao bi je nasmrt izmučiti.  No sada je ljeto. Po izmrljanom mahovinastom   zemljištu   polegao   je   jak   miris   badema.   Zrak   je   vrlo miran, no kad se imalo krene, donosi sa sobom miris grabežljivica. Što čovjek može učiniti s vukom. Moramo mu se ukloniti. Izići iz šume jer 

308

smo već vrlo daleko od onoga drugog mirisa, poznatog i prisnog koji je gotovo postao gorkim. Nikada mu nismo uspjeli saznati izvorište.

Vučenje   koraka.   Dan   je   uvijek   započinjao   vučenjem   koraka   ili škripom vrata na peći. Petrus bi ubacivao kladu u peć. A onda bi se i opet začulo kako po podu vuče svoje papuče od ovčje kože. Prilazio bi prozoru da očita termometar. Ako bi se čulo struganje, to je značilo da je   okno   prekriveno   džunglom   ledenih   kristala.   Stružući   kažiprstom, napravio bi rupicu za gledanje između bijelih paprati i cvjetova bijelih kata.

Onda bi se u snovima podsjetila šume. A to je izazivalo bol. Postelja je gnijezdo tjelesne topline, no Mijin je vršak nosa bio hladan. Leđa i stražnjicu  okrenula  bi  prema Annienom  trbuhu   i  prsima.  Ležala  bi skupljena kao dijete u majci. Fetus. Annie se obično ispružila. I ona bi znala ubaciti drva u peć.

Petrus je mokrio. Čulo se štrcanje u noćnu posudu. Ljutila se kad bi to  čula.  Već  u studenome morala se premjestiti  u staru kolibu. Oko postelje, u kojoj su spavale ona i Mija, objesila je pokrivače kao neku vrstu zavjesa. Prala se i odijevala uvijek iza tih pokrivača. A kad bi bila prisiljena   noću   upotrijebiti   noćnu   posudu,   pokušavala   se   pomokriti uzdržljivo koliko je najviše mogla. Petrus je glasno štrcao. Ponekad je puštao vjetrove. 

Znala je  čekati dok se on ne bi obukao i možda izišao. Međutim, on nije mnogo spavao. Po cijelu bi noć održavao vatru u peći. Pokušala je dovesti u svijest kako je on ipak bio dobar  čovjek. I zapravo duboko nesretan premda to nikada ne bi rekao. Preko zime Brita se s djetetom nalazila u Robacku. Sada nije mogao otići dolje k njoj gotovo već  dva tjedna. Najprije ga je u tome spriječilo nevrijeme, a poslije je bilo suviše hladno. Nisu primali nikakvu poštu. 

Možda se u poštanskom pretincu nalazilo Danovo pismo. Hladnoća je stanje mirovanja. Njezino vlastito mirovanje je prestalo. Trajalo je sve do onoga trenutka kad joj   je liječnik doviknuo ono u šumi. Iznošene 

309

traperice   već  su   odavna   spaljene.  No   za  nešto   drugo  nije   se   mogla odlučiti. Razmišljala je o pobačaju. Pobačaj u Ostersundu?

No ovo je dijete bilo i Danovo. Premda je zasad samo zametak. Njezin izdanak.  Malena  izraslina koju mora  imati  pravo ukloniti.  Pa on to uopće ne bi trebao znati. Zato mu ništa i nije pisala o tome. Pomislila je da treba pričekati dok se ne vrati, a sada i nije imala nikakve adrese.

Kada će taj zametak postati djetetom? I kada njegovim?Petrus   je   likvidirao   jariće.   Ljudi   likvidiraju   pse   kad   postanu 

agresivni ili loše love. Izraz »likvidirati« bio joj je oduran.Bilo je jutara kad bi se probudila sva prožeta srećom, a nije znala 

zašto. Sanjala je. O čemu? Da spavaju zajedno, naravno. No bilo je tu i još nečega.

Dan joj je objasnio. Danju se tome nije mogla smijati. Ali noću, dok bi spavala, sve to bješe kao na javi. Sve su laži dobile svoje objašnjenje, a on je želio njihovo dijete i želio je živjeti s njima. Ono što je osjećala kad bi međusobno miješali svoje blage tekućine postalo je istinitim.

U pismu nije pisao da se namjerava vratiti. Jedino joj je javljao da je opet   kod   Alveda.   Cijeli   je   mjesec   izvlačio   matrice   na   aparatu   za šapirografiranje   u   nekom   podrumu   u   ulici   Hogberg.   Misli   kako  će pridobiti   jedan par koji  bi nadomjestio Berta i Enelvi.  Pisao je kako radi na tome.

O djetetu i dalje nije znao ništa. Sada je već postalo ­ dijete. Mia bi položila uho na Annien trbuh i osluškivala. Mogla ga je čuti. Čula ga je kao ptice vi zidu od balvana. Udaranje srca i sitni pokreti.  Annie je zaključila da im je Dan oduzeo auto. Sada su svi ovisili  o Yvonninu starom autobusu. Smatrala je to bezobzirnim, no predmnijevala je kako on nije mislio izbivati  tako dugo. Gdje kad bi  ih i  Henry Stromgren prebacio do prodavaonice i pošte u Crnoj Vodi. Jednoga je dana pitao ne stoji li to Annien auto kod staje.

­ Volkswagen boje zubala?

310

Zamolila ga je da sljedeći put kad bude bio dolje pogleda registarski broj.  Kad svi se ponovno vidjeli,  rekao joj   je da je taj broj.  Bio je to njezin auto. Stajao je tu cijelo vrijeme.

Te   je  noći   ležala  budnom.  Oko   jedne  ure,čula   je  korake  po  podu. Čekala je kad će zaškripati vrata na peći. Petrus bi se,  čim bi ugurao nekoliko kladica u peć, odvukao natrag u postelju. Međutim, nikakvo se povlačenje papuča nije čulo. Već šuljanje. Pomislila je onda kako bi to mogla biti Onis koja se pošla pomokriti. Začulo se došaptavanje. 

Zatim   zaškripi   postelja.   Upravo   kad   je   bila   na   putu   da   ponovno zaspi, začuje neki prigušen zvuk. Kao da netko stenje. Nekoliko noći poslije i opet je začula kako se netko šulja. A zatim i opet zacvilješe opruge sa dna postelje, a onda joj ubrzo posta jasno što je to čula.

Smatrala   je  da  su baš   sve   iznevjerili.  Britu.  Zajednicu.  Sjetila  se podrugljivoga   smijeha   Ole   Lennartssona.   Njegove   prljave   aluzije. Ostvarivali   su   ono   što   je   selo   očekivalo.   Podgrijavali   predrasude. Premda tu nije bilo logike. Pa selo nije ništa znalo. Znala je jedino ­ Annie.   Osjećala   se  poput  voajera.   Ili   auditora,  da   upotrijebi   stranu riječ,   ako   takva   za   tako   nešto   postoji.   Smatra   se   normalnim   biti voajerom pred televizijskim ekranom ili filmskim platnom. No koliki bi izdržali   u   takvoj   stvarnosti?   Lagano   stenjanje.   Suzdržano   dahtanje. Ritmička škripa postelje. Radili su to svake noći. Oko jedne ure. Nije Petrus davao poticaj. Marianne je dolazila u njegovu postelju. 

Gdje kad se Annie  činilo da ih potpuno razumije. Bilo što za samo malo topline i bliskosti u ovoj studeni. No kad bi ih čula kako se miču tamo u postelji, u Annie se nikada ne bi javila čežnja za Danom. U njoj bi se jedino budilo gađenje uz pomisao kako je oni samo sprečavaju da snatri o Danu.

Često je sanjarila. U budnome je stanju osjećala strah i gorčinu. U njoj se iznova pojavila stara odbojnost prema Petrusu. Neko je vrijeme mislila sve dobro o njemu. Bio je on zapravo pomalo čudak. Najčešće je razmišljao o sira, pričao biblijskim stilom i sve što bi radio,  činio je ­ 

311

polagano. Ipak, urađeno bilo bi i valjano. No prisjećala se i stvari koje su u njoj izazivale odbojnost prema njemu.

­ Kad se Brita porodila, a novinari stigli na Stjamberg, Petrus je sve preuzeo   u   svoje   ruke.   On   je   pričao   kako   je   to   rađati   djecu   na Stjarnbergu. Tada Annie nije željela čitati članke u novinama. No sada, kad ga ne bi bilo u kući, posegnula je za njima. Pronašla je cijelu hrpu izrezaka iz novina. Skupljao je, naime, članke o umorstvu.

U intervjuu o rođenju djeteta pričao je  kako je  zakopao posteljicu ispod kuhinjskoga prozora.  Od nje,  po njemu, nastaje  dobro gnojivo. Učinio je samo ono što se radilo i prije. U stara vremena, kao što je uvijek   govorio.   Međutim,   nije   shvaćao   da   se   u   ta   stara   vremena posteljica   na   neki   način  žrtvovala   kako   bi   zemlja   postala   jednako plodnom kao što   je  bila   i   ta  žena.  Petrus  je  smatrao da se  radilo  o gnojivu. Nije to bilo samo glupo već i ­ odvratno.

Poželjela je otići odavde. Mutna, ali postojana želja. A onda je došla studen. Bješe prehladno da se spušta na skijama. No jednom je ipak pokušala. Bilo je minus dvadeset i sedam stupnjeva, i to je bilo prvo jutro  od  gotovo  dva   tjedna kad   je  bilo  manje  od   trideset  stupnjeva. Međutim,  kad   ju   je  od  brzine  na  prvom spustu  dohvatio   samo slab vjetar, stale su joj se smrzavati suze. Činilo joj se da će joj oči prsnuti poput stakla, pa se vratila.

Pružila   je   ruku   i   zgrabila   svoju   islandsku   vestu,   hlače   i   debele vunene  čarape.  Dok  je Annie  ispod pokrivača od krzna navlačila  na sebe odjeću, Mia se nije budila. Onda ju je tako zaogrnula pokrivačem da su izvan njega provirivali samo čuperci svijetlo­crvene kose.

Vruće je bilo jedino u blizini peći. Prozore su potrpali pokrivačima i ovčjim kožama kako bi onemogućili propuhivanje. Virila je kroz rupicu koju je Petrus ostrgao na ledenom oklopu prozora.

Prošlo   je.   Studen   je   isparila,   vode   su   krenule.   Barem   one   na prozorskim   oknima.   Kad   bi   lagano   dahnula   po   ledu   na   prozoru, pretvarao bi se u vodu i otjecao.

312

Gotovo je.Ja nisam nepomično mjesto kojem ćeš se vratiti. Ja nisam označeno i 

ograničeno. Ja se događam. Pokretljivost. Kad joj je Onis pružila vrč s čajem pomiješanim s: mlijekom, rekla joj je:

­ Danas idem dolje.

Snijeg bješe suh. Kristalizirani prah koji se kovitlao oko vršaka skija. Poslije studene noći nije bilo nikakvih tragova na pašnjaku. Lisice su mirovale,   a   tetrijebi   su,  čini   se,   sveudilj   bili   usvrdlani   u   snježnu prašinu.

Poslijepodne, kad bi svjetlost ugasla,  povorka sjenica uvukla bi se ispod zaklona pod strehama i  po rupama od zaglavaka po zidovima kolibe.  Čulo   ih   se   kako   šuškaju.   Tjelešca   od   po   dvadesetak   grama stisnuta jedno uz drago tijekom noći, sićušna srca koja su kuckala kao jedno. Sada su se na suncu pripijala uz grude loja.

Visoko   gore   Bjornfjall   se   tako   bijelio   na   suncu   da   je   bilo   teško zadržati   pogled   na   njemu.   Sunčeva   užarena   jezgra   slijedit  će   je   i zablješćivati   kroz   dva   i   pol   sata.   Nebo   bješe   nekako   razrijeđeno   i svijetlomodro, no na zenitu crnjelo bi joj se pred očima. Sve su planine bile bijele s oštrim, tamnomodrim, sjenovitim stranama. Po vrhuncima sjajio se led.

Niže uz potok vidjeli su se ptičji tragovi. Lještarka je izvezla mrežu svojim nogama, cupkala pupove breze, prosula ponešto i ostavljala za sobom sićušne i suhe izmetine.

Sad je već ovo tlo poznavala bolje od ikojega. Znala je čemu nalikuje mahovina   ispod   snijega   prožeta   lišajevima   i   blistavim   grančicama. Sjećala  se  kiselkastog  mirisa  zemlje.  Po  vlazi.  Kad  se  probije   ispod snijega, i njezin  će  život početi mirisati svojim spolom, mirisati poput vlažne kose.

313

Uspela se visoko iznad pasišta.  Pod nanosima snijega breze su se snizile za gotovo metar i pol.  Duboko unutar njih zadržao se maleni ostatak   topline.   Tamo   je   vladalo   neko   polusneno   stanje,   zatišje. Nekakva oskudica.

Ušla je skijama u šumu. Dovde novi snijeg nije stigao. Skije su greble o   ledenu  koru   ispod   smreke.  Sam Bog  zna  kako   to   zvuči  dolje  kod voluharica. Bila je na putu prema zvuku koji se čuo sve tamo gore na Stjarnbergu. 

Gdje­kad   udaljenije,   ovisno   o   vjetru.   Za   tihih   se   dana  čuo neprestance. Bučalo je dan za danom. Više i nisu govorili o tome.

Annie se plašila hladnoće. Dijete ju je otežalo, a u trbuhu je ta težina rasla i rasla. Sa svakim proteklim tjednom više se bojala.

Kad takne nas se gorka smrt...Tako je nešto bila pjevala nekoć u nekoj crkvi. Doduše, tada još nije 

shvaćala što ovo »takne« ovdje znači. Približiti se. U stvarnosti.Hladnoća je stanje mirovanja. U meteorološkim izvješćima govore da 

visoki tlak leži sasvim mirno. Smrt nas se dotiče. Petrus je smatrao da je ona bolesno sumorna. Pa zar nije glupo previše pričati?

Sad ih je petoro ostalo na Stjarnbergu. Uz njih tri mačke i jedan sivi pas. Devetnaest koza. Jarac. Osam kokoši.  I štakori.  Ne samo kućni miševi koji bi noću šuškali po podu. Već veliki štakori što su izglodali rupe u drvenim sanducima sa žitom i krmivom od repe.

Lotta   je   otišla   u   rujnu.  Poslala   im   je   više   razglednica,   uvijek   sa slikama   mačaka   na   njima.   Uvjeravala   ih   je   kako  će   se   vratiti   na proljeće. A onda su odjednom razglednice prestale stizati.

Je li umrla? Injekcija u nekom zahodu. Neki luđak? Kakvih li misli. Kad   takne   nas   se   gorka   smrt.   To   je   morbidno,   rekao   bi   Petras. Hladnoća je smrt. Nisko sklupčan život. Preliven voskom. Bez tekućine. Bez pulsa. No u meni krv pulsira. Voda u maternici miče se zajedno s pokretima štapova i micanjem skija.

314

Sad je uspjela čuti vodu. Planinsku rječicu. Rječicu Lobber. Isti zvuk koji se čuo i prije negoli je rječica dobila neko ime. Sišla je do rječice, ali sada više nije  čula onu buku prema kojoj se bila uputila. Huka vode bila   je   ovdje   jača.   A   i   struja   brža.   Po   kamenju   bilo   je   zasniježene mahovine, ledenih  čipaka i  konaca. Valovi su hvatali  odraze sunca i polagali pokretnu mrežu preko dna korita. Izgledalo je kao da se tamo na dnu pomiče veliko, crno kamenje tiho klizeći ispod zlatne mreže.

Plašila   se   onoga   mirnog   dijela   rječice   koji   se   nalazio   najbliže Kloppenu, pa je krenula znatno sjevernije. Sada se našla gotovo sasvim gore kod brzica. Kad se stala spuštati, primijetila je da je drveni most zamijenjen željeznom konstrukcijom.

Provezla se na skijama nekoliko kilometara po neravnome zemljištu uzduž rječice prije negoli je ponovno začula brujanje. Bivalo je sve jače i jače. Taj su šum mogli satima slušati gore na pasištu tijekom kratkih dana i dugo nakon što bi se smračilo. Petrus, koji je bio prešao rječicu na gazu, vidio je taj izvor buke. Rekao je kako se radi o procesoru i da je poduzeće odlučilo iskrčiti šumu sve gore do Stjarnberga.

Kad se odjednom našla na  čistini, bila je zatečena. Vidjela je stroj. Žut,   velik   kao   kakav   autobus.   Srušena   smreka   pomicala   se   po transportnoj traci. Grane i grančice prštale su oko nje. Stroj je gurao stablo prema naprijed. 

Zgrabio ga i stao okretati. Pri svakom pokretu stroj je urlao. Morala se odvesti odavde jer se slušanje toga zvuka nije moglo dugo izdržati. Nije   baš   bila   sigurna   gdje   se   to   sada   nalazi.   Prostor   koji   je   šuma stvorila dolje prema rječici jednostavno je nestao. U snijegu su nastale neobjašnjive uzvišice i udubine. Vidjela je daleko prema močvarama s druge strane rječice. Sve joj se skupa  činilo mnogo nasilnije i divljije nego što je mogla vjerovati.

Primijetila je čovjeka visoko gore u vozačevoj kabini. Imao je na sebi kacigu  i  velike štitnike za uši.  Nije   ju opazio,  a ona se  nije  usudila približiti. Bojala se da neko stablo ne padne na nju.

315

Istina, činilo se vrlo jednostavnim odskijati se dolje i porazgovoriti s njime. Međutim, nije znala kako bi se mogla približiti  procesoru. No kad je u cijelosti uočila kako je šuma raskrčena i uklonjena dolje prema rječici, naprosto se uplašila tog rukovatelja strojem, premda za to nije bilo nikakva razloga. Pa to je bio samo običan čovjek sa žutom kacigom na glavi.

Nije  shvaćala  kojom brzinom cijeli   taj  postupak teče.  Taj  će  stroj uskoro   dopuzati   i   do   Stjarnberga.   Kad   im   se   tamo   gore   smrzne konoplja, više im opstanka biti neće, netko bješe rekao. I probudio se strah.   Na   nekim   su   mjestima   ljudi   izražavali   zadovoljstvo   što   se poduzeće prihvatilo završnoga krčenja šume podno Stjarnberga. Ipak, mnogi su smatrali kako je šteta što će cijela strana brda prema rječici Lobber ostati ogoljelom. 

Hoće li poslije novog pošumljavanja uspjeti tamo uopće išta ponovno porasti? Pa to je tako visoko. Mraz i sunce sve će ispržiti. A što će biti s pašnjakom kad ga šuma više neće zaštićivati?

Dan joj je pisao da je poduzeće zatražilo policijsku pomoć kako bi ih prisilno iselili sa Stjarnberga. Onda će i on doći. Annie je već vidjela pse pred   sobom.   Vučjake.   Policajce   sa   zaštitnim   ogrtačima,   opasane remenjem   i   s   pištoljima   u   futrolama.   Mia   strahovito   uplašena. Promatrala je kako policajci odvode koze, a djeca plaču. No Petrus ju je umirio govoreći joj kako su sve to samo »hici upozorenja« i da poduzeće želi po svaku cijenu izbjeći napise po novinama.

Umjesto toga sada su počeli krčiti šumu. A to je išlo strahovito brzo. Promjene   su   nastajale   tako   silovito   da   su   se   pred   njom   našle neshvatljivo   stvarnima.   Ovako,   iz   blizine,   zvuk   je   djelovao zastrašujuće. I sobovi su zacijelo iznenađeno zastajali  baš  kao i  ona. Medvjed.   Možda   je   i   to   stvorenje   stajalo   gore   više   između   grana   i osluškivalo. 

Nije  ona sječu šume zamišljala  baš   tako.  Mislila   je  da  će se moći nekamo odvesti i porazgovoriti. Da će ih biti više, a ne samo jedan. A 

316

sada je morala krenuti rubom šume i  čekati na rukovatelja strojem. Lice joj se počelo kočiti.

A što ako joj se smrzne? Ako cjelokupan rezultat ove njezine vožnje ovamo   dolje   budu   jedino   smrzotine?   A   možda   on   uopće   neće   htjeti razgovarati s njome. Nije uopće razmišljala o tome kako se taj  čovjek možda potpuno slaže s poduzećem. Petrusu i Onisi nije rekla ni riječi o ovome što  je namjeravala učiniti.  Nije  imala snage za raspravljanje. Uostalom nije se ni imalo o čemu raspravljati. Postojala je samo težina u  trbuhu koja  se  povećavala   iz  dana u dan.  Pravila   je  krugove oko krčevine,  uspinjala se  između smreka po neravnome zemljištu,  često zastajkivala i trljala se oko usta i po obrazima.

On   na   posljetku   zaustavi   stroj.   Tišina   je   djelovala   kao   nagla malaksalost.   Tek   malko   poslije   primijetila   je   da   ponovno  čuje protjecanje  vode  u   rječici.  Rukovatelj   stroja   spustio   se   iz  kabine.  U svojoj   je  vatiranoj   jakni,  kanadskim hlačama i  čizmama s metalnim učvršćenjem   na   vrhu   kod   prstiju   izgledao   nezgrapnim   i   teško pokretljivim. Kad je sišao na tlo, pogledao ju je prijekim pogledom.

Prišla mu je na skijama, no kad je htjela zaustiti, osjetila je kako su joj usnice ukočene, pa ih je najprije morala istrljati.

­ Htjela bih vas nešto pitati.On   joj  ništa  ne  odgovori,   već  oslobodi   remen   ispod  brade   i   skine 

kacigu. Ispod nje imao je podstavljenu kožnatu kapu. Bio je to visok čovjek, sitnih i blizu postavljenih očiju. Tamnoput i vjerojatno izrazito snažan, možda podebeo. No to se moglo teško razabrati. Kimnuo joj je i krenuo prema mostu. Nije shvatila znači   li  to kimanje da bi trebala poći za njim, pa učini nekoliko neodlučnih koraka na skijama. Okrenuo se i pogledao je. Nije bilo dvojbe da joj time poručuje neka krene za njim.

Hodala   je   na   skijama   preko   mosta.   Sve   je   izgledalo   kao   kakvo vojničko uređenje.  Stari   je  most,  srušen,   ležao pokraj  puta.  Tamo je 

317

stajao automobil i plava prikolica za kampiranje s oznakom poduzeća na sebi.

­ Uđite unutra ­ reče joj. ­ Kao da vam se lice počelo smrzavati. Ušla je za njim i oprezno istrljala obraze. U prikolici je bilo toplo. Tu 

se   nalazila   upaljena   plinska   peć,   jedan   ležaj,   dva   stolca   i   stol   od mazonita. Dohvatio je posudu od aluminija i zapalio jedan plamenik na štednjaku. 

Annie je sjela na jedan od stolaca i spustila smičak na svojoj jakni.Kad je skinuo kožnatu kapu, prepoznala ga je. Nije, doduše, znala 

kako se zove, ali je bio jedan od onih koji su ušli u prodavaonicu pribora za ribolov one večeri uoči Ivanja. On je slomio motku sa zastavicom na prodavaonici   Ole  Lennartssona.   Imao   je  kovrčavu,   kestenjavu  kosu. Kuhao je kavu i gotovo nije podizao glave s onoga što je radio.

­ Ja sam sa Stjarnberga ­ reče mu ona, no odmah primijeti kako je to za   njega   sasvim   suvišna   obavijest.   Imala   je   na   sebi   svijetlomodru vatiranu jaknu, koju joj je Henny ostavila, pa je mislila   da   nalikuje kakvoj   turistkinji. 

Međutim,    početkom siječnja tu nije bilo nikakvih turista. A pokraj mosta nije bilo nikakva drugog automobila osim njegova.

­ Htjela sam upitati biste li mogli mene i moju kćerkicu odvesti do sela ­ reče mu. ­ I naše stvari.

Ništa nije odgovorio, već je mjerio koliko kave treba staviti u posudu za kuhanje.

­ Doduše, nisam znala da ovdje imate samo automobil. Mislila sam da ćete imati traktor. Naime, čujemo zvukove čak do Stjarnberga.

­ To bi se moglo obaviti skuterom ­ odvrati joj. ­ I saonicama. Mogao bih ih dovesti do gore. U subotu, kad sam slobodan.

­ Platit ću vam, to se razumije samo po sebi.­ Neće trebati ­ uzvrati on.Natočio im je kavu i dao joj sendvič  s jetrenom paštetom u kojoj je 

bila čvrsto utisnuta kriška krastavca. Pitala se tko mu spravlja ovakvu 

318

hranu   za   put.   U   kutiji   s   hranom   imao   je   i   okruglice   od   mesa   s makaronima u umaku. 

­ A biste li mogli telefonirati Aagot Fagerli? ­ nastavi ona. ­ I zamoliti je ako mi može iznajmiti onu svoju kolibu pokraj ceste.

­ U tom slučaju morat  će još večeras uključiti električno grijanje u kolibi ­ primijeti on.

Nije ju ništa pitao, ali je ona smatrala potrebnim objasniti.­ Dobit ću dijete ­ rekne.Te su ga riječi samo smutile. Nagnuo se nad posudu s hranom i stao 

brzo jesti.­   Ne   smijem   dijete   roditi   gore.   U   slučaju   da   se   nešto   dogodi. 

Namjeravam pričekati kod Aagot Fagerli dok se trenutak ne približi, a onda   otići   u   Ostersund.   Počelo   se   mračiti.   Nije   imala   baš   nikakve osobite želje ponovno izići van na hladnoću, međutim, trebalo je požuriti prije negoli previše zastudeni. Zahvalila mu je na kavi. Ništa joj nije odgovorio.

­ Dakle, vidimo se onda u subotu?A što ako ne bude došao, razmišljala je. Ako budem tamo stajala sa 

svim upakiranim stvarima pokraj razljućenih Petrusa i Onis.­ Mogu li vas sigurno očekivati? ­ još jednom ga upita. Pa naravno da 

će doći. A prije negoli u subotu ujutro krene po nju, upalit  će vatru u peći u kolibi Aagot Fagerli.

A mi smo mislili da nam je i taj momak Neprijatelj, razmišljala je odguravajući   se  štapovima na putu gore  prema Stjarnbergu,  dok se svjetlost sve više gasila. »Slugani poduzeća«, nazivao je Dan takve kao što   je   bio   taj   momak.   Prešla   sam   na   stranu   Neprijatelja.   Snažno zagrabi skijama. Nije se baš često događalo da bi se smijala samoj sebi. Pa to gotovo i nitko ne  čini. Kao da se neki poklopac studeni i lošega raspoloženja  digao  toga dana,  koji   je   inače  bio   jedan od uobičajenih zimskih dana među ostalima. No ipak to bješe poseban dan. Uvidjela je: stanje mirovanja je prošlo.

319

IIDEO

SADAŠNJOST

320

Nikako da se pravo probudi, ali nije osjećao nikakvu uznemirenost. 

Samo  želju.  Nadošla  mu  je  u  polusnu  i  kliznula  u  san.  Pokušao  se gurnuti u nju. Oprezno. Njuškati i pomicati se prema unutra. Ležali su ispred neke peći  u kojoj   je  pucketalo   i   iz  koje   je  grijalo.   Iz  korijena njegova   nabubrjelog   i   tupoga   uda   isijavala   je  želja   poput   struje   iz malene baterije. No znao je da mora biti smiren. Vrlo smiren. Taj ga je zgusnut, a istodobno prikraćen užitak probudio.

Bit će da je o tome sanjao prvi put kad se u nje pojavio strah. Kao da su tanke stijenke i napeti mišići posjedovali nekakvo sjećanje. Što joj se dogodilo? Nekakva odgovora nije nikada dobio. A sada je tome već tako davno.

Htio je da ona ponovno nazove, ali istodobno nije  želio  čuti telefon kako zvoni. Samo je  želio  čuti njezin glas. Taj glas blizu uha. Usnice, zapravo. Tople usnice i disanje. Brezino lišće žarilo se od sunca ispred njezina prozora. A između letvica na roletama probijala se svjetlost. 

Ponovno je kliznuo u san i činilo mu se da nije dugo spavao. No kad se   probudio,   bilo   je   pola   osam.   Nazvala   ga   je   jutros   rano   i   gotovo prošaputala  kako   je  vidjela  dječaka  koji   je  neke   ivanjske  noći   prije mnogo vremena protrčao pokraj  nje  stazom prema rječici  Lobber.  A možda i prema onome šatoru.

Birger u to  nije  povjerovao.  Nijednog trenutka.  Vrijeme  je  moralo promijeniti  dječaka. A usto, bio je tu i  onaj stranac. Zašto bi se sad odjednom, a poslije dvaju desetljeća, stvorio u Crnoj Vodi? Vidjela je neko lice. Lice koje ju je podsjećalo na dječakovo. Možda čak i ne. Neki 

321

je osjećaj prevladao njome, poput snova i utvara iz polusnena stanja. Deja vu. San i neostvarene želje. A želio je ležati pokraj nje. I to ­ sada.

Onda mu odjednom sine da ga je ona nazvala prije pet. Pa koga je to odjednom mogla vidjeti baš u to vrijeme? 

Je li bila vani? Posljednji je put razgovarao s njome prije negoli je zaspao. Poželjeli su laku noć jedno drugome. 

Bilo je već preko jedanaest. Završavala joj je škola i bila je umorna. Htjela je odmah zaspati. Pružio je ruku prema telefonskoj slušalici, no upravo u tom trenutku zazvoni telefon. Bio je toliko uvjeren kako je to ona da je viknuo u slušalicu:  

­ Annie!­ Požurite i dođite! Ona krvari! Krvari!Lavina   riječi.   Izgovorene  na   jemtlandskom narječju   s  umekšanim 

glasom koji je nalikovao arapskom mekom »š«. Malko je potrajalao prije negoli je uhvatio neki smisao. Najprije je pomislio da to onaj momak govori o Annie. Onda se sjetio da je u petak navečer došlo do tučnjave u izbjegličkom logoru, pa se sada, eto, nastavila. 

No u kiosku s kobasicama bio je samo Ahmed, a on nije imao ništa s tim logorom i nikada ne bi ni svratio onamo. On je radio svoje poslove.

­ Leila krvari! Morate doći!­ Za takav slučaj treba telefonirati u dom zdravlja ­ odgovorio mu je 

Birger pokušavajući djelovati odlučno. Međutim,  onaj   se  drugi,  naravno,  nije  predavao.   I   tako se  Birger 

morao otputiti u stan iznad uličnoga kioska i pobrinuti se da Leila ode u bolnicu. Ahmedova je, naime, žena bila u četvrtom mjesecu trudnoće.

­  Nije to ništa opasno ­ umirivao je Ahmeda. No ovaj nije bio baš previše uvjeren u to. Slijedila je nova bujica riječi.  Pripilili  su ga da prestane s prodajom svojih jela. Morao je platiti čak i nekakvu globu. A ona se zbog toga uplašila i pobacila.

­ Ma ne bojte se. Zbog globe se ne pobacuje ­ tješio ga je Birger. ­ Ali vas može uhvatiti paranoja. Držite se vi samo pvoga kioska.

322

­  Pričali   su  za  mene da sam prljava  svinja  pa  je  Leila  cijeli  dan plakala zbog toga. Pa onda i zbog ove naše kuhinje.

­   Pa   nije   valjda   baš   bilo   tako   strašno.   Morate   imati   dozvolu   za držanje toga kioska. Treba imati prostoriju s tušem za osoblje. Da onda ovo   i   ono,   već  što   se   traži.   Ventilatore   i   takve   stvari,   Leila najvjerojatnije neće pobaciti. Dat će joj injekcije i morat će neko vrijeme mirno ležati. Sve će se to srediti.

Bila je to njegova poruka. Uvijek. Je li sam vjerovao u ono što govori?Kad je krenuo preko trga u Bwangenu od Ahmedova kioska, koji je 

nekad bio prodavaonica pribora za šivanje, do svoga stana, asfalt se već dobrano   ugrijao.   Trebalo   je   vremena   da   otpremi   Leilu,   pa   se   sada otputio kući obrijati se i preodjenuti kako bi onda otišao u Life Core na seminar o zdravstvenoj preventivnoj zaštiti. Da sam nije morao održati predavanje, poslao bi sve to skupa dovraga i sjeo u svoj auto. Po cesti prema Svarvassu potrebno mu je sat vožnje. Sad će morati pričekati do poslijepodneva.

Istuširao   se,   a  kad  mu  je  voda  za  kavu zakuhala,  upravo   se  bio pripremio da joj telefonira. No prisjetio se kako mu je rekla da ne može razgovarati.

Netko je bio kod nje. Zato ga i nije nazivala. Ili možda nije bila kod kuće? Međutim, kamo bi mogla otići? Ili odvesti se?

Bilo   je   nečega   glupavog   u   svemu   tome.   Nečeg   nespojivog   i neobjašnjivog. A ponajviše: nije to nimalo nalikovalo na nju

Najprije je slušao općinskoga savjetnika, koji je, kao socijaldemokrat, nosio traperice i bijelu Lacoste­majicu. Kao i obično, obećavao je rasprodati općinu. No nije to mislio uistinu 

i učiniti; nipošto prodati je Njemačkoj ili Tvornici celuloze. Namjeravao ju je prodati kao što se prodaje lijepa djevojka. Nastavio je govoriti o zdravlju i načinu života. Nije prečesto spominjao Europsku zajednicu i Europu   kao   što   je     to  činio   prije   godinu   dana,   a   nijednom   nije upotrijebio  ni  sintagmu »kvaliteta  života«.  Dao  je  do znanja kako  je 

323

način života u općini unaprijeđen što se zdravlja tiče. Pričao je o vodi, snijegu   i   zraku.   O   šumama,   planinama   i   potocima.   Nije   spominjao šećernu bolest, tegobe s leđima ili  infarkte, a sa sobom nije donio ni statistiku o samoubojstvima.

Slijedilo je predavanje o sluznici u usnoj šupljini. Sažeto rečeno, ljudi su zdravi onoliko koliko im je zdrava usna šupljina. Birgera je smetalo što govornik neprikladno upotrebljava riječ dijagnostika. Poslije priče o usnoj šupljini dobili su kavu,  čaj ili biljni  čaj. Organizacija Life  Core više nije bila tako ortodoksna kao onda kad se   zvala Dom zdravlja u Bwangenu. Bio je to moderan hotel za održavanje konferencija, ali je u travnju pao pod stečaj. Međutim, djelatnost se nastavljala. Birger je jeo kolač od sira i pio kavu.

Poslije  kave došao  je  red na njega.  Prešao  je  pogledom preko već umornih lica slušatelja i njihove odjeće u bojama sladoleda. Mnogi su na sebi imali majice Life Corea sa slikom prerezane crvene jabuke na prsima. 

Osjećao je iščekivanje u zraku: evo, sad je na redu doktor koji znade biti i zabavan. Međutim, nije bilo tako. Čim je stupio na podij, u njemu se  pojavi   osjećaj  da  će  pasti.  Preko  ušiju  kao  da  su  mu se   spustili poklopci i u prvi mu se trenutak učini kao da je oglušio. No izgledalo je da   ga  čuju   dok   je   govorio   u   mikrofon   jer   se   nitko   nije  žalio.   Lica slušatelja pred njime svjetlucala su poput putokaza bez natpisa. Nije znao što govori.

Najprije   mu   se   ponovio   prethodan,   neobičan   osjećaj.   Iznemoglost, mučnina. Uzetost i mehaničko ponašanje. Govorio je i govorio. Nije se mogao prisjetiti kada se tako osjećao pa ni kako je uopće mogao biti svjestan onoga što se to zbiva s njime. No postojala je bojazan. Silan strah. Više je puta morao ispijati mineralnu vodu. Usta su mu se sušila pa se bojao da će izgubiti glas. Trideset minuta. 

Poslije bi trebala biti diskusija. Otkazao ju je za malo kasnije kazavši da mora telefonirati kako bi dobio podatke o nekom pacijentu. Usred 

324

panike pokazao je domišljatost.  Ostao je sam sa svojim mobitelom u praznoj učionici i ostavio neka telefon zvoni petnaest do dvadeset puta. Pokušao ponovno. Međutim, ona nije odgovarala.

Nije uspio shvatiti zašto nije već  prije uvidio da nešto nije u redu. Trebala se javiti. Nikamo nije mogla otići jer je čekala na njega. Obećao joj   je   da  će   doći  čim   seminar   završi.   I   onda   otrči   do   svoga   auta doviknuvši   recepcionaru   kako   je   hitno   morao   otići   zbog   posjeta bolesniku i da se neće moći vratiti. Cesta prema Svartvassu. 

***

Kako bi bilo da se nikada nije tamo otputio te zimske večeri? Bi li 

postojao neki  drugi  put?  Nije  vjerovao.  Premda nije  znao objasniti   i zašto.

Tako se nešto zove slučajnošću. Da se nije radilo o trbuhu. Zaboravio je pacijentovo ime. U svakom je slučaju stanovao u Tangenu, a Birger je   posumnjao   na   upalu   potrbušnice.   Da   se   nije   vratio   autom   hitne pomoći, bi li ikada postali bliski?

Telefon je zazvonio dok su jeli. Pozvao je predsjednika za Školstvo sa suprugom i još  dvoje, kojih se nije uspio sjetiti.  Zbilo se to prije šest godina. A kako se ona sada, poslije skoro dvadeset godina, odjednom mogla dosjetiti  lica,  koje je vidjela samo nekoliko trenutaka? I to uz slabu svjetlost.

Sjetio se bombonijere koju su mu donijeli. Vidio je kutiju modre boje obrubljenu zlatnom i sliku kraljice kako leži  na kauču pokraj vaze s ružičastim, malenim karanfilima. Upravo kad su se smjestili  za stol, zazvonio je telefon, a kad se vratio gostima, morao im je reći:

­ Imam jedan slučaj s trbuhom.

325

Nije imao čak ni vremena zagrijati automobil. Bio je priredio kinesko jelo. Gosti su ostali sjediti za stolom sami uz upaljene svijeće i karanfile kupljene u prodavaonici mješovite robe kad je cesta prema Svartvassu progutala   njegov   automobil   i   pred   njime   zasvjetlucale   prve   kuće   u Tuvallenu. I dok je on jurio dalje, oni su pričali i jeli.

Kuće, ljudi i sela ležali su uvijeni u sebe u mraku i umirali. Ružičaste najlonske   zavjese   na   gnjilećim   balvanima   koliba,   gomile   otpadaka, uništeni automobili. I mrak. Jedan od Finaca što je čistio u smjeni na Tingnasu rekao je da se zove Kaamos.

Trbuh.   Ne   smije   se   dopustiti   nikakav   rizik.   Treba   stići   tamo   i prepipati pacijenta.

Jedan trbuh u Crnoj Vodi. Po sat vožnje u oba smjera. Jezero se zvalo baš kao i selo koje se nalazilo sa suprotne strane. I u njemu bješe za zimskih večeri mračno kao u rogu. Nastavio je juriti u svome Volvu. Ovo će jezero zadržati svoje ime sve dok i posljednja koliba ne istruli. A tada će ostati bez imena. Nikakvih drugih misli nije imao i dok se tako vozio  kroz  mrak,  ponekad  bi  mu se   javljale,   a  onda  opet  nestajale. Šuma bješe sivocrna, pa se  čak i snijeg,  što se ispred automobilskih farova kovitlao kao pometen metlom, činio tamnim. Svjetiljke na 

trijemovima pojedinih imanja blijedo su svjetlile, mali polukrugovi u mrtvačkoj tmini.

Događalo mu se da se za takvih večeri podsjeti vlastite potištenosti. Možda je trebao nešto uzeti. Nešto od onoga što je propisivao za Barbro. No to mu nije pomagalo.

Bio   je   to  onaj  pobačaj.  Ne,  već  sječa.  Gorjela   je.  Postoje   takvi.  U paklu.  Često   je   bio   premoren.   Kako   i   ne   bi,   vozeći   ovako   naokolo, opipavajući trbuhe i osluškujući srca. Bješe premoren, pa kad bi došao kući,  ne bi mogao baš  ništa;  preostala bi mu donja  čeljust što se od muke pružala ispred gornje i par smiješnih sandala.

Pa onda Frances. Barbro ga je smatrala impotentnim, i to je bilo baš dobro. Međutim, s Monikom bio je sasvim drugi slučaj. To se  čak nije 

326

moglo   nazvati   ni   neuspjehom.   Nešto   nestvarno,   nešto   što   se   jedva moglo dogoditi. 

Unatoč tomu što su se odvezli do IKEA­e i tamo kupili stvari kojima se  mogla   ispuniti   cijela  prikolica.   I   stolarsku radionicu  preuredili  u kliniku za manje životinje.

U Barbroino bi vrijeme pričao o okrugu i govorio kako su usamljene kuće pune topline i tajanstvena života, da se u njima drži do sebe i da u njima,   u   sobama   s   titravim   televizijskim   ekranima   i   osvijetljenim lončanicama, žive hrabri i civilizirani ljudi. No otada je prošlo već dosta vremena. Otkad je Barbro nestala, tama ga je vraški počela izjedati. U svakom mu je slučaju preostao radio u automobilu.

Poslije sat vremena primijetio je prva svjetla u Crnoj Vodi. Zaustavio se ispred prodavaonice ICA­e i pustio Bonnie da iziđe iz automobila. Bilo je ljudi koji su se ljutili što Birger dopušta svom psu mokriti ispred prodavaonice. Onda se otišao raspitati  gore prema najbližoj kući,   jer mu   nije   bilo   sasvim   jasno  gdje   stanuju  oni   koji   su  mu   telefonirali. Prestao je, naime, tragati po napucima koje su mu telefonski davali.

Ovaj je put trebao ići u Tangen. Kad je istupio iz automobila, psi su zalajali. Cijeli je Tangen lajao. Neka je žena izišla na trijem svoje kuće i prekriženih ruku na prsima  čekala na snježnoj vijavici koja je počela jenjavati. Kad je ušao u kuću, dočekao ga je miris životinja. Pas, mačka i  neoprana ljudska tijela.  Na kraju,  duboko u sobi,  kamo se trebalo probiti između pretrpanih polica, u uskom je prolazu ležao taj trbuh. Kao da je ulazio u spilju.  Birger podigne prugastu noćnu košulju od flanela.   Trbuh   je   bio   napet,   a   u  čovjekovim   očima   prevladavale   su bjeloočnice.

Birger je stajao vani s Bonnie i tapkao naokolo očekujući da stigne vozilo hitne pomoći. Nebo se pročistilo. Vidjele su se zvijezde.

Onda je ponovno ušao i pregledao pacijentov trbuh da bi zatim sjeo za   kuhinjski   stol   i   stao  čitati  županijske   novine.   Cijelo   je   vrijeme odbijao kavu. Unaprijed je znao da  će biti svijetlo­smeđa i kiselkasta. 

327

Od kuhane mu se  kave počela   javljati  mučnina.  No  na posljetku   je popustio,   uzeo   ponuđenu   kavu   i   pojeo   komad   kruha   s   narezanom sirovom kobasicom na njemu. Dali su mu i plastičnu kutiju s barskim kupinama koju je odlučio ponijeti sa sobom i staviti je u zamrzivač.

Stigao je tada i auto hitne pomoći, ali je zapao u nanos snijega, pa je sada  pomogao  pri  čišćenju   snijega   lopatom.  Kad   je  najzad   i   to  bilo gotovo, bio je potpuno oznojen, no onda se opet, prije negoli je uspio upaliti motor u vlastitom autu, gotovo smrznuo.

Tada je slijedio put u obratnom smjeru: Roback, Offerberg, Lersjovik, Laxkroken, Tuvallen i napokon ­ Bwangen. Gosti u njegovoj kući bit će da su i dalje sjedili oko niskoga stola uz kauč.  Nadao se da su ispili konjak, kao što im je bio rekao.

Dok se vozio pokraj škole u Crnoj Vodi, opazio je da u podrumu gori svjetlo, pa je po tome zaključio da je sauna u pogonu. Pomislio je kako bi  bilo   divno   isprati   sa   sebe   ledenohladni   znoj   i   dobro   se   zagrijati. Odmoriti se na klupi u sauni brbljajući s nekim od staraca iz sela, a možda mu netko ponudi i pivo.

Njegovi gosti nisu ionako mogli ništa drugo znati osim da će dobrano zakasniti. Vjerojatno će otići kući. Možda i operu posuđe za sobom. Kad se bude vratio, bombonijera, koju su mu donijeli, zacijelo  će ostati na stolu.  Bio   je   tako  prokleto  umoran.  Velika   je  hrpa  odjeće   ležala  na klupi, ali je praonica rublja bila prazna. Sa sobom nije imao ni sapun ni ručnik, no poslužio se bočicom šampona što se nalazila na podu. Oprao se od glave do pete. 

Kad ga je zapahnula vruća struja zraka iz malene saune, zatvorio je oči   od   užitka,   a   tek   poslije   mu   je   sinulo   da   je   pritom   vjerojatno   i zagroktao.   Smjestio   se   sasvim   gore,   na   najvišoj   klupi,   gdje   mu   je stražnjica mogla izgorjeti. 

Tek tada spazi da tu već netko otprije sjedi. Ružičaste puti i gol.    ­ Oh, oprostite! ­ podvikne. Bio je spreman izjuriti iz saune, ali se ona 

samo nasmije.  Sjedila   je  na ručniku,  pa mu sad povuče dio   i  njime 

328

prekrije   skroman,   svijetlocrvenkasti  čuperak   dlaka   između   prepona. Učiteljica.   Annie   Raft.   Baš   ona.   Nije   ju   vidio   sve   od   pokopa   Aagot Fagerli. Tada je na sebi imala crni ogrtač, pa čak i maleni šešir. 

Bilo je u tom šeširu nečega staromodnoga i dostojanstvenoga, a što nije mogao sasvim uskladiti sa svim onim gadostima kojih se naslušao o njoj tijekom godina.

Prekriženim rukama prekrio je svoju muškost koja je, kako bilo da bilo, smežurano i pristojno ležala tamo gdje joj je bilo i mjesto. Bit će da je izgledao smiješno, no njezin smijeh nije zazvučao zločesto. Kad se postrance stao povlačiti prema vratima objašnjavajući kako je mislio da je danas dan za muškarce u sauni, ona mu dopusti da ostane.

­  Promijenili  su vrijeme. Naime, muški se svijet gotovo nikada ne koristi saunom. Samo ljudi koji u vrijeme lova dolaze iz južne Švedske. A i ne vjerujem da bi sada mogao bilo tko doći. Ovako kasno uvečer obično sam ovdje sama.

Primijetio   je  kako su  joj  po koži   izbile  ružičaste mrlje,  a dojke se zarumenjele  oko  zatamnjeloga dijela  što  okružuje  bradavice,  koje  su sada, na vrućini, postale smećkastoružičaste i spljoštene. Pitao se hoće li   se   opet   ispupčiti   nakon   što   iziđu   u   hladno.   Priznao   joj   je   da   se poslužio njezinim šamponom, na što ona odvrati:

­ Ništa za to. Sada barem jednako mirišemo.Onda se ona podigne i iziđe, a Birger pomisli kako mu se nasmiješila 

sreća, jer se grdno nadražio. Želja mu je naišla nekako naglo, no bit će da se pomalo pripremala dok je postrance promatrao Annie, ali on nije ništa   primjećivao.   Međutim,   kad   mu   je   dobacila   ono   o   mirisanju   i istodobno mu okrenula svoju stražnjicu, priča je bila gotova. Žmirkao je i   uzdisao.   U   istom   se   trenutku   vratila   u   saunu.   U   ruci   je   držala zaimaču,   njome   zagrabila   i   bacila   vodu   na   vruće   kamenje   što   se nalazilo na peći u Milini. Šiknula je para i vrelina i za trenutak se nisu mogli vidjeti.

329

No onda je stvar postala vidljiva. Pokušao je svoju nabreklu muškost sakriti rukama ispričavajući se:

­ Oh, oprostite... oprostite...Ona mu se malko nasmiješila. Nekako izazovno. I onda se povukla 

kroz vrata. No u isti se čas ponovno pojavila.­ Požurite! ­ rekne mu i dobaci ručnik. ­ Izlazite! Pomislio je da će ga 

srce izdati kad je uletio u relativnu hladnoću praonice rublja. Povukla ga   je   prema   zahodskim   vratima   i   gurnula   unutra.   Za   njim   mu   je pristigla odjeća i najzad cipele.

­ Zaključajte!Sve je to  činio ništa ne shvaćajući. No tada začuje  ženske glasove. 

Vjerojatno su se svlačile u vanjskoj prostoriji. Isprao se vodom iz umivaonika i prstima prošao kroz kosu. Nije imao 

češalj. No želio je ipak dobro izgledati. Znao je da će sada s njome krenuti kući. Nije doduše shvaćao odakle 

je to mogao znati. No činjenica je da je ­ znao.Dok se otirao u svoje donje rublje i navlačio na sebe ostalu odjeću, 

slušao  je  žene kako se   tuširaju   i  međusobno pričaju.  Ubrzo  uđoše u saunu, a Annie mu lagano zakuca na vrata. On ih otvori i iskrade se van, a Annie odmah za njim.

Bilo   je   kao   što   je   znao   i   mislio.   Ostavila   je   svoje   saonice   na odguravanje   pokraj   škole.   Kod   kuće   u   nje   bilo   je   još  žara   u   peći. Lavežom ga je dočekala njezina kuja, mješanac laponskih pasa. Tako je Bonnie morala ostati u automobilu.

Najprije   mu   je   dala  čaj   i   sendvič.   Sve   je   išlo   smirenim   tokom. Smatrao je da je tako i ispravno. A imali su i mnogo štošta pričati. Htio ju je pitati o mnogim stvarima. O Aagot, primjerice. O školi. Zašto se vratila  u  Crnu  Vodu?  Smijala   se  njegovoj  gorljivosti  da   sve   to  čuje govoreći mu kako će sve pomalo doći na red. Kad se digla i raspremila stol, krenuo je za njom i uhvatio je straga gurajući je prema toploj peći. Kosa joj je bila kratka, pa joj je lako bilo doprijeti do vrata. I to je bilo 

330

prvo mjesto u koje ju je poljubio. Jasno je osjetio izbojak posljednjega vratnog   kralješka   i   onda   ga   uhvati   neka   nježnost   prema   njoj,   tako snažna da mu navriješe suze na oči.

­ Koliko se toga dogodilo! ­ mumljao je. ­ Kolike godine! Tako mnogo usamljenosti, razmišljao je. Znao je da je ona nekoliko godina živjela s onom bijedom od  čovjeka,  Goranom Dubois.   I  da   je  bila  neke  vrste službene zaručnice Rolanda Fjellslroma. No istodobno je znao, osjećao po napetosti u njezinu deloidnom mišiću, koliko bješe osamljena. Koliko zima!   Koliko   bijelih,   besanih   ljetnih   noći!   Kako   je   satima  čitala   u sobičku sada  produženom u  dio  spavaonice.  Dok   je  živjela  Aagotina sestra, bila je to prostorija u kojoj se peklo.

­ Možeš li ubaciti nekoliko klada u peć da se održi toplina? upitao ju je. Imala je grijanje na struju, ali je priznala kako ne može biti bez peći.

­ Kako nabavljaš drva?­ Kupujem ih. A pomažu mi i pri cijepanju. Bjorne Brandberg je moj 

kućni patuljak, »domaći«.­ Je li još od onih vremena?Kimnula je. Primijetio je da je tiho zaplakala i bio je siguran da zbog 

djetetove  smrti  nije  već  vrlo  dugo plakala.  Možda godinama.  Kopne stvari u nama, razmišljao je. I u meni. Gomila  čežnje. Tvrdoglavo je htjela   promijeniti   posteljinu.   Taj   je   njezin   zahtjev   djelovao   gotovo svečano. A onda se on razodjenuo prije nje. Doduše, već  ga je vidjela golog, ali je on ipak zapita:

­ Misliš li da sam predebeo?­ Mislim da si popunjen i dobar.Poslije te tvrdnje oboje se sa smijehom svale u postelju. On gol, a ona 

odjevena.  Sve   je  bilo  mnogo  manje   zamršeno  od  njegovih  neobičnih zgoda s damama iz Ostersunda kojima je morao kupovati skupocjene parfeme 

A  što  bješe   još   gore   ­  usiljeno   se  držati  dok  bi   večerali  u  hotelu Winn.Opčinile su ga njezine crvene dlake na brežuljku između prepona. 

331

Nisu   bile   ni   grube   ni   kovrčave,   već,   poput   svile,   nježno   podatljive. Uznemiravalo ju je što joj se taj dio ponešto prorijedio. Posvuda ju je opipao prstima, za koje je ustvrdila da su kratki i podebeli. Zapitao ju je odakle joj ožiljak na goljenici i pozorno joj promotrio pruge na trbuhu. Htio je znati je li joj porođaj s Mijom bio lagan i priznao kako joj je htio postaviti još mnoga pitanja onaj put kad je bila kod njega. No nije se usudio jer su to bile stvari koje se njega nisu ticale. Tada.

­  A  sada  ćemo  to  učiniti   ­   rekao   joj   je   i   vrlo  pažljivo  počeo  širiti njezine noge. ­ U ovom trenutku kao da smo zaručeni.

Shvatio je da ona to već vrlo dugo nije činila i da se malko boji, fizički boji da će on preduboko zaći u nju, i to vrlo silovito. Međutim, on uopće nije  želio ući u nju. Bila je uska iznutra i tek se polagano vlažila. Da, postojao je strah u njoj. Za trenutak njime prostruji srdžba i on pomisli na   onoga   Duboisa   i   Fjellstroma,   a   posebice   na   onog   nevjerojatnog nitkova ­ Ulandera. Ali je i uviđao da će za njih oboje biti najbolje ako potpuno  odbaci   sve   takve  misli.  A  onda  bude  kao  da  se  odmrznula iznutra pa se stane jako vlažiti. Kao u bunilu stali su se ljubiti, s puno ovlaženosti, i on posve zaboravi na pažljivost ili bilo što drugo, a na što se zbog nje odlučio. 

Naprosto nije ništa razmišljao, a ni ona. Gdjekad bi procviljela, a on bi je naglo okrenuo uživajući u tome što ima snage u sebi i što mu je tako silno lijepo da mu je počelo nadolaziti. Onda je stao slušati njihovo isprekidano disanje i pomislio kako mu se zadnjica neprekidno podiže i spušta, ali je i ona primijetila da o nečemu razmišlja. 

Upitala  ga   je   što  mu se  vrzma po  glavi.  Odvratio   joj   je  kako  ga zapravo zaokupljaju ovi njihovi čudni pokreti.

­  Ja sam šef zdravstva u ovom okrugu, znaš   li  to? A ti  si  ovdje i stenješ ispod mene, a ja dajem sve od sebe da bi ti stenjala i dahtala, i najviše što mogu za to pružiti jest ovo... i ovo... i ovo...

I onda je sve bilo gotovo, no ona se samo smijala.­ Čini mi se da sanjam ­ rekao je dok je poleđuške ležao.

332

­ Budi bez brige. I kad se probudiš, bit  ćeš nadalje šef zdravstva u ovom okrugu.

Između postelje   i  zida nalazio se međuprostor,   i  dok  je tako ležao raširenih   ruku,  počeo   se  čuditi   zašto   je   tu  prostoriju   tako  neobično namjestila. Pipkao je rukom i naišao na nešto hladno, metalno. A zatim opet napipa drveni dio. Fino obrađeno, tvrdo drvo. Kundak. Nije izdržao da ne pogleda.

­ Pa zar tu držiš sačmaricu?­ Da, uvijek.­ Krasna ti je ta puška ­ primijeti kad ju je izvukao. ­ Prava, manja 

puška za žensku ruku. U što pucaš njome? U zečeve po zimi?A onda su  zaspali   i   zaboravili   održavati  vatru  u  peći.  Kad  su  se 

probudili, on opsuje, jer se dosad nije sjetio na Bonnie.Auto mu je u ovoj situaciji sada morao biti sav zamrznut. Trebao ju 

je uvesti u kuću. No oboje se ponadaše da će sve proći dobro. Međutim, obje  su se  kujice  odmah stale  boriti.  Birger  ih  je  pokušao razdvojiti povukavši  Bonnie   za   stražnje   noge,  no   druga  ga   je   zamalo  ugrizla. Annie napuni vjedro s vodom i htjede ih politi, ali je Birger spriječi. U svoj onoj buci od režanja, oštrog lajanja i prijetećeg glasanja, uspio je Bonnie odvući u kolibu i zatvoriti vrata.

­ K vragu i s njima ­ rekne on. ­ Ubiti ne mogu jedna drugu. Bonnie je jača, premda je ova tvoja oštrija. Prestat će kad to shvate.

­ A ja mislim da bi se ova moja Saddie tukla do smrti ­reče Annie.No sada je iza zatvorenih vrata bilo već mirnije. Ponovno su legli u 

postelju   jer   je   sve   teklo   kao   što   je   predvidio:   psi  će   se   prilagoditi prilikama.

Kad se prisjećao te večeri, cijele duge zimske večeri i noći, pa kad je u mislima sve to prepričavao u sebi, kao   da je pregledavao slike. Slike bombonijere na niskom stolu pokraj kauča, ruže od topline na njezinim grudima,   auto   hitne   pomoći   upao   u   snježni   nanos,   kao   da   se   htio sakriti.   Napeta   koža   trbuha   ispod   noćne   košulje   išarane   sivim 

333

prugama. Zvijezde, u tami   oglasna ploča pokraj prodavaonice ICA­e i na njoj  raspored raznih tečajeva  i  oglasi  o   tomboli  u  Norveškoj.  No uočavao je kako se te slike preklapaju s onim mnogobrojnim vožnjama za zimskoga mraka po cesti prema Svartvassu. Ovaj je trbuh bio jedan od desetaka, možda jedan od stotinu trbuha, osjetljivih i napetih koje je bio  propipao u spavaonicama s ustajalim zrakom. Nije više bio siguran dosjeća   li   se  baš   i   prave  kuće   i   one  žene  na   trijemu,  pa   i  kutije   s barskim kupinama. No svakako se sve to dogodilo. Međutim, događalo se već premnogo puta. Slika je prelazila preko druge slike; sjećanje na onu večer bješe dragocjeno i on je te slike s mnogo pozornosti pripajao jedne drugima.  Tek je možda dio njih izvlačio odnekle drugdje, iz nekih dugih   vožnji   i   drugih   mračnih,   svjetlucavih,   napola   uspavanih   i umirućih  sela pokraj   ledom prekrivenih  ili  poput tinte  crnih voda.A čega se sjećala ona? Nekoga lica što se tek moglo nazrijeti da bi onda nestalo u nestalnoj  noćnoj svjetlosti   ljeta.  Jedan dječak. Crne kose i nekog posebnog  izražaja.  Kakvog?   Izražaja   jakih  osjećaja  možda?   Ili užurbanosti? Birger se nije uspio točno sjetiti što mu je rekla. Ionako nije   vidjela  ništa  drugo  do  mutne  mrlje  na  kojoj   se   to   lice  našlo  u njezinu sjećanju. Nešto ga je u tom sjećanju popunilo. Možda želja?

A sad bješe vruć,   ljetni  dan i  dok se vozio po mrazom oštećenoj  i pošljunčanoj   cesti   prema   Svartvassu,   svjetlost   je   bila   nekako bljedunjava.   Vozio   je   prebrzo.   Nije   mu   to   bio   običaj.   Ljutio   se   na oduševljene   pristalice   zdravlja   koji   su   se   borili   protiv   loših   zuba   i pretilosti,  a  mirili  se  s  dvadesetak mrtvih  za  blagdanskih cestovnih ratova. Kod Offerberga naletio je na rupčagu koja ga je bacila do krova automobila   uz   udarac   u   donji   postroj.   Uzastopce   je   okretao   broj Anniena telefona, ali nikakva odaziva nije bilo. Kad je stigao u Crnu Vodu,   pokraj   prodavaonice,   koja   se   uskoro   trebala   zatvoriti,   bilo   je mnogo ljudi i vozila. Norvežani su došli u subotnju kupnju i izlazili iz trgovine   punih   ruku   kobasica,   šteka   cigareta   i   kutija   s   burmutom. Provozao se dalje jer nije  želio da ga itko zaustavi. Vidio je malenu, 

334

bijelu kuću na izdanku ispod grebena brda. Ništa se nije micalo oko nje. Tako je obično i  bilo.  Normalno.  Dovezao se pred kuću, ostao sjediti nekoliko trenutaka i čekao. Okno na kuhinjskom prozoru je svjetlucalo. Na kvaki od vrata visjela je nečim napunjena plastična vrećica. Kad se uspeo na trijem, vidio je u vrećici termosbocu i plastičnu kutiju. Vrata su bila zaključana.

Kucao je nekoliko puta. Saddie bi ga svakako čula premda je već bila prilično gluha. Obodrila ga je pomisao što je sa sobom povela psa. I to je bilo normalno. Pomislio je kako je pretjerao kad je samo tako odjurio iz Life Corea. Zaboljela ga je i glava.

Sa sobom nije imao ključeve. Ostali su mu u stanu. No znao je da joj jedan ključ visi u drvarnici. Uzeo ga je i ušao u kolibu.

U kuhinji se osjećao jak miris cvijeća. Ponajviše po  đurđicama. Na stolu,   na   klupi   i   po   oba   prozora   stajale   su   bogate   kitice   cvijeća   s proslave završnog dana škole. Na stolu dva upotrijebljena lončića za čaj. Posudica za šećer i košarica za kruh. Marmelade nije bilo. Sir se nalazio  u plastičnoj  vrećici  na klupi.  Na stolnjaku su ostale  mrvice. Učinilo inu se kao da je upravo raspremala stol.

S nekim je pila čaj. I onda izišla. Opipao je čajnik. Bio je hladan. Čaja nije ništa ostalo, tek na dnu debela naslaga iskuhanog lišća.

U sobi je opazio kako je Saddie izgužvala sag na kojem je ležala ispod stolića pokraj kauča. Bilo je tu još kita cvijeća. Anniena postelja bješe pospremljena. Na trenutak osjeti njezinu samoću jednako snažno kao kad je kod nje bio prvi put.

Pa trebali bismo se, dovraga, vjenčati! Iznenadno mu sine ta misao. Bila je to istina. Premda se uvijek slagao s njome da je ovako najbolje. No njemu to nije bilo po volji. Za nju je možda sve bilo u redu. Međutim, on se želio oženiti njome. Htio je stanovati zajedno s njome i tu je želju imao cijelo vrijeme. Imati je. Ne bi je trebao ostavljati samom u kući bez   susjeda.   Samo   s   tom   vražjom   španjolskom   Sabelom   za   koju   je tvrdila da je može napuniti za dvadeset i dvije sekunde.

335

Bila je to panika. Prepoznao ju je. Odjednom se sjetio kako je čučao iznad Weslundovih i praznio crijeva. Iz čista straha.

Sad je već tome tako davno. Gotovo dvadeset ljeta. Ona priča gore s rječice Lobber, i dalje gotovo napola zaboravljena i izbačena iz svijesti, ipak je još vladala njima. Annien šaputavi glas nosio je strah u sebi. A sada ga je time i zarazila.

Bilo mu je nekako  lakše kad  je to shvatio.  Ušao  je u prostoriju s tušem i potražio Magnecyl. Dok se ta tableta protiv glavobolje šumeći rastapala u čaši za pranje zuba, on pristavi vodu za kavu. Stavio ju je na električni štednjak jer je bilo pretopio da bi palio peć. Izgledalo je kao da je kišilo po njezinu tek posađenom komadu zemlje. No vlaga je već odavna isparila iz trave. Nije još bilo ni mušica, ni ubadača, pa ni komaraca. Svoj prvi slobodni dan iskoristila je onako kako je  željela. Izišla je. Vjerojatno ne predaleko s obzirom da je Saddie bila s njom. Saddie sa svojim lošim zglobovima u kukovima nije se više mogla dugo uspinjati.   Annie   je   uzela   svoj   auto   i   možda   se   odvezla   gore.   No zaboravila je termosbocu s kavom koju je bila priredila.

Nije mogla biti daleko i on se odluči pričekati je. Sve je govorilo da će biti topla, ugodna večer. Otvorio je prozore. Smetao ga je miris napola uvelih đurđica.

***

Kiša je padala, a jedan čovjek i jedna žena skijali su se planinskom 

padinom   u   smjeru   istoka.   Snijeg   bješe   proziran   i   pucketao   je   oko njihovih  skija.  Padala   je   lagana kiša nošena dugim udarima vjetra. Lica su im bila mokra, no kiša se nije slijevala po njihovim licima, već je dolijetala prema njima. Snježne su se površine smanjivale. Potoci, što su tijekom zime šutjeli, sada su snažno žuborili. Morali su proći duge komade puta preko planinskih vriština noseći skije na ramenu. Spustili 

336

su se do rječice prešavši je preko mostića od nabijena snijega i leda u obliku luka. Kad je čuo vodu kako ubrzano protječe, stegao je dah.

Ona je bila trudna, a on opet tako razdragano veseo da je glasno podvikivao dok su se jureći spuštali niz padinu. 

Cijelo su se jutro kretali po mrljama od sunčanih zraka na zemlji, hvatali ih kroz planinu, ne uspijevajući uvijek u tome. Pokazao joj je mjesto na kojem su se u drevnim vremenima prinosile žrtve. Sve joj je htio  pokazati.  Zbog toga su bili  kod kuće.  Kad bi  se bez oklijevanja spustila niz neku strminu, on je kliktao poput svoga djeda po majci:

­ Sad ... sad...Bojao se za nju. Mnogo mu se toga stalo događati o čemu nikada prije 

nije razmišljao, i mnogo od onoga o čemu se nije usudio   pripovijedati sada   se   pokazalo   istinitim.   Mrak   pod   laponskim   šatorima, upozoravajuće lajanje pasa i probadanje medvjeda kopljem.  Želio ju je štititi uz pomoć  pasa, kopljem i stupicama, i smijao se samome sebi, glasno i kliktavo. Bio je silno uzbuđen i radostan.

Za njega je sve ovo bilo njegov dom. Uviđao je kako je tako oduvijek i bilo. Mjesto koje je mogao opisati jedino kao takvo. Nije imalo imena i lutalo   je   baš   kao   i   ova   mrlja   na   zemlji   nastala   od   sunčanih   zraka između sjena od oblaka, a pod kojom je počeo razmišljati o svemu tome. Sada su kružili oko mrlje, a on je želio da se i ona nađe u njoj.

Pomišljao je na dijete koje još zapravo i nije bilo nekakvo dijete. A ona i nije  željela da on govori o »djetetu«. Još  ne. »Fetus« je zvučalo previše   klinički,   ali   ni   takvu   riječ  nije   trebalo   izgovoriti.   Ona   je razumjela njegova polupitanja i uvjeravala ga kako za nju nije nimalo opasno   kretati   se,   skijati.   Ona   se,   unatoč  tegobama   koje   su   bile očigledne, osjećala sigurnom u svom započetom materinstvu. No dok je prelazila preko mostića od nabijena snijega i šupljikava leda, nije imala pojma o snazi vode što je pretjecala ispod nje, njezinoj ledenoj hladnoći ili divljem kovitlanju dolje u vodenoj struji.

337

Voda, dakako, ima neko svoje ime. Rječicom se zvalo nešto što se nije oduvijek tako zvalo. Nije imao nikakve želje da to kaže. Imala je takva voda svoja imena i na drugim jezicima, starija, ali ipak ne tako stara kao što je riječ »voda«.

Zvuk vode što  teče  između kamenja postojao  je   i  prije,  a postoji   i sada. Bez i jedne jedine noći prekida. Tako dugo da bi se moglo reći ­ oduvijek.  Studen  ga   je  mogla  potisnuti  dolje,  u  pištanje   ispod   leda. Hladnoća koja tjera ptice u bijeg, koja je ubila starca i njegova staroga psa u loše izoliranoj kolibi dolje kod ušća. Pričao joj je o tom događaju, tako starom da mu je glavna osoba postala studen, a ne starac. Tada su vjerojatno uginuli i dabrovi. Tome je tako davno, tako je daleko. Novi su došli  kližući  se kroz vodu i  turajući  noseve u muljevito  busenje i počeli rovati. A njihovo je područje ležalo mjestimice na dubini od oko pola   metra   ispod   skija   ovo   dvoje.   Prolazili   su   skijama   po   pločama snijega iznad dabrovih hodnika i rupa.   

­ Ovo mjesto zapravo pripada dabrovima ­ reče on.Međutim, to nije bilo nikakvo mjesto, već  ­ događanja. Neka od njih 

doživjela je još kao dijete. O drugima je on mogao pričati. No bilo je i onoga što je trebalo prešutjeti.  Neće proći  preko mjesta na kojem su Nizozemci imali svoj šator. Je li ona išta znala o tome?

Pričvrstili   su   skije   na  čizme.   Bile   su   to   stare   Johanove   skije   s drvenim rubovima. I Vainneove. Našao ih je u kućici i uspio pronaći još tri štapa za njih. Uspeli su se na njima, ili su se dugim dijelovima puta morali vući preko šiblja i mahovine. Na Bjornfjalu bila je svijetla noć i snijeg. Ispod mostića od leda šumjela je rječica.

Vratili  su se  do Nirsbue.  U prvi   je  trenutak pomislio  da bi  ovdje mogli prenoćiti. Izići  će u sljedeće jutro zaslijepljeni svjetlošću dok  će zelenilo   izbijati   iz   pupova   breza.   No   kad   su   otvorili   vrata,   zapah ustajalosti udari ih u lice, i tada uvidješe da od toga neće biti ništa. 

Na postelji u sobi ležao je pokrivač smotan u klupko sa sivoprljavim plahtama. On ga ukloni da ga Mia     ne vidi, i  tako ogoli madrac od 

338

pjenaste gume,  žutosmeđ  od starosti i pun neobičnih rupa. Možda su mu miševi odnijeli dijelove u svoja legla. Na čavlu pokraj peći visio je zaprljani frotirani ručnik. Na žalost, na njemu se i nadalje vidio natpis Hotel   Winn.   Sto  će   pomisliti,   kakvi   smo   mi   to   ljudi,   prošlo   mu   je glavom. Bješe to prvi put u osamnaest godina da je o Brandbergovima razmišljao kao »mi«.

Upalio je   peć,   no   uvidio je   da neće   moći   spavati   na vlažnom i smrdljivom madracu. Međutim, netko je to činio.

Pogledao je na paket u kredencu, na novi baterijski radio, na novine i datum na njima što je dokazivalo da je netko  živio nvdje. Netko tko ovoga  trenutka nije  bio  ovdje,  ali   je   još  nedavno pripravljao  pečenu svinjetinu u crnoj tavi od lijevanog željeza. Na njezinu dnu bilo je čitavo skladište otopljene svinjske masti.

Surova hladnoća otjerala je Miju iz kolibe. Raširenih nogu sjela je na trijem i podigla lice prema svjetlu i vlažnome vjetru što je nosio kišu. A onda su  se   stali   javljati  nekakvi   zvukovi  dolje   iz  močvare,  nekakvo veselo dječje brboljenje što je čas jačalo, a čas se gubilo. Bilo je to možda posljednje od nekakva kasno­noćnog i ranojutarajeg bunila, a zvuk se podizao   kao   da   pokušava   spriječiti   svjetlost   da   prekine   opijenost proljetnom noći.

Rekla je kako joj je bilo šesto ljeto kad je taj zvuk čula prvi put. Tada nije shvaćala kakav je to zvuk. I sada joj je djelovao nekako grozničavo, neljudski. A ipak, poput pjesme ili zazivanja.

­ Močvara se tjera ­ dobaci on.Pijući  kavu, slušali  su  još  neko vrijeme te  zvukove,  a onda preko 

rječice i močvarišta krenuše prema mjestu na kojem se klalo sobove. Hodali su uzdignutih lica prema kiši koja je blago sipila. Kad su stigli do parkirališta, za njima je još uvijek stizalo glasanje tetrijebova.

Pokušao   je   već  jednom   prigodom   prije.   I   taj   pokušaj   nije   bio unaprijed smišljen. Bio je u Ostersundu, i imao tri slobodna dana, pa je htio   otići   kući   u   Langvasslien.   Uvečer   mu   iznenadno   pade   na   um 

339

zamisao   da   norvešku   granicu   prijeđe   kod   Crne   Vode.   Bio   je   to poprilično dug zaobilazni put i još mu se nejasno vrzmalo glavom kako će tamo negdje i prespavati.

Požalio   je kad je stigao u Tuvallen.  No tada je već  bilo  prekasno. Cesta bješe pusta, usto siječanj i vrlo hladno. Šuma kao bijel,  crnim prugama isprugan zid, a cesta ­ tunel pod svjetlom svjetiljaka. Otkad je za sobom ostavio Laxkroken, nikoga nije sreo. Ako mu motor zakaže, živ  će se smrznuti. To se, naravno, nije dogodilo. Dovezao se u Crnu Vodu   i   zaustavio   auto   nedaleko   prodavaonice.   Izišao   je   i   dok   je pregledavao oglasnu ploču, pustio je da motor radi u praznome hodu. Ploča   je   sada   bila   osvijetljena.   Inače   je   izgledala   kao   i   obično. Toplomjer,   smješten   na   putu   do   poštanskog   sandučića   pokazivao   je gotovo ­30 °C. Pola sata prije ponoći. Svjetla ni u jednom prozoru, a na ulici ni žive duše. Dosta shvatljivo.

Kad se vratio u auto, zapazi svjetlost negdje s druge strane jezera. Nije mirovalo. Nemirno svjetlo gore na kosini kod Brandbergovih. Bit će da je bilo jako kad se moglo vidjeti preko jezera. Činilo mu se kao da gmiže.

Prisjeti se tada kako mu je Gudrun pričala da su Torsten i Per­Ola kupili   procesor   i   zajedno   osnovali   tvrtku.   Bilo   je   mnogo   prkosa   u njezinu  ponosu   nad  učinjenim.   Krenulo   im   je  dobro.  Per­Ola  bio   je poduzetan i nije se plašio velikih zajmova. I Vaine će raditi za njih. No on nije sudjelovao u vlasništvu tvrtke.

­ Znaj da ću se ja brinuti za tvoja prava ­ rekla mu je. Bila je dirljiva u svom odlučnom oduševljenju.  Uvijek  je  stajala  iza njegovih prava. Objašnjavala mu je kako  će naslijediti  Torstena, a time i dio tvrtke. Stoga se ne mora bojati da će bilo što izgubiti od stvaranja te tvrtke.

Ne, nije se on bojao. Smatrao je da nema nikakvih prava što se tiče nasljeđivanja Torstena. Istina, nije to rekao. 

Tek kad je sjeo u auto i vidio onu gmizavu i igrajuću svjetlost daleko gore na padini brda, procesor posta stvarnim za njega. Zacijelo je to 

340

morao biti taj procesor. Per­Ola i Vaino radili su unatoč hladnoj noći. Vjerojatno   su   vozili   na   smjenu.   Ako   bi   mirovali,   odakle   bi   plaćali kamate.

Dvadeset   i  sedam stupnjeva  ispod  ništice.  Svjetlost   je  gmizala  po padini i isprekidano i bijelo poigravala se po deblima što su se rušila. Mora da je tamo gore sve tutnjilo i škripalo u tom stroju. Međutim, ta buka nije dopirala preko tihog, bijelog jezera.

Puzajuća svjetlost. Puzajuća po svem zaspalom životu. Po svem tom usranom  životu koji  nije  zavrijedio  topline.  Ni  pjesme,  ni  zabave,  ni vode. Pa čak ni lišća.To mržnja u meni puzi šumom, pomislio je. Ja sam suvlasnik tog procesora. Mora biti u pogonu danonoćno, kako zimi tako i   ljeti.    Taj   košta novaca,   košta  života.   Ona junačina u vozačevoj kabini s glavom među zvijezdama radi teže negoli sam ja ikada radio. Ja sam samo suvlasnik. Mržnja u meni puzi tamo gore. Odvezao se od uličnih svjetiljaka,  koje  su se  pojavile  kad  je  bio  dječak,   i  krenuo u mrak na norveškoj strani. 

Plašio se studeni, bojao da će mu auto zakazati. No otišao je odande.Sada je ponovno pokušao, i to uspješno. Baš dobro. Jer, izbjegao je 

kuću. Mučilo ga je da bi Gudrun preko govorkanja mogla saznati da je bio u selu s Mijom Raft. Namjeravao je telefonirati i stvari objasniti čim stigne  u Ostersund.  Kako  se  radilo  o  nekoj  vrsti  pokusa.  Učinjenog sasvim   spontano.   Više   ili   manje.   Dva,   tri   puta   godišnje   Gudrun   je putovala u Trondheim da bi ga obišla. Tada bi se lijepo odjenula i bila vrlo uzbuđena. Svaki put, naime, kad bi je vidio, bila je malko starijom. Ruke su joj podrhtavale. Pedeset i šesta bila joj je za vratom i sad je već bojila kosu u crno. Johan više nije mnogo znao o njezinim brigama i svakodnevnom životu. Mogao je predmnijevati da je sve pretjecalo kao i prije.  Premda  je  Torstenu  išlo  dobro.   Imao   je  nekoliko  građevinskih strojeva. Pa tako i jednu drobilicu s druge strane jezera i bager gore kod Torsberga. 

341

Gudrunine  oprave  nisu  bile  nimalo   jeftine,   a  usto,   ona   je   i   dalje vozila Audi. I to novi, a Johan je shvatio da je to njezin vlastiti. Dok je Johan sjedio u svom autu dolje kod prodavaonice i čekao Miju, gledao je prema   kući.   Vidio   je   kuhinjski   prozor   sa   zavjesama   tako  čvrsto navučenim da se zapravo kroz njih nije moglo gledati van. Naravno, ni unutra, a to im je vjerojatno i bio smisao. Pretpostavljao je da je unutra i da hoda između štednjaka, hladnjaka i sudopera. 

Znao je da je dobila i stroj za pranje posuđa. Čekao je Miju. Dobro je krenulo. Da tamo na Nirsbui nije bilo tako prljavo i hladno, a i tako malo drva, mogli su ostati još jedan dan. Mia mu je predlagala da ode gore do Gudrun i Torstena i tamo odspava nekoliko sati. No granica je za njega bila ovdje. Odvezao ju je k njezinoj majci, do kolibe, za koju je on   još   uvijek   smatrao   da   pripada   Aagot   Fagerli.   On   sam   ostao   je spavati u autu. 

Spavala je.  Obrazi su joj  bili  okrugli   i  sjajni od kreme, obrve, bez maškare,  blago  žutorumene. Dok  je  ona spavala,  on se bavio svojim mislima.Otkad je zatrudnjela, uvečer bi ubrzo postala pospanom. Nije ju smetalo što bi on, uz upaljenu svjetiljku, čitao. Spavala je kao dijete. U budnom je stanju bila vrlo razložna. Drago mu je bilo što se tako dobro snalazila na ovom svijetu. Razumjela ga.

Onako usamljen, pod svjetiljkom što je osvjetljavala njezinu malko kovrčavu i crvenilom prošaranu kosu, tragao je za nitima svoje duboke povezanosti uz nju. Prije je znao biti munjevito zaokupljen seksom, pa bi,   osobito   ljeti,  živio   tijekom   nekoliko   tjedana   kao   u   kakvoj   blagoj opijenosti. No otkako je odrastao, njegove su veze sa ženama poprimile razumnije oblike, u osnovi možda čak i šaljive. Obostrano.

Mia bješe razumna žena, pa kad bi ih strast i sasvim obuhvatila, ne bi   im   ponestajalo   smisla   za   šalu.   Ona   bi   se   ubrzo   znala   ponovno sabrati. Zabavljalo ga je što je uvijek sve planirala. Izlete, porodiljski dopust, radne zadatke. 

342

No istodobno to  mu se  i  sviđalo.  Draga mu  je  bila  njezina  čvrsta volja, svježa poput zdravoga oraha u još mladozelenoj, ali već otvrdjeloj ljusci. No bilo je tu i drugih stvari. Finijih niti za koje mu je bilo teško pronaći riječi koje bi im nadjenuo. Premda bi se to moglo izreći i grubo jednostavno:   kad   je   sreo   Miju,   stekao   je   dojam   kako   ga   ona   ima namjeru dovući kući.

Nije to bila nikakva ugodna primisao, no postojala je i djelovala. Da joj to kaže ili možda tek nabaci, bilo bi nerazborito. Nije želio da se Mia osjeti kao nekakvo oruđe. Ona to, zacijelo, nije ni bila. Riječ  je bila o pretpostavci.

Dok bi spavala, soba se činila malko stranom. Na zidu povrh postelje držala je poster s nekim licem i imenom njemu nepoznatim. Tamnoputi pjevač sa zrcalastim tamnim naočalama. Na svjetiljci koja je služila za čitanje   visio   je   šešir   kao   dopunski   zaslon.   Crn   i   urešen   velikim cvjetovima maka od tkanine. Nikada je nije vidio sa šeširom, a nije ga mogao ni zamisliti na njezinoj glavi, pa se pitao zašto ga je bila kupila.

Razočarao ju je kad joj je rekao da se namjerava odvesti u Ostersund. S vremenom ona će poželjeti posjetiti Torstena i Gudrun. Mogao je to predvidjeti i znao je da će jednom i to doći. Ali ne još.

Kad se odlučio za povratak u Ostersund, bila je razočarana premda se nije durila. Mia se i inače nije durila. Ponajčešće je postizala ono što je htjela. Ali posjedovala je instinkt i znala je kad se mora povući. Bio je lijep dan premda je ujutro kišilo pa, dakako, nije bilo nimalo privlačno vraćati se u Ostersund. U pokušaju da je udobrovolji, pozvao ju je na objed. Rekla je da je losos imao ustajao okus.

Međutim, nije bio loš, inače bi i on to zamijetio.  Čim su se vratili u njezin stan, morala je povratiti. Kad je izišla iz kupaonice, djelovala je odlučno. Imala je male smetnje, ali proći  će, rekla je. Zaspala je rano, vjerojatno zato što se nije osjećala dobro. Oko devete ure Johan je izišao i nazvao Gudrun. Nije htio probuditi  Miju kako ne bi slušala njegov razgovor s Gudrun.

343

Poslije razgovora osjećao se nekako jadno. Gudrun mu nikada nije predlagala da svrati kući u Crnu Vodu i tako ih posjeti. A ovaj put nije se  ni  dotaknula  njihova  prolaza  kroz  Crnu  Vodu.  Takvim stvarima Johan prije nije pridavao nikakvu važnost. Obitelj Dorjevih smatrao je svojima.  Ali  otkako je krenuo s Mijom, počeo  je  to smatrati  ponešto neprirodnim.

U osnovi je znao da se ne radi o prirodnosti ili prirodi, već o načinima ophođenja. No u Mijinoj spoznaji svijeta postojala je mudrost da prema Brandbergovima osjeća poštovanje. Razložno poštovanje. Više onih šali sklonih, pametnih i nekonvencionalnih  žena, koje je znao dovoditi sa sobom   kući   u   Langvasslien   i   omogućiti   im   da   se   voze   s   njime   u saonicama što su ih vukli psi, balansiralo je po vrlo uskim daskama što su vodile preko zahuktale vode. Preko čista kaosa.

Čim   se   vratio,   legao   je   u   postelju   i  čitao,   no   znao   ju   je   i   dugo promatrati.  Kad   je   telefon   zazvonio,   ona   je   spavala  dubokim snom. Probudio  ju  je   i  pružio   joj  slušalicu,  a ona je  jedva mogla shvatiti  o čemu se radi. Bilo je oko jedan sat u noći. On je izišao iz sobe, pristavio vodu za čaj i pržio kruh. Obično kad bi se probudila, osjećala se loše i bila gladna. Kad se vratio u sobu s čajem, ona je sveudilj razgovarala. Zapravo sama nije mnogo pričala. 

Umirivala je nekoga. Možda joj je to i pošlo za rukom jer je najzad spustila slušalicu i ponovno se skupila u postelji.

­  Bio   je   to  mamin  prijatelj   ­   objasnila   je.   ­  Torbjornsson.  Ona  se nekamo odvezla ne rekavši mu kamo, pa je sad napola pošašavio.

Opet je zaspala ne okusivši  čaja. A on je i dalje ležao i razmišljao kako da je privoli da se preseli k njemu u Trondheim. Jaki nas osjećaji čine pokretljivima. No još uvijek nije ju se usudio to upitati.

***

344

Usred noći Birger je otkrio da sačmarica nije na mjestu. Sobu je 

obasjavala   rana  svjetlost  bijele  noći.  Ležao   je  poleđuške  na  njezinoj postelji, i dalje odjenut. Imao je jaku glavobolju. Razgovarao je s Mijom. Prošloga je jutra, naime, ona pila čaj s Annie. Mia nije bila uznemirena. Mami je  valjda palo  na pamet da se  nekamo odveze na svoju ruku, jednostavno mu je rekla.

Mia nije znala kakvi su njihovi međusobni odnosi. Nije imala pojma o telefonskim razgovorima i nazivanjima toga jutra i večeri. Mislila je da se  vjerojatno   radilo  o  nekim svakodnevnim problemima,  dogovoru  o zajedničkom provođenju blagdana i spavanju pri  čemu nijedno od njih nije   trebalo  biti  previše  angažirano.  A njemu nikada nije  padalo  na pamet da bi to moglo biti samo tako. To mu je bila neukusna pomisao.

Za trenutak je pomislio telefonirati policiji. No malo poslije okanio se takva razmišljanja i jednostavno stao čekati. Cijeli dan nije pravo jeo. No malo­pomalo počeo je  maslacem premazivati  pločice prepečenca  i gurati  u  sebe  jednu za drugom. Satovi  su prolazili  polagano.   Ispred prozora ptice kao da su poludjele. Nije uopće mogao shvatiti  kako je mogla spavati u to doba godine.

Kuhinja i soba bile su i dalje prepune velikih kita cvijeća koje su joj poklonili njezini učenici. Jaglaci, planinčice i crveni usci. Potočnice sa sićušnim cvijetcima. Đurđice sa svojim zvončićima koji su počeli tamniti po   rubovima.  Djeca  su  poharala  gredice.  Čak  su   i  dječaci  dolazili   s cvijećem. Našli bi šumarice, anemone, koje su se neprirodno povećale premda još nisu procvjetale, i onda ih nakupljali kao da se prodaju na kilograme. I pjevali pritom, zasigurno.

Ta su djeca malene, religiozne životinjice bez teologije, bješe jednom rekla. Ponavljaju neke radnje ne pitajući se što one znače.

No i protiv vlastite volje ona je bila dirnuta i ponijela je sve te kitice sa sobom kući.  On bi sve ovo cvijeće najradije izbacio iz kuće, ali se 

345

bojao  da  je  ne ražalosti.  Zračilo   je   iz   sebe ugodne mirise  kao da se ispričava za sve one ustajale mirise odjeće,  kose i  usta što su se tu udomili tijekom cijele zime.

Oslobađamo te. Postani sada neka druga. Sama i slobodna.Njezina je sreća, ako je uopće postojala, možda ipak i unatoč svemu bila povezana sa samotnošću. A o tom on nije htio ništa znati.  No ona nije prema njemu nikada bila neobzirna. Nikada ne bi izišla ne rekavši mu kamo. Zašto je ispružio ruku prema međuprostoru između postelje i zida? To ni u kojem slučaju nije mogao naslutiti, pa je otkriće proizvelo udar u njemu. Sasvim fizički. Kao da se dotakao naelektrizirane ograde.

Onda se uspravio i počeo posvuda tragati za lovačkom puškom.

***

 Zemljište,   s  dubokim tragovima šumskih   traktora,  bješe   teško 

prohodno. Ovdje se gore lišće breza još lijepilo i bilo je jako izbrazdano i naborano.   Izdanci   šikare   izbijali   su   u  žutozelenim   i   crvenkastim oblacima po stijenama kamenitih provalija i po nakupinama izlomljena šiblja. Kad su se ponovno vratili dolje do mjesta odakle su pošli, ljudi su bili malko utučeni. Nitko nije imao nikakva prijedloga gdje da nastave tragati. Per­Ola ubacio je u sebe poveliku gužvu burmuta i stajao bez riječi.

Johan je uznemirio ženku vivka što je sjedila u gnijezdu i tako uspio primijetiti   njezina   modropjegasta   jaja.   Za   traganja   naišao   je   na nekoliko neobično velikih gljiva smrčaka, koje je onda ugurao u džep svoje   jakne.   No   Miji   ih   još   nije   pokazao.   Naime,   ne   bi   bilo   nimalo prikladno   trenutku   upravo   sada   skupljati   gljive   i   promatrati   ptičja jaja. Najzad Per­Ola ispljune burmut i reče ljudima neka krenu kući nešto pojesti. Svi koji  žele neka se ponovno okupe ovdje za dva sata. 

346

Johan je s Mijom ostao uz auto i gledao za Gudrun koja se odvezla u Per­Olinu Fordu. 

Nije   ni   pogledala   prema   njima.   Mia   na   to   očito   nije   svraćala pozornost. Johanu bješe drago što joj nije morao ništa objašnjavati, ali je znao da će to uskoro morati učiniti. Zapravo, neće imati mnogo šta reći,  a što nije rekao već  prije:  da ima loše odnose sa svojim ocem i braćom. 

Tako je to oduvijek bilo. U svakom se slučaju ne sjeća nečega drugog. A tako  će i  ostati,  pomislio  je.  Bez riječi.  Ružno. Neprijateljski,   iako nitko nije  izrekao nijednu jedinu riječ.  Zar bi  Mia mogla tako nešto shvatiti? Ili je mislila da se sve može srediti samo ako su ljudi dovoljno razumni i promatraju stvari sa svijetle strane. Međutim, on nije znao koliko dubine zahvaća ta njezina »svijetla strana«.

Pitao se kakva je ta njezina mama. Malo više gore stajao je Birger i zurio u šljunak. Neka je žena u ružičastoj jakni živahno razgovarala s njime.  No nije se baš  činilo da je on i  sluša. Na posljetku odoše svi automobili osim Johanova i Birgerova. Poveći, teški  čovjek stao im je prilaziti.

­ Johan?­ Mia i ja smo zajedno.Johan je mislio kako  će najbolje biti ako završe s time što je prije 

moguće.  Birger  mu ništa  ne   reče.  Nije  bilo   sigurno  da   je  Johanova napomena već  doprla u njega.  Zurio   je  u padinu  i   izgledao umorno. Kosa mu bješe tamna i ljepljiva od znoja.

­ Moram razgovarati s tobom ­ obratio se Miji. ­ Ne vjerujem, naime, da je ona otišla gore prema krčevini.

Čudne svi bile te njegove riječi, jer je unatoč  izrečenom, upravo on dao naputke u kojem bi smjeru tražitelji trebali krenuti. Mia mu je to i rekla. Sjeo je na rub ceste i nastavio buljiti u šljunak. Njegovo se teško lice zatvorilo.

347

­ Ne znam ­ odvratio je. ­ Nisam spavao. Našao sam plastičnu vrećicu na   trijemu.  Gudrun  ju   je  objesila  na  kvaku ulaznih  vrata.  Tada se Annie već odvezla. Gudrun je pomislila daje Annie nekamo otišla samo nakratko. Po nekom poslu. I zato je objesila tu vrećicu.

­ Kakvu vrećicu?­ U njoj je bila termosboca s kavom, pecivo i takve stvari. Gudrun joj 

je usto napisala na cedulji neka je nazove kad se vrati kući. No Annie je nije zvala. Po tome izgleda daje imala nekakav drugi, svoj plan.

­ A prije ste rekli kako je pomislila da je Gudrun već  otišla svojim autom pa da je tada Annie pošla za njom.

­ Da, točno, rekao sam. Ali sada više ne mislim tako.­ A što mislite sada?­ Ne znam.Očekivali su kako  će nastaviti govoriti, ali više nije rekao ni riječi. 

Na posljetku Mia pođe prema autu i sjedne u njega.­  Odvest  ćemo se  dolje  nešto  pojesti   ­   reče  zatim.   ­  A onda  ćemo 

vidjeti.Kad   se   Johan   otputio   prema   autu,   Birger   ga   uhvati   za   ruku.­ 

Ponijela je sa sobom sačmaricu ­ reče mu. ­ Znam to pouzdano jer joj se puška inače uvijek nalazi pokraj postelje.

­ A zbog čega?Birger nije odgovorio, a Johan nije znao što da mu kaže. ­ Je li bila u depresivnom stanju? ­ ipak ga upita. Birger tada plane:­ Ma ne, dovraga! Nije na njoj bilo greške. Čekala me, a ja sam trebao 

doći jučer poslijepodne. Nikakve greške s njezine strane.­ Što se događa? ­ dovikne Mia iz auta.­ Ništa. Nije noćas spavao ­ odvrati joj Johan.Vozili su se nizbrdo, ali joj on nije spomenuo sačmaricu. Smatrao je 

kako zapravo nema što pitati. Ipak, rado bi znao kakva je bila ta Annie Raft i zašto je držala pušku pokraj postelje dok je spavala.

348

I ednom od prvih prigoda kad su bili zajedno Birger je ispričao Annie što je doživio u hotelu Sulky. Opisao je taj svoj doživljaj koliko je god bolje mogao i unatoč tome što mu je nedostajala riječ kako bi ga nazvao. Pričao je i o posljedicama koje mu je taj događaj donio: da je poslije njega počeo priču s Frances i tako zapravo uništio vlastiti brak. Slušala je ne prekidajući ga. Kad je bio gotov, ona mu je rekla:

­ Nemam želje približiti se drugoj stvarnosti. A kad bih to i mogla, ne bih voljela izazivati priviđenja i drugačija stanja.

Bio je silno iznenađen. Očekivao je primjedbe, ali druge vrste. A ona je prihvatila njegovu priču. To ga je gotovo smelo. Pa kako je mogla tako bezbrižno održati ravnotežu između nespojivih stvari? Rekla je:

­ Ja volim ovu stvarnost. Ili nestvarnost. Ali ne mogu odbaciti onu drugu. Tkanje bude  često rijetko, pa ga prozirem. To sam činila i dok sam još bila dijete, i u tome ne vidim neki strašan doživljaj premda bi takvim možda trebao biti. Ja ne pripadam ovoj sredini. Ovu okolinu u koju sam upala nisam ja odabrala. Zbog toga osjećam nježnost prema onome što me okružuje. Pa kadikad čak i prema ljudima. No ponajviše prema krajoliku i  kućama.

­ Malena kuća poput ove ­ rekla je jednom dok su ležali jedno pokraj drugoga  u  sobi  u   tami  zimske  noći   ispunjava  me  silnom nježnošću. Tako je lomljiva i prolazna. U nekoliko sati može izgorjeti dok gromovi tutnje planinom. A istodobno opire se najjačoj hladnoći. Znaš li da smo ovdje   imali   trideset   i   šest   stupnjeva   ispod   ništice   prošle   zime?   A odolijeva i kiši  što se za jesenjih noći  mahnito obara o njezin limeni krov. Čut ćeš.

Čut ćeš.Kroz  te   je   riječi   razabrao kako  i  ona misli  da  će  ostati  zajedno  i 

ubuduće. Pozorno je slušao u tami jer je znao da se takva prigoda neće uskoro   ponoviti.   Rijetko   je   bila   tako   ozbiljna   kao   sada.   U svakodnevnom  životu   ona   inače   nije   bila   tako   otvorena   premda   je podosta pričala.

349

­ Ovdje nas dvoje nismo sami ­ pričala je. ­ U ovoj kolibi borave još mnoga, mnoga bića. Žive zajedno s nama. 

Ose, muhe, kukci kornjaši, srebrne ribice i miševi. Ovamo pripadaju i jastrebovi, što znadu sjediti na telefonskoj žici do zida, pa hermelini u kamenim   temeljima   i   velike   sjenice   u   potkrovlju.   Za   najstudenijih zimskih noći uvlače se između balvana i oplate. Kad sam u ovu kuću stupila prvi put, ona je već  postojala dobrih sto i šezdeset godina, a ostat će i poslije mene ako ne izgori.

Kad su Mia, Johan Brandberg i Birger stigli do kuće, bila je prazna. Ništa nije pomagalo ono što je pričala o miševima i srebrnim ribicama. Nimalo   ga   nije   moglo   utješiti   što   je   mislio   na   njezine   riječi   o nestvarnosti i stvarnosti. Kuća bješe zastrašujuće prazna, a zrak u njoj zagušljiv.

Mia je počela skupljati cvijeće i bacati ga u vreću za smeće. Morala je uzeti   još   jednu   vreću   da   bi   sve   počistila.   Stražnjica   joj   je   krupna, razmišljao je Birger promatrajući Miju. No zapravo ne nalikuje Annie. Međutim, ima nešto s tim rukama. Kad je iz hladnjaka vadila kutiju s jajima i maslac, ruke su joj sličile rukama njezine majke. 

Johan je sjedio za stolom i odmarao oči na njoj. U običnim prigodama pogled bi njegovih uskih, smeđih očiju bio vrlo brz. No sada su mu i zjenice   i   smeđecrna   kosa   dobrano   izblijedjeli.   Birger   ga   nije   vidio nekoliko godina. Prije je znao biti često kod njih zajedno s Tomasom, no to je prestalo otkako se Tomas preselio u Stockholm. 

Pitao se kako su se Mia i Johan našli.  Koliko mu je bilo poznato, Johan nije običavao dolaziti u Crnu Vodu.

Bio je meteorolog na uzletištu u Trondheimu. Jednom je prigodom Birger u šali rekao kako je Johan odabrao poziv u skladu sa svojim podrijetlom. Johan se razljutio.  Bio je lako upaljiv,  barem dok je bio sasvim mlad. »Pa zar vi mislite da mi odlazimo u planinu i buljimo u oblake?«,   uzvratio   mu   je   pitanjem.   No   poslije   je   prilično   opširno objasnio kako se njegov posao odnosi na rad s tablicama i krivuljama.

350

Mia  je   ispekla   jaja   i  narezala  sušene ovčetine.  Birger  nije  mogao jesti. Popio je kavu s njima i pojeo samo nekoliko pločica prženca. Misli su mu tumarale. Nije točno razumio što su govorili, pa je Mia morala ponoviti  pitanje:   ­  Zar ne postoje  staništa  smrčaka  i  s  druge strane ceste?

­ Sve dolje do rječice proteže se močvarište ­ odgovori Johan umjesto njega.

No ona se veoma založila da krenu tragati na tu stranu. Annie nije otišla tražiti smrčke. I Birger se ponadao da je tako. No sada se mora sabrati i ispričati im kako stvari stoje.

­ Telefonirala mi je rano ujutro ­ rekao je. ­ Nije bilo ni pet sati.Očekivali su nastavak, ali on nije uspio reći ništa više. Digao se od 

stola.­  Ne možemo, do bijesa,  ostati  sjediti  ovdje ­  rekne tada Birger.   ­ 

Moramo se odvesti natrag i početi je iznova tražiti. Vratili su se dolje, cestom prema Stromgrenovu imanju. Potraga se nastavljala uzbrdo, a uzvikivanje   se  čulo   sve   dolje   do   starog   planinskog   Stromgrenova imanja.  »Ann...iii!  Ann...iii!«  Birger  je primijetio kako se oko Mijinih usana stvorio  neki  oštar,  gotovo  gadljiv   izraz   lica.  Hodalo  se  malko brže.

Stara   je   kuća   stajala   prazna   s   prljavim   zavjesama   na   prozoru. Pašnjak   je   i   opet   počeo   zarašćivati.   Za   kasnijega   ljeta   bit  će   teško probijati se preko njega zbog loćika, dragoljuba i suručica. Kad su stigli dolje do močvarišta, primijetiše na vlažnoj stazi otisak čizama. Poslije se Birger prisjetio kako je htio predložiti da hodaju pokraj staze ne bi li sačuvali tragove. Međutim, činilo mu se u tom trenutku da je predložiti tako nešto pomalo čudno i neukusno. Posebice dok je Mia nazočna.

Te duge nedjelje nikako nije uspijevao srediti svoje misli. Neugodne primisli o tome kamo je Annie mogla otići treperile su u njegovoj glavi i onda nestajale. Usred svega toga odjednom je počeo razmišljati što  će imati za večeru pitajući se je li Annie bila u kupnji prije negoli je otišla. 

351

Kad su došli do gaza preko rječice Lobber, Birger primijeti da se Mia loše osjeća. Sve dosad bila je prisebna iako je počela uviđati kako stvari postaju ozbiljne. Sada je stala i odbila krenuti dalje.

­ Ne sviđa mi se ovo mjesto ­ rekla je tiho.­ Vjerojatno ni ostalima ­ upadne Birger.­ Te vražje ptice!Dvije   grabljivice   kružile   su   nad   njima   i   javljale   se   oduženim 

krikovima.­ Jesu li to vjetruše? ­ upita Johan. ­ Nisu, već sivi sokolovi.Rekla je to s punom sigurnošću. Jedna od ptica se udaljila i nestala 

im iz vidokruga, no druga ih je nastavila nadzirati.­ Očito je da poznaješ ptice ­ primijeti Birger. ­ Mislio sam da te to 

previše ne zanima.­ Po prirodi ­ odgovorila mu je malko podrugljivo.Birgeru se učini da Mia ironizira jednu od Annienih doktrina, a koja 

se sastojala u zaključku kako nema ničega što ne bi bilo prirodom. Svi smo mi priroda.  Čak i veliki se gradovi pretvaraju u ruševine, gdje se onda   orlovi   gnijezde,   a   gušteri   sunčaju   po   srušenin   zidovima. Pretvaraju se u džungle ili tajnovito oblikovane crnogorične šume.

Pitao se kako Mia gleda na svoju majku. Vjerojatno je kritična prema njoj, inače bi to bilo neprirodno. Ili se samo smije njezinu vjerovanju ­ dakako,   s   pažnjom   prema   majci   ­   da  će   opustošene   šume   jednom ponovno izrasti. Čuo ju je kako je, dok je bila djevojčica, dozivala svoju majku ­ mamice! mamice! Annie je govorila kako ju je Mia tako zvala dok je bila vrlo malena  želeći me zaštititi.  Sjećao se Birger mršavog, suncem   opaljenog   djeteta   s   dječački   ošišanom   crvenom   kosom.   A   i njezine majke iz toga vremena. Imala je dugu, svijetlu kosu i plahe, ne, bolje reći ­ razdražljive oči. Uske usne. Uvijek na straži.

­ Malo  ću svratiti dolje do rijeke ­ rekne Johan. ­ Vi ostanite ovdje. Poslije možemo produžiti prema Norbui.

352

­ Aagot Fagerli me poučavala ­ reče Mia. ­ Imala je velike knjige o pticama. Zapravo sam upoznala samo ovu pticu. Sivoga sokola. Mislim da se tako naziva.

Našli   su   jedan   od   malenih   otočića   s  čvrstom   mahovinastom podlogom, koji su ležali raštrkani po močvari, i tamo se smjestili pokraj istrula brezina debla. Gledali su za Johanom koji je silazio dolje prema rijeci.   Močvarište   bješe   puno   vodenih   zrcala.   Između   njih   podloge obrasle šašem što su klokotale kao daje sav okopnjeli snijeg upijao u sebe vodu. Šljapnulo bi kad bi se stupilo na tu podlogu. Nebo i zemlja sretali su se u tim zrcalima. Tamo kuda je rijeka pretjecala vidjeli su u zelenilu   sivkastu   granicu   planinske   vrbe.   Ovako   na   razdaljini   šum brzica   i  malenih   slapova  bio   je  nejasan.  Gdje  kad  bi   se   začulo  kao nekakvo govorenje mnogo ljudi uz poneko međusobno dovikivanje. Kad što bi taj zvuk nalikovao udaljenoj prometnoj buci, glasnijoj ili tišoj, ali uvijek kao potpuno mehaničko mrmorenje.

­  Čini mi se kao da ponovno prepoznajem to mjesto ­ rekne Mia. ­ I ptice su tu. Istina, one su prapraunučad tadašnjih šukunbakinih baka.

­ Zacijelo se ne možeš sjetiti one noći uoči Ivanja?­ Bilo mi je šest godina. Sjećam se dviju neobičnih smreka. Mama me 

posjela na srušenu brezu. Bilo je tu gljiva rupičarki poput one tamo. Plašila sam ih se. Mislila sam da su to neke životinje što su se čvrsto upile u drvo. 

Mama  je  krenula  dolje  do   šatora  da  vidi  bi   li  nam netko  mogao pomoći. No ja sam krenula za njom. Strašno sam se bojala da će otići od mene.   A   ta   je   ptica  bila   ondje   cijelo   vrijeme.   Sunovraćala   se   iznad šatora kad smo tu bile prvi put. Bila je nalik nekakvu kalemu. Trebali biste   vidjeti   kakva   je   snaga   u   njima   kad   se   obrušavaju   na   plijen. Nalijeću, mislim da se kaže. Došla sam posve blizu i vidjela šator. Bio je sav okrvavljen i razderan i činilo se da se netko nalazi u njemu. Neka je noga izvirivala. Mama je ležala pokraj šatora, a onda je otpuzala do rječice i rukama pljaskala po vodi.

353

­ Hoćeš reći da si ti doista vidjela šator i što se dogodilo?      ­Da.­ Ali Annie ne misli tako.­  Pa  naravno.  To   je   jasno.  Ona   to  nikada  ne  bi  mogla  podnijeti. 

Premda je mogla opaziti, kad se vratila, da sam stajala na stazi znatno niže od mjesta na kojem me ostavila. Mislila sam da  će je to rasrditi. Međutim, ona to nije čak ni zamijetila.

­ Rasrditi?Čudnu   mu   je   to   sliku   oslikala.   Glas   joj   bješe   svijetao,   gotovo 

piskutavo prodoran. Više nije sličio glasu odrasle žene.­ A onda su svi pričali o tome.­ Jesu li pričali i s tobom?­ Naravno. Pa ja sam bila jedina koja je znala kako se sve to dogodilo.­ Pa kako se dogodilo? ­ prošaptao je Birger.­ Ptica se sunovratila i ubila ih svojim oštrim kljunom.Nasmijala se izrazu njegova lica. On je oduvijek bio uvjeren kako je 

Mia pouzdana i čestita djevojka. Vedra i poduzetna. Ili, ako bi baš htio biti iskren ­ sasvim jednostavna. Ne previše nalik Annie, ni izvana ni iznutra.   Sad   se   još   jedino   pitao   koliko   je   u   svemu   tome   pravog   i iskrenog.

­ U to sam bila uvjerena. Više godina. Ne znam kad sam preuzela mišljenje većine.

Njezino je govorenje zvučalo posve odraslo na trenutak, a onda se odjednom vratio glas djevojčice.

­ Bilo me strah, ali se nisam usudila ništa reći. Tijekom noći koja je slijedila i mama i ja bile smo gadno zaplašene. Izjurila je sa mnom iz kolibe i otišle smo k teti Aagot. Uzela sam sa sobom svoj pokrivač  i hodala za njom. Vani je bilo strašno hladno, ali i posve svijetlo. Na to nismo bile navikle. Mislila sam da se radi o nekakvoj greški. Da se više nikada neće smračiti.

354

Mama nije imala snage baviti se sa mnom. Bila je suviše uplašena. Razmišljala sam o tome. Znate li da ću dobiti dijete?

­ Ne, nisam znao. Annie mi to nije rekla.­ Pa ni ona još ne zna. Mislila sam da ste, kao liječnik, možda to već i 

opazili.­ Ne primjećuje se još.­ Ne, ali je u svakom slučaju tako. Zvučalo je malko napadački kad je nadodala: ­ Johan i ja vrlo smo sretni zbog toga.­ Sasvim razumljivo, naravno ­ odvrati Birger.­ Aagot je mamu spremila u postelju u svojoj sobi. Bilo joj je tako 

hladno da se sva tresla i pričala kako  čuje neki  čudno fijučući  zvuk. Premda se ništa nije  čulo. Niti teta Aagot niti ja nismo ništa  čule. Vi ste sretali Aagot, zar ne?

­ Da, mnogo puta ­ odgovorio je Birger.­ Vesta na spavaćici i nijedan zub. Poslije je stavila zubalo. Kad bi 

čvrsto stisnula zube, začulo bi se kako je nešto škljocnulo. I meni je spremila   ležaj  na  kuhinjskom kauču,  ali   se   ja  nisam usudila  ostati sama. »Ostat ću sjediti uz tebe«, rekla mi je. »Cijelu noć. Neću se micati od tebe.« Bilo mi je neobično čuti kad je izgovorila riječ »noć«, jer je vani već sjalo sunce. Tamo dolje prema Tangenu obasjavalo je već prve kuće. Nisam   se   usudila   leći.   Ostala   sam   sjediti   za   kuhinjskim   stolom   i smrzavala se. Teta Aagot zapalila je vatru u štednjaku. Nikada prije nisam   vidjela   takav   štednjak.   Pucketalo   je   i   praskalo.   Zagrijala   je mlijeko, a ono je, jasno, prekipjelo i zagorjelo. Psovala je. Znate li da je Aagot     znala     psovati?     Na     nekoj       američko­norveškoj     jezičnoj mješavini. 

Uz dodatak jemtlantskog.  »U vražju mater s tim lončićem! Nikad ga više neću moći  očistiti.  Proklet bio! U paklu se pržio!« Nastavljala je tako. A onda uzela drugi lončić. Sve je to izgledalo tako svakidašnje, osim one svjetlosti izvana.

355

Onda sam joj rekla kako sam vidjela onu pticu. Nisam, istina, rekla što je učinila, jer onda još sve skupa nisam pravo ni shvaćala. Tek je poslije svijet počeo raspredati svoju priču. No bila je to jedino ta ptica. I one   okrvavljene   krpe   od   šatora.   Svijetlomodre.   Kad   sam   teti   Aagot ispričala kako sam vidjela pticu i da je to bilo uz rječicu blizu jezera, ona je samo rekla: »Sivi sokol!« Barem mi se  čini da je tako rekla. I kako je to okrutna ptica. 

Vidjela   sam ga  kako   se  obrušava.  Tada   je   izvukla  veliku  knjigu, golemu, bila je to jedna od onih, od braće von Wright, naravno. Mama ih   ima  kod  kuće.  Kupila   ih   je  na   licitaciji  poslije   smrti   tete  Aagot. Sjedile smo za kuhinjskim stolom i listale dok nismo naišle na sivog sokola. Na njegov kljun i žute oči. To za mene bješe nešto najstrašnije što sam vidjela. Nikada nisam vidjela nešto odvratnije.  Čitala mi je o njemu. Namjeravala je preskočiti one najstrašnije dijelove. No poslije sam i sama sve to pročitavala, i to ne jednom, već mnogo, mnogo puta. Izvještila   sam   se   u   pronalaženju   upravo   tog   mjesta.   Danje   ptice grabljivice. Pododjel: Sokolovi.

Johan se vraćao stazom. Podigli su se i krenuli mu u susret.  Čizme su mu šljapkale, a on se klatio dok je gazio močvarom. Kretao se dosta nesigurno.

­ Hoćemo li sada do Norbue? ­ upita ga Birger.­  Ne,  idemo na cestu.  Moramo razgovarati  s  ostalima.  Mia je  išla 

isprijed   i  Birger  opazi  kako  se  Johan odvojio  od  nje.  Zastajkivao   je očekujući da ga Birger pristigne. Tada ga Johan tako čvrsto zgrabi za ruku da ga stisak zaboli.

Najprije je primijetio lice. Voda što se prelijevala preko njega bila je tako bistra da mu se učinilo kako ga promatra dok je dolazio. Oči su joj bile otvorene, a vlasi, što su se pružale u smjeru vodenoga toka, nisu uspijevale  prikriti  taj  pogled.  Poslije   je  shvatio  kako to više nije bio nekakav pogled i da njezina bijela koža više ne osjeća hladnoću. Dok su se valovi od protjecanja vode i suncem rasvijetljena mjesta micali po 

356

njoj,   koža   joj   je   poprimila   boju   dna   rječice   i   kamenja   sa   dna.   Na trenutak njezina se ruka  činila kao od zlata da bi onda potamnjela i postala smeđom. Iako joj je koža cijelo vrijeme bila ponajviše bijela. Ta je bjelina činila osobinu neovisnu od promjena svjetlosti i vode.

Johan je otkoračio natraške ne želeći više promatrati taj prizor. Ni za trenutak nije  namjeravao sići  do  kamenja  oko kojeg  je  voda snažno strujala, pa da je dotakne ili  pokuša dignuti iz vode. Izgled joj bješe beskrvan i djelovala je jednako hladno kao otopljena voda s planine što je   jurila   preko   nje.   Da   bi   sve   shvatio,   to   mu   jednostavno   nije   bilo potrebno.

Dok se uspinjao kroz močvaru, jedino je razmišljao kako to reći Miji. A kad je stigao do njih, ponestalo mu je snage da to učini. Zato je kazao Birgeru, a taj veliki i teški čovjek samo se nagnuo prema naprijed kao da ga je netko udario u solarni pleksus. Iz njega se izvije glas. Mia dotrči.

­ Što je? ­ uzvikne.Nikada nije  čuo njezin glas da bi  bio  tako prodoran.  Činilo  se  da 

Birger ne može doći do zraka, a Johan se potpuno izgubio.­ Gdje je ona?­ Pod vodom ­ bilo je jedino što je uspio izustiti. Potrčala je prema 

rječici cijelo vrijeme izgovarajući nešto piskavo. Ili je zapravo vrištala? Johan nije uspijevao razaznati njezine riječi, no zvučalo je kao da se s nekim svađa. Možda s mamom? Tada se Birger pribere. Posrćući, stane trčati za njom i dospije ju dohvatiti upravo u času kad je padala. Johan je ostao na mjestu i čuo ju je kako plače širom otvorenih usta. Glava joj se bacakala ovamo­onamo. Birger joj pritisne lice o svoje rame tako da se zvuk plača prigušio. Johan ih je promatrao i dok je tako stajao, učini mu se kao da vidi dvoje sebi tuđih ljudi.

***

357

Nekom je zgodom Annie rekla kako jedino što sa sigurnošću znade 

o svojoj smrti jest da  će za sobom ostaviti pozamašnu gomilu smeća. Nije to mislila doslovno tako. Ili možda ipak jest? Bit  će da je pritom mislila na modernog zapadnjačkog čovjeka. Ili na nešto slično. Birger se nije sjećao. Osjećao je silovitu razdraženost i znao je da takav osjećaj prethodi napadaju boli.

To se često događalo. Bio je srdit. Mislio je da je ona brbljala mnoge koještarije   i  govorila nepotrebne stvari.  Njezine šale  ­   jesu li  to bile šale? ­ sada su se pretvorile u ironiju. Ako bi se to tako moglo nazvati. Što je u tome bilo ironično? Bilo kako bilo, on to nije mogao podnijeti. Bilo je u tome nečega neosobnog. Dolazilo je niotkuda. 

Htio je vikati. No, dakako, nije vikao. Ali bi  često zastao otvorenih usta. 

Mia je pospremala. Lice joj se oznojilo. Na rukama je imala rukavice za rad u vrtu. Smeće s poda ubacivala je u crnu vreću. Birger joj je bio spreman pomoći,  ali  na neki nezgrapan, ukočen način. No ništa nije bilo od toga. Nije bio u Crnoj Vodi od pogreba. A sad bješe srpanj sa zrakom teškim od vlage i  mirisa.  Kad je  došao,  Mia ga je    zagrlila. Rijetko bi to činila. A onda se vratila čišćenju.

Johan je ulazio i izlazio s kutijama i vrećicama. Birger se smjestio na nekoj kutiji što se našla na podu i promatrao sav taj nered. Pokušao je svaku stvar odjelito promatrati. Električne vodove, ražanj od roštilja, čekiće,  čavle.   Svežnjeve   plastičnih   vrećica   sa  žigosanim   poštanskim markama, kemijske olovke, vješalice,  željezni ražanj, pijuk bez drška, obruče  za  vješanje  zavjesa.  Okruglu rešetku.  Sjetio  se  da  je   trebala stajati ispred automobilskog fara da ga zaštiti od odbačena kamenja. No koliko  je  znao,  ona  je nikada nije dala postaviti.  Uzica za psa s uzlovima po sebi, stalci za svjetiljke od čelične žice. Jedna prljava ovčja koža, komadići polistirena.

358

Na mnogim mjestima te hrpe još nisu bile ni dotaknute. Zamjećivao je to kao što se zamjećuju šare na starim tapetama. Po mjestima koja Mia još nije taknula, a koja je prepoznavao, nije trebalo biti nikakva nereda. Nije ga bilo ni prije. Samo zbijena i složena nakupina stvari. No tu  šaru sad  je  razaralo  ono  tamo.  To  potpuno neosobno neljudsko  ­ ozračje,  koje   je  on doživljavao  kao  ironiju.  Kao gorčinu,  premda bez okusa ili mirisa.

Čelična žica u nepravilnim krugovima. Osigurači,  četke za  češljanje pune pasjih dlaka. Bile su to Saddiene dlake, ali i nekih pasa svjetlije dlake. Matice, ugljen za roštilj, kit za kitanje, drvene klompe, prazna tuba   ljepila,   plastično   prekrivalo,   lonci   za   cvijeće,   stare,   poderane čizme. Konzerve, šalice bez drške. Dva velika i lijepa vrča iz Hoganasa. Svežnjevi   novina.   Još   iz   vremena   dok   je   Aagot   bila  živa.   Ploče masonita,   brusni   papir,   jedan   bat,   mnogo   ukoričenih   kalendara povezanih konopcem u sveznjeve, motke za zavjese, kolutovi izrezane brezine kore. Bile su tu i papirnate vreće pune šindre za pokrivanje krova, no on u bližoj okolici nije uopće mogao naći krovove prekrivene šindrom.   Šesterokutni   ključevi   iz   IKEA­e.  Žlica   za   obuvanje   cipela, pluto   za   pecanje,   štapovi   za   skijanje,   dio   predilice   sa   zahrđalim kukama, vinske boce,  vodovodne cijevi,  metalni  naglavci  za spajanje cijevi, varalica za ribolov, razderani šešir za sunce,  češalo. Cjedilo za čaj. Bočice s lijekovima, naočale za sunce, radiocijevi. Zapušači za uha. Da,   doista,   zapušači   za   uha.   Ovdje   gdje   je   tišina   noću   tako   silno duboka.  Žut,  prljav  materijal  nalik  pjenastoj  gumi.  Radna klupa za raščešljavanje lana. Nešto je slično vidio u etnografskom muzeju. 

Niski stolčići bez naslona, prozorske mreže protiv komaraca, postolje, drvena palica, sito, čavlići, vezice za cipele, poklopci staklenki za džem.

­ Nešto tražite? ­ upita ga Mia.Birger zatrese glavom. Sve dok ga ona to nije upitala, njemu očito 

nije bilo jasno da nešto traži. A zapravo je tražio. Kutiju s patronama za sačmaricu.

359

­ Ništa ­ kratko je odgovorio.­  Pa  nemojte   tu   tako  sjediti   ­   rekla  mu  je  glasom u  kojem bješe 

podosta nježnosti.Izišao   je   van   na   težak   zrak.   U  živici   su   u   gomilama   rasle   ruže. 

Odisale   su   snažnim   i   slatkastim   mirisom.   Ne   baš   svježim.   Annie primijeti da mirišu po tamjanu i mirhi. Drugom je prigodom ustvrdila kako mirišu kao pazuh boginje ljubavi, a za valova vrućine rekla bi da zaudaraju kao sjevernoafrički bordeli. Tako bi znala brbljati. Vjerojatno samo zato da udahne život riječima koje se inače ne bi upotrebljavale. A sada su se one vraćale lišene tona bezbrižne i dobroćudne poruge. Neki ih je glas izgovarao unutar njega. Nije to mogao biti njegov vlastiti. 

Bio je suviše mehanički da bi mogao biti ljudski. A ipak je bio gorak. Jedak.

Johan je kosio travu. Iza njegova su auta stajale tri velike vreće za smeće. Prišao je Birgeru s dvije limenke piva i pružio mu jednu. Sjeli su na klupu za raščešljavanje lana.

­ Dovezao si, znači, auto sve dovde ­ rekne Birger. Johan nije trebao odgovoriti jer je bilo jasno da neće vreće sa smećem vući sve do ceste. No Annie nije voljela da se autom dolazi do kolibe. Doduše, to Johan nije mogao znati. Kad bi tlo bilo mokro, u travi bi ostajali ružni, duboki tragovi. Za svih godina dok je živjela ovdje, Annie je uzbrdo vukla svoje vrećice s hranom i ostalim kupljenim stvarima, pa i pakete s knjigama, baš kao što su to činile Aagot i Jonetta prije nje.

­ Ona Edit, ponad Westlundovih, sjećaš li je se? ­ upita ga Birger.Johan kimne.­  Slomila   je  nogu negdje  u  ožujku prošle  godine  pa  je  dospjela  u 

bolnicu i onda bila na dugotrajnom liječenju. Na ljeto došla je njezina obitelj gore i napravila reda jer Edit nije više mogla doći kući. Gomila je smeća ležala točno na mjestu gdje obično parkiramo kad odlazimo u lov. Stare   limene   kutije   za   kekse   i   hrpe  časopisa   uz   iznošene   galoše   i 

360

staklenke u koje se sprema zimnica. Izbacili su čak i Editine vrpce od tkanine iz kojih je pravila krpare.

Ušutio   je   sjećajući   se   da   se   na   toj   gomili   smeća   našlo   barem dvadesetak   takvih   traka.   Zacijelo   se   od   njih   više   ništa   nije   moglo napraviti jer je vrijeme bilo vrlo kišovito, pa su tijekom jeseni već upola istrunule. Bila je tamo i Anna Starr i pregledala ih je. »Da se  čovjek zapita kakvi su to ljudi što tako nešto rade, bacaju već izrezane vrpce«, samo je rekla. Premda je vrlo dobro znala da su to bili Editini sinovi i snahe. A na vrhu te gomile nalazio se Editin šešir. Stavljala bi ga na glavu   kad   bi   cijepala   drva   ili   vadila   krumpire.   Bio   je   to   šešir   od smeđega filca i nalikovao je nekakvu loncu. Sprijeda je imao dva cvijeta izrađena od istog materijala kao i šešir. Sjećaš li se toga?

Johan ga je postrance promatrao, ali nije odgovorio ništa.­ Bio sam gore s posuđenim beaglom. Studeni je bio. Namjerio sam 

pogledati  ima li  kakvih zečeva tamo gore.  Kad sam se stao spuštati stazom,  čuo   sam   udarce   sjekire.   Bio   je   sumrak.   Prošao   sam   mimo Editine drvarnice na kojoj je pisalo ŠUPA 3, jer je tu drvarnicu dobila od tvornice celuloze. Onda sam je vidio. Stajala je unutra, a oni cvjetovi na njezinu šeširu poskakivali bi u ritmu s njezinim cijepanjem drva.

Zašutio je.­ Znači da se vratila ­ rekne Johan.Zašto sam mu to ispričao? pitao se Birger. Eto,  jednostavno mi  je 

palo na um. Kao da me netko na to prisilio.  No ipak je zastao prije negoli je stigao do kraja svoje priče, a što je obično i činio: kako je, kad je  vidio   tu  smeđesivu pojavu u   jesenjem sumračju,  povjerovao da  je dobio znak o Editinoj smrti. Poenta priče trebala je biti da je ona ­ živa. 

Vratila  se s  dugoga bolovanja,  našla  svoj   filcani  šešir   i  vjerojatno najveći dio drugih stvari s one gomile i počela cijepati drva za zimu. A ovako, kako je on Johanu ispričao tu priču, poenta je izostala.

Događalo bi mu se da bi pričao na takav način ni sam ne shvaćajući koji mu je cilj pričanja. Poslije bi primijetio iscereni smiješak. Bez lica. 

361

Za posljednjih je tjedana uglavnom šutio. To mu je bilo bolje. Annie ga je ostavila samog s hladnim prezrivim osmijehom. Nije to bio njezin osmijeh. Već osmijeh bez lica.

Mia je   izišla  noseći  prljavi  ogrtač  od crne tkanine  i  rastvorila  ga. Podstava mu je bila napravljena od hermelinove kože. Od guste, ljetne kože u promjenljivim smeđim bojama. S bijelim prugama s  trbuha i vrata.  Šavovi  su počeli  pucati.  Činilo  se  kao da  je  koža na putu da izmigolji iz ogrtača.

­ Misliš da je to bio Aagotin ogrtač?­ Ni govora. Kad se Aagot vratila iz rata, imala je na sebi američku 

odjeću ­ rekao je Birger. ­ To je Jonettin ogrtač.  Od Aagotine sestre. Dobila ga je od Antarisa za kojeg je bila udana. A on je bio Laponac. Bit će da je Antaris hvatao hermeline u stupicu i time se godinama bavio. Vjerojatno   joj   je  dao   taj  ogrtač  jer  se  nikada nije  brinuo  da  popuni pukotine nastale na zidu od peći ili da izolira zidove njihove kolibe. U njoj se dimilo i bilo je hladno. Kad su se uzeli, Antaris je bio momak koji   je   služio   kod   uzgajivača   sobova.   No   onda   su   odlučili   baviti   se kravama   i   kozama.   Jonetta   je   bila   seljačkoga   roda   s   druge   strane granice. Antaris nikada nije volio obavljati seljačke poslove. 

Annie je pokazala Birgeru kako cvijet žednjak raste među kamenjem na proplanku. Više gore u planini moglo se naći i angelike. A takve je stvari Antaris donosio sa sobom Jonetti. Dao joj je sašiti i taj ogrtač s hermelinom. No ipak se smrzavala. Kad su Antaris i Jonetta otišli, a Aagot uselila, uvela je električne radijatore.

Premda   ne   odjednom,   razmišljao   je   Birger.   Prisjetio   se   jedne siječanjske  oluje.  Moralo   je   to  biti  prvom prigodom kad se  našao  u Crnoj Vodi. Bilo je kasno s večeri. Snijeg se kovitlao u oluji, koja je sve osivila, i počeo ponovno zatrpavati putove. Izgubio se i nije znao gdje se nalazi. Tada spazi svjetlost u nekom prozoru. Treperila je poviše gore iznad puta. Bila je to električna svjetiljka, no naleti snijega gdje­kad bi gušili njezino svjetlo. Bilo mu je jasno da se struja može svakoga časa 

362

prekinuti i da će selo ostati u potpunom mraku, pa se stoga izvukao iz auta i uz napore stao probijati kroz vijavicu prema kolibi dok je još išta mogao vidjeti. 

Htio je samo zapitati gdje se ovoga časa nalazi. Pred trijemom su se već počeli stvarati nanosi. Kad je provirio kroz prozorsko okno, vidio je ženu kako sjedi na stolcu ispred peći na drva i ­ čita. Stopala je pružila prema otvoru peći, gotovo napola ih uguravši u samu peć.

Mirno je  čitala, a on je na trenutak zastao promatrajući je sve dok nije okrenula stranicu knjige. Zatim je zakucao na okno, ali je prošlo podosta vremena prije negoli ga je uopće čula. I taj zvuk kucanja valjda je protumačila bukom oluje. Kroz otvorena vrata drage sobe opazio je da je televizor uključen premda nije uspio  čuti baš ništa. Slika bješe zasljepljujuće   crno­bijela:   snježna   vijavica   ili   svemirsko   nevrijeme. Žena pokraj peći mirno je čitala ne podižući pogleda.

­ O čemu razmišljate? ­ upita ga Mia.On   zatrese   glavom.   O   takvim   njegovim   sjećanjima   sad   nije   bila 

prigoda pričati.  Međutim, mislima mu je prolazilo  kako  je Annie na neki način preuzela život Aagot Fagerli. On je postojao, gotov, postojao kao oblik u koji je samo trebalo stupiti. Dakako da ga je ona ponešto preoblikovala. No bio je to oblik  života preuzet zajedno s kućom. Iako Aagot nije morala spavati sa sačmaricom uza se.

­ U mislima mi je kako sam se ovdje prvi put pojavio za vrijeme jedne snježne vijavice ­ odgovorio joj je. ­ Bilo je oko petnaest stupnjeva ispod ništice, a pri naletima snijega sigurno i hladnije. 

­ A kad sam ja ovdje bio prije nekoliko godina, živa se spustila sve do trideset i jednog stupnja ispod ništice ­ nadovezao se Johan. ­ Crno kao u rogu i ­ bijelo. Nigdje žive duše.

­ Ja sam mislio da te ovdje nije bilo otkako si preselio u Langvasslien ­ primijeti Birger.

363

­ Ne, svratio sam ovamo jedne zimske večeri. A onda sam se odvezao kući  preko norveške granice.  A poslije  toga tek sada kad smo bili  u Nirsbui i kad sam Miju dovezao ovamo.

­ Zar si ti dovezao Miju?­ Da, stigli smo oko  četvrte ure izjutra. Ostao sam spavati u autu. 

Parkirao sam dolje u Tangenu.­ No nisi je dovezao ovamo sasvim do gore?­ Naravno da me dovezao ­ upadne Mia. ­ Pristavit ću kavu. Johane, 

donesi tortu iz hladnjaka.Saddie, koja je pokazala uzdržanu radost kad se Birger pojavio, sad 

je legla uz njegove noge. Pokušao joj je pričati, ali kad ga je pogledala svojim mutnim očima i nekako nevoljko mahnula repom, on zaplače. Njuška joj bješe sivobijela. Nije se sjećao koliko je stara.

Johan se vratio iz podruma noseći švarcvaldsku tortu. Stavio ju je na sunce kako bi se otopila. Dok su je jeli, Birger se pitao nije li to jedna od onih   koja   je   preostala   poslije   sprovoda.   Koliko   je   uistinu   Mia   bila praktično stvorenje?

Na   kavi   u   hotelu   poslije   pogreba   Birger   je   sjedio   pokraj   Henny, ostarjele Anniene majke. Dovezao ju je sa zrakoplova, a ona se, dok je s velikom   mukom   hodala   na   svojim   slabim   nogama,   morala  čvrsto oslanjati na njegovu ruku. Ni jedan jedini put nije dopustila sebi da brižne u plač  ili  pokaže neku vrstu  izljeva boli  zbog besmislenosti   i surovosti   kojom   je   završio  život   njezina   jedinoga   djeteta.   Igrala   je ulogu. No u toj njezinoj ulozi nije bilo lažnosti ili pretvaranja. Smogla je snage i nadvladala ovo što joj se dogodilo, baš kao što je imala snage i znala podnijeti mnogo što­šta za svoga dugog života. Preuzela je to na sebe kao ulogu pisanu isključivo za nju i ni za koga drugog.

Dala mu je snage. Vrlo se slabo sjećao zbivanja tijekom ona tri tjedna koja su protekla prije negoli su dobili dopuštenje za Annien ukop. Na posljetku je morao otići i na bolovanje. A kad je spazio onu sitnu, u crno odjevenu   i  čvrstu   damu   s   otečenim   zglavcima   šake   kako   silazi   niz 

364

pokretne   stube   što   su   ih   dovezli   do   zrakoplova,   osjetio   je   sućut   i nježnost. Bilo je to prvi put poslije događaja s Annie da je osjetio nešto drugo   osim   potpune   zbunjenosti,   koja   je   u   njega   gdjekad   znala nalikovati   pijanstvu   ili   tuposti.   U   jednom   se   trenutku   sve   to nadomjestilo oštrom boli smještenom negdje odmah iznad ošita. Između tih  napadaja  boli  ponovno se  pojavljivalo  prethodno stanje  da bi  ga onda ostavljalo nekako bespomoćnim. Ili obezglavljenim, mislio je sada prisjećajući se tog trenutka.

Osjećaj prema Henny Raft bio je tako snažan i neočekivan, i upravo mu   je   on   pomogao  u   vrijeme  pogreba.   Samo   što   su   tanahni   glasići crkvenoga kora zapjevali, bol ga je ponovno zahvatila i oborila prema naprijed istisnuvši iz njega glas koji je zazvučao groteskno. I sam ga je čuo i postidio se zbog njega. Onda je Henny na njegovu ruku položila svoju,   punu   prstenja,   od   kojih   je   najupadljiviji   bio   jedan   s   velikim heliotropom   smještenim   među   markasitima,   i   držala   je   tako   dok ponovno nije došao do daha.

­ Jesi li našla kakvu kutiju s patronama? ­ upitao je Miju. Primijetio je da je blijeda. Po koži su joj se prosule pjege.   Bila je zaprljana od čišćenja poda.

­ Zašto pitate?­ Pa morala bi postojati.

Metak iz sačmarice pogodio je Annie iz velike blizine u donji desni dio prsa i u ošit. Nanio joj je teške ozljede, no ona nije umrla od njih. Prema   istrazi   ispalo   je   da   se   vjerojatno   spotaknula   dok   je,   s nezakočenom puškom,  gazila  preko   rječice.  Puška   je  pritom opalila. Uslijed proljetnih voda u rječici je bio tako visok vodostaj da je dospjela pod vodu i utopila se.

­ Iza radija sa satom imala je dvije patrone ­ reče Birger. 

365

­ Ostale su tamo. Policajci su ih poslije uzeli. Vidio sam te patrone iste   noći   dok   sam   tražio   njezinu   pušku.   Ali   nisam   našao   kutiju   s patronama.

­ Mi nismo našli ništa.­ Pa trebali ste, prema onome što je policija ustvrdila.­ Zašto tako govorite? ­ uzbuni se Mia.Potekle su joj suze niz obraze razmazujući joj prljavštinu po licu.­ Nigdje nije bilo nikakve kutije s patronama ­ rekne Birger. ­ Annie 

je imala samo one dvije patrone.Mia je plakala i  više nije  čula što Birger govori,  ali   je Johan stao 

pozorno slušati.­   Po   mojem   mišljenju   ona   pušku   uopće   nije   ponijela   sa   sobom   ­ 

zaključi Birger. ­ Mislim da ju je uzeo netko drugi i krenuo za njom. Netko tko nije znao da se iza sata nalaze one dvije patrone. Potpuno sam siguran da su te dvije patrone bile jedine koje je posjedovala. Ja nisam nikada kod nje vidio kutiju s patronama. Ona se, naime, nije bavila lovom. Naučila je, doduše, napuniti  pušku. I ništa više. Ni ta sačmarica   nije   bila   njezina.   Istina,   platila   ju   je.   No   u   tom   joj   je pripomogao Roland Fjellstrom. On je imao dozvolu za nošenje oružja. I on joj je dao one dvije patrone. Sjećao se toga.

­ Jeste li to rekli policiji? ­ upita ga Johan.­ Naravno da jesam.­ Prestanite sada ­ upadne Mia. ­ Ne želim više ništa čuti o tome. To 

je toliko grozno. Svi pričaju svu silu najgroznijih prljavština. Znate li što je Enoksson rekao u prodavaonici? Da se i njegov otac ubio. Evo što ljudi misle.

­ Ali ne i mi ­ usprotivi se Birger.­ Rekao je kako mu je Magna Wilhelmsson u Bwangenu kazala da će 

se svi koji su se ubili ponovno roditi za dvadeset šest tisuća godina kao siromašni Indijci.

366

­ Magna je sasvim raspamećena ­ reče Birger. ­ Trebalo bi je zatvoriti u Zavičajni muzej.

­ Ali mama je navukla na sebe strahovito mnogo loših karma. Birger nije bio sasvim siguran misli li to Mia ozbiljno ili je to neki moderan žargon koji on ne razumije. Primijetio je da je ni Johan nije shvatio. Stavio joj je ruku oko ramena.

­ Ja sam ponovno bio u policiji ­ reče Birger. ­ Oni znaju da mi je telefonirala i da se uplašila. Misle kako bi to moglo pružiti objašnjenje zašto   je  ponijela  pušku sa sobom kad  je   izišla.  Ona  je doista bila u strahu. No misle  također kako je možda samo umislila  da je vidjela nekoga. Ili sanjala. Ne može se utvrditi je li ona doista nekoga vidjela te noći. Osim ako ne iskrsne nešto novo, kažu.

­  A to novo nije iskrsnulo ­ dobaci Johan.­ Naprotiv. Jest. Upravo se to dogodilo sada.­ Što  to?­ Mogla je vidjeti tebe ­ reče Birger.Nije  volio  što  Mia plače.  Još  malo  prije   i  sam je  zaplakao kad  je 

primijetio da Saddie nije žalila, već ­ čekala. Mia   je  glasno  plakala   i  odjurila  u  kuću.  Ponašala  se  djetinjastije 

negoli što je, zapravo, bila, pomisli Birger kad su se vrata s praskom zalupila za njom.

­ Vjerojatno je i njoj na pameti bila ista misao ­ reče Birger. ­ Je li ti nešto rekla u tom smislu? ­ Nije­ A ti? Jesi li ti pomislio na tako nešto?­ Naravno da jesam.Johan je sada djelovao starije. Mijina nazočnost činila ga je mlađim. 

Možda  je   to  upravo  želio.  Na trenutak prostruji  Birgerovom glavom pomisao o starijem  čovjeku koji  podiže ruke i  pokušava uvući  trbuh. Johan bješe vršnjak Tomasu, što bi trebalo značiti da je jedanaest ili dvanaest godina stariji od Mije.

367

Johan se podigne i pođe k njoj. Birger ga je slijedio. Iz kuhinje čuli su se tupi udarci, a kad je ušao, vidio je da Mia i ovdje čisti. Šmrcala je i vadila iz kredenca polupune vrećice brašna, šećera i zobenih pahuljica. Johan je zastao pokraj hladne peći s rukama uvučenim u uske džepove traperica. Bilo je to neprirodno ili barem nezgrapno držanje. Grickao je gornju usnu i gledao u Birgera. Izgledalo je kao da od njega očekuje da nastavi.

­ Misliš li da je Annie tada vidjela tebe? ­ upita ga Birger.­ Da, vjerojatno je kroz prozor opazila mene. Stajali smo neko vrijeme 

vani. Mislim da je morala čuti auto.­ A zašto policija ne zna ništa o tome?­ Pa radilo se očito o nesporazumu.­ Ti si cijelo vrijeme shvaćao da je ona vidjela tebe i da je mislila 

kako nalikuješ onom dječaku?Johan nije odgovorio, već je samo spustio glavu.­ I šutio si o svemu tome.­ Jesam, ali to nije ono što vi mislite.­ A što ti misliš da ja mislim? ­ upita ga Birger. Johan ni sada ništa 

ne odvrati.­ Morat ćemo to ispričati na policiji ­ reče Birger.­ Da, meni je jasno da vi tako mislite.­ A ti ne misliš tako? ­ nastavljao je Birger.­ Ne.­ A Mia?Bila   je  zaprljana  i  vrlo  blijeda.  Po  površini  sive  kože  pjege su  joj 

postale tamnosmeđima. Promatrala je Johana. Oko uglova usana pojavile su joj  se neobično oštre crte.  Nimalo u 

skladu s glatkim, mladenačkim licem. Birger se prisjećao kako je Mia, dok je rasla, bila malena i na hranu osjetljiva djevojčica. Takve bi joj se crte gađenja na licu pojavile kad­god bi vidjela kozji sir ili riblju utrobu.

368

Kad   je   ušla   u   pubertetske   godine,   imao   ju   je   priliku   ponovno upoznati, pa je primjećivao kako je bila nestrpljiva i nemirna dok bi za blagdana boravila kod kuće. Više je razrede osnovne škole i gimnaziju pohađala u Bwangenu i pobješnjela je kad se Annie preselila odande i prihvatila službu u Crnoj Vodi. No za posljednjih je godina stekla neku snagu ili ravnotežu ­ ili koji je to vrag već bio! ­ one vrste koju Annie nikada nije posjedovala. Mia je dobro znala što i kada je nešto htjela imati, i u najvećem broju slučajeva to bi i postizala. Poslije završene srednje   škole   upisala   je   studij   geografije   kultura   kao   i   još   neke predmete, koji se baš i nisu činili previše korisnima. No sve dosad ona nikada nije bila bez zaposlenja, premda bi je znali zaposliti samo na manjim projektima za općinu ili fakultet. 

Zatrudnjela je sasvim isplanirano, zaključio je Birger. Postigla je više negoli je to njezinoj majci ikada uspjelo. Dohvatila je visokoškolovanog i dobrog  momka.  Malo  već  u  godinama,  naravno,  ali  bi   to  moglo  biti upravo ono što je i  željela. Možda ju je to i privlačilo. Nije mogao ni zamisliti Miju koja bi se vodala s onim mladcima, koje su za vrijeme studija nazivali »manje korisnima«. Neovisnim neurotičarima koji su se pokusno udruživali  da bi se onda i opet pokusno razdruživali.  Poput ameba. Kao ona svinja Goran Dubois, pomislio je.

­ I što ćemo sada? ­ zapita Birger.­ Zašto ste došli ovamo? ­ oštro će Mia.­ Pa znaš valjda. Obećao sam da  ću se pobrinuti za Saddie. Mia je 

počela prosijavati brašno u zdjelu.­ Zar se spremaš praviti kolače? ­ glupavo upita Birger.­  Ne, ne. Prosijavam brašno da vidim nema li u njemu žižaka.Odjednom se sasvim nerazložno razljutio na nju. Hajdemo na vidjelo 

sa svime, pomisli. Sve ono što si mislila, sva ona kritična gledanja na majku   koja   si   zatamnjivala   ­   jer,   kako   bilo   da   bilo,   ipak   si   imala poštovanja   prema   njoj!   ­   svega   se   toga   možeš   oteretiti   radom. Uređivanjem,  sređivanjem,  čišćenjem.  Uklanjanjem.  Kažeš  da  će  ovo 

369

biti kuća za ljetni odmor. Međutim, sigurno ne zadugo. Mislim da ćeš je prodati, rekne joj tiho iza leđa. A kad je jednom prodaš, ubrzo ćeš je i zaboraviti.

Grozota kako mladi   ljudi  mogu biti  odvratni.  Grozota kako je  sve skupa odvratno i gnusno. Živjeti i boriti se i onda slomiti zbog nekakve anomalije u oblikovanju stanica, zbog gomile bakterija, nešto olova u lovačkoj puški ili zbog ­ vode.

Uključena kroz vodu. Zašto se tako izrazila? Ja sam uključena kroz vodu.

Živjeti   i   pričati   ­   uključivši,   među   ostalim,   i   silan   broj kvazireligioznih   koještarija   ­   i   pokušavati   se   družiti   premda   cijelo vrijeme znaš da propadaš ­ ne, da se raspadaš. Biti istinski uključen. To   je   odvratno.   Neizdržljivo   odvratno.   No   od   svega   je   ipak   najgore gnusan način mladih ljudi kad se prave kako ništa ne primjećuju. Ne, oni   naprosto   ništa   ne   znaju   o   tome.   Sve   drže   u   svojim   rukama. Planiraju. A dio njih nikada ne odraste.

Johan ga je promatrao, a Birger je osjetio da je primijetio njegovu srdžbu. Okrenuo se i izišao. Saddie je ostala ležati pokraj stola. Torta se otapala.   Već  su   se   i   muhe   našle   na   njoj.   Neplanirano,   zlobno   je pomislio. Nešto što je krenulo kako ni u kom slučaju nije trebalo.

»Ja sam nepotrebno biće«, znala je govoriti Annie. Te su riječi tako jasno odzvanjale njegovom glavom kao da ovoga trena čuje njezin glas. U tom toplom zraku punom teškoga mirisa. Uz šum jasika. Trezvene riječi: ja sam nepotrebno biće.

»Ne vidim nikakav osobit smisao svoga života. Mnogo čitam i volim biti sama. Ali i s tobom. A volim i ptice i zvukove kiše.«

Šum jasika, pomislio je on. I suho pucketanje ujesen, kad im lišće pada po zamrznutom tlu. Običavala je stajati ovdje na trijemu i slušati ga kako pada.

Gađenje i srdžba pomalo su se stišavali u njemu. No zato je sada bio vrlo umoran, gotovo iscrpljen. Uzeo je tortu i ponio je u kuhinju.

370

­ Povest ću Saddie i odvesti se kući ­ reče. ­ Najbolje će biti tako. No vas dvoje biste trebali razmisliti o tome.

­ Nema se tu što razmišljati ­ skreše Mia.Birger ništa ne odgovori. Prišao je ormariću ispod sudopera i otvorio 

ga.­ Što tražite? ­ oštro ga je zapitala.­ Saddiejinu posudu za hranu. Treba mi i njezina uzica. I ona tamo 

stara ovčja koža. A onda odlazim.Johan ga je otpratio. Ruke su mu i dalje bile u džepovima traperica. 

Izgledao je ukočeno. Razvlačio je njihov rastanak dolje kod automobila kao da se plaši povratka u kuhinju, k Miji. Stvari im skreću na krivi put,   razmišljao   je   Birger.   Možda   potpuno   nepotrebno.   U   njemu   se iznova   pojavio   onaj   osjećaj   bespomoćnosti   kao   i   onda  kad   su   počeli tragati za Annie. Osjećaj sudjelovanja, ali i nemoći.

U selu nije  bilo  nikada toliko  krava kao u vrijeme rata.  Domaće, punomasno mlijeko moglo se kupovati još dugo u pedesetim godinama. A poslije je trava po livadama počela škrto i busevito rasti, a pasišta su zarasla. Zaposjela su ih brezine mladice i neiskorjenjive vrbe. A onda su na posljetku stigli turisti. Htjeli su vidjeti rječicu Lobber. Društvo, koje upija svoju životnu snagu iz smrtonosnoga nasilja, mora, naravno, proslaviti   selo   i   njegovu   zagonetku,   i   to   zato   što   je   ostala neodgonetnutom. 

Tamo postoje nesputane snage.Takvo bješe Annieno vjerovanje. Tako je ona govorila.»Ako odgonetneš zagonetku, te će snage isteći, a selo postati jednim 

od mnogih umirućih naselja. Mjesto koje nitko ne želi vidjeti i nitko čak i ne zna za njega. Snaga će prijeći na čovjeka koji je počinio nedjelo, a njegovu zagonetku nikada nećeš odgonetnuti. Međutim, ona je jednako privlačna   kao   i   miris   dobro   osušena   mesa.   Njegovu  će   ti   mračnu sudbinu prenositi elektroničkim bljescima. No selo će umrijeti.«

371

Bila   je   dosljedna,   ogorčeno   je   razmišljao.   Nikada   nikakva nagovještaja koji bi mogao pridonijeti slabljenju enigmatske snage sela.

Kad se Johan Brandberg na rastanku pozdravio s Birgerom i stao uspinjati strmom uzbrdicom, ponestalo mu je daha. To ga je ljutilo jer je smatrao da je u dobroj kondiciji.  Međutim, zrak bješe vrlo težak i ispunjen vlagom. Iz ruža se isparavao začinjen i prejako sladak miris. Bila je to stara vrsta ruža, kojih je bilo na više mjesta po selu. Bogati i tamnogrimizni grmovi ruža. Cvale su u preobilju, a njihove teške glave visjele su preko kamenih zidova koji su podupirali šupe na padinama. Mnoge su već bile uvenule pokazujući svoju unutrašnjost u trulenju  i raspadanju. Na tom su stupnju izgledale bestidno. A one koje su se još držale bile su pune cvjetnih kukaca i bumbara. Ako posjedujete takvu vrstu ruža koje se bujno rascvjetavaju,   treba  ih ukloniti  prije  negoli njima  ovlada  besramnost.  Pitao   se   je   li  Annie   imala  običaj  otkidati uvele glave tih ruža. Nije on znao mnogo o njoj. Mia u svakom slučaju to nije radila. Mia ga je ljutila.  Čak i više od toga. No on to sebi nije razjasnio sve dok se njegove misli nisu okrenule prema svom neobičnu unutarnjem zahtjevu kako bi ona trebala razmisliti o otkidanju glava ruža.

Sad je već  prošlo tri dana otkako je pospremala i  čistila. Bio je to težak i prljav posao koji je uza sve ostalo bio i bolan za nju. Nastojala je potisnuti šok i bol koji uništavaju snagu. Možda ih je samo odgodila, no nije   joj  mogao  predbaciti  da   je   to  pokušala  uz  pomoć  teškog  rada   i napora volje. Nosila je dijete i  htjela biti sretnom. Sama je upotrijebila tu riječ. Johan je naslućivao kako je time htjela izreći nešto skromnije. Mislila je sasvim jednostavno reći da bi to bilo dobro za njezino dijete. Upotrijebila je riječ »dijete«. Ovaj put.

Shvatio   je   da   ga   je   zaštićivala,   pa   je   i   očekivao   da  će   s   njime porazgovoriti o tome. Međutim, nije. Nikada nije mogao ni zamisliti da bi mogao živjeti s Mijom u nekakvu ozračju u kojem bi bilo teško disati. A nije mogao ni shvatiti da je takvo ozračje prihvatio i da ono traje već

372

mjesec dana. Možda je to bilo zato što mu nije bilo jasno namjerava li ga ona doista štititi. Radi li to zaista s voljom.

Sve je to bilo vrlo zbunjujuće i tegobno. Sjeo je za stol u vrtu. Znao je da ga promatra iz kuhinje. Policija ju je bila pitala je li znala koga je Annie mogla vidjeti. Je li Annie nekoga spomenula dok su ujutro pile čaj? Nije. 

Kada je Mia stigla te noći?  Nije pritom probudila Annie, glasio je odgovor.

­ Je li vas vaš zaručnik dovezao sasvim gore do kolibe?­ Ne, nije.Upravo   onako   jednostavno   i   jednako   jasno   kao   što   je   odgovorila 

Birgeru:­ Naravno da me dovezao.On je to zacijelo uklonio iz svojih misli, ali sada to više nije mogao. 

Naime, ako ga je štitila, bilo je to zato što je mislila kako nešto postoji od čega ga treba zaštititi. Pa zar nije bila svjesna da je tako još gore. I upravo mu je to otežavalo disanje.

Podigao se i ušao u kuhinju. Okrenula mu je leđa i dalje se baveći vrećicama iz kredenca.

­ Je li otišao? ­ Da, bio je žalostan.                                                              ­ Ne mogu ga više podnijeti ­ reče Mia. ­ Oprostit ćeš, ali na mene on 

djeluje kao kakva stara, mokra spužva.­ Ti ne želiš da kaže policiji kako je tvoja mama vidjela mene.­   Pa   to   nema   nikakva   značenja.   Iz   toga   mogu   samo   nastati 

neugodnosti. Ako te vidjela i posumnjala da nalikuješ onom momku, to bi značilo da je on bio u pravu. Ona je doista nekoga vidjela. I uplašila se. Zato je sa sobom i ponijela pušku.

­ Ali taj sam momak doista bio ja.Izgledalo   je  čudno,  ali   je   ona  nastavljala  dosipavati   rižu  iz   jedne 

kutije u drugu koja nije bila potpuno puna.

373

­ Ja sam trčao uza stazu one noći uoči Ivanja ­ reče tada Johan. ­ Trčao sam prema Nirsbui. No ja  čak i ne znam jesam li bio na putu onamo.   Ja   sam   samo   trčao.   No   stigao   sam   do   tamošnje   kolibe   i prespavao dio noći u sobi. Ujutro sam odveslao u kanuu do Robacka i tamo autostopirao. Kad je telefonirala Birgeru, tvoja je mama mislila na mene.

­ Neki stranac?­ Laponac.                    Izrekao je to s nelagodnom povrijeđenošću istodobno pomislivši kako 

je to djetinjasto.­   U   to   je   vrijeme   ona   bila   tek   došla   ovamo,   pa   sam   joj   mogao 

nalikovati nekom strancu. Azijcu ­ mislila je. Neki bi rekli ­ Mongolu. Ja sam onda imao dugu kosu. A bila je i tamnija negoli danas.

­ Pa što onda?Čega se prije bojao sad se dogodilo.­ Znaš, Mia, ti nisi rekla policiji onako kako je bilo. Kazala si da te 

nisam odvezao sve gore do kuće. ­ Nisam li?Johan se razljuti.­ Sad nisi poštena ­ predbaci joj. ­  Čega se bojiš? Reci to, ako ništa 

drugo, zbog sebe same. Ja nisam kasnije u noći ubio one dvije osobe pod šatorom. Ja nisam pošao za njom s njezinom sačmaricom i ubio je. Ti to vrlo dobro znaš. U to sam vrijeme bio kod tebe u Ostersundu.

­ Kad sam se probudila u noći, tebe nije bilo.­ Izišao sam i telefonirao. Svojoj majci, Gudrun. ­ Izišao si i telefonirao? To nikada nije trebalo reći. Ni pomisliti. Bješe to samo neka vrsta 

kovitlaca od riječi.­  Čuj me, Mia! Ako ti doista imaš  takvo mišljenje o meni, onda je 

bolje neka ti nikada ne padne na pamet da me na bilo koji način štitiš. 

374

No ako nastaviš tako mutiti, potpuno ćeš se smesti i početi loše misliti o meni.

­ Mutiti?­ ponovi ona. ­ Pa zar ja zamućujem stvari?

Toga poslijepodneva ona je izrekla mnogo stvari. Kada je bio sam ­ a to se zbilo na šumskom putu za vozila sjeverno od Lersjovika ­ uvidio je da je on ušao ravno u kuhinju i sam izazvao taj sukob. Namjeravao je biti otvoren prema njoj i prisiliti je na isto takvu otvorenost, pa  čak i protiv sebe. Htio je da između njega i Mije ne bude nejasnoća. Da žive u čistom ozračju. I dalje nije mogao razumjeti kakva je mogla biti greška u   toj   njegovoj   namjeri.   Ispričao   joj   je   da   je   odrastao   u   ozračju prešućivanja i prikrivanja, no uspio se osloboditi toga.

­ Pobjegao sam iz toga. Znam donekle o mržnji koja vlada u takvoj baruštini   prešućivanja   i   naslućivanja.   Moja   je   mama   zatrudnjela   u dvadeset i prvoj godini. Nemam pojma u što je polagala nade ili što je planirala.   Znam   jedino   da   je   otac   djeteta,   dakle   moj   otac,   bio   već oženjen.   Laponac   kao   i   ona.   ­   Počela   je   voditi   kućanstvo   Torstenu Brandbergu, kome je umrla žena, pa je ostao sam s tri dječaka i jednim dojenčetom. Ne znam je li Gudrun odlučila pribaviti oca svom djetetu ili se  sve   to   samo  tako  dogodilo.  U svakom  je   slučaju  Torsten,  kad  se vjenčao s mojom majkom, mislio da je moj otac. No malo pomalo moralo mu je postati jasno da je prevaren. Pogledaj me. Ja ne izgledam baš previše  švedski.  Još  manje  dok  sam bio  dijete.  No  mislim  da   se   to nikada nije spominjalo. Uvjeren sam da su cijelo vrijeme šutjeli, šutjeli i   šutjeli   o   tome.   I   upravo   sam   u   takvoj   baruštini   sumnjičavosti, omalovažavanja i sitnorasističkih izljeva odrastao, zaštićivan moćnom silom. Majčinskom ljubavlju, Mia! Čuvaj setoga! 

­ Ti si lud! ­ rekla mu je tiho i oštro.­ Da! Majčinska ljubav ima gustu, gustu krv. Sadrži u sebi tvari kao 

u kobila i ženki štakora. Ta je majčinska ljubav dobra kroz osamnaest mjeseci.   Odgovarajuća   i   potrebna.   Poslije   dvadeset   i  četiri   mjeseca 

375

mora   postati   ljudskom.   Humanističkom.  Čak   oporom  i   objektivnom. Mora   poprimiti   maleni   dodatak   ravnodušnosti.   S   obzirom   na   druge okolnosti. Ja sam pobjegao od toga. Ne  želim da moje dijete izrasta u takvoj gustoj i mutnoj juhi. Želio bih da ti i ja znademo točno na čemu smo.

­ A zašto nisi rekao da si ti bio osoba koju je mama vidjela?­ Kažem to sada.­ Nisi rekao o tome ni riječi sve dok nisi bio prisiljen na to. Mogla 

sam s tobom preživjeti cijeli svoj  život ne znajući da si te noći bio kod rječice Lobber.

­ Pa to nema nikakve veze s tobom. Sve se to dogodilo davno prije negoli si odrasla.

­ Ali ja sam tamo bila.­ Sa svojih šest godina.­   Zar   sve   što   se   s   tobom   zbivalo   prije   negoli   sam   odrasla   treba 

izbrisati? Zar u to vrijeme to nisi bio ti?Sjećao   se   razgovora,   svađe   ili   ispovijedi   kao   nekakva   ponovnog 

oživljavanja.   Gdje­kad   poneke   provale   ljutnje   kao   uporišta   u   bujici ponavljanja i sve većeg i većeg raskola.

­   Mislim   da   si   grozan.   I   tih   se   riječi   pokušao   prisjetiti.   Sasvim trezveno. One znače: plašiš me. Sve što si proživio bez mene, ispunja me   strahom.   No   to   nije   pomoglo.   Osjećaja   se   prisjećao   još   bolje, iznenadnog   udarca.   Da,   i   on   je   bio   uplašen.   Premda   je   za   to   imao razložniji izraz od nje:

­ A ja mislim da si ti sada nelogična, Mia!Oboje   su   bili   na   odmoru   i   za   to   su   vrijeme   namjeravali   urediti 

Annienu   kuću,   a   onda   se   odvesti   kući   u   Langvasslien   u   ribolov   i planinarenje. Međutim, sada je ona rekla kako namjerava otputovati u Stockholm, jer joj je žao njezine bake, pa joj želi biti pri ruci. Možda će s njome otputovati na otok Aland.

376

Johan nije mogao ni zamisliti da bi Henny Raft htjela napustiti svoj jednosobni stan u Gardetu i na svojim otečenim stopalima uspinjati se mostom na trajekt za Aland. Ona je najradije kod kuće gdje hrani svoje galebove i vrane, svađi se sa susjedima i zdravstvenim vlastima zbog svojih problema. Smatrali su je originalnom damom (osim onih koji su je gledali kao napola ludu babu koja hrani svoje galebove i vrane, i tako ih navodi da im kenjaju po balkonima), pa je ona živjela u toj predodžbi s određenim dostojanstvom.

Sad se trebao praviti kako je dobro ili u najmanju ruku pametno da Mia sa svojom bakom otputuje na Aland. No njega je sasvim zarobio taj uništavajući proces raskola, pa ju je htio pokušati uvjeriti kako se kod nje radi o nečem drugom, a ne o tome da joj je žao njezine bake. Bilo je to nešto sasvim jednostavno, uvidio je to poslije: ona je na neko vrijeme htjela biti u miru, za sebe. No on je nije htio pustiti na miru, već  je najprije  želio da sve i opet bude dobro. Da spavaju zajedno, pričaju o djetetu,  planinare, hvataju ribe,  fotografiraju ­  evo, to  je trebalo biti normalno sada i zauvijek.

Upravo ju je zbog toga natjerao da kaže stvari koje nije trebalo reći. Htio je razgovarati o djetetu, a ona nije htjela. Rekla mu je kako nije nimalo sigurno da će se dijete uopće roditi. Trebao je preko toga prijeći, ali se uplašio pa je izbacio iz sebe:

­ Pa nećeš valjda napraviti pobačaj? To je naprosto nevjerojatno. Što zapravo misliš pod time što si rekla?

Nikada mu nije odgovorila.  Ali   joj   je  zato ton, dok mu je govorila kako  ne  misli  počiniti   istu  grešku kao   i  njezina  mama,  bio   leden   i odlučan.

­ Znam ja što radim. Htjela sam zatrudnjeti i postala sam trudna. Međutim, nipošto ne namjeravam živjeti sama sa svojim djetetom. To je jadan život. Da bi živjeli zajedno, trebala je postojati neka sigurnost. No Johan   u   to   nije   bio   uvjeren.   Pokupila   je   svoje   stvari   i   ispraznila hladnjak. Nisu ništa jeli, a nije ga ni zapitala hoće li on nešto pojesti. 

377

Odvezli   su   se   dvama   automobilima.   Naime,   namjeravali   su   autima odvesti podosta Annienih stvari u Ostersund. Sada je kutije ostavila u kuhinji i ostala pri namjeri da obiđe svoju baku.

Vozio je ispred nje prema gradu. Mislio je da su se sporazumjeli kako će zastati i odmoriti se na njezinu uobičajenom mjestu. No kad je on skrenuo  na   šumski  put   za  vozila   sjeverno  od  Lersjovika,   ona  ga   je pretekla   i   nestala   iza   zavoja.   Smatrao   je   to   apsurdnim.   Toliko djetinjastim da mu je teško bilo shvatiti kako je to i ozbiljno i opasno. Da mu je još  preostala jedina nada ona gusta,  gusta krv. Majčinske tvari.   Juha,   dovoljno   jaka   i   mutna   da   je   spriječi   počiniti   klinički svršetak svega.

Tijekom   godina   vidio   je   mnogo   mrtvih.   A   vidio   je   i   pokojnikove bližnje pokraj mrtvih tijela. Bilo je onih koji bi to tijelo pomilovali, no najčešće je nailazio na ukočeno ozračje. Ljude kako uspravljeni sjede na stolcima  čekajući  da prođu minute.  Rijetko više od nekoliko minuta. »Čuvanje mrtvaca« bješe jednako nezamislivo kao i predugo razdoblje dojenja. Neobično je bilo da netko smalaksa, glasno zaplače ili poviče od bola. Većina je poznavala sebe. Ako bi naslućivali da neće izdržati pri pogledu na mrtvaca, ne bi dolazili.

***

Annie je sjedila i s dva prsta doticala hladnu kožu svoga mrtvog 

djeteta. Vrške prstiju položila je na mjesto gdje su mu se prsa spuštala prema pazuhu. Nije znala zbog  čega to  čini. Iz Crne Vode odvezla se vlastitim autom. Mia je morala ostati kod tete Aagot. Anniene su stvari stajale spremljene u torbi već nekoliko tjedana. Namjeravala je otići u rodilište u Ostersundu. Kod Offerberga se našla zatečenom jer joj   je potekla plodna voda. Nije znala da tijek porođaja može biti mnogo brži već pri drugom porođaju.

378

Od Offerberga do Bwangena vozila je zaustavljajući se svaki put kad bi je uhvatili trudovi. U Tuvallenu je morala uzeti taksi. U ambulantu u   Bwangenu   stigla   je   blijeda,   ljutita   i   već  na   dobru   putu   da   bude potpuno iscrpljena. Došlo je do vrlo brzog porođaja. I poslije svih tih godina Birger se sjećao kako ju  je  ohrabrivao.  No sjećanja su  im se pomalo iskrivila. Isprva preživahno svježa, a onda malo pomalo cinična i neumjesna.

Bilo je to, naravno, neko sasvim neosobno, neljudsko iskrivljavanje prema ironičnom. Birger nije bio ciničan čovjek. On joj je istinski želio dobro i vjerovao da će joj biti dobro. Dijete se nije rodilo. Izišlo je iz nje s pupkovinom čvrsto stegnutom oko vrata, što ga je ugušilo.

Ne sjeća se je li ju je pokušao tješiti još na porodiljskom stolu. Bit će da je to učinio. Bez obzira kako se jadno osjećao, ipak je znao pronaći riječi   i   rečenice   koje   bi   običavao   upotrijebiti   u   takvim   situacijama. Nasuprot tome dobro se sjećao kako je poslije nekoliko sati otišao do nje. Bilo je to tada kad je zamolila da može vidjeti svoje dijete.

Osjećao se vrlo nelagodno ne samo zato što nije pokazivala nikakvih osjećaja. Bila je blijeda i zapravo nije bila spremna za razgovor. Pazila je jedino da dobije ono što je htjela, a on joj to ni na koji način nije mogao odbiti. Dijete je bilo ženskoga spola. Velik, dobro izgrađen fetus. Oči   nije   nikada   otvorilo.   Koža   pomodrjela   i   prekrivena   sjajnom fetusnom masti. Očistio ga je što je pažljivije mogao i položio na velik, bijel, frotirani ručnik ne prekrivši ga. Vrata je sobe za porođaje ostavio otvorenim i  sam je pošao po Annie Raft.  Dovezao  ju  je  u bolničkom krevetu,   a   što   mu   nije   bilo   lako   jer   nije   bio   naviknut   takvu manevriranju. Nije htio da mu itko u ovom slučaju pripomaže i ostao je čekati  do  večeri  kad   su  u   zgradi   ostali   samo  dežurni   recepcionist   i medicinska sestra u noćnoj službi.

Njegova je zamisao bila da bi na svoje mrtvo dijete mogla gdje­kad baciti pogled kroz vrata i odustajati ako bi se uvjerila da nema snage za to. No ona ga je zamolila da joj krevet primakne djetetu. Na posljetku 

379

položi  kažiprst   i  srednjak desne ruke na hladnu, pomodrjelu kožu,  i tako   ih   je   dugo   i   mirno   držala   u   tom   položaju.   Nalikovalo   je   to polaganju   prstiju   na   Bibliju   prigodom   prisezanja.   Taj   mu   se   prizor trajno urezao u pamćenje. Nikada ga prije nije tako duboku shvatio kao kad ju je vidio kako priseže na vlastito dijete

On sam ne bi mogao podnijeti da vidi Annie. No bio je prisiljen na to. I ta riječ  »podnijeti«, razmišljao je poslije, jedna je od onih riječi koje nemaju pokrića. Prazna riječ. Neka vrsta uzvika. Može se »podnijeti«. Treba položiti dva prsta na ono što se dogodilo i to osjetiti.

***

Birger   Torbjornsson  živio   je   u  žutoj   kući   od   cigala   na   trgu   u 

Bwangenu.   Policijska   postaja   i   ljekarna   sa   spuštenim   plastičnim rebrenicama nalazili su se u susjedstvu. Bješe nedjelja i prodavaonica ICA­e upravo se zatvorila. Toliko se oduševio Johanovim posjetom da se ovaj postidio.

Birgerov   je   stan   imao   tri   sobe.   Dnevna   je   soba   bila   pretrpana pokućstvom. Johan je prepoznao svijetli,  sivomodri kauč  iz Birgerove prijašnje kuće i tapiserije na zidu iza njega. No bilo je neke bizarnosti u tom prigušenom dekoru. Johan se sjećao da je Birger  živio zajedno s nekom   veterinarkom.   Ona   se   vjerojatno   pobunila.   No   odmjerenost Barbro Lund još je uvijek prevladavala unatoč preseljenju u iznajmljeni stan, prašan i isprekidan šarenim kretonom. Dobio je dojam da Birger rijetko prebiva u dnevnoj sobi. Bila je neprozračena.

Jedna su vrata u predvorju bila poluotvorena i vodila u prostoriju u kojoj je čuvao skije, lovačku pušku, čizme i pribor za pecanje. A s njima i zimske gume za svoj auto. Vjerojatno bi mu sve vrednije stvari bile ukradene da ih je smjestio u podrum. U spavaonici se nalazio pisaći stol prepun papira i fascikala. Na zidu je visio ormarić s lijekovima, a 

380

na police za knjige ugurao je raznorazne bočice. Johan se  čudio zašto mu se stetoskop i kromirane, nehrđajuće posudice nalaze na policama za knjige. Zar prima pacijente i privatno? Naime, soba je ipak izgledala malko prezapuštenom da bi  mogla  poslužiti  kao ordinacija.  Sa svim onim   medicinskim   priborom   i   nemarno   prekrivenom   posteljom podsjetila   je   Johana   na   veterinarsku   stanicu   u   općinskoj   kući   u Langvasslienu.   Nasred   poda   ležala   je   Saddie   na   svojoj   ovčjoj   koži. Podigla je glavu zamahnuvši repom nekoliko puta.

Završili su u toj spavaonici ili radnoj sobi jer je Birger u njoj najzad pronašao whisky. Johan je mislio kako je dobar znak što Birger nije točno znao gdje mu se nalazi piće, ali   loš  utoliko što mu se nalazilo pokraj postelje.

S   Birgerom   nije   bilo   teško   razgovarati.   On   bi,   pitajući,   preilazio ravno na stvar, otprilike onako kako bi ispitivao za anamnezu, ali ne bi prebrzo stvarao zaključke na osnovi  onoga što  bi  saznao.  No kad bi donio zaključak, onda se o tome nije moglo baš mnogo raspravljati.

­ Djevojke koje se nađu u drugom stanju ­ govorio je ­ mlade žene koje su   pred   prvim   porođajem,  često   imaju   takve   iznenadne   mušičave ispade.   U   tome   nema   ništa   neobičnijeg   negoli   u  činjenici   da  često podriguju   ili   povraćaju.   Isprva   im   se  čini   kako   je   to   lijepo   dobiti malenu, živu lutkicu. One sve spremaju i uređuju, pa se čini da je sve u redu. A onda stigne razočaranje. Vjerojatno  češće negoli što priznaju. Većina djeluje samo malo mrzovoljnije nego inače. U Mije je to mnogo žešće   izraženo.  Ona  je  sada pod  jakim opterećenjem.  Žene se  u   tim situacijama često pitaju što su to, dovraga, učinile. U što su se upustile. No uglavnom ne kažu ništa. One pak koje to ipak izbace iz sebe, ne kazuju i baš  prelijepe stvari.  Znadu biti  i  uplašene. No sve se to na posljetku sredi.

­ Ali ne i uvijek. Ponekad stvari ne krenu putem koji ste očekivali. Kliznu s tračnica. A to zaboli.

­ Da ­ složi se Birger. Gdje kad zna zaboljeti.

381

Naginjao je svoju  čašu  čas naprijed,  čas natrag i svrnuo pogledom dolje prema prljavoj krpari. Prešao je šezdesetu. Činilo se kao da ga je dug život ispovređivao. Radio je kao sat. S vremena na vrijeme kakav bi ga bolni rez povio prema naprijed uz zatvorene oči   i  širom otvorena usta. A onda bi krenuo dalje. Govorio što je običavao govoriti.  Čak bi i promijenio košulju. I jeo.

Njegova   naviknutost   na   samovanje   i   discipliniran,   jednolično marljivoradni život pomagao mu je da se vuče dalje.

­ Izgledaš uplašeno ­ reče mu Birger.­ Točno, premda se obično ne plašim samoga sebe. 

­ One večeri prije mnogo godina, u noći uoči Ivanja, bio sam tamo. Otada   nisam   mnogo   mario   zbog   toga.   No   sada   se   sve   to   vratilo   i ponovno osjećam onaj strah. Otprilike kao netko tko se prisjetio neke nesreće ili ozljede, a u trenutku kad su nastale okolnosti da se nađe u istoj situaciji. Premda je to zapravo zaboravio.

­ Čega si se onda bojao?­ Ne znam. Da će sve krenuti po zlu. Imao sam upravo takav osjećaj: 

da stvari ne idu onako kako se očekuje, kao što se obično događaju. Već loše. Doista loše.

­ Što si namjeravao te večeri?­ Pobjegao sam od kuće na pecanje.­ Policija misli da si pobjegao u Norvešku.­  Najprije  sam se mopedom odvezao gore do Aldine kolibe skupiti 

gliste. Ali moja su me braća sustigla.­ I pretukla te.­  Nisu.  Pekka,  koji   je  malo   teže   shvatljiva   osoba,   sjetio   se  nečeg 

boljeg. Spustili su me u Aldin bunar. Istina, to nije bilo preopasno, jer u njemu nije bilo vode. No ostao sam u njemu nekoliko sati prije negoli sam se dosjetio kako da se sam izvučem iz njega. A onda se više nisam htio vratiti kući. Nisam se mogao odlučiti ni za što, već sam samo stao 

382

trčati.   Na   stazi   nisam   nigdje   primijetio   Annie   Raft.   Tek   mnogo vremena poslije čuo sam da je ona nekoga vidjela. Tada sam shvatio da sam   to   morao   biti   ja.   A   isto   je   bilo   sinulo   i   Gudrun,  mojoj   braći   i Torstenu. 

Lagali su i rekli da sam otišao već uvečer, i to na mopedu. Međutim, ja sam otišao u Nirsbuu. Tamo sam prespavao nekoliko sati. Onda sam odveslao u kanuu do Robacka i tamo autostopirao. Bilo je to oko pete ure ujutro.

­ Čudno je da onaj tko te poveo nije ništa javio policiji.­ Bila je to ­ ona. Neka Finkinja. Ne, neka žena iz Finske. Strašno je 

pazila na tu razliku.­ Tako strašno da se ti toga dobro sjećaš.­ Ostao sam s njome nekoliko dana.Birger podigne glavu.­ Jeste li se malko poševili?Johan se nasmijao. Sve je ovo došlo tako naglo, ali kao naručeno u 

svoj ovoj tuzi i nevolji, pomislio je.­ Pa, moglo bi se reći. Premda to nije bila nikakva idila. Bila je to 

neka tvrda cura. Ozlijedio sam se, zapravo nešto slomio u stopalu, a ona mi je dala Hota prašak   i votke Koskenkorve, a zatim me prisilila da u takvu stanju krenem. I to prilično daleko.

­ Čudna je to mješavina bila.Birger se digao i odložio svoju čašu na pisaći stol. Dugo je tako ostao 

stajati leđima okrenut prema Johanu. Činilo se kao da promatra asfaltirani trg ispred prodavaonice ICA­e. 

Međutim, tamo nije bilo baš ničega vrijednog promatranja.­ Jesi li siguran da se to što ti je dala uistinu zvalo Hota­prašak.­ Da, i mislim da je to bila grozna riječ. Na vrećici se nalazila slika 

crvenokožnog Indijanca.­ A Koskenkorval.­ I to.

383

­ Hota­prašak i votku Koskenkorvu dobila je Sabine Vestdijk protiv svojih menstruacijskih bolova.

­ A tko je to?

________________________________________________________________Hota­prašak: u Finskoj naziv za lijek koji ima svestrane ljekovite osobine kao aspirin.

­ Tako se zvala. Ona mala Nizozemka koja je umrla u šatoru zajedno s momkom bez hlača. Momkom za kojega nitko ne zna tko je. I koji nikome nije nedostajao. On je u ljekarni u Bwangenu za nju pokušao kupiti Saridon. A onda je dobila taj Hota­prašak i votku Koskenkorvu. Od nekoga. Boca još uvijek postoji kao i vrećica s praškom. Odakle je došla ta tvoja, kao što si rekao, »tvrda« cura?

­ Mislim da je morala doći s broda za Finsku.­ U pet izjutra?­ Nikada je nisam pitao. No bila je i ona u ljekarni u Bwangenu.­ Zar ti je to rekla?­ Ne, nije.Odjednom Johan posta strašno zbunjenim. Osjetio se kao da mu je 

šesnaesta i da mora priznati kako je kopkao po njezinoj torbici.­ Imala je vrećicu iz ljekarne ­ reče. ­ S računom i svim ostalim. Bila 

je kupila prezervative.­ Kao da je naslućivala da će natrapati na tebe.­   Međutim,   nikada   ih   nismo   upotrijebili.   Nikada   mi   nije   ni 

napomenula  da  moram biti  oprezan  ili  bilo   što  slično.  Vjerojatno   je uzimala pilule za kontracepciju. Zato nisam mogao shvatiti zbog čega je kupila prezervative.

­  A ti si bio nevino janješce. ­ Da, moglo bi se reći.­ Po mojem mišljenju ona je zapravo imala nekog drugog u planu. 

Nekoga za kojeg je smatrala da ga se mora čuvati.

384

­ Mislite zbog zaraze?Je li to bilo tako jednostavno? On je ipak bio liječnik i razmišljao je, 

dakako, u svojim okvirima.­ Ali koga? Bio je, istina, tamo gore neki čovjek, ali s njime nije imala 

ništa. Paket s prezervativima bio je neotvoren. Na koga je pomišljala?­ Na Strijelca ­ dobaci Birger.

Johan nije znao njezino ime. No lovačku je kuću zvala Trollevolden. U blizini se nalazila i jedna spilja. A ispred kolibe u kojoj je boravio protjecao je potok. Sjećao se kako je danonoćno žuborio.

­ Kuća je zacijelo pripadala njezinoj obitelji. ­ Premda je bila Finkinja?­ Žena iz Finske ­ ispravi ga Johan.­ Onaj momak bez hlača imao je telefonski broj skriven na dnu svoje 

torbe. Bio je to telefonski broj nekog mjesta na obali, na sjeveru. Neke prodavaonice. Je li u kući postojao telefon?

­ Nije. Baš ništa. Čak ni struje nije bilo. Do tamo nije vodio ni put.­ Jesi li opazio kakvu prodavaonicu u blizini?­ Nisam vidio ništa. Samo veliku, tamnu kuću. Ograđen prostor za 

pse i ledarnicu. Potpuno uništeni, ali takva nije bila kuća. Možda bi se moglo reći ­ zapuštena. Mislim da je pripadala velikoj obitelji jer se u njoj nalazilo vrlo mnogo ležajeva. Ležajeva na kat.

­ To ćemo mjesto pronaći ­ rekne Birger. ­ Neće to biti teško. A onda ćemo saznati ime one Finkinje.

Njegov je način ispitivanja podsjećao na svu onu istražnu djelatnost po selima. Treba se obratiti nekome koga poznajete. Ili sinu, znancu, možda šurjaku onoga koga poznajete. U ovom je slučaju to bio službenik u osiguranju u Stockholmu, koji je nekada bio šef policije u Bwangenu. Njega su uklonili iz daljnje istrage o događaju na rječici Lobber, a on je to tako teško primio da je prestao raditi na policiji. 

385

No   imao   je   veliku   kartonsku   kutiju   s   cjelokupnim   fotokopiranim istražnim materijalima o tom slučaju, a što mu je Birger punim srcem odobravao.  To   je,  naravno,  bilo  protiv  sviju  propisa.  Ake Vemdal  se nadao   da  će   uspjeti   izmozgati   rješenje   toga   slučaja   za   svojim kuhinjskim stolom i tako, na posljetku, trijumfirati nad onima što su ga kvrcnuli po nosu. 

No dosad u tome ipak nije uspio. S jeseni išao bi u lov u Crnoj Vodi, u istoj skupini kao i Birger. Znao bi dolaziti nakratko u lipnju na pecanje, a događalo se da bi se sreli i u Stockholmu. Tada bi Vemdal naručio stol u  restoranu Solvalla  na  hipodromu,  gdje  bi  uz  povoljne  cijene   jeli   i istodobno mogli promatrati  konjske trke, ali  i  kladiti  se na konje. U početku bi uvijek za susreta razgovarali o istrazi. A sad je već  prošlo podosta vremena otkada su posljednji put o tome pričali.

Vemdal im nije htio dati telefonski broj koji je Strijelac sakrio ispod tvrde podloge na dnu svoje torbe. Sam je telefonirao.

­ Samo kad bi bio kod kuće. Vrijeme je dopusta.­ On je procjenjivač šteta od kaznenih djela. A upravo je sada vrijeme 

brojnih   provala.   Uvečer   sam   raspolaže   svojim   vremenom.   Neženja. Međutim, ne kao ja, već  uvjereni. »Žena ima posvuda«, kaže on. »Na jedrenjacima. U politici. Ali ne u kuhinjama i na poslovima koji imaju veze s vodom. Odatle se povlače.«

Ušutio je.­ Premda ne i Annie ­ rekao je ozbiljno poslije stanke. ­ Ona uostalom 

nije mnogo vremena provodila u kuhinji. Nego, hoćeš li nešto pojesti? Jesi li uopće išta jeo? 

Moraš telefonirati Miji. Ne mučite se takvim stvarima.

Turističko prenoćište. Uspjeli su to saznati u ponedjeljak prije podne. I sada se zvalo Trollevolden, a bilo je u posjedu Norveškog turističkog saveza. Ljudi koji bi se uputili  u planine ili išli  na pecanje mogli su ondje prenoćiti. I prije osamnaest godina bio je to jednostavan turistički 

386

objekt bez podvorbe, koji je Norveški turistički savez dobio u vlasništvo poslije svršetka rata. Prije to bješe lovačka kuća i pripadala je nekom vlasniku velike veleprodajne tvrtke iz Trondheima. Johan se ponovno osjetio kao da je šesnaestogodišnjak kojeg se lako dalo prevariti pa je skriven   ležao  u   takozvanoj   tetrijebovoj  kolibi.  Ona  mu  je  prodavala priče. Ili, kao što se Birger grublje izrazio, »nalagala se kao što krava balega«.

A onaj telefonski broj ­ sad je bio izmijenjen, ali mu je Vemdal ušao u trag ­ pripadao je seoskoj prodavaonici u nekom selu na obali sjeverno od Bromioysunda. Oni su sve znali o Trollevoldenu.

Djevojka   tamo   nije   ostavila   svoje   ime.   Nevjerojatno   je   da   bi   još postojali popisi s imenima, ako su se uopće vodile bilo kakve zabilješke. U tom bi slučaju to trebalo biti stvar policije. Vemdal im je savjetovao da se obrate policiji.

­ Tijekom svih ovih godina nije se dogodilo ništa ­ rekao je Birger. ­ No onda si se pojavio ti. Annie te vidjela i prepoznala, a što je prilično čudno. Toliko se uplašila da mi je telefonirala premda je bilo tek pet sati ujutro. Prema istrazi, ponijela je sa sobom pušku jer se uplašila i pribojavala da  će sresti tog  čovjeka što ga je vidjela. Dakle, tebe. No Miji nije rekla ni riječi o tome. Zvuči li to razložno?

­ Pa, čini se kao da nije bila sasvim sigurna u to.­ Već sam ti ispričao da su patrone za pušku ostale kod kuće. A ako je 

imala  kutiju s  drugim patronama,  kamo  je   ta  kutija  mogla nestati? Toga je jutra mnogo toga učinila. Bila je gore kod Gudrun Brandberg i dogovorila se s njome da će ići skupljati smreke. Onda se odvezla dolje k Anni Starr koja stanuje u Tangenu. Anna  živi na osami, pa ako se Annie bojala, trebala je već tada imati sa sobom svoju pušku. Ali nije.

­ Što je radila kod Anne Starr?­ To je malko čudno. Jedva bi se moglo reći ­ ozbiljno. Mislim da je, 

ako  je  bila  u strahu,   to  bio  vrlo  neobičan  čin.  Pitala   ju   je  za  leteće tanjure.   Ili   neku   nebesku   pojavu   za   koju   su   vjerovali   da   su   leteći 

387

tanjuri.  Htjela   je   točno saznati  na kojem se  mjestu  spustio.  Naime, prije  nekoliko godina nešto dalje od Tangena srušio  se neki svijetao predmet.  To  se  mjesto  može  vidjeti   sa   staze  za   rekreacijsko   trčanje točno   između   krajnje   točke   na   prevlaci   i   maloga   brežuljka   sa smrekama. Dan poslije šest je  žena hodalo naokolo i ispitivalo po selu tko je što tom prigodom vidio. Sve su te žene imale svoje šivaće društvo i sve su vidjele taj prizor. Stajale su pokraj prozora u kući kod Neander i, kao što ih je Westlund vidio, bile su nalik anđelima s licima bijelim kao brašno. A ono što je zasvijetlilo i sijevnulo srušilo se s neba, palo u vodu i ­ nestalo. Na tom su mjestu poslije povlačili ribarskom mrežom. Uspjele su natjerati nekoliko momaka da sjednu u čamac, ali su na tom mjestu našli samo obične otpatke koje svijet baca u vodu. Bilo je doista mnogo mještana koji su zapazili tu pojavu i svi su je opisali otprilike na isti način: da se pojavila svjetlost kao u zabavištu, a onda se survala u vodu, koja je te večeri bila tamna kao tinta. Bilo je to za kasne jeseni. Snijega je već  bilo niže od prodavaonice, ali tek tanak sloj.  No tamo dalje, gdje jezero nije posve mirno, voda nije bila zaleđena i upravo je na tom mjestu ta svjetlost iščeznula. Pričala je s Annom o tome i čini se da je posve zaboravila na Gudrun i skupljanje smrčaka. U svakom se slučaju   sama   odvezla   gore.   Najprije   se   pojavila   kod   Kronlundovih, Arona i Liše. Kod njih je obično ostavljala Saddie kad bi nekamo išla kamo   je   nije   htjela   povesti.   To   znači   da   je   mislila   dosta   vremena provesti izvan svoga auta, jer bi inače, ako bi nakratko odlazila na teže prohodno područje, Saddie ostala u autu. Saddie je već stara i ima loše kukove.

­ Je li rekla kamo se otputila?­  Nije.  Barem ne Liši   i  Aromi.  No srela  je  njihovu unuku koja se 

nalazila preko blagdana kod njih. Njoj je rekla kako ide na put sjećanja.­ Zvuči pomalo svečano ­ primijeti Johan.

388

­ Išla je na rječicu Lobber. A odande nije ponijela nikakva ugodna sjećanja.   Koliko   znam,   poslije   onoga   događaja   ona   više   nikada   nije posjetila to mjesto. A što se dogodilo poslije, to više ne znamo.

Prignuo se prema stolu, pa je Johan najprije pomislio da će kihnuti. Međutim, začuo je jecaj. Birger je zaplakao. Provalilo je iz njega naglo i kroz   nos.   Još   trenutak   prije   izgledao   je   posve   uravnoteženo, promišljeno. Prišao je Johanu, koji je trebao spavati u prašnoj dnevnoj sobi, i pružio mu kavu na postelji. Sjeo je na postelju i bio mu toliko blizu da je Johan pomislio kako bi mu trebao staviti ruku oko ramena. 

No   zapravo   nije   znao   kako   da   se   ponaša.   U   sobi   se   jedino  čulo duboko,   ridajuće   jecanje.   Birgerovo   je   lice   pocrvenjelo   i   nabubrilo. Odgurnuo je svoju šalicu s kavom, naslonio se na ploču od stola i još jače zaplakao. 

Zaobljena,   snažna  pleća   su  podrhtavala.  Po   stolu   su  potekli  mali potočići nečega nalik izlučevinama iz nosa.

Saddie  se   izvukla  s  mjesta   ispod stola   i  otapkala   iz  sobe.  Dok  je hodala, činilo se kao da ima duge noge. Birger ju je uplašio.

Na posljetku se Birger uspije pribrati pa iziđe u predvorje. Pipao je oko sebe kao da ne vidi. Johan nespretno krene za njim i pomogne mu naći  put  do  kupaonice.  A  onda   je   sjeo  za  stol   i   slušao  kako  Birger povlači toaletni papir s role i useknjuje se u njega. Najzad nasta tišina, no prošlo je gotovo deset minuta prije negoli se vratio.

­ Moraš otići na policiju ­ reče mu. ­ Oni mogu ući u trag toj Finkinji. Međutim, Johan to nije htio. Teško mu je bilo objasniti zašto. Birger je povjerovao da se boji jer bi ga mogli osumnjičiti. Međutim, nije postojao nikakav stvaran razlog za to. Johan je mislio kako bi se, ako sada nešto učini, moglo svašta dogoditi. Kad se samo pomisli što je uzrokovao time jer se nije pojavio s druge strane prozorskoga stakla. Ili bi se sve to ipak  dogodilo?  Bilo   je  nečeg  dvosmislenog  u  postupanju  Annie  Raft onoga jutra i prijepodneva. 

389

Johan  nije   znao  kakva   je   ona  bila   osoba,  a  nije   se  usudio   takvo pitanje   postaviti   Birgeru   od   straha   da  će   i   opet   zaplakati.   Je   li postupala razborito ili je slijedila nekakve tamne poticaje koje ni samoj sebi nije znala objasniti?

Mia,   inače tako razborita,  pokazivala  je neke osobine koje on nije mogao shvatiti. Ponašala se mušičavo, gotovo podmuklo.

Kasno u noći rekao mu je Birger kako žene znadu ponekad pokazati lice na kojem je teško uopće zadržati pogled. Koje su to žene?

­ Gledaju te razrokim očima ­ nastavljao je Birger s podosta whiskyja u  sebi.   ­  Ako  ti  okrenu  leđa,  znade se  dogoditi  da  vidiš   samo zrak. Niente.

A sada je bilo jutro i Birger je ponovno izrekao mišljenje da se Mia ponašala normalno i predvidivo. U njezinu stanju to nije značilo ništa više   negoli   podrigivanje   ili  žestoko   povraćanje.   No   ako   je   bilo sudbonosno?

Johan joj je telefonirao i razgovarao s njome. Govorila je bezizražajno i tromo. Durila se. Baka nije htjela putovati na Aland. No Mia ju je ipak svakako htjela posjetiti u Stockholmu. Poslije će se vratiti kući, u Langvasslien.

To   je  već  zvučalo  normalno.  Smirila  se  baš  kao  što   je  Birger  bio predvidio. No on ipak nije mislio da ona drži odluku u svojim rukama. Što je to bilo u njoj što je odlučivalo? Prije jedva godinu dana srela je nekoga   za   koga   je   mislila   da   je   norveški   vozač  pasje   zaprege   na utrkama   u   Duvedu.   Njegovi   su   joj   se   psi   sibirci   sa   svojim svijetlomodrim očima i pametnim glavama svidjeli, a zaključila je da je i njihov vodič  ukusan, baš tako je bila rekla. Tako ukusan kao što je ukusno lizati sladoled od jagoda, a sam Bog zna je li ga ikada lizala. No što je to unutar nje odlučilo da će on biti otac njezina djeteta? Ili da to neće biti? On se bavio vremenskim prognozama. 

Izračunavao je putanje kišnih oblaka koje tjeraju vjetrovi. Najčešće bi stizali sa zapada, s maglovitog ili osunčanog i valovitog Atlantika i 

390

kretali se u smjeru istoka. No događalo bi se i da promijene smjer za devedeset stupnjeva. Uglavnom se ipak znalo da su teško predvidljivi. No bilo je slučajeva kad je pogriješio u procjeni od samog početka. Ti su oblaci u njemu stvarali osjećaj da je potpuno suvišan. Ne bespomoćan ili   nedorastao   sa   svim   onim   skupljenim   podacima.   Već  ­   suvišan. Nepotreban. I to kad bi kiša padala po njegovu licu, a on bi se  čudio tome na način koji se nije baš mogao nazvati znanstvenim.

Kad su trebali  odabrati  mjesto  pokopa za Annie,  nikada nije  bilo govora ni o kojem groblju osim onome u Robacku.  Čak je i  ostarjela Henny svojim tamnim i školovanim glasom rekla da je to mjesto kojem Annie pripada.

A u svom je nadgrobnom govoru kapelan dozvao sliku Annie u šumi. Zamisao mu je bila  lijepa.  Htio   je  da sudionici  na pogrebu dozive u mislima   Annie   kako   hoda   po   proljetnosvježoj   šumi   s   mlađom   i zdravijom   Saddie   za  petama.   »Tu   je   ona  bila  kod   kuće«,   govorio   je kapelan. No Annie se ne bi složila s njime.

Jednom je  rekla  Birgeru:  »Nisi   ti   jedini  sa mnom hodao ovdje  po šumi ili uz planinu i govorio mi da pripadam ovome kraju. Svi ovdje misle da se brzo krećem ovuda i nalazim putove. A ja osjećam da sam kod kuće tamo gdje se svi oni ćute izgubljenima ili čak užasnutima.

Istina je da hodam šumom svakoga dana i da sam jedina žena ovdje koja odlazi u šumu i kad nije vrijeme za branje bobica. I koja se usuđuje ići   sama.  Međutim,   to  ne  znači  da  se   ja  u  šumi  osjećam kod  kuće. Mislim da su drvosječe što rade za tvornicu celuloze ili Brandbergovi sa svojim građevinskim strojevima u njoj mnogo više kod kuće. Mnogo joj više pripadaju. Ja hodam ovuda kao što je Rousseau hodao po šumama St.   Germaina,   omamljena  maštarijama,  mirisima   i   vizijama   ljepote. Poenta je u tome što su vizije u suprotnosti s civilizacijom u kojoj živim. Ja tražim alternativu. 

391

Nju   ne   traži   Per­Ola   Brandberg   dok   vozi   svoje   šumsko   vozilo. Njegove vizije nisu u suprotnosti s njegovim društvom. Pa čak ni onda kad uplaši nekog zeca ili kad ustanovi da su barske kupine počele zreti.

Ja ću, naravno, vremenom biti sve više i više kod kuće u tom tuđem, baš kao što je Per­Ola kod kuće u svom uništavanju prirodnih vrela. No moje mi maštanje stvara osjećaj da pripadam ovamo, a njega podupire šumska divljina i  njezini  mirisi.  Per­Ola dobiva poticaje od otprilike istih pojava. Ali ih on neće nazvati divljima.

Mi smo oboje djeca svoga vremena i međusobno ovisimo, barem ja od njega. Bez krčenja selo bi bilo nenastanjeno i ja ne bih mogla  živjeti sama  ovdje   i  njegovati   svoje  vizije   i  maštanja.  Moglo  bi   se  krenuti prirodnim putem,  ali   to   je  nešto   sasvim drugo.  To   je  učinio  Bjorne Brandberg i sad se čini izgubljenim. Čak više i ne pije.

Moram ti reći da i nije tako malen broj starih momaka i drvosječa koji su završili kao i on ­ u brvnari ili baraci koja je ostala od šumskoga poduzeća. Njima je sve teže biti s ljudima, i sve više i više osluškuju šumu.  Samoća snažno djeluje  na njih.  Postaju  ovisnicima  o  njoj.  Ja zapravo i ne znam kakve doživljaje imaju. Ono što pričaju često govori o sićušnim stvorenjima koja im pomažu kad su iscrpljeni, i o papratima koje ih liječe od bolova u leđima i omogućuju im da zaspu, ponekad i preduboko. Danas je takvo pričanje naivistično, ali ne bi se moglo reći i ­naivno. Međutim, mora da su riječi kojima se služe, kakve bile da bile, ipak proizišle iz doživljaja.

Bjorne je sasvim jednostavno načinio potpuni zaokret u vremenu i vratio se u starinu, kako je on to zvao. U starini su ljudi radili tako i tako. I u starini su razmišljali, promatrali, shvaćali.

No ono što su shvaćali bilo je da treba živjeti u svom vremenu, a to ti usamljenici u brvnari nisu razumjeli. 

Nekoć se ljudi osjećali bolje negoli sada, a sad se ljudi osjećaju gore negoli tada. Stihovi su to koje ljudi skandiraju na proslavama u svom kraju.  Ali  ne  i  Bjorne,  naravno,   jer  on na njih ne  dolazi.  No on ne 

392

priznaje   ni   tuberkulozu,   ni   incest,   ni   zlostavljanje,   ni   poluglad,   ni neznanje ­ on niječe čak i bolne zglobove premda pati od njih zbog vlage u brvnari.

Razlika između usamljenika iz brvnare i mene je u tome što se ja uvijek vraćam u školu u ponedjeljak ujutro. Svjesna sam kako su moji pokušaji da nađem alternativu nesavršeni i da je moja zadaća naučiti djecu ­ misliti.«

Bio je mjesec gnjilenja ­ u kompostu, u novinama. Nešto je nabujalo i poteklo.   Muhe   su   bile   napasne.   Novine   su   javljale   o   ubojicama   i nastranim sadistima.  Na  stranicama o  kulturi  vonjalo   je  po   trulom mesu kao iz kakva hladnjaka masovnoga ubojice.

Birger takve stvari nije  čitao. No po noći bi sanjao o njima. Da ga netko   progoni,   da   je   vidio   vlastitim   očima   ubojstvo   ubodom,   da   se pravio ludim kako bi i sam izbjegao takvu sudbinu. Probudio bi se i otišao popiti  mlijeka.  Uzeo bi  pločicu prepečenca, napravio sendvič  i slušao u tišini sivoga jutra hrskanje i praskanje među svojim zubima. Razmišljao je o onom vremenu. O šatoru i tijelima. Inače mu to nije bio običaj.

Ni  Annie  nije  o   tome razmišljala.   Ili  barem nije  govorila  o   tome. Prisjećao se jedne zgode dok su gledali televizijski dnevnik. Bile su to vijesti   iz  jedne republike koja je još  nedavno bila dijelom Sovjetskog Saveza. Dva su muškarca ležala na platformi kamiona. Bili su mrtvi, prerezanih grkljana. Jedan je zijevao tako da su mu se mogli vidjeti svi zubi   na   gornjoj  čeljusti.   Kad   su   vijesti   započele,   Birger   i   Annie   su upravo bili pri jelu. Poslije prizora s ona dva lesa na platformi pojavila se   slika   nekog   mladića.   Ispričao   je   kako   su   došli   neki   muškarci   i odsjekli njegovu ocu ruke i noge, razrezali mu trbuh i ostavili ga da mu iscuri utroba, a sve se to događalo pred njegovim očima dok mu je otac još bio  živ. A onda su došle druge vijesti i Birger je nastavio s jelom. Annie je već odavna bila otišla.

393

Tako bi to bilo. Takvom bi prigodom Annie tek dobacila kako je ona samo jednom vidjela posljedice nasilja koje je završilo smrću i da joj je to bilo sasvim dovoljno.

***

Nitko više nije vjerovao da je Annie umrla od uzroka koji bi sama, 

nesretnim slučajem,   izazvala.  Sada su namjeravali  Annie  u spomen prirediti izložbu u seoskome domu. Ta je izložba trebala istodobno biti i manifestacija protiv besmislenoga nasilja.

­ Ne bih rekao da je to baš sasvim nepotrebno ­ rekao je Birger kad mu   je   kapelan   telefonirao.  Ovaj   je  namislio   ljetno   crkveno  čašćenje vjernika kavom i kolačima prebaciti iz Robacka u Crnu Vodu. Naime, turisti   su   se   zadržavali   u   Crnoj   Vodi   otkad   je   policija   održala konferenciju za novinare i ogradila se od teorije o nesretnom slučaju. U nedjelju,   kad   se   izložba   otvarala,   kapelan   je   trebao   održati komemorativnu molitvu za Annie, a što je Birger smatrao besmislenim. Naime, Annie nije bila vjerski ravnodušna kao većina ljudi, već izravno suprotstavljena   njegovu   kršćanskom   naučavanju.   »Sve   predodžbe   o Bogu započinjale  su kao vjera u duhove«,  govorila   je.   »Jedan vlašću opijen gangster održava svoje pleme u strahu i poštovanju prema sebi. A kada on umre, svi su još toliko uplašeni i pod utjecajem njegove volje da   im   se   noću   pričinja   njegov   glas,   njegovi   koraci   i   njegov   suludi smijeh.« Žale se kako ih i dalje čuju, koliko ih je ona mogla razumjeti, premda su  sve   to  prekrivali   šećernom glazurom.  Bila   je  neizmjerno zahvalna što  je  ni  Henny,  ni  Ake  ili  možda ujna odnosno ujak nisu vodili   u   crkvu   niti   je   prisiljavali   da   nedjeljom   pohađa   vjeronauk. Naslućivala je da ako ta zbunjena umovanja odmalena upijemo u sebe, onda zauvijek ostajemo u nekom smislu prijemljivi za njih.

Istina,  bilo  bi  netaktično  tako  nešto   ispričati  kapelanu,  a  što  on, uostalom, ne bi ni povjerovao. Annie je vodila crkveni zbor, a i sama je 

394

tijekom svih tih godina solo pjevala s kora, na misama za pokojnike i na vjenčanjima. A to nikako ne ide zajedno, što ni ona nije tvrdila.

Kapelan je htio doći u kontakt s Mijom kako bi i od nje dobio priloge za   tu   izložbu.   Odnosilo   se   to   na   Anniene   slike   i   crteže   iz   njezinih materijala za pripremu nastave. Njezine panoe sa slikama iz prirode i sve u tom smislu. Birger je telefonirao u Langvasslien i Mia je stigla vozeći se s Johanom i šest sibirskih huskvja u vozilu za prijevoz pasa. Bilo joj   je  drago zbog te  izložbe. Dok se pričalo kako je Annie sama uzrokovala svoju smrt, bilo je u tome nečega sramotnog. Sada je Lisa Kronlund pomilovala Miju po obrazu i rekla:

­ O, jadna ti moja! Izgubila si svoju mamu.Mia je sa sobom dovezla najljepše Anniene crteže. U seoskome su 

domu sve  stolce  prenijeli  u  omanju prostoriju  gdje  su  se  posluživali kava i kolači.  Kapelan je stajao na pozornici na ljestvama i imao na sebi košulju boje crvenoga vina s neupadljivim visokim ovratnikom. Za glavu   golubice   od   bijela   kartona   pričvršćivao   je   najlonsku   uzicu   za pecanje. Pokušavao je, naime, pronaći pravu uporišnu točku na koju bi je pričvrstio kako se ne bi srušila dok bude tamo visjela.

Panoi su bili postavljeni uza zidove u izložbenoj dvorani. Na prvome je pisalo PUT SJE ANJAĆ . 

Ispod tog naslova nalazio se dječji crtež kuće, shematski jednostavan, ali   istodobno   i   vrlo   složen.   U   svakoj   je   sobi   bio   nacrtan   po   jedan predmet,   pažljivo,   do   u   pojedinosti.   Tako   se   u   prvoj,   podrumskoj prostoriji,   nalazila   sjekira   na   panju   za   cijepanje   pokraj   odsječena stopala, a u drugoj ­ dva razbijena zemljana lonca iz kojih je istjecalo nešto crveno. Prostorije su bile označene brojevima, a njihov je sadržaj bio jezovit, postajući s visinom katova još jezovitijim.

Mia je stajala rukama obgrlivši svoju kutiju od ljepenke. Ubrzano je disala.  U dvorani se pet osoba bavilo panoima pripremajući  papire i čavliće.  Želeći   je   pozdraviti,   pomalo   su   nespretno   ostavili   stvari   na kojima su radili. Lica su im izražavala sućut i nelagodu. Jedino joj se 

395

kapelan,  profesionalno naviknut na tugu,  stao  hitro  približavati.  No nije uspio stići do Mije. Silno je brzim koracima odmicala od slike do slike. Kod pete ili šeste počela je nešto izgovarati kroz zube. Zvučalo je poput   psovki.   Usne   su   joj   se   u   razmacima   pokretale   kao   da   nešto premeće  kod prednjih  zuba.  Odjednom  joj  pogled  zastane na nekom mršavku u iskačkanoj kapici priljubljenoj uz glavu.

­ Petrus! Prokleti gmizavče!

Sada je kozja bradica Petrusa Eliassona bila posve bijela. Nosio je košulju od teške, kao vrhnje bijele tkanine, koja mu je, s orukvicama oko   ručnih  zglobova,   lijepo  padala.  Na  iskačkanom stražnjem dijelu njegova prsluka bio je izvezen motiv Drva života. Bio je na sprovodu, ali ga Mia onda ili nije vidjela ili je nije uspio razgnjeviti. 

Birger je smatrao dirljivim što se Petrus spustio čak iz okruga Gadde gdje je  živio sa svojim ženama i pravio sireve. Sad je imao nove žene. Jedna je od njih radila kao učiteljica, baš kao i Annie. Druga bi svakog blagdana   doputovala   iz   Ostersunda,   gdje   je   radila   u   nekom građevinskom   uredu.   Treća   se   pak   bavila   umjetničkom   obradom tekstila, nešto mlađa Barbro Lund.

­ Ti si ovo organizirao ­ prosikta Mia prema Petrusu. A onda joj se glas pojača:

­ Van s time! Maknite sve to!Petrus   je  stajao   i  žmirkao.  Anna Starr   i  članovi   crkvenoga  zbora 

disali su otvorenih usta.­ Zar i vi sudjelujete u tome? Zar ništa ne shvaćate? Skidajte sve ovo! 

Nikakve   izložbe   neće   biti!   Jeste   li   gluhi?   ­   vrištala   je   Mia.   ­   Sve skidajte! Birger, pomozi mi! I ti Johane! Sve ovo treba ukloniti! Van sa svime! Pa valjda ne mislite da smijete učiniti tako nešto.

Kapelan joj se približio s pouzdanjem koje pruža profesionalni odnos prema životnim krizama. Mia odbaci svoju kutiju i stane vitlati rukama točno   pred   njegovim   licem.   Izgledalo   je   kao   da   time  želi   odagnati 

396

nekakvu   prikazu.   I   uspije.   Kad   su   se  žene   povukle   u   sobu   za posluživanje kave i kolača, svećenik pođe za njima. Međutim, zastao je 

na vratima.Petrus   se   odostrag   približi   Miji   ukosivši   glavu   i   cijelo   vrijeme 

oblizujući  vlažne usne.  Kad joj  se obratio svojim mekim, pjevušavim glasom, ona se okrene i opali mu snažnu pljusku.

­ Van! Putuj odavde! Nemaš ti što tražiti u ovome selu! Drži se svoje kuće   zajedno   s   onim   tvojim   prokletim,   smrdljivim   kozama   i intelektualiziranim vješticama.

On otetura  prema vratima.  Svećenik   je  počeo  štucati.  Pokušao   je držati usta zatvorenim, ali je na to zaboravio otprilike svaki drugi put. Birgera zasvrbi želja da mu pomogne dobrim savjetom, ali primijeti da Anna Starr već drži  čašu vode pred svećenikovim ustima. Zatim Anna pažljivo zatvori vrata za sobom.

Tek kad su ostali sami, Mia počne glasno plakati ne prestajući trgati slike s panoa.

­ Johane, donesi vreću za smeće iz auta!Petrus nato otvori vrata i pruži  glavu u dvoranu govoreći  kako te 

slike ne pripadaju Annie. Nacrtali su ih njezini učenici. Skupili su ih od učenika koji su već odrasli i moraju ih vratiti.

Uspio je govoriti prilično dugo jer se Mia nalazila na drugom kraju dvorane. No kad se dugim koracima uputila preko poda od dasaka i udarila ga nekim tvrdim kartonom, on se povukao. Johan je problijedio, učinilo se Birgeru. No radio je vrlo djelotvorno ništa ne pitajući. Sasvim su napunili dvije vreće za smeće. Mia ih nogom gurne u sobu gdje su se izjureni naguravali.

­ U vražju mater, radite s time što god hoćete. Ali to nećete izložiti! Nigdje! Pustite moju mamu na mira! Jeste li me čuli?! Pu...sti...te je na mi...ru...

Kad su se uspeli do kolibe, Mia bješe sasvim iscrpljena pa je legla na Annienu postelju. Birger je kuhao kavu, a Johan sjeo za kuhinjski stol.

397

­ O čemu se tu radi? ­ upitao je tihim glasom.Da, o čemu se radilo? Djelomično o stidu. Stidu i boli.­ Annie je imala pomalo originalne pedagoške zamisli ­ odgovori mu 

Birger. ­ Mia će ti o tome pričati poslije. U početku se Annie šalila na račun toga, i to uzgredice. Kad više nije 

postojao riziko da  će Birger pomisliti kako joj je potrebna utjeha, ona mu je počela pričati. »Luckasto ili ne«, pričala mu je, »no sve ove godine u Bwangenu voljela sam ovaj svoj posao i bila ispunjena njime. Inače sam živjela kao i većina, često pogledavajući na sat dok sam radila.

U početku, naravno, postojala je uobičajena blaga dosada. Imala sam premalo susreta koji bi mi danu pružili osvježenje. Mnogo sam čitala i čeznula   za   posteljom   i   svojom   knjigom.  Živjela   sam   u   zajedničkom stanu   s   Goranom   Duboisom,   no   od   toga   nije   nikada   ispalo   ništa ozbiljno.   Njegova   je   majka   sve   to   prekinula.   Međutim,   nije   to   bilo nimalo važno. Danas to uviđam. Spavala sam na mahove i jela previše.

Školska  je  dosada bila  nešto  posebno.  Vunene majice  spletene na čvoriće i neoprana tijela. I onda ono poludremljivo ozračje. Radili bi ono što bih im rekla. Ponekad bi frknuli kroz nos, dobacivali se pogledima. To   je   označavalo   nekakvu   unutarnju   šalu   koju   nisam   mogla  čuti. Povremeno međusobno odguravanje, škripa stolaca, provala smijeha i poneka prigušena psovka. Ali nikada nikakav prosvjed.

Bili su spremni provesti šest godina u tom polumraku. Slušali su me nikada ne pitajući  zašto  moraju učiti  ovo  ili  ono.  Tek bi  poneki  put pokušali, većina posve rastreseno. Djevojčice su bile ambicioznije, ali bi i  njihove napore progutala  zimska tmina.  Prema svršetku  jesenskog polugodišta našli bismo se kao ribe u gotovo posve zamrznutoj bari.

Onda je došao Dan policije. Šef policije i njegov pomoćnik došli su u školu  u  svom crnobijelom autu.  Bili   su  u  odorama  i  nosili  aktovke. Cijeli   su   dan   hodali   iz   razreda   u   razred   i   pričali   djeci   o   svojim poslovima.   U   to   je   vrijeme   među   radikalnim   krugovima   vladalo razdoblje prezira prema policiji.  Zamisao o takvoj vrsti promidžbe za 

398

policiju rodila se pri vrhu vlasti dolje na jugu. Ovdje je jedva nekome padalo na pamet demonstrirati ili stvarati terorističke skupine. U mom su razredu sjedili samo budući pijani vozači i obični radnici na crno koji će možda prigodice prebiti  ženu ili susjeda. Prijavljujući krađu iz svog doma, oni  će možda nadodati kakvo pojačalo ili električni pisaći stroj. Međutim,   njima   neće   biti   ni   na   kraj   pameti   zbog   bilo  čega prosvjedovati.   U   onome   što   je   šef   policije   nazivao   »sadašnjom situacijom«,   njih   nije   zanimalo   da  čuju   na   koji   način   on   i   njegov pomoćnik služe društvu i osiguravaju miran san svojim sugrađanima. Oni su jedino htjeli čuti kako policija hvata razbojnike i lopove.

Šef policije stigao je u moj razred kasno poslijepodne. Možda je već bio   premoren,   jer   kad   su   ga   zamolili,   on   im   je   bez   okolišanja   stao pripovijedati kako je uhvatio jednog lopova.

Bilo je to prije dvije godine, pričao im je.  Onda je bio na službi u Svegu. U cijeloj je državi bila proglašena uzbuna zbog hvatanja nekog pljačkaša banke.  Pobjegao  je   tijekom boravka u  bolnici,  ukrao auto, pokupio svoju zaručnicu u Borlangeu i krenuo prema sjeveru. U Mori je ostavio prije ukradeni automobil i uzeo drugi, crvenu Cortinu.

U dva su sata poslijepodne primili telefonski poziv iz prodavaonice ICA­e u Hedeu sa zamolbom neka policija krene u potjeru za parom koji je napustio prodavaonicu s dva puna sanduka piva i delikatesama ne plativši račun. 

Vozili su se u crvenoj Cortini.Crveni je automobil pobjegao, no policija je prepriječila put prema 

sjeveru. Naš je šef policije tada bio pomoćnik i našao se među onima koji   su   pronašli   crvenu   Cortinu   gore   u   Vemdalsskaletu.   Putnici automobila morali su se zaustaviti jer im je ponestalo goriva. U noći je došlo do mećave koja je potrajala dugo u prijepodne sljedećega dana. Automobil je prekrio snijeg i svi su tragovi bili uklonjeni. Policija je, tragajući  za bjeguncem i njegovom djevojkom, pregledala cijelo jedno naselje bungalova. Na posljetku su ih pronašli u jedinoj pravoj kući što 

399

se nalazila tamo i bila u lošem stanju. Bili su mrtvi. Smrznuli su se. Peć na drva bila je puna drva za loženje i novinskog papira. Potrošili su više   kutija  šibica  u  namjeri   da   upale   vatru.  Međutim,  nisu  otvorili zasun dimovoda. Dim je ulazio u prostoriju, ali nisu umrli od gušenja dimom, već od hladnoće.

­ Peć im se gasila.Sve su oči bile uprte u šefa policije. Iza njega je zelena ploča ostala 

praznom.­ Umrli su jer nisu uspjeli upaliti vatru u peći ­ zaključio je.Bilo je pitanja i povika, primjedaba i »potpuno sigurnih« tvrdnji, ali 

je on ostao pri svome: umrli su zato što nisu uspjeli upaliti vatru u peći.Nakon što je zvonilo, on je morao otići u sljedeći razred. No djeca su 

nastavljala s pitanjima. Promatrala sam ih na školskom dvorištu. U sumraku, što se sve više zgušnjavao, mahali su rukama, raspravljajući. Nikada  ih prije  nisam vidjela   takvima.  Obično bi  stajali  na studeni ruku uguranih u džepove jakni, zgrbljeni i podignutih ramena. 

Autobus iz grada prošao je mimo njih osvijetlivši ih na zavoju svojim farovima. Neki su potrčali prema kiosku da uhvate autobus koji ih je trebao prevesti u Crnu Vodu.

Što sam iz toga trebala naučiti? Šef policije uspio ih je navesti da postavljaju pitanja. Ja nisam. Njegova je priča dala odgovor na okrutno pitanje: kako preživjeti? Što nam je potrebno da bismo se održali? Pa čak i  na otvorenom, bez krova nad glavom. Upaliti  vatru. Na udicu staviti nešto mesnato. A što? Što treba staviti? Imaš li uzicu za pecanje uza se? Nosiš li je uvijek sa sobom?

Pričvrstiti   muhu   na   udicu.   Od   konzerve   napraviti   posudu   za kuhanje. Potražiti norlandske lišajeve. A što ako više nemaš šibica?

Jedna  je  djevojčica  napomenula  kako  ne   treba   izlaziti  po  magli   i snježnoj oluji.  A ako se ponašamo onako kako valja, onda uopće i ne treba bježati iz nekog zatvora. Onda dobaci smeđooki Stefan: 

­ A što ako svega nestane?

400

­ Kako to »svega«?­  Struje.  Ako se vodovi  sruše? Ako dođe do rata  i  padne atomska 

bomba?Na   taj   sam   način   jednog   zimskog   popodneva   došla   do   njihovih 

strahova. Bio je to prostor koji djeca rijetko otvaraju pred odraslima. Svi su oni vidjeli djevojčicu kako trči cestom dok joj gori koža, koja je, onako raspucana, nalikovala nekakvoj bijeloj zemljopisnoj karti. Vidjeli su taj prizor već  više puta. Trčala je ispod debele, zaobljene staklene ploče na televizoru. Bila je gola, i njihova vršnjakinja, dakle stvarna. Naučili su čitati tu kartu od raspucane kože.

Neka je svijetla glava rekla kako peć na drva valja naučiti paliti već u školi. U slučaju da... A onda su prijedlozi ubrzo počeli kapati. Tada je postalo važno što valja učiniti da bismo preživjeli propast civilizacije. Ne treba odlaziti u radioaktivne ruševine što se puše ni na zatrovane obale.  Ne,  već  u  šumu.  Gore  u  planinu.  Duge  će  padine  Bjornfjalla ostati. Otrčali su u lelujava močvarišta. Njihova koža nije bila spaljena. Potrčali su na hladan, svjež zrak, a ja nisam imala srca da im pokvarim tu sliku.  Netko  je  predložio  da bi   trebalo  naučiti   tkati.  Zatim da bi trebalo  naučiti   graditi   brvnare.  Sve  bi   to   valjalo  naučiti  u  školi.  U slučaju da...

Jedan od onih učenika koji je najčešće šutio postavio je pitanje tko odlučuje  što  u školi   treba učiti.  Obećala  sam mu da  ću sljedeći  put donijeti Program rada za osnovne škole. Bila sam vrlo napeta. Osjećala kako me koža svrbi. Bila sam puna smijeha i suze su mi navirale na oči. Stali su postavljati pitanja: A zašto moram učiti baš to? Nije li to nepotrebno? Sva su ta pitanja postavljali  zbog onog: A što ako...? Te sam večeri bila grozničava od gorljivosti. Nemoguće mi je bilo zaspati. Zamisli   su  u  mojoj   glavi   stizale   jedna   drugu.   Mozak   mi   je   pucao   i blistao.

Jedan crveni fascikl. Pa jedan zeleni. Dvije radne bilježnice. Jedna za nastavak   učenja   prethodnog   gradiva.   Druga   za   »u   slučaju   da...«. 

401

Pronašla sam svoju pedagogiju.  I  tako je započelo.  Vrlo jednostavno. Svaku   jedinicu   znanja   iz   osnovnoga   plana   unosili   smo   u   crvenu bilježnicu prije negoli smo je počeli obrađivati i uspoređivati s »u slučaju da...«.   Kompjutorsko   znanje   prema   računanju   napamet.   Poznavanje društva? Što ako više ne postoji  nikakvo društvo? Političke stranke? Europski  glavni  gradovi?  Ustvrdili   su  kako stvari  koje  nisu  izravno potrebne za nov naseljenički  život  mogu biti  zaboravljene  i  da   je   to šteta. Jedna je djevojčica željela prenijeti obrazac kačkanja na zvijezde u zelenu bilježnicu, a što je potaklo mnoga pitanja. A što s pjesmama? Melodijama? Pa notama? Imenima zvijezda i planeta?

Ja sam pokušala u njihov novi način razmišljanja uvesti inflatorne tendencije.   Oni   su   potpuno   sami   od   sebe   ­   ili   zahvaljujući   jednom umornom policajcu   ­  ustanovili  da  žive  u  jednoj  civilizaciji.  Sada su došli na pomisao da u toj civilizaciji postoje ostaci jedne kulture i da su obje   izgrađene na znanju.  Kad bi  se  sva zamisliva  znanja odjednom počela   vrtjeti   oko   njihovih   glava   poput   onih   sunaca   iz   vatrometa, uskoro bi se predali. Pred komplikacijama se sklanjamo i nastavljamo svojim dotadašnjim usporenim putem. Radije dosadno spor negoli lud.

Stoga sam se bez rasprave odlučila da sve ono što bi htjeli imati sa sobom »u slučaju da...« zapišu do u pojedinosti. Bez ikakvih apstraktnih izlaganja.   Bez   recepata.   Formula.   Nacrta   konstrukcija.   Tekstova pjesama i nota. I tako su u zelenu bilježnicu ušle blokflauta, tkalački stan, kvasni kruh i sastavnice žbuke.

Nastala je zima, a mi smo se i dalje  čerupali s Programom rada, a onda opuštali na određivanju jestivih biljaka i pažljivom prepisivanju knjižice   »Ode  moj  pony«.  Razgovarali   smo o   izradi  čeličnih noževa  i štavljenju   losove   kože.   Postizali   smo   dvostruko   bolje   rezultate   ne osjećajući umora. Igrali smo se, smatram.

Ništa nije bilo  čudnoga u tome što je jedan učitelj  puštao djeci da imaju dvije radne bilježnice od kojih jednu »konkretniju«.

402

Učitelji glazbe, crtanja i ručnoga rada s tekstilom pomagali su nam s različitim projektima. Nisam se htjela petljati u rad učitelja ručnoga rada s drvom. Nešto mi je govorilo da bi to moglo biti opasno.

Ja sam iznutra bila poticana od vlastitih zamisli. Činilo se kao da im nikada neće doći kraj. Djeca bi se ili oduševljavala ili zamislila. Svako prema   svojoj   prirodi.   Mnoga   su   od   njih   bila   pronicljiva,   a   ostala prepredena.   Neka   od   njih   maštovita,   dvoje,   troje   pobunjenički raspoložena. Možda, možda, vrzmalo mi se kadšto glavom. No uvijek sam bila budna prema proročkim tendencijama iz svoje nutrine. Ja sam jednostavno pronašla jednu vrstu pedagogije i ­ točka.

Tri   sam   godine  živjela   s   tom   prvom   skupinom   djece   koju   sam podizala  s  dvije   radne  bilježnice,  pa  kada su  prešla  u  više  razrede, uvjerila sam se da je moja pedagogija bila djelotvorna. Čula sam odjek preko   njihovih   novih   učitelja.   Moj   pokus   nije   predstavljen   kao ekstreman. Ja sam zamagljivala stvari čim bi me počeli propitkivati. 

Nije   to  bilo  baš   tako  zamišljeno,  govorila   sam.  Samo dvije   radne bilježnice. Jedna za starija, prihvaćena i malo konkretnija znanja.

Čuvala sam svoju tajnu. Nije smjela zvučati politički. Nešto politički ­ to bi bila crvena krpa što bikove tjera da zadahću i zatopću uza svoje kuhinjske stolove.   

U sljedeće  dvije  godine  nastavila  sam svoju  pedagošku dvostruku usmjerenost. U novom trećem razredu ponovila sam priču o policijskom uspješnom djelu, ali sada samo kao trik. Nije uspjelo. Moji su učenici već čuli priču o paru koji se smrznuo samo zato što nisu znali upaliti vatru u peći na drva. Uspjela sam naći drage priče, ali je pokretanje bilo   tromo.   Na   svoju   sam  žalost   primijetila   da   je   većina   prihvatila zelenu   radnu   bilježnicu   na   isti   spor   i   popustljiv   način   kao   što   bi prihvatili   bilo   kakvu   zamisao   koja   bi   stigla   odozgo.   Od   trojice pobunjenika u tom razredu dvojica su bili obični gnjavatori i zapravo gunđala.

403

U razredu je, naravno, bio i jedan lakrdijaš. Ali previše za žaljenje. Predebeo dječak, pogana jezika, a usporenih misli. Njegova specijalnost bila je ­ zloća. S uspavanom intuicijom nalazio je slabe točke i onda bi prikliještio. Poput konjskog ugriza u bedro.

On je ustvrdio kako, da bi se preživjelo, treba imati pivo. Urnebesni smijeh   i   podrigivanja.   Svjetlo   puno   nade   u   izrazu   lica   jednog gnjavatora. Međutim, prihvatila sam tu njegovu primjedbu i pokrenuli smo se uz  pomoć  proizvodnje  piva.  No kad su  čuli  za  svu složenost proizvodnog postupka ­ snop slame u kaci, sladna kaša koja se ne smije zagrijati iznad šezdeset i pet stupnjeva kako bi enzimi mogli preživjeti, i koja se onda odmah mora rashladiti da je ne bi napali mikroorganizmi ­   dugo   su   ostali   šuteći.   Morali   su   otkriti   toplomjer.   Nisu   još   imali osjećaj   da   vrškom   prsta   procijene   temperaturu   tekućine.   To   smo ustanovili u laboratoriju za fiziku. Više je djevojčica uspjelo razlikovati tjelesnu temperaturu od one više. Neki su kao toplomjer upotrijebili gornju   usnicu.   No   za   razliku   između   šezdeset   i   pet   i   sedamdeset stupnjeva nisu mogli pronaći načina kako je ustanoviti.

Pivo nije nikada ušlo u radnu bilježnicu. Sve je stalo kod isušivanja, pa je tek poslije   jedan maleni genijalac naišao na misao kako se ne može uzgajati žito ako se tlo prije toga ne isuši. Močvarišta im nisu bila strana. A za njih je katastrofu predstavljalo biti propuhan vjetrom s norveških   planina   i   promočen   udarima   kiše   i   snijega   sa   sjevernog Atlantika.

Nastavljali smo tako raditi skoro dvije godine, kad je jedna djevojčica po imenu Unni potapšala svoju zelenu radnu bilježnicu i rekla:

­ Pa kako ćemo mi to sve moći zadržati u sjećanju?I tako smo došli do umijeća zapamćivanja. Pokazala sam im Ilijadu i 

ep   o  Gilgamešu   i   rekla   im  kako   su  mnemotehnički  profesionalci   te epove  znali  napamet.  Zahvaljujući   takvim  ljudima,   ti   su  nam epovi ostali sačuvani. Počeli su sami sebe preispitivati. Čega će se sjećati bez zelene radne bilježnice?

404

Počeli   smo   prorađivati   tehnike.   Moram   priznati   da   su   tkalački stanovi i pravljenje čavala bili zapostavljeni u tom razredu. No oni su pronašli   svoj  sport.  Ubrzo su najbistriji  među njima ustanovili  kako nema baš  previše  teksta koji  bi  mogli  zapamtiti   i  onda ga ponoviti, posebice ne u usporedbi s pripovjedačima iz drevnih vremena. 

Utješila sam ih time što sam im rekla kako su ti pripovjedači imali svoje trikove i kako je tehnika zapamćivanja postojala čak kao posebna znanost u ona vremena.

Oni su stvorili  sliku o sjećanju kao nekoj velikoj,   lijepoj i  složenoj građevini,   ponajčešće   sličnoj   nekom  hramu.   Imala   je   svoje   dvorane, apside,  prolaze i  propileje.  U dvoranama su postojali  oltari,  stolovi   i stupovi.   U   svakoj   se   dvorani   nalazio   neki   predmet   koji   su   trebali povezati s elementom iz ukupnosti znanja koja su trebali zadržati u sjećanju. Sve su to sasvim konkretno organizirali. Pa možda i grubo ­ čak   i   jezovito.   Pričala   sam   im   o   krvavim   odsječenim   glavama,   o oderanim jelenima,  o  ovnovim testisima,  o otrovnim zmijama  što su ležale  po   tim   jekom  ispunjenim dvoranama  i  uz  koje   su   ljudi   iz   te drevne prošlosti vezivali svoja znanja.

Djeca  nemaju  potrebu odraslih  za  smislenom povezanošću  između onoga što žele upamtiti i znaka koji bi ih na to trebao podsjetiti. Svi su bez   daljnjega,   dok   su   prolazili   tim   dvoranama,   uzimali   neke   svoje predmete.  Tako   su  djevojčice   stavile  pet   slatkih  mačića  u   jednu  od dvorana za sjećanje. Nekoliko je dječaka smatralo djelotvornijim ako to bude pet utopljenih mačića.

Mačići   su   ležali   na   kauču   presvučenim   tkaninom   s   cvjetnim uzorkom, jer smo kao hram za podsjećanje bili prisiljeni uzeti veliku robnu   kuću   IKEA­e   u   Sundsvallu.   Nedavno   smo,   naime,   bili   na školskom putovanju i nismo imali neke druge velike zgrade koju bismo svi zajednički vidjeli i sada je mogli upotrijebiti.  Poslije su oni mogli izgraditi svatko svoje vlastite zgrade za sjećanje. No svi su oni živjeli u područjima bez velikih i značajnih građevina, pa sam im dopustila da 

405

im za podsjećanje posluže  i  vanjski  putovi  ako to  žele.  Međutim,  ne smiju postojati preveliki razmaci između mjesta, jer će prisjećanje onda biti mutno. Tako su mnogi dječaci postavili svoje putove između mjesta na kojima prolaze losovi u lovnim područjima.

Jedna je djevojčica upitala mogu li  ti putovi za sjećanje biti  tajni. Potvrdila sam da mogu samo ako tako služe svojoj  svrsi.  Poslije  tog dopuštenja znam da sam izgubila nadzor nad dvoje, troje kad su pošli svojim   putovima   zapamćivanja.   Nisam   imala   pojma   kojim   su dvoranama prolazili i što su vidjeli. Ali nisam požalila.

Sve  je protjecalo  u miru,  ali  u proljeće  četvrte  godine događaji  su počeli   stizati   jedan   za   drugim.   Udarac   za   udarcem.   Najprije   me ravnatelj pozvao k sebi kući na objed. Nisam se baš ugodno osjećala kod njega. Imali su kućanske strojeve i aparate, stereo uređaje i naslijeđene čaše za vino. Dobili smo zapečeni svinjski file s curry sosom, vrhnjem i bananama.  Ravnatelj   je  želio  razgovarati  sa  mnom o  mojem odnosu prema djeci. Njegovo mi se zanimanje za to činilo prljavim.

Drugi se događaj zbio u praznoj učionici. Srela sam ravnatelja i on je isprva počeo sa mnom razgovarati o svemu i svačemu. Sjećam se samo da me pitao osjećam li se potištenom i imam li problema sa spavanjem. Takvo mu pitanje nije bilo nimalo ugodno. Odgovorila sam mu da sam u vrlo dobrom stanju, no da kasno zaspim, jer mi je mozak pun zamisli. 

­   Jeste   li   uvijek   imali   razdoblja   depresije   koja   su   se   mijenjala   s razdobljima jake želje za djelatnošću?

Što da se na takvo nešto odgovori? Uzvratila sam mu, naravno:­ Jesam. A vi niste?Treći događaj: pozvana sam u ravnateljevu sobu. Taj put bio je više 

služben   i  na  njemu se  moglo  zamijetiti  da   je  nervozan.  Bez  mnogo uvodnih   zaobilaženja   upitao   me   što   se   dogodilo   da   sam   napustila osnovnu školu za odrasle. Zna on sve dobro, prošlo mi je glavom.

­ Bili  ste učiteljica u zajednici  na Stjarnbergu, zar ne? Slijedilo je usto i nevjerojatno pitanje: kako sam doživjelaono dvostruko umorstvo? 

406

Doživjela. Dvostruko umorstvo. Bila su to dva pojma koja nisam mogla smjestiti   u   svoj   sustav   razmišljanja.   Bila   su   tako   beznadno neodgovarajuća.

Moram malo bolje razmisliti o tim stvarima. Međutim, učinila sam za   sebe   uobičajeno   kad   bi   ljudi   s   kojima   sam   u   kontaktu   bili prekomplicirani. Pomislila sam: taj čovjek nije osobito pametan. A tako je i bilo. Nastavila sam raditi i čitati.

Peti  se  događaj  zbio  u učionici.  Jedan od učitelja  bio   je  suvlasnik jednog trkaćeg konja. Običavao je organizirati kladionicu. Ulozi bi se skupljali  prilikom uplaćivanja  udjela  za  kupovanje  kave.  No toga  je puta izmislio nešto škakljivije.  Žena, učiteljica tjelovježbe u školi, a s kojom   je  živio,   trebala   je   za   koji   dan   dobiti   dijete.   Već  je   prošao predviđen dan porođaja.

Sada smo se trebali potpisati  na popisu i  ostaviti  po deset kruna, kojima bi sudjelovali u okladi o danu djetetova rođenja. Kad sam došla u sobu gdje smo pili kavu, već je bilo upisano sljedećih četrnaest dana. Razbjesnila sam se. Znala sam da se petorica mlađih učitelja okupljaju svakog  utorka  uvečer   i  gledaju  pornografske   filmove  dok  bi  njihove žene bile na tečaju batika. To je bilo glupavo. Ali ovo s okladom bješe neukusno i bezobrazno. 

­ A tko će pobijediti ako dijete bude mrtvo?U prvom trenutku nasta tišina.  A onda nesnosna graja  jer nisam 

popuštala. Zahtijevala sam da mi odgovori. Upravo je u tom trenutku mimo sobe prolazio ravnatelj. Pozvao me k sebi u svoju sobu gdje sam mu objasnila o  čemu se radilo. Konjske trke i trudna  životna družica nešto   je   nespojivo.   Možeš   zamisliti   koliko   mi   je   prijatelja   ostalo   u učiteljskom zboru. Ravnatelj   je rekao kako zapravo ne bi smjelo biti nikakva klađenja u školskim prostorijama, no istodobno me upitao nije li  me moja vlastita trudnoća, koja je imala tako nesretan završetak, učinila preosjetljivom na ovo što se dogodilo.

407

­ To nema baš nikakve veze s mojim slučajem! ­ viknula sam. ­ Tu nije riječ o mojem psihičkom statusu. Radi se o osnovnoj pristojnosti!

I  onda sam izletjela  kroz  vrata  zalupivši   ih  za  sobom tako da se staklo na njima zatreslo. Jedino mi je bilo žao što sam upotrijebila riječ pristojnost. Mislila sam zapravo da se radi o poštovanju. No takva bi riječ  bila   potpuno   neobična   u   školi   u   kojoj   učenici   starijih   razreda juhom od graška premazuju kosu svojih suučenika, a muškarci u zrelim godinama okupljaju se da vide kako se drugi ljudi ševe.

Sve se smirilo premda se osjetila gluha tišina. U zbornici    me više kolega prestalo pozdravljati, no to mi je bilo svejedno. Ja sam radila. A onda je trebalo održati roditeljski sastanak.

S majkama djece iz razreda sastala sam se nekoliko sati prije pa smo prostrle   i   ukrasile   stol.   Mislila   sam   da   su   postavile   previše   šalica. Međutim, došlo ih je doista mnogo. Još nikada nisam imala toliko ljudi na   roditeljskom   sastanku.   Većina   ih   je   dolazila   udvoje.   Na   tim sastancima obično nisam susretala i očeve. Ravnatelj je stigao iz svoje sobe i uklizio u učionicu. Poput jegulje. Osjećalo se nekakvo nervozno ozračje. Predmnijevala sam da je to zbog ravnateljeve nazočnosti.  Čak je i vodoinstalater, kojega sam inače poznavala, izgledao uznemireno.

Započela   sam   sa   svojim   kratkim   izlaganjem.   Zaželjela   im dobrodošlicu, ispričala im dokle smo stigli s nastavom i kakve imamo planove. No onda budem prekinuta:     

­ Možemo li umjesto vašeg izlaganja postavljati pitanja?Opazila   sam   da   su   se   ljudi   pritom   okrenuli   prema   ravnatelju. 

Kimnuo   je,   što   je   značilo   kako   im   bez   daljnjega   daje   pravo   da   me prekinu. No prije prvoga pitanja nastala je gluha tišina. Godilo mi je. Nisam učinila baš ništa kako bi im pripomogla u toj situaciji. Ravnatelj je izgledao kao da namjerava upasti kad se pojavilo prvo pitanje, a koje, zapravo, uopće nije bilo pitanje. Javio se piskav, ženski glas:

­ Mislim da nije u redu plašiti djecu s propašću svijeta. A onda je krenulo.

408

­ Zbog čega moraju učiti o kaučima u IKEA­i?­ Pa to je nazadno, do vraga! Naopako!­ Kakve su to vražje bedastoće o isključivanju struje?!­   Mats   priča   kako   na   nekom   mjestu   ima   jednu   prostoriju   s   pet 

mladih štakora i da je tamo smjestio Bessemerov aparat za dobivanje čelika iz rastaljenog  željeza. Jeste li vi ludi? Kako možete učiti djecu takvim stvarima? 

Štakori. Pa u kakvoj su oni svezi s Bessemerovim aparatom?­ Zašto moj sin bulazni kako oni imaju kuću u mozgu i da moraju 

naučiti sve prostorije te kuće po njihovu redu.Digla sam ruke i pokušala ih utišati.­ Smijem li odgovoriti?  ­ Odsječeno stopalo...! Koješta! ­ viknula je neka žena.­ Mats treba održati referat o oplemenjivanju željeza ­ započela sam. 

A   kuća   o   kojoj   govorite   samo   je   važan   dio   mnemotehnike,   tehnike zapamćivanja. Onih pet mladih štakora na jednom mjestu znači samo da je to peto mjesto. To mjesto treba ih podsjetiti na Bessemerov proces stvaranja čelika iz željeza.

­ Pa zar vi ne znate što ih učite?­  Oni samostalno grade svoje kuće. Nitko ih nema pravo upitati kako ta njihova kuća izgleda iznutra ako oni sami to ne žele reći ili nacrtati.

­ Kosturi! Štakori! Krv na podu! Bijela žena bez glave! Čista ludost! Pa onda dvorci! Moja je Anna­Karin morala naučiti izgled jednog cijelog dvorca. 

­ Sve to zvuči vrlo komplicirano ­ smireno će vodoinstalater. ­ Zar ne bi bilo lakše da djeca uče stvari na uobičajen način?

Na to bih pitanje bila rado odgovorila, ali nije išlo. Odabrala sam da im   protumačim   one   kauče   iz   IKEA­e.   No   onda   su   me   prekinuli   s pričama o zajednici na Stjarnbergu, o suknjama što vonjaju po kozama, o marihuani i piću od paragvajske biljke mate i o mrtvom fetusu što ga je Petrus zakopao.

409

­ Poslije poroda ­ dobacih. ­ A ja sada više ne živim kao oni. Ja imam svoj stan ovdje u Bwangenu.

­ A kakvo pokućstvo imate! ­ do viknula je jedna  žena koja nikada nije bila kod mene. ­ Pokrivače i drvene kutije! I stol s jednom nogom.

Ravnatelj   je   ustao   i   otvarao   usta   u   pokušaju   da   govori,   ali bezuspješno. No u njegovu pokušaju nije bilo nikakve ozbiljne namjere. Pa oni su u njegovo ime obavljali onaj najgrublji dio posla.

­ Zar mislite da  će svemu doći kraj?! ­ doviknula je jedna malena, podebela  žena, koju sam rijetko imala prigodu vidjeti u cjelini, jer je sjedila u kiosku.

­ Hoćete djecu plašiti time?­ Nema za to potrebe ­ odgovorili. ­ Ona su ionako dovoljno uplašena.Nisu željeli da ja i dalje budem učiteljica njihovoj djeci. Jedan je dio 

tih ljudi bio uvjeren da sam luda, a većina da sam lijevo orijentirana, a što   je   otprilike   značilo   isto,   premda   uzrokovano   svjesno,   vlastitom krivnjom. Postavili su zahtjev da razred promijeni učiteljicu.

Sada, kad su stvari postale ozbiljne, i sam je ravnatelj došao na udar. Digao  se  da  primi  kritiku.  Stajao   je   tako  u  svom sakou s  golemim suvratcima, usko krojenim hlačama, s istaknutim nogama. Bio je bez kravate,  u košulji  čiji  su se vršci  ovratnika pružali  preko kaputa.  U udubljenju   na   vratu   mirovao   mu   je   na   lančiću   srebrni   privjesak   u obliku ribe. Kosu je  češljao prema naprijed, a spuštala mu se malko ispod usnih resica. Nosio je cipele koju su ga povisivale za gotovo pola decimetra.

Pogriješila sam misleći kako će ti ljudi imati straha pred njime. Ni govora. Pa on je bio jedan od njih. Premda bješe dovoljno prepreden da postane ravnateljem škole, ipak je morao voditi računa o tome da se njegova plaća isplaćuje iz džepova poreznih obveznika.

Nitko još nije ni taknuo kavu. Na crvenim, papirnatim stolnjacima stajale   su   još   nedirnute   termosboce,   a   suhi   su   kolači   bili   i   dalje netaknuti ispod prozirnih samo ljepljivih folija. Tek bi poneko gdjekad 

410

laktom gurnuo šalicu   ili  šakom udario  o  dasku na stolu  tako da bi porculan zazveckao.

­ Tome treba doći kraj. To je značilo: Annie Raft mora otići.­ Inače, morat ćemo ići dalje.    To će reći na Ministarstvo prosvjete. Na posljetku smo ostali sami, 

on i ja. Rekao mi je kako je barem djelomice shvatio da se iza mojih vježbi   s   učenicima   krije   određena   pedagoška   zamisao.   No   sve   je   to previše originalno. Pa vrijedi ono što je onaj vodoinstalater rekao: kako bi bilo lakše kad bi djeca učila stvari na uobičajen način.

­   Prigovor   je   postavljen   na   tehniku   memoriranja,   a   koju   je   već Ciceron primjenjivao. No on nije imao ni zrnca saznanja o ovome što ove ljude danas plaši.

­   Da,   da,   točno,   vi   imate   mnogo   zamisli   i   nije   greška   u   tome. Međutim, djecu ipak ne treba plašiti.

­ To ja nisam ni činila. Ja sam uplašila roditelje.­   No   da.   Zasad   smo   dosta   razgovarali.   Vi   imate   problema   sa 

spavanjem i  živci su vam prilično napeti. Idite na bolovanje, a poslije ćemo vidjeti.

Osjetila sam se doista bolesnom. Spremnom na povraćanje i s jakom glavoboljom.   Nije   bilo   teško   ostati   kod   kuće   sljedećega   dana.   U kredencu se nalazilo četrdeset i pet komada kolača.

Teže  je  bilo  vratiti  se.  Odlučila  sam sve napustiti.  Nikada ionako nisam   imala   nakanu   zauvijek   ostati   u   Bwangenu.   Otišla   sam   u Stockholm,  namislila  preuzeti  neku zamjenu od  proljeća do   jeseni   i onda vidjeti što bi moglo iskrsnuti.

Međutim, stvari nisu išle kao što sam očekivala. Grad se izmijenio. Sjećam   ga   se   kao   sastavljenog   od   artefakata.   Međutim,   postajao   je organski, hranjiva podloga. Na stjenovitoj strani iznad Slussena iznikla je   nekakva   zelena   gomila   koju   nikada   prije   nisam   vidjela.   Iz podrumskih prozora velikog poduzeća ICA Baner dolazio je težak vonj. Ventilacija je radila usporeno. Grad se nije nalazio na mjestu. Rastao 

411

je, osjećao se miris stvaranja.Teško se moglo disati u kolovozu. Zrak je bio težak od vlage i nevidljivih plinova. U Strindbergovoj ulici, gdje sam stanovala kod Henny, štakori su bježali po povijušama na kući. Vratila sam se  u  Crnu  Vodu   i  preselila  u  Aagotinu  malenu,   crvenu  kolibu pokraj   ceste.  Mia   je  bila  podstanar  u  Bwangenu,  a  preko  blagdana dolazila bi autobusom kući.

Nisam imala pojma čega bih se mogla prihvatiti. A onda je učiteljica što   je  živjela  u  Lersjoviku  za  prve  poledice  autom sletjela   s  puta   i slomila ruku. Otada se toliko bojala svakodnevno voziti u Crnu Vodu da je odlučila prekinuti posao.

Moj je bivši ravnatelj bio ravnateljem i u ovoj područnoj školi. Nije me odbio. Vjerojatno bješe vrlo teško dobiti učitelja u ovo mjesto baš kao i svećenika koji je stanovao u Robacku. Dao mi je očinski savjet. Držite se nastavnog programa. Imat  će vas na oku.  Takve se stvari ovdje šire. I nemojte plašiti djecu.

Ne, ne trebamo plašiti jedni druge sa stanjem u kojem već živimo, a koje se teško bori i radi da bi došlo do svog ostvarenja. Ono nema ni sposobnost  pronalaženja  ni  bilo  kakvo  usmjerenje.  No   ipak poprima bezbrojne oblike, mnoge toliko složene koji daju naslutiti kako tu ipak postoji  nekakva mašta. No ipak ne smijemo pokušati predvidjeti  sve bolesne   neobičnosti   i   surovosti  koje  će   svršetak   stvoriti   prije  negoli dosegne vlastiti kraj.

Trebala bih ipak sve ovo prihvatiti s ljepše strane. Ne moram žaliti zbog onog pričanja o stanju bez struje i zatrovanosti radioaktivnošću. Za roditelje je onaj Put sjećanja predstavljao pravi kamen spoticanja. Činjenicu da djeca imaju svoj unutarnji prostor koji je prazan osim za strah, oni su naslućivali. Imaju ga, naime, i sami. No više ih je od svega uplašilo što  će djeca dobiti  pristup velikoj i  čudesnoj zgradi s mnogo prostorija kojih sadržaj neće trebati baš nikome odati.«

412

Mijina   je  mama bila  ponosno stvorenje.  Ona nikada ne  bi   trpjela takvu obranu. Nikakve osjećaje   izmiješane sa stidom. I,  prije  svega, nikakvu vrstu suosjećanja.

­ Ali je Mia bila veličanstvena.Ona je preuzela vođstvo, razmišljao je Birger. Za cijeloga svog života 

on će se vući za njom i izgledati ovako kako izgleda sada.­ Što pričate o meni?­   Govorimo   kako   si   bila   fantastična   ­   odvrati   Birger.   ­   Petrus 

posjeduje   nekakvo   nadahnjujuće   djelovanje   na  žene.   No   sad  ću kapelanu ipak morati dati komad losovine.

­ Oni je samo žele iskoristiti za svoje ciljeve ­ reče Mia.­ Dok je Annie pravila svoj Put sjećanja, bila je okružena izrazitim 

protivnicima ­ reče Birger Johanu. Tamno­modrim,   crnim  članovima Stranke centra.  To  su pristalice 

opreznog građanskog uvjerenja u Bwangenu koji bilo kakvo angažiranje promatraju kao psihičku neuravnoteženost ­ što su i meni prikrpali ­ a uz njih idu i sve one neodlučne, politički neupućene žene. Seoske žene koje jedan dan  žele  živjeti kao njihovi preci, a već  bi drugi dan htjele učiti engleski i s prijateljicom otputovati na Rodos. I tako pobjeći  od svojih ostarjelih muževa. No u škrinji za zamrzavanje ostavit će pakete s hranom s naznakom 1. dan, 2. dan, 3. dan... 

Takva je ta njihova revolucija od koje za većinu ne bude ništa. Samo se gdjekad probude. Vidio si ih u seoskome domu. Namjere im doista nisu sumnjive. 

­ No iza svega stoji zapravo Petrus ­ nabaci Mia.­ On je jaka ličnost.­  On je  životinja. No postao je i  uspješan. Kafić  u crvenoj kolibi  s 

bijelim uglovima. Natpisi ispisani rukom. I općinski novci za tečajeve o etici. Ali mu još uvijek zaudara iz usta. I zanima ga jedino: sir i ševa.

­ Dvije stvari, dakle ­ dobaci Birger.

413

­ Takav je bio već i gore na Stjambergu. Mi, mladi, smatrali smo ga ogavnim. Samo se prtio po ženama. Bilo kada tijekom dana. Doduše, to mu nije pošlo za rukom s mojom mamom. Nemojte to ni pomisliti.

Bolje ne, prođe Birgerovom glavom.­ Je li ti bilo teško tamo gore? ­ zabrinuto će Johan.­ Naprotiv, baš nam je bilo zgodno. Svi su bili dobri. Takav je bio i 

Petrus ako hoćemo biti pravedni. Nije bilo ni međusobnih svađa.­ Je li Dan bio dobar prema tebi?Birgeru je bilo teško izgovoriti to ime jer bi pritom osjetio kako se 

približuje baruštini unutar sebe. Nije opet htio početi plakati. Stidio se takvih napadaja plača koji bi mu nadošli bez prethodne najave, a na što je Mia gledala sa strogim gađenjem.

­ Dan bješe vrlo pristojan. Na neki je način bio vrlo dobar. Premda bih podivljala kad bi bio s mamom. Htjela sam da bude sa mnom, a on je  mislio  da  sam  ljutita  na  njega.  Dan se  ni   zbog  čega  nikada nije svadio. Sjedio bi tamo s onom svojom zlatastom kosom i podsmjehivao se Petrusu i onim ženama. No da, jednom sam ga vidjela i vrlo srditoga. Onda se baš i nije pokazao osobito pametnim. Zapravo je posrijedi bila moja greška. 

Ušutjela je.­ Što se dogodilo? ­ upita Birger.­  Bila  sam našla  neke traperice  u onoj  staroj  staji  koju više nisu 

upotrebljavali.   Mi,   djeca,   njuškala   smo   naokolo   za   zgodnim stvarčicama, kojih je posvuda bilo vrlo mnogo. Naime, tamo su već prije stanovali ljudi.  Neprekidno smo svuda kopkali i  tražili,  pa sam tako pronašla i te traperice ugurane ispod valova. Dala sam ih mami jer su za mene bile prevelike. I njoj su bile prevelike, nogavice su joj, zapravo, bile preduge. No bila je oduševljena s tim mojim nalazom. Neprekidno ih  je  nosila.  No kada  je Dan stigao kući,  nastala  je  svađa oko toga. Vikao je i tako se derao da sam se uplašila.  To se zbilo svega jedan jedini put. A ja sam bila krivac tome. Iako on to nije znao.

414

­  Je   li  Dan znao što­god o  onom što  se  dogodilo  dolje  kod rječice Lobber?

­ Znao je tko je bio onaj momak u šatoru. Svi su oni to znali.­ I Annie?­ Mislim da je znala.­ Nikada nije o tome rekla ni riječi.­ Nije, nitko od njih tamo nije htio govoriti o tome. Nemam pojma 

kako se to sve usklađivalo. Premda znam za jednu stvar. Kad smo došle gore na Stjarnberg, imala sam mušku »barbiku«, koja se zvala Ken. No onda smo ga ostala djeca i ja krstili. Dobio je ime John Larue. Znala sam kako se to ime i piše i izgovara. Bilo mi je tada već šest godina. A na neki  sam način  oduvijek znala da  je  to  bilo   ime onog momka  iz šatora. To smo mi, djeca ­ znali.

Ylja se nije često pojavljivala u Johanovu sjećanju. Sjećanje mu je tu nekako zakazivalo i bilo prekinuto. Nekakva slijepa ulica.

Međutim, na one je šume mislio. Poslije gotovo dva desetljeća sjećao se  svoga sna:   letio   je  bez  ikakvih krila  preko mirisavih,   listopadnih šuma. Lipe u svom kasnom cvjetanju, tamno lisna šibikovina, hrastovi i kesteni  s  krošnjama od kojih  je  svaka za sebe  činila  zaseban svijet. Divovski   jasenovi,   brijestovi   s   grubim   lišćem,   sivosrebrnaste   ive   uz zrcalaste vode. Prozračni grmovi lijeske proprani svjetlošću.

Imena drveću  izmislio   je  poslije.  Volio   je  razmišljati  o   toj  šumi u sumračju, podsjećati se kako se polako kretao iznad njihovih krošanja u klizećem letu, koji ga ni najmanje nije čudio.

Malo   je  pomalo   saznavao   istinu  o   tom  krovu  od   lišća   koji   je,   po njemu, ..ličio valovitu podu. Ylja je bila u pravu. Europa je doista bila prekrivena šumama. Postojala su golema područja močvara i baruština. Planinski   lanci   i   široke   rijeke.   A   prije   svega   ­   šume.   Sve   tamo   od Kavkaza pa do obala Atlantskog oceana šumjele su šume.

Te je svoje misli o šumama promatrao kao vrijedne pozornosti, kao nešto na čemu se s vremena na vrijeme valja zadržati. Stvari nisu tako 

415

dobro stajale što se tiče njezine nevjerojatne priče o Putniku i ženama. Tome nikada nije posvećivao pozornost.

Jednoga je zimskog poslijepodneva sjedio u  Županijskoj knjižnici u Ostersundu.  Čekao je na Miju, koja je negdje nešto kupovala, a on je razgledavao knjige ne bi li našao nešto o Laponcima i laponskoj kulturi. Na   polici,   označenoj   naslovom   Znanost   o   religiji.   Opće,   oči   mu   se zaustave na naslovu Mit o Putniku.

Osjetio je da mu se nešto pomiče u prsnome košu. Snažno pomicanje nalik   nagloj   promjeni   pritiska   napetoga   luka   nakon   što   je   strijela odapeta. Mislio je kako ono što je podrazumijevao kao svoje ja nije ništa drugo doli promjenljivost, premda taj proces teče polagano i s mnogo ponavljanja. Pomisao na strijelu što je dva desetljeća bila u položaju za odapinjanje, naprosto ga je zapanjila.

Knjiga   je  bila  ponovno uvezena u bibliotečnoj  knjigovežnici;  papir bijel i težak. Tiskana u Abou u Finskoj, a s unutarnje je strane imala vrlo zamršen naslov. Autorica je bila docentica folkloristike i znanosti o religiji, a zvala se Doris Hofstaedter. Iz te se knjige nije moglo ništa izvući   listajući   samo   po   njezinim   stranicama   i  čitajući   ovdje­ondje pojedine  ulomke.  Kad  je  pristigla  Mia,  on  posudi  knjigu na  njezinu iskaznicu.  Smijući  se,  zapitala ga  je što  će s  tom stravično debelom knjižurinom. Po prvi put on joj   je  lagao. Kazao joj   je kako se u njoj govori o jednoj laponskoj priči koju je bio čuo kao dijete.

Izletjelo mu je to tako brzo da je tek poslije shvatio kako je izrekao zapravo   dvostruku   laž.   Naime,   kao   dijete   nije   nikada  čuo   ni   jedne jedine laponske priče.

Bila je to strahovito dosadna knjiga. Nikada je nije pročitao do kraja. Imala je bogate bilješke tiskane sitnim slovima, kakve po obuhvatnosti još  nikada nije bio vidio. Razabrao je kako je mit o Putniku bio vrlo rasprostranjen po cijeloj Europi. Docentica je istražila njegovo širenje i sve poznate varijante opširno i znanstveno. Nekakve novije pojave koje bi zakomplicirale taj mit nisu spomenute. Ono o  ženama po cijelome 

416

svijetu,  a  koje   su  navodno  čuvale   i  njegovale   taj  mit,  bila   je  Yljina izmišljotina. Ta, po njemu, feministička brbljarija nije imala nikakve veze   s   njegovim   uobičajenim   načinom   razmišljanja.   Uklopio   ju   je   u svoje pubertetske maštarije. Ylja je dobro znala kako da mu razbukta krv u glavi, ali i negdje drugdje.Ona nije bila nekakva brbljavica. Prije: upaljiva   i   stroga.   Slika   njezina   pravilna   lica,   koje   je   bilo   previše dječačko  da  bi  bilo   lijepo,   gruba  plava   kosa   i   tijelo,   što   je   mirisalo suncem i   suhim šumskim padinama,  pruženo po gumenom zračnom jastuku   na   pokrivaču   sa  žutozelenim   prugama,   pojavilo   se   pred njegovim   očima.   Odjednom   se   promijenilo.   Opazio   je   Ylju   kako   u noćnom   sumraku   ide   prema   mračnoj   kući.   Nesigurna   na   nogama   i zastranjujući prema potoku. Cijelo je vrijeme pjevušila:

Pod trbuhompimpek visi

kao zlatni tulipan.

­ O čemu razmišljaš? ­ upita ga Mia.Da, o čemu je razmišljao? Uopće nije razmišljao. Zurio je u slike. U 

jednu od onih koja je trebala nestati u odbacivanju ljušture i pražnjenju sadržaja, za koji je mislio da je proces što je stvorio njegovo ja. I drugu za koju nikada nije znao da li je uopće posjeduje. Osjećao se kao vrlo star  čovjek.  Čuo je pričati kako starci mogu iz vrela proteklog stvoriti nova sjećanja.

Prva mu je misao bila da je Ylja morala pročitati ovu knjigu. Poslije je ustanovio da je knjiga izišla dvije godine poslije njihova zajedničkog boravka u Trollevoldenu. Međutim, što radi jedna docentica zadubljena u   veliko   djelo   koje   govori   o   mitovima   putovanja?   Predaje   o   njima, dakako.   Drži   seminare.   Bit  će   da   je   Ylja   pripadala   jednoj   skupini mladih   studenata   u   seminaru   koji   se   održavao   u   Abou.   Budući stručnjaci u području znanosti o religiji.

417

Ali ne, pa to je ipak previše besmisleno! Ona je čitala nešto drugo, a na predavanja išla iz znatiželje. Samo je osoba, koja se tom predmetu približila iz čiste zabave, mogla ispresti mit o Putniku na takav način kao što je to ona učinila.

Tada mu sine kako ju je docentica, ako je Ylja pripadala jednoj od seminarskih   skupina,   trebala   poznavati.   Kad   bi   joj   opisao   tu svijetlokosu, dječaku nalik i vjerojatno izrazito otresitu studenticu, bilo bi moguće da je se njezina nastavnica možda prisjeti.

Svidjela mu se ta pomisao. Nije htio otići na policiju. Bilo je to kao gurnuti ruku u neprozirnu, tamnu vodu i izvući tko zna kakav otpadak. No prije negoli će s onim što pronađe poći na policiju, želio je vidjeti što će to biti.

Odnosi između Mije i njega sada su bili dobri. No ipak krhki. Nema tome   tako   davno   da   je   shvatio   kako   od   nje   može   očekivati nepredvidljive odluke.

Telefonirao   je   u   Akademiju   Abo   u   Finskoj   i   pitao   za   Doris Hofstaedter.   Docentica   je   uspjela   postati   sveučilišnim   profesorom   i preselila   se   u   Helsinki.   Tajnica   Akademije   htjela   mu   je   dati   broj Sveučilišta u Helsinkiju, ali  ju je on zamolio za profesoričin privatni broj. Ona ga nije imala, ali ga i inače ne bi mogla dati, glasio je njezin nemilosrdan odgovor. Vjerojatno je mislila kako profesoricu namjerava gnjaviti sablažnjivim riječima uz teško disanje.

Njezin   broj   i   adresu   nije   bilo   teško   pronaći   preko   telefonskih obavijesti.   Profesorica   Hofstaedter   nije   patila   od  ženske   paranoje. Nazvao ju je ne očekujući da će se na telefon javiti ona sama.

Bilo je ljeto i  vruće. Helsinki je morao biti  prava pustinja. No pri telefonu bješe Doris Hofstaedter, rastresena i  jedva pristojna.

Odmah se pokajao, ali je imao dovoljno prisutnosti duha da počne govoriti norveški. Pitao ju je hoće li sljedećih dana biti kod kuće i može li primiti veću pošiljku knjiga sa Sveučilišta u Oslu. Potvrdila je, ali i pitala o kakvim se to knjigama radi.

418

­ Ne bih vam mogao reći ­ odvratio je. ­ Već su zamotane.S   uzbuđenjem   je   primijetio   da   se   brzo   znao   snaći   u   laži,   i   to   s 

priličnom   količinom   lukavosti.   Pomislio   je   na   put   zrakoplovom   do Helsinkija,   zatim   na   brz   intervju   s   profesoricom   i   onda   na   vožnju iznajmljenim autom put Aboa kako bi ispitao osamnaest godina stare popise sudionika seminara. Poslije  će traganje postati zamršenije, bilo mu je jasno. No osjećao je da mu je sreća sklona. 

Birger Torbjornsson bio je spreman poći s njime. To nije bilo ugodno, no   teško  ga   je   bilo   odbiti   s   obzirom  na   stanje  u  kakvu   se  nalazio. Tumarao   je   naokolo   po   svom   neuređenom   stanu   nalik   velikom, oboljelom medvjedu.

Birger   je   htio   da   pođu   na   policiju   s   imenom   John   Larue.   Mia, međutim,  nije  vjerovala  da  će  na  policiji  htjeti  pokloniti  bilo  kakvu pozornost imenu nekakve lutke. Nešto bi se moglo započeti jedino kad bi  postojao  neki  nestali  John  Larue.  No  u  vrijeme   tog  događaja  na rječici Lobber nije prijavljeno da bi bilo tko nestao. Johan nije mnogo pričao Miji o ženi koja ga je uzela u auto kao autostopista i za koju bi se moglo predmnijevati da je srela Laruea. A Birgera ipak nije poveo sa sobom   samo   iz   suosjećanja.   Bojao   se   da   bi   Birger   mogao   previše ispričati Miji. Johan se nije sasvim bez postiđenosti sjećao kako je Miji propovijedao o  potrebi  otvorenosti.  No  što  se  Ylje   tiče,   tu   je   trebalo povući granicu. Nije se želio predstaviti kao uspaljiv i lakovjeran puba.

Birger je to njihovo putovanje pretvorio u razvučenu priču. Pronašao je  da bi  paket­aranžman,  koji  bi  uključio  cijenu putovanja brodom i boravka u hotelu, bio najjeftiniji. Johan je već bio čuo da je Birger, za vrijeme svojih godišnjih odmora, vrlo rijetko putovao bilo kamo osim do Crne Vode.  A sada  je  sa  sobom vukao težak  i  star,  kožnati  kovčeg. Teško   se   prilagođavao   pravilima   masovnoga   turizma.   Pokušavao   je kupiti alkoholna pića ne stojeći u redu i šalio se s premorenim finskim čistačicama na brodu. A kad su ušli u restoran, privukao ga je švedski stol sa sendvičima. Stao je pričati kako je u vrijeme svoga studiranja 

419

medicine uzgajao obitelji bakterija u želiranom hranjivu supstratu, koje su na dlaku sličile  očnim jabučicama  lososa što  sada zure u njih   iz hladetine  u  kojoj   se  nalaze.  To   je  pričao   tako  glasno  da   je   izazvao nelagodu u onih koji su ga čuli.

Jeli su račiće, pili votku pomiješanu sa sokom od brusnica i radili uglavnom   sve   što   se   očekuje   da  ćete   raditi   na   skandinavskim trajektima. Kad su popili i kavu, Johan se odluči nekoliko puta povući ruku   jednorukom   banditu,   ali   bezuspješno.   A   onda   i   Birger   ugura nekoliko kama u aparat. 

Aparat zahropće i stane bljuvati bujicu kovanica od po jednu krunu u posudicu ispred sebe. No posudica se ubrzo prepuni, pa kovanice počnu padati po sagu ispred njihovih nogu. Ljudi se zaustaviše promatrajući prizor. Birger je nepomično stajao, a Johan mu je pokušavao pomoći skupiti ono što je ispalo po podu.

U tom času Birger brižne u plač. Ostao je, doduše, stajati, ali je inače plakao na isti način kao onda kad je u svojoj dnevnoj sobi bio donio kavu Johanu u postelju. Usta su mu bila otvorena, iz očiju su mu tekle suze, a i nos mu je procurio. 

Ritmički   i   frkćući   hvatao   je   dah   da   bi   trenutak   poslije   zapao   u nekakvo grčevito stanje koje mu je navelo prsni koš, a malo pomalo i njegov poveliki trbuh da se stanu tresti i njihati.

Ljudi su se smijali i ohrabrivali ga povicima. Mislili su da plače od radosti. Johan ga je želio odvesti odavde, ali nije htio ostaviti i sav taj izbačeni novac, pa je kleknuo i pokupio sve do posljednje krune. Za to je vrijeme Birger onako izložen stajao, glasno jecao, slinio i ronio suze.

Kad ga je Johan napokon doveo u njihovu kabinu i pokušao poleći, Birger se udari glavom o gornji   ležaj.  Bol mu zaustavi grčeviti  plač. Iscrpljen,   sjedne   na   postelju   i   nagne   se   prema   naprijed.   Johan   mu položi vlažan frotirani ručnik na čelo i zatim uzme njegovu ruku i stavi mu je da pridržava ručnik. Onda odvije čep na boci s whiskyjem, koju je nešto prije bio kupio, pa napuni i popije gotovo pola čaše što je služila 

420

za pranje zubi. Nije bio siguran bi li bilo razložno dati i Birgeru whisky poslije onog napadaja plača, no učini kompromis i ipak mu dade gutljaj pića.

Shvaćao je da je Birger ponovno proplakao zbog Anniene smrti. No nije mogao dokučiti kako je ona kataklizma u aparatu za igranje mogla prouzročiti   taj   napadaj.   Birger   je   govorio   nerazgovijetno   o   nekakvu nejasnu, nepodnošljivu cerenju.  Johan je najprije  pomislio  da pritom misli na smijeh ljudi koji su ga promatrali, ali mu je Birger rekao kako to   cerenje   nije   pripadalo   nitkome,   samo   ruganje   sudbine.   Zatim   je rekao: to je prilika, obična šansa. On je stalno ponavljala riječ iznova i iznova, i to je izgubilo svaki smisao.

'Teško da je šansa ", rekao je Johan, prekinuvši ga da bi završio s tim.   "Ti   strojevi   su   programirani   da   daju   novac   i   sada   i   opet.   I jednostavno je tako. Moglo bi se reći da je ovaj jedan bio spreman za davanje."

U jutarnjim satima, nakon što su predali Birgerov ogroman kofer i Johanovu     torbu u hotel, uzeli su taksi i otišli na adresu profesorice Hofstaedter.  Živjela je u bloku iz kasnog osamnaestog stoljeća. Johan pritisnuo zvono na portofonu i stadoše slušati. No, nitko nije odgovorio.

Otišli  su u FAZER kafić  i  popili  kavu. Cijeli  dan su lutali  između višestambenih zgrada i  razgledali gradske atrakcija Helsinkija. Johan je počeo misliti da je došao uzalud. Birger nije brinuo previše o ishodu svog putovanja. U pet popodne, oni čuše glas Doris Hofstaedter  preko interfona. To je smirilo Johana.

"Mi smo u potrazi za nekim i mislimo da ga vi poznajete. Student . Iz vaših davnih  dana. " ­ reče Birger.

Kvalitet   zvuka je bio slab , a ona ponovi  pitanje nekoliko puta, ali na kraju  ih pusti unutra. Oni su otišli do trećeg kata uz škripu lifta sa 

421

željeznim vratima. Ona ih je  osmotrila kroz špijunku, a zatim im je otvorila vrata.

U sobi je bio golemi ormar u baroknom stilu. Po zidovima visjele su sablje   i   starinski   pištolji,   slike   uokvirene   u   teške,   izrezbarene, pozlaćene   okvire   s   prizorima   crnozelenih   krajobraza,   na   kojima   se mogla   razabrati   još   samo   kakva   srebrnastobijela   pruga   rijeke   ili zapjenušani slap.

Sama je profesorica bila prilično osorna  žena s kratko podrezanom kosom, dvobojnom kao u jazavca. Na nosu su joj bile naočale predviđene valjda za čitanje. Iz čiste nebrige pustila je da joj se naočale spuste na nos   umjesto   da   ih   skine.   Bila   je   odjevena   u   moderno   dizajniranu crnobijelu, pamučnu opravu s rastrižem sprijeda, kao na kakvu šatoru. Ispod te haljine tijelo nije pokazivalo nikakve obrise.  Lice  joj   je  bilo ponešto napuhnuto, posebice ispod očiju na mjestu gdje su ga pritiskale naočale.   Imala   je   jastučiće   od   masnoga   potkožnoga   tkiva,   što   joj   je spuštalo obraze i crte brade činilo nejasnima. Johanu se ta žena činila zastrašujućom, pa se u tom mračnom, ali   i  prelijepom stanu osjećao izgubljenim. Međutim, Birger je nastupio bez sustezanja. Očito je bio naučen   dolaziti   k   ljudima   i   udisati   mirise   među   kojima   su  živjeli. Izgledao je spreman na sasvim jednostavan i srdačan način podići to pamučno   šatorsko   krilo   i   prstima   početi   preispitivati   profesoričinu bogatu, žutu mesnatost.

Uvela ih je u sobu koja je vjerojatno bila njezina biblioteka. Zidovi su bili pokriveni policama s knjigama uvezanim u kožu. Bio je tu i uleknut kauč sa sivozelenim jastučićima punim psećih dlaka. To je Johan otkrio tek   poslije,   na   hlačama.   Nikakav   se   pas   nije   pojavljivao.   U   sobi   je vladao mrak. Navukla je smeđe, samtane zavjese i upalila svjetiljku. Johana je zapalo da sjedi točno pod svjetlom svjetiljke.

Ispričao   je   kako   je   prije   mnogo   godina   upoznao   djevojku   koja   je vjerojatno bila studentica kod profesorice.

­ Po čemu to sudite?

422

­ Pričala je o vašim istraživanjima.­ A što je to bilo?­ Pričala je o Putniku.Očekivao je da će profesorica poželjeti čuti nešto više o onome što je 

ta djevojka navodno pripovijedala. Možda zbog profesionalne taštine ili posve jednostavno zato što je bila sumnjičava. No samo ga je upitala:

­ A što želite od nje?Johanu   nije   bilo   posve   jasno   je   li   profesorica   bila   neprijateljski 

nastrojena prema njemu ili nije. Intonacija bješe finska i nimalo lako protumačiva. Međutim, o susretljivosti nije moglo biti ni govora.

­ Ona je poznavala nekoga o kome bih želio saznati nešto više.­ Koga?­ Zvao se John Larue ­ upadne Birger želeći biti od pomoći.­ Ne znam o kojoj vi to djevojci govorite. Opišite je. Sjedila je leđima 

okrenutim prema prozoru i navučenim zavjesama. A sada se uvalila u kožnati naslonjač sa dva povelika uha ukrašena mjedenim zakovicama. Johan zamijeti sandale na njezinim nogama. Grube sandale koje su se sastojale samo od dva remena iznad potplata i jedne rustikalne kopče. Imala   je   lijepo  oblikovana stopala,  pa  se  činilo  da   je  mnogo  hodala upravo u sandalama,   jer  se nije  vidjelo  nikakvih kvrga na nožnome palcu, a prsti su joj bili klasično ravni i priljubljeni jedni uz druge. 

Johan je šutio.­ Onda?­ Bila je svijetlokosa ­ rekao je jedino. I ništa više. Zagledao se pokraj 

stopala   u   sag,   tamnosmeđecrvenkasti,   orijentalni,   istanjen   od istrošenosti, ali se na njemu sveudilj mogao razabrati stilizirani cvjetni ornament. S nekoga mjesta iza njega, možda iz modrobijele zemljane posude na podu pokraj kaljeve peći,  dolazio je jak miris neke citroni nalik mirođije i suhih latica.

­   Dakako   da   sam   imala   podosta   svijetlokosih   studentica   ­   reče profesorica. ­ A kako je izgledala?

423

Nije njezin izgled uspijevao pretvoriti u riječi. Vidio ju je pred sobom, ali je nije mogao opisati. Ni jedna jedina riječ  nije mu padala na um osim »svijetao« i »suh«. Čuo je Birgera kako zabrinuto i teško diše.

­ No dobro, nije to tako važno.Podigla se. Time ih je prisilila da se i oni podignu s kauča. Johan 

učini još jedan pokušaj, ali upadne u nekakvo stanje gore od nedostatka riječi. Grlo mu se steglo. Nije iz sebe mogao izvući ni glaska, a kad je pokušao govoriti,   javilo se nekakvo psikanje nalik jakoj promuklosti. Profesorica Hofstaedter se nasmije.

­ Ne uzimajte to previše k srcu ­ obrati im se. ­ Ne bi vam pomoglo bez   obzira   s   koliko   bi   je   glasovne   jasnoće   i   točnosti   opisali.   Ja   ne otkrivam imena neke studentice dvojici nepoznate gospode iz Švedske i Norveške.

­ Zašto je spomenula Norvešku? ­ upitao je Birger kad su se našli na ulici.

­ Zato što mi je prepoznala glas. Telefonirao sam joj prije nekoliko dana i pravio se da je zovem iz Norveške. Htio sam saznati je li doma.

­ Kvragu! ­ progunđa Birger.Činilo se kao da ih je više potresla profesorica negoli njihov neuspjeh. 

Nisu znali što drugo učiniti osim da odu jesti kako bi im prošlo vrijeme prije negoli će leći. U malenoj, poprečnoj ulici u središtu grada naišli su na  ruski   restoran  kojeg   je  unutrašnjost  bila  sva  u  zlatnim,  crnim  i crvenim bojama i ispunjena teškim mirisom parfema i hrane. Birger je poželio medvjeđe šunke, no Johan osjeti mučninu već  i pri pogledu na tu   riječ  u   jelovniku.   Složili   su   se   u   izboru   juhe   od   cikle,   heljde   s nasjeckanim   sleđem,   lukom   i   kiselim   vrhnjem.   Sve   skupa   bješe zamašćeno  i  zasitno  pa  je  Johan  jedva gutao.  Pili  su smeđu,  slatku votku koja Birgeru udari u glavu. Johan je pio umjereno bojeći se da mu ne bude loše. Kad su se vratili u svoju dvokrevetnu hotelsku sobu, uvukoše se u postelje ne raspravljajući više o neuspjelu posjetu Doris 

424

Hofstaedter. Birger je duboko utonuo u san dok je Johan ležao budan i slušao tramvaje kako prolaze.

Poslije  sat vremena digao se i  potiho odjenuo. Prolazio  je  arktički noćnopraznim   ulicama.   Stigavši   do   veže   s   gnomima,   pritisnuo   je jabučicom prsta dugme i poslije kratkog vremena začuo onaj isti grubi glas. Nije spavala. 

To je i pomislio.­ Ovdje Johan Brandberg.Primila   ga   je   u   onoj   istoj   šatorskoj   opravi,   ali   bosonoga   i   pušeći 

nekakvu tanahnu cigaretu čudna mirisa.­ O, Jukka dragi ­ reče mu. ­ Mislila sam ja da ćeš se vratiti, a kako 

si me, dovraga, pronašao?Imala je i sad onaj svoj otvoreni     glas i to mu je pitanje dobacila 

preko   ramena  dok   je  hodala   ispred  njega  u   stan  u  kojemu nijedna jedina svjetiljka nije gorjela. Vidio je velik stol za blagovanje kako se svjetluca u odsjaju svjetiljaka ulične javne rasvjete. Biblioteka se nije vidjela. Izgledalo mu je kao da idu u nekom drugom smjeru. 

Kao da se njezin stan pruža u svim smjerovima od blagovaonice koja je imala  četvera vrata.  Čuo je kako netko pjeva gotovo bez glazbene pratnje. Bio je to glas u basu što se sve više pojačavao kako su ulazili dublje u stan. In diesen heil’gen Hallen (U tim svetim dvoranama ) pjevao je glas tonući kroz labave slojeve tame. Putovanje je završeno u sobi zadimljenoj od cigareta i s pretrpanim pisaćim stolom. U dubini sobe vidjelo se zeleno svjetalce diode u pojačalu, a bas je otpjevao svoju melodiju do kraja. Tada se Doris Hofstaedter nagne natrag i pritisne dugme. Zeleno se svjetlo ugasilo.

­ Onda?Nije zaboravila svoje pitanje. Sjela je na stolac pokraj svoga pisaćeg 

stola,   a   Johanu   nije   preostalo   nijedno   drugo   mjesto   osim   kožnatog naslonjača nasuprot stolu. Sjedio je kao student na ispitu.

­ Našao sam tvoju knjigu ­ reče. ­ Mit o Putniku.

425

­ O, Bože! Pa ti  si promijenio društveni sloj.  Stekao si akademske kvalifikacije i instinkte.

Intimnost, pomisli Johan. Tu je. U toj prašnoj sobi. Zar je pokušao umisliti kako se moguće približiti drugoj osobi praveći se dragim? Evo, ovdje   sjedi  ona  poslije   osamnaest  godina,  ni   sada   lijepa,   i  postavlja zahtjeve na njegove opne i razgolićenu kožu. Izgubio je svaku želju da joj laže, pa reče:

­ Naišao sam sasvim slučajno na tvoju knjigu. No istina je da imam akademsko obrazovanje. Ja sam meteorolog.

­ A što zapravo želiš?­ Nisam znao da si to ti. Tražio sam onu djevojku.­ I evo je. Sad joj je pedeset i deveta.Računao je u glavi i opazio da je ona to primijetila. ­ Bila mi je četrdeset i prva ­ reče mu i nasmije se širokim smijehom. 

Nije mu se svidjela od duhana požutjela boja njezinih zubi. Sada su bili dulji  negoli  kad ju  je  upoznao. Zubno se meso podiglo,  a očni su joj kapci teško padali u dubokim, žutim naborima. Ona želi plašiti, mislio je. Nastavio je brojiti u glavi jer je osjetio da je ušao u igru labirinta u kojoj  se  susretao  s  uvijek   istim  likovima koji   su  zahtijevali   lozinke. Ovdje  sjedi  Vještica  s   lijepim stopalima.  Prije  nekoliko dana sreo  je Prljavoga   Starca.   U   vrijeme   kad   se   još   s   najvećim   oduševljenjem pentrao po ženama na Stjarnbergu, nije bio stariji negoli sam ja sada, razmišljao je Johan. Je li i Mija proračunavala u svojoj glavi?

­   Onom   si   prigodom   povela   sa   sobom   u   svoj   Trollevolden   jednog šesnaestogodišnjaka.

­ Johane, ne igraj se zavedenog nevinašca. Oderao si me iznutra.Zavalila se na stolcu pisaćega stola i zaškiljila prema njemu. Stolac 

se lagano zaljuljao.­ E, Jukka moj, Jukka ­ reče tada. ­ Bio si strastveno oštar poput 

lovačkoga psa.  Ništa dječjeg nije bilo među nama. Bio si  surov.  Baš fina, čista životinja.

426

Čuo se njezin izraziti finski naglasak.­ A onda si se zacijelo vratio u normalan život? Bilo mu je to teško zanijekati, pa mu se ona nasmije.­   Švedska   mladež  othranjena   na   desertnim   sirevima   i   socijalnoj 

pomoći pravi svoje ispade na igralištima. Urla na rock koncertima dok voditelj igre dovikuje »fuck... fuck... fuck...« i »asshole...« Međutim, prije dvadeset   godina   utjerao   si   mi   palac   premazan   norveškim   laganim margarinom u šupak, a to nisi mogao naučiti u kinu, dragi moj.

­   Trollevolden   je,   usput   budi   rečeno,   pripadao   Norveškom turističkom društvu.

­ Točno.  ­ A ti si rekla da pripada tvojoj obitelji.­ Moj je djed po majci bio veletrgovac u Trondheimu. Drvena građa, 

ribe, trgovina brodovima ­ i sve čime se trgovati moglo. Svake bi jeseni odlazio na sjever u lov. Tako je 1905. izgradio tu lovačku kuću. Uistinu život  na visokoj  nozi.  Pet   stotina   tetrijeba   i   lještarki  nije  bilo  ništa neobično. Zečeva na gomile. Lososa. Medvjeda. Moglo bi se to nazvati pretjerivanjem.   Ali   ne   kad   dvadeset   tisuća   goniča,  čak   i   ne primjećujući, tjeraju divljač u danima borbe za život. I usred svega toga ­ krv na čizmama, dim baruta i izvrnute kože.

Digla se i   izišla iz sobe. Johan nije znao što da misli.  Na um mu padne da će se možda vratiti s fotografijama. 

Sjećao   se  nekih   slika   iz   lova.  Doduše,  nejasno.  Kad   su   se  koraci ponovno stali približavati, začuje zveckanje stakla.

­ Whisky ili votku? ­ Whisky, hvala.­ Njegova kćerka, koja nije bila tako plemenite vrste, srela je nekog 

Finca, inženjera... ­ nastavila je pričati bez objašnjavanja.Dogodilo se to u jednom kupališnom mjestu na otoku Svitu. Kad su 

se vjenčali, i ona je otišla u Finsku i tamo im se rodilo dvoje djece. Ja i 

427

moj brat. Kad je počeo Zimski rat 30.11.1939, evakuirali su nas k djedu po majci. 

Nitko   nije   mislio   da  će   nekoliko   mjeseci   poslije   Nijemci   napasti Norvešku. Polazila sam djevojačku školu Amalie Cink u Trondheimu, vrlo   otmjenu   privatnu   školu.   Vlasnica   joj   se   zapravo   zvala   Lock, međutim, mi smo je nazvali Amalie Cink. Naime, nosila je uvijek sa sobom aktovku, iz koje bi se ponekad začulo kako nešto zvecka. Bila je to  boca  portoa.  Zamisli!  Toj   je  Amalie  Cink  čak   i  nos  bio  malko  u rumenoj   boji   portoa.   Pravi,   starinski,   s   velikim   porama. Crvenkastomodri primjerak. Na onom malenom, običnom lišcu. 

Podigla je čašu s prozirnom votkom i nazdravila Johanu.­ Ti si se čuvala ­ reče joj on. ­ Samo bezbojna pića.­ Johane, tebi nije drago što mi je krenulo dobro unatoč tome što sam 

pila votku i pušila cigarete.­ Je li ti doista krenulo dobro?­ Imam profesuru,  članica sam znanstvenih društava. Zdrava sam i 

nikada mi nije dosadno. Zar te to smeta?Kad joj ništa nije odgovorio, ona nastavi:­  Još  za vrijeme rata cijela  je škola otišla na izlet u Trollevolden. 

Prvoga   dana   po   svršetku   škole.   Najprije   vlakom,   a   onda   prijevoz konjima do lovačke kuće u Trollevoldenu. Znaš, u ono doba put još nije bio   tako   zarastao,   moglo   se   proći   konjskom   zapregom.   Djed   bješe fantastičan. Bili smo usred sivila rata, no svi smo dobili torte s tučenim vrhnjem, jagode, punč  s jajima i šarlote, ako znaš što je to. Bile su s nama i sluškinje i emajlirane posude s gustim, žutim vrhnjem. Rolade i pudinzi. Ne znaš ti što je teletina, Johane, onakva teletina kakve je bilo prije rata. Teleći boks, tovljeno tele, othranjeno na kravljem mlijeku i osjetljivo kao tvoj slatki, maleni pimpek. Takve su stvari nezaboravne ­ dječji blistave i lako probavljive pretjeranosti. No to je bila posljednja djedova pokazana široka ruka jer su poslovi krenuli loše. S jedne strane nije htio surađivati s Nijemcima, a s druge ­ brodovi više nisu plovili. 

428

Kad je umro, sav se njegov imetak istopio. Trollevolden je ostao, ali više nije   imao nikakve vrijednosti.  Mama  je  umrla  od gripe posljednjega mjeseca Zimskoga rata.     Moj     brat   i ja poklonili smo   Trollevolden turističkom društvu, kako bi barem netko kako­tako održavao lovačku kuću.

U 50­im nije se previše marilo za očuvanjem jedinstvenih interijera. No   zaboravili   su   na   nju.   Srećom.   Naime,   bila   je   tako   udaljena   od glavnih puteva. A onaj tko bi išao na izlet i htio prenoćiti u njoj mogao je  dobiti  ključ  u  seoskoj  prodavaonici.  U to  su  vrijeme  ljudi  bili   još pristojni. Kuća je oronula, ali ne i uništena iznutra. Sada tamo postoji i netko tko je nadgleda. Zaključani prozorski kapci.  Uređena je prema pravilima  Norveškog  turističkog društva.  Moj  brat   i   ja  smo prestali odlaziti tamo.

­ Je li onaj čovjek u prugastoj odjeći bio tvoj brat?­ Da, nisam htjela da te vidi izbliza. Bilo mi je malko neugodno zbog 

tvoje mladosti. Nisam mislila da  će se i on naći tamo. Očekivala sam samo djevojke. A i one su trebale otići za dan, dva.

­ Jesu li to bile turistice?­ Ma ne, za Boga miloga! Sve su one bile bivše učenice u školi Amalie 

Cink.   Sve   otprilike   u  četrdesetim   godinama.   Slavile       su       gore tridesetu     godišnjicu     od     završetka     školovanja. Sjećanje na onaj boravak ondje usred rata. Čak smo pravili i šarlotu, ali mislim da nisi okusio ni komadića od nje.

­ Nego čuj, nisam ja došao ovamo da sve ovo slušam.­ Pretpostavljam da nisi, ali mislim da te veoma zanima.­ Htio bih više čuti o Johnu Larueu.­ Njega ja ne poznajem.­ Srela si ga u ljekarni ili u prodavaonici ICA­e u mjestancu koje se 

zove   Bwangen.   Dala   si   mu   telefonski   broj   one   prodavaonice   u norveškom selu blizu Trollevoldena. Mislim da si računala da  će doći onamo.

429

­ Uh, misliš da sam hvatala momke.    ­ Da, kupila si i prezervative.Sad se uistinu iznenadila. Morala je zapaliti cigaretu koju je izvukla 

iz crne lakirane kutije ukrašene staroruskim motivom u boji zlata.­ Kako si me danas prepoznao?­ Po stopalima ­ odgovorio joj je premda je takav odgovor smatrao 

nepažljivim. Je li joj doista bilo žao? ­ No da. Uvijek nam ponešto ostane sačuvano, zar ne? Zapravo sam 

pazila na svoje noge. Pojavljuju se u jednom romanu. Romantiziranoj autobiografiji jedne starije finske spisateljice. 

Znala je pričati. Akademski dobro izraženo. Ni u jednom trenutku ne bi mu dopustila da joj se približi, ali je ipak između njih dvoje postojala stanovita bliskost.  Nije to bilo one vrste:   ja znam što ti  misliš.  Već: osjećam   što   ti   osjećaš.   Kao   što   jedno   oderano   tijelo   gori   nasuprot drugome.

­  Želio   bih  pričati   o  Johnu  Larueu   ­   rekne   Johan.   ­  Nikada  nisi upotrijebila prezervative koje si kupila. Nijedan. Malko sam razmišljao o   tome.   I   držim   da   su   se   stvari   razvijale   ovako:   srela   si   Laruea   u ljekarni   i  čula   za   njegove   brige   s   prijateljicom   koja   je   imala menstruacijske bolove.  Bio  je  zgodan momak.  Htjela si  ga odvući  sa sobom. No shvatila si da se moraš zaštiti ako budeš s njime.

­ O, Bože moj!­  To   je   zaključak Birgera  Torbjornssona.  On   je   liječnik.  Htjela   si 

Laruea   odmah   odmamiti   sa   sobom.   No   on   je   bio   previše   pristojan momak. Doduše, onu djevojku s kojom se vozio nije posebno poznavao. Naime,  nedavno ju  je  bio sreo u Goteborgu. Bili  su zajedno na gala koncertu   rock  glazbe.  Dala   si  mu za  djevojku  votku  Koskenkorva   i prašak Hota. Kupila zatim bilješkar i u njemu mu zapisala telefonski broj one norveške prodavaonice. Odsjeli su u pansionatu u Bwangenu. A i ti si tamo odsjela, mislim. Računala si da će djevojka zaspati kad joj 

430

se   utišaju   bolovi.   Onda  će   John   Larue   doći   do   tebe   i   steći   neku predsliku užitaka koji ga očekuju u Trollevoldenu.

­ Tako ti kažeš, Johane. Predsliku užitaka. Da, hvala ti.­   Međutim,   mislim   da   on   ipak   nije   došao.   Ona   je   možda   postala 

nepovjerljivom i iznenadila ga kad je htio poći k tebi.­ A zašto nas ne bi našla in flagranti? ­ reče mu žena za koju je on još 

uvijek držao da je Ylja.­ Zato što je kutija s prezervativima ostala cijelom. Držim da si cijeli 

dan ostala u tom ušljivom pansionatu u nadi da će se vratiti i krenuti s tobom. Bit  će da ti je tu mogućnost ostavio otvorenom. Međutim, nije došao. Odvezao se u Crnu Vodu i onda gore u planinu. Ležala si u svojoj turističkoj postelji u pansionatu i uvidjela da se neće pojaviti ni sljedeće noći. Mislim da ti je tada dodijalo.

­ I što se onda dogodilo?­ Onda su John Larue i njegova djevojka na smrt izbodeni nožem u 

šatoru.­ To ne ulazi u dosadašnji dio priče.­ Ispričaj mi onda ono što ulazi.­ Da sam bila prenapeta i da me prokleto gadno boljela glava. Nisam 

mogla zaspati. I to je ono što se dogodilo. Ustala sam, ostavila dvjesta kruna na pultu u recepciji i otputovala. Nije bilo ni  četiri sata ujutro. Nekoliko sati poslije vidjela sam tebe.

­ To bi trebala ispričati švedskoj policiji.Prasnula je u smijeh, ali se nije nastavila smijati. Pepeo joj se rasuo 

po prsima pa ga je rukom, koja joj je ostala ista kao nekada, otrla sa svoje crnobijele šatoraste oprave. No prsti su joj bili otečeni. Gravirani doktorski prsten duboko joj se usjekao u prst.

­ Nemam ja što ispričati ni policiji, a ni bilo kome drugome. Ja živim urednim životom i imam poštovani društveni položaj. Ne namjeravam se učiniti smiješnom ni kao rastužena usidjelica ni kao pohotna starica.

­ Onda ću im to ispričati ja.

431

­ Ne, nećeš ­ uzvrati ona. ­ Nećeš ti ispričati baš ništa. Oni će, naime, onda doći k meni i preslušati me, a ja ću im reći kako sam, dok sam se rano izjutra na Ivanje vozila iz Bwangena, srela Johana Brandberga. Stajao je uz rub ceste, s palcem podignutim u zrak i s okrvavljenom košuljom.  Dotočila  mu  je   još  malko whiskyja  premda je  on zatresao glavom.

­ Popij, dečko, malo ­ obratila mu se gotovo nježno. ­ Duga je  noć. ***

Annie   je   govorila   kako   nešto   nije   u   redu   s   Brandbergovim 

sinovima. Postoji u njih nešto teško i iskvareno. »Nijednoj to  ženi nije promaklo«, rekla je. »Pa čak ni onda kad bi ih samo prolazno sretale na pošti.«  Nikada nije bila upoznala petoga sina.  Visokog momka lijepo oblikovanih udova.  U mlađim  je  godinama bio  vrlo  vitak.  A sada  je izgledao loše.  Ispijen,  mislio   je  Birger.  Treba mu tekućine.  Što  je  to radio sa sobom?

Priglupi sinovi Torstena Brandberga bili su s njime kad je bio pozvan na  preslušanje  zbog  zlostavljanja  Harryja  Vidarta.  Sjećao   ih   se  kao dobrano   pijane   i   s   podrugljivim   smiješkom.   Pijanstvo   s   ruba smućenosti.  Nije  bilo  nimalo  neshvatljivo   što   su  za   jednoga  od  njih tijekom noći stvari krenule sasvim naopako. Policija ih je preslušavala mnogo puta. Birger se raspitao kod Vemdala, a ovaj je prokopkao stare podatke u policijskoj dokumentaciji.

Pekka bješe najproblematičniji, ako se sudi po njegovu životu poslije onog događaja sa šatorom. Protratio je nevjerojatno mnogo novaca koje je zaslužio radeći na platformama za eksploataciju nafte u Sjevernom moru.   Zlostavio   je   jednog   od   svojih   suparnika.   Dogodilo   se   to   u Sollentuni   pokraj   Stockholma,   ali   su   priče   dosegle  čak   Crnu   Vodu. Jednom mu je uspjelo i stvoriti vlastiti dom s kožnatim namještajem i 

432

stereouređajima.   Uselio   se   u   nj   s   vrlo   lijepom  ženom.   Poslije   ga   je izbacila iz kuće pri čemu nije uspio dobiti ni djelićak imovine. Razlog je bio u tome što je poslan na bolovanje poslije nesreće s dizalicom, a onda se teško propio. Jedan je  čovjek bio pao s platforme i poginuo. Poslije toga događaja Pekka više nije mogao raditi. Dobio bi vrtoglavicu radeći na dizalici. 

Za posljednjega se lova toliko napio da su mu morali oduzeti pušku. Poslije je radio kao građevinski radnik po južnim dijelovima zemlje, ali više nije sjeo ni u kakvu dizalicu. Sada odlazi u ured za zapošljavanje nastojeći dobiti posao.

Per­Ola   je  od njega preuzeo karabinku  i   tako postao vođa lovaca. Čovjek koji je tvrdoglavo ostao u Crnoj Vodi i sada je gradio kuću u Tangenu.  Četverokutno   zemljište  činilo   se   kao   isječak   stambenih, otmjenijih četvrti na otoku Fros ili iz predgrađa Ostersunda. Udebljao se i  ušao u srednje godine. Međutim, ostala mu je  i  snaga i  hitrost. Svijetlokos   ili   bolje   rečeno   ­   sada   bezbojan.   Oči   su   mu   bile   sitne   i smještene blizu. Lubanja se jasno razabirala. Birger se sjećao kako je jedan od starih lovaca u društvu zatresao glavom kad je čuo da je Per­Ola   odabran   za   Torstenova   nasljednika.   Ništa   osim   tog   tresenja glavom. Birger nije znao što je ono imalo značiti.

Vaine   je   među   braćom   ponajviše   nalikovao   Per­Oli.   I   on   bješe svijetlokos, a s vremenom je zadobio  čvrsto i kvrgavo tijelo šumskoga radnika. Rano se oženio Norvežankom koja je zatrudnjela s njime. No to nije predugo trajalo. Dobio je dječaka koji je znao dolaziti k njima za nekih blagdana i onda bi se Gudrun brinula o njemu. Vaine je, naime, mnogo vremena provodio na poslovima izvan kuće. Imao je prikolicu, kamp­kućicu u kojoj je stanovao po krčevinama. Pričalo se da je radio kao sumanut.

Bjorne   je   postao   invalidski   umirovljenik.   Annie   ga   je   voljela. Pomagao joj je s drvima i mnogo  čime drugim. Govorila je kako se s njime moglo ugodno razgovarati. Počeo je živjeti i stanovati za sebe kad 

433

je raskrčio dio šume, otprilike kao i Vaine. Ali je tamo i ostao. Annie je smatrala   da   je   to   bio   njegov   svojevrstan   prosvjed   protiv   modernih vremena.

Što   se   Birgera   tiče,   on   nije   mogao   reći   da   je   bilo   koga   od   tih usamljenih   kolibara   ikada   zatekao   kao   kakva   buntovnika.   Držao   je kako oni uistinu pripadaju nekim proteklim vremenima i da su njihove potrebe prije svega bile seksualne prirode. Za njih više nije bilo žena jer nisu naprosto znali izmijeniti način svoga života. Nisu se tuširali, pili su kao smukovi, sok od burmuta cijedio im se iz kutova usana. Nosili su košulje skrućene od sobovske krvi i ulja za motore. Hodali bi uvijek s nožem uza se, a njihovi su seksualni signali bili tako primitivni da su se   pravile   šale   na   njihov   račun.   Birger   je   Bjorneu   tijekom   godine propisivao   previše   sobrila,   sredstva   protiv   alkoholizma,  čime   se tumačila činjenica da on ipak nije više pio tako mnogo. S takvim svojim propisivanjem lijekova Birger se osjećao posve izgubljenim.

Češće   negoli   bi   se   moglo   očekivati,   tim   je   usamljenicima   i napuštenicima   omogućeno   da   svoj   jad   i   bijedu   oblikuju   riječima. Međutim, kao terapija bilo je to sasvim bezvrijedno. Ništa to, naravno, nije mijenjalo. 

Antidepresivi su na dulje staze također bili bez vrijednosti. Boravak tih kolibara po njihovim kolibama često bi završio hicem iz sačmarice u otvorena   usta.   Bjornea   je   ipak   zdravstvena   služba   s   vremena   na vrijeme odvodila, pa bi onda proveo svoja razdoblja po klinikama na otoku Fros, gdje su zaključili da elektrošokovi imaju na njega pozitivno djelovanje.

Od početka je Birger htio upozoriti Annie kako Bjorne ipak nije baš tako   dobrodušan   dječji   medo   kao   što   se   moglo  činiti,   kad   bi   onako nezgrapno dolazio  s  vrećicama  iz   ICA­eove   trgovine  punim brezovih kora   i   smolom   natopljenim   suharaka,   kojima   bi   palila   peć.   Naime, Bjorne je kao osamnaestogodišnjak pokušao silovati svoju vršnjakinju. Bila   je   u   doista   jadnom   stanju.   Nikada   nije   podnesena   prijava,   no 

434

stvari su se doznale. Torsten je sve to sredio s djevojčinim ocem. Pričalo se   kako   je   Torsten   pripomogao   ocu   kad   je   ovaj   mijenjao   svoj   stari automobil, pa je tako mogao kupiti teško, američko vozilo s pogonom na sva četiri kotača.

Nitko   nije   povjerovao   da   ju   je   Bjorne   silovao   s   predumišljajem. Naprosto je mislio da su stvari učinjene kao što su učinjene.

Poslije toga osjetio je da ga svijet izbjegava. Djevojke su se držale podalje od njega i nikada se više nije našao ni s jednom nasamo.

Kad je Birger čuo kako je Annie upoznala Bjornea, da je s njime ušla u zajedničku kantinu, u kojoj se pila kava, a koja je pripadala njegovu poduzeću, shvatio je kako je mogao postati njezinim vitezom. Podigla ga   je,   rehabilitirala.   Postala   njegovom   karikom   sa   selom,   a   što   su njegovi roditelji već  odavna prestali biti. Odobrila njegovo romantično objašnjenje o usamljeničkom životu, a što ga je još snažnije povezalo s njome. Međutim, Birger nije nikada upozorio Annie. Smatrao je kako to nije potrebno. Loš glas o Bjorneu morao je napokon doprijeti i do nje. Ali ona nije marila za to. Znala je da joj Bjorne nikada neće nauditi. A Birger je pak bio uvjeren kako je ona u pravu.

Ponašanje Brandbergovih te je noći uoči Ivanja bilo vrlo banalno, pa se izvješće i o tome nalazilo u Vemdalovoj kutiji. Pekka je uhvatio neku žensku. Nije postojala nikakva nakana da se veza produbljuje, i njoj je bilo vrlo neugodno kad je na policiji morala ispričati da ga je odvela k sebi   kući.   Bila   je   Norvežanka   i  živjela   je   u   mjestu   udaljenom sedamdeset kilometara od granice.

Međutim, koliku je vrijednost mogla imati njezina izjava? Ili izjava Per­Oline zaručnice? Vaine je imao prijatelja s kojim je pecao te noći. Oni vjerojatno nisu imali nikakva uspjeha u seoskome domu, pa se čak nisu uspjeli dokopati ni pića iz Norveške. Kod brzice uz Roback stajala je neka kamp­kućica,  i  oni su provalili  u nju. Jesu li  to učinili  zbog psine ili da bi nešto ukrali, nije bilo rečeno. No stvorio se tu vlasnik prikolice sa svojim prijateljem, pa su ih uhvatili na djelu. Pretukli su 

435

ih, i to im je poslužilo kao alibi. No poslije svih tih godina sada je sve ono što je bilo rečeno o kretanju Brandbergovih sinova i njihova oca te noći djelovalo krhko i nepovezano. 

Kao da su se niti razdvojile i tkanje samo što se nije raspalo. Tko bi na sve to mogao priseći?

Johan je odjeven ležao na hotelskoj postelji. Koža na licu bila mu je siva i napeta, a oko kutova usana pojavile su se bore. Tekućine u njemu nisu   bile   uravnotežene.   Birger   ga   je   oprezno   probudio.   Pribavio   je mineralnu vodu.

­ Popij malo ­ preporučio je Johanu. ­ Što si to učinio sa sobom? Zar si ponovno izlazio noćas?

­ Da, jesam, i popio sam nekoliko čašica ­ odgovorio je Johan. Dok je pio, zatvorio je oči.

***

Ylja, Ylja. Nije se sjećala kako je nadošla na to ime.

­ Nešto si govorila, nečije ime. Zvučalo je finski ­ rekao joj je Johan. Međutim,  nikada  to  nisu   razjasnili.  Mislio   je  da  se  ona  zadržava u sjenama, u mraku teškoga namještaja i  zavjesa,  točno izvan dosega. Ona nije bila samo bezobrazna, već  i oprezna. Nikada ne bi dopustila da bude smiješna.

Pio je. Osjećao se iscijeđenim, ispražnjenim i sad se ispirao iznutra. Nije   bilo   nikakve   glavobolje,   nikakvih   opasnosti   i   nikakva   osjećaja smiješnosti. Samo čist alkohol.

­ Znaš li da je John Larue bio lijep momak? ­ obrati mu se ona.Više se  nije  brinula da očuva bilo  kakvu tajnu.   Između njih sada 

postoji krvava košulja. Jedna laž, ali jaka i djelotvorna. Na neki način, 

436

šteta što je ta laž  potrebna, razmišljao je on. Dobro bi bilo kad bi se ipak mogli  nekako sporazumjeti.  Međutim,  s  njome se,  zacijelo,  nije moglo napraviti nikakva sporazuma.

­  Nije teško zamisliti  žrtveni nož  u njegovu tijelu.  On nikada nije postao nekakav proljetni bog. No nema dvojbe da je to htio postati.

Johan se odjednom prisjeti požutjelog papira u njezinoj akademskoj, znanstvenoj knjizi, i onog oštrog mirisa što je izbijao iz nje.

­   Bože,   kako   sam   trpjela   dok   sam   ležala   u   onom   pansionatu   s izvezenim   prekrivačima   i   drvenim   rezbarijama   oko   sebe   i   kad   sam saznala da su ipak otišli.  Pomislila na one potoke što su divlje jurili odozgo i protjecali kroz močvaru. Na Stjarnfjalletu. A ona ga je odvela tamo. Ti misliš da putenu želju čine samo kemijski hirovi i svrbež, mali moj Jukka. Međutim, znaš  ti dobro da je to mnogo gore. Ona je bila jednako zaljubljena u njega kao i  ja.  Premda sudbonosno. Ona ga je imala i imala. Što misliš koliko su puta to radili? A meni je preostao jedino jastuk što je odisao sintetikom i cijele noći samo mutna dnevna svjetlost u sobi. 

Onda sam krenula. I srela tebe. Noć bješe škrta, no jutro se pokazalo darežljivim.

­ Što misliš da se dogodilo tamo gore? ­ upita je Johan. Ona napravi grimasu.

­ Ne znam. Mislim da je tu neka druga priča posrijedi. A ne njihova.­ Ali oni su bili zapravo, potpuno jasno rečeno ­ zaklani.­ Drago mi je da to nisi ti učinio. No  čuvaj se. Po mojem mišljenju 

tebi tek predstoje poteškoće.On se zahihoće u onom polumraku i dobro potegne iz čaše. Whisky ga 

više nije pekao. Osjećao ga je kao da je bez okusa i svjež poput vode iz potoka.

­ Zar si vidovita?­ Znaš, ti me neprekidno podsjećaš na lovca na jelene koji je spazio 

posve   golu   boginju   Artemidu.   Opazio   ju   je   usred   dana,   pri   jasnom 

437

sunčanom sjaju.  Pretvorila  ga   je  u   jelena.  Međutim,  u  sebi   je  ostao ljudskim bićem sa sjećanjem i osjećajem krivnje. Iako ­ nijem. 

­ Kako se uspio ponovno promijeniti?­ Nikako. Nikada nije uspio.Kada  je  ponovila   tu  rečenicu,   izrazito   ju   je  naglasila.   Iza  njezina 

otvorenog   finskog   »a«   i   veoma   naglašene   ironije   nalazilo   se  čisto ruganje.

­  Zaklali   su  ga  njegovi   lovački  drugovi.  U  njemu su  vidjeli   samo običnog   jelena.   U   onim   vlažnim   germanskim   šumskim   pričama   s kojima smo odgajani, lovac opaža molećiv pogled iz očiju. Ali u žarkom i bijelom sunčanom sjaju tamo dolje, oni nisu vidjeli ništa. Samo lovinu.

­ Ti voliš te svoje priče ­ reče Johan. ­ I igraš se s njima.­ I ti također.Da,   događalo   se.   Gdje­kad   je   pomišljao   da   je   pod  Njordovim 

zapovjedništvom u maglama i dugotrajnim kišama. Ili da je Tjas Olmai poslao   na   njega   bujicu   kao   odgovor   na   njegovo   suviše   revno prognosticiranje.

Spavao je na kauču s pasjim dlakama. Nje nije bilo u sobi ili bi se samo kadšto pojavila. Da ga prigleda. Osjećao je njezin osmijeh koji je isto tako mogao biti Gudrunin. Spavao je sav iscrpljen i sanjao. Zora je svanula siva. 

Primijetio   je   da   je   stol   ispred   prozora   sa   zelenim,   izblijedjelim, samtanim zavjesama uređen poput oltara.  Preko njega bio je prostrt stolnjak sa širokim čipkama, a na njemu su se nalazila dva višekraka svjećnjaka.   Između njih bila   je   fotografija.  Mlad  čovjek u odori.  Rat protiv Rusa bio je rat za Nijemce u Nastavljenom ratu , razmišljao je 

Johan. Bila je to prisila. Ili možda dužnost,  čast ili  kako je to već mladi  časnik mogao zvati. Djed po majci izgubio je svoj imetak jer je odbio suradnju s Nijemcima. Ili   je to bila laž? Nije li  Trollevolden u poslijeratnom   obračunu   naprosto   bio   konfisciran?   Možda   je   on, naprotiv, surađivao s Nijemcima?

438

Zašto je ta soba bila gotovo netaknuta? Možda je ona ostala odana nečemu iza svega tog podrugivanja? Zapravo, on to nije ni htio znati. Na   izlasku   iz   sobe   kako   bi   našao   zahod,   naletio   je   na   nju.   Sad   je izgledala upravo onako kao kad su je Birger i on prvi put sreli. Žutosiva koža, rastresena. 

Pustio je da mu voda dugo teče po rukama dok ih je prao u zahodu sa lijepom i tamnom drvenom zahodskom daskom i uređajem za ispiranje školjke   koji   se   uključivao   povlačenjem porculanske   ručice   na   lancu. Voda je svečano šumjela što mu je uzrokovalo bol u glavi. Svjetlost i taj zvuk doveli su ga u stanje da se osjećao loše.

U kuhinji je izvukla šunku i jaja. Bile su tu i kriške crnoga kruha, maslaca   i   sira   s   velikim   rupama.   Kuhala   je   kavu   u   staromodnom kuhalu za filterkavu. Za to je vrijeme pričala o Artemidi, ali sada više ne na onaj način kao za sive noći. 

Sada je predavala.

________________________________________________________________Njord: pranordijski bog, otac Freja i Freje. Bog vjetra i voda, zaštitnik ribara i lovaca. Kult razvijeniji u sjeverozapadnijim 

krajevima Skandinavije.»Nastavljeni rat«: pojam koji se upotrebljava u finskoj povijesti za nastavak tzv. Zimskoga rata, poslije kojega su Finci 

morali odstupiti Sovjetima značajne dijelove svog teritorija. Da bi ih povratili, sklopili su s Njemačkom 1941. vojni pakt protiv SSSR­a i započeli novi rat 22. 6. 1941, koji su, poslije poraza Njemačke 1945, izgubili uz plaćanje ratne štete i gubitka novih dijelova svog teritorija, a poslije sklapanja mira sa SSSR­om u Parizu 10. 2. 1947.

Dugo se vjerovalo da je znamenita statua Artemide u Efezu imala golemi   tovar   grudi.   Da   je   majčinske   atribute   nosila   u   pretjeranoj količini. Okrugle, nabubrjele kao dizano tijesto i sadržajne. No onda su je   arheolozi   stali   malo   pomnije   promatrati.   Bila   su   to   dvojica Austrijanaca.   Ustanovili   su   da   to   okruglo,   dizano   tijesto   nimalo   ne nalikuje grudima.

Gledaj sise kako vise, gledaj moje kako stoje, prošlo je Johanovom glavom. Bože, ne daj mi da pričam. Nije to više bila mamurnost poslije 

439

pića.  Ja sam još  uvijek pijan,  premda nešto  trezniji.  Petnaest  mi   je godina. Ona me nikada nije srela.

­ Jesi li ikada vidio sliku Artemide iz Efeza?Odakle   da   to   zna?   Možda   je   i   vidio   u   kakvoj   knjizi   o   likovnoj 

umjetnosti.  Lice  ukočena pogleda.  S prsima,  dva velika grozda.  Ylja stavi tanjur ispred njega. Na njemu se nalazila kriška šunke, najmanje pet milimetara debela. 

Vlažno je meso bilo ružičaste boje i prošarano bijelim prugama masti. Postoje kriške mesa s nečim jedva providnim unutar sebe. Je li to voda? Želatina?   Ispekla   je   jaje,   ali   tako   da   se   nije   sasvim   stvrdnulo. Žumanjak se svjetlucao kao ulje.

­ Znaš li što je to bilo? Sklopio je oči da ne vidi jaje.­  Svečanosti  u  Efezu u  čast  boginje  Artemide slavile  su se,  među 

ostalim, tako da su svećenici škopili mlade bikove ispred njezina oltara. Svezali bi im zatim mošnje u vijenac. I to je ona nosila oko vrata. Eh, moj Jukka! 

Djevičanska majka. Nimalo ugodno saznanje.Okrenuo je glavu i polagano odgurnuo tanjur od sebe.­ Zar ne možeš jesti?Onda razbije jedno jaje, ubaci ga u čašu i prelije ga votkom. Okrene 

nekoliko puta ručicu mlinčića za papar iznad čaše s votkom i pruži mu čašu. On zažmiri. Sadržaj mu je kliznuo niz grlo poput ostrige.

­ Moram ići ­ reče Johan. ­ Moram se vratiti prije negoli se Birger probudi.

­  Jukka, budi oprezan! ­ upozori ga ona. ­ Znaš li nešto ili samo brbljaš?»Kenjaš«, mislio je reći. Bio mu je pun kufer njezinih priča. No ipak 

joj je zaželio reći da ona u svakom slučaju ima pravo. Duboka pohota nije samo kemija. Duša nije promjena svojega ja. No on se nije mogao sabrati da bilo što kaže. No da, rekao joj je »zbogom!«. Sasvim uljudno premda bješe blijed u licu, a ruka, koju joj je pružio ­ vlažna.

440

Na putu do hotela morao je zastati i odmoriti se. Bio je to onaj park u kojem   je   Birger   htio   nekoga   potapšati   po   stražnjici.   Neku   božicu. Stajala je tamo na svojem postolju na jutarnjoj hladnoći sa stražnjicom okrenutoj prema njemu. Nije poželio da se božica okrene pa da joj oko vrata  bude  ogrlica   s   bikovskim  testisima   i   okrvavljenim  mošnjama. Inače je sve bilo sasvim obično: sivo jutro kasnoga ljeta. Debeli vrapci. Papirnati tuljci za sladoled.

Johan   i   Birger   sjedili   su   u   stokholmskom   MacDonaldsu   blizu križanja   Odengate   i   Sveavagena   i   promatrali   jedna   vrata   s   druge strane   ulice.   Pube   s   crvenim   kapama   skupljali   su   poslužavnike   sa stolova, ali su se na njihovu stolu gomilali zamašćeni ostaci papira i plastike. Birger je smatrao da moraju neprekidno naručivati nešto novo ako žele tako dugo sjediti. Sjeli su za jedan stol na pločniku. Promet je tutnjao pokraj njih. Gdje­kad bi im pogled na ona vrata bio zaklonjen. Tako   im   je   i   neki   autobus   zapriječio   pogled.   U   vlažnome   su   zraku smrdjeli ispušni plinovi vozila. Nije to bilo lako izdržati. No Birger je osjećao da rade nešto korisno. A i kava je bila sasvim dobra.

­ Zaklada ­ progovori Birger. ­ Čudno neko ime za antikvarijat.­ Bit će da je to nekakav zakladni antikvarijat ­ reče Johan, no Birger 

nije shvatio što je time želio reći. Ionako nije bilo važno. Uskoro će ga u svakom slučaju vidjeti  tamo. Vemdal ih je naveo na njega. Birger je mislio  da bi Vemdala trebali  pozvati  na objed,  ali  se to Johanu nije svidjelo. Pribojavao ga se.

Objasnio   je   posve   iskreno   kako   ne   zna   zbog  čega   bi   se   trebao pribojavati   Vemdala.   Međutim,   u   tog   su  čovjeka   nesumnjivo   ostali instinkti policajca, makar bili i oslabljeni. Samo po sebi moglo bi to sve biti malko previše za njegovu savjest ili  možda i taštinu, pa  će onda ipak podići slušalicu, objašnjavao je Johan. A onda bi se mogli naći u nevoljama.

441

Bila   su   to   uska,   smeđa   vrata   s   rešetkom   na   njihovu   gornjem, ostakljenom   dijelu.   Na   smeđem   drvu   isticao   se   otvor   za   poštu   s mesinganim obrubom. Iz njega su virile novine Dagens Nyheter.

Bili su tamo i izbliza promotrili ta vrata. Na njima nije bilo nikakve pločice s naznakom radnog vremena. Samo dvije brave od kojih je jedna nalikovala novom modelu dvostruke brave. Antikvarijat je imao svega jedan izlog. 

Za knjige u njemu nije ih bilo briga, ali je Birger sada požalio što ih nije   pozornije   promotrio.   Otišao   je   po   dvije   nove   papirnate  čaše   s kavom, a kad se vratio, Johan mu reče:

­ Nešto se upravo dogodilo.­ Je li došao?­ Ne, pogledaj na otvor za pisma pa ćeš vidjeti.­ Zar je netko ukrao novine?­  Ne,  već  ih   je  uvukao unutra.  Netko  je  unutra premda su vrata 

zaključana.­ Dovraga, onda ćemo lupati na vrata dok ne otvori.­ Čekaj malo!Vrata se otvoriše i on iziđe van. Kad se okrenuo i dok je zaključavao 

obje brave, oni su ga promatrali. Na sebi je imao tamnosmeđi sako s uskim prugama krem boje. Traperice su mu izgledale nove. Nosio je crne, visoke cipele. Duga mu je kosa na zatiljku bila svezana vrpcom ili gumicom. Nije bila zlatasta već tamnoplava, ali mu se i dalje spuštala duboko između lopatica. Razaznavale su se neke svjetlije trake među njima, ali je bilo nemoguće razabrati jesu li te vlasi bile srebrnaste.

Birger  htjede  pojuriti  preko ulice,  ali   se  nije  uspio  ni  pomaknuti. Samo   je   gledao   kako   ta   vitka   pojava,   izrazito   uspravljena   držanja, kreće prema Odengati. Zatim je skrenuo iza ugla kod Trgovačke banke i iščeznuo.

­ U vražju mater!

442

Johan je promatrao Birgera pogledom kojim se promatra bolesnog čovjeka za kojeg se ne može mnogo učiniti.

­  Nema veze   ­  pokuša ga  Johan umiriti.   ­  Zasigurno  će  se  ubrzo vratiti. Uvjeren sam da on stanuje tamo unutra.

­  Uskoro  će pola jedanaest ­  reče Birger.  ­ Do bijesa!  Johan skine poklopac s jedne od papirnatih čaša s kavom i doslovce je gurne Birgeru u ruku. Plašio se da ću početi cmizdriti, pomisli Birger. Kakva sam ja to stara ruševina! Smatrao se punim otpadaka, baš kao ovaj stol. Doduše, vremenskih otpadaka. A tamo, drugom stranom ulice, prolazio je Dan Ulander kroz vrijeme. Nedotaknut.

Vratio   se   za   manje   od   deset   minuta.   U   ruci   je   nosio   papirnatu vrećicu.

­   Svježe   pecivo   ­   primijeti   Birger   s   toliko   gorčine   da   se   Johan nasmijao.   Ostavili   su   svoje   kave   i   krenuli   preko   Sveavagena. Antikvarijat bješe malen, ali iznutra dubok i mračan. U prvom odjelku nalazili   su   se   pultovi   s   brošurama  i   knjigama   u   različitim   bojama. Birger u prvi trenutak pomisli da se radi o stripovima, ali ubrzo poslije ustanovi   da   su   sve   te   brošure   i   knjige   iz   područja   znanstvene fantastike.

Dublje u antikvarijatu nalazile su se police s oznakama ispisanim dotjeranim rukopisom. Asimov. Lem. Clarke. Birger je čitao imena koja mu nisu ništa govorila. Dan Ulander stajao je uza starinski pisaći stol od tamna drva. Upravo je ukopčavao magnetofon i glazba ispuni uski prostor.   Birger   se   osjeti   zatvorenim.   Uhvati   ga   strah   od   zatvorena prostora. Dlanovi mu se oznojiše.

­ Hoćete li zatvoriti ovo. Mi bismo htjeli razgovarati s vama.­  Zar  ne  volite  glazbu?  Richard  Strauss.  Režiser  Stanlev  Kubrick 

upotrijebio ju je za svoj film 2001.Birger ponovi jedinu riječ koju je razumio u tom kitnjastom govoru.­ Strauss?

443

­   Da,   Strauss.   Ali   ne   onaj   kralj   valcera   ­   odvrati   mu   Ulander smješkajući se.

Na neki neobjašnjiv način premetnuo se u nadmoćni položaj.  Nije prepoznao   Birgera.   Naravno   da   nije.   Vjerojatno   ga   nikada   nije   ni pogledao.

­ Došli smo do vas u svezi sa smrću Annie Raft ­ upadne Johan.Ponekad   se   Birgeru   ipak   učinilo   da   je   Johan   odrastao.   Znao   je 

preuzeti   stvar.   Ali   nije   mogao   protumačiti   onaj   prazni   izraz   na Ulanderovu licu kad je, s oklijevanjem, ponovio:

­ Annie Raft.­ Iz Crne Vode ­ pomogne mu Johan.­ Ah, Annie... ona s onom djevojčicom. Pa zar je Annie mrtva?­ Zar ne čitate novine?­ Da, naravno. Male oglase. Sasvim poslovno. Napravio je pokret s 

objema rukama držeći   ih  podalje  od   tijela  kao kakav plesač.  Birger zapazi kako mu se oblik njegove glave ističe u odnosu na dugu, čvrsto zategnutu kosu. Ovako izbliza činio se starijim. Bio je vrlo blijede puti. Vjerojatno   je   vrlo   rijetko   izlazio   iz   ove   svoje   trgovine   knjigama. Međutim, nije li ovo vitko tijelo zahtijevalo kretanje?

Ništa nije pitao. U prvi trenutak Birgeru se to učini neobičnim, da, sumnjivim. No poslije je shvatio kako je Ulander mislio da je Johan pritom imao na umu osmrtnicu u novinama.

Ovo je Annien prijatelj ­ nastavi Johan. ­ Birger Torbjomsson. Ja bih mu   trebao   postati   zetom.  Željeli   bismo  čuti   što   je   bilo   s   Johnom Larueom.

­ Što je bilo s njime?Je li pokušao dobiti na vremenu? Nije baš tako izgledalo.  Činio se 

doista zbunjenim.­ Jeste li za čaj? ­ upita Ulander.­   Ne,   hvala   ­   uzvrati   Johan.   ­   Pričajte   nam   o   Johnu   Larueu.   U 

papirnatoj je vrećici bilo svježe pecivo.

444

­ No da, ja ne znam što je Annie rekla. Iskreno govoreći, mislim da ona nije znala za njegovo ime. A zašto vas sve to zanima? Nije li sve to već odavna prošlo?

Stajao je tamo s otvorenom vrećicom i činilo se kao da će ih ponuditi pecivom iz nje. Nešto se događalo. No Birgeru nije bilo jasno što je to. A još manje kad je Ulander počeo pričati. Naime, nije nimalo izgledalo da se bojao pričati o Johnu Larueu. Bio je uplašen zbog nečeg drugog.

­ Odakle je došao?­  Pa najvjerojatnije   iz  Danske.  Sreo sam ga u Stockholmu. Bio  je 

vijetnamski dezerter. Težak tip.Kakvih li  riječi,  prođe Birgerovom glavom. Kako taj maleni plesač

ima odabran rječnik. Nalik je pederu. Daj Bože da je to i bio.­ Nije imao nikakvih dokumenta. Ni putovnice. Obećao sam mu da će 

moći stanovati kod nas.­ Na Stjarnbergu?­ Da, točno.­ Preveli ste mu to kao Star Mountain (Zvjezdana planina), to jest 

Starfjallet.­ Ne sjećam se. A zbog čega vi to sve ispitujete?­   Zašto   su   šatorovali   tamo,   zašto   se   nisu   odmah   otputili   na 

Stjarnberg?­ Ne znam. Vjerojatno su mislili da je to dalje negoli je uistinu bilo. 

Napravio   sam   im   maleni   nacrt.   No   na   njemu   nisu   bile   iskazane razdaljine. Primili smo razglednicu iz Goteborga. Trebao je putovati s nekom Nizozemkom. S onom koja..., no i sami znate. Pa i on.

No, no, dotakni se malko toga. Pleši dalje, pederčiću, razmišljao je Birger.

­ Zar se i ona nakanila na Stjarnberg?­ Ne, mislim da ju je on privolio samo da vidi švedske planine. To mu 

je valjda odgovaralo. Ulander se smijuljio.

445

­ E, pa sad ćete nam sve skupa ispričati ­ reče mu Johan. ­ Kako ste se dokopali njegovih traperica i sve ostalo. 

­   A  da   ipak   skuham  malo  čaja?   ­   predloži  Ulander.  Zazvučalo   je udvorički. Nešto se doista promijenilo otkad su stupili u te prostorije, a njegova glazba Richarda Straussa počela svirati. On otvori neka vrata pa   su   mogli   zapaziti   sobičak   nalik   brodskoj   kabini   s   pomno pospremljenom posteljom. Zar je moguće da on ovdje stanuje? 

Sam? Da ništa drugo ne čita osim malih oglasa u novinama, spava do deset, pola jedanaest i započinje dan sa svježim pecivom? Kad je izišao s električnim kuhalom za vodu, reče mu Johan:

­ Vi se svega toga tako dobro sjećate premda je otada prošlo mnogo vremena. A jedva ste se prisjetili Annie Raft.

­ Ma naravno da se dobro sjećam i Annie. Pa to se razumije samo po sebi. Radilo se samo o imenu. Nisam siguran jesam li ikada čuo njezino prezime.

­ Kakve usrane koještarije! ­ plane Birger. ­ Pa bili ste njezin učenik.­  Sada to nije  važno ­  stane ga umirivati  Johan.   ­   Ispričajte nam 

radije kako ste dospjeli do njegovih traperica. Što ste radili tamo tako rano ujutro?­   Svi   smo   skupa   bili   vani.   Tragali   smo   za   Larueom.   Izvukao   je 

kineske šalice za čaj. Stavio je pecivo na tanjur.Kad je voda za čaj počela šištati u kuhalu, on zagrije čajnik. Sve je to 

radio vrlo polagano i temeljito. Da bi ispraznio čajnik, morao je otići u zahod što se nalazio do njegove kabine za spavanje.  Zatim je  žlicom stavio listiće čaja i prelio ih vodom.

­ Šećera?­ Ah, pustite to ­ dobaci Birger.Ulander je htio da sjednu, ali oni ipak ostanu stajati. Sam Ulander 

stao je iza pisaćeg stola i maslacem premazivao razrezano pecivo. Prije negoli je nastavio s pričom, pojeo je nekoliko omanjih zalogaja.

446

­ Na Ivanje sam bio u Robacku i ostavio djecu kod Yvonne. Vi znate tko je ona? Ona su trebala ići s njome. Tamo se trebala održati nekakva demonstracija protiv nečega. O Bože moj, zbivalo se tamo mnogo toga onih dana. Nasmijao se.

­ Djeca nisu mogla hodati od Stjarnberga pa sve gore do Bjornfjalla istoga dana, na Ivanje.

­ To znamo.­ No da, dobro. Onda sam krenuo po Barbro Lund, likovnu umjetnicu 

na   tekstilu,   koja   se   trebala   preseliti   k   nama   gore,   na   Stjarnberg. Eventualno. Ona je stanovala u Bwangenu.   Birger je šutio premda je sam sebe čuo kako teško diše kroz nos.

­  Kad smo stigli  do jednog posjeda koji  leži  odmah do mjesta gdje završava cesta...

­ Stromgrenova imanja ­ upadne Johan.­   Točno.   Tamo   smo   primijetili   auto   s   nizozemskom   registracijom. 

Maleni, crveni autić. Odmah sam pomislio da bi to morao biti Larueov jer je na razglednici napisao kako će stići s nekom Nizozemkom. Onda smo se odvezli  do Bjornstubackena i  tamo ostavili  automobil  Barbro Lund i nastavili pješice prema Stjarnbergu. Mislili smo da ćemo Laruea naći tamo. Međutim, nije ga bilo. Ta djevojka i on nikada se gore nisu pojavili.  Čekali smo cijelu večer. Na posljetku smo posumnjali  da su zalutali. Onda smo se u jutarnjim satima bacili na traganje za njima. 

Mislili smo da tamo dolje lutaju naokolo po močvarištu. Barbro Lund i ja bili smo gotovo sasvim kod rječice kad sam spazio šator. Otišao sam sam do njega.

­ Je li ona vidjela što se dogodilo?­  Nisam siguran.  Poslije  nismo više nikada mnogo pričali   jedno s 

drugim. Da, vidio sam to tamo... da. No nije mi bilo ni na kraj pameti da bi to mogli biti Larue i njegova djevojka. Nije ih se moglo vidjeti. Tek jednu ruku i jednu nogu. A onda sam ugledao traperice. Visjele su preko grane. Bile su Larueove.

447

­ Pa odakle ste, dovraga, mogli prepoznati nečije traperice?­  Jesam. Traperice su u ono vrijeme bile poput umjetničkih djela. 

Svaka poderotina, svaka etiketa na njima predstavljala je neki znak. Autograf. Bile su to traperice Johna Laruea. Uzeo sam ih.

­ A zašto?­  Da bih ih malko pobliže pregledao,  mislim. Otrčao sam onda do 

Barbro   Lund   i   ubrzo   smo   našli   ostale   na   putu   dolje   prema Bjornstubackenu. Gore, u šumi održali smo neku vrstu ratnoga vijeća. Odlučili smo se praviti kao da nismo znali za Johna Laruea. Da smo bili upleteni u tako nešto, bio bi to kraj za našu zajednicu. Među nama bila je neka djevojka po imenu Enel. Bila je to energična cura. Otišla je s   Petrusom   dolje   do   šatora   i   tamo   su   prekopali   Johnovu   torbu   i ispraznili je. U njoj se nalazio onaj moj nacrt puta i još koješta. Tada smo se otputili na Stjarnberg i tamo sve te stvari spalili. Traperice su bile mokre. Pa sam ih objesio  zato da se osuše. Sakrio sam ih jer se taj gusti   materijal   nije   mogao   spaliti   prije   negoli   se   osuši.   Onda   smo Barbro i ja otišli dolje u Bjornstubacken. Morali smo, naravno, otići po auto. A dragi su stazom uz jezero krenuli prema Robacku. Poslije smo izjavili kako su oni tamo bili cijelo vrijeme.

­ Annie ste rekli da ste ležali u Nirsbui.­ Možda jesam. Da, jesam. Telefonirao sam i Barbro Lund. Pritom 

smo se dogovorili da ćemo tako izjaviti. Tako je Annie povjerovala kako sam bio u Nirsbui.

­  Zar nije bilo  sasvim suvišno lagati  Annie? Pa ona ne bi nikome ništa rekla.

­ Annie je bila malko... no, kako da kažem? Ona je sve skupa krivo shvatila.

­ Što to?­   Bila   je   ljubomorna   ­   dobaci   Birger.   ­   Ona   je   sve   napustila, 

cjelokupan svoj  dotadašnji  život.  Mislila   je  kako  ćete  vi   i  ona ostati zauvijek zajedno. No vi ste htjeli da ona dođe gore na Stjarnberg zato 

448

što je bila učiteljica. A Barbro Lund vam je trebala gore kao umjetnica u obradi tekstila. Vaš je zadatak bio da skupljate upotrebljive ljude za zajednicu. 

Ulander se malko promeškolji na stolcu.­  Žene ste pridobivali svojim kurcem. Međutim, one su to pogrešno 

shvatile. U svakom slučaju, Annie.Birger je bio svjestan da ga Johan očima pozorno prati, pa zašuti. Iz 

nekog je razloga sve to, očito, vodio Johan. Sada se i on umiješa:­ Izvrsno se svega toga sjećate.­   Kako   i   ne   bih.   Pa   mi   smo   to   ponavljali   toliko   puta   ­   odvrati 

Ulander. ­ Svi smo morali reći istu stvar.­ Put sjećanja ­ dobaci Birger.­ Što to?­ Hodali ste Putem sjećanja. Jedanput, dvaput, triput... mnogo puta.­ Hajdemo ­ reče Johan.Ulanderu se nijednom nije pružila prilika natočiti svoj čaj. Nesigurno 

je hodao za njima prema vratima.­ Ali zašto vi to sve  želite znati? Pa nećete valjda otići na policiju? 

Već  radi Annie, mislim. I ona je bila umiješana. A otad je već  prošlo toliko vremena. Neće to ništa promijeniti.

Kad su izišli na ulicu, Birger je bio tako umoran da bi najradije sjeo na pločnik. U MacDonalds su već  došli  drugi posjetitelji.  Nove su se papirnate  čaše i kutije nakupile po stolovima i bile pokupljene. Prešli su ulicu i polaganim korakom otišli u park pokraj Gradske knjižnice, gdje se Birger svali na klupu.

­ Zamisli što nam je ispričao ­ reče Birger. ­ Ne mogu shvatiti zašto nam je sve to uopće ispripovjedio.

­ Ne shvaćaš?­ Policije se ni u kom slučaju nije bojao. Ne više. Da je on ili netko od 

ostalih na Stjambergu imao išta sa smrti Johna Laruea, onda nam ne 

449

bi pričao na ovakav način. Ipak ne razumijem kako je sve to poispadalo iz njega. 

­  Bojao te se.­ Mene?!­   Kad   si   ušao   dublje   u   onu   prostoriju   i   počeo   govoriti   o   Annie, 

izgledalo je kao da ćeš ga fizički napasti.­ Ja? Njega?­ Zar nisi toga bio svjestan? ­ Ne. Nimalo.Birger   nije   nikada   nikome   prijetio.   Nije   mogao   ni   zamisliti   da 

podigne ruku na nekog  čovjeka.  No  ni  Ulander,  ni  on  nisu u  onom trenutku razmišljali.

Krupno tijelo.  Izlučivanje gnjeva. A sada više nije bilo ni traga od toga.   Samo   ljepljiv   znoj   i   umor.   Promet   je   tutnjao,   škripao   i   resko probijao uši. Bio je toliko iscrpljen kao da je doista pokušao slomiti sve kosti u onom laganom, plešućem tijelu.

Razmišljao   je  o vremenu. Trenutak se nadovezivao na trenutak u jednom nizu koji je gurnuo Annie i njezina razmrskana prsa i ošit sve dalje   i   dalje   prema   natrag,   prema   unutra.   Slika   je   titrala   kao   pod nekakvim rasterom. Čak ni šok ni bol nisu bili nepromjenljivi. Micali su se.Imao   je  neki  dojam o  apsolutnoj   tišini  u   svome  životu.  U hotelu Sulky vrijeme je zastalo. Međutim, i od toga nije ostalo ništa do jedne slike. Sjećanje je bilo promjenljiva i pomična slika i sivjelo je kao da se prlja.

Onda mu nadođe misao kako su i mrtvi u apsolutnoj tišini. Tu misao primijeni na svoj život. On je bio u toj prljavštini. Nijemo otkucavanje trenutaka prelagalo je svaku oštru sliku nekom opnom. Annie je bila tamo gdje je on to htio.

Kako je to jednostavno, razmišljao je. Nisu to bile samoubojstvene misli. Nasuprot tome, one su mu pripomagale da se ponovno pribere. Odvukao se do Doma zdravlja.  Annie bješe ondje gdje   ju  je  on  želio 

450

imati.   Nije  morao   izbjegavati   pomisli   na   nju.   Nije   ona   bila  u  vodi, razmrskanih   prsa.   Ni   u   postelji   s   njime.   Nigdje   gdje   bi   neumoljivo otkucavanje otkucavalo.

Ona je bila u tišini.Smatrao je da postoje mjesta ­ ili trenuci ­ koji su gotovo mirni i tihi. 

Tamo je otkucavanje gotovo neprimjetno.  Volio je stajati  uz otvoreni prozor i osjećati svježi zrak na licu. Postojale su mnoge stvari kojih se sjećao da ih je Annie činila, a koje kao da su bile okrenute prema tišini. Poznavala je ona tu tišinu. Stajala bi na trijemu i osluškivala kišu u jasikama.

***

Odustao je od daljeg traganja za uzrocima njezine smrti. Stidio se 

zbog toga. Međutim, bilo je kako je bilo. Pothvat koji je izgubio svaku oštrinu i poticaj. Bio je rat u Europi. Onaj događaj uz rječicu Lobber ponavljao se u Europi svakoga sata. Čak nije namjeravao poći u lov ove jeseni. Iscrpljenost. Premorenost materijala. Gnoj što istječe iz crijeva. To je vidio.

Malo mu je trebalo da promijeni svoju odluku. Samo ključ koji mu je poslala Mia. Uz njega maleno pismo. Čudno neko pismo. Nije naprosto povjerovao jer je smatrao da ga ona zapravo nimalo ne voli. Pisala mu je neka zadrži ključ i boravi u Annienoj kolibi tijekom lova, pa i nadalje, ako bude  želio.  Ona sama nije bila tamo otkad su počistili  kolibu za vrijeme godišnjega odmora. A i neće previše često odlaziti tamo. Iz riječi se moglo razabrati kako tu kolibu prepušta njemu. U srpnju i kolovozu bilo je mnogo kiše. Kako to tamo izgleda? Je li Mia zamolila nekoga da ode onamo i pokosi travu?

451

Odvezao se u petak navečer.  Lov  je trebao započeti  u ponedjeljak ujutro, pa je smatrao posve prirodnim staviti u auto i svoju karabinku. Da će godišnji odmor provesti u lovu, bilo je već odavna odlučeno. Što bi inače mogao raditi u Bwangenu? Nije želio nikamo putovati. A sad mu je želja bila da ode u Crnu Vodu i pokosi travu na Annienu zemljištu.

Mrak se već gotovo spustio kad je stigao onamo, no ipak je još uspio razabrati visoku, mokru travu i od mraza izjedene ruže što su trulile u živici.  Htio  se  odmah baciti  na  posao,  ali  bilo   je   još  koječega što   je valjalo napraviti u kolibi. Zrak je unutra bio ustajao i hladan. Upalio je peć. Bilo je tu još uvijek dovoljno brezine kore i drva za loženje s kojima je   Bjorne   Brandberg   snabdio   kuću.   Izišao   je   i   uz   svjetlo   džepne svjetiljke stao tražiti cvijeće. 

Ona je uvijek imala cvijeća u kući, a on je mislio da je zrak u tom slučaju bolji. Našao je samo stolisnike koji su, unatoč  tome što su već bili posivjeli, širili oko sebe jak miomiris.

Razmišljao je koliko bi puta morao dolaziti ovamo kako bi se opro pustošenju   vremena:   travi,   snijegu,   stablima   oborenim   u   olujama, novim   izdancima   i   miševima   što   su   glodali.   Morao   bi   nadvladati   i ukloniti vrijeme kako bi joj kuća mogla ostati nedirnutom i tihom.

Postojala je točka u kojoj su se stapali tišina i neumoran, pokretljiv život. No nije se previše unosio u takva razmišljanja. Uvidio je da mu valja mnogo učiniti kako bi kuću mogao oprijeti hodu vremena. Ujutro je primijetio da je na padini stanje gore negoli je mogao zamisliti. Sa svih   je   strana pokušao  kosom napasti  žilavu   travu,  ali   se  umorio   i odvezao u prodavaonicu kupiti pivo i kobasice. Na putu natrag sreo je Per­Olu Brandberga i platio mu lovnu pristojbu. Zatim ga je za stolićem za   kavu   ugostio   rakijom   iz   dimom   obojene  čašice,   a   ovaj   mu   je odgovarao na pitanja o istrazi. Ništa novo. Shvatio je kako bi se selo najradije vratilo na pomisao o nesretnom slučaju, dakle, da se Annie okliznula na kliskom kamenju gaza. Međutim, to nije moglo proći.

452

Dok   se   vozio   natrag,   susreo   je   Annu   Starr.   Nosila   je   dvije   pune vrećice robe iz prodavaonice, pa se zaustavio i ponudio joj da je odveze do Tangena. Kad su stigli do uskog, neravnoga puta, koji se zapravo sastojao od dviju kolomija i po sredini visokoga ispupčenja prekrivenog travom, ponovno ga uhvati bol. No ovaj je put bila manje oštra negoli prije, pa je uspio reći Anni:

­ Da, zamislite.  Ovuda se vozila Annie na putu k vama. Ipak ima nečeg  čudnoga u tome što je htjela saznati točno mjesto na kojem se survao leteći tanjur.  Osjetio je kako ga Anna promatra. 

­ Nije ona to htjela saznati ­ odgovori mu Anna. ­ Htjela je saznati za mjesto na kojem su odložili one mrežom pokupljene, pronađene otpatke. 

       ***

Birger ga je pozvao:­ Dođi odmah Imao bih ti nešto pokazati.Nije   rekao što   je   to,  no  Johan se  odmah spremio.  Miji   se  učinilo 

čudnim da  je samo tako  jednostavno poslušao.  Ni sam to nije uspio objasniti. Međutim, po Birgerovu glasu moglo se razabrati da se radi o nečem ozbiljnom. 

Mia nije mogla podnijeti takvo ponašanje. Smatrala je da se Birger pravi tajanstvenim bez ikakve potrebe, pa mu je telefonirala. Ali joj je on samo odgovorio:

­ Važno je da to Johan vidi ne znajući što ja mislim o tome. Kad su se rastajali, Mia je stajala s Larsom Dorjom ispred nastambe za pse i sve što su si rekli  izgubilo se u zavijanju pasa. Psi su običavali svakoga poslijepodneva   zavijati   punih   dvadeset   minuta   ili   pola   sata.   Stojeći tako, navlačila je iznošeni rukav svoje majice. Jedan se od pasa igrao s njome i razderao ga. Imala je na sebi tanku, ispranu majicu, a on je znao kako se ispod nje nalazi rastvoren rastriž na trapericama. Rupice za   dugmad   povezala   je   elastičnom   vrpcom   jer   joj   se   trbuh   znatno ispupčio.

453

Nije  ga ni  u što uvjeravala.  No  ipak je znao da  ima povjerenja u njega. I to zato što ga je trebala. Nije osjećao nikakva ogorčenja zbog toga. Bila je umorna i blijeda. Vjerovala je ono što joj je bilo neophodno vjerovati. Nije više imala snage za bilo što drugo.

Bila je nezaposlena. S projektom je bilo gotovo. Prodala je svoj auto. On   se   trebao   brinuti   za   nju,   ali   kako   se   moglo   dogoditi   da   stvari postanu takve kakve jesu? Ili točnije: kako je ono za čime je težila i što je   tako silno  željela  moglo   izgledati   tako kako sada  izgleda?  Mia  je odbacila Annien suhoparan, zaleđen život, njezinu pokretljivu samoću. A što je ona sada htjela?

Trudna,   besposlena.   Nije   mogla   izraziti   svoju   volju.   Dozivala   je, pokušala nadglasati ona dvadeset i dva psa koji su zajednički zavijali. Vidio je kako joj se otvaraju usta. A što ako je vrisnula:

NE SMIJEŠ ME OSTAVITI OVDJE!Međutim, ona mu je samo doviknula: »Ne zaboravi napuniti benzin! 

Pregledaj imaš li ulja!« Bila je uvijek tako razborita.Vozio se kroz mračnu i vlažnu, ali još uvijek zelenu riječnu dolinu. 

Auto se uspinjao u planinu, a boje su poprimile bolesne preljeve smeđeg i  žutog.   Ovdje­ondje   već  je   ležao   snijeg   raštrkan   po   promjenljivim površinama   šaša.   Kad   se   ponovno   počeo   spuštati,   boje   se   ponovno zapališe. Dugim padinama dolje prema sustavu jezera ovladao je mraz, pa su breze  imale plamene  jezike.  Voda bješe zbijenija   i  modrija  od neba.

Natpis s imenom sela Crna voda u smjeru Norveške izgubio je još poneko   slovo.   Za   nekoga   tko   nije   bio   odavde   postao   je   potpuno nerazumljivim.

NA    O  ABirger je primijetio Johanov dolazak pa se spustio niz padinu. Bit će 

da je sjedio uz prozor i ­ čekao. Kad je ušao u Johanov auto, bio je posve bez daha. Saddie je sišla samo do pola puta i onda sjela.

­ To je dolje u Tangenu ­ rekao je. ­ Sasvim vani.

454

U selu je vladala tišina. Ljudi su jeli. Uskoro će mrak, pa je Birger uznastojao po svaku cijenu stići na mjesto prije negoli se smrači. Prošli su   mimo   kolibe   Anne   Starr   odakle   se   put   sastojao   od   svega   dvije neravne kolonije za traktor. Svojim autom s pogonom na četiri kotača Johan će se uspjeti probiti sasvim do cilja, mislio je Birger. 

Usporedno s tim putom za traktore vodio je i put do autokampa.      Traktorski je put završavao kod nekog mjesta za istovar i  utovar. 

Sam Tangen bio je čistina nastala sječom, no brezova je šuma ponovno izrasla i  postala neprohodnom. Raspoznavali  su se i  poneki borovi s rascijepljenim i izobličenim vršcima. Losovi su živjeli na prevlaci.

­ Staza je uništena ­ ustvrdi Birger. ­ Morat ćemo se probiti do obale kako najbolje znamo, a odanle ću vjerojatno pronaći put.

Nebo se smračilo, ali se činilo kao da svjetlost dolazi iz jezera. Kad su se na posljetku našli   ispred tog mjesta ­  strme, kamenite padine po kojoj   su   bili   razbacani   metalni   otpaci   ­   mogli   su   jedan   drugome razabrati  lica  jedino kad bi bili  okrenuti prema jezeru. Svjetlucao je jedan kotač,  rezervoar za benzin i uništeni far. Johan pristupi bliže. Benzinski   je   rezervoar   imao   oblik   malenoga   tijela.  Često   je   na   to pomišljao   dok   ga   je   gledao   pred   sobom,   između   nogu.   Emajlni   lak kupovao je u vrlo malenim kutijama. Visoka kvaliteta. Uspio je i sad razabrati   boje   u   krajoliku   iz   znanstvene   fantastike   naslikanom   na rezervoaru. Narančasta, ljubičasta, crna i žuta.

­ Moj moped ­ reče.­ Jesi li siguran?­ Da, pogledaj taj emajlni lak na slici. Gotovo je sav sačuvan. Sve je 

ostalo sama hrđa.­ Mislio sam da je tako ­ odgovori Birger. ­ Zapravo, bio sam potpuno 

siguran.Sjedili   su  uz  Annien  kuhinjski   stol.  Vani  bješe  mrak,  a  vjetar   je 

tresao jasikama. Birger stavi na stol kobasice i kruh.

455

­ To je hrana drvosječa ­ reče. ­ Oprostit ćeš. No bit će bolje. Počet ću i opet   kuhati   onako   kako   treba.   Dobru   hranu.     Zazvučalo   je   kao   da samome sebi zadaje riječ.

­ Mislio sam napuniti hladnjak poslije ostavinske rasprave. Nadam se da Mia neće imati ništa protiv. 

Tek kada su sve pojeli i sjeli na kauč u gotovo mračnoj sobi, počne Birger pričati o Annie.

­ Ona je imala mnogo neočekivanih zamisli.  Ali je previše pričala. Međutim, moramo imati na umu da je bila pametna žena. Zapravo, vrlo pametna. Jasno je da ona, kad te vidjela i prepoznala, nije išla tragati za nekakvim letećim tanjurima. Nije otišla ni do Gudrun kako bi joj predložila da idu skupljati smrčke. Sve je to bio samo izgovor. Mislim da se kod Gudrun raspitivala o tebi. No možda je pobrkala činjenice pa Gudrun nikada o tome nije razmišljala ozbiljno osim kao o brbljariji. Annie uopće nije namjeravala otići skupljati smrčke. Otišla je ravno k Anni Starr i upitala je gdje se nalaze otpaci koje su izvukli iz jezera. Ona je, naravno, načula o tome. 

Otputila se tamo i razgledala ih. To ju je uvjerilo u njezine zaključke.­ Oni su potopili moj moped! ­ izleti Johanu.­ Tko su ti »oni«? ­ upita Birger.Johan ušuti. Birger ni sada nije upalio svjetiljku pokraj kauča. To je 

olakšalo situaciju. Kao da su se prilagodili gledanju u mraku. Počeli su razabirati lice jedan drugome. Lice.

­ Postoji nešto o čemu sam pokatkad razmišljao ­ reče tada Birger. ­ Sjećamo se što se radilo kad smo saznali da je Kennedy ubijen. Ili, što se tebe tiče ­ Palme. A ja se sjećam kako je bilo kad sam saznao što se dogodilo   kod   rječice   Lobber.   Ake   Vemdal   je   otišao   u   recepciju autokampa. Tamo je telefonski razgovarao s Henryjem Stromgrenom. Onda se vratio. Stajao sam pokraj prozora i promatrao jezero. Za mene je ono uvijek bilo povezano s pojmom spokoja. A onda je odjednom sve postalo drukčije, pa i za mene. Barbro i sve ostalo. Od toga trenutka 

456

više nikada i ništa nije za mene bilo isto kao prije. Vidio sam Bjornea Brandberga kako se veslajući približava. Hvatao je vidre. Bit  će da je zubima držao uzicu. Dok su svi drugi spavali poslije pijane noći, Bjorne Brandberg   je   iskoristio   prigodu   da   hvata   vidre.   Bio   je   to   trenutak spokoja.

Zašutio  je  na trenutak. Johan mu nije mogao razabrati   lice   jer  je Birger sjedio okrenut prema prozoru, a sada se naglo stalo smračivati.

­ Sve do danas nisam shvaćao što sam to ja uistinu vidio. Bjorne je sa sobom imao pribor za hvatanje vidra da bi time zavarao. A zapravo je otišao potopiti  tvoj  moped. Ne znam kako ga je neprimijećeno uspio dopremiti   dolje   do   Tangena.   Naime,   ovuda   je   nemoguće   bilo   kamo krenuti a da te netko ne zapazi. Bez obzira bilo to danju ili noću. A moped je morao prilično glasno lupati.

­ Pa nalazio se u Duettu ­ nato će Johan. ­ Ne znam sjećam li se ili samo mislim da se sjećam. Ona Finkinja i ja vozili smo se kroz selo i tada sam primijetio auto Henryja Vidarta. Njegov Duett na putu prema Tangenu. Ja sam se spustio na sjedalu kako me nitko ne bi vidio.

­ Bit  će da ga je netko prevezao. Auto je poslije stajao na putu koji vodi do Vidartovih.

­   Duett   je   stajao   gore   kod   našeg   sjenika.   Mogli   su   u   njega   lako utrpati moped da ih nitko ne primijeti.

Čuo  je  Birgerovo   teško disanje  na  usta,  a  Saddie   je  hrkala   ispod stolića. ­   Da su moped ponovno potopili, Annie se ne bi nikada ništa dogodilo.   Bavim   se   takvim   razmišljanjem   ­   nastavio   je   Birger.   ­ Međutim,   bojali   su   se   da  će   ribarske   mreže   zapeti   za   njega.   Kod Tangena je, naime, područje dobra ulova ribe. Ribari postavljaju mreže od prevlake i prema van.

­ Misliš li da je Bjorne potopio moj moped da bi mi pomogao?­ Ne, ali je Annie to možda mislila. Stoga je krenula Putem sjećanja s 

namjerom da ga pita o tome.­ Smatraš da je išla na Stjarnberg?

457

­   Ni   govora.   Tim   smjerom   ne   prolazi   Put   sjećanja.   Sve   su   staze uništene. Ne postoje  čvrste točke za sjećanje. To je sad gola površina koja   se   pretvara   u   tundru.   Jedva   nešto   izraste.   Previše   je   izloženo mrazu. Ne, tamo se svako sjećanje izgubilo. Ako je Annie sama izradila Put sjećanja sa svim točkama kako je učila djecu, onda mislim da je krenula prema Nirsbui. 

­ Pa što je tamo imala raditi? Je li to bilo pametno s njezine strane? ­ Zar ne znaš da je on tamo stanovao?  ­ Bjorne?­ On je živio u nastambi poduzeća pokraj mosta preko rječice Lobber, 

i to dok je radio na sječi. Bio je to velik i dugotrajan posao. Najzad se morao   preseliti   u   Nirsbuu.   Tamo   postoji   uska   traka   zemljišta   koja pripada vama. Zar nisi znao da se Bjorne odlučio  živjeti za sebe, bez dodira s drugim ljudima?

­ Gudrun je rekla da je on veliki osobenjak.­ On  živi tamo gore otkad su ga odbili  primiti u kliniku na otoku 

Fros. Ja mislim da se Annie otputila k njemu. Sutra ćemo i mi tamo.Kad su ustali, Johan primijeti da je javna rasvjeta u selu upaljena. 

Modrobijela svjetlost u lišću duž rubova ulica. Čudio se čemu sada služi to osvjetljenje. Prolazili su preko zemljišta koje se isprva zvalo područje Stjarnberg, 

a sada, poslije gotovo dvadeset godina, više se nije nazivalo tako, već samo ­ Područje. Druga ogoljela zemljišta postupno su se popunjavala. Najprije  se  pojaviše breze,  pa oskoruše  i   jarebike.  Onda su se  stale probijati stabljike borova i započele borbu za život.

Međutim,   Područje   nije   postalo   šumom.   Od   njega   je   nastalo mahovinasto   tlo  uz  mjestimično grmlje  s  bobičavim voćem.  U šikari niskorastućih   breza   tek   su   na   pojedinim   mjestima   stabljike   borova uspjele preživjeti, izobličene od snijega, losova i oluja. Imali su teškoća prije negoli su krenuli, pa su tek u nedjelju poslije podne mogli ostaviti auto kod Bjornstubackena. Birger, naime, nije  želio ići preko gaza na 

458

rječici Lobber, a i Johanu bješe drago da je mogao izbjeći onu hladnu, jureću vodu.

Tuda je išla jedna staza. Da, išla. Staza bi počela tamo gdje se trava povijala. Ljeto za ljetom. Potplatima, kopitima i težinom koju su nosili ponavljali su radnju. Šiblje borovnice napokon je shvatilo i maknulo se s puta.

Mreža staza,  žile prolaza i  žilice puteljaka kojih se prisjećamo, sve finiji i finiji putići širili su se do vršaka tla prekrivenog smrekama, pa onda u močvare i planinske vrištine. Sjećanje čak do kamenih sipina i plazina.   Ne   izgubiti   se.   Prisjećati   se   stopalima.   Ne   s   bolesnom izraslinom   koja   se   zove  čežnja   i   umnožava   slike   divlje,   grubo   i iskrivljeno.   Tetrijebove   krupne   kobasice   od   izmetina   ­   od   iglica,   na iglicama   ­   ispod   krošnje   velikoga   bora   koji   je   on   rasparao   svojim kljunom.

Staza Antona Jonssa. On je  čuvao seoske konje. A konji su grmjeli stazom, utabali je tako daje nastala i postala  čvrstom. Svi su za nju znali. No i ta je staza iščeznula. Postoje ostaci puta za šumske traktore, ali on vodi uzbrdo. Da bi stigli do cilja, morali su slijediti rječicu. Johan je pustio Birgera ispred sebe i promatrao kako njegovo krupno tijelo ovladava   strminama   i   uspinje   se   po   uzvišicama.   Imao   je   snažne bedrene mišiće. Razabirali su se ispod tkanine hlača. 

Stražnjica mu je bila malena i sva mu je težina bila sprijeda. Povijala ga   je   prema   naprijed   navodeći   ga   na   polagan,   ali   uporan   hod.   Za vrijeme lova prolazio bi po mnogim, neutabanim zemljištima. Johanu nije padalo na um što bi trebali reći Bjorneu. Vidjeli su njegov auto kod Stromgrenova imanja, stari Saab boje rumenog vina. On je, očito, išao tom   stazom   izbjegavajući   Područje   na   kojem   je   bio   upravljao procesorom.

Kad su krenuli na put, Birger nije pokazivao nikakva straha. Ponio je sa sobom nekoliko paketića zavoja iz svoje liječničke torbe i stavio ih u naprtnjaču. Johan ju je nosio umjesto njega.

459

Stigli su do komada zemljišta koji je pripadao Brandbergovima, a na kojem su se  još  uvijek uzdizale visoke smreke. U jesenjem, vlažnom zraku rasla je mahovina, upijajući tu vlagu i bujajući.  Bjelogorica se prorijedila, boje su joj se gubile, lišće izblijedjelo pokazujući svoj kostur živaca. Mjestimice i izgorjelo od mraza.

Vladala   je   gluha   tišina.   Očekivao   je   da  će  čuti   kako   ptice, uznemirene,  uzlijeću,  a  možda  čak i  opaziti  kakvog velikog tetrijeba kako prolijeće između drveća noseći svoj teški teret mesa. Kroz tišinu probio se zvuk sjekire koja je sjekla. Po ritmu se moglo razabrati da cijepa drva. Dva, najviše tri udarca. A onda tišina, dok nije postavio novu kladu. Neke su se opirale. Kad bi zamahnuo sjekirom i rascijepio kladu na panju, začuo bi se tup zvuk. Sada su ti zvuči bili toliko blizu da   se   mogao  čuti   suh   zvuk   drva   što   je   pucalo   dok   ga   je   rukama razdvajao.

Nisu ga vidjeli.  Vjerojatno je stajao iza zgrade za kuhanje, koju je upotrebljavo kao drvarnicu. Johan se zaustavio pokraj zahoda, koji je sve  više  preuzimala   šuma.  Mahovina   i   lišajevi   rasli   su   iz  pukotina ulaznih stuba. Sivocrni i zeleni lišajevi prekrivali su daske od kolibe ljuskavom naslagom ispod koje je drvo polagano trulilo.

Birger je sjeo na kamen. Najvjerojatnije se želio odmoriti kako bi bio uravnotežen pri susretu s Bjorneom. Možda je i razmišljao što mu treba reći. Međutim, Johan nije vjerovao da je Birger nešto smislio unaprijed. Bio je, naime, naviknut nastupati izravno, ravno u nevolju.

Tada   cijepanje   prestane.   No   nije   se   pojavio.   Johan   pomisli   kako Bjorne negdje stoji   i  osluškuje.  Možda ih je  čuo? Ili  osjetio? Njuhom lovca?

Bjorne bješe osobenjak. Johan još nije bio odrastao kad je to spoznao. Bilo je nešto mračno u tom Bjorneu. Slijedio je svoju braću, pokretao se kao i oni. Ali bio je nekako bezobličan. Za njega nitko nije mogao reći da je ovakav ili onakav. Recimo, jezičav i dosjetljiv kao Pekka. Ili poput 

460

Per­Olea,  čovjeka   koji   se   volio   nadmetati   i   bio   neustrašiv   pred tegobama. Bjorne ih je samo slijedio.

Tada   se   Birger   podigne   i   krene.   Podviknuo   je.   Bjorne   se   odmah pojavi   iza kuhinje.  Jednu je ruku držao u džepu od hlača.  Hodao  je malko ukočeno.

A onda sve bude posve obično. Birger i Bjorne se pozdraviše, a riječi su   tekle   kao   što   to   obično   i   bude.   A   je   li,   vi   ste   malko   izišli?   Da, namjerili   smo   doći   dovde.   Jeste   li   prošli   preko   Područja?   Da, prokletstvo,  tamo više nikada šume. Ove godine ne  čuje se ni toliko ptica. Ipak, ima ih, ali malo više gore. U gustim šumama.

Ušli   su  za  njime  unutra.  U predvorju  gdje   je   slagao  drva  bilo   je izmetina od štakora i osjećao se nekakav opor miris. Možda je hermelin ovdje lovio. Kad je otvorio vrata kuhinje, bude im kao da su se morali probiti  kroza  zid   od   topla   i   zagušljiva  zraka.  Smrdjelo   je  po  kavi   i burmutu. Najprije, kad su pošli za Bjorneom, iza njega se širio oštar, neugodan miris. A sada je taj miris postao bolestan. Miris burmuta u starca, pomisli Johan. Bjorne je ostario. Još nije navršio ni pedesetu, ali je star.

Bjorne   ubaci   cjepanicu   u   peć  i   izvuče   posve   pocrnjelu   posudu   za kuhanje kave. Zaimačom ubaci vode u nju. Zatim otvori prozor i kroz njega   izbaci   vodu   s   talogom   od   kave.   Cijelo   je   to   vrijeme,   dok   je nalijevao vodu u posudu, stavio kavu, izvukao kruh i kutiju sa svježim sirom ­ šutio, i  to je bilo njegovo pravo. Naime, Bjorne nije običavao govoriti dok bi radio. No sada je upotrebljavao samo jednu ruku dok je drugu i dalje držao u džepu.

­ Išli smo pogledati Johanov moped koji si potopio tamo kod Tangena ­ započne Birger pošto je ispio šalicu kave.

Bjorne podigne pogled. Pokazaše se njegove modre, gotovo bezbojne oči. Onda se lice ponovno zatvori. Kao da nije imao nikakvih crta na njemu. Bio je bezizražajan, bezobličan. Više krupan negoli debeo. Kosa, koja  mu  je  nekoć  bila  smeđa,  sad  je   izblijedjela   i  prorijedila  se.  Na 

461

mjestu gdje mu se nalazila kapa, urezala se oko glave duboka brazda, zamašćena od utisnute kose. Obrazi i brada bili  su mu neobrijani,  a zarasla brada sivobijela. 

Držao je krišku kruha u krupnoj šaci, s crnim urezima na mjestima gdje se motorno ulje uvuklo u njih.

­ Zar nisi čuo da su izvukli moped? I to dok su mrežom izvlačili sve sa dna jezera, a poslije nekakve nebeske pojave ili kako su to već nazvali.

Bjorne   učini   neki   pokret   koji   se   mogao   protumačiti   kao   tresenje glavom.

­ Spavaš li dobro? ­ neočekivano ga upita Birger. No Johan se dosjeti da je Birger svojedobno liječio Bjornea. 

­ Loše s tim stojim ­ uzvrati Bjorne. ­ Prije još kako­tako, ali sada je prokleto teško. Stavljam paprat u postelju. Ima nečeg omamljujućeg u toj paprati. Međutim, valja biti na oprezu. Od toga se može i zauvijek zaspati.

Umakao je krišku kruha u kavu i usisavao u sebe umočeni komad koji bi zaprijetio da će pasti natrag u kavu.

­ Prije sam radio pa bi onda padao u postelju. I ­ spavao.­ Vidio sam te kad si odveslao na jezero praveći se da hvataš vidre, a 

ti si zapravo išao potopiti moped. A Johan te vidio dok si vozio Vidartov Duett.

­ Sjećam se kako sam se jednom vozio kući na biciklu. Bila je vrlo svijetla  noć.  Krčio  sam šumu gore  iznad Aldine kolibe  i  zarekao se, neka mi vrag dušu odnese ako ne završim do blagdana. I jesam. No bio sam   tako   prokleto   umoran   da   nisam   vjerovao   kako  ću   se   biciklom dovući do kuće. A onda sam osjetio da se bicikl počeo kretati sam od sebe. Kao da je netko imao noge na pedalama i tiskao ih umjesto mene.

Oči mu ponovno zasvjetlucaše. Očito je  želio vidjeti djelovanje svoje priče. Vjeruju li oni da on u to vjeruje.

­ Čovjek dobije pomoć kad zatreba ­ reče cerekajući se.

462

­ A sjećaš li se onog starca Annersa? ­ upita ga Johan. ­ On nije dobio ničiju pomoć.

Johan još  nije bio odrastao kad su mu njegova polubraća ispričala priču o starcu iz uvale Vitsten. Zvao se Paul Annersa i  živio je sam nekih deset kilometara udaljen od sela Svartvass.  Njegova se koliba nalazila s jedne strane ceste, a staja i sjenik s druge. Mnogi su viđali starca kako prelazi preko ceste, posebice za jesenskih večeri prije nego bi pao snijeg. Odlazio je u staju vodeći brigu o svom konju. A onda je umro kasno u jesen.

Ponekad je znao boraviti izvan kuće i po nekoliko tjedana spavajući po šumskim brvnarama. Pritom bi konja uvijek vodio sa sobom. Tako nikome nije bilo čudno ako ga duže vrijeme ne bi vidjeli.

A   onda   je   dobio   upalu   slijepoga   crijeva.   Na   podu   pokraj   postelje nađeni su boca rakije i kutija s tabletama protiv bolova, što je značilo da je trpio jake bolove. Konj mu je uginuo od žeđi. Starac nije dolazio. Pregrada   za   konja   bila   je   potpuno   razvaljena,   ali   je  željezni   lanac izdržao.

Starac je išao onako pogrbljen u staju, ali se nije obazirao. Nije ni trebao. A jedan je od Brunstromovih sinova dojurio velikom brzinom iza zavoja. Nije mogao opaziti starca prije negoli bješe prekasno i uspio je tek pomisliti: O, Bože! Bože! Bože! Prešao je doslovno preko starca. A taj je bio poput sivoga zraka.

Konj je vrišteći hrzao i kopitima treskao po zidovima pregrade. Drvo se lomilo i prštalo na sve strane. No hrzanje konja nitko nije  čuo, a starčevo je tijelo mirno ležalo na razvučenom kauču. Otada starac u sumrak prelazi  preko ceste.  Odlazi  pogledati   je   li  njegov konj  dobio vode. Bit  će da mu je to kazna premda se nije mogao dići iz postelje. Jaka kazna. A ponajjača u jesen, za sumračja.

­ Sjećaš ga se?Bjorne kimne.­ Ponekad to i zaboli ­ nabaci Johan.

463

­  Zato i nemam nikakve  ženske ­ reče Bjorne.  ­  Pa  čak ni mačke. Nikoga tko bi ostao poslije mene.

Vani   se  hvatao  sumrak.  Prosjedit  će  ovdje  s  njime  nikamo se  ne maknuvši.   On   bi   nastavljao   pričati   o   stvarima   koje  će   njegovu neobičnost i samotinju prikazati gotovo kao ugodnu onome tko ga sluša. Međutim,   Bjorne   nije   bio   nikakav  čudaković.   On   je   možda   prazan, razmišljao je Johan. I u njemu postoji jedino ta praznina. Ali on sam nije u njoj.

On je to učinio.Taj je događaj ­ deset, dvadeset silovitih udaraca? ­ došao ni iz čega. 

Iz mraka koji nas slijedi. Možda se toga više i ne sjeća.                          A kada je sam? Pokušao je sebi predočiti sliku Bjornea samog u toj 

kolibi.  Kako pali  petrolejku, a što je  činio upravo sada, i  dalje samo jednom rukom. Kako okna na prozorima počinju odsjajivati. Unutra u sobi   nalazio   se   stolčić,   koji   služi   pri   mužnji,   a   na   njemu   je   stajala knjiga. Pomisao da Bjorne leži na prljavoj plahti i  čita bila je potpuno nestvarna. Johan se digao i pogledao knjigu.

­ To je Nostradamus ­ dobaci Bjorne. ­ Pribavio sam je iz Finske. Bio je oglas o njoj. Nostradamus je jedini koji je točno proricao.

Sakrio se. Želio je da ljudi pomisle kako je on neki čudak. Neopasan i dobar starac iz šume. Kao što su ljudi znali biti u staro doba. Možda je i sam vjerovao u to. Međutim, bila je to besmislica. On je ipak bio sin jednog od onih malobrojnih seljana kojemu su stvari krenule po dobru. Bilo je posla za njega. I novaca, i strojeva. Nije imao nikakva razloga sjediti ovdje.

Tada   Birger   uzme   petrolejku   sa   stola   i   osvijetli   Bjorneovu   nogu. Ponad stisnute šake u džepu, na modroj tkanini hlača vidjela se tamna mrlja. Dok su je promatrali, mrlja se širila.

­ Jesi li se posjekao? Bjorne kimne.Bojao  se.  Posjekao  se  kad  nas   je  čuo.  Nije   li   se  bojao  osamnaest 

godina? A onda Annie Raft s njezinom sačmaricom. Kako su ljudi ovdje 

464

živjeli? Ja odlazim odavde, pomisli Johan. Iskrast ću se. Birger je kopao po sanduku za drva tražeći kakve novine.

­ Položi ruku ovamo ­ zapovjedi Bjorneu.Bjorne izvuče lijevu ruku. Palac je uvukao među druge prste. Krv što 

je prokapljivala iz rane bila je vrlo tamna. Birger ga navede da ispravi ukočene prste i izravna palac. Kad ju je 

dotaknuo, rana se otvori i krv poteče jače.­ Naprtnjaču, Johane!I dalje je držao Bjorneovu ruku.­ Pronađi zavoje a ima i tableta u rancu.­ Ne želim ih.­ reče Bjorne.­ Umiriće te,  moramo pričati o onome šta se desilo gore a i moramo 

sići do sela da ušijemo posekotinu.Kad mu je Johan pružio zavoj Bjorne mu reče:­ Izađi van moramo pričati dok mu sređujem ranu.­  Ne želim, to je glupo.­ Uradi kako sam ti rekao.Ogledao se po sobi puška je bila na klinu na zidu a Bjorne je imao 

lovački nož za pojasom.­ Ne želim.­ Uradi tako.Navukao   je   jaknu   i   pokušao   prosvjedovati   ali   mu   Berger   samo 

klimnu i on izađe.­ Jesi li znao da je Lill­Ola Lennartsson gotovo umro gore ?  Rekao je 

Birger.­ Ne.­ Imao je srčani udar. Možda sam tada prevideo  nešto tamo. Znaš li 

da se onesvestio kad je video da je to njegov šator? ­ To kopile. ­ rekao je Bjorne.Birger pritisne rubove rane  i stavi oblog preko njega.

465

­ Da, on je bio pravo sranje. Kad su analizirali perje ptica on ih je zapalio,  bilo  je to bizarno. Dvije od njih. Vidio sam delove u njegovom zamrzivaču. Mora da je bio uplašen da će policija pretraživati njegovu kuću, jer je i on bio tamo. Idemo zavojem to pričvrstiti.  Morat  ću ga ušiti kad dođemo do sela. 

Pomislio je na Johana vani u polumraku. Padala je kiša, naleti vjetra prskali su  prozor kišnim kapima.

­ Mislio si  da je to on, zar ne?­ Odvezao se gore. Na Ivanje večer ranije. Kakav je posao dobio tamo 

gore? Znao sam da je soko  imao mlade. I nizozemski automobil je došao ranije po danu. Nameravao je da ih uhvati.  Tako sam mislio.  On je ugrabio   priliku, dok svi slave. I onda  će mlade prodati  žive kakvom prokletom Arapinu. Kao buduće sokole za lov.  

­ Jesi li otišao gore do Aldine kolibe da vidiš kako je s Johanom?­ Tamo gdje je bio, sve je bilo u redu. A uostalom, kad sam došao 

gore, on je već izišao iz bunara.­ I onda si uzeo moped?­  Cijelo  sam to  vrijeme kanio.  Ako se  dovezem autom,  uplašit  ću 

gada. Htio sam ga uhvatiti na stazi. Sokolovo se gnijezdo nalazilo na strmoj stijeni iznad rječice.

­ Prepoznao si šator?­ Naravno.­ A zašto si tako surovo postupio?Šutio je. Sjedio je pognute glave i duboko disao.­ Nije mi to bio cilj ­ reče tada. ­ Htio sam ga samo pošteno pretući. 

Vidio   sam   leđa.   Legao   je   pod   šatorsko   krilo.   No   vidio   sam   leđa. Ispupčena. A onda mi je pao mrak na oči.

­ To nije bio on.­ Nije.

466

Ponovno   je  ušutio.  Birger   se  pitao   sjeća  li   se  Bjorne  preostaloga. Možda  je tako i  bilo  kao što  je  rekao.  Mrak.  Rupa.  Rupa u kojoj  se naokolo kretao skoro dvadeset godina.

­ Annie se uputila ovamo k tebi da te pita o mopedu.­ Nisam bio ovdje. Bio sam na otoku Fros. Držali su me tamo još od 

travnja. ­ Pa tko ju je onda čekao?­ Ne znam.­ A sad idemo dolje. Moram ti zašiti tu ranu. Onda ću te vratiti na 

otok Fros. Ispričat ćeš to svom liječniku. Bit će najbolje po tebe ako se sam prijaviš policiji.  

Je li on to uopće čuo?­ Neće ti biti  nimalo drukčije negoli  svih ovih godina. Dobivat  ćeš 

slobodne dane i moći ćeš dolaziti ovamo. Uskoro će ionako biti dvadeset godina otkako se sve to dogodilo. Nije bilo više ničega drugog? Kakva zlostavljanja ili tučnjave?

­ Nije. Najčešće sam ovdje bio sam. Znao sam posjećivati Annie.­ Annie bi ti  rekla isto što i  ja ­ reče mu Birger. ­ Sam se prijavi 

policiji. To bi bilo najbolje.­ Pa oni će ionako uskoro doći ovamo?­ Neće. Nisam im telefonirao, a i ne mislim.  Želim da se odvezeš s 

nama dolje i da ti zašijem ranu. A onda  ćemo zajedno na otok Fros. Podigao se i otvorio prozor.

­ Johane!Morao je zazvati nekoliko puta. Johan nije bio previše mokar kad je 

ušao.­ Je li kiša prestala?­ Rominja.­   Moramo   krenuti   prije   negoli   se   posve   smrači.   Johanov   oprezan 

pogled prešao je s Birgera na Bjornea koji je sveudilj sjedio za stolom.

467

­  Pričali  smo o toj  stvari.  Annie  je namjeravala ovamo doći  da ga priupita o mopedu, ali je on bio na otoku Frosu.

­ Da, i ja znam da nije bio kod kuće ­ rekne Johan. ­ Mia i ja bili smo ovdje rano ujutro. No bit će da je Annie otišla gore do Gudrun pitati za tebe. Zar ona nije znala da si na Frosu?

­ Hajdemo sada ­ predloži Birger. Glas mu se stanjio. ­ Nećemo sada više pričati o tome.

Bjorne je krenuo prema vratima i uzeo kapu što je visjela na čavlu. Stavio   ju   je  na  glavu,  ali   jaknu nije  uzeo.   Imao   je  na  sebi  vunenu majicu   koja   je   nekoć  morala   biti   tamnomodra,   no   sada   je   tako izblijedjela da joj se boja po ramenima i leđima promijenila u sivu. Čuli su ga kako obuva čizme vani u predsoblju. Birger je na brzinu pokupio svoje paketiće i utrpao ih u naprtnjaču.

­ Ugasi svjetiljku!Johan puhne i u sobi nasta mrak. Učinio je to malo prerano, jer su 

zaboravili gdje su im bile jakne, pa su sada počeli pipati po kauču.­  Požuri,  dovraga!   ­  dobaci  mu Birger.   ­  Fućka nam se  za   jakne. 

Spoticali su se o vlastite čizme i stali ih obuvati u mraku. Strašno im se žurilo. Napravili su pogrešku. Vrata predvorja bila su otvorena i vjetar je udarao njima.

Glasno su izvikivali njegovo ime i šapćući se dogovarali. Otrčali su do vanjske kuhinje,  do zahoda.  Zatim su ponovno ušli  u  kuću  i  upalili petrolejku kao da njome žele namamiti moljca.

Međutim, Bjorne se nije pojavljivao. Dozivali su i dozivali, ali mrak se nije odazvao. A on bješe u njemu. Birger se nije usuđivao nagađati Bjorneove misli, jesu li one smišljene i prepredene. Ili su ­ mrak. Rupa.

Međutim, morao je ući među njih.Johan i Birger stajali su jedan nasuprot drugome uz kuhinjski stol sa 

svjetiljkom   između   sebe,   koja   je   izgarala   s   previsokim   plavičastim plamenom i čađavila stakleni valjak. Nisu tako predugo ostali.

468

­  Uzet  će  auto   i  odvesti   se  dolje   ­   zaključi  Birger.  No  kako   je   to zapravo mogao reći? Morao se odlučiti za nešto u što je vjerovao. 

­ Moramo i mi otići dolje. ­ Ne misliš da bi se on ipak mogao vratiti?­ Ne, nipošto.No prije negoli su ugasili svjetiljku i krenuli na put, po drugi put, 

Birger skine pušku sa zida. Nije bio baš siguran. Bjorne se isto tako mogao vratiti i cijelu priču završiti sačmaricom.

Počeli  su se  spuštati  po stazi.  Sitna  je  kiša pristizala  u malenim pljuskovima s naletima vjetra. Oči su im se privikle na tamu. Moglo je biti   i  gore.  Više  nisu dozivali.  Birger primijeti  kako  i  Johan nastoji hodati što je moguće tiše.

Teže se bilo spuštati kad su stigli do Područja. No zauzvrat malo se rasvijetlilo. S neba je ipak dolazilo još malo svjetlosti. Mogli su vidjeti brzo   jureće   oblake,   koji   su   se  činili   kao   da   su   osvijetljeni   iznutra. Pokušali su hodati tako da im rječica bude u smjeru  čujnosti. Birger primijeti kako tu, na Području, osjeća neko olakšanje. Bojao se dok su hodali šumom. 

Prije samo sat vremena sjedio je s Bjorneom i uspio sve razjasniti. Onda je povjerovao kako je saznao sve što se zbivalo u Bjorneovoj glavi. Čak mu je to on i rekao. Kao što su mu ljudi vjerojatno uvijek govorili ono što misli   i  što   je  učinio.  Zapovjedili  su mu da prokrči  Područje. Dvadeset godina poslije smatralo se pogrešnim krčiti na takav način. Naveli su ga da radi pogrešno, a poslije su mu to i rekli. A sad je bio vani  ne  mareći  ni   za  petrolejku  ni   za  Nostradamusa.  Bio   je   sam u mraku.

Stigli  su do auta  i  Johan krene  čak i  prije  negoli   je  Birger uspio zatvoriti vrata sa svoje strane. Vozio je brzo, pa je donji postroj njegova automobila   teško   udarao   na   rupama,   a   svjetla   farova   lepršala   po smrekama. Kad su stigli do Stromgrenova imanja, Bjorneova auta više tu nije bilo.

469

­ Nije li parkiran tamo malo dalje? Prema kući? Uporno su gledali prema   kućama   na   padini,   ali   u   prvi   trenutak   nisu   mogli   ništa razabrati.

­ Izići ću i pogledati ­ rekne Johan.Uzeo je džepnu svjetiljku iz odjeljka za rukavice. Birger ga je gledao 

kako   odlazi   osjećajući   pritom   nelagodu.   Pojava   mu   je   postajala   sve nejasnijom,  a   svjetlo  džepne   svjetiljke   pretvorilo   se  u   malenu,  žutu mrlju što je poskakivala da bi sve više i više slabila. Birger je uporno i dalje  gledao  dok napokon nije  primijetio  kako podrhtava svjetlost  u kućama   sasvim   dolje.   Sivilo   u   sivom.   Sve   je   podrhtavalo   na   kiši   i udarima vjetra.

­ Pričekaj me, evo i mene! ­ doviknuo je Birger. Dostigao je Johana i onda su zajedno krenuli dalje kroz precvjetalu travu koja im je kvasila hlače   sve   do   bedara.   Svjetlo   džepne   svjetiljke   poskakivalo   je   po nepokošenoj,  požutjeloj   travi.  Nigdje  nikakvih tragova automobilskih kotača. 

Kad su najzad naišli na njih, bilo je to daleko gore blizu ceste. Saab je iščeznuo. Bjorne se odvezao.

­ Krenimo ­ rekne Birger. ­ Kvragu, šteta što nismo uzeli moj auto. Imam mobitel u njemu. Johan je brzo vozio. Auto je udarao na rupama. To  je  još   jedino što nam preostaje,  razmišljao   je  Birger.  Voziti  brzo. Pogriješili smo. Ja sa svojom revnošću. Johan s besmislenim pitanjima. Premda, on je želio znati. Postavljao je pitanja samome sebi i sada zna. A zna i Bjorne.

U Brandbergovoj psetarnici psi su lajali. Zaustavili su se i promatrali ih kako se bacaju na ogradnu mrežu. Na Torstenovoj staji nalazila se jaka svjetiljka koja ih je sada osvjetljavala. Pasje su oči upile svjetlost automobilskih farova, pa su izgledale kao poskakujući  parovi točaka. Na trijemu svjetlila je  žućkastija svjetiljka osvjetljujući hrpu tamnoga hmelja.

­ Vozi! ­ rekne mu Birger.

470

Gotovo su svi prozori kuće bili  osvijetljeni.  Psi su i  dalje  lajali  za njima.   Primijetiše   Torstena   kako   izlazi   na   trijem.   Dok   su   se   vozili prema   gore,  čuli   su   ga   kako   stišava   pse.   Na   dvorištu   nije   bilo automobila.

Johan nije izlazio iz auta. Pitao se je li ga Torsten prepoznao. Stajao je gore u svjetlosti trijema i pokušao raspoznati auto.

­ Je li Bjorne došao? ­ doviknuo mu je Birger izišavši iz auta.Torsten ništa ne odgovori dok nije vidio tko to pita.

­ Pa on je gore, u Nirsbui ­ odvrati.­ Je li Gudrun kod kuće?­ Na tečaju je.­ Gdje?­ U školi.Prije   negoli   je   zatvorio   vrata   za   sobom,   Birger   se   nagne   prema 

Johanu.­ Ja idem u kuću i  čekat  ću, a ti se odvezi dolje i pokupi Gudrun. 

Odvedi je u Annienu kolibu i ostani tamo s njom.­ Hoćeš li telefonirati policiji?­ Morat ću ­ odvrati Birger. ­ Obećao sam da to neću učiniti. Ali to je 

bilo uvjetovano time da pođe sa mnom. I samom mu se učinilo čudnim što sada ovdje stoji i raspravlja o svojem obećanju. Torsten je stajao na trijemu i pokušavao pogledom dokučiti tko se to još nalazi u autu.

­ A tko je ono tamo?

Kad je stigao do škole, žene su upravo ulazile u svoje automobile. No Audi je i nadalje bio na svome mjestu. Johan se dovezao i zastao uza stube koliko je najviše mogao. Spustio je staklo na vratima svoga auta i slušao kako  žene pričaju.  Stizale su pomalo.  Pitao se kakav to tečaj imaju zimi. Kako se šiju kože? Genealoška traganja?  Čudio se što je i ona dolazila ovamo. I to dan za danom.

471

Odsad  će   njezin   svakodnevni  život   biti   uništen.   Neće   biti   više brbljanja.   Ni   kuhane   kave,   ni   svjetla   svjetiljaka,   ni   sigurnosti.   Za nekoliko minuta, čim digne pogled s torbice na kojoj je upravo povukla smičak.   Poslije   je   uvidio   da  će   to   ipak   uzeti   malko   vremena.   Neće shvatiti odmah.

­ Jesi li to ti?Počelo je s time da ona nije htjela poći s njime.­   Moraš   ­   reče   Johan.   ­   Svoj  ćeš   auto   ostaviti   ovdje.   Drugi   su 

automobili krenuli. Vidio je kako joj neke  žene domahuju na pozdrav. Iznervirao ju je.

­ Nije mi ni na kraj pameti da se odvezem gore do kolibe Annie Raft ­ reče mu. ­ Što ja imam tamo raditi?

No ipak je sjela u njegov auto i  sada nije mogla mnogošto učiniti protiv smjera njihove vožnje.

­   Pa   ti   nju   zapravo   i   nisi   poznavala.   Niste   nikada   bile   nikakve prijateljice, zar ne?

Šutjela  je i  promatrala ga postrance. Odvezao ih je ravno gore do kolibe. Trava bješe mokra, pa će vjerojatno ostati ružni tragovi kotača. No sada ju je trebao odvesti u kolibu.

­   Pričekat  ćemo   ovdje   ­   reče   joj.   ­   Birger   Torbjornsson   je   kod Torstena. Dolazi policija.

Sada više nije ništa pitala. Kad je otključao vrata, ona je ušla ispred njega. Bila je tako niska. Njezina tamnoputa glava dosezala mu je do prsa. Zaključao je vanjska vrata za njima. 

­ Pričekaj ­ upozori je. ­ Ne pali svjetlo! Prošao je naokolo po prostoriji   i  posvuda navukao zavjese.  Kad je 

upalio svjetlo, ona je stajala nasred kuhinje. Lice joj je bilo zatvoreno i na oprezu. Saddie je ležala i spavala u sobi pa je sad došla nezgrapno hodajući i gluha. Onjušila je Gudrunine hlače bez pravog zanimanja i mahnula repom.

­ Skini kaput i sjedi ­ reče joj Johan. ­ Možda ćemo dugo čekati.

472

Sjela   je   za   kuhinjski   stol.   Pitao   se   što   je   mogla   osjećati   dok   se obazirala   naokolo.   Mogao   je   promotriti   kuhinju   njezinim   očima. Tkanina za batik na kuhinjskome stolu bila je otrcana. Sa stropa je visjelo požutjelo sjenilo od svilenoga papira. Mia je počistila sve što je visjelo   ispod  kape  nad  peći:   par  golubjih  nogica,   svežnjevi   osušenih trava, jedna gljiva rupičarka, sve prekriveno paučinom i prašinom.

­ Birger Torbjornsson i ja učinili smo isto što i Annie ­ reče Johan. ­ Otišli smo u Nirsbuu posjetiti Bjornea.

Bilo je hladno u kuhinji. Međutim, on nije htio zapaliti vatru u peći. Smatrao je da je cijelo vrijeme mora imati na oku.

­ Bili smo i dolje u Tangenu pogledati moj moped kojeg je on potopio.Nije odgovarala. Odložila je svoju torbicu, ali nije spustila smičak na 

jakni.   Uspravno   je   sjedila   na   stolcu   držeći   ruke   ispred   sebe   na stolnjaku. Lice joj je djelovalo blijedo. No to mu se činilo i svaki put kad bi je sretao posljednjih godina. Možda je to bilo zbog toga što je bojila kosu. Pitao se neće li sada osjediti.

Ovdje je to počelo. Ovdje je stajala Annie Raft, gledala kroz prozor i primijetila me. Kako me uspjela prepoznati? Nitko to ne zna. Pomislila je kako vidi svoje dijete u rukama luđaka. Dječak koji je poludio ili bio pijan i nožem ubio dvoje ljudi zatvorenih u šatoru.Odjednom primijeti kako je Gudrun postalo hladno. Dosad su sjedili u tišini pri čemu ona nije mijenjala položaj.  No sad je počela podrhtavati,  a i  počelo joj   je curiti iz nosa. Šmrcala je s vremena na vrijeme. Malko nervozan zvuk i jedini koji se čuo u kući.

­ Zapalit ću peć ­ promumlja Johan.Prtljao je s brezovom korom i šibicama. Bilo mu je lakše razgovarati 

s njome dok je nije gledao.­ Bjorne je ispričao Birgeru da je on počinio ono na rječici Lobber. 

Trebao je poći s nama, ali je pobjegao. Bojali smo se da ti ne učini nešto nažao. Sada on zna da si to bila ti.

473

Prije  negoli   je  potpalio  brezove kore,  s  mnogo  je  brižljivosti  složio drva za paljenje. Dugo je potrajalo dok najzad nije progovorila. Nekim suhim glasom. Ili reskim.

­ Bjorne? ­ Da, Bjorne. A ne ja. U krivu si. I Annie Raft također. A onda je 

zadugo i dalje sjedila ne mičući se.­ Zar ona nema ovdje električnog grijanja? Gotovo je viknula. Glas joj 

je  prepuknuo.  Digla  se   i   rukama se  obgrlila.  Doista   joj   je  bilo   tako hladno da se sva tresla.

­ Da, naravno ­ reče Johan.Zatim   pojuri   u   dnevnu   sobu,   upali   svjetiljke   i   uključi   električno 

grijanje. Našao je i pokrivač presavijen na postelji.­ Ogrni se njime. Sjedni na kauč. Uskoro  će se ugrijati. Birger ima 

negdje whiskyja. Pričekaj.Ogrnula  se  pokrivačem,  sjela   i   stala  promatrati   sobu Annie  Raft. 

Zavjese od neizbjeljena pamuka. Nekakvo šareno  čudovište od papira što je,  obješeno,  lebdjelo ispod stropa. To nije bilo nešto što bi djeca mogla izraditi. Svrnula je pogledom prema postelji, pa Johan pomisli kako se ona pita ima li električno grijanje? Kao da je Annie Raft i dalje živjela. Izgledalo je kao da nikada prije nije vidjela tu sobu. A ipak je bila ušla u tu kuću otključavši je ključem koji se nalazio u šupi.

­ Je li Bjorne rekao gdje joj je visio ključ?Ona podigne glavu i kimne. Nekako rastreseno, rekao bi. Međutim, 

nije bilo baš tako.­ A puška? Da se nalazila iza postelje?­ Pa to su svi znali.Sjedeći   tamo,   ogrnuta   onim   bezličnim   pokrivačem   sa   sivim 

dlačicama,   izgledala   je   nekako   sitno.   Taj   njezin   izgled   zabolio   je Johana. Bolan osjećaj. Dosad nije ni slutio da netko može tako nešto osjećati za drugu osobu, pa ga odjednom zahvati strah pred činjenicom 

474

što  će postati  ocem djeteta.  Jer ako se  dijete  ozlijedi,   ima li  roditelj ovakav osjećaj? Bespomoćno bolan.

Dok je točio whisky svojoj majci, zadrhtala mu je ruka i on malko prolije   po   stoliću   pokraj   kauča.   Sasvim   je   odsutno   promatrala   tu malenu lokvu na stolu, a u Johanovim se očima odjednom pojave suze, a grlo mu se stisne. Trebala bi ustati i potražiti kakvu krpu. Za takve je stvari bila hitra, ali je sada samo sjedila i ukočeno gledala. Videći ga kako plače,  promatrala  ga   je  čudnim pogledom.  Opreznim i  plahim. Gotovo zaplašenim.

Najzad   mu   pođe   za   rukom   savladati   grč  plača.   Gudrun   ponovno zašmrca.  U   odnosu   na   njegovo   cmizdravo  plakanje,   zvuk   je   njezina šmrcanja   iz   ovlaženog,   malenoga   nosa,   djelovao   zgodno.   Morao   je potražiti   svitak   kuhinjskog   papira.   A   pripazio   je   i   da   ubaci   u   peć nekoliko komada drva. Činim što je moguće, razmišljao je. 

Prije je i ona bila u oklopu uobičajenih i svakidašnjih poslova. Radila je ono što je trebala raditi. Išla na tečajeve. Sudjelovala u potrazi i bila na pogrebu, što se ove stvari tiče. A sada je i tome došao kraj.

­ Što je Annie rekla kad je došla k tebi?­ Pitala za tebe.­ I o onoj noći uoči Ivanja? Kimnula je.­ Pa onda moped ­ nastavi ona. ­ Nadošla je na to da ga je Bjorne 

potopio. A kako, to ne mogu dokučiti.­ Ti nisi znala da su ga izvukli? Ona zatrese glavom.­ Nalazio se tamo u Tangenu više godina. Annie je morala doći na 

zamisao da bi mogao biti tamo. Preko Birgera je saznala da je Bjorne bio na jezeru toga jutra na Ivanje.

Tada začuju neki zvuk na prozoru i Johan se trgne. Kao da je netko zastrugao po prozorskom staklu. Onda se zvuk ponovi, ali blaže, i on ga uspije prepoznati: pljuskovi su kiše udarali o okna.

Uplašio se i to pokazao. Još malo prije je plakao. Poželio je da u ovom trenutku   bude   drukčiji.   No   ona   ga   je   promatrala   tako  čudnim 

475

pogledom. Možda nije ni pomišljala da bi joj on mogao pomoći. On je za nju bio i ostao ­ dijete.

Shvatila je da je njezino dijete u opasnosti. A i Annie također, što se njezina djeteta tiče. Pa kad su se sastale, nastala je opasna situacija. Nijednoj   od  njih  nije  palo  na  um da   razgovaraju   s  nama pa  da   se problem raspravi.U najmanju je ruku sve to bilo spontano. Refleksni čin.   Kao   kad   mačka   zadere   pandžama.   Međutim,   ona   je   sve   to pripremila. Brzo, ali pomno. Navukla je Annie Raft da pođe u Nirsbuu. To joj je dalo dovoljno vremena. 

Napisala je cedulju, spremila kavu u termosboci i stavila kolače u plastičnu vrećicu. Ironična svakidašnjost.

­ Nikada nisi uspjela naći njezine patrone?­ Nije ih ni imala.­ Naprotiv, imala ih je. Iza tranzistora sa satom.Na trenutak joj  pogleda lice kakvo je moralo biti  u tom trenutku: 

napeto i proračunato. Ali sada je računala unatrag. Da je to znala? Da je samo pogledala iza tranzistora? No kao što se pojavio, tako njezin izraz lica ubrzo i nestane. Nastavila je zuriti u već  otrcan orijentalni sag što ga je Saddie izgužvala, ali nije izgledalo kao da gleda u njega. Izgubila   je   svako   zanimanje   i   za   kuću   i   za   Annie   Raft.  Čaša   s whiskyjem nedirnuta je stajala pred njom i Johan se sjeti  kako ona zapravo nikada nije pila žestoka pića.

Osjetio je sada na neki način ono što je ona ponajviše radila: skrbila se za svoju obitelj. Izvršavala je sve što je trebalo za svakidašnji život, a prema   svojim   mogućnostima.   Termosboce.   Kolači.   Pisanje   cedulja. Sjetio  se  kako  je  došla  k njemu gore u sobu donijevši  mu mlijeko   i sendviče. Nikada to nije prikazivala kao nešto posebno. 

Činila je sve kako bi svima olakšala život. Rijetko bi sjedila kao, evo, sada. No da, sjećao se kako ju je jednom vidio blijedu sjediti na postelji u njegovoj sobi. Kako zuri kroz prozor, grickajući donju usnicu. Imala je svoje muke, ali nije utonula u njih.

476

Pokušao je u mislima slijediti  njezine svakidašnje djelatnosti  toga subotnjega jutra,  čvrsto ih određujući, ne dopuštajući da iz njih izbije njihova ironičnost.

No nikako je nije mogao smjestiti uz rječicu Lobber. Ali je ona ipak bila tamo. Sasvim proračunato. Annie Raft morala je prijeći preko gaza kad se vraćala iz Nirsbue. Kao što su se staze isprepletale i dijelile u šumi, tako je ovdje postojalo jedno jedino mjesto preko kojega se moglo prijeći   rječicu.  No Johanu bješe  nemoguće vidjeti  Gudrun kako stoji tamo.

Nije   ju   mogao   vidjeti   kako   prilazi   sasvim   blizu   k   Annie,   zapinje pušku, pritišće otponac i puca. Htio ju je upitati, ali pitanje nije mogao izgovoriti. Bilo je previše sramotno i prepuno osjećaja, kao da još uvijek postoji dekor u kojem se to dogodilo.

Kako si to mogla? To mu pitanje nije uspijevalo prijeći preko usana. Sjećao se jedne vinske pijane noći i pričanja. Mia ga je najprije odvela u knjižnicu.   Stari   i   poznati   pjesnik  čitao   je   svoje   pjesme   nastale   za posljednjih  pet  desetljeća.  Poslije  su pili  vino  i   jeli  pizze,  a  onda su krenuli kući   jednom od njezinih kolega iz muzeja, i tamo nastavili  s pričanjem i ispijanjem još kiselijeg vina.

Pričalo se o onom događaju uz rječicu Lobber. I masovnom silovanju u blizini grada Pitea. Taj je ostarjeli pjesnik, inače vrlo osjetljiv i silno nadaren  čovjek,   pričao   o   tome   do   u   pojedinosti.   Kako   je   posljednji mladić  u   šatoru   razbijenom   bocom   naprosto   razrezao   onesviješćenu djevojku. Kako joj je onda tu bocu ugurao u vaginu.

Bili su to obični mladi momci. Oni koji svojim majkama kupuju ruže za Majčin dan i darove za Božić. Ispod svjetiljke i vijuga dima vladala je jednodušnost. Oči su pekle. Pričali su pomalo nejasno, ali su se složili kad je bila riječ o djelovanju alkohola, o masovnoj psihozi, o surovosti vojničkoga  života.  O vrijeđanjima  u  djetinjstvu,  bijedi   i   filmovima  o Rambu. Onda je stari pjesnik rekao:

­ Mislim da bih i sam to mogao učiniti. Nastala je gluha tišina.

477

­  Pod određenim uvjetima:  šator,  pijančevanje.  Da, mogao bih to i sam učiniti.

Pod tim velikim poklopcem svjetiljke i njezine  žute svjetlosti i kroz plavičaste   vijuge   cigaretnog   dima   vidjeli   su   koliko   se   on   duboko zagledao u sebe sama. Shvaćali su da se uspio pogledom vratiti unazad prema tom događaju u šatoru, a koji oni ni tijekom cijelog razgovora nisu mogli sasvim doživjeti, i nitko od njih nije ga uspio jasno vidjeti. Da,   zapravo   nisu   mogli   sebi   uopće   ni   predočiti   tako   nešto.   Bili   su obuzeti   njegovom   veličinom   i   dubinom   njegove   ljudskosti,   i   dugo   je potrajalo prije negoli su nastavili pričati, ispijati vino i pušiti.

Međutim, Johan je čvrsto uhvatio Miju za lakat i rekao joj da im je vrijeme krenuti kući. Razljutila se zbog toga i oneraspoložila, ali je ipak krenula s njime. Duboko je udahnuo vani na hladnom, zimskome zraku i razmišljao o pjesniku, koji je ostao sjediti tamo gore kao lik nekakva Krista i istodobno Antikrista.

­ Tebi se on ne sviđa ­ spočitnula mu je Mia. ­ Gadi mi se.­ A zašto? Zato što govori istinu o nama?­ Zato što je ono što govori o sebi vjerojatno ­ istina. Više nisu pričali 

o tome. Među njima je ostalo otvoreno pitanje smijemo li pogledati u vlastitu tamu i jesmo li odgovorni zbog toga što smo to učinili. Ili koja nam   je   odgovornost   ako   smo   tu   tamu   izazvali   u   sebi     i   usvojili   je poigravajući se njome.

­ Je li ti još uvijek hladno? Gudrun kimne.­ Ovo bi moglo potrajati. Hoćeš li malko prileći? Zatresla je glavom. 

Ustao je i ubacio drva u peć. Bi li je trebao pitati hoće li nešto pojesti? Kakav sendvič ili tako nešto? Međutim, bilo je već kasno. A možda se i loše osjeća.

­ Kako si mogao pomisliti da sam to bila ja?I   to   je   pitanje   bilo   teško   postaviti.  Ali   ga   je   postavila.  S   tragom 

ironije.

478

­ No da, mogao si to misliti o meni.Njezino je lice dobilo malko živosti od ironije. No nije dugo potrajala.­ Imala sam i pomoć.­ Bjorne? Kimnula je.­ Što je rekao? ­ Ne sjećam se sasvim dobro. Da je našao tvoj moped na mjestu gdje 

završava put.­ Ponad rječice?­ Da.­ Kakav je on gad!­ Pa on je ipak jedini od braće s kojim si imao nešto zajedničkog.­ Nisam ja s njime imao ništa zajedničkog. Kako bih i mogao?­ Rekao mi je da ste običavali ići  čuvati gnijezdo sokolova. Kako si 

mislio da je Lill­Ola uzeo mlade ptiće iz gnijezda da bi ih prodao. To su bili   oni   Nizozemci   u   prodavaonici   toga   poslijepodneva.   A   ptići   su nestali. Mislio je da si ti bio tamo i da si ih jednostavno probo. Kroz šatorsko krilo.

Ona  naglo  ušuti.  Lice   joj   izleti   iz   svjetlosti   svjetiljke.  Zabacila   je glavu,  usta  joj  zijevnuše.  Izgledalo   je  kao da osjeća bol.  Nadođe mu misao o trudovima. No ona je šutjela.

­ Pa kako si mu mogla povjerovati? ­ prošapće Johan. Potrajalo je malko prije negoli je odgovorila. Usnice kao da su joj bile ukočene.

­ Nismo mi mnogo pričali o tome. Nitko u kući nije htio mnogo pričati o tome. Pokušali smo ti pomoći.

U jednom su se trenutku pogledali ravno u oči.­ Zašto nam nisi rekao? ­ uzvikne ona. ­ Činilo se kao da se bojiš da će 

te uhititi. Zašto si pristao otići u Langvasslien ako nisi ništa učinio?­ Pa mislio sam da sam dozlogrdio Torstenu. Ionako nisam njegov 

sin.­ Što ti to kažeš?

479

­  Kažem da  nisam njegov  sin.  Jednom,  najzad,  moramo  i  o   tome progovoriti.

Ona se osmjehne.­ Smiješ se, je li?­ Da, a što ću? Da ti nisi Torstenov sin?­ Ja sam sin Oule Larasa. Onog čovjeka s kojim si bila prije Torstena.Gudrun sklopi ruke i napravi pokret glavom, zanjiše njome, kao što 

je baka znala govoriti. Uvijek bi se osjetio nekako nelagodno kad bi to baka rekla. A sad je Gudrun bila nalik upravo svojoj majci. Starica koja njiše glavom.

­ O, dijete moje! ­ reče mu. ­ Ja doista ne znam da li da plačem ili da se smijem. Oula Laras! Od svih ljudi baš on!

­ Zar to nije točno?­  Čuj   me.   Ja   nikada   nisam   bila   ni   s   kim   osim   s   Torstenom. 

Promatrala ga je kao da ga nikada prije nije dobro vidjela.Pogled joj je klizio preko pulovera i tijesnih kožnatih hlača. Ona se 

ponovno nasmjehne, ovaj put gotovo neprimjetno.  Bio je to,  zapravo, prigušen smijeh. Sad je mogao razabrati svaku promjenu na njezinu licu.

­   Hlače   od   antilopa   ­   rekne   ona.   ­   Zar   ne?   Kožnate   hlače.   Od južnoameričkog antilopa. Za četiri tisuće kruna. Najmanje. I onda, ti si mislio da si Laponac. Čisti. Pa to sam trebala shvatiti. Kad si se počeo vrzmati   naokolo   po   starim  žrtvenicima   našega   naroda   i   sličnim mjestima.

Ona malko pruži glavu i zagleda se u njega. ­ Ti još nikada nisi zapao u prava govna, znaš. On nije mogao zamisliti ni da je ona zapala u tako nešto, ali se to nije usudio reći.

­  Morali smo ići  na zahod da bismo smjeli  govoriti   laponski. Moja učiteljica nije baš stajala na pravoj strani. Baš kao ni tvoja mazeći male Laponce. Pričala im o trolovskim bubnjevima i sve takvim stvarima. Kad sam ja išla u školu, bila je sramota biti Laponac, a to je označavalo 

480

onoga koji je pun gamadi ili barem ima tuberkulozu. A moji nisu  čak imali ni vlastito stado sobova. Tata je pio. Znaš li to? Da je tvoj djed po majci   bio   pijanac?   No   da,   sad   barem   znaš.   Pjevao   je,   pio   i   valjao gluposti.   Nije   bio   nasilan.   Samo   glupav.   Ne   trpim   što   ljudi   sada okupljaju pjevače jojki   i sve tomu slično. Jojka... jojka... jojka.

Znaš   li   ti   što   znači   biti   siromašan,   Johane?   I   k   tome   siromašan Laponac?   »Laponac,   krpa   na   guzici!«   ,   dovikivala   su   nam   djeca   i okretala nam stražnjice. Ne, Johane! Nikakvi stari žrtvenici. Ne treba o tome   razmišljati.   Već  o   struji!   Pa   o   vestama   pletenim   po   uzorku   i sudoperima od nehrđajućeg  čelika. I tvoja je teta Sakka sanjala svoje švedske snove.

________________________________________________________________jojka (od laponskog juoikat = pjevanje): oznaka za vrstu Iaponskog pjevanja, koje se sastoji od stalnih ponavljanja kratkih, 

nesmislenih slogova i poneke smislene riječi i uz jednostavne i kratke melodijske motive.

Sakka je  čitala tjednike. I skupljala ih u hrpama. Dovukla ih je sa sobom u Langvasslien u svežnjevima zavezanim konopcem. Pergutten i Johan našli su ih na tavanu i Sakka se smijala. Sjetila se, naime, kako je  pokušala zaboraviti  da  ima kratke noge,  okruglu stražnjicu  i  kao čavao uspravnu kosu.

­ Da, Sakka se smijala svojim snovima iz tjednika ­ rekne Johan. ­ Znam to.

­ Kad se udavala za Pera Dorja, ona je sve to skupa preokrenula, kako   je   god   znala   i   mogla.   Posudila   srebrni   ovratnik   za   svadbu. Pribavila  nošnju.  Premda  u  njoj  baš   i  nije  bilo  prave  vune.  Sad  se nalazi u svakom mogućem odboru koji postoji, a Per je bio seoski glavar u laponskome selu. No to nije okrenulo sunce.

­ Ja ipak mislim da oni dobro rade ­ reče Johan. ­ U svakom slučaju.­ Sakkino južnolaponsko narječje govori svega nekoliko stotina ljudi. 

Znaš li to? Ne...ko...liko sto...ti...na!

481

Da, Sakka je pokušala okrenuti sunce i privoljeti planinske breze da rastu s korijenjem prema gore. Voljela je svoje narječje. No ono je već bilo na smrt osuđeno kad su se pojavile sintetičke tkanine. Jači je mit progutao njezin. I on je sam o tome razmišljao mnogo puta. No tamo bješe tako lako živjeti. Za njega to bješe blagdanski život. Zimi jurnjava s psima, a ljeti ­ obilježavanje teladi, hvatanje riba i lutanja naokolo.

­ Oni pokušavaju činiti što najbolje mogu ­ reče Johan.­ Održati se. Kao i ostali što žive ovdje. U tom pogledu nema nikakve 

razlike između Laponaca i drugih. Probijaju se svatko na svoj način. Neće postići nešto veliko. Pokušavaju živjeti nekim načinom života koji se povezuje s proteklim. I većina se  želi  sjećati. Svi ne mogu graditi putove za poduzeće. Nisu svi za to da pretvore ovaj kraj u ­ Površinu. 

­ Da, imaš pravo.Krošnje drveća. Ptice što spavaju. Iskre između drveća. Ovdje više 

nema sjećanja, već ­ izraslina, tumor. Raste brzo poput uništenja.Nikakvih   staza   nema   Područje.   Već  samo   provalije,   strmine, 

kamenje, nakupine drvenih otpadaka, šipražje. Mreža  putova  prema ogoljelim  površinama.  Od  dinamita   skrhano 

kamenje po padinama uz putove. Smrvljeni šljunak. Osušeno korijenje. Prazne bačve od ulja. 

­ Torsten je izgradio mrežu šumskih putova za automobile. Mrziš li ga zbog toga, skrivaš li se po krošnjama drveća, šuljaš li se ispod borova s tetrijebima kojih više nema ­ onda si izgubljen u svom mraku koji se zove   ­  čežnja.   Mrzi   samoga   sebe.   Znaj   što   si   učinio,   u  čemu   si sudjelovao. Bila je to užurbanost, ništa drago. Velika  žurba. Svi su se žurili prema ­ smrti. Staze prolaze i nestaju poput cesta, poput šuma. No sudbonosno  je  što   to   ide  tako brzo.  Sad  imaš   samo sadašnjost   i gladnu rupu. Mrzi samoga sebe. Nagni se nad zrcalo od vode i mrzi.

Izgovorila je to tako tiho da se morao prignuti prema njoj:­ Da, svi. I ti također. I Annie Raft. Premda je vjerovala kako je ona 

mnogo bolja od nas ostalih. I ona je, na svaki način, u tome sudjelovala.

482

­ Jesi li je mrzila? Koje li riječi. Nije ni odgovorila. Ali ona mrzi. Ja nikada nisam smio smetati svojoj mržnji. A ona je 

okrznula svoju, i to je bilo dovoljno. Tako je lak san imala.Što učiniti s tom mržnjom protiv samih sebe ­ protiv uništenja? Što 

ćemo   učiniti?   To   nam   ispunjava   usta.   Gnjilo.   Gorko.   Okus   koji   ne prepoznajemo. Neobičan izbljuvak. Volio bih kliznuti ponad svega kao Ylja:   s   podrugljivim   smijehom,   sarkazmom,   s   nježnošću.   Kao   preko krošanja drveća, preko šuma što gore, koje se isparuju. Ili samo raditi, žmireći raditi da bismo izliječili, kao Birger. Izliječiti. Ublažiti. No što ljudi   rade   s   vremenom?   Prognoziraju.   Budu   u   službi.   Pet   dana   za redom. Male provale kontrolirane budućnosti. Laskava magija.

­ Tu je kraj, Johane. Nekoliko stotina ljudi. Sjeverni Laponci još  će neko  vrijeme  opstati.  Nostalgija   se   to   zove,  naučila   sam to.  Ona   je dobra za kultivirane ljude. Za one koji pišu, plešu i nalaze se u igri. Međutim, danas vlasnici sobova tjeraju svoja stada na skuterima. To, zapravo, ne pripada laponskoj kulturi. To je grubo. Švedski. 

Nadziru ih, tragaju za njima i tjeraju ih pomoću helikoptera, a svoje životinje   preseljavaju   na   ljetna   pasišta   teškim   kamionima   s prikolicama. Žive danas drugim životom. Mi živimo drukčijim životom. Ali ­ živimo.

­ I sama si sudjelovala u odbacivanju vašega starog načina  života ­ uzvrati joj Johan. ­ Sakka to ipak nije učinila. Bez obzira na svojedobne sanjarije iz tjednika, dok je bila u đačkim godinama.

­ Da, jesam. I ja sam sudjelovala. Zbog stida. Prisile. I zbog čežnje za nečim drugim. Prije toga nisam bila ništa drugo osim čovjeka, možda prije svega  čovjek. Pa  čak i Laponac smije  čeznuti za strujom. A ti si Laponac. U hlačama od antilopa.

­ Ne moraš mi se rugati ­ reče Johan. ­ Ja sam u to vjerovao.­ Vrijeme je da zaključimo s tim. Zahvali Torstenu i automobilskim 

šumskim putovima za život koji si dosad imao. Škole, sveučilište i sve 

483

ostalo. I što si mogao stanovati kod Sakke i Pera. On je platio za tebe svaki tvoj dan. Nisam mogla dopustiti da jedan jedini suludi događaj uništi   cijeli   tvoj  život.  Život   jednog   šesnaestogodišnjaka.  Koji   je   bio izvan sebe.

­ Ali to nisam bio ja.­ Isto tako nisam mogla dopustiti ni da ti ona učiteljica uništi život. 

Kad je već sve tako dobro krenulo. Točno kao što sam i predmnijevala da će krenuti. Jedini si ti dobio mogućnost da se makneš iz svega ovoga. Zaboravi sve to kao da se nikada i ništa nije dogodilo.

­ Ali ti si u krivu!Ona ga nije čula ili ga nije htjela čuti.­  Ona  je  u   sve  gurala   svoj  nos.   Ispitivala   i  kopkala  po  prošlosti. 

Nemaš   ti  pojma kako se Annie ponijela ovdje.  Kako se počela u sve upletati premda nije rođena ovdje. I to samo iz znatiželje i vjerovanja kako sve bolje zna od drugih. Kada je Magna Wilhelmsson pričala na zavičajnom danu o Jonasu s Brannberga, koji ti je bio pradjed po ocu ­ poslušaj to! ­ ona se poslije podignula i rekla kako je Magna zaboravila spomenuti da je on imao djecu s obje sestre tamo gore. Sa svojom ženom i njezinom sestrom. I zatim kako ne treba zaboraviti polugladovanje, sušicu  i   inceste.  Sve to kad se već  priča o  prošlosti.  Ne treba samo pričati o tome kako su ti   ljudi bili  marljivi.  Kakve je divote taj tvoj pradjed napravio od kamena, a tvoja prateta pjevala predivne pjesme. Annie Raft turala je svoj nos, kopkala i upletala se u mnogošta, pa mi se  sve  čini  da  nikada nije  shvatila  kako su svi   ti   ljudi  o  kojima   je pričala rođaci još živih ljudi. Valja govoriti istinu, pričala je. Ne smije se zaboraviti. A onda je počela kopkati i po ovome što se dogodilo na rječici Lobber.

­  Vidjela   je   svoju  kćerku   s  čovjekom za  kojeg   je  mislila  da   je   to počinio. Htjela je zaštititi svoje dijete.

No to nije doprlo do nje. Ona je jedina s jednim djetetom, pomisli on.­ Mia i ja dobit ćemo dijete ­ reče joj on. 

484

Sad ga je zapravo pogledala.­ To neće ići!Ne, to je doista bilo nepremostivo teško. Annie i Gudrun. Dvije bake. 

Tijekom godina sve će doći na vidjelo. Bilo je to preteško. Suviše velika krajnost. Osuditi jedno dijete na takvu spoznaju pa makar će istina o svemu stići poslije, kap po kap, možda i razvodnjena i krivotvorena.

­ Ići će, ipak ­ odvrati on. Osjetio je da o tome ne treba razgovarati s njom. Ona s tim, sasvim jednostavno, nema ništa.

Za osobu koja mrzi može doći  oslobađanje. Sakkin smijeh. Njezina dobroćudna nehajnost. Johanu se učini da vidi onu elastičnu vrpcu što je povezivala dugme i rupicu za dugme na vrhu Mijinih traperica. Kako zateže i njiše se.

­ Lezi na kauč ­ predloži on Gudrun. ­ Pokušaj malko zaspati. Možda će proći dosta vremena prije negoli mi Birger Torbjornsson telefonira.

Poslušala ga je.  Pokrio  ju  je prekrivačem navukavši   joj  ga  čak do brade. Kad joj je dodirnuo ruke, osjetio je da su hladne.

Stvari između Gudrun i njega postat će uskoro baš kao i prije. Samo s razlikom što će se sada on gdjekad dovesti do nje i posjetiti je. Torsten i ona vjerojatno će se preseliti kasnije, kad se ona vrati kući. Ostarjet će.  Možda  će  živjeti  u nekom stanu. No Torsten tamo neće doživjeti starost. Torsten. Doživio je njegovu sliku kako stoji ispod svjetiljke na trijemu pokraj mračnog i čupavog zida od hmelja. 

No mršaviji, istrošeniji i sjeđi negoli je Johan mislio da bi mogao biti.Onaj   tko   mrzi   može   biti   oslobođen.   U   tom   nevjerojatno   prljavom 

postojanju. Oslobođen i od svega onog suludog u čemu je sudjelovao. Za neke to oslobođenje dolazi  u obliku smijeha.  Baš  tako,  Bože moj!  Pa moramo se nekako provlačiti kroz život.

Ali  zašto se to ne pruža svakome?,  razmišljao   je  djetinjasto.  Moja mama, primjerice. Ona se, tamo gdje  živi, nalazi u rupi. Rupi koja se sada zatvorila. Obišao je kolibu opipavajući radijatore. U predsoblju je ležala Saddie i tiho zurila u vrata. Palo mu je na um kako nije bila vani 

485

otkako su on i Birger poslijepodne izišli. Pustio ju je van i brzo za njom zaključao vrata.

Bojao se Bjornea. Njega je lako mogao zamisliti uz rječicu Lobber. Već ga je vidio kako kolje. Uvijek je on to radio. Svinje. Ovnove. Vidio mu je lice kad bi zabio nož u životinju. Ukočenost, zubi. Nazivalo se to arhaičnim smijehom. Većina je tako nešto imala prigodu vidjeti samo u muzejima. Međutim, to je živjelo, zanosilo.

Johan je stajao iza plastičnih roleta u kuhinji i provirivao kroz njih. Promatrao   je  Saddie  kako malko dalje  od  kuće,  na  travnjaku,  dugo mokri. Htjela se odmah vratiti u kuću. Kad je ušao u sobu, našao je Gudrun kako leži zatvorenih očiju. Nemoguće bješe otkriti spava li ili je budna.  S mršavoga  je  lica  nestalo  napetosti.  Bilo   je  glatko,  djetinje. Lako sije mogao predočiti djevojku koja čita tjednike i proučava odrasle žene ružičaste puti   i  njihove podignute   i  nakovrčane kose.  Sakka  je pričala kako su  čitale o filmskim zvijezdama i  pokušavale im sličiti. Nalazile su uzor u Avi Gardner i htjele joj nalikovati. Močile su kosu u pivu i čvrsto je uvijale na bakine uvijače od semiš kože. Usne su mazale ovlaženom crvenom olovkom.

Gudrunina mala, uska usta s  čvrsto stisnutim usnicama. Sakka se svemu tome smijala. Kad bi pričala o tome, tako se srdačno smijala da su   joj   prsa   podrhtavala.   Ali   je   druga   djevojka   sa   svojom   strašnom ozbiljnošću ležala sada pod sivim pokrivačem na kauču Annie Raft. 

Izgledala je kao da joj se ništa nije dogodilo sve od onih djevojačkih vremena.

***

Usamljenost. Tapkanje miševa. Pucketanje u peći. Pljuskanje kiše 

po limenom krovu. Breze su podrhtavale pod naletima oštrog vjetra s planine. Žuto se lišće otkidalo i lijepilo po oknima kolibe.

486

Nije bilo lova za Birgera. Samo tiha usamljenost. S uljene slike Krist ga   je   promatrao   blagim   i   smućenim   pogledom.   Listao   je   po Nostradamusovim proročanstvima, ali se ostavio toga. Pa kako želiš! U ladici stola nalazile su se igraće karte i on se baci na partiju pasijansa.

Sada sam sam, razmišljao je. Ovo stvorenje što je sad ovdje, to sam ja.   U   Kloppenu   je   sve   bilo   sivo   i   uznemireno   bjelkastim   valovima. Mogao ih je nazrijeti kad bi se krošnje povile, pa bi nastala praznina. Gavrani kao da su pali sa samoga neba, krešteći i brbljajući.

Imao je doista mnogo hrane sa sobom. Punu naprtnjaču. Odlučio je ostati ovdje dok se Bjorne ne vrati. Njegov su auto pronašli ponad sela. Otići nije mogao nikamo. No Birger nije nipošto htio da Bjornea, kad se vrati u kolibu, dočeka policija.  Onda bi stvari ponovno mogle izmaći kontroli.

Policija  nije  mislila  da  će  Birger  biti   tamo.  No  on   je   vrlo   rijetko napuštao kolibu.  Nacijepao  je malo drva  i  unio  ih unutra.  Napravio triješća   za   potpaljivanje   i   izgulio   brezine   kore.   Služio   se   zahodom. Dovukao dva puna vjedra vode i ugrijao lonac vode na peći. Onda se dobro oprao. Ispod stolčića na kojem se nalazio lavor stavio je novine. I onda skuhao kavu.

Znao   je   da  će   mu   biti   onako   kako   sam   bude   odredio.   Dan   valja raspodijeliti. A onda  će, u svakom slučaju, doći noć. Tranzistor mu je slabo radio prva dva dana, jer su baterije bile na izmaku. A onda je ušutio. Ostao je sam. Uvečer je vidio kako u jesenjem sumraku tamne planinski   grebeni   ponad   Kloppena.   Još   su   zadržavali   svoju   boju, pretežito   zlatastu,   tamnozlatnu.   Zelenilo   je   poprimalo   boju   dima   i zemlje.   Osjećao   se   miris   dima.   Kad   se   i   vrijeme   smirilo   i   krajolik zamirisao kao i  te  boje,  spustio  se  i  dim iz njegove peći.  Sumrak je postajao  sve  gušći   i  gušći.  Ljubičasta   je  boja  obojila   i  zemlju   i  dim. Oblak   iza  planinskoga  grebena   izgledao   je  poput   zlata   izvučenog   iz padine grebena. Prozor je u zgradi za kuhanje zasvjetlucao.

487

Nadošla   mu   pomisao   kako   možda   ima   srebra   u   Kloppenu.   Dolje prema crkvi, sasvim kod Robacka. Neki je Laponac za božične noći vidio otvorenu žilu. Da, da, Bože moj! Tri su okna sjala na prozoru zgrade za kuhanje.  Četvrto  bješe prekriveno kartonom. Ponad svega kružila   je vrana. Da nije jeo i da se tijekom dana nije zabavio poslovima, već da je samo ležao slušajući ono što nije ljudsko ­ kuckanje u zidu od balvana, šuštanje u šašu ­ uskoro bi stigao do granice. No to nije želio. Radije je čitao Nostradamusa. To je barem napisao ­ čovjek.

Jutro bješe maglovito. Nije vidio ništa. Ni planinske grebene, ni vode na  Kloppenu,  baš  ništa.   Iz  močvarišta   izvirila   su  dva,   tri  krupna   i tamna obrisa. No da, bile su to, najvjerojatnije ­ smreke. Anna Starr je tvrdila   kako   je   u   magli   nad   močvarom   vidjela   Artura   Fransa.   Kao prikazu. Glupave stare babe, vjerojatno bi htjele da vidimo mrtve. Ali zašto? 

Kad se pojavio vjetar, magla se razišla. I oni tamni obrisi. Onda je vidio da to nisu bile smreke. Možda losovi.  Promatrao je tu otpornu šumu, koja se opirala sjeveroza­padnjaku. Vodu što je razarala. Prozore brvnare što su prosuzili. Pronaći zaklonište. Otpuzati u njega. Zguriti se u njemu. Prije ili poslije morat će doći.

Bila je noć. Birger se toliko puta budio od štropota misleći da je to on. A   sad   se   okrenuo   u   stranu   i  želio   se   ponovno   uvući   u   svoj   plitki, lakoremećeni   san.   A   onda   zaškripe   vrata   u   predvorju.   Jedva  čujno zamijeti kako on tamo stoji i njuši zrak. Da, stajao je tamo i po mirisu se uvjerio da je netko u brvnari. Miris pečenih kobasica i kuhane kave, a i peć bješe još napola topla.

­ Tu sam samo ja ­ poluglasno će Birger. Podigao se s niska ležaja i pošao u kuhinju.

­ Uđi! ­ pozove ga.Kad je upalio petrolejku, opazi ga kako stoji na vratima. Prokisao. 

Odjeća mu je bila tamna od promočenosti. Kapalo je s njega i padalo na 

488

pod. Upali su mu obrazi bili prekriveni grubom,  čekinjavom bradom. Nečim se bio premazao oko usana.

­ Pa gdje si bio? ­ U Klemmingsbergu.Bilo  je  to staro obrambeno utvrđenje,  dignuto u zrak u Torsbergu 

tijekom rata, a dobilo je ime po bojniku Klemmingu. Birger je mislio kako se to utvrđenje već odavna potpuno urušilo.

­ Neka ti vidim palac.Bjorne ga je omotao vrpcom tkanine od košulje i cijeli je taj ovoj bio 

tvrd i smeđ.­ Sada imam sa sobom pribor pa  ću ti ranu moći zašiti ­ rekne mu 

Birger.   ­  No pitanje  je hoće li   ići.  Bit  će da ti  ta rana vraški gadno izgleda.  Vjerojatno  ću ti   je  samo ponovno zaviti.  Skuhat  ću ti  nešto toplo da možeš popiti. A kad uredimo ranu, idi se naspavati. Otići ćemo odavde tek sutra.

Bjorne ništa ne odgovori tek se malko zaljulja. Ni čizme nije mogao sam   izuti.   Bilo   je   vode   u   njima.   Prije   negoli   ih   je   uspio   svući   s Bjorneovih  nogu,  Birger   ih   je  morao  dugo   izvlačiti   i   izvijati   ovamo­onamo. Birger pripali peć sav sretan što se još očuvalo nešto žeravice. A onda mu je pomagao skidati komad po komad odjeće dok Bjorne najzad nije ostao stajati gol golcat na podu ispred peći.

Krupan je on bio čovjek. Po potkoljenicama i šakama imao je mnogo ožiljaka. Lice i gornji dijelovi ruku bili su mu opaljeni suncem. Čelo mu se bijelilo iznad ruba koji je činio obrub kape. Po tijelu mu je koža bila bijeložuta i olabavljena u području trbuha. Gladovao je. Dlakavost mu se ispod trbuha prorijedila. Prerano, pomisli Birger. 

Prerano mu se penis skvrčio, a mošnje uvukle. Pokuckao je malo po njemu  i   oslušnuo mu srce.  Nikakve  greške nije  bilo,   znao   je   to  već otprije.  Srce je radilo kako treba. Usisavalo i  isisavalo. Pluća su mu podizala   i   spuštala   prsa.   No   Birger   pomisli   kako   bi   ga   netko   ipak trebao dotaknuti.

489

KRAJ

 

490