FRIDRIH NIČE

KNJIGA O FILOZOFU

Prevod s nemačkog JOVICA AĆIN

IZVORNIK Friedrich Nietzsche

DAS PHILOSOPHENBUCH

KNJIGA O FILOZOFU

IZVORNIK Friedrich Nietzsche

DAS PHILOSOPHENBUCH

KNJIGA O FILOZOFU

I

POSLEDNJI FILOZOF. FILOZOF. RAZMATRANJA O SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA

(jesen i zima 1872. godine)

1

Na pravoj visini sve se stiče i jedno je - misli filozofa, dela umetnika i valjani činovi.

2

Trebalo bi pokazati kako sav život jednog naroda nečisto i zbrkano odražava sliku koju nude njegovi najveći geniji: oni nisu prozivod mase, ali masa pokazuje njihovu reperkusiju.

Ili, kakav je odnos? Postoji nevidljivi most od genija do genija - to je istinski real­

na „povest" nekog naroda, sve ostalo je ko zna koja po broju i na senku nalik varijacija u lošoj građi, kopije izvedene neukom rukom.

Etičke se snage naroda takode pokazuju u njihovim genijima.

3

U divnom svetu umetnosti - kako su filozofirali? Kada je ži­vot ispunjen, prestaje li se onda s filozofiranjem? Ne, tek tada po­činje istinsko filozofiranje. Njegovo rasuđivanje o egzistenciji ka­zuje više, jer pred sobom ima relativno ispunjenje, sve velove umetnosti i iluzije.

8 Fridrih Niče

4

U svetu umetnosti i filozofije čovek gradi na „besmrtnosti intelekta".

Jedino je volja besmrtna; uporedena s njome, kako jadno iz­gleda ta besmrtnost intelekta što se postiže obrazovanjem koje pretpostavlja ljudske mozgove: - vidljivo je koja je to tek rupa na svirali prirode.

Ali, kako genije može istovremeno biti najviši cilj prirode? Preživljavanje pomoću istorije i preživljavanje pomoću rađanja.

Ovde platonovsko rađanje u lepom - za rođenje genija je, dakle, neophodno premašenje istorije, ono mora da zaroni u le-potu i u njoj se ovekoveči.

Protiv ikoničke istoriografije! Ona sadrži barbarizirajući element.

Na njoj je da govori jedino o velikom i jedinstvenom, o uzoru. Time je shvaćen zadatak novog filozofskog naraštaja. Svi veliki Grci iz doba tragedije nemaju ništa u sebi od isto-

ričara.

5

Nagon za bezobzirnim saznanjem sličan je šlepom polnom nagonu - znak prostaštva!

6

Filozof nije sasvim postrance od naroda, poput nekog izu­zetka: Volja i s njim nešto hoće. Namera je ista kao u umetnosti - njegovo sopstveno preobraženje i iskupljenje. Volja stremi pre­ma čistoti i oplemenjenju: od jednog do drugog stupnja.

7

Nagoni koji izdvajaju Grke od drugih naroda dolaze u njiho­voj filozofiji do izražaja. Ali, to su upravo njihovi klasični nagoni.

Važan je njihov način bavljenja istorijom.

KNJIGA O FILOZOFU 9

Postupno izopačavanje pojma istoričara u antici - njegovo rastvaranje u znatiželjno sveznalaštvo.

8

Zadatak: saznati teleologiju filozofskog genija. Da li je on zapravo samo neki slučajno iskrsli putnik? U svakom slučaju, ako je autentičan, on nema šta da čini sa slučajnom političkom situa­cijom nekog naroda, već je u odnosu na svoj narod bezvremen. No, otuda nije slučajno povezan sa svojim narodom - ono što je specifično u narodu, objavljuje se ovde kao individuum, i tako se narodni nagon objašnjava kao svetski nagon i koristi za rešavanje zagonetki sveta. Kroz separaciju, priroda uspeva da svoje nagone sagleda u čistom stanju. Filozof je sredstvo da se počne u neumor­nom strujanju, da se uz prezir prema beskrajnom mnoštvu stekne svest o tipu koji ostaje.

9

Filozof je samoočitovanje onoga što se zbiva u radionici pri­rode - filozof i umetnik govore o tajnama zanata prirode.

Iznad vreve trenutne povesti, sfera filozofa i umetnika je mi­mo nužde.

Filozof je poput kočnice na točku vremena. Filozofi se pojavljuju u razdobljima velikih opasnosti - on­

da kada se točak sve brže okreće - i zajedno sa umetnošću zauzi­maju mesto iščezavajućeg mita. Ali oni posežu daleko napred, jer im veoma sporo posvećuju savremenici pažnju.

Narod koji postaje svestan svojih opasnosti - proizvodi genija.

10

Posle Sokrata opšte dobro više nije bilo mogućno spašavati, pa je na pozornicu stupila individualizujuća etika koja hoće da spase pojedinca.

8 Fridrih Niče

4

U svetu umetnosti i filozofije čovek gradi na „besmrtnosti intelekta".

Jedino je volja besmrtna; uporedena s njome, kako jadno iz­gleda ta besmrtnost intelekta što se postiže obrazovanjem koje pretpostavlja ljudske mozgove: - vidljivo je koja je to tek rupa na svirali prirode.

Ali, kako genije može istovremeno biti najviši cilj prirode? Preživljavanje pomoću istorije i preživljavanje pomoću rađanja.

Ovde platonovsko rađanje u lepom - za rođenje genija je, dakle, neophodno premašenje istorije, ono mora da zaroni u le-potu i u njoj se ovekoveči.

Protiv ikoničke istoriografije! Ona sadrži barbarizirajući element.

Na njoj je da govori jedino o velikom i jedinstvenom, o uzoru. Time je shvaćen zadatak novog filozofskog naraštaja. Svi veliki Grci iz doba tragedije nemaju ništa u sebi od isto-

ričara.

5

Nagon za bezobzirnim saznanjem sličan je šlepom polnom nagonu - znak prostaštva!

6

Filozof nije sasvim postrance od naroda, poput nekog izu­zetka: Volja i s njim nešto hoće. Namera je ista kao u umetnosti - njegovo sopstveno preobraženje i iskupljenje. Volja stremi pre­ma čistoti i oplemenjenju: od jednog do drugog stupnja.

7

Nagoni koji izdvajaju Grke od drugih naroda dolaze u njiho­voj filozofiji do izražaja. Ali, to su upravo njihovi klasični nagoni.

Važan je njihov način bavljenja istorijom.

KNJIGA O FILOZOFU 9

Postupno izopačavanje pojma istoričara u antici - njegovo rastvaranje u znatiželjno sveznalaštvo.

8

Zadatak: saznati teleologiju filozofskog genija. Da li je on zapravo samo neki slučajno iskrsli putnik? U svakom slučaju, ako je autentičan, on nema šta da čini sa slučajnom političkom situa­cijom nekog naroda, već je u odnosu na svoj narod bezvremen. No, otuda nije slučajno povezan sa svojim narodom - ono što je specifično u narodu, objavljuje se ovde kao individuum, i tako se narodni nagon objašnjava kao svetski nagon i koristi za rešavanje zagonetki sveta. Kroz separaciju, priroda uspeva da svoje nagone sagleda u čistom stanju. Filozof je sredstvo da se počne u neumor­nom strujanju, da se uz prezir prema beskrajnom mnoštvu stekne svest o tipu koji ostaje.

9

Filozof je samoočitovanje onoga što se zbiva u radionici pri­rode - filozof i umetnik govore o tajnama zanata prirode.

Iznad vreve trenutne povesti, sfera filozofa i umetnika je mi­mo nužde.

Filozof je poput kočnice na točku vremena. Filozofi se pojavljuju u razdobljima velikih opasnosti - on­

da kada se točak sve brže okreće - i zajedno sa umetnošću zauzi­maju mesto iščezavajućeg mita. Ali oni posežu daleko napred, jer im veoma sporo posvećuju savremenici pažnju.

Narod koji postaje svestan svojih opasnosti - proizvodi genija.

10

Posle Sokrata opšte dobro više nije bilo mogućno spašavati, pa je na pozornicu stupila individualizujuća etika koja hoće da spase pojedinca.

10 Fridrih Niče

Nagon saznanja, bez mere i bez sposobnosti biranja, sa isto-rijskom pozadinom, znak je da je život ostario: ogromna je opa­snost da individue postanu slabe, pa se otuda njihovi interesi pri­nudno sputavaju bilo kojim predmetom saznanja. Opšti nagoni su se toliko iscrpli da više ne zauzdavaju individuum.

Germanin je zahvaljujući naukama preobrazio sva svoja ograničenja time što ih je ekscentrirao: odanost, skromnost, uzdr-žljivost, marljivost, urednost, ljubav prema radu, jesu porodične vrline. Ali, to su i bezobličnost, sva beživotnost života, sitničavost - njegov neomeđeni nagon saznanja posledica je oskudnosti živo­ta: bez tog nagona, postao bi on sitničav i zao, a i često je takav uprkos tom nagonu.

Sada nam je dat viši oblik života, pozadina umetnosti - sa­da je tu i neposredna posledica jednog izbirljivijeg nagona sazna­nja, tj. filozofija.

Užasna opasnost: da se ne stope politiziranje na američki način i nepostojana učenjačka kultura.

11

Lepota ponovo istupa kao moć u slučaju izbirljivijeg nago­na saznanja.

Bode oči da Sopenhauer lepo piše! I njegov život ima više stila nego život univerzitetlija - ali okolnosti ga ne omogućavaju!

Sada niko ne zna kako izgleda dobra knjiga i mora se uprti prstom u nju. Niko ne razumeva kompoziciju. Pritom novinstvo sve više ruinira osećanje.

Moći sačuvati uzvišeno!

12

Protiv ikoničke istoriografije i protiv prirodnih nauka po­trebne su gorostasne umetničke snage.

Sta filozof mora da čini? Usred mravinjeg gmizanja, da is­takne problem egzistencije, osobito večne probleme.

Filozof treba da sazna ono što sačinjava nuždu, a umetnik treba da ga stvara. Filozof treba da najdublje saučestvuje sa op-

KNJIGA O FILOZOFU 11

štom boli: kao što svaki od starih grčkih filozofa izražava neku nuždu, i tu, u pukotini, postavlja svoj sistem. Gradi svoj svet u toj pukotini.

13

Razjasniti razliku između dejstva filozofije i nauke, kao i razliku u njihovom nastanku.

Nije reč o poništavanju nauke, nego o njenom nadvladava­nju. Naime, po svim svojim ciljevima i metodima, ona zavisi u potpunosti od filozofskih pogleda, ali to lako zaboravlja. No, vla-dajuća filozofija ima da promisli i problem do kojeg se setepena nauka srne razvijati: na filozofiji je da određuje vrednost!

14

Dokaz barbarizujućih učinaka nauka. One se lako gube u službi „praktičnih interesa".

Vrednost Šopenhauerova, zato što on podseća na naivne op-šte istine: dosuđuje sebi da lepo izriče takozvane „trivijalnosti".

Mi nemamo nikakvu plemenitu popularnu filozofiju, jer ne­mamo plemeniti pojam o peuple1 (publicum). Naša popularna filozofija je za peuple2, ne za publiku.

15

Ako bismo ikada morali da izvojujemo neku kulturu, bile bi nam nužne nečuvene snage umetnosti da bismo slomili neomeđe­ni nagon saznanja, da bismo iznova stvorili jedinstvo. Najviše do­stojanstvo filozofa pokazuje se tu gde on koncentriše neomeđeni nagon saznanja, veze ga u jedinstvo.

U izvorniku, na francuskom. U izvorniku, na francuskom.

10 Fridrih Niče

Nagon saznanja, bez mere i bez sposobnosti biranja, sa isto-rijskom pozadinom, znak je da je život ostario: ogromna je opa­snost da individue postanu slabe, pa se otuda njihovi interesi pri­nudno sputavaju bilo kojim predmetom saznanja. Opšti nagoni su se toliko iscrpli da više ne zauzdavaju individuum.

Germanin je zahvaljujući naukama preobrazio sva svoja ograničenja time što ih je ekscentrirao: odanost, skromnost, uzdr-žljivost, marljivost, urednost, ljubav prema radu, jesu porodične vrline. Ali, to su i bezobličnost, sva beživotnost života, sitničavost - njegov neomeđeni nagon saznanja posledica je oskudnosti živo­ta: bez tog nagona, postao bi on sitničav i zao, a i često je takav uprkos tom nagonu.

Sada nam je dat viši oblik života, pozadina umetnosti - sa­da je tu i neposredna posledica jednog izbirljivijeg nagona sazna­nja, tj. filozofija.

Užasna opasnost: da se ne stope politiziranje na američki način i nepostojana učenjačka kultura.

11

Lepota ponovo istupa kao moć u slučaju izbirljivijeg nago­na saznanja.

Bode oči da Sopenhauer lepo piše! I njegov život ima više stila nego život univerzitetlija - ali okolnosti ga ne omogućavaju!

Sada niko ne zna kako izgleda dobra knjiga i mora se uprti prstom u nju. Niko ne razumeva kompoziciju. Pritom novinstvo sve više ruinira osećanje.

Moći sačuvati uzvišeno!

12

Protiv ikoničke istoriografije i protiv prirodnih nauka po­trebne su gorostasne umetničke snage.

Sta filozof mora da čini? Usred mravinjeg gmizanja, da is­takne problem egzistencije, osobito večne probleme.

Filozof treba da sazna ono što sačinjava nuždu, a umetnik treba da ga stvara. Filozof treba da najdublje saučestvuje sa op-

KNJIGA O FILOZOFU 11

štom boli: kao što svaki od starih grčkih filozofa izražava neku nuždu, i tu, u pukotini, postavlja svoj sistem. Gradi svoj svet u toj pukotini.

13

Razjasniti razliku između dejstva filozofije i nauke, kao i razliku u njihovom nastanku.

Nije reč o poništavanju nauke, nego o njenom nadvladava­nju. Naime, po svim svojim ciljevima i metodima, ona zavisi u potpunosti od filozofskih pogleda, ali to lako zaboravlja. No, vla-dajuća filozofija ima da promisli i problem do kojeg se setepena nauka srne razvijati: na filozofiji je da određuje vrednost!

14

Dokaz barbarizujućih učinaka nauka. One se lako gube u službi „praktičnih interesa".

Vrednost Šopenhauerova, zato što on podseća na naivne op-šte istine: dosuđuje sebi da lepo izriče takozvane „trivijalnosti".

Mi nemamo nikakvu plemenitu popularnu filozofiju, jer ne­mamo plemeniti pojam o peuple1 (publicum). Naša popularna filozofija je za peuple2, ne za publiku.

15

Ako bismo ikada morali da izvojujemo neku kulturu, bile bi nam nužne nečuvene snage umetnosti da bismo slomili neomeđe­ni nagon saznanja, da bismo iznova stvorili jedinstvo. Najviše do­stojanstvo filozofa pokazuje se tu gde on koncentriše neomeđeni nagon saznanja, veze ga u jedinstvo.

U izvorniku, na francuskom. U izvorniku, na francuskom.

12 Fridrih Niče

16

Tako valja razumeti starije grčke filozofe: oni su zagospoda­rili nagonom saznanja. Kako je došlo do toga da je on, počev od Sokrata, postepeno izmicao iz njegovih ruku? Najpre, čak i kod Sokrata i njegove škole, vidimo istu tendenciju: ona je bivala ograničavana individualnim obziranjem na sreću u životu. To je poslednja, najniža faza. U to doba reč nije bila o individuama, već o Helenima.

17

Veliki antički filozofi spadaju u opšte žice belenizma: nakon Sokrata, obrazuju se sekte. Filozofija postepeno gubi iz ruku uzde nauke.

U srednjem veku uzde nauke preuzima teologija: tada nastu­pa opasno doba emancipacije.

Opšte dobro ponovo iziskuje sputavanje i time, istovreme­no, uzdizanje i koncentraciju.

Laisser-aller3 naše nauke, kao u slučaju izvesnih političko-ekonomskih dogmi: veruje se u jedan bezuslovno spasonosni uspeh.

Kant je, u izvesnom smislu, imao štetan uticaj: jer je bila iz­gubljena vera u metafiziku. Niko nije mogao da računa na njego­vu „stvar po sebi", kao da je ona bila neki regulatorski princip.

Sada shvatamo čudnovatu Sopenhauerovu pojavu: on sabi-ra sve još valjane elemente za ovladavanje naukom. On dopire do najizvornijih problema etike i umetnosti, podstrekava pitanje vrednosti egzistencije.

Čudesno jedinstvo Vagnera i Šopenhauera! Oni potiču iz istoga nagona. Najdublja svojstva germanskog duha pripremaju se ovde za borbu: kao kod Grka.

Vraćanje obazrivosti.

U izvorniku, na francuskom.

KNJIGA O FILOZOFU 13

18

Moj zadatak: shvatiti unutrašnju povezanost i nužnost sva­ke istinske kulture. Zaštitno i lekovito sredstvo neke kulture, od­nos iste prema narodnom geniju. Posledica svakog velikog sveta umetnosti je jedna kultura: ali često se, zbog neprijateljskih pro-tivtokova, ne dospeva do tog saglasja nekog umetničkog dela.

19

Filozofija bi trebalo da održava najviši duhovni tok iz stole-ća u stoleće: time i večnu plodnost svega što je veliko.

Za nauku ne postoji ni veliko ni malo - ali za filozofiju! Po tom se načelu meri vrednost nauke.

Očuvanje uzvišenog! Kakav izvanredan nedostatak, u našem vremenu, knjiga ko­

je zrače herojsku snagu! - Čak se ni Plutarh više ne čita!

20

Kant kaže (u drugom predgovoru Kritici čistoga uma): „Morao bih da ukinem znanje da bi vera dobila mesta, a dogma­tizam metafizike, to jest predrasuda da se u metafizici može na­predovati bez kritike čistoga uma, istinski je izvor svakog nevero-vanja koje se protivstavlja moralnosti i uvek je već veoma dogma-tično." Veoma važno! Podstakla ga je jedna kulturna potreba!

Osobita antiteza „znanja i verovanja"! Sta bi o njoj mislili Grci! Kant nije ni kadar za drugu antitezu! Ali, mi!

Kanta tera jedna kulturna potreba: hoće da jedno područje spase od znanja, područje u kojem se koreni sve najviše i najdu­blje, umetnost i etika - Sopenhauer.

S druge strane, on sakuplja sve što je za sva vremena dostoj­no da se zna - narodna i ljudska etička mudrost (stanovište sedam mudraca, grčki narodni filozofi).

On razlučuje elemente toga verovanja i pokazuje koliko ma­lo upravo hrišćanska vera zadovoljava najdublju potrebu: pitanje o vrednosti egzistencije!

12 Fridrih Niče

16

Tako valja razumeti starije grčke filozofe: oni su zagospoda­rili nagonom saznanja. Kako je došlo do toga da je on, počev od Sokrata, postepeno izmicao iz njegovih ruku? Najpre, čak i kod Sokrata i njegove škole, vidimo istu tendenciju: ona je bivala ograničavana individualnim obziranjem na sreću u životu. To je poslednja, najniža faza. U to doba reč nije bila o individuama, već o Helenima.

17

Veliki antički filozofi spadaju u opšte žice belenizma: nakon Sokrata, obrazuju se sekte. Filozofija postepeno gubi iz ruku uzde nauke.

U srednjem veku uzde nauke preuzima teologija: tada nastu­pa opasno doba emancipacije.

Opšte dobro ponovo iziskuje sputavanje i time, istovreme­no, uzdizanje i koncentraciju.

Laisser-aller3 naše nauke, kao u slučaju izvesnih političko-ekonomskih dogmi: veruje se u jedan bezuslovno spasonosni uspeh.

Kant je, u izvesnom smislu, imao štetan uticaj: jer je bila iz­gubljena vera u metafiziku. Niko nije mogao da računa na njego­vu „stvar po sebi", kao da je ona bila neki regulatorski princip.

Sada shvatamo čudnovatu Sopenhauerovu pojavu: on sabi-ra sve još valjane elemente za ovladavanje naukom. On dopire do najizvornijih problema etike i umetnosti, podstrekava pitanje vrednosti egzistencije.

Čudesno jedinstvo Vagnera i Šopenhauera! Oni potiču iz istoga nagona. Najdublja svojstva germanskog duha pripremaju se ovde za borbu: kao kod Grka.

Vraćanje obazrivosti.

U izvorniku, na francuskom.

KNJIGA O FILOZOFU 13

18

Moj zadatak: shvatiti unutrašnju povezanost i nužnost sva­ke istinske kulture. Zaštitno i lekovito sredstvo neke kulture, od­nos iste prema narodnom geniju. Posledica svakog velikog sveta umetnosti je jedna kultura: ali često se, zbog neprijateljskih pro-tivtokova, ne dospeva do tog saglasja nekog umetničkog dela.

19

Filozofija bi trebalo da održava najviši duhovni tok iz stole-ća u stoleće: time i večnu plodnost svega što je veliko.

Za nauku ne postoji ni veliko ni malo - ali za filozofiju! Po tom se načelu meri vrednost nauke.

Očuvanje uzvišenog! Kakav izvanredan nedostatak, u našem vremenu, knjiga ko­

je zrače herojsku snagu! - Čak se ni Plutarh više ne čita!

20

Kant kaže (u drugom predgovoru Kritici čistoga uma): „Morao bih da ukinem znanje da bi vera dobila mesta, a dogma­tizam metafizike, to jest predrasuda da se u metafizici može na­predovati bez kritike čistoga uma, istinski je izvor svakog nevero-vanja koje se protivstavlja moralnosti i uvek je već veoma dogma-tično." Veoma važno! Podstakla ga je jedna kulturna potreba!

Osobita antiteza „znanja i verovanja"! Sta bi o njoj mislili Grci! Kant nije ni kadar za drugu antitezu! Ali, mi!

Kanta tera jedna kulturna potreba: hoće da jedno područje spase od znanja, područje u kojem se koreni sve najviše i najdu­blje, umetnost i etika - Sopenhauer.

S druge strane, on sakuplja sve što je za sva vremena dostoj­no da se zna - narodna i ljudska etička mudrost (stanovište sedam mudraca, grčki narodni filozofi).

On razlučuje elemente toga verovanja i pokazuje koliko ma­lo upravo hrišćanska vera zadovoljava najdublju potrebu: pitanje o vrednosti egzistencije!

14 Fridrih Niče

2 1

Sukob znanja sa znanjem! Sam Sopenhauer upozorava na to mišljenje i znanje kojih

smo nesvesni. Sputavanje nagona saznanja - da li u korist neke religije? ili

neke umetničke kulture, sada to tek treba pokazati; ja sam na drugoj strani.

Tome dodajem problem prednosti ikoničkog istorijskog sa­znavanja, kao i vrednosti prirode.

Kod Grka je to sputavanje u korist umetničke kulture (i re­ligije?), sputavanje koje hoće da predupredi potpunu neobuzda­nost: hoćemo iznova da vežemo ono što je sasvim odvezano.

22

Filozof tragičkog saznanja. On obuzdava neobuzdani na­gon znanja, ne nekom novom metafizikom. On ne uspostavlja nikakvo novo verovanje. On oseća tragički da mu je tlo metafi­zike izmaknuto i ne može ipak da se zadovolji šarolikom vrte-škom nauke. On izgrađuje novi život: iznova restituiše svoja pra­va na umetnost.

Filozof beznadnog saznanja ponesen je zaslepljenom nau­kom: znati po svaku cenu.

Za tragičkog filozofa izpunjava se slika egzistencije na kojoj se metafizičko pojavljuje samo antropomorfno. On nije skeptičar.

Ovde treba stvoriti jedan pojam: jer skepsa nije cilj. Kada dospe do svojih granica, nagon saznanja se okreće protiv sebe, da bi tada zakoračio prema kritici znanja. Saznanje u službi najbo­ljeg života. Čak se mora i iluzija hteti - u tome počiva tragičko.

23

Poslednji filozof- to bi mogli biti čitavi naraštaji. Na njemu je jedino da pomogne življenju. „Poslednji", to je relativno, razu­me se. Za naš svet. On dokazuje nužnost iluzije, umetnosti i umet-

KNJIGA O FILOZOFU 15

nosti koja vlada životom. Nije nam dato da iznova proizvedemo takav niz filozofa kakve je stvorila Grčka u doba tragedije. Nji­hov zadatak sada sasvim sama ispunjava umetnost. Takav sistem je moguć još samo kao umetnost. S današnjeg stanovišta, i ceo pe­riod grčke filozofije pripada području njihove umetnosti.

24

Sada se satno još preko umetnosti odigrava obuzdavanje na­uke. Radi se o vrednosnim sudovima o znanju i mnogoznalstvu. Na tom poslu ogroman zadatak i dostojanstvo pripada umetno­sti! Ona mora sve iznova da stvori i sasvim sama da na svet po­novo donese život! Grci nam pokazuju za šta je sposobna: kada je ne bismo imali, naša vera bi bila himerična.

Da li se ovde, u vakuumu, može izgraditi neka religija, zavi­si od njene snage. Okrenuli smo se kulturi: „nemačko" kao isku-piteljska snaga!

U svakom slučaju bi religija, ona je za to sposobna, morala da raspolaže ogromnom snagom ljubavi, snagom kadrom da ra­zori znanje kao što se ono razara u jeziku umetnosti.

Ali, možda je umetnost moćna čak da sebi stvori jednu reli­giju, da rodi mit? Kao kod Grka.

25

No, filozofije i teologije, koje su sada uništene, još nasta­vljaju da deluju u naukama: čak i kada je korenje izumrlo, život još neko vreme traje u krošnji. Istorijsko [Historische] osobito se i naširoko razvilo kao reaktivna snaga protiv teološkog mita, ali i protiv filozofije: ovde i u matematičkim prirodnim naukama, apsolutno saznavanje slavi svoje saturnalije; ono najneznatnije što bi ovde doista moglo da bude postignuto vredi više nego sve me­tafizičke ideje. Ovde je stepen izvesnosti onaj koji određuje vred­nosti, a ne stepen neophodnosti za čoveka. Stari je to sukob izme­đu verovanja i znanja.

14 Fridrih Niče

2 1

Sukob znanja sa znanjem! Sam Sopenhauer upozorava na to mišljenje i znanje kojih

smo nesvesni. Sputavanje nagona saznanja - da li u korist neke religije? ili

neke umetničke kulture, sada to tek treba pokazati; ja sam na drugoj strani.

Tome dodajem problem prednosti ikoničkog istorijskog sa­znavanja, kao i vrednosti prirode.

Kod Grka je to sputavanje u korist umetničke kulture (i re­ligije?), sputavanje koje hoće da predupredi potpunu neobuzda­nost: hoćemo iznova da vežemo ono što je sasvim odvezano.

22

Filozof tragičkog saznanja. On obuzdava neobuzdani na­gon znanja, ne nekom novom metafizikom. On ne uspostavlja nikakvo novo verovanje. On oseća tragički da mu je tlo metafi­zike izmaknuto i ne može ipak da se zadovolji šarolikom vrte-škom nauke. On izgrađuje novi život: iznova restituiše svoja pra­va na umetnost.

Filozof beznadnog saznanja ponesen je zaslepljenom nau­kom: znati po svaku cenu.

Za tragičkog filozofa izpunjava se slika egzistencije na kojoj se metafizičko pojavljuje samo antropomorfno. On nije skeptičar.

Ovde treba stvoriti jedan pojam: jer skepsa nije cilj. Kada dospe do svojih granica, nagon saznanja se okreće protiv sebe, da bi tada zakoračio prema kritici znanja. Saznanje u službi najbo­ljeg života. Čak se mora i iluzija hteti - u tome počiva tragičko.

23

Poslednji filozof- to bi mogli biti čitavi naraštaji. Na njemu je jedino da pomogne življenju. „Poslednji", to je relativno, razu­me se. Za naš svet. On dokazuje nužnost iluzije, umetnosti i umet-

KNJIGA O FILOZOFU 15

nosti koja vlada životom. Nije nam dato da iznova proizvedemo takav niz filozofa kakve je stvorila Grčka u doba tragedije. Nji­hov zadatak sada sasvim sama ispunjava umetnost. Takav sistem je moguć još samo kao umetnost. S današnjeg stanovišta, i ceo pe­riod grčke filozofije pripada području njihove umetnosti.

24

Sada se satno još preko umetnosti odigrava obuzdavanje na­uke. Radi se o vrednosnim sudovima o znanju i mnogoznalstvu. Na tom poslu ogroman zadatak i dostojanstvo pripada umetno­sti! Ona mora sve iznova da stvori i sasvim sama da na svet po­novo donese život! Grci nam pokazuju za šta je sposobna: kada je ne bismo imali, naša vera bi bila himerična.

Da li se ovde, u vakuumu, može izgraditi neka religija, zavi­si od njene snage. Okrenuli smo se kulturi: „nemačko" kao isku-piteljska snaga!

U svakom slučaju bi religija, ona je za to sposobna, morala da raspolaže ogromnom snagom ljubavi, snagom kadrom da ra­zori znanje kao što se ono razara u jeziku umetnosti.

Ali, možda je umetnost moćna čak da sebi stvori jednu reli­giju, da rodi mit? Kao kod Grka.

25

No, filozofije i teologije, koje su sada uništene, još nasta­vljaju da deluju u naukama: čak i kada je korenje izumrlo, život još neko vreme traje u krošnji. Istorijsko [Historische] osobito se i naširoko razvilo kao reaktivna snaga protiv teološkog mita, ali i protiv filozofije: ovde i u matematičkim prirodnim naukama, apsolutno saznavanje slavi svoje saturnalije; ono najneznatnije što bi ovde doista moglo da bude postignuto vredi više nego sve me­tafizičke ideje. Ovde je stepen izvesnosti onaj koji određuje vred­nosti, a ne stepen neophodnosti za čoveka. Stari je to sukob izme­đu verovanja i znanja.

16 Fridrih Niče

26

To su barbarske jednostranosti. Filozofija sada još samo može da istakne relativnost svakog

saznanja i njegovu antropomorfnost kao svuda vladajuću snagu iluzije. Time ipak ona više ne može da sputa neobuzdani nagon saznanja, koji sve više sudi prema stepenu izvesnosti i traga za sve manjim objektima. Dok je svaki čovek zadovoljan kada neki dan mine, istoričar zatim rije, kopa i kombinuje za tim danom da bi ga izvukao iz zaborava: i ono malo mora da bude večno, jer je sa-znatljivo.

Za nas važi samo estetsko merilo: ono veliko ima pravo na istoriju, ali ne na ikoničku, već na jednu produktivnu, podsticaj-nu povesnu sliku. Grobove ostavljamo na miru, ali se laćamo več­no živog.

Omiljena tema vremena: velika dejstva najmanjeg. Istoričar-sko rovarenje ima kao celina, primerice, nešto veličanstveno: ono je poput oskudne vegetacije koja postepeno mrvi Alpe. Vidimo je­dan veliki nagon, ali koji raspolaže veličanstvenim brojem malog oruđa.

27

Tome bismo mogli protivstaviti: mala dejstva velikog!... na­ime, kada je ono zastupljeno preko pojedinaca. Teško je shvatiti, predaja često odumire, mržnja je naprotiv opšta, njena vrednost počiva na kvalitetu koji uvek ima malo poštovalaca.

Veliko deluje samo na veliko: tako se Agamemnonova pošta pomoću baklji prenosi samo s vrške na vršku.

U tome je zadatak jedne kulture, da se ono što je veliko u nekom narodu ne pojavljuje poput samotnika niti prognanika.

Stoga želimo da govorimo ono što osećamo: naš posao nije da čekamo da prigušeni odsjaj onoga što mi izgleda svetio prodre u doline. Konačno, velika dejstva najmanjih stvari zapravo su na­knadna dejstva velikih; one su zakotrljale lavinu. Sada imamo muke da je zadržimo.

KNJIGA O FILOZOFU 17

28

Istorijske i prirodne nauke bile su potrebne protiv srednjeg veka: znanje protiv verovanja. Protiv znanja sada jusmeravamo umetnost: povratak životu! Obuzdavanje nagona saznanja! Jača­nje moralnih i estetskih instinkata!

Ovo nam izgleda kao spašavanje nemačkog duba, pri čemu je on opet, sa svoje strane, spasilac!

Suština ovoga duha prispela nam je s muzikom. Sada razu-memo kako su Grci svoju kulturu učinili zavisnom od muzike.

2 9

Stvaranje neke religije sastojalo bi se u tome da neko probu­di veru za svoje mitsko zdanje podignuto u vakuumu, tj. da se odazove na jednu vanrednu potrebu. Posle Kritike čistoga uma, neverovatno je da se to ikada ponovo desi. Naprotiv, mogu da za­mislim sasvim novu vrstu filozofa-umetnika kadrog da u tu šuplji­nu postavi jedno umetničko delo od estetske vrednosti.

Na koji su se slobodno pesnički način ophodili Grci s njiho­vim bogovima!

Odveć smo zaseli na protivstavljenosti istorijske istine i ne­istine. Komično je verovati da hrišćanski mitovi moraju biti posve istorijski.

30

Dobrota i samilost su, srećom, nezavisne od pogubnosti i uspešnosti neke religije. Naprotiv, dobro delanje je sasvim odre­đeno religioznim imperativima. Daleko najveća masa dobrih, du­žnosti saglasnih dela nema nikakvu etičku vrednost, već je iznu­đena.

Praktička moralnost veoma trpi pri svakom slomu neke re­ligije. Izgleda da je metafizika kazne i nagrade neophodna.

Kad bi se mogli stvoriti moralni običaji, moćni moralni obi­čaji! Time bi se obezbedila i moralnost.

16 Fridrih Niče

26

To su barbarske jednostranosti. Filozofija sada još samo može da istakne relativnost svakog

saznanja i njegovu antropomorfnost kao svuda vladajuću snagu iluzije. Time ipak ona više ne može da sputa neobuzdani nagon saznanja, koji sve više sudi prema stepenu izvesnosti i traga za sve manjim objektima. Dok je svaki čovek zadovoljan kada neki dan mine, istoričar zatim rije, kopa i kombinuje za tim danom da bi ga izvukao iz zaborava: i ono malo mora da bude večno, jer je sa-znatljivo.

Za nas važi samo estetsko merilo: ono veliko ima pravo na istoriju, ali ne na ikoničku, već na jednu produktivnu, podsticaj-nu povesnu sliku. Grobove ostavljamo na miru, ali se laćamo več­no živog.

Omiljena tema vremena: velika dejstva najmanjeg. Istoričar-sko rovarenje ima kao celina, primerice, nešto veličanstveno: ono je poput oskudne vegetacije koja postepeno mrvi Alpe. Vidimo je­dan veliki nagon, ali koji raspolaže veličanstvenim brojem malog oruđa.

27

Tome bismo mogli protivstaviti: mala dejstva velikog!... na­ime, kada je ono zastupljeno preko pojedinaca. Teško je shvatiti, predaja često odumire, mržnja je naprotiv opšta, njena vrednost počiva na kvalitetu koji uvek ima malo poštovalaca.

Veliko deluje samo na veliko: tako se Agamemnonova pošta pomoću baklji prenosi samo s vrške na vršku.

U tome je zadatak jedne kulture, da se ono što je veliko u nekom narodu ne pojavljuje poput samotnika niti prognanika.

Stoga želimo da govorimo ono što osećamo: naš posao nije da čekamo da prigušeni odsjaj onoga što mi izgleda svetio prodre u doline. Konačno, velika dejstva najmanjih stvari zapravo su na­knadna dejstva velikih; one su zakotrljale lavinu. Sada imamo muke da je zadržimo.

KNJIGA O FILOZOFU 17

28

Istorijske i prirodne nauke bile su potrebne protiv srednjeg veka: znanje protiv verovanja. Protiv znanja sada jusmeravamo umetnost: povratak životu! Obuzdavanje nagona saznanja! Jača­nje moralnih i estetskih instinkata!

Ovo nam izgleda kao spašavanje nemačkog duba, pri čemu je on opet, sa svoje strane, spasilac!

Suština ovoga duha prispela nam je s muzikom. Sada razu-memo kako su Grci svoju kulturu učinili zavisnom od muzike.

2 9

Stvaranje neke religije sastojalo bi se u tome da neko probu­di veru za svoje mitsko zdanje podignuto u vakuumu, tj. da se odazove na jednu vanrednu potrebu. Posle Kritike čistoga uma, neverovatno je da se to ikada ponovo desi. Naprotiv, mogu da za­mislim sasvim novu vrstu filozofa-umetnika kadrog da u tu šuplji­nu postavi jedno umetničko delo od estetske vrednosti.

Na koji su se slobodno pesnički način ophodili Grci s njiho­vim bogovima!

Odveć smo zaseli na protivstavljenosti istorijske istine i ne­istine. Komično je verovati da hrišćanski mitovi moraju biti posve istorijski.

30

Dobrota i samilost su, srećom, nezavisne od pogubnosti i uspešnosti neke religije. Naprotiv, dobro delanje je sasvim odre­đeno religioznim imperativima. Daleko najveća masa dobrih, du­žnosti saglasnih dela nema nikakvu etičku vrednost, već je iznu­đena.

Praktička moralnost veoma trpi pri svakom slomu neke re­ligije. Izgleda da je metafizika kazne i nagrade neophodna.

Kad bi se mogli stvoriti moralni običaji, moćni moralni obi­čaji! Time bi se obezbedila i moralnost.

18 Fridrib Niče

Moralni običaji, ali obrazovani prednjačenjem pojedinih moćnih ličnosti.

Ne računam na dobrotu probuđenu u masi posrednika, ali oni bi se svakako mogli dovesti do moralnih običaja, do dužnosti uprkos tradiciji.

Kada bi čovečanstvo ono što je do sada upotrebljavalo za gradnju crkava, upotrebilo za obrazovanje i škole, kada bi ono što je dosad na teologiju sada usmerilo na intelekt!

31

Problem kulture retko je bio tačno shvaćen. Njen cilj nije najveća mogućna sreća nekog naroda niti nesputani razvoj svih njegovih darova, već ona u tačnoj srazmeri sebi pokazuje ta raz-vića. Njen cilj stremi preko zemne sreće: stvaranje velikih dela je njen cilj.

U svim nagonima koji su odlikovali Grke pokazuje se jedno povezujuće jedinstvo: nazovimo ga helenska volja. Svaki od tih instinkata pokušava da sam postoji do beskraja. Počev od njih, stari filozofi pokušavali su da konstruišu svet.

Kultura jednog naroda očituje se u objedinjavajućem pove­zivanju nagona toga naroda: filozofija ovladava nagonom sazna­nja, umetnost nagonom za oblike i ekstazom, agdpe - erosom, itd.

Saznanje izoluje: stariji filozofi predstavljaju izolovano ono što grčka umetnost omogućava da se pojavi zajedno.

Sadržaj umetnosti združuje se sa sadržajem stare filozofije, ali kao filozofiju vidimo korišćene izolovane sastojke umetnosti da bi se ovladalo nagonom saznanja. To se mora i može pokaza­ti i kod Italijana: individualizam u životu i umetnosti.

32

Grci kao otkrivaoci, putnici i kolonizatori. Oni razumevaju učeći: ogromna snaga usvajanja. Naše doba ne treba da veruje da stoji na tako visokom stupnju na kojem je bio njihov nagon zna­nja: samo je kod Grka sve postajalo život! Kod nas to ostaje na saznanju!

KNJIGA O FILOZOFU 19

Ako je reč o vrednosti saznanja, s druge strane neka lepa varljivost, ako se u nju veruje, ima sasvim istu vrednost kao i sa­znanje, zapaža se onda da su životu potrebne iluzije, tj. neistine držati za istine. Životu je potrebno verovanje u istinu, ali se onda zadovoljava iluzijom, tj. „istine" se posvedočavaju njihovim dej-stvima, dokazima po snazi, ne logičkim dokazima. Istinito i delo-tvorno važi kao istovetno, i ovde se priklanja pred silom. - Kako onda uopšte dolazi do izvođenja logičke demonstracije? U suko­bu „istine" sa „istinom", one traže savez s refleksijom. Svako stvarno stremljenje istini na svet dolazi kroz borbu za neko sveto ubedenje: kroz pdthos borenja: inače čovek nema nikakvog inte­resa za logičko poreklo.

33

Kako se odnosi filozofski genij prema umetnosti? Iz direkt­nog odnošenja malo toga ima da se nauči. Moramo da pitamo: šta je u njegovoj filozofiji umetnosti? Umetničko delo? Šta ostaje ako je njegov sistem poništen kao nauka? Ali, upravo ono što ostaje mora biti ono što obuzdava nagon znanja, dakle ono u če­mu je umetničko. Zašto je potrebno takvo obuzdavanje? Jer, po-smatrano naučno, iluzija je, neistina, ona koja obmanjuje nagon saznanja i zadovoljava ga samo privremeno. Vrednost filozofije u tom zadovoljavanju ne počiva u sferi saznanja, već u sferi života: volja za egzistencijom koristi filozofiju u svrhu jednog višeg obli­ka egzistencije.

Nemogućno je okrenuti umetnost i filozofiju protiv volje: sam je moral takođe u njenoj službi. Svevladavina volje. Jedan od najistančanijih oblika egzistencije, relativna nirvana.

34

Lepota i veličanstvenost jedne konstrukcije sveta (alias filo­zofije) odlučuje sada o njenoj vrednosti - tj. ona se prosuđuje kao umetnost. Njen oblik će se verovatno preinačiti! Strogo matema­tičko formulisanje (kao kod Spinoze), koje je na Getea učinilo to-

18 Fridrib Niče

Moralni običaji, ali obrazovani prednjačenjem pojedinih moćnih ličnosti.

Ne računam na dobrotu probuđenu u masi posrednika, ali oni bi se svakako mogli dovesti do moralnih običaja, do dužnosti uprkos tradiciji.

Kada bi čovečanstvo ono što je do sada upotrebljavalo za gradnju crkava, upotrebilo za obrazovanje i škole, kada bi ono što je dosad na teologiju sada usmerilo na intelekt!

31

Problem kulture retko je bio tačno shvaćen. Njen cilj nije najveća mogućna sreća nekog naroda niti nesputani razvoj svih njegovih darova, već ona u tačnoj srazmeri sebi pokazuje ta raz-vića. Njen cilj stremi preko zemne sreće: stvaranje velikih dela je njen cilj.

U svim nagonima koji su odlikovali Grke pokazuje se jedno povezujuće jedinstvo: nazovimo ga helenska volja. Svaki od tih instinkata pokušava da sam postoji do beskraja. Počev od njih, stari filozofi pokušavali su da konstruišu svet.

Kultura jednog naroda očituje se u objedinjavajućem pove­zivanju nagona toga naroda: filozofija ovladava nagonom sazna­nja, umetnost nagonom za oblike i ekstazom, agdpe - erosom, itd.

Saznanje izoluje: stariji filozofi predstavljaju izolovano ono što grčka umetnost omogućava da se pojavi zajedno.

Sadržaj umetnosti združuje se sa sadržajem stare filozofije, ali kao filozofiju vidimo korišćene izolovane sastojke umetnosti da bi se ovladalo nagonom saznanja. To se mora i može pokaza­ti i kod Italijana: individualizam u životu i umetnosti.

32

Grci kao otkrivaoci, putnici i kolonizatori. Oni razumevaju učeći: ogromna snaga usvajanja. Naše doba ne treba da veruje da stoji na tako visokom stupnju na kojem je bio njihov nagon zna­nja: samo je kod Grka sve postajalo život! Kod nas to ostaje na saznanju!

KNJIGA O FILOZOFU 19

Ako je reč o vrednosti saznanja, s druge strane neka lepa varljivost, ako se u nju veruje, ima sasvim istu vrednost kao i sa­znanje, zapaža se onda da su životu potrebne iluzije, tj. neistine držati za istine. Životu je potrebno verovanje u istinu, ali se onda zadovoljava iluzijom, tj. „istine" se posvedočavaju njihovim dej-stvima, dokazima po snazi, ne logičkim dokazima. Istinito i delo-tvorno važi kao istovetno, i ovde se priklanja pred silom. - Kako onda uopšte dolazi do izvođenja logičke demonstracije? U suko­bu „istine" sa „istinom", one traže savez s refleksijom. Svako stvarno stremljenje istini na svet dolazi kroz borbu za neko sveto ubedenje: kroz pdthos borenja: inače čovek nema nikakvog inte­resa za logičko poreklo.

33

Kako se odnosi filozofski genij prema umetnosti? Iz direkt­nog odnošenja malo toga ima da se nauči. Moramo da pitamo: šta je u njegovoj filozofiji umetnosti? Umetničko delo? Šta ostaje ako je njegov sistem poništen kao nauka? Ali, upravo ono što ostaje mora biti ono što obuzdava nagon znanja, dakle ono u če­mu je umetničko. Zašto je potrebno takvo obuzdavanje? Jer, po-smatrano naučno, iluzija je, neistina, ona koja obmanjuje nagon saznanja i zadovoljava ga samo privremeno. Vrednost filozofije u tom zadovoljavanju ne počiva u sferi saznanja, već u sferi života: volja za egzistencijom koristi filozofiju u svrhu jednog višeg obli­ka egzistencije.

Nemogućno je okrenuti umetnost i filozofiju protiv volje: sam je moral takođe u njenoj službi. Svevladavina volje. Jedan od najistančanijih oblika egzistencije, relativna nirvana.

34

Lepota i veličanstvenost jedne konstrukcije sveta (alias filo­zofije) odlučuje sada o njenoj vrednosti - tj. ona se prosuđuje kao umetnost. Njen oblik će se verovatno preinačiti! Strogo matema­tičko formulisanje (kao kod Spinoze), koje je na Getea učinilo to-

20 Fridrih Niče

liki utisak spokojstva, ima neko pravo još samo upravo kao estet­sko sredstvo izražavanja.

35

Valja utvrditi stav: mi živimo samo zahvaljujući iluzijama — naša svest češe se o površinu. Mnogo je toga skriveno pred našim pogledom. Ne treba se plašiti ni da je čovek sebe sasvim spoznao, da u svakom trenu prozire sve zakone polužnih snaga, mehanike, sve formule neimarstva, hernije, koje su mu potrebne za život. Pa ipak, mogućno je da shema svega bude spoznata. To ništa ne me-nja u našem životu. Za njega su to samo formule apsolutno nesa-znatljivih snaga.

36

Svakako, zahvaljujući površnosti našeg intelekta, mi živimo u neprestanoj iluziji. To će reći da nam je, da bismo živeli, u sva­kom trenutku potrebna umetnost. Naše oko nas zadržava na ob­licima. Ali, ako smo mi sami oni koji postepeno odgajaju to oko, onda vidimo da u nama samima vlada jedna umetnička snaga. Vi­dimo, dakle, u samoj prirodi mehanizme protiv apsolutnog zna­nja: filozof saznaje jezik prirode i veli: „potrebna nam je umet­nost" i „potreban nam je samo deo znanja".

37

Svaka vrsta kulture počinje od toga da je izvesna količina stvari zastrvena. Napredak čoveka zavisi od te zastrvenosti - ži­vot u čistoj i plemenitoj sferi i isključivanje prostih nadražaja. Borba protiv „čulnosti" pomoću vrline bitno je estetske vrste. Ka­da velike pojedince uzimamo za zvezde vodilje, mnogo toga na njima prepokrivamo velom, skrivamo sve okolnosti i slučajnosti koje čine mogućnim njihov nastanak, izolujemo ih od nas da bi­smo ih poštovali. Svaka religija obuhvata sličan element: ljudi pod božjom zaštitom, kao nešto beskrajno važno. Da, svaka eti-

KNJIGA 0 FILOZOFU 21

ka počinje od toga da pojedinačni individuum uzimamo kao bes­krajno važan - drukčije nego priroda koja postupa surovo i kao igrajući se. Ako smo bolji i plemenitiji, to dugujemo izolujućim iluzijama!

Prirodnoj nauci se sada protivstavlja apsolutno prirodna istina: vrhunska fiziologija shvatiće, dakako, umetničke snage već u našem postajanju, i ne samo u postajanju čoveka, već i životi­nja. Ona će reći da sa organskim počinje i umetničko.

I hemijske preobražaje u neorganskoj prirodi valja možda nazvati umetničkim procesima, mimičkim ulogama koje igra izve­sna snaga: ali postoji toga mnogo više (!) što ona može da igra.

38

Velika je nedoumica da li je filozofija jedna umetnost ili ne­ka od nauka. Umetnost je po svojim ciljevima i produkciji. Ali joj je sredstvo, predstavljanje u pojmovima, zajedničko s naukom. Jedan je oblik pesničke umetnosti. - Ne treba je razvrstavati; otu­da moramo otkriti i okarakterisati novi species.

Prirodopis filozofa. - Filozof saznaje stvarajući i stvara sa-znajući. On ne raste, filozofija se, mislim, ne razvija poput drugih nauka, čak i ako negde poneko područje filozofa prelazi postepe­no u ruke nauke. Heraklit nikada neće ostariti. To je pesništvo iz­van granica iskustva, nastavak mitskog nagona; i bitno u slikama. Matematičko predstavljanje ne pripada suštini filozofije.

Premašenje znanja pomoću mitotvornih snaga. Kant je zna­čajan - znanje i verovanje! Najunutarnjije srodstvo filozofa i ute­meljivača religije.

Posebni problem: razglobljavanje filozofskih sistema! To je nečuveno kako za nauku tako i za umetnost! Slično je s religija­ma: to je značajno i karakteristično.

39

Naš razum je površinska snaga, površinski je. To se naziva i „subjektivan". On saznaje pomoću pojmova, tj. naše mišljenje je

20 Fridrih Niče

liki utisak spokojstva, ima neko pravo još samo upravo kao estet­sko sredstvo izražavanja.

35

Valja utvrditi stav: mi živimo samo zahvaljujući iluzijama — naša svest češe se o površinu. Mnogo je toga skriveno pred našim pogledom. Ne treba se plašiti ni da je čovek sebe sasvim spoznao, da u svakom trenu prozire sve zakone polužnih snaga, mehanike, sve formule neimarstva, hernije, koje su mu potrebne za život. Pa ipak, mogućno je da shema svega bude spoznata. To ništa ne me-nja u našem životu. Za njega su to samo formule apsolutno nesa-znatljivih snaga.

36

Svakako, zahvaljujući površnosti našeg intelekta, mi živimo u neprestanoj iluziji. To će reći da nam je, da bismo živeli, u sva­kom trenutku potrebna umetnost. Naše oko nas zadržava na ob­licima. Ali, ako smo mi sami oni koji postepeno odgajaju to oko, onda vidimo da u nama samima vlada jedna umetnička snaga. Vi­dimo, dakle, u samoj prirodi mehanizme protiv apsolutnog zna­nja: filozof saznaje jezik prirode i veli: „potrebna nam je umet­nost" i „potreban nam je samo deo znanja".

37

Svaka vrsta kulture počinje od toga da je izvesna količina stvari zastrvena. Napredak čoveka zavisi od te zastrvenosti - ži­vot u čistoj i plemenitoj sferi i isključivanje prostih nadražaja. Borba protiv „čulnosti" pomoću vrline bitno je estetske vrste. Ka­da velike pojedince uzimamo za zvezde vodilje, mnogo toga na njima prepokrivamo velom, skrivamo sve okolnosti i slučajnosti koje čine mogućnim njihov nastanak, izolujemo ih od nas da bi­smo ih poštovali. Svaka religija obuhvata sličan element: ljudi pod božjom zaštitom, kao nešto beskrajno važno. Da, svaka eti-

KNJIGA 0 FILOZOFU 21

ka počinje od toga da pojedinačni individuum uzimamo kao bes­krajno važan - drukčije nego priroda koja postupa surovo i kao igrajući se. Ako smo bolji i plemenitiji, to dugujemo izolujućim iluzijama!

Prirodnoj nauci se sada protivstavlja apsolutno prirodna istina: vrhunska fiziologija shvatiće, dakako, umetničke snage već u našem postajanju, i ne samo u postajanju čoveka, već i životi­nja. Ona će reći da sa organskim počinje i umetničko.

I hemijske preobražaje u neorganskoj prirodi valja možda nazvati umetničkim procesima, mimičkim ulogama koje igra izve­sna snaga: ali postoji toga mnogo više (!) što ona može da igra.

38

Velika je nedoumica da li je filozofija jedna umetnost ili ne­ka od nauka. Umetnost je po svojim ciljevima i produkciji. Ali joj je sredstvo, predstavljanje u pojmovima, zajedničko s naukom. Jedan je oblik pesničke umetnosti. - Ne treba je razvrstavati; otu­da moramo otkriti i okarakterisati novi species.

Prirodopis filozofa. - Filozof saznaje stvarajući i stvara sa-znajući. On ne raste, filozofija se, mislim, ne razvija poput drugih nauka, čak i ako negde poneko područje filozofa prelazi postepe­no u ruke nauke. Heraklit nikada neće ostariti. To je pesništvo iz­van granica iskustva, nastavak mitskog nagona; i bitno u slikama. Matematičko predstavljanje ne pripada suštini filozofije.

Premašenje znanja pomoću mitotvornih snaga. Kant je zna­čajan - znanje i verovanje! Najunutarnjije srodstvo filozofa i ute­meljivača religije.

Posebni problem: razglobljavanje filozofskih sistema! To je nečuveno kako za nauku tako i za umetnost! Slično je s religija­ma: to je značajno i karakteristično.

39

Naš razum je površinska snaga, površinski je. To se naziva i „subjektivan". On saznaje pomoću pojmova, tj. naše mišljenje je

22 Fridrib Niče

razvrstavanje, imenovanje. Dakle, nešto što upućuje na čovekovu prozivoljnost i ne zahteva samu stvar. Jedino računajući i jedino u prostornim oblicima ima neko apsolutno saznanje, tj. poslednje granice svega saznatljivog jesu kvantiteti. On ne razume nijedan kvalitet, nego samo kvantitet.

Sta može da bude svrha takve površinske snage? Pojmu od­govara najpre slika; slike su iskonske misli, tj. površine stvari sa­žete u ogledalu oka.

Slika je jedno, računska operacija drugo. Slike u ljudskom oku! To vlada celim ljudskim bićem: sta­

novište oka! Subjekt! Uho čuje zvuk! Jedna sasvim druga, čude­sna koncepcija istoga sveta.

Umetnost počiva na netačnosti vida. Kod uha takođe nalazimo netačnost, u ritmu, muzičkoj tem­

peraturi itd. I na tome počiva umetnost.

40

Izvesna snaga u nama omogućava nam da intenzivnije opa­žamo velike crte na ogledalnoj slici i opet je u pitanju jedna sna­ga koja ističe isti ritam s one strane stvarne netačnosti. To mora da bude umetnička snaga, jer ona stvara. Njeno glavno sredstvo je ispuštanje, previđanje i prečuvenje. Dakle, antinaučna, jer ne­ma jednako interesovanje za sve opaženo.

Reč sadrži jednu sliku, od koje potiče pojam. Mišljenje ra­čuna, dakle, sa umetničkim veličinama.

Svako razvrstavanje je pokušaj da se dopre do slike. Prema svakom istinskom bivstvovanju odnosimo se površinski,

govorimo jezik simbola, slike; zatim joj pridodajemo nešto sa umet-ničkom snagom, pojačavamo glavne, zaboravljamo sporedne crte.

41

Apologija umetnosti. - Naš javni, državni i društveni život upućuje na ravnotežu egoizma: rešenje pitanja kako se postiže tr-peljiva egzistencija, bez ikakve snage ljubavi, naprosto na osnovu razboritosti u pristrasnim egoizmima.

KNJIGA O FILOZOFU 23

Naše doba mrzi umetnost, kao i religiju. Ono ne želi da se nagodi ni sa upućivanjem na onostranost niti sa upućivanjem na prosvetljenost sveta umetnosti. Ono to drži za nekorisnu „poezi­ju", zabavu i si. Naši „pesnici" su prema tom kroju. No, umet­nost kao strahotna zbilja! Nova metafizika kao strahotna zbilja! Želimo da za vas svet pretočimo u slike od kojih ćete se naježiti. To je u našim rukama! Zapušite li uši, vaše oči će videti naš mit. Naše kletve će vas presresti!

Nauka mora sada da pokaže svoju korisnost! Postala je hra­niteljica, u službi egoizma: država i društvo uzele su je pod svoje da bi je iskorišćavale za svoje ciljeve.

Normalno stanje je rat: mir zaključujemo samo na određe­no vreme.

42

Potrebno je znati kako su Grci filozofirali u doba svoje umet­nosti. Sokratske škole zasedale su usred jednoga mora lepote - ko­liko je to uticalo na njih? Na umetnost je neizmerno trošeno. Pre­ma tome su se sokratovci ponašali ili neprijateljski ili teorijski.

Kod starijih filozofa, naprotiv, vlada delimično sličan nagon poput onoga koji je stvorio tragediju.

43

Pojam filozofija i njegovi tipovi. - Sta je zajedničko za sve? Ili je proizašao iz svoje kulture ili je neprijateljski raspolo­

žen prema njoj. Posmatrač je poput likovnog umetnika, saosećajan poput

religioznog čoveka, kauzalno logičan poput čoveka nauke: sve to­nove sveta pokušava da zglasi u sebi i to saglasje prevede iz sebe u pojmove. Nadimanje do makrokosmosa i praćeno misaonim posmatranjem - poput glumca ili dramskog pesnika koji se menja zadržavajući pri tome svesnost da se projektuje u spoljašnje. Di­jalektičko mišljenje koje poput tuša prska odozgo^

Uzorni Platon: zanesenjak dijalektike, tj. takvog promišljanja.

22 Fridrib Niče

razvrstavanje, imenovanje. Dakle, nešto što upućuje na čovekovu prozivoljnost i ne zahteva samu stvar. Jedino računajući i jedino u prostornim oblicima ima neko apsolutno saznanje, tj. poslednje granice svega saznatljivog jesu kvantiteti. On ne razume nijedan kvalitet, nego samo kvantitet.

Sta može da bude svrha takve površinske snage? Pojmu od­govara najpre slika; slike su iskonske misli, tj. površine stvari sa­žete u ogledalu oka.

Slika je jedno, računska operacija drugo. Slike u ljudskom oku! To vlada celim ljudskim bićem: sta­

novište oka! Subjekt! Uho čuje zvuk! Jedna sasvim druga, čude­sna koncepcija istoga sveta.

Umetnost počiva na netačnosti vida. Kod uha takođe nalazimo netačnost, u ritmu, muzičkoj tem­

peraturi itd. I na tome počiva umetnost.

40

Izvesna snaga u nama omogućava nam da intenzivnije opa­žamo velike crte na ogledalnoj slici i opet je u pitanju jedna sna­ga koja ističe isti ritam s one strane stvarne netačnosti. To mora da bude umetnička snaga, jer ona stvara. Njeno glavno sredstvo je ispuštanje, previđanje i prečuvenje. Dakle, antinaučna, jer ne­ma jednako interesovanje za sve opaženo.

Reč sadrži jednu sliku, od koje potiče pojam. Mišljenje ra­čuna, dakle, sa umetničkim veličinama.

Svako razvrstavanje je pokušaj da se dopre do slike. Prema svakom istinskom bivstvovanju odnosimo se površinski,

govorimo jezik simbola, slike; zatim joj pridodajemo nešto sa umet-ničkom snagom, pojačavamo glavne, zaboravljamo sporedne crte.

41

Apologija umetnosti. - Naš javni, državni i društveni život upućuje na ravnotežu egoizma: rešenje pitanja kako se postiže tr-peljiva egzistencija, bez ikakve snage ljubavi, naprosto na osnovu razboritosti u pristrasnim egoizmima.

KNJIGA O FILOZOFU 23

Naše doba mrzi umetnost, kao i religiju. Ono ne želi da se nagodi ni sa upućivanjem na onostranost niti sa upućivanjem na prosvetljenost sveta umetnosti. Ono to drži za nekorisnu „poezi­ju", zabavu i si. Naši „pesnici" su prema tom kroju. No, umet­nost kao strahotna zbilja! Nova metafizika kao strahotna zbilja! Želimo da za vas svet pretočimo u slike od kojih ćete se naježiti. To je u našim rukama! Zapušite li uši, vaše oči će videti naš mit. Naše kletve će vas presresti!

Nauka mora sada da pokaže svoju korisnost! Postala je hra­niteljica, u službi egoizma: država i društvo uzele su je pod svoje da bi je iskorišćavale za svoje ciljeve.

Normalno stanje je rat: mir zaključujemo samo na određe­no vreme.

42

Potrebno je znati kako su Grci filozofirali u doba svoje umet­nosti. Sokratske škole zasedale su usred jednoga mora lepote - ko­liko je to uticalo na njih? Na umetnost je neizmerno trošeno. Pre­ma tome su se sokratovci ponašali ili neprijateljski ili teorijski.

Kod starijih filozofa, naprotiv, vlada delimično sličan nagon poput onoga koji je stvorio tragediju.

43

Pojam filozofija i njegovi tipovi. - Sta je zajedničko za sve? Ili je proizašao iz svoje kulture ili je neprijateljski raspolo­

žen prema njoj. Posmatrač je poput likovnog umetnika, saosećajan poput

religioznog čoveka, kauzalno logičan poput čoveka nauke: sve to­nove sveta pokušava da zglasi u sebi i to saglasje prevede iz sebe u pojmove. Nadimanje do makrokosmosa i praćeno misaonim posmatranjem - poput glumca ili dramskog pesnika koji se menja zadržavajući pri tome svesnost da se projektuje u spoljašnje. Di­jalektičko mišljenje koje poput tuša prska odozgo^

Uzorni Platon: zanesenjak dijalektike, tj. takvog promišljanja.

24 Fridrih Niče

44

Filozofi. Prirodopis filozofa. Filozof pokraj naučnika i umetnika. Obuzdavanje nagona saznanja pomoću umetnosti, religio­

znog nagona jedinstva pomoću pojma. Naročito zbližavanje koncepcije i apstrakcije. Šta to znači za kulturu. Metafizika kao vakuum. Filozof budućnosti? On mora da postane vrhovni sud jedne

umetničke kulture, kao i služba bezbednosti od svih prekoračenja.

4 5

Filozofsko mišljenje treba razotkriti u okrilju svakog nauč­nog mišljenja: čak i ako je u pitanju samo nagađanje. Ono ispred-njačuje na lakim osloncima: za njim teško dahće razum tražeći bolje oslonce pošto ga mami nagoveštena čarobna slika. Beskraj­no brzi prelet velikih prostranstava! Da li je to samo veća brzina? Ne. To je zamah krilate uobrazilje, tj. skakanje s mogućnosti na mogućnost, koje su privremeno uzete za izvesnosti. Tu i tamo, od mogućnosti do izvesnosti i opet do mogućnosti.

Ali, šta je takva „mogućnost"? Pomisao, na primer, „to bi možda moglo". No kako dolazi ta pomisao? Ponekad slučajno, spolja: neko poređenje, otkriće neke analogije je izaziva. Tada na­stupa proširivanje. Uobrazilja se sastoji u brzom sagledanju slič­nosti. Refleksija zatim slaže pojam na pojam i proverava. Sličnost mora da bude zamenjena kauzalnošću.

Da li se onda „naučno" i „filozofsko" mišljenje razlikuje je­dino po dozi? Ili možda po područjima?

46

Ne postoji nikakva filozofija postrance, odvojena od nauke: i tu i tamo se misli na isti način. Činjenica da neko nedokazivo fi­lozofiranje ima vrednost više nego obično neka naučna postavka zasniva se na estetskoj vrednosti takvog filozofiranja, tj. na njego­voj lepoti i uzvišenosti. Ono je prisutno još kao umetničko delo,

KNJIGA 0 FILOZOFU 25

čak i ako se ne može pokazati kao naučna građevina. Ali, nije li isto i u slučaju naučnih stvari? - Drugim recima: ono što odluču­je nije čisti nagon saznanja, nego estetski nagon - neznatno doka­zana Heraklitova filozofija ima veću umetničku vrednost nego sve Aristotelove postavke.

Nagon saznanja je, dakle, obuzdan uobraziljom u kulturi nekog naroda. Pri tome je filozof ispunjen najvišim patbosom istine: vred­nost njegovog saznanja jamči mu istinu tog saznanja. Sva plodnost i sva podsticajna snaga povezane su s tim dalekosežnim pogledima.

47

Uobraziljna proizvodnja može se zapaziti u oku. Sličnost podstiče na najodvažnija razvijanja, ali i sasvim drukčiji odnosi podstiču, kontrast, i tako bez prestanka. U tome se vidi izvanred­na produktivnost intelekta. To je život u slikama.

48

Misleći moramo već imati ono što se traži, zahvaljujući uo­brazilji - tek onda refleksija može da prosuđuje. Ona to čini usa-glašavanjem sa uobičajenim i često proveravanim lancima.

Šta je zapravo „logično" u mišljenju i slikama? -Trezvenom čoveku je malo potrebna uobrazilja i ima je malo. U svakom slučaju, nešto od umetničkog je u tom proizvođe­

nju oblika s kojima onda nešto prodire u sećanje. Sečanje izdvaja taj oblik i time ga pojačava. Misliti, to je izdvajati.

U mozgu je mnogo više nizova slika nego što se prilikom mi­šljenja koristi: intelekt brzo bira slične slike: izabrana slika opet proizvodi čitavo obilje slika: intelekt pak ponovo bira jednu od njih, itd.

Svesno mišljenje je samo biranje među predstavama. Dug je put do apstrakcije.

1) Snaga, koja prozivodi obilje slika, 2) snaga, koja bira i naglašava ono slično.

Oni koje trese groznica izjednačavaju zidove i tapiserije; je­dino zdravi više vide u tapiserijama.

24 Fridrih Niče

44

Filozofi. Prirodopis filozofa. Filozof pokraj naučnika i umetnika. Obuzdavanje nagona saznanja pomoću umetnosti, religio­

znog nagona jedinstva pomoću pojma. Naročito zbližavanje koncepcije i apstrakcije. Šta to znači za kulturu. Metafizika kao vakuum. Filozof budućnosti? On mora da postane vrhovni sud jedne

umetničke kulture, kao i služba bezbednosti od svih prekoračenja.

4 5

Filozofsko mišljenje treba razotkriti u okrilju svakog nauč­nog mišljenja: čak i ako je u pitanju samo nagađanje. Ono ispred-njačuje na lakim osloncima: za njim teško dahće razum tražeći bolje oslonce pošto ga mami nagoveštena čarobna slika. Beskraj­no brzi prelet velikih prostranstava! Da li je to samo veća brzina? Ne. To je zamah krilate uobrazilje, tj. skakanje s mogućnosti na mogućnost, koje su privremeno uzete za izvesnosti. Tu i tamo, od mogućnosti do izvesnosti i opet do mogućnosti.

Ali, šta je takva „mogućnost"? Pomisao, na primer, „to bi možda moglo". No kako dolazi ta pomisao? Ponekad slučajno, spolja: neko poređenje, otkriće neke analogije je izaziva. Tada na­stupa proširivanje. Uobrazilja se sastoji u brzom sagledanju slič­nosti. Refleksija zatim slaže pojam na pojam i proverava. Sličnost mora da bude zamenjena kauzalnošću.

Da li se onda „naučno" i „filozofsko" mišljenje razlikuje je­dino po dozi? Ili možda po područjima?

46

Ne postoji nikakva filozofija postrance, odvojena od nauke: i tu i tamo se misli na isti način. Činjenica da neko nedokazivo fi­lozofiranje ima vrednost više nego obično neka naučna postavka zasniva se na estetskoj vrednosti takvog filozofiranja, tj. na njego­voj lepoti i uzvišenosti. Ono je prisutno još kao umetničko delo,

KNJIGA 0 FILOZOFU 25

čak i ako se ne može pokazati kao naučna građevina. Ali, nije li isto i u slučaju naučnih stvari? - Drugim recima: ono što odluču­je nije čisti nagon saznanja, nego estetski nagon - neznatno doka­zana Heraklitova filozofija ima veću umetničku vrednost nego sve Aristotelove postavke.

Nagon saznanja je, dakle, obuzdan uobraziljom u kulturi nekog naroda. Pri tome je filozof ispunjen najvišim patbosom istine: vred­nost njegovog saznanja jamči mu istinu tog saznanja. Sva plodnost i sva podsticajna snaga povezane su s tim dalekosežnim pogledima.

47

Uobraziljna proizvodnja može se zapaziti u oku. Sličnost podstiče na najodvažnija razvijanja, ali i sasvim drukčiji odnosi podstiču, kontrast, i tako bez prestanka. U tome se vidi izvanred­na produktivnost intelekta. To je život u slikama.

48

Misleći moramo već imati ono što se traži, zahvaljujući uo­brazilji - tek onda refleksija može da prosuđuje. Ona to čini usa-glašavanjem sa uobičajenim i često proveravanim lancima.

Šta je zapravo „logično" u mišljenju i slikama? -Trezvenom čoveku je malo potrebna uobrazilja i ima je malo. U svakom slučaju, nešto od umetničkog je u tom proizvođe­

nju oblika s kojima onda nešto prodire u sećanje. Sečanje izdvaja taj oblik i time ga pojačava. Misliti, to je izdvajati.

U mozgu je mnogo više nizova slika nego što se prilikom mi­šljenja koristi: intelekt brzo bira slične slike: izabrana slika opet proizvodi čitavo obilje slika: intelekt pak ponovo bira jednu od njih, itd.

Svesno mišljenje je samo biranje među predstavama. Dug je put do apstrakcije.

1) Snaga, koja prozivodi obilje slika, 2) snaga, koja bira i naglašava ono slično.

Oni koje trese groznica izjednačavaju zidove i tapiserije; je­dino zdravi više vide u tapiserijama.

26 Fridrih Niče

49

Dvostruka je umetnička snaga: ona koja proizvodi slike i ona koja ih bira.

Svet sna dokazuje da je to tačno: čovek tu ne nastavlja do apstrakcije, ili: slike koje mu struje u očima ne vode ga niti ga preobražavaju.

Ako se ta snaga pogleda izbliza, onda ni tu nema nikakvog umetničkog, posve slobodnog otkrivanja: bilo bi to nešto proiz­voljno, dakle nemogućno. Ali, kao što se najistančanija zračenja nervne aktivnosti, viđena na jednoj površi, odnose u obliku aku-stičkih Hladnijevih figura4 prema samom zvuku, tako se te slike odnose prema nervnoj aktivnosti koja deluje pod njima. Najpre-finjenije treperenje i podrhtavanje! Umetnički proces je fiziološki apsolutno određen i nužan. Svaka misao izgleda nam na površini kao proizvoljna, kao da je po našoj ćudi, a ne primećujemo bes­konačnu delatnost.

Misliti umetničko prvenstvo bez mozga snažna je antropo-patija: ali tako je i s voljom, moralom itd.

Žudnja je ipak samo jedan viši filozofski čin koji bi hteo da se rastereti i izvrši pritisak na mozak.

5 0

Rezultat: radi se samo o stupnjevima i kvantitetima: svi lju­di su umetnici, filozofi, naučnici itd.

Naše vrednovanje odnosi se na kvantitete, ne na kvalitete. Mi poštujemo ono što je veliko. Svakako, to je i ono nenormalno.

Jer, poštovanje prema velikim dejstvima maloga samo je iz-vesna začuđenost pred rezultatom i nesrazmerom najmanjih uzro-

4 E. F. F. Chladni (1756-1824), nemački fizičar, poznat osobito po svojim is­traživanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomoću vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti učestalost ta­lasa. Figure nastale od peska nazivaju se „Hladnijeve figure".

KNJIGA O FILOZOFU 27

ka. Tek zbrajajući mnogobrojna dejstva i gledajući na njih kao je­dinstvo, imamo utisak veličine, tj. pomoću tog jedinstva mi pro­izvodimo veličinu.

Covečanstvo, pak, razvija se samo zahvaljujući poštovanju prema retkom, velikom. Čak i ono što se samo zamišlja kao ret-ko, veliko, na primer čudo, ima takvo dejstvo. Užasavanje je naj­bolja strana čovečanstva.

Snivanje kao produžetak izabiranja vizuelnih slika. U područjima intelekta sve kvalitativno samo je kvantitativ­

no. Ka kvalitetima nas vodi pojam, reč.

5 1

Čovek možda ne može ništa da zaboravi. Operacija gleda­nja i saznavanja odveć je složena da bi je bilo mogućno iznova potpuno izbrisati; naime, svi oblici koje su jednom proizveli mo­zak i nervni sistem ponavljaju se od tog trena učestano. Ista ner-vna delatnost reprodukuje istu sliku.

52

Prava grada svakog saznavanja su najkrhkiji osećaji zado­voljstva i nezadovoljstva: prava tajna je na onoj površini na kojoj u zadovoljstvu i boli nervna delatnost ocrtava oblike: ono što je osećaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova proizvode nove osećaje.

Suština je osećaja zadovoljstva i nezadovoljstva da se izra­žava u adekvatnim pokretima. Time što ovi adekvatni pokreti po­novo izazivaju osećaj u drugim nervima, rada se osećaj slike.

Darvinizam ima pravo i u mišljenju u slikama: jača slika ra­zara slabiju.

Posve je bitno da mišljenje napreduje sa zadovoljstvom ili nezadovoljstvom: onaj kome to predstavlja teškoću, manje je pri­premljen za to i otuda ne stiže daleko - on se prisiljava, a u ovom području to ničemu ne koristi.

26 Fridrih Niče

49

Dvostruka je umetnička snaga: ona koja proizvodi slike i ona koja ih bira.

Svet sna dokazuje da je to tačno: čovek tu ne nastavlja do apstrakcije, ili: slike koje mu struje u očima ne vode ga niti ga preobražavaju.

Ako se ta snaga pogleda izbliza, onda ni tu nema nikakvog umetničkog, posve slobodnog otkrivanja: bilo bi to nešto proiz­voljno, dakle nemogućno. Ali, kao što se najistančanija zračenja nervne aktivnosti, viđena na jednoj površi, odnose u obliku aku-stičkih Hladnijevih figura4 prema samom zvuku, tako se te slike odnose prema nervnoj aktivnosti koja deluje pod njima. Najpre-finjenije treperenje i podrhtavanje! Umetnički proces je fiziološki apsolutno određen i nužan. Svaka misao izgleda nam na površini kao proizvoljna, kao da je po našoj ćudi, a ne primećujemo bes­konačnu delatnost.

Misliti umetničko prvenstvo bez mozga snažna je antropo-patija: ali tako je i s voljom, moralom itd.

Žudnja je ipak samo jedan viši filozofski čin koji bi hteo da se rastereti i izvrši pritisak na mozak.

5 0

Rezultat: radi se samo o stupnjevima i kvantitetima: svi lju­di su umetnici, filozofi, naučnici itd.

Naše vrednovanje odnosi se na kvantitete, ne na kvalitete. Mi poštujemo ono što je veliko. Svakako, to je i ono nenormalno.

Jer, poštovanje prema velikim dejstvima maloga samo je iz-vesna začuđenost pred rezultatom i nesrazmerom najmanjih uzro-

4 E. F. F. Chladni (1756-1824), nemački fizičar, poznat osobito po svojim is­traživanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomoću vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti učestalost ta­lasa. Figure nastale od peska nazivaju se „Hladnijeve figure".

KNJIGA O FILOZOFU 27

ka. Tek zbrajajući mnogobrojna dejstva i gledajući na njih kao je­dinstvo, imamo utisak veličine, tj. pomoću tog jedinstva mi pro­izvodimo veličinu.

Covečanstvo, pak, razvija se samo zahvaljujući poštovanju prema retkom, velikom. Čak i ono što se samo zamišlja kao ret-ko, veliko, na primer čudo, ima takvo dejstvo. Užasavanje je naj­bolja strana čovečanstva.

Snivanje kao produžetak izabiranja vizuelnih slika. U područjima intelekta sve kvalitativno samo je kvantitativ­

no. Ka kvalitetima nas vodi pojam, reč.

5 1

Čovek možda ne može ništa da zaboravi. Operacija gleda­nja i saznavanja odveć je složena da bi je bilo mogućno iznova potpuno izbrisati; naime, svi oblici koje su jednom proizveli mo­zak i nervni sistem ponavljaju se od tog trena učestano. Ista ner-vna delatnost reprodukuje istu sliku.

52

Prava grada svakog saznavanja su najkrhkiji osećaji zado­voljstva i nezadovoljstva: prava tajna je na onoj površini na kojoj u zadovoljstvu i boli nervna delatnost ocrtava oblike: ono što je osećaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova proizvode nove osećaje.

Suština je osećaja zadovoljstva i nezadovoljstva da se izra­žava u adekvatnim pokretima. Time što ovi adekvatni pokreti po­novo izazivaju osećaj u drugim nervima, rada se osećaj slike.

Darvinizam ima pravo i u mišljenju u slikama: jača slika ra­zara slabiju.

Posve je bitno da mišljenje napreduje sa zadovoljstvom ili nezadovoljstvom: onaj kome to predstavlja teškoću, manje je pri­premljen za to i otuda ne stiže daleko - on se prisiljava, a u ovom području to ničemu ne koristi.

28 Fridrib Niče

53

Ponekad se rezultat obogaćen skokovima pokazuje odmah, sa stanovišta njegovih konsekvencija, kao istinit i plodan.

Da li je neki genijalni istraživač voden nekom tačnom slut­njom? Da, on upravo vidi mogućnosti bez dovoljnih oslonaca, ali da to ipak drži za mogućno - svedoči o njegovoj genijalnosti. On veoma brzo prelazi preko onoga što je za njega otprilike dokazivo.

Pogrešna upotreba saznanja - u večnom ponavljanju ekspe­rimenta i zbiranja grade, dok se zaključak ispostavlja već na osno­vu manjeg broja pokazatelja. Tako je i u filologiji: u mnogim slu­čajevima je celovitost građe nešto nekorisno.

54

Ni moralno nema drugi izvor sem intelekta, ali sprežući la­nac slika deluje drukčije nego kod umetnika i mislioca: on tera na čin. Sasvim sigurno, osećaj sličnog, identifikovanje, nužna je pret­postavka. Zatim, spomen na sopstveni bol. Biti dobar značilo bi dakle: veoma lako i veoma brzo identifikovati. Reč je, dakle, o jednom preobražaju, nalik onom kod glumca.

Svaka čestitost i svako pravo potiču, naprotiv, od ravnoteže egoizama: uzajamno prihvatanje da sebi ne bismo štetili. Dakle, zbog razboritosti. U obliku čvrstih načela to onda izgleda drukči­je: karakterna čvrstina. Protivstavljanja ljubavi i prava: kulmina-ciona tačka žrtvovanja zbog sveta.

Predviđanje mogućnih osećaja nezadovoljstva određuje de-lanje čestitog čoveka: on empirijski poznaje posledice povrede bli­žnjeg, ali i povrede samog sebe. Naprotiv, hrišćanska etika je su­protna: ona počiva na identifikovanju samog sebe s bližnjim. Pre­ma njoj, činiti dobro drugima znači činiti dobro samom sebi, sa-učestvovati u boli drugih jednako je sopstvenoj boli. Ljubav je po­vezana sa željom za jedinstvom.

KNJIGA 0 FILOZOFU 29

55

Covek traži istinu i sprovodi je u moralnom saobraćanju s ljudima; na tome počiva sav zajednički život. Anticipiramo rdave posledice uzajamnog obmanjivanja. Odatle nastaje dužnost pre­ma istini. Epskom pripovedaču se dozvoljava laž, zato što se tu ne strahuje ni od kakvog štetnog dejstva. - Dakle, laž je dozvoljena tamo gde je prijatna: lepota i ljupkost laži, uz pretpostavku da ne šteti. Tako sveštenik zamišlja svoje bogove: laž opravdava njiho­vu uzvišenost. Izvanredno je teško dočarati sebi kao živo mitsko osećanje slobodne laži. Veliki grčki filozofi žive još potpuno u ozračju tog opravdavanja laži.

Laž je dozvoljena tamo gde se ništa istinito ne može znati. Svaki čovek noću sebi dopušta da se neprekidno obmanjuje. Težnju ka istini čovečanstvo je beskrajno sporo sticalo. Na­

še istorijsko osećanje nešto je sasvim novo u svetu. Bilo bi moguć­no da ono sasvim potisne umetnost.

Izricanje istine po svaku cenu je sokratski.

56

Istina i laž su fiziološke. Istina kao moralni zakon - dva izvora morala. Suština istine prosuđivana prema dejstvima. Dejstva zavode na prihvatanje nedokazanih „istina". U borbi takvih „istina", živih zahvaljujući snazi, pokazuje

se potreba za drukčijim putem. Bilo obasjavajući sve počev od njega, bilo dosežući ga počev od primera, pojava.

Čudesno otkriće logike. Postepeno pretezanje logičkih snaga i omeđavanje onoga što

je mogućno od znanja. Neprestana reakcija umetničkih snaga i ograničavanje na

ono što je dostojno da se zna (prosuđivano prema dejstvu).

28 Fridrib Niče

53

Ponekad se rezultat obogaćen skokovima pokazuje odmah, sa stanovišta njegovih konsekvencija, kao istinit i plodan.

Da li je neki genijalni istraživač voden nekom tačnom slut­njom? Da, on upravo vidi mogućnosti bez dovoljnih oslonaca, ali da to ipak drži za mogućno - svedoči o njegovoj genijalnosti. On veoma brzo prelazi preko onoga što je za njega otprilike dokazivo.

Pogrešna upotreba saznanja - u večnom ponavljanju ekspe­rimenta i zbiranja grade, dok se zaključak ispostavlja već na osno­vu manjeg broja pokazatelja. Tako je i u filologiji: u mnogim slu­čajevima je celovitost građe nešto nekorisno.

54

Ni moralno nema drugi izvor sem intelekta, ali sprežući la­nac slika deluje drukčije nego kod umetnika i mislioca: on tera na čin. Sasvim sigurno, osećaj sličnog, identifikovanje, nužna je pret­postavka. Zatim, spomen na sopstveni bol. Biti dobar značilo bi dakle: veoma lako i veoma brzo identifikovati. Reč je, dakle, o jednom preobražaju, nalik onom kod glumca.

Svaka čestitost i svako pravo potiču, naprotiv, od ravnoteže egoizama: uzajamno prihvatanje da sebi ne bismo štetili. Dakle, zbog razboritosti. U obliku čvrstih načela to onda izgleda drukči­je: karakterna čvrstina. Protivstavljanja ljubavi i prava: kulmina-ciona tačka žrtvovanja zbog sveta.

Predviđanje mogućnih osećaja nezadovoljstva određuje de-lanje čestitog čoveka: on empirijski poznaje posledice povrede bli­žnjeg, ali i povrede samog sebe. Naprotiv, hrišćanska etika je su­protna: ona počiva na identifikovanju samog sebe s bližnjim. Pre­ma njoj, činiti dobro drugima znači činiti dobro samom sebi, sa-učestvovati u boli drugih jednako je sopstvenoj boli. Ljubav je po­vezana sa željom za jedinstvom.

KNJIGA 0 FILOZOFU 29

55

Covek traži istinu i sprovodi je u moralnom saobraćanju s ljudima; na tome počiva sav zajednički život. Anticipiramo rdave posledice uzajamnog obmanjivanja. Odatle nastaje dužnost pre­ma istini. Epskom pripovedaču se dozvoljava laž, zato što se tu ne strahuje ni od kakvog štetnog dejstva. - Dakle, laž je dozvoljena tamo gde je prijatna: lepota i ljupkost laži, uz pretpostavku da ne šteti. Tako sveštenik zamišlja svoje bogove: laž opravdava njiho­vu uzvišenost. Izvanredno je teško dočarati sebi kao živo mitsko osećanje slobodne laži. Veliki grčki filozofi žive još potpuno u ozračju tog opravdavanja laži.

Laž je dozvoljena tamo gde se ništa istinito ne može znati. Svaki čovek noću sebi dopušta da se neprekidno obmanjuje. Težnju ka istini čovečanstvo je beskrajno sporo sticalo. Na­

še istorijsko osećanje nešto je sasvim novo u svetu. Bilo bi moguć­no da ono sasvim potisne umetnost.

Izricanje istine po svaku cenu je sokratski.

56

Istina i laž su fiziološke. Istina kao moralni zakon - dva izvora morala. Suština istine prosuđivana prema dejstvima. Dejstva zavode na prihvatanje nedokazanih „istina". U borbi takvih „istina", živih zahvaljujući snazi, pokazuje

se potreba za drukčijim putem. Bilo obasjavajući sve počev od njega, bilo dosežući ga počev od primera, pojava.

Čudesno otkriće logike. Postepeno pretezanje logičkih snaga i omeđavanje onoga što

je mogućno od znanja. Neprestana reakcija umetničkih snaga i ograničavanje na

ono što je dostojno da se zna (prosuđivano prema dejstvu).

30 Fridrih Niče

57

Borba u filozofu. Njegov univerzalni nagon prisiljava ga na slabašno mišljenje, neizmeran pathos istine, koju proizvodi širina njegovog stanovišta, prisiljava ga na saopstavanje a ovo, opet, na logiku.

S druge strane se proizvodi optimistička metafizika logike -trujući i krivotvoreći postupno sve. Kao jedina gospodarica, logi­ka vodi do laži: jer ona nije jedina gospodarica.

Drukčije osećanje istine potiče iz ljubavi, dokaz po snazi. Izricanje blagotvorne istine iz ljubavi: odnosi se na individu­

alno saznanje, koje pojedinac ne mora da saopšti, ali na šta ga obavezuje preobilna blaženost.

58

Biti posve istinoljubiv - divno, herojsko zadovoljstvo čove-ka u jednoj lažnoj prirodi! No, to je samo veoma relativno mo­gućno! To je tragično! To je tragični Kantov problem! Umetnost sada dobija jedno sasvim novo dostojanstvo. Nauke su, naprotiv, degradirane za jedan stepen.

Istinoljubivost umetnosti: jedina je ona sada čestita. Tako se opet vraćamo, dugim zaobilaznim putem, na pri­

rodno ponašanje (kod Grka). Pokazalo se nemogućnim izgraditi kulturu na znanju.

59

Koliko je etički snažan bio, stoičar pokazuje u tome da je prekršio svoje načelo u korist slobode volje.

Za teoriju morala: državnik često u politici anticipira potez svog protivnika i preduhitruje ga svojim: „ako ja to ne učinim, učiniće to on". Neka vrsta nužne odbrane kao političko načelo. Stanovište rata.

KNJIGA 0 FILOZOFU 31

60

Stari Grci bez normativne teologije: svako ima pravo da joj stvarajući dodaje i može da veruje u što god hoće.

Neizmerna masa filozofskog mišljenja kod Grka (s nastav­kom u vidu teologije tokom svih stoleća).

Velike logičke snage pokazuju se, na primer, u redosledu kulturnih sfera u pojedinim gradovima.

Neplastički orfičari u svojim fantazijama, ograničavajući se na alegoriju.

Bogovi stoičara bave se samo onim što je veliko, zanemaru­jući malo i pojedinačno.

61

Sopenhauer osporava delovanje moralne filozofije na mo­ralnosti: pa ni umetnik ne stvara prema pojmovima! Istina, svaki čovek je već inteligibilno biće (uslovljeno tokom niza naraštaja!). Ali, snažnije podstrekavanje određenih nadražaja deluje pojmovi­ma ipak tako što jača ove moralne snage. Ne obrazuje se ništa no­vo, ali stvaralačka energija se koncentriše na jednoj strani. Na pri­mer, kategorički imperativ veoma je ojačao nepristrasni osećaj za vrlinu.

I ovde vidimo da pojedinačni, izuzetno moralni čovek oča­rava podražavanjem. To je čar koju filozof treba da zagovara. Ono što je zakon za vrhunski uzorak mora progresivno da važi kao zakon uopšte, ma i kao samo međa za druge.

62

Proces svake religije, filozofije i nauke naspram sveta: on za­počinje s najgrubljim antropomorfizmima i nikada ne prestaje da se istančava.

Čak i zvezdani sistem posmatra čovek kao nešto što mu slu­ži ili je s njim u vezi.

U svojoj mitologiji, Grci su ćelu prirodu rastvorili u Grke. Prirodu su u neku ruku videli samo kao maskeradu i prerušava-

30 Fridrih Niče

57

Borba u filozofu. Njegov univerzalni nagon prisiljava ga na slabašno mišljenje, neizmeran pathos istine, koju proizvodi širina njegovog stanovišta, prisiljava ga na saopstavanje a ovo, opet, na logiku.

S druge strane se proizvodi optimistička metafizika logike -trujući i krivotvoreći postupno sve. Kao jedina gospodarica, logi­ka vodi do laži: jer ona nije jedina gospodarica.

Drukčije osećanje istine potiče iz ljubavi, dokaz po snazi. Izricanje blagotvorne istine iz ljubavi: odnosi se na individu­

alno saznanje, koje pojedinac ne mora da saopšti, ali na šta ga obavezuje preobilna blaženost.

58

Biti posve istinoljubiv - divno, herojsko zadovoljstvo čove-ka u jednoj lažnoj prirodi! No, to je samo veoma relativno mo­gućno! To je tragično! To je tragični Kantov problem! Umetnost sada dobija jedno sasvim novo dostojanstvo. Nauke su, naprotiv, degradirane za jedan stepen.

Istinoljubivost umetnosti: jedina je ona sada čestita. Tako se opet vraćamo, dugim zaobilaznim putem, na pri­

rodno ponašanje (kod Grka). Pokazalo se nemogućnim izgraditi kulturu na znanju.

59

Koliko je etički snažan bio, stoičar pokazuje u tome da je prekršio svoje načelo u korist slobode volje.

Za teoriju morala: državnik često u politici anticipira potez svog protivnika i preduhitruje ga svojim: „ako ja to ne učinim, učiniće to on". Neka vrsta nužne odbrane kao političko načelo. Stanovište rata.

KNJIGA 0 FILOZOFU 31

60

Stari Grci bez normativne teologije: svako ima pravo da joj stvarajući dodaje i može da veruje u što god hoće.

Neizmerna masa filozofskog mišljenja kod Grka (s nastav­kom u vidu teologije tokom svih stoleća).

Velike logičke snage pokazuju se, na primer, u redosledu kulturnih sfera u pojedinim gradovima.

Neplastički orfičari u svojim fantazijama, ograničavajući se na alegoriju.

Bogovi stoičara bave se samo onim što je veliko, zanemaru­jući malo i pojedinačno.

61

Sopenhauer osporava delovanje moralne filozofije na mo­ralnosti: pa ni umetnik ne stvara prema pojmovima! Istina, svaki čovek je već inteligibilno biće (uslovljeno tokom niza naraštaja!). Ali, snažnije podstrekavanje određenih nadražaja deluje pojmovi­ma ipak tako što jača ove moralne snage. Ne obrazuje se ništa no­vo, ali stvaralačka energija se koncentriše na jednoj strani. Na pri­mer, kategorički imperativ veoma je ojačao nepristrasni osećaj za vrlinu.

I ovde vidimo da pojedinačni, izuzetno moralni čovek oča­rava podražavanjem. To je čar koju filozof treba da zagovara. Ono što je zakon za vrhunski uzorak mora progresivno da važi kao zakon uopšte, ma i kao samo međa za druge.

62

Proces svake religije, filozofije i nauke naspram sveta: on za­počinje s najgrubljim antropomorfizmima i nikada ne prestaje da se istančava.

Čak i zvezdani sistem posmatra čovek kao nešto što mu slu­ži ili je s njim u vezi.

U svojoj mitologiji, Grci su ćelu prirodu rastvorili u Grke. Prirodu su u neku ruku videli samo kao maskeradu i prerušava-

32 Fridrib Niče

nje ljudi-bogova. Po tome su bili suprotnost svim realistima. Pro-tivstavljanje istine i pojave bilo je duboko u njima. Preobražaji su ono što ih specifikuje.

63

Da li se intuicija odnosi na pojmove vrste ili nezavršene ti­pove? Ali, pojam vrste zaostaje uvek daleko iza nekog dobrog pri-merka, tip savršenstva prebacuje stvarnost.

Etički antropomorfizmi. Anaksimandar: pravda. Heraklit: zakon. Empedokle: ljubav i mržnja.

Logički antropomorfizmi. Parmenid: samo bivstvovanje. Anaksagora: nous. Pitagora: sve je broj.

64

Svetska povest je najkraća kada je merimo prema značajnim filozofskim saznanjima i po strani ostavimo razdoblja koja ih ni­su podnosila. Kod Grka vidimo bodrost i stvaralačku snagu ka­kve ne srećemo nigde drugde: oni ispunjavaju najveće razdoblje, oni su doista proizveli sve tipove.

To su izumitelji logike. Nije li već jezik ukazao na čovekovu sposobnost da stvori

logiku? Sigurno, to je logička operacija i distinkcija dostojna ve­ličanja. No, jezik nije odjednom nastao, nego je logički ishod bes­krajno dugih razdoblja. Ovde valja podsetiti na rađanje instinka-ta: razvijali su se postupno.

Milenijumska duhovna delatnost nataložila se u jeziku.

65

Čovek otkriva tek veoma sporo koliko je beskrajno složen svet. Najpre ga zamišlja sasvim jednostavnim, to će reći površnim kao što je on sam.

KNJIGA O FILOZOFU 33

Polazi od sebe, najkasnijeg rezultata prirode, i sebi zamišlja snage, prasnage, onako kako mu dospevaju do svesti. Učinke naj­složenijih mehanizama, mehanizama mozga, uzima kao da su istovrsni s učincima prapočetka. Pošto taj složeni mehanizam za kratko vreme proizvodi nešto razumno, čovek pretpostavlja da svet egzistira tek odnedavno: tvorca to nije moglo da staje mno­go vremena, misli on.

On veruje da je rečju „instinkt" nešto objasnio i čak nesve-sna svrsishodna delanja prenosi na prapostojanje stvari.

Vreme, prostor i osećaj za kauzalnost izgleda da su bili dati s prvim osečajem.

Čovek poznaje svet onoliko koliko sebe poznaje: to jest, nje­gova dubina mu se raskriva u meri u kojoj se čudi sebi i svojoj slo­ženosti.

66

Staviti u osnovu sveta moralne, umetničke, religiozne potre­be, isto je toliko racionalno koliko staviti mehaničke, tj. mi ne po­znajemo ni udarac ni težinu. (?)

61

Mi ne poznajemo istinsku suštinu ni jedne jedine kauzalno-sti. Apsolutna skepsa: nužnost umetnosti i iluzije. Težinu možda treba objasniti kretanjem etera, koji se obrće zajedno s celim sun­čevim sistemom oko nekog ogromnog sazvežda.

68

Ne može se posvedočiti ni metafizičko ni etičko ni estetsko značenje egzistencije.

Poredak sveta, shvaćen kao suština sveta, rezultat je naj­mučniji i najsporiji užasnih evolucija - Heraklit!

69

Treba dokazati da su ove konstrukcije sveta antropomorfi­zmi: da, sve nauke, ako je Kant u pravu. Svakako, postoji ovde

32 Fridrib Niče

nje ljudi-bogova. Po tome su bili suprotnost svim realistima. Pro-tivstavljanje istine i pojave bilo je duboko u njima. Preobražaji su ono što ih specifikuje.

63

Da li se intuicija odnosi na pojmove vrste ili nezavršene ti­pove? Ali, pojam vrste zaostaje uvek daleko iza nekog dobrog pri-merka, tip savršenstva prebacuje stvarnost.

Etički antropomorfizmi. Anaksimandar: pravda. Heraklit: zakon. Empedokle: ljubav i mržnja.

Logički antropomorfizmi. Parmenid: samo bivstvovanje. Anaksagora: nous. Pitagora: sve je broj.

64

Svetska povest je najkraća kada je merimo prema značajnim filozofskim saznanjima i po strani ostavimo razdoblja koja ih ni­su podnosila. Kod Grka vidimo bodrost i stvaralačku snagu ka­kve ne srećemo nigde drugde: oni ispunjavaju najveće razdoblje, oni su doista proizveli sve tipove.

To su izumitelji logike. Nije li već jezik ukazao na čovekovu sposobnost da stvori

logiku? Sigurno, to je logička operacija i distinkcija dostojna ve­ličanja. No, jezik nije odjednom nastao, nego je logički ishod bes­krajno dugih razdoblja. Ovde valja podsetiti na rađanje instinka-ta: razvijali su se postupno.

Milenijumska duhovna delatnost nataložila se u jeziku.

65

Čovek otkriva tek veoma sporo koliko je beskrajno složen svet. Najpre ga zamišlja sasvim jednostavnim, to će reći površnim kao što je on sam.

KNJIGA O FILOZOFU 33

Polazi od sebe, najkasnijeg rezultata prirode, i sebi zamišlja snage, prasnage, onako kako mu dospevaju do svesti. Učinke naj­složenijih mehanizama, mehanizama mozga, uzima kao da su istovrsni s učincima prapočetka. Pošto taj složeni mehanizam za kratko vreme proizvodi nešto razumno, čovek pretpostavlja da svet egzistira tek odnedavno: tvorca to nije moglo da staje mno­go vremena, misli on.

On veruje da je rečju „instinkt" nešto objasnio i čak nesve-sna svrsishodna delanja prenosi na prapostojanje stvari.

Vreme, prostor i osećaj za kauzalnost izgleda da su bili dati s prvim osečajem.

Čovek poznaje svet onoliko koliko sebe poznaje: to jest, nje­gova dubina mu se raskriva u meri u kojoj se čudi sebi i svojoj slo­ženosti.

66

Staviti u osnovu sveta moralne, umetničke, religiozne potre­be, isto je toliko racionalno koliko staviti mehaničke, tj. mi ne po­znajemo ni udarac ni težinu. (?)

61

Mi ne poznajemo istinsku suštinu ni jedne jedine kauzalno-sti. Apsolutna skepsa: nužnost umetnosti i iluzije. Težinu možda treba objasniti kretanjem etera, koji se obrće zajedno s celim sun­čevim sistemom oko nekog ogromnog sazvežda.

68

Ne može se posvedočiti ni metafizičko ni etičko ni estetsko značenje egzistencije.

Poredak sveta, shvaćen kao suština sveta, rezultat je naj­mučniji i najsporiji užasnih evolucija - Heraklit!

69

Treba dokazati da su ove konstrukcije sveta antropomorfi­zmi: da, sve nauke, ako je Kant u pravu. Svakako, postoji ovde

34 Fridrih Niče

krug u zaključivanju: imaju li nauke pravo, tada ne stojimo na Kantovim načelima, u pravu li je Kant, tada nauke nisu u pravu.

Kantu se onda još uvek može prigovoriti da, prihvate li se i svi njegovi stavovi, ipak još opstaje neoštećena mogućnost da je svet takav kakav nam se pojavljuje. Lično gledano, ćela je ta po­zicija, uostalom, nekorisna: niko ne može da živi s tom skepsom.

Tu skepsu moramo da premašimo, moramo da je zaboravi­mo! Koliko toga ne bismo smeli da zaboravimo u ovome svetu! (Umetnost, idealni oblik, temperament.)

Ne u saznavanju, u stvaranju počiva naš spas! U najvišem prividu, u najplemenitijoj ponesenosti počiva naša veličina. Ako nas se svemir ne tiče, imamo pravo da ga preziremo.

70

Strašna usamljenost poslednjeg filozofa! Priroda ga okame-njuje, kraguji šestare nad njim. I usred prirode on vapi: daj zabo­rava! zaborava! - Ne, on pati kao titan - sve dok mu izmirenje ne bude ponuđeno u vrhunskoj tragičkoj umetnosti.

71

Promatrati „duh", proizvod mozga, kao natprirodan! Obo-gotvoravati ga čak, kakva budalaština!

Medu milionima iskvarenih svetova, konačno jedan mogu­ći svet! Pa i on se kvari! Ne bi bio prvi. ,

72

EDIP

Razgovor poslednjeg filozofa sa sobom.

Odlomak iz povesti potonjeg sveta. Poslednji filozof, tako sebe nazivam, jer sam poslednji čo-

vek. Sem mene, niko ne govori sa mnom, i moj glas dopire do me-

KNJIGA O FILOZOFU 35

ne kao glas umirućeg! S tobom, voljeni glasu, s tobom, posled-njim dahom spomena na svu ljudsku sreću, još mi samo časak ostavi da razgovaram, kroz tebe menjam svoju samotnost i obma­njujem se da sam s mnoštvom u ljubavi, jer moje srce odbija da poveruje da je ljubav mrtva, ne podnosi jezu najusamljenije sa-motnosti i prisiljava me da govorim kao da sam dvoje.

Čujem li te još, glasu moj? Sapućeš li i pri tom proklinješ? A ipak bi tvoja kletva trebalo drob ovoga sveta da razaspe! N o , on još živi i motri me jedino s još više sjaja i hladnoće svojih ne­milosrdnih zvezda, živi glup i šlep kao oduvek, a samo jedno umi­re, čovek.

Pa ipak! Još te čujem, voljeni glasu! Još neko, sem mene, po­slednjeg čoveka, umire u ovom svemiru: poslednji uzdah, tvoj uz­dah umire sa mnom, neiscrpni jad! jao! uzdahnut iz mene, posled­njeg od nesrećnika, Edipa.

73

Na savremenoj nemačkoj vidimo da je moguć procvat nau­ka u barbarizovanoj kulturi; čak ni korisnost nema ništa zajednič­ko s naukama (iako izgleda da i, u povlašćivanju hemijskih i pri-rodonaucnih zavoda, čisti hemičari mogu da postanu čuveni kao „kapaciteti").

Ona za sebe ima sopstveni životni eter. Neka kultura u opa­danju (poput aleksandrinske) i jedna nekultura (poput naše) ne či­ne je nemogućom. Staviše, saznavanje je dobra zamena za kulturu.

' 74

Jesu li doista, npr. u srednjem veku, pomračenja periodi zdra­vlja, kao što su to doba spavanja za intelektualni genij čoveka?

Ili su ta pomračenja rezultati neke više svrhe? Ako knjige imaju svoj fatum, onda se i propast neke knjige može smatrati za fatum koji dugujemo višoj svrsi.

34 Fridrih Niče

krug u zaključivanju: imaju li nauke pravo, tada ne stojimo na Kantovim načelima, u pravu li je Kant, tada nauke nisu u pravu.

Kantu se onda još uvek može prigovoriti da, prihvate li se i svi njegovi stavovi, ipak još opstaje neoštećena mogućnost da je svet takav kakav nam se pojavljuje. Lično gledano, ćela je ta po­zicija, uostalom, nekorisna: niko ne može da živi s tom skepsom.

Tu skepsu moramo da premašimo, moramo da je zaboravi­mo! Koliko toga ne bismo smeli da zaboravimo u ovome svetu! (Umetnost, idealni oblik, temperament.)

Ne u saznavanju, u stvaranju počiva naš spas! U najvišem prividu, u najplemenitijoj ponesenosti počiva naša veličina. Ako nas se svemir ne tiče, imamo pravo da ga preziremo.

70

Strašna usamljenost poslednjeg filozofa! Priroda ga okame-njuje, kraguji šestare nad njim. I usred prirode on vapi: daj zabo­rava! zaborava! - Ne, on pati kao titan - sve dok mu izmirenje ne bude ponuđeno u vrhunskoj tragičkoj umetnosti.

71

Promatrati „duh", proizvod mozga, kao natprirodan! Obo-gotvoravati ga čak, kakva budalaština!

Medu milionima iskvarenih svetova, konačno jedan mogu­ći svet! Pa i on se kvari! Ne bi bio prvi. ,

72

EDIP

Razgovor poslednjeg filozofa sa sobom.

Odlomak iz povesti potonjeg sveta. Poslednji filozof, tako sebe nazivam, jer sam poslednji čo-

vek. Sem mene, niko ne govori sa mnom, i moj glas dopire do me-

KNJIGA O FILOZOFU 35

ne kao glas umirućeg! S tobom, voljeni glasu, s tobom, posled-njim dahom spomena na svu ljudsku sreću, još mi samo časak ostavi da razgovaram, kroz tebe menjam svoju samotnost i obma­njujem se da sam s mnoštvom u ljubavi, jer moje srce odbija da poveruje da je ljubav mrtva, ne podnosi jezu najusamljenije sa-motnosti i prisiljava me da govorim kao da sam dvoje.

Čujem li te još, glasu moj? Sapućeš li i pri tom proklinješ? A ipak bi tvoja kletva trebalo drob ovoga sveta da razaspe! N o , on još živi i motri me jedino s još više sjaja i hladnoće svojih ne­milosrdnih zvezda, živi glup i šlep kao oduvek, a samo jedno umi­re, čovek.

Pa ipak! Još te čujem, voljeni glasu! Još neko, sem mene, po­slednjeg čoveka, umire u ovom svemiru: poslednji uzdah, tvoj uz­dah umire sa mnom, neiscrpni jad! jao! uzdahnut iz mene, posled­njeg od nesrećnika, Edipa.

73

Na savremenoj nemačkoj vidimo da je moguć procvat nau­ka u barbarizovanoj kulturi; čak ni korisnost nema ništa zajednič­ko s naukama (iako izgleda da i, u povlašćivanju hemijskih i pri-rodonaucnih zavoda, čisti hemičari mogu da postanu čuveni kao „kapaciteti").

Ona za sebe ima sopstveni životni eter. Neka kultura u opa­danju (poput aleksandrinske) i jedna nekultura (poput naše) ne či­ne je nemogućom. Staviše, saznavanje je dobra zamena za kulturu.

' 74

Jesu li doista, npr. u srednjem veku, pomračenja periodi zdra­vlja, kao što su to doba spavanja za intelektualni genij čoveka?

Ili su ta pomračenja rezultati neke više svrhe? Ako knjige imaju svoj fatum, onda se i propast neke knjige može smatrati za fatum koji dugujemo višoj svrsi.

36 Fridrih Niče

Svrbe nas dovode u zabunu.

75

Kod filozofa delatnost se produžava u obliku metafora. Stremljenja ka svejedinstvenoj vladavini. Svaka stvar teži neizmer-ljivom, individualni karakter je retko ukotvljen u prirodi, nego uvek seže dalje. Sporost ili brzina, najvećma je ljudsko pitanje. Baci li se pogled na stranu beskrajno malog, svako razviće je uvek beskrajno brzo.

76

Koliko se istina tiče ljudi! Najviši i najčistiji mogući život je u veri imati istinu. Vera u istinu je nužna čoveku.

Istina se pojavljuje kao socijalna potreba: preko izvesne me­tastaze, ona je potom primenjena na sve gde nije nužna.

Sve vrline rađaju se iz nuždi. S društvom započinje potreba za istinoljubivošću. Inače čovek živi u večnim prerušavanjima. Državotvorstvo pobuđuje istinoljubivost. -

Nagon ka saznanju ima moralni izvor.

77

Sećanje nema ničeg zajedničkog s nervima, s mozgom. Ono je prasvojstvo. Jer, čovek u sebi nosi sećanje svih ranijih pokole-nja. Slika sećanja je nešto veoma tvoračko i retko.

Isto se tako malo može govoriti o sećanju bez nedostatka ko­liko i o nekom apsolutno celishodnom delovanju prirodnih zakona.

78

Postoji li nesvesno zaključivanje? Zaključuje li materija? Ona oseća i bori se za svoje individualno bivstvovanje. „Volja" se najpre pokazuje u promeni, tj. postoji neka vrsta slobodne volje koja, zbog zadovoljstva i izbegavajući nezadovoljstvo, preobraža­va suštinu neke stvari. - Materija ima određeni broj kvaliteta ko­ji su protejski, koje ona - nakon zahvata u nju - naglašava, oja-

KNJIGA O FILOZOFU 37

čava, uspostavlja radi celine. Kvaliteti izgledaju da su samo odre­đene preobražene delatnosti jedne materije koja se aktivira prema srazmerama mase i broja.

79

Mi poznajemo samo jednu zbilju - misli. Kako? Ako bi to bila suština stvari? Ako bi sećanje i osećaj bili grada stvari?

80

Misao nam daje pojam o nekom sasvim novom obliku zbi­lje. On je sažet iz osećaja i sećanja.

Čovek bi u svetu sebe doista mogao da shvati kao nekog ko potiče iz sna i koji sam sebe istovremeno sanja.

81

Udarac, delovanje jednog na drugi atom, isto tako pretpo­stavlja osećaj. Nešto strano po sebi ne može da deluje na drugo.

Ne buđenje osećaja nego svesti u svetu jeste ono što izaziva teškoću. Ali, ipak je još objašnjivo ako sve ima osećaj.

Ako sve ima neki osećaj, tada imamo prožimanje najmanjih, većih i najvećih osećajnih centara. Te bismo veće ili manje kom­plekse osećaja mogli da nazovemo „volja".

Mi se teško rastavljamo od kvaliteta.

82

Osećaj, refleksni pokreti, veoma česti i nadovezujući se mu­njevito, postupno oživljavajući, proizvode operaciju zaključiva­nja, tj. osećanje kauzalnosti. Od osećaja za kauzalnost zavise pro­stor i vreme. Sećanje čuva u sebi refleksne pokrete.

Svest iskrsava sa osećanjem za kauzalnost, tj. sećanje je sta­rije nego svest. Na primer, kod mimoze imamo sećanje, ali ne i svest. Sećanje je kod biljke, prirodno, bez slike.

36 Fridrih Niče

Svrbe nas dovode u zabunu.

75

Kod filozofa delatnost se produžava u obliku metafora. Stremljenja ka svejedinstvenoj vladavini. Svaka stvar teži neizmer-ljivom, individualni karakter je retko ukotvljen u prirodi, nego uvek seže dalje. Sporost ili brzina, najvećma je ljudsko pitanje. Baci li se pogled na stranu beskrajno malog, svako razviće je uvek beskrajno brzo.

76

Koliko se istina tiče ljudi! Najviši i najčistiji mogući život je u veri imati istinu. Vera u istinu je nužna čoveku.

Istina se pojavljuje kao socijalna potreba: preko izvesne me­tastaze, ona je potom primenjena na sve gde nije nužna.

Sve vrline rađaju se iz nuždi. S društvom započinje potreba za istinoljubivošću. Inače čovek živi u večnim prerušavanjima. Državotvorstvo pobuđuje istinoljubivost. -

Nagon ka saznanju ima moralni izvor.

77

Sećanje nema ničeg zajedničkog s nervima, s mozgom. Ono je prasvojstvo. Jer, čovek u sebi nosi sećanje svih ranijih pokole-nja. Slika sećanja je nešto veoma tvoračko i retko.

Isto se tako malo može govoriti o sećanju bez nedostatka ko­liko i o nekom apsolutno celishodnom delovanju prirodnih zakona.

78

Postoji li nesvesno zaključivanje? Zaključuje li materija? Ona oseća i bori se za svoje individualno bivstvovanje. „Volja" se najpre pokazuje u promeni, tj. postoji neka vrsta slobodne volje koja, zbog zadovoljstva i izbegavajući nezadovoljstvo, preobraža­va suštinu neke stvari. - Materija ima određeni broj kvaliteta ko­ji su protejski, koje ona - nakon zahvata u nju - naglašava, oja-

KNJIGA O FILOZOFU 37

čava, uspostavlja radi celine. Kvaliteti izgledaju da su samo odre­đene preobražene delatnosti jedne materije koja se aktivira prema srazmerama mase i broja.

79

Mi poznajemo samo jednu zbilju - misli. Kako? Ako bi to bila suština stvari? Ako bi sećanje i osećaj bili grada stvari?

80

Misao nam daje pojam o nekom sasvim novom obliku zbi­lje. On je sažet iz osećaja i sećanja.

Čovek bi u svetu sebe doista mogao da shvati kao nekog ko potiče iz sna i koji sam sebe istovremeno sanja.

81

Udarac, delovanje jednog na drugi atom, isto tako pretpo­stavlja osećaj. Nešto strano po sebi ne može da deluje na drugo.

Ne buđenje osećaja nego svesti u svetu jeste ono što izaziva teškoću. Ali, ipak je još objašnjivo ako sve ima osećaj.

Ako sve ima neki osećaj, tada imamo prožimanje najmanjih, većih i najvećih osećajnih centara. Te bismo veće ili manje kom­plekse osećaja mogli da nazovemo „volja".

Mi se teško rastavljamo od kvaliteta.

82

Osećaj, refleksni pokreti, veoma česti i nadovezujući se mu­njevito, postupno oživljavajući, proizvode operaciju zaključiva­nja, tj. osećanje kauzalnosti. Od osećaja za kauzalnost zavise pro­stor i vreme. Sećanje čuva u sebi refleksne pokrete.

Svest iskrsava sa osećanjem za kauzalnost, tj. sećanje je sta­rije nego svest. Na primer, kod mimoze imamo sećanje, ali ne i svest. Sećanje je kod biljke, prirodno, bez slike.

38 Fridrih Niče

Ali, sećanje onda mora da pripada suštini osećaja, dakle da je prasvojstvo stvari. Pa onda je isti slučaj i s refleksnim pokretom.

Tako neprikosnovenost prirodnih zakona znači: osećaj i se­ćanje su u suštini stvari. Predmet je sećanja i osećaja da se, pri do­diru s drugom, neka materijalna supstanca odeljuje upravo tako. Ona je to nekad naučila, tj. delatnosti materijalnih supstanci su zakoni u postajanju. No, odeljivanje mora onda da bude dato po­sredstvom zadovoljstva i nezadovoljstva.

83

Ali, ako zadovoljstvo, nezadovoljstvo, osećaj, sećanje, re­fleksni pokret spadaju u suštinu materije, onda saznanje čoveka seže mnogo dublje u suštinu stvari.

Ćela se logika u prirodi tada svodi na neki sistem zadovolj­stva i nezadovoljstva. Svako juri za zadovoljstvom i beži od neza­dovoljstva; to su večni zakoni prirode.

84

Sve saznavanje je merenje po nekom merilu. Bez merila, tj. bez bilo kakvog ograničavanja, saznavanje ne postoji. U područ­ju intelektualnih oblika isto se događa kao kada pitam o vredno-sti saznavanja: moram da zauzmem ma kakvu poziciju koja je vi­ša ili je, barem, utvrđena da bi mogla da posluži kao merilo.

85

Svedemo li ćeli intelektualni svet na draž ili osečaj, tada je­dva da išta objašnjava ta uboga percepcija.

Postavka: sasvim je istinito da ne postoji saznanje bez ono­ga koji saznaje, niti subjekt bez objekata i objekt bez subjekta, ali to je najpovršnija trivijalnost.

86

O stvari po sebi ne možemo ništa reći, jer smo za sobom ostavili stanovište onoga ko saznaje, tj. onoga ko meri. Neki kva-

K N J I G A O F I L O Z O F U 3_9

litet egzistira za nas, tj. meren je po nama. Odstranimo li meru, šta je onda još kvalitet?

No, šta stvari jesu, može se pokazati jedino pomoću subjek-ta-merioca postavljenog pored njih. Njihova svojstva po sebi nas se ne tiču, ali utoliko one deluju na nas.

Sada valja pitati: kako je nastalo takvo biće merilac? I bilj­ka je biće merilac.

Opšti consensus ljudi o stvarima dokazuje potpunu istodob­nost njihovog perceptivnog aparata.

87

Za biljku je svet onakav i onakav - za nas je takav i takav. Uporedimo li obe perceptivne snage, tada naše shvatanje sveta va­ži za nas kao tačnije, tj. kao ono koje daleko više odgovara istini. No, čovek se razvijao sporo, i saznanje se još razvija, dakle slika sveta postaje sve istinitija i potpunija. Prirodno, to je samo odra­žavanje, koje biva sve jasnije. Ali, samo ogledalo nije ništa strano i nepripadajuće suštini stvari, nego je i ono nastajalo sporo poput suštine stvari. Uočavamo težnju da se ogledalo učini što adekvat-nije. Nauka nastavlja prirodni proces. Tako se stvari odražavaju na sve čistiji način: postupno oslobađanje od svega što je odveć antropomorfno. Za biljku je ćeli svet biljka, za nas je on čovek.

88

Tok filozofije: najpre se mislilo da su ljudi začetnici svih stva­ri - stvari su se postupno objašnjavale u analogiji s pojedinim ljud­skim svojstvima - najzad se dospelo do osećaja. Veliko pitanje: da li je osećaj pračinjenica sve materije? Privlačenje ili odbijanje?

89

Nagon za istorijskim saznanjem - njegov cilj je shvatiti čo­veka u postajanju, i isključiti tu svako čudo. Taj nagon zaklanja

38 Fridrih Niče

Ali, sećanje onda mora da pripada suštini osećaja, dakle da je prasvojstvo stvari. Pa onda je isti slučaj i s refleksnim pokretom.

Tako neprikosnovenost prirodnih zakona znači: osećaj i se­ćanje su u suštini stvari. Predmet je sećanja i osećaja da se, pri do­diru s drugom, neka materijalna supstanca odeljuje upravo tako. Ona je to nekad naučila, tj. delatnosti materijalnih supstanci su zakoni u postajanju. No, odeljivanje mora onda da bude dato po­sredstvom zadovoljstva i nezadovoljstva.

83

Ali, ako zadovoljstvo, nezadovoljstvo, osećaj, sećanje, re­fleksni pokret spadaju u suštinu materije, onda saznanje čoveka seže mnogo dublje u suštinu stvari.

Ćela se logika u prirodi tada svodi na neki sistem zadovolj­stva i nezadovoljstva. Svako juri za zadovoljstvom i beži od neza­dovoljstva; to su večni zakoni prirode.

84

Sve saznavanje je merenje po nekom merilu. Bez merila, tj. bez bilo kakvog ograničavanja, saznavanje ne postoji. U područ­ju intelektualnih oblika isto se događa kao kada pitam o vredno-sti saznavanja: moram da zauzmem ma kakvu poziciju koja je vi­ša ili je, barem, utvrđena da bi mogla da posluži kao merilo.

85

Svedemo li ćeli intelektualni svet na draž ili osečaj, tada je­dva da išta objašnjava ta uboga percepcija.

Postavka: sasvim je istinito da ne postoji saznanje bez ono­ga koji saznaje, niti subjekt bez objekata i objekt bez subjekta, ali to je najpovršnija trivijalnost.

86

O stvari po sebi ne možemo ništa reći, jer smo za sobom ostavili stanovište onoga ko saznaje, tj. onoga ko meri. Neki kva-

K N J I G A O F I L O Z O F U 3_9

litet egzistira za nas, tj. meren je po nama. Odstranimo li meru, šta je onda još kvalitet?

No, šta stvari jesu, može se pokazati jedino pomoću subjek-ta-merioca postavljenog pored njih. Njihova svojstva po sebi nas se ne tiču, ali utoliko one deluju na nas.

Sada valja pitati: kako je nastalo takvo biće merilac? I bilj­ka je biće merilac.

Opšti consensus ljudi o stvarima dokazuje potpunu istodob­nost njihovog perceptivnog aparata.

87

Za biljku je svet onakav i onakav - za nas je takav i takav. Uporedimo li obe perceptivne snage, tada naše shvatanje sveta va­ži za nas kao tačnije, tj. kao ono koje daleko više odgovara istini. No, čovek se razvijao sporo, i saznanje se još razvija, dakle slika sveta postaje sve istinitija i potpunija. Prirodno, to je samo odra­žavanje, koje biva sve jasnije. Ali, samo ogledalo nije ništa strano i nepripadajuće suštini stvari, nego je i ono nastajalo sporo poput suštine stvari. Uočavamo težnju da se ogledalo učini što adekvat-nije. Nauka nastavlja prirodni proces. Tako se stvari odražavaju na sve čistiji način: postupno oslobađanje od svega što je odveć antropomorfno. Za biljku je ćeli svet biljka, za nas je on čovek.

88

Tok filozofije: najpre se mislilo da su ljudi začetnici svih stva­ri - stvari su se postupno objašnjavale u analogiji s pojedinim ljud­skim svojstvima - najzad se dospelo do osećaja. Veliko pitanje: da li je osećaj pračinjenica sve materije? Privlačenje ili odbijanje?

89

Nagon za istorijskim saznanjem - njegov cilj je shvatiti čo­veka u postajanju, i isključiti tu svako čudo. Taj nagon zaklanja

40 Fridrib Niče

izuzetno snažni nagon za kulturom: saznavanje je čista raskoš, či­me savremena kultura ne biva ništa viša.

90

Gledati na filozofiju kao na astrologiju: naime, sudbinu sve­ta povezati sa sudbinom čoveka, tj. vrhunsku evoluciju čoveka razmatrati kao vrhunsku evoluciju sveta. Iz tog filozofskog nago­na sve nauke crpe svoju hranu. Covečanstvo uništava najpre reli­gije, zatim nauku.

91

I Kantovu teoriju saznanja čovek je odmah iskoristio za ve­ličanje čoveka: jedino u njemu svet ima realnost. Sa Svetom se u ljudskim glavama igra kao loptom. Zapravo, to znači samo: mi­sli se da postoji jedno umetničko delo i neki glupi čovek da bi ga razmatrao. Svakako, za tog glupaka ono egzistira kao cerebralni fenomen jedino ako je i on sam još umetnik i ustoličava oblike. Srčano bi se moglo tvrditi: izvan moga mozga to umetničko delo nema čak ni realnost.

Oblici intelekta nastali su, postepeno, iz materije. Po sebi je verovatno da su oni strogo adekvatni istini. Otkuda bi onda tre­balo da potekne aparat koji bi otkrio nešto novo?

92

Izgleda mi da je glavna sposobnost opažati oblik, to jest po­čivati na ogledalu. Prostor i vreme su samo merene, prema ritmu merene stvari.

93

Ne treba da bežite u metafiziku, već da se aktivno žrtvujete za kulturu u nastanku! Stoga sam bez ostatka protiv sanjalačkog idealizma.

KNJIGA O FILOZOFU 41

94

Sve znanje nastaje odvajanjem, razgraničavanjem, omeda-vanjem; nikakvo apsolutno znanje neke celine!

95

Zadovoljstvo i nezadovoljstvo kao univerzalni osećaji? Ne verujem.

Ali gde nastupaju umetničke snage? Sigurno u kristalu. Ob­razovanje oblika; ne treba li ipak tu pretpostaviti neko intuiraju-će biće?

96

Muzika kao suplement jezika: mnoge nadražaje i ćela na-dražajna stanja, koja jezik ne može da prikaže, dočarava muzika.

97

Nijedan oblik ne postoji u prirodi, jer ne postoji unutrašnje i spoljašnje.

Sva umetnost počiva na ogledalu oka.

98

Sigurno je da ljudsko čulno saznanje traga za lepotom, ono preinačava svet. Za čim žudimo loveći dugo? Hoćemo li da pre-vazidemo naša čula? Neprestano saznanje vodi do ružnog i mr­skog. - Biti zadovoljan umetnički intuiranim svetom!

Čim hoćemo da saznamo stvar po sebi, tada je ona upravo ovaj svet - saznavati je mogućno jedino kao odražavanje i samo-merenje prema nekom merilu (osećaj).

40 Fridrib Niče

izuzetno snažni nagon za kulturom: saznavanje je čista raskoš, či­me savremena kultura ne biva ništa viša.

90

Gledati na filozofiju kao na astrologiju: naime, sudbinu sve­ta povezati sa sudbinom čoveka, tj. vrhunsku evoluciju čoveka razmatrati kao vrhunsku evoluciju sveta. Iz tog filozofskog nago­na sve nauke crpe svoju hranu. Covečanstvo uništava najpre reli­gije, zatim nauku.

91

I Kantovu teoriju saznanja čovek je odmah iskoristio za ve­ličanje čoveka: jedino u njemu svet ima realnost. Sa Svetom se u ljudskim glavama igra kao loptom. Zapravo, to znači samo: mi­sli se da postoji jedno umetničko delo i neki glupi čovek da bi ga razmatrao. Svakako, za tog glupaka ono egzistira kao cerebralni fenomen jedino ako je i on sam još umetnik i ustoličava oblike. Srčano bi se moglo tvrditi: izvan moga mozga to umetničko delo nema čak ni realnost.

Oblici intelekta nastali su, postepeno, iz materije. Po sebi je verovatno da su oni strogo adekvatni istini. Otkuda bi onda tre­balo da potekne aparat koji bi otkrio nešto novo?

92

Izgleda mi da je glavna sposobnost opažati oblik, to jest po­čivati na ogledalu. Prostor i vreme su samo merene, prema ritmu merene stvari.

93

Ne treba da bežite u metafiziku, već da se aktivno žrtvujete za kulturu u nastanku! Stoga sam bez ostatka protiv sanjalačkog idealizma.

KNJIGA O FILOZOFU 41

94

Sve znanje nastaje odvajanjem, razgraničavanjem, omeda-vanjem; nikakvo apsolutno znanje neke celine!

95

Zadovoljstvo i nezadovoljstvo kao univerzalni osećaji? Ne verujem.

Ali gde nastupaju umetničke snage? Sigurno u kristalu. Ob­razovanje oblika; ne treba li ipak tu pretpostaviti neko intuiraju-će biće?

96

Muzika kao suplement jezika: mnoge nadražaje i ćela na-dražajna stanja, koja jezik ne može da prikaže, dočarava muzika.

97

Nijedan oblik ne postoji u prirodi, jer ne postoji unutrašnje i spoljašnje.

Sva umetnost počiva na ogledalu oka.

98

Sigurno je da ljudsko čulno saznanje traga za lepotom, ono preinačava svet. Za čim žudimo loveći dugo? Hoćemo li da pre-vazidemo naša čula? Neprestano saznanje vodi do ružnog i mr­skog. - Biti zadovoljan umetnički intuiranim svetom!

Čim hoćemo da saznamo stvar po sebi, tada je ona upravo ovaj svet - saznavati je mogućno jedino kao odražavanje i samo-merenje prema nekom merilu (osećaj).

42 Fridrih Niče

Mi znamo šta je svet: apsolutno i neuslovljeno saznanje je­ste hteti saznavati bez saznanja.

100

Takozvane nesvesne zaključke valja svesti na sveočuvajuče sećanje, koje nudi iskustva paralelne vrste i time već spoznaje po-sledice nekog delanja. To nije anticipacija učinka već osećanje: isti uzroci, isti učinci, proizvedeni zahvaljujući slici u sećanju.

101

Nesvesni zaključci podstiču moje razmišljanje: biće to onaj prelaz sa slike na sliku; poslednja dosegnuta slika deluje onda kao nadražaj i motiv. Nesvesno mišljenje mora se ispunjavati bez poj­mova: dakle, intuitivnim gestovima.

Ali, to je postupak zaključivanja kontemplativnog filozofa i umetnika. On čini isto ono što svako čini u fiziološkim ličnim na­gonima, prevodi na bezlični svet.

Ovo mišljenje u slikama nije unapred strogo logičke priro­de, ali je ipak više ili manje logičko. Filozof se onda trudi da na mesto slikovnog postavi pojmovno mišljenje. I instinkti izgleda da su takvo slikovno mišljenje, koje se, najposle, pretvara u najdraži motiv.

102

Odveć lako nam se dešava da Kantovu stvar po sebi pome-šamo sa istinskom suštinom stvari koju srećemo kod budista, tj. stvarnost pokazuje sasvim privid ili je neka pojava sasvim adekvat­na istini. Privid kao nebivstvovanje i pojava bivstvujućeg pomeša-ni su jedno s drugim. U vakuumu rastu sve moguće praznoverice.

103

Filozof uhvaćen u mreže jezika.

KNJIGA 0 FILOZOFU 43

104

Hoću da ocrtam i osetim ogroman razvitak jednog filozofa, koji hoće saznanje, filozofa čovečanstva.

Većina ljudi je toliko predana vodstvu nagona da čak ne pri-mećuje šta se događa. Ja hoću da kažem i učinim primetnim ono što se događa.

Jedan filozof ovde je istovetan sa ukupnom težnjom nauke. Jer, sve nauke počivaju samo na opštoj osnovi filozofa. Treba po­kazati ogromno jedinstvo u svim nagonima saznanja: slomljeni učenjak.

105

Beskonačnost je prapočetna činjenica: trebalo bi jedino ob­jasniti odakle potiče konačno. Ali stanovište konačnog je Čisto čulno, to jest obmana.

Kako je mogućno odvažiti se da se govori o nekom određe­nju zemlje!

U beskonačnom vremenu i beskonačnom prostoru nema ci­ljeva: ono što je tu, večno je tu, u ma kom obliku bilo. Kakav me­tafizički svet iz tog ishodi, ne da se predvideti.

Bez ma kakvog oslonca te vrste čovečanstvo mora biti spo­sobno da stoji - u tome je ogroman zadatak umetnika!

106

Vreme po sebi je besmisao: vreme postoji samo za neko bi­će koje oseća. Isto tako i prostor.

Oblik u celini pripada subjektu. To je dokučiti površine kroz ogledalo. Sve kvalitete moramo izuzeti.

Stvari ne možemo misliti kakve jesu, jer ih upravo ne bismo smeli misliti.

Sve ostaje takvo kakvo jeste, tj. svi kvaliteti odaju neko neo-dredivo apsolutno stanje stvari.

42 Fridrih Niče

Mi znamo šta je svet: apsolutno i neuslovljeno saznanje je­ste hteti saznavati bez saznanja.

100

Takozvane nesvesne zaključke valja svesti na sveočuvajuče sećanje, koje nudi iskustva paralelne vrste i time već spoznaje po-sledice nekog delanja. To nije anticipacija učinka već osećanje: isti uzroci, isti učinci, proizvedeni zahvaljujući slici u sećanju.

101

Nesvesni zaključci podstiču moje razmišljanje: biće to onaj prelaz sa slike na sliku; poslednja dosegnuta slika deluje onda kao nadražaj i motiv. Nesvesno mišljenje mora se ispunjavati bez poj­mova: dakle, intuitivnim gestovima.

Ali, to je postupak zaključivanja kontemplativnog filozofa i umetnika. On čini isto ono što svako čini u fiziološkim ličnim na­gonima, prevodi na bezlični svet.

Ovo mišljenje u slikama nije unapred strogo logičke priro­de, ali je ipak više ili manje logičko. Filozof se onda trudi da na mesto slikovnog postavi pojmovno mišljenje. I instinkti izgleda da su takvo slikovno mišljenje, koje se, najposle, pretvara u najdraži motiv.

102

Odveć lako nam se dešava da Kantovu stvar po sebi pome-šamo sa istinskom suštinom stvari koju srećemo kod budista, tj. stvarnost pokazuje sasvim privid ili je neka pojava sasvim adekvat­na istini. Privid kao nebivstvovanje i pojava bivstvujućeg pomeša-ni su jedno s drugim. U vakuumu rastu sve moguće praznoverice.

103

Filozof uhvaćen u mreže jezika.

KNJIGA 0 FILOZOFU 43

104

Hoću da ocrtam i osetim ogroman razvitak jednog filozofa, koji hoće saznanje, filozofa čovečanstva.

Većina ljudi je toliko predana vodstvu nagona da čak ne pri-mećuje šta se događa. Ja hoću da kažem i učinim primetnim ono što se događa.

Jedan filozof ovde je istovetan sa ukupnom težnjom nauke. Jer, sve nauke počivaju samo na opštoj osnovi filozofa. Treba po­kazati ogromno jedinstvo u svim nagonima saznanja: slomljeni učenjak.

105

Beskonačnost je prapočetna činjenica: trebalo bi jedino ob­jasniti odakle potiče konačno. Ali stanovište konačnog je Čisto čulno, to jest obmana.

Kako je mogućno odvažiti se da se govori o nekom određe­nju zemlje!

U beskonačnom vremenu i beskonačnom prostoru nema ci­ljeva: ono što je tu, večno je tu, u ma kom obliku bilo. Kakav me­tafizički svet iz tog ishodi, ne da se predvideti.

Bez ma kakvog oslonca te vrste čovečanstvo mora biti spo­sobno da stoji - u tome je ogroman zadatak umetnika!

106

Vreme po sebi je besmisao: vreme postoji samo za neko bi­će koje oseća. Isto tako i prostor.

Oblik u celini pripada subjektu. To je dokučiti površine kroz ogledalo. Sve kvalitete moramo izuzeti.

Stvari ne možemo misliti kakve jesu, jer ih upravo ne bismo smeli misliti.

Sve ostaje takvo kakvo jeste, tj. svi kvaliteti odaju neko neo-dredivo apsolutno stanje stvari.

44 Fridrih Niče

107

Užasna konsekvencija darvinizma, kojeg uostalom držim za istinitog. Sve naše poštovanje odnosi se na kvalitete, koje držimo za večne: moralno, umetnički, religiozno itd.

Sa instinktima ne napreduje se ni korak da bi se objasnila svrsishodnost. Jer, upravo ti instinkti su već proizvod beskrajno dugo produžavanog procesa.

Volja se ne objektivira adekvatno, kao što kaže Šopenhau-er: tako izgleda ako se polazi od najizvedenijih oblika.

I sama volja je najsloženiji rezultat u prirodi. Nervi koji su pretpostavljeni.

Čak ni sila teže nije jednostavan fenomen, nego opet učinak kretanja sunčevog sistema, etera itd.

I mehanički udarac i takode nešto složeno. Eter sveta kao pramaterija.

108

Sve saznavanje je odražavanje u sasvim određenim oblici­ma, koji ne egzistiraju unapred. Priroda ne poznaje nijedan oblik, nijednu veličinu, već jedino za onoga ko saznaje nastupaju stvari kao velike i male. Beskonačno u prirodi: ona nema nigde i nika­kvu granicu. Jedino za nas postoji konačno. Vreme je deljivo do beskonačnog.

109

Objektivna vrednost saznanja - ono ništa ne čini boljim. Ono nema poslednji svetski cilj. Vrednost istinoljubivosti. - Da, ona čini boljim! Njen cilj je propast. Ona žrtvuje. Naša umetnost je odslik beznadnog saznanja.

110

Čovečanstvu je sa saznanjem dato lepo sredstvo za propast.

KNJIGA O FILOZOFU 45

111

Da je čovek postao ovakav a ne drukčiji, doista je ipak nje­govo delo: njegovo je biće da je tako zapleten u iluziju (san) i upu­ćen na površinsko (oko). Nije li, konačno, čudesno da i nagoni za istinom ipak iznova izbijaju na njegovo osnovno biće?

112

Osećamo se veliki kada čujemo o nekom čoveku čiji je život bio povezan s nekom laži a koji ipak nije lagao - još više ako ne­ki državnik, radi istinoljubivosti, razara carstvo.

113

Naši običaji postaju vrline zahvaljujući slobodnom prevođe­nju u carstvo dužnosti, tj. time da neprikosnovenost uvodimo u pojmove; naši običaji postaju vrline time što sopstveno dobro dr­žimo za manje važno od njihove neprikosnovenosti - dakle, žr­tvovanjem individuuma ili bar nagoveštenom mogućnošću takvog žrtvovanja. - Tamo gde počinje umanjivanje važnosti individuu­ma, počinje i carstvo vrlina i umetnosti - naš metafizički svet. Na­ročito čista bila bi dužnost ako u suštini stvari ništa ne bi odgo­varalo moralnom.

114

Ne pitam o svrsi saznavanja: ona je nastala slučajno, tj. bez neke umne svrhovite namere. Kao proširenje ili kao utvrđivanje i učvršćivanje nekog načina mišljenja i delanja nužnog u izvesnim slučajevima.

115

Čovek nije tu po prirodi radi saznavanja - istinoljubivost (i metafora) proizvele su sklonost ka istini. Dakle, jedan moralni fe­nomen, estetski uopšten, proizvodi intelektualni nagon.

44 Fridrih Niče

107

Užasna konsekvencija darvinizma, kojeg uostalom držim za istinitog. Sve naše poštovanje odnosi se na kvalitete, koje držimo za večne: moralno, umetnički, religiozno itd.

Sa instinktima ne napreduje se ni korak da bi se objasnila svrsishodnost. Jer, upravo ti instinkti su već proizvod beskrajno dugo produžavanog procesa.

Volja se ne objektivira adekvatno, kao što kaže Šopenhau-er: tako izgleda ako se polazi od najizvedenijih oblika.

I sama volja je najsloženiji rezultat u prirodi. Nervi koji su pretpostavljeni.

Čak ni sila teže nije jednostavan fenomen, nego opet učinak kretanja sunčevog sistema, etera itd.

I mehanički udarac i takode nešto složeno. Eter sveta kao pramaterija.

108

Sve saznavanje je odražavanje u sasvim određenim oblici­ma, koji ne egzistiraju unapred. Priroda ne poznaje nijedan oblik, nijednu veličinu, već jedino za onoga ko saznaje nastupaju stvari kao velike i male. Beskonačno u prirodi: ona nema nigde i nika­kvu granicu. Jedino za nas postoji konačno. Vreme je deljivo do beskonačnog.

109

Objektivna vrednost saznanja - ono ništa ne čini boljim. Ono nema poslednji svetski cilj. Vrednost istinoljubivosti. - Da, ona čini boljim! Njen cilj je propast. Ona žrtvuje. Naša umetnost je odslik beznadnog saznanja.

110

Čovečanstvu je sa saznanjem dato lepo sredstvo za propast.

KNJIGA O FILOZOFU 45

111

Da je čovek postao ovakav a ne drukčiji, doista je ipak nje­govo delo: njegovo je biće da je tako zapleten u iluziju (san) i upu­ćen na površinsko (oko). Nije li, konačno, čudesno da i nagoni za istinom ipak iznova izbijaju na njegovo osnovno biće?

112

Osećamo se veliki kada čujemo o nekom čoveku čiji je život bio povezan s nekom laži a koji ipak nije lagao - još više ako ne­ki državnik, radi istinoljubivosti, razara carstvo.

113

Naši običaji postaju vrline zahvaljujući slobodnom prevođe­nju u carstvo dužnosti, tj. time da neprikosnovenost uvodimo u pojmove; naši običaji postaju vrline time što sopstveno dobro dr­žimo za manje važno od njihove neprikosnovenosti - dakle, žr­tvovanjem individuuma ili bar nagoveštenom mogućnošću takvog žrtvovanja. - Tamo gde počinje umanjivanje važnosti individuu­ma, počinje i carstvo vrlina i umetnosti - naš metafizički svet. Na­ročito čista bila bi dužnost ako u suštini stvari ništa ne bi odgo­varalo moralnom.

114

Ne pitam o svrsi saznavanja: ona je nastala slučajno, tj. bez neke umne svrhovite namere. Kao proširenje ili kao utvrđivanje i učvršćivanje nekog načina mišljenja i delanja nužnog u izvesnim slučajevima.

115

Čovek nije tu po prirodi radi saznavanja - istinoljubivost (i metafora) proizvele su sklonost ka istini. Dakle, jedan moralni fe­nomen, estetski uopšten, proizvodi intelektualni nagon.

46 Fridrih Niče

116

Slično podseća na slično i tako se poredi: to je saznavanje, brzo supsumiranje istorodnog. Jedino slično percipira slično: fizi­ološki proces. Isto ono što je sećanje jeste i percepcija novog. Ne misao na misao -

117

Koliko je svet vredan mora i njegov najmanji delić da očitu­je - gledajte čoveka i znaćete šta možete da očekujete od sveta.

118

U nekim okolnostima, nužda rađa istinoljubivost kao sred­stvo egzistencije društva.

Čestim upražnjavanjem nagon ojačava i sada se, zahvaljuju­ći metastazi, neopravdano prenosi. Pretvara se u sklonost prema samom sebi. Upražnjavanje za određene slučajeve postaje kvali­tet. - Sada imamo nagon prema saznanju.

To poopštavanje odigrava se pomoću pojma koji se uključu­je u niz. Jednim lažnim sudom započinje taj kvalitet - biti istinit znači biti uvek istinit. Iz toga se rađa sklonost da se ne živi u la­ži: odstranjivanje svih iluzija.

Ali, on je lovljen od zamke do zamke.

119

Dobri čovek hoće sada takođe da bude istinit i veruje u isti­nu svih stvari. Ne samo društva već i sveta. Veruje tako i u doku-čivost. Jer zbog čega bi svet trebalo da ga obmanjuje?

On prenosi, dakle, svoju sklonost na svet i veruje da i svet prema njemu mora da bude istinit.

120

Smatram da je lažno govoriti o nekom nesvesnom cilju čo-večanstva. Ono nije celina poput mravinjaka. Možda je mogućno

KNJIGA O FILOZOFU 47

govoriti o nesvesnom cilju jednoga grada, jednoga naroda: ali šta znači govoriti to o nesvesnom cilju svih mravinjaka na zemlji?!

121

Na nemogućem se rasplodava čovečanstvo, to su njegove vrline - kategorički imperativ, poput molitve „dečurlijo, volite se" su takvi zahtevi za nemogućnošću.

Tako je čista logika nemogućeg ona na kojoj se održava nauka.

Filozof je ono najređe usred onoga što je veliko, pošto je sa­znavanje do čoveka dopiralo jedino uzgred a ne kao iskonski dar. Ali je stoga i najviši tip onoga velikog.

122

Naša se prirodna nauka kreće ka propasti, cilju kojem vodi i saznanje.

Naše istorijsko obrazovanje kreće se ka smrti svake kulture. Boreći se protiv religije, ono usput uništava kulture.

To je neprirodna reakcija protiv strašnog religioznog priti­ska - dovodeći sada do ekstrema. Bez ikakve mere.

123

Izuzetno veličajan, jedan poričuči moral, zato što je čudesno nemoguć. Šta znači to ako čovek s nesputanom svešću kaže Ne! dok sva njegova čula i nervi kazuju Da! i svako vlakno, svaka će­lija se suprotstavlja.

Kada govorim o užasnoj mogućnosti da saznanje vodi u propast, u najmanju ruku sam voljan da napravim kompliment sadašnjem pokolenju: ono u sebi nema ništa od takvih tendenci­ja. Ali kada se pogleda na tok nauke počev od petnaestog stoleća, svakako se očituju takva moć i mogućnost.

46 Fridrih Niče

116

Slično podseća na slično i tako se poredi: to je saznavanje, brzo supsumiranje istorodnog. Jedino slično percipira slično: fizi­ološki proces. Isto ono što je sećanje jeste i percepcija novog. Ne misao na misao -

117

Koliko je svet vredan mora i njegov najmanji delić da očitu­je - gledajte čoveka i znaćete šta možete da očekujete od sveta.

118

U nekim okolnostima, nužda rađa istinoljubivost kao sred­stvo egzistencije društva.

Čestim upražnjavanjem nagon ojačava i sada se, zahvaljuju­ći metastazi, neopravdano prenosi. Pretvara se u sklonost prema samom sebi. Upražnjavanje za određene slučajeve postaje kvali­tet. - Sada imamo nagon prema saznanju.

To poopštavanje odigrava se pomoću pojma koji se uključu­je u niz. Jednim lažnim sudom započinje taj kvalitet - biti istinit znači biti uvek istinit. Iz toga se rađa sklonost da se ne živi u la­ži: odstranjivanje svih iluzija.

Ali, on je lovljen od zamke do zamke.

119

Dobri čovek hoće sada takođe da bude istinit i veruje u isti­nu svih stvari. Ne samo društva već i sveta. Veruje tako i u doku-čivost. Jer zbog čega bi svet trebalo da ga obmanjuje?

On prenosi, dakle, svoju sklonost na svet i veruje da i svet prema njemu mora da bude istinit.

120

Smatram da je lažno govoriti o nekom nesvesnom cilju čo-večanstva. Ono nije celina poput mravinjaka. Možda je mogućno

KNJIGA O FILOZOFU 47

govoriti o nesvesnom cilju jednoga grada, jednoga naroda: ali šta znači govoriti to o nesvesnom cilju svih mravinjaka na zemlji?!

121

Na nemogućem se rasplodava čovečanstvo, to su njegove vrline - kategorički imperativ, poput molitve „dečurlijo, volite se" su takvi zahtevi za nemogućnošću.

Tako je čista logika nemogućeg ona na kojoj se održava nauka.

Filozof je ono najređe usred onoga što je veliko, pošto je sa­znavanje do čoveka dopiralo jedino uzgred a ne kao iskonski dar. Ali je stoga i najviši tip onoga velikog.

122

Naša se prirodna nauka kreće ka propasti, cilju kojem vodi i saznanje.

Naše istorijsko obrazovanje kreće se ka smrti svake kulture. Boreći se protiv religije, ono usput uništava kulture.

To je neprirodna reakcija protiv strašnog religioznog priti­ska - dovodeći sada do ekstrema. Bez ikakve mere.

123

Izuzetno veličajan, jedan poričuči moral, zato što je čudesno nemoguć. Šta znači to ako čovek s nesputanom svešću kaže Ne! dok sva njegova čula i nervi kazuju Da! i svako vlakno, svaka će­lija se suprotstavlja.

Kada govorim o užasnoj mogućnosti da saznanje vodi u propast, u najmanju ruku sam voljan da napravim kompliment sadašnjem pokolenju: ono u sebi nema ništa od takvih tendenci­ja. Ali kada se pogleda na tok nauke počev od petnaestog stoleća, svakako se očituju takva moć i mogućnost.

48 Fridrib Niče

124

Povezani, proosećana draž i pogled na neki pokret daju ka-uzalnost najpre kao stav zasnovan na iskustvu: dve stvari, naime određeni osećaj i određena vidljiva slika pojavljuju se uvek zajed­no: da je jedna uzrok druge jeste metafora posuđena od volje i či­na, zaključivanje po analogiji.

Jedina kauzalnost koje smo svesni jeste između htenja i či­njenja - to je ona koju prenosimo na sve stvari i sebi tumačimo odnos dve uvek skupa zahvaćene promene. Namera ili htenje da­je nomina, činjenje - verba.

Životinja kao hoteća - to je njena suština. Polazeći od kvaliteta i čina: svojstvo vodi od nas do delanja:

dok je u osnovi tako da mi počev od akcija zaključujemo na svoj­stva: prihvatamo svojstva jer vidimo akcije određene vrste.

Dakle, na prvom mestu je akcija i nju povezujemo s nekim svojstvom.

Najpre nastaje reč za akciju, odatle reč za kvalitet. Taj od­nos prenesen na sve stvari jeste kauzalnost.

Najpre „videti", zatim „vid". „Onaj koji vidi" važi za uzo­rak „viđenja". Između čula i njegove funkcije osećamo zakono-merni odnos: kauzalnost je prenos toga odnosa (od čula na funk­ciju čula) na sve stvari.

Parafenomen je: dovesti u vezu nadražaj koji se osetio u oku sa okom, tj. dovesti u vezu pobuđivanje čula sa čulom. Jedino je nadražaj ono što je po sebi dato: osetiti ga kao akciju oka i na­zvati ga „videti" zaključivanje je po kauzalnosti. Osetiti neki na­dražaj kao delatnost, nešto pasivno osetiti kao aktivno jeste prvi osećaj kauzalnosti tj. prvi osećaj uspostavlja već taj osećaj kauzal­nosti. Unutrašnja sprega draži i delatnosti prenesena na sve stva­ri. Na draž se oko aktivira, tj. vidi. Prema funkcijama naših čula sebi tumačimo svet, tj. svuda pretpostavljamo kauzalnost, jer sa­mi neprestano doživljavamo takve promene.

KNJIGA O FILOZOFU 49

125

Vreme, prostor i kauzalnost samo su metafore saznanja, ko­jima sebi tumačimo stvari. Draž i delatnost povezane: kako do to­ga dolazi ne znamo, niti ijednu kauzalnost razumemo, ali je nepo­sredno iskušavamo. Svako trpljenje izaziva činjenje, svako činje­nje trpljenje - to najopštije osećanje već je metafora. Opaženo mnoštvo pretpostavlja onda već vreme i prostor, jedno za drugim i jedno pokraj durugog. Jedno-pokraj-drugog u vremenu proizvo­di osećaj prostora.

Osećaj vremena dat sa osećanjem5 uzroka i posledice, kao odgovor na pitanje o stepenu brzine pri različitim kauzalnostima.

Osećaj prostora tek metaforički izvesti iz osećaja vremena -ili obratno?

Dve kauzalnosti lokalizovane jedna pokraj druge -

126

Jedini način da savladamo mnoštvo jeste da razvrstavamo, npr. ćelu jednu skupinu akcionih načina nazvati „neustrašivo". Sebi ih objašnjavamo kada ih stavimo u rubriku „neustrašivo". Sve objašnjavanje i saznavanje zapravo je samo izvesno rubrici-ranje. - Sada neustrašivim skokom: mnoštvo stvari stavljeno je pod jedan šešir ako ih, u neku ruku, posmatramo kao mnogo­brojne akcije jednog kvaliteta, npr. kao akcije vode, kao kod Ta-lesa. Ovde imamo prenos: jedna apstrakcija obuhvata mnogo­brojne akcije i važi kao uzrok. Koja je apstrakcija (svojstvo) ka­dra da obuhvati mnoštvo svih stvari? Kvalitet „vodenast", „vla­žan". Ćeli svet je vlažan, dakle biti vlažan je ćeli svet. Metonimi­ja. Lažno zaključivanje. Predikat je zamenjen jednim zbirom pre­dikata (definicija).

-' Valja znati da su u nemačkom jeziku Gefiihl i Empfindung semantički mnogo bliže nego što su to osećanje i osećaj u srpskom. Pa ipak, uprkos mogućnim nesporazu­mima, prevodilac se odlučio na to rešenje da bi istakao Ničeovu upotrebu dve reci.

48 Fridrib Niče

124

Povezani, proosećana draž i pogled na neki pokret daju ka-uzalnost najpre kao stav zasnovan na iskustvu: dve stvari, naime određeni osećaj i određena vidljiva slika pojavljuju se uvek zajed­no: da je jedna uzrok druge jeste metafora posuđena od volje i či­na, zaključivanje po analogiji.

Jedina kauzalnost koje smo svesni jeste između htenja i či­njenja - to je ona koju prenosimo na sve stvari i sebi tumačimo odnos dve uvek skupa zahvaćene promene. Namera ili htenje da­je nomina, činjenje - verba.

Životinja kao hoteća - to je njena suština. Polazeći od kvaliteta i čina: svojstvo vodi od nas do delanja:

dok je u osnovi tako da mi počev od akcija zaključujemo na svoj­stva: prihvatamo svojstva jer vidimo akcije određene vrste.

Dakle, na prvom mestu je akcija i nju povezujemo s nekim svojstvom.

Najpre nastaje reč za akciju, odatle reč za kvalitet. Taj od­nos prenesen na sve stvari jeste kauzalnost.

Najpre „videti", zatim „vid". „Onaj koji vidi" važi za uzo­rak „viđenja". Između čula i njegove funkcije osećamo zakono-merni odnos: kauzalnost je prenos toga odnosa (od čula na funk­ciju čula) na sve stvari.

Parafenomen je: dovesti u vezu nadražaj koji se osetio u oku sa okom, tj. dovesti u vezu pobuđivanje čula sa čulom. Jedino je nadražaj ono što je po sebi dato: osetiti ga kao akciju oka i na­zvati ga „videti" zaključivanje je po kauzalnosti. Osetiti neki na­dražaj kao delatnost, nešto pasivno osetiti kao aktivno jeste prvi osećaj kauzalnosti tj. prvi osećaj uspostavlja već taj osećaj kauzal­nosti. Unutrašnja sprega draži i delatnosti prenesena na sve stva­ri. Na draž se oko aktivira, tj. vidi. Prema funkcijama naših čula sebi tumačimo svet, tj. svuda pretpostavljamo kauzalnost, jer sa­mi neprestano doživljavamo takve promene.

KNJIGA O FILOZOFU 49

125

Vreme, prostor i kauzalnost samo su metafore saznanja, ko­jima sebi tumačimo stvari. Draž i delatnost povezane: kako do to­ga dolazi ne znamo, niti ijednu kauzalnost razumemo, ali je nepo­sredno iskušavamo. Svako trpljenje izaziva činjenje, svako činje­nje trpljenje - to najopštije osećanje već je metafora. Opaženo mnoštvo pretpostavlja onda već vreme i prostor, jedno za drugim i jedno pokraj durugog. Jedno-pokraj-drugog u vremenu proizvo­di osećaj prostora.

Osećaj vremena dat sa osećanjem5 uzroka i posledice, kao odgovor na pitanje o stepenu brzine pri različitim kauzalnostima.

Osećaj prostora tek metaforički izvesti iz osećaja vremena -ili obratno?

Dve kauzalnosti lokalizovane jedna pokraj druge -

126

Jedini način da savladamo mnoštvo jeste da razvrstavamo, npr. ćelu jednu skupinu akcionih načina nazvati „neustrašivo". Sebi ih objašnjavamo kada ih stavimo u rubriku „neustrašivo". Sve objašnjavanje i saznavanje zapravo je samo izvesno rubrici-ranje. - Sada neustrašivim skokom: mnoštvo stvari stavljeno je pod jedan šešir ako ih, u neku ruku, posmatramo kao mnogo­brojne akcije jednog kvaliteta, npr. kao akcije vode, kao kod Ta-lesa. Ovde imamo prenos: jedna apstrakcija obuhvata mnogo­brojne akcije i važi kao uzrok. Koja je apstrakcija (svojstvo) ka­dra da obuhvati mnoštvo svih stvari? Kvalitet „vodenast", „vla­žan". Ćeli svet je vlažan, dakle biti vlažan je ćeli svet. Metonimi­ja. Lažno zaključivanje. Predikat je zamenjen jednim zbirom pre­dikata (definicija).

-' Valja znati da su u nemačkom jeziku Gefiihl i Empfindung semantički mnogo bliže nego što su to osećanje i osećaj u srpskom. Pa ipak, uprkos mogućnim nesporazu­mima, prevodilac se odlučio na to rešenje da bi istakao Ničeovu upotrebu dve reci.

50 Fridrib Niče

127

Logičko mišljenje, jedva upražnjavano kod Jonaca, razvija se sasvim polako. Lažna zaključivanja shvatićemo tačnije kao me­tonimije, tj. retorički poetički.

Sve su retoričke figure (tj. suština jezika) pogrešni silogizmi. I time započinje um!

128

Vidimo najpre kako se razvija filozofiranje, kao i kako je nastao jezik, tj. nelogički.

Na to se sada nadovezuje pathos istine i istinoljubivosti. To najpre nema ničeg zajedničkog s logičkim. Kazuje samo da se ni­kakva svesna obmana nije potkrala. Ali, te obmane u jeziku i u fi­lozofiji najpre su nesvesne i veoma teško dopiru do svesti. No, sa susretanjem različitih, pomoću istog pathosa ustanovljenih filozo­fija (ili religioznih sistema) nastala je naročita borba. Pri susretu neprijateljskih religija svaka je tražila pomoć u tome što je drugu proglašavala za neistinitu: tako je bilo i sa sistemima.

To je nekolicinu dovelo do skepse: istina je na dnu bunara! Uzdisali su.

Kod Sokrata istinoljubivost spada u posed logike: ona pri-mećuje beskrajnu tačnost rubriciranja.

129

Na tropima, ne na nesvesnim zaključcima, počivaju naša čulna opažanja. Slično se identifikuje pomoću sličnog - otkriti ne­ku sličnost negde između jedne i druge stvari jeste praproces. Se-čanje živi od te delatnosti i bez prestanka radi. Zbrka je prafeno-men. - I to pretpostavlja čin viđenja oblika. Slika u oku je mero-davna za naše saznavanje, kao što je, zatim, ritam za naš sluh. Po­činjući od oka nikada ne bismo došli do predstave o vremenu, od uha - do predstave o prostoru. Čulu dodira odgovara osećaj ka-uzalnosti.

KNJIGA O FILOZOFU 5J_

S početka, slike u oku vidimo jedino u nama, zvuk čujemo jedino u nama - odatle do prihvatanja spoljašnjeg sveta veliki je korak. Biljka, na primer, ne oseća spoljašnji svet. Čulo dodira i, istovremeno, vidljiva slika pružaju dva jukstaponirana osećaja, i ovi - budući da se uvek pojavljuju zajedno - bude predstavu o jednoj sprezi (posredstvom metafore - jer nije sve što se zajedno pojavljuje međusobno povezano).

Apstrakcija je proizvod od najizuzetnije važnosti. To je traj­ni utisak, utvrđen i učvršćen u sećanju, koji odgovara mnogim i mnogim pojavama i koji je, stoga, prema svakoj pojedinačnoj od­već neuklopljiv i nedovoljan.

130

Neistinitost čoveka prema sebi i prema drugome: pretpostav­ka nepoznavanje - nužna da bi egzistirao (sam - i u društvu). U va-cuum se umeće obmana o predstavama. San. Preuzeti pojmovi (koji, uprkos prirodi, vladaju kod staronemačkih slikara), različiti u svim vremenima. Metonimije. Nadražaj, ne potpuno saznanje. Oko nudi oblike. Vezani smo za površinsko. Nagnuće ka lepom. Nedostatak logike, ali metafore. Religije, filozofije. Podražavanje.

131

Podražavanje je sredstvo svake kulture, kojim se potpuno izgrađuje instinkt. Svako poređenje (pramišljenje) jeste podraža­vanje. Vrste se obrazuju tako što samo slični primerci snažno po­dražavaju prve, tj. podražavaju najveće i najjače uzroke. Podraža­vanjem se vaspitava i usađuje druga priroda. U rasplođavanju je nesvesna reprodukcija najprimetnija, a pri tom i vaspitavanje ne­ke druge prirode.

132

Naša čula podražavaju prirodu, pri čemu je uvek još više iz­oštravaju.

50 Fridrib Niče

127

Logičko mišljenje, jedva upražnjavano kod Jonaca, razvija se sasvim polako. Lažna zaključivanja shvatićemo tačnije kao me­tonimije, tj. retorički poetički.

Sve su retoričke figure (tj. suština jezika) pogrešni silogizmi. I time započinje um!

128

Vidimo najpre kako se razvija filozofiranje, kao i kako je nastao jezik, tj. nelogički.

Na to se sada nadovezuje pathos istine i istinoljubivosti. To najpre nema ničeg zajedničkog s logičkim. Kazuje samo da se ni­kakva svesna obmana nije potkrala. Ali, te obmane u jeziku i u fi­lozofiji najpre su nesvesne i veoma teško dopiru do svesti. No, sa susretanjem različitih, pomoću istog pathosa ustanovljenih filozo­fija (ili religioznih sistema) nastala je naročita borba. Pri susretu neprijateljskih religija svaka je tražila pomoć u tome što je drugu proglašavala za neistinitu: tako je bilo i sa sistemima.

To je nekolicinu dovelo do skepse: istina je na dnu bunara! Uzdisali su.

Kod Sokrata istinoljubivost spada u posed logike: ona pri-mećuje beskrajnu tačnost rubriciranja.

129

Na tropima, ne na nesvesnim zaključcima, počivaju naša čulna opažanja. Slično se identifikuje pomoću sličnog - otkriti ne­ku sličnost negde između jedne i druge stvari jeste praproces. Se-čanje živi od te delatnosti i bez prestanka radi. Zbrka je prafeno-men. - I to pretpostavlja čin viđenja oblika. Slika u oku je mero-davna za naše saznavanje, kao što je, zatim, ritam za naš sluh. Po­činjući od oka nikada ne bismo došli do predstave o vremenu, od uha - do predstave o prostoru. Čulu dodira odgovara osećaj ka-uzalnosti.

KNJIGA O FILOZOFU 5J_

S početka, slike u oku vidimo jedino u nama, zvuk čujemo jedino u nama - odatle do prihvatanja spoljašnjeg sveta veliki je korak. Biljka, na primer, ne oseća spoljašnji svet. Čulo dodira i, istovremeno, vidljiva slika pružaju dva jukstaponirana osećaja, i ovi - budući da se uvek pojavljuju zajedno - bude predstavu o jednoj sprezi (posredstvom metafore - jer nije sve što se zajedno pojavljuje međusobno povezano).

Apstrakcija je proizvod od najizuzetnije važnosti. To je traj­ni utisak, utvrđen i učvršćen u sećanju, koji odgovara mnogim i mnogim pojavama i koji je, stoga, prema svakoj pojedinačnoj od­već neuklopljiv i nedovoljan.

130

Neistinitost čoveka prema sebi i prema drugome: pretpostav­ka nepoznavanje - nužna da bi egzistirao (sam - i u društvu). U va-cuum se umeće obmana o predstavama. San. Preuzeti pojmovi (koji, uprkos prirodi, vladaju kod staronemačkih slikara), različiti u svim vremenima. Metonimije. Nadražaj, ne potpuno saznanje. Oko nudi oblike. Vezani smo za površinsko. Nagnuće ka lepom. Nedostatak logike, ali metafore. Religije, filozofije. Podražavanje.

131

Podražavanje je sredstvo svake kulture, kojim se potpuno izgrađuje instinkt. Svako poređenje (pramišljenje) jeste podraža­vanje. Vrste se obrazuju tako što samo slični primerci snažno po­dražavaju prve, tj. podražavaju najveće i najjače uzroke. Podraža­vanjem se vaspitava i usađuje druga priroda. U rasplođavanju je nesvesna reprodukcija najprimetnija, a pri tom i vaspitavanje ne­ke druge prirode.

132

Naša čula podražavaju prirodu, pri čemu je uvek još više iz­oštravaju.

elbookers.com

52 Fridrih Niče

Podražavanje pretpostavlja primanje i onda nastavljeni pre-nos primljenih slika u hiljade delotvornih metafora. Ono Analog­no. -

133

Koja moć tera na podražavanje? Prisvajanje nekog stranog utiska pomoću metafora. Nadražaj - zapamćena slika, povezano metaforom (zaključivanje po analogiji). Rezultat: sličnosti su ot­krivene i oživljene. Ponovljeni nadražaj odigrava se još jednom povodom zapamćene slike.

Percipirani nadražaj - sada ponovljen u mnogim metafora­ma, pri čemu se srodne slike prilivaju iz različitih rubrika. Sva percepcija pogađa neko mnogostruko podražavanje nadražaja, ali s prenosom na različita područja.

Osećani nadražaj - prenet na srodne nerve, tu ponovljen u prenosu, itd.

Ono što se dešava je prevođenje jednog na druge čulne uti­ske: pri određenim zvucima poneko nešto vidi ili nešto kuša. To je posve opšti fenomen.

134

Podražavanje je protivstavljeno saznavanju po tome što sa­znavanje neće da dopusti da važi upravo nikakav prenos, nego hoće da održi utisak bez metafore i bez konsekvencija. U tu svr­hu je utisak okamenjen, zahvaćen je i obeležen pojmovima, zatim usmrćen, presvučen i mumifikovan i konzervisan kao pojam.

No, nema nikakvih „doslovnih" izraza ni doslovnog sazna­vanja bez metafore. Ali postoji zavaravanje o tome, tj. vera u isti­nu čulnog utiska. Najobičnije metafore, istrošene, važe sada kao istine i kao mera za najrede. Ovde jedino po sebi vlada razlika iz­među navike i novosti, učestalosti i retkosti.

Saznavanje je samo rad na najdopadljivijim metaforama, dakle podražavanje koje se više ne oseća kao podražavanje. Pri­rodno, dakle, ono ne može da prodre do carstva istine.

KNJIGA O FILOZOFU 53

Pathos nagona za istinom pretpostavlja uviđanje da se raz­ličiti metaforički svetovi, razjedinjeni, međusobno bore, npr. san, laž itd. i običan i istrošen način sagledavanja. Prvi je redi, drugi češći. Tako se istrošenost bori protiv izuzetka, redovito protiv neobičnog. Otuda je štovanje dnevne stvarnosti pre na redu od sveta sna.

No, retko i neobično je dražesnije - laž se oseća kao draž. Poezija.

135

Svi prirodni zakoni samo su relacije nekog x prema y prema z. Prirodne zakone definišemo kao relacije prema nekom x, y, z, pri čemu nam je svako sa svoje strane poznato jedino kao relaci­je prema nekom drugom x, y, z.

Sasvim strogo uzevši, saznavanje ima jedino oblik tautolo-gije i prazno je. Svako saznanje, koje nas unapređuje, identifiko-vanje je neistovetnog, sličnog, tj. bitno je nelogičko.

Samo tim putem zadobivamo neki pojam i potom činimo kao da bi pojam „čovek" bio nešto činjenički zasnovano, dok smo ga zapravo mi sami obrazovali ispuštanjem svih individual­nih crta. Mi pretpostavljamo da priroda postupa po nekom ta­kvom pojmu: ali ovde su, prvo, priroda i, zatim, pojam antropo-morfni. Previđanje individualnog daje nam pojam i time počinje naše saznanje: u rubriciranju, u ustanovljavanju rodova. Ali, to­me ne odgovara suština stvari: to je proces saznanja koji zahvata suštinu stvari. Mnoge pojedinačne crte određuju nam neku stvar, ne sve: istovetnost ovih crta podstiče nas da mnoge stvari podve-demo pod jedan pojam.

Bića produkujemo kao nosioce svojstava i apstrakcija kao uzroke tih svojstava. Činjenica da nam se neko jedinstvo, drvo, na primer, pojavljuje kao mnoštvo svojstava, relacija, na dvostruki je način antropomorfno: najpre, to razgraničeno jedinstvo „drvo" ne postoji - proizvoljno je iskrojiti tako neku stvar (prema oku, prema obliku), svaka relacija, naime, nije istinska apsolutna rela­cija, nego je opet antropomorfno obojena.

52 Fridrih Niče

Podražavanje pretpostavlja primanje i onda nastavljeni pre-nos primljenih slika u hiljade delotvornih metafora. Ono Analog­no. -

133

Koja moć tera na podražavanje? Prisvajanje nekog stranog utiska pomoću metafora. Nadražaj - zapamćena slika, povezano metaforom (zaključivanje po analogiji). Rezultat: sličnosti su ot­krivene i oživljene. Ponovljeni nadražaj odigrava se još jednom povodom zapamćene slike.

Percipirani nadražaj - sada ponovljen u mnogim metafora­ma, pri čemu se srodne slike prilivaju iz različitih rubrika. Sva percepcija pogađa neko mnogostruko podražavanje nadražaja, ali s prenosom na različita područja.

Osećani nadražaj - prenet na srodne nerve, tu ponovljen u prenosu, itd.

Ono što se dešava je prevođenje jednog na druge čulne uti­ske: pri određenim zvucima poneko nešto vidi ili nešto kuša. To je posve opšti fenomen.

134

Podražavanje je protivstavljeno saznavanju po tome što sa­znavanje neće da dopusti da važi upravo nikakav prenos, nego hoće da održi utisak bez metafore i bez konsekvencija. U tu svr­hu je utisak okamenjen, zahvaćen je i obeležen pojmovima, zatim usmrćen, presvučen i mumifikovan i konzervisan kao pojam.

No, nema nikakvih „doslovnih" izraza ni doslovnog sazna­vanja bez metafore. Ali postoji zavaravanje o tome, tj. vera u isti­nu čulnog utiska. Najobičnije metafore, istrošene, važe sada kao istine i kao mera za najrede. Ovde jedino po sebi vlada razlika iz­među navike i novosti, učestalosti i retkosti.

Saznavanje je samo rad na najdopadljivijim metaforama, dakle podražavanje koje se više ne oseća kao podražavanje. Pri­rodno, dakle, ono ne može da prodre do carstva istine.

KNJIGA O FILOZOFU 53

Pathos nagona za istinom pretpostavlja uviđanje da se raz­ličiti metaforički svetovi, razjedinjeni, međusobno bore, npr. san, laž itd. i običan i istrošen način sagledavanja. Prvi je redi, drugi češći. Tako se istrošenost bori protiv izuzetka, redovito protiv neobičnog. Otuda je štovanje dnevne stvarnosti pre na redu od sveta sna.

No, retko i neobično je dražesnije - laž se oseća kao draž. Poezija.

135

Svi prirodni zakoni samo su relacije nekog x prema y prema z. Prirodne zakone definišemo kao relacije prema nekom x, y, z, pri čemu nam je svako sa svoje strane poznato jedino kao relaci­je prema nekom drugom x, y, z.

Sasvim strogo uzevši, saznavanje ima jedino oblik tautolo-gije i prazno je. Svako saznanje, koje nas unapređuje, identifiko-vanje je neistovetnog, sličnog, tj. bitno je nelogičko.

Samo tim putem zadobivamo neki pojam i potom činimo kao da bi pojam „čovek" bio nešto činjenički zasnovano, dok smo ga zapravo mi sami obrazovali ispuštanjem svih individual­nih crta. Mi pretpostavljamo da priroda postupa po nekom ta­kvom pojmu: ali ovde su, prvo, priroda i, zatim, pojam antropo-morfni. Previđanje individualnog daje nam pojam i time počinje naše saznanje: u rubriciranju, u ustanovljavanju rodova. Ali, to­me ne odgovara suština stvari: to je proces saznanja koji zahvata suštinu stvari. Mnoge pojedinačne crte određuju nam neku stvar, ne sve: istovetnost ovih crta podstiče nas da mnoge stvari podve-demo pod jedan pojam.

Bića produkujemo kao nosioce svojstava i apstrakcija kao uzroke tih svojstava. Činjenica da nam se neko jedinstvo, drvo, na primer, pojavljuje kao mnoštvo svojstava, relacija, na dvostruki je način antropomorfno: najpre, to razgraničeno jedinstvo „drvo" ne postoji - proizvoljno je iskrojiti tako neku stvar (prema oku, prema obliku), svaka relacija, naime, nije istinska apsolutna rela­cija, nego je opet antropomorfno obojena.

54 Fridrih Niče

136

Filozof ne traži istinu nego metamorfozu sveta u čoveku: on se bori za razumevanje sveta sa samosvešću. On se bori za asimi­laciju: zadovoljan je ako je negde uspeo nešto da postavi antropo-morfno. Kao što astrolog vidi svet u službi pojedinačnih indivi­dua, tako i filozof vidi svet kao čoveka.

137

Suština definicije: olovka je duguljasto itd. telo. A jeste B. To što je duguljasto, ovde je istrovremeno šareno. - Svojstva zadrža­vaju jedino relacije. Određeno telo jednako je toliko i toliko rela­cija. Relacije ne mogu nikada biti suština, nego jedino posledica suštine. Sintetički sud opisuje stvar prema njenim posledicama, tj. suština i posledice su identifikovane, to će reći metonimija.

U suštini sintetičkog suda leži, dakle, metonimija. To znači da je on lažna jednačina. Sintetički načini zaključivanja su nelo-gički. Kada ih koristimo, pretpostavljamo popularnu metafiziku, tj. onu koja učinke smatra uzrocima.

Pojam „olovka" pomešan je sa „stvari" olovka. Ono „je­ste" u sintetičkom sudu je laž, sadrži izvestan prenos: dve različi­te sfere, između kojih nikada ne može doći do jednakosti, posta­vljene su jedna pored druge.

Živimo i mislimo usred samih učinaka nelogičkog, u ne-zna-nju i lažnom znanju.

138

Individue su mostovi na kojima počiva postajanje. Svi kva­liteti su izvorno samo jednokratne akcije, zatim češće ponavljane u jednakim slučajevima, konačno običaji. U svakoj akciji udeo ima ćela suština individuuma, a nekom običaju odgovara specifič­ni preobražaj individuuma. Do najmanje ćelije sve je u individuu­mu individualno, to znači da sudeluje u svim iskustvima i prošlo­stima. Otuda mogućnost rasplođavanja.

KNJIGA O FILOZOFU 5J_

139

Nekoliki pojmovni nizovi mogu izolovanjem postati toliko žestoki da sebi privlače snagu drugih nagona. Tako, na primer, nagon saznanja.

Određena sve do nivoa ćelije, tako preparirana priroda sa­da se opet širi i prenosi nasledno, i razrasta se dotle dok, najzad, jednostavno orijentisana apsorpcija ne razori opštu snagu.

140

Umetnik ne gleda „ideje": on oseća zadovoljstvo u brojča­nim odnosima.

Sve zadovoljstvo počiva na srazmeri, nezadovoljstvo na ne-srazmeri.

Pojmovi izgrađeni prema brojevima. Lepi su intuitivni uvidi koji prikazuju dobre brojčane odnose. Covek nauke preračunava brojeve koji se tiču prirodnih za­

kona, umetnik ih gleda: tamo, zakonomernost, ovde - lepota. To što umetnik gleda sasvim je površinsko, nikakva „ideja"!

Najlakši omotač za lepe brojeve.

141

Umetničko delo se prema prirodi odnosi slično kao što se matematički krug odnosi prema prirodnom krugu.

BELEŠKE ZA PREDGOVOR

142

Posvećeno Arturu Sopenhaueru besmrtnom. - Predgovor za Sopenhauera - Ulazak u podzemlje - Mnogu sam ti crnu ovcu žr­tvovao - zbog čega se ostale ovce opterećuju.

54 Fridrih Niče

136

Filozof ne traži istinu nego metamorfozu sveta u čoveku: on se bori za razumevanje sveta sa samosvešću. On se bori za asimi­laciju: zadovoljan je ako je negde uspeo nešto da postavi antropo-morfno. Kao što astrolog vidi svet u službi pojedinačnih indivi­dua, tako i filozof vidi svet kao čoveka.

137

Suština definicije: olovka je duguljasto itd. telo. A jeste B. To što je duguljasto, ovde je istrovremeno šareno. - Svojstva zadrža­vaju jedino relacije. Određeno telo jednako je toliko i toliko rela­cija. Relacije ne mogu nikada biti suština, nego jedino posledica suštine. Sintetički sud opisuje stvar prema njenim posledicama, tj. suština i posledice su identifikovane, to će reći metonimija.

U suštini sintetičkog suda leži, dakle, metonimija. To znači da je on lažna jednačina. Sintetički načini zaključivanja su nelo-gički. Kada ih koristimo, pretpostavljamo popularnu metafiziku, tj. onu koja učinke smatra uzrocima.

Pojam „olovka" pomešan je sa „stvari" olovka. Ono „je­ste" u sintetičkom sudu je laž, sadrži izvestan prenos: dve različi­te sfere, između kojih nikada ne može doći do jednakosti, posta­vljene su jedna pored druge.

Živimo i mislimo usred samih učinaka nelogičkog, u ne-zna-nju i lažnom znanju.

138

Individue su mostovi na kojima počiva postajanje. Svi kva­liteti su izvorno samo jednokratne akcije, zatim češće ponavljane u jednakim slučajevima, konačno običaji. U svakoj akciji udeo ima ćela suština individuuma, a nekom običaju odgovara specifič­ni preobražaj individuuma. Do najmanje ćelije sve je u individuu­mu individualno, to znači da sudeluje u svim iskustvima i prošlo­stima. Otuda mogućnost rasplođavanja.

KNJIGA O FILOZOFU 5J_

139

Nekoliki pojmovni nizovi mogu izolovanjem postati toliko žestoki da sebi privlače snagu drugih nagona. Tako, na primer, nagon saznanja.

Određena sve do nivoa ćelije, tako preparirana priroda sa­da se opet širi i prenosi nasledno, i razrasta se dotle dok, najzad, jednostavno orijentisana apsorpcija ne razori opštu snagu.

140

Umetnik ne gleda „ideje": on oseća zadovoljstvo u brojča­nim odnosima.

Sve zadovoljstvo počiva na srazmeri, nezadovoljstvo na ne-srazmeri.

Pojmovi izgrađeni prema brojevima. Lepi su intuitivni uvidi koji prikazuju dobre brojčane odnose. Covek nauke preračunava brojeve koji se tiču prirodnih za­

kona, umetnik ih gleda: tamo, zakonomernost, ovde - lepota. To što umetnik gleda sasvim je površinsko, nikakva „ideja"!

Najlakši omotač za lepe brojeve.

141

Umetničko delo se prema prirodi odnosi slično kao što se matematički krug odnosi prema prirodnom krugu.

BELEŠKE ZA PREDGOVOR

142

Posvećeno Arturu Sopenhaueru besmrtnom. - Predgovor za Sopenhauera - Ulazak u podzemlje - Mnogu sam ti crnu ovcu žr­tvovao - zbog čega se ostale ovce opterećuju.

56 Fridrib Niče

143

U ovoj knjizi se ne osvrćem na savremene znalce i time po­buđujem utisak kao da ih računam medu ravnodušne stvari. Ali, hoće li se mirno promišljati o ozbiljnim stvarima, tada se ne srne smućivati otužnim prizorima. Sada nerado okrećem svoje oči pre­ma njima da bih im rekao da mi nisu ravnodušni, ali da bih želeo da mi takvi budu.

144

Pravim ogled da bi koristio onima koji zaslužuju da pravo­vremeno i ozbiljno budu uvedeni u izučavanje filozofije. Uspeo ogled ili ne, ipak odveć dobro znam da treba da bude premašen i ništa više ne želim, za dobro ove filozofije, nego da bude podra­žavana i premeštena.

Takvima, s dobrim razlozima, valja savetovati da se ne pre­puštaju vodstvu ma kakvih akademskih filozofa od zanata, nego da čitaju Platona.

Treba da se, pre svega, oduče od svakakvih koještarija i po­stanu jednostavni i prirodni.

145

Filozofi ovoga vremena pokazali su se nedostojni da mene i moju knjigu smeju da računaju medu svoje: jedva da je potrebno uveravanje da im i u ovom slučaju pružam priliku da se razaberu hoće li ili neće nešto da nauče, ali da se ja ne osećam sklon da im ma kako u tome iziđem u susret.

Ono što se sada naziva „filologija" i što namerno označa­vam jedino neutralno, i ovaj put bi moglo da prenebregne moju knjigu: jer ona je muške prirode i ne vredi za uškopljenike. Njima je, štaviše, bolje da ostanu sedeći za razbojem i preklapaju.

KNJIGA 0 FILOZOFU 57

146

Onima, pak, koji hoće da osete jedino učenjačku utoljenost, nisam ništa olakšao, jer na njih nisam, najzad, ni računao. Citati nedostaju.

147

U doba sedam mudraca nije se tako strogo gledalo na autor­sko pravo za mudre izreke, ali je bilo važno ako bi neko prisvo­jio neku izreku.

148

Pisati posve bezlično i hladno. Napustiti sva „nas" i „mi" i „ja". Ograničiti i rečenice sa

„ d a " . 6 Po mogućstvu izbegavati svaki stručni termin. Sve treba reći koliko je god moguće određenije i odstraniti

svaki termin, čak i „volja".

149

Hteo bih da raspravim pitanje o vrednosti saznanja poput ledenog anđela koji prozire sve trice i kučine. Ne biti zao, ali ne biti ni blag.

UZ PLAN: „POSLEDNJI FILOZOF"

150

Prvobitna svrha filozofije je osujećena. Protiv ikoničke istoriografije.

6 Dajl, čisto gramatička sveza koja, u nemačkom jeziku, označava atribute i umetnute rečenice. Bez sadržaja, ona ukazuje prvenstveno na sintaksičke odnose.

56 Fridrib Niče

143

U ovoj knjizi se ne osvrćem na savremene znalce i time po­buđujem utisak kao da ih računam medu ravnodušne stvari. Ali, hoće li se mirno promišljati o ozbiljnim stvarima, tada se ne srne smućivati otužnim prizorima. Sada nerado okrećem svoje oči pre­ma njima da bih im rekao da mi nisu ravnodušni, ali da bih želeo da mi takvi budu.

144

Pravim ogled da bi koristio onima koji zaslužuju da pravo­vremeno i ozbiljno budu uvedeni u izučavanje filozofije. Uspeo ogled ili ne, ipak odveć dobro znam da treba da bude premašen i ništa više ne želim, za dobro ove filozofije, nego da bude podra­žavana i premeštena.

Takvima, s dobrim razlozima, valja savetovati da se ne pre­puštaju vodstvu ma kakvih akademskih filozofa od zanata, nego da čitaju Platona.

Treba da se, pre svega, oduče od svakakvih koještarija i po­stanu jednostavni i prirodni.

145

Filozofi ovoga vremena pokazali su se nedostojni da mene i moju knjigu smeju da računaju medu svoje: jedva da je potrebno uveravanje da im i u ovom slučaju pružam priliku da se razaberu hoće li ili neće nešto da nauče, ali da se ja ne osećam sklon da im ma kako u tome iziđem u susret.

Ono što se sada naziva „filologija" i što namerno označa­vam jedino neutralno, i ovaj put bi moglo da prenebregne moju knjigu: jer ona je muške prirode i ne vredi za uškopljenike. Njima je, štaviše, bolje da ostanu sedeći za razbojem i preklapaju.

KNJIGA 0 FILOZOFU 57

146

Onima, pak, koji hoće da osete jedino učenjačku utoljenost, nisam ništa olakšao, jer na njih nisam, najzad, ni računao. Citati nedostaju.

147

U doba sedam mudraca nije se tako strogo gledalo na autor­sko pravo za mudre izreke, ali je bilo važno ako bi neko prisvo­jio neku izreku.

148

Pisati posve bezlično i hladno. Napustiti sva „nas" i „mi" i „ja". Ograničiti i rečenice sa

„ d a " . 6 Po mogućstvu izbegavati svaki stručni termin. Sve treba reći koliko je god moguće određenije i odstraniti

svaki termin, čak i „volja".

149

Hteo bih da raspravim pitanje o vrednosti saznanja poput ledenog anđela koji prozire sve trice i kučine. Ne biti zao, ali ne biti ni blag.

UZ PLAN: „POSLEDNJI FILOZOF"

150

Prvobitna svrha filozofije je osujećena. Protiv ikoničke istoriografije.

6 Dajl, čisto gramatička sveza koja, u nemačkom jeziku, označava atribute i umetnute rečenice. Bez sadržaja, ona ukazuje prvenstveno na sintaksičke odnose.

58 Fridrib Niče

Filozofija, bez kulture, i nauka. Izmenjeni položaj filozofije nakon Kanta. Metafizika nemo­

guća. Samokastracija. Tragička rezignacija, kraj filozofije. Jedino je umetnost kadra da nas spase.

1. Izlišni filozofi. 2. Istina i iluzija. 3. Iluzija i kultura. 4. Poslednji filozof.

Metoda filozofa, da bismo stigli do konca, sastoji se u rubri-ciranju.

Nelogički nagon. Istinoljubivost i metafora.

Zadatak grčke filozofije: sputavanje. Barbarizujući učinak saznanja. Život u iluziji.

Počev od Kanta filozofija mrtva. Šopenhauer pojednostavljivač uklanja sholastiku. Nauka i kultura. Suprotnosti. Zadatak umetnosti. Put je vaspitavanje. Na filozofiji je da proizvodi tragičku oskudicu.

Novovekovna filozofija, nenaivna, sholastička, pretrpana obrascima.

Šopenhauer pojednostavljivač. Ne dozvoljavamo više raspevanost u pojmovima. Jedino u

umetničkom delu.

Protivotrov za nauku? Gde? Kultura kao protivotrov. Da bi na njega nauka bila osetlji-

va, moramo poznavati njene nedostatke. Tragička rezignacja. Bog zna šta će još biti s kulturom! Ona počinje odostrag.

II

FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (proleće 1873. godine)

151

Plan. Šta je filozof? Kakav je odnos filozofa prema kulturi? Naročito prema tragičkoj kulturi?

Priprema. Kada iščezavaju dela? Izvori. a) za život, b) za dogme.

Hronologija. Potvrđena sistemima.

Glavni deo. Filozofi u tekstu i ekskursima.

Zaključak. Položaj filozofije u odnosu na kulturu.

152

Sta je filozof?

1. S one strane nauka: dematerijalizovati. 2. S one strane religija: demistifikovati bogove, razma-

dijati. 3. Tipovi: kult intelekta. 4. Antropomorfni prenosi.

58 Fridrib Niče

Filozofija, bez kulture, i nauka. Izmenjeni položaj filozofije nakon Kanta. Metafizika nemo­

guća. Samokastracija. Tragička rezignacija, kraj filozofije. Jedino je umetnost kadra da nas spase.

1. Izlišni filozofi. 2. Istina i iluzija. 3. Iluzija i kultura. 4. Poslednji filozof.

Metoda filozofa, da bismo stigli do konca, sastoji se u rubri-ciranju.

Nelogički nagon. Istinoljubivost i metafora.

Zadatak grčke filozofije: sputavanje. Barbarizujući učinak saznanja. Život u iluziji.

Počev od Kanta filozofija mrtva. Šopenhauer pojednostavljivač uklanja sholastiku. Nauka i kultura. Suprotnosti. Zadatak umetnosti. Put je vaspitavanje. Na filozofiji je da proizvodi tragičku oskudicu.

Novovekovna filozofija, nenaivna, sholastička, pretrpana obrascima.

Šopenhauer pojednostavljivač. Ne dozvoljavamo više raspevanost u pojmovima. Jedino u

umetničkom delu.

Protivotrov za nauku? Gde? Kultura kao protivotrov. Da bi na njega nauka bila osetlji-

va, moramo poznavati njene nedostatke. Tragička rezignacja. Bog zna šta će još biti s kulturom! Ona počinje odostrag.

II

FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (proleće 1873. godine)

151

Plan. Šta je filozof? Kakav je odnos filozofa prema kulturi? Naročito prema tragičkoj kulturi?

Priprema. Kada iščezavaju dela? Izvori. a) za život, b) za dogme.

Hronologija. Potvrđena sistemima.

Glavni deo. Filozofi u tekstu i ekskursima.

Zaključak. Položaj filozofije u odnosu na kulturu.

152

Sta je filozof?

1. S one strane nauka: dematerijalizovati. 2. S one strane religija: demistifikovati bogove, razma-

dijati. 3. Tipovi: kult intelekta. 4. Antropomorfni prenosi.

60 Fridrih Niče

Sta je sada na filozofiji da učini?

1. Nemogućnost metafizike. 2. Mogućnost stvari po sebi. S one strane nauka. 3. Nauka kao spašavanje pred čudom. 4. Filozofija protiv dogmatizma nauke. 5. Ali samo u službi jedne kulture. 6. Sopenhauerovo pojednostavljivanje. 7. Njegova popularna i umetnički moguća metafizika.

Rezultati iščekivani od filozofije su obrnuti. 8. Protiv opšteg obrazovanja.

153

Filozofija nema ništa opšte: tek je nauka, tek umetnost. Empedokle i Anaksagora: prvi hoće magiju, drugi prosve-

tljenje, prvi je protiv posvetovljivanja, drugi za. Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi. Sokrat i danas nužni skepticizam. Heraklit: apsolutni ideal, sve je privid i igra. Parmenid: put ka dijalektici i naučni organon. Jedini spokojan jeste Heraklit. Tales želi da dopre do nauke, i Anaksagora, Demokrit, Per-

menidov organon, Sokrat. Anaksimandar se opet od nje udaljava, kao i Empedokle, Pitagora.

154

1. Suštinsko nesavršenstvo stvari: konsekvencije neke religije, i to bilo optimističke bilo pesimističke, konsekvencije kulture, konsekvencije nauka.

2. Egzistencija zaštitnih sredstava koja se izvesno vreme bore. K tome pripada filozofija, po sebi apsolutno neak-tuelna. Obojena i ispunjena prema vremenu.

KNJIGA 0 FILOZOFU 61

3. Stara grčka filozofija protiv mita a za nauku, delimično protiv posvetovljenja.

U tragičkom razdoblju: saglasni, Pitagora, Empedokle, Anaksimandar; apolonski protivan, Heraklit; raskidajući sa sva­kom umetnošću, Parmenid.

155

I. Uvod. Sta može da uradi filozof u onome što se tiče kulture njegovog naroda.

On izgleda kao

a) ravnodušni samotnik, b) učitelj sa sto najspiritualnijih i najapstraktnijih glava, c) ili neprijateljski razarač narodne kulture.

Pod b) delovanje je samo posredno, ali prisutno, kao i pod c). Pod a) dešava se da usled nesvrhovnosti prirode on ostane

samotnik. Međutim, njegovo delo ostaje za kasnija vremena. Ipak se zapravo pitamo da li je on bio nužan za svoje vreme.

Ima li on neki nužni odnos s narodom, postoji li teleologija filozofa?

Prilikom odgovaranja mora se znati šta se naziva „njegovo vreme": to može biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme.

Glavni stav: on ne može da stvori nikakvu kulturu,

ali može da je pripremi, da odstrani okove, ili da je ublaži i tako očuva, ili da je razori.

uvek samo poričući

Nikada neki filozof, svojim pozitivnim stranama nije povu­kao narod za sobom. Jer on živi u kultu intelekta.

Prema svim pozitivnim stranama neke kulture, religije, njegov stav je raskidajući, razarajući (čak i kada pokušava da zasniva).

On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje, u vre­menima haosa i izopačenosti.

60 Fridrih Niče

Sta je sada na filozofiji da učini?

1. Nemogućnost metafizike. 2. Mogućnost stvari po sebi. S one strane nauka. 3. Nauka kao spašavanje pred čudom. 4. Filozofija protiv dogmatizma nauke. 5. Ali samo u službi jedne kulture. 6. Sopenhauerovo pojednostavljivanje. 7. Njegova popularna i umetnički moguća metafizika.

Rezultati iščekivani od filozofije su obrnuti. 8. Protiv opšteg obrazovanja.

153

Filozofija nema ništa opšte: tek je nauka, tek umetnost. Empedokle i Anaksagora: prvi hoće magiju, drugi prosve-

tljenje, prvi je protiv posvetovljivanja, drugi za. Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi. Sokrat i danas nužni skepticizam. Heraklit: apsolutni ideal, sve je privid i igra. Parmenid: put ka dijalektici i naučni organon. Jedini spokojan jeste Heraklit. Tales želi da dopre do nauke, i Anaksagora, Demokrit, Per-

menidov organon, Sokrat. Anaksimandar se opet od nje udaljava, kao i Empedokle, Pitagora.

154

1. Suštinsko nesavršenstvo stvari: konsekvencije neke religije, i to bilo optimističke bilo pesimističke, konsekvencije kulture, konsekvencije nauka.

2. Egzistencija zaštitnih sredstava koja se izvesno vreme bore. K tome pripada filozofija, po sebi apsolutno neak-tuelna. Obojena i ispunjena prema vremenu.

KNJIGA 0 FILOZOFU 61

3. Stara grčka filozofija protiv mita a za nauku, delimično protiv posvetovljenja.

U tragičkom razdoblju: saglasni, Pitagora, Empedokle, Anaksimandar; apolonski protivan, Heraklit; raskidajući sa sva­kom umetnošću, Parmenid.

155

I. Uvod. Sta može da uradi filozof u onome što se tiče kulture njegovog naroda.

On izgleda kao

a) ravnodušni samotnik, b) učitelj sa sto najspiritualnijih i najapstraktnijih glava, c) ili neprijateljski razarač narodne kulture.

Pod b) delovanje je samo posredno, ali prisutno, kao i pod c). Pod a) dešava se da usled nesvrhovnosti prirode on ostane

samotnik. Međutim, njegovo delo ostaje za kasnija vremena. Ipak se zapravo pitamo da li je on bio nužan za svoje vreme.

Ima li on neki nužni odnos s narodom, postoji li teleologija filozofa?

Prilikom odgovaranja mora se znati šta se naziva „njegovo vreme": to može biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme.

Glavni stav: on ne može da stvori nikakvu kulturu,

ali može da je pripremi, da odstrani okove, ili da je ublaži i tako očuva, ili da je razori.

uvek samo poričući

Nikada neki filozof, svojim pozitivnim stranama nije povu­kao narod za sobom. Jer on živi u kultu intelekta.

Prema svim pozitivnim stranama neke kulture, religije, njegov stav je raskidajući, razarajući (čak i kada pokušava da zasniva).

On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje, u vre­menima haosa i izopačenosti.

62 - Fridrib Niče

Svaka kultura u cvetu teži za tim da filozofa učini nepotreb­nim (ili da ga potpuno izoluje). Izolovanje ili zakržljavanje može se objasniti na dva načina:

a) nesvrhovnošću prirode (onda ako je potreban);

b) nesvrhovnom predostrožnošću prirode (onda ako je ne­potreban).

II. Njegovi razarački i potkresujući učinci - na šta?

III. Sada - pošto nema kulture, šta on ima da pripremi (razori)?

IV. Napadi na filozofiju.

V. Zakržljali filozofi.

Oboje je posledica nesvrhovnosti prirode, koja uništava mnogobrojne klice, ali je ipak podstakla par velikih: Kant i So-penhauer.

VI. Kant i Šopenhauer. Od jednog do drugog, korak prema slo­bodnijoj kulturi. Šopenhauerova teologija s obzirom na kulturu u nastajanju.

Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedostaje živa sredi­šnja klica) - sukob samo za one za koje nema više nade. Kako će nadolazeća kultura nadmašiti taj sukob.

156

Vrednost filozofije: Čišćenje od svih zbrkanih i praznovernih predstava. Protiv

dogmatizma nauka. Dokle je nauka, ona je pročišćavajuća i prosvetljujuća, do­

kle je anti-naučna religiozno je mračnjačka. Odstranjivanje učenja o duši i racionalne teologije. Dokazivanje apsolutno antropomorfnog. Protiv čvrstog važenja etičkih pojmova. Protiv mržnje prema telu.

KNJIGA 0 FILOZOFU 63

Štete od filozofije: Rastakanje instinkta,

kultura, moralnosti.

Specijalni posao filozofije za sadašnje vreme. Nedostatak popularne etike. Nedostatak osećanja važnosti saznavanja i izbora. Površnost u razmatranju crkve, države i društva. Gnev prema povesti. Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture.

157

Sve što je opštevažeće u nekoj nauci postalo je slučajno i potpuno nedostaje.

Izučavanje jezika, bez učenja o stilu i retorike. Indološke studije, bez filozofije. Klasična antika, uči se bez veze s njenim praktičnim preg­

nućima. Nauka o prirodi, bez one lekovitosti i spokoja koje je Gete

u njoj nalazio. Povest, bez ponesenosti. Ukratko, sve nauke bez njihove praktične primene: dakle,

drukčije upražnjavane nego što su ih upražnjavali istinski ljudi kulture. Nauka uzeta kao zarađivanje kruha!

Filozofiju praktikujete s mladićima bez iskustva: vaši stari se okreću prema povesti. Nemate čak ni popularnu filozofiju, ali zato naprotiv držite sramno jednoobrazna popularna predavanja. Uni­verziteti daju studentima nagradne zadatke, o Sopenhaueru! Popu­larna beseda o Sopenhaueru! To je već bez svakog dostojanstva!

Kako je nauka mogla postati ono što je sada, mogućno je objasniti jedino razvojem religije.

62 - Fridrib Niče

Svaka kultura u cvetu teži za tim da filozofa učini nepotreb­nim (ili da ga potpuno izoluje). Izolovanje ili zakržljavanje može se objasniti na dva načina:

a) nesvrhovnošću prirode (onda ako je potreban);

b) nesvrhovnom predostrožnošću prirode (onda ako je ne­potreban).

II. Njegovi razarački i potkresujući učinci - na šta?

III. Sada - pošto nema kulture, šta on ima da pripremi (razori)?

IV. Napadi na filozofiju.

V. Zakržljali filozofi.

Oboje je posledica nesvrhovnosti prirode, koja uništava mnogobrojne klice, ali je ipak podstakla par velikih: Kant i So-penhauer.

VI. Kant i Šopenhauer. Od jednog do drugog, korak prema slo­bodnijoj kulturi. Šopenhauerova teologija s obzirom na kulturu u nastajanju.

Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedostaje živa sredi­šnja klica) - sukob samo za one za koje nema više nade. Kako će nadolazeća kultura nadmašiti taj sukob.

156

Vrednost filozofije: Čišćenje od svih zbrkanih i praznovernih predstava. Protiv

dogmatizma nauka. Dokle je nauka, ona je pročišćavajuća i prosvetljujuća, do­

kle je anti-naučna religiozno je mračnjačka. Odstranjivanje učenja o duši i racionalne teologije. Dokazivanje apsolutno antropomorfnog. Protiv čvrstog važenja etičkih pojmova. Protiv mržnje prema telu.

KNJIGA 0 FILOZOFU 63

Štete od filozofije: Rastakanje instinkta,

kultura, moralnosti.

Specijalni posao filozofije za sadašnje vreme. Nedostatak popularne etike. Nedostatak osećanja važnosti saznavanja i izbora. Površnost u razmatranju crkve, države i društva. Gnev prema povesti. Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture.

157

Sve što je opštevažeće u nekoj nauci postalo je slučajno i potpuno nedostaje.

Izučavanje jezika, bez učenja o stilu i retorike. Indološke studije, bez filozofije. Klasična antika, uči se bez veze s njenim praktičnim preg­

nućima. Nauka o prirodi, bez one lekovitosti i spokoja koje je Gete

u njoj nalazio. Povest, bez ponesenosti. Ukratko, sve nauke bez njihove praktične primene: dakle,

drukčije upražnjavane nego što su ih upražnjavali istinski ljudi kulture. Nauka uzeta kao zarađivanje kruha!

Filozofiju praktikujete s mladićima bez iskustva: vaši stari se okreću prema povesti. Nemate čak ni popularnu filozofiju, ali zato naprotiv držite sramno jednoobrazna popularna predavanja. Uni­verziteti daju studentima nagradne zadatke, o Sopenhaueru! Popu­larna beseda o Sopenhaueru! To je već bez svakog dostojanstva!

Kako je nauka mogla postati ono što je sada, mogućno je objasniti jedino razvojem religije.

64 Fridrib Niče

158

Ako su nenormalni, imaju li oni onda išta s narodom? Otu­da ne važi: narodu su potrebne abnormalnosti, čak i ako one ni­su zbog njega tu.

Umetničko delo nas snabdeva dokazom za to: stvaralac je onaj koji ga razume i, uprkos tome, ono je jednom stranom okre­nuto publici.

Želimo da upoznamo onu stranu filozofa kojom se on okre­će prema narodu a ne da raspravljamo o njegovoj čudesnoj priro­di (dakle pravi cilj je pitanje zašto?). Gledano iz našeg vremena, ovu stranu je sada teško spoznati: jer ne raspolažemo takvim na­rodnim jedinstvom kulture. Stoga, Grci.

159

Filozofija ne za narod, dakle ne osnova kulture, već jedino oruđe kulture.

a) Protiv dogmatizma nauka. b) Protiv slikovne zbrke mitskih religija u okrilju prirode. c) Protiv etičke zbrke izazvane religijama.

Tom je njenom cilju primerena njena bit. a) 1. uverena u prisustvo antropomorfnoga, skeptična je;

2. ima izbora i veličinu; 3. prelećući predstavu o jedinstvu;

b) je zdravo tumačenje i jednostavno prihvatanje prirode; je­ste dokaz;

c) razara verovanje u nesalomivost takvih zakona.

Njena bespomoćnost bez kulture, oličena u sadašnjosti.

160

Filozof kao iscelitelj kulture.

Za uvođenje u celinu: opis sedmog stoleća: pripremanje kul­ture, protivstavljanje nagona; istočnjačko. Centralizacija obrazo­vanja počev od Homera.

KNJIGA O FILOZOFU 65

Govorim o pretplatonovcima, jer s Platonom počinje otvo­reno neprijateljstvo protiv kulture, negacija. Ali hoću da znam ka­ko se prema jednoj prisutnoj ili nastajućoj kulturi ponaša filozo­fija koja nije neprijateljica: tu je filozof trovač kulture.

Filozofija i narod. - Nijedan od velikih grčkih filozofa ne po­vlači narod za sobom: na tome je najvećma radio Empedokle (za­tim Pitagora), ali ne i sa čistom filozofijom, nego s mitskim pogo­nom iste. Drugi su se unapred ograđivali od naroda (Heraklit). Ostali za publiku imaju jedan sasvim elitni krug obrazovanih. Kod Sokrata je najuočljivija demokratsko-demagoška težnja: posledica toga je ustanovljavanje sekti, dakle jedan protivdokaz. Ono što ni­su uspeli da ostvare takvi filozofi, kako će uspeti manji? Utemelji­ti narodnu kulturu nije mogućno na filozofiji. U odnosu na neku kulturu, tako, filozofija nikad ne može da ima fundamentalno, ne­go uvek samo uzgredno značenje. Koje je to značenje?

Sputavanje mitskog: ojačavanje smisla za istinu nasuprot slobodnom maštarenju. Vis veritatis ili jačanje čistog saznavanja (Tales, Demokrit, Parmenid).

Sputavanje nagona za znanjem: ili ojačavanje mitsko-mistič-nog, umetničkog (Heraklit, Empedokle, Anaksimandar). Zakoni­tost veličine.

Uništavanje kruto dogmatskog: a) u religiji; b) u moralnosti; c) u nauci.

Skeptički tok. Svaka snaga (religija, mit, nagon za znanjem) ima, kada je

prekomerna, barbarizujuće, nemoralne i zaglupljujuće učinke, kao što ih ima i stroga dominacija (Sokrat).

Uništavanje slepog posvetovljenja (zamena religije) (Anak-sagora, Perikle). Mistički tok.

64 Fridrib Niče

158

Ako su nenormalni, imaju li oni onda išta s narodom? Otu­da ne važi: narodu su potrebne abnormalnosti, čak i ako one ni­su zbog njega tu.

Umetničko delo nas snabdeva dokazom za to: stvaralac je onaj koji ga razume i, uprkos tome, ono je jednom stranom okre­nuto publici.

Želimo da upoznamo onu stranu filozofa kojom se on okre­će prema narodu a ne da raspravljamo o njegovoj čudesnoj priro­di (dakle pravi cilj je pitanje zašto?). Gledano iz našeg vremena, ovu stranu je sada teško spoznati: jer ne raspolažemo takvim na­rodnim jedinstvom kulture. Stoga, Grci.

159

Filozofija ne za narod, dakle ne osnova kulture, već jedino oruđe kulture.

a) Protiv dogmatizma nauka. b) Protiv slikovne zbrke mitskih religija u okrilju prirode. c) Protiv etičke zbrke izazvane religijama.

Tom je njenom cilju primerena njena bit. a) 1. uverena u prisustvo antropomorfnoga, skeptična je;

2. ima izbora i veličinu; 3. prelećući predstavu o jedinstvu;

b) je zdravo tumačenje i jednostavno prihvatanje prirode; je­ste dokaz;

c) razara verovanje u nesalomivost takvih zakona.

Njena bespomoćnost bez kulture, oličena u sadašnjosti.

160

Filozof kao iscelitelj kulture.

Za uvođenje u celinu: opis sedmog stoleća: pripremanje kul­ture, protivstavljanje nagona; istočnjačko. Centralizacija obrazo­vanja počev od Homera.

KNJIGA O FILOZOFU 65

Govorim o pretplatonovcima, jer s Platonom počinje otvo­reno neprijateljstvo protiv kulture, negacija. Ali hoću da znam ka­ko se prema jednoj prisutnoj ili nastajućoj kulturi ponaša filozo­fija koja nije neprijateljica: tu je filozof trovač kulture.

Filozofija i narod. - Nijedan od velikih grčkih filozofa ne po­vlači narod za sobom: na tome je najvećma radio Empedokle (za­tim Pitagora), ali ne i sa čistom filozofijom, nego s mitskim pogo­nom iste. Drugi su se unapred ograđivali od naroda (Heraklit). Ostali za publiku imaju jedan sasvim elitni krug obrazovanih. Kod Sokrata je najuočljivija demokratsko-demagoška težnja: posledica toga je ustanovljavanje sekti, dakle jedan protivdokaz. Ono što ni­su uspeli da ostvare takvi filozofi, kako će uspeti manji? Utemelji­ti narodnu kulturu nije mogućno na filozofiji. U odnosu na neku kulturu, tako, filozofija nikad ne može da ima fundamentalno, ne­go uvek samo uzgredno značenje. Koje je to značenje?

Sputavanje mitskog: ojačavanje smisla za istinu nasuprot slobodnom maštarenju. Vis veritatis ili jačanje čistog saznavanja (Tales, Demokrit, Parmenid).

Sputavanje nagona za znanjem: ili ojačavanje mitsko-mistič-nog, umetničkog (Heraklit, Empedokle, Anaksimandar). Zakoni­tost veličine.

Uništavanje kruto dogmatskog: a) u religiji; b) u moralnosti; c) u nauci.

Skeptički tok. Svaka snaga (religija, mit, nagon za znanjem) ima, kada je

prekomerna, barbarizujuće, nemoralne i zaglupljujuće učinke, kao što ih ima i stroga dominacija (Sokrat).

Uništavanje slepog posvetovljenja (zamena religije) (Anak-sagora, Perikle). Mistički tok.

66 Fridrib Niče • . _ — ^

Rezultat: ona ne može da stvori nikakvu kulturu; ali može da je pripremi; ili da je održava; ili da je umeri.

Za nas: Filozof je, dakle, vrhovni sud škole. Priprema geni­ja: jer nemamo nikakvu kulturu. Iz određenja simptoma vremena kao zadatak za školu proizlazi:

i':

1. Uništavanje posvetovljenja (nedostatak popularne filo­zofije);

2. sputavanje barbarizujućih učinaka nagona za znanjem (uz­državajući se pri tome od paukolikosti same filozofije).

Protiv „ikoničke" povesti. Protiv „marljivih" naučnika.

Kultura može da potekne uvek samo iz objedinjujućeg zna­čenja umetnosti ili nekog umetničkog dela. I protiv svoje volje, fi­lozofija će pripremati njeno univerzalno razmatranje.

III

SAZNAJNO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAŽI

U IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873. godine)

1 U nekom zabačenom uglu vaseljene razasute među mnogo­

brojnim sjajnim sunčanim sistemima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive životinje izumele saznavanje. Bio je to naj-oholiji i najlažljiviji minut „svetske povesti", ali bio je to ipak sa­mo jedan minut. Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i zve­zda je utrnula: dosetljive životinje morale su da uginu. - Takvu je basnu neko mogao da izmisli, ne uspevši ipak da ilustruje koliko je jadan, pun senki i prolazan, koliko je besciljan i proizvoljan ljudski intelekt u okrilju prirode. Postojale su večnosti u kojima ga nije bilo; pa ako je opet s njim svršeno - ništa se neće desiti. Jer, za taj intelekt ne postoji neka dalekosežnija misija koja bi pre­mašivala ljudski život. On je samo ljudski i jedino ga njegov po-sednik i proizvođač uzima tako patetično kao da se stožeri sveta okreću u njemu. Ali, ako bismo mogli da se sporazumevamo s mušicom, zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz va-zduh, zamišljajući da u sebi nosi pomično središte ovoga sveta. Nema ničeg toliko beznačajnog i neznatnog u prirodi što se ne bi, prožeto malim dahom te snage saznavanja, odmah naduvalo po­put mešine; i kao što svaki nosač želi da ima svog poštovaoca, ta­ko i najponosniji čovek, filozof, misli da su sa svih strana na nje­govo delanje i mišljenje durbinski uperene oči vaseljene.

66 Fridrib Niče • . _ — ^

Rezultat: ona ne može da stvori nikakvu kulturu; ali može da je pripremi; ili da je održava; ili da je umeri.

Za nas: Filozof je, dakle, vrhovni sud škole. Priprema geni­ja: jer nemamo nikakvu kulturu. Iz određenja simptoma vremena kao zadatak za školu proizlazi:

i':

1. Uništavanje posvetovljenja (nedostatak popularne filo­zofije);

2. sputavanje barbarizujućih učinaka nagona za znanjem (uz­državajući se pri tome od paukolikosti same filozofije).

Protiv „ikoničke" povesti. Protiv „marljivih" naučnika.

Kultura može da potekne uvek samo iz objedinjujućeg zna­čenja umetnosti ili nekog umetničkog dela. I protiv svoje volje, fi­lozofija će pripremati njeno univerzalno razmatranje.

III

SAZNAJNO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAŽI

U IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873. godine)

1 U nekom zabačenom uglu vaseljene razasute među mnogo­

brojnim sjajnim sunčanim sistemima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive životinje izumele saznavanje. Bio je to naj-oholiji i najlažljiviji minut „svetske povesti", ali bio je to ipak sa­mo jedan minut. Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i zve­zda je utrnula: dosetljive životinje morale su da uginu. - Takvu je basnu neko mogao da izmisli, ne uspevši ipak da ilustruje koliko je jadan, pun senki i prolazan, koliko je besciljan i proizvoljan ljudski intelekt u okrilju prirode. Postojale su večnosti u kojima ga nije bilo; pa ako je opet s njim svršeno - ništa se neće desiti. Jer, za taj intelekt ne postoji neka dalekosežnija misija koja bi pre­mašivala ljudski život. On je samo ljudski i jedino ga njegov po-sednik i proizvođač uzima tako patetično kao da se stožeri sveta okreću u njemu. Ali, ako bismo mogli da se sporazumevamo s mušicom, zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz va-zduh, zamišljajući da u sebi nosi pomično središte ovoga sveta. Nema ničeg toliko beznačajnog i neznatnog u prirodi što se ne bi, prožeto malim dahom te snage saznavanja, odmah naduvalo po­put mešine; i kao što svaki nosač želi da ima svog poštovaoca, ta­ko i najponosniji čovek, filozof, misli da su sa svih strana na nje­govo delanje i mišljenje durbinski uperene oči vaseljene.

68 Fridrih Niče

Značajno je da do tog stanja dovodi intelekt, i to on, koji je ipak zapravo bio dat samo kao pomoćno sredstvo najnesrećnijim, najistančanijim, najprolaznijim bićima da bi se makar minut ob-držala, intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona imala sve razloge da se spašavaju brzo poput Lesingovog sina. Ta oholost, vezana za saznavanje i čuvstvovanje, opsenjujući oblak koji pokriva ljudske oči i čula, obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time što u sebi no­si najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. Njen najopštiji učinak je iluzija - ali i najposebniji učinci nose u sebi nešto od istog ka­raktera.

Kao sredstvo održavanja individuuma, svoje glavne snage intelekt razvija u prerušavanju, jer je to sredstvo pomoću kojeg se održavaju slabiji, manje krepki pojedinci kojima nije dato da bor­bu za opstanak vode rogovima ili oštrim čeljustima kao u grablji-vih zveri. Kod čoveka je ta umešnost prerušavanja dovedena do savršenstva: ovde su varljivost, pritvorstvo, laž i obmana, ogova­ranje, naduvenost, život u lažnom sjaju, maskiranost, prikrivanje iza konvencija, pozorišna igra pred drugima i pred sobom, ukrat­ko, neprestano obmanjivanje zbog jednog taštog plamena, tako pravilo i zakon da gotovo nema ničeg neshvatljivijeg od uskrsnu­ća među ljudima časnog i čistog nagona za istinom. Oni su dubo­ko uronjeni u iluzije i snovne slike, njihovo oko klizi samo po po­vršini stvari i vidi „forme", njihov osećaj nigde ne dovodi do isti­ne, nego se jedino zadovoljava da primi draži i, kao svirajući po dirkama, igra na leđima stvari. Sem toga, čovek se noću, čitav ži­vot, prepušta varljivosti snova, pri čemu njegovo moralno oseća-nje ne pokušava da to spreči: dok bi trebalo da postoje ljudi koji su snažnom voljom odstranili to hrkanje. Šta zapravo zna čovek o sebi? Da li je uopšte sposoban da samo jednom sebe potpuno sagleda, kao u nekom osvetljenom izlogu? Ne prećutkuje li mu priroda većinu od svega, čak i o njegovom telu, da bi ga zadržala podalje od krivudavog spleta njegovih creva, brzog strujanja kr­vi, upredenih drhtaja mišića, i zatočila u gordu opsenarsku svest? Ona je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada na­slućuje da na nemilosrdnom, gramzivom, nezasitom, ubilačkom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja, privezan za san

KNJIGA O FILOZOFU 69

kao da je na leđima tigra. Pri takvom rasporedu, u ćelom svetu, otkuda bi bilo nagona za istinom!

Suočen s drugim pojedincima, u meri u kojoj želi da se odr­ži, pojedinac se u prirodnom stanju stvari intelektom najvećma koristi samo za prerušavanje. Ali, zbog toga što želi, istovremeno iz nužde i dosade, da opstoji društveno i u mnoštvu, čoveku je po­trebno da zaključi mir i, u skladu s tim, traži da iz njegovog sve­ta budu isključeni bar najgrublji vidovi bellum omnium contra omnes. Ovo zaključivanje mira nosi nešto sa sobom što nalikuje na prvi korak primicanju nagonu za istinom. Sada je, naime, utvrđeno šta ubuduće treba da bude „istina", to jest izumljena je jednoobrazno važeća i obavezna oznaka stvari, te zakonomernost jezika nudi i prve zakone istine: jer, ovde se prvi put pojavljuje kontrast istine i laži. Lažljivac se koristi važećim oznakama, reci­ma, da bi nestvarno učinio da izgleda kao stvarno. Na primer, on veli „bogat sam" dok bi za njegovo stanje tačna oznaka bila za­pravo „siromašan". On zloupotrebljava čvrste konvencije pomo­ću proizvoljnih zamena ili čak obrtanja imena. Ako on to radi na štetočinski i koristoljubivi način, društvo će mu uskratiti povere-nje i isključiti ga iz sebe. Ljude pri tome ne pogađa toliko činjeni­ca da su prevareni koliko činjenica da su prevarom oštećeni. Na ovom stupnju, u stvari, oni ne mrze varku, nego rđave, mrske po-sledice izvesne vrste varki. U istom takvom ograničenom smislu čovek želi samo istinu: on žudi za prijatnim, životonosnim posle-dicama istine. Naprotiv, prema čistom besposledičnom saznanju je ravnodušan, čak je neprijateljski raspoložen prema možda štet­nim i razornim istinama. A osim toga: šta se tada zbiva sa onim konvencijama jezika? Da li su one možda svedočanstva saznanja, čula istine? Poklapaju li se oznake i stvari? Da li je jezik adekva­tan izraz svih realiteta?

Samo zahvaljujući svojoj zaboravnosti čovek može ludo po-verovati da poseduje neku „istinu" u upravo označenom stepenu. Ako on neće da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije, to jest s praznim ljuskama, on će večno uzimati iluzije za istine. Šta je reč? Zvučni prikaz nervnog nadražaja. Ali zaključivati s ner-vnog nadražaja na neki spoljašnji uzrok, to je već rezultat lažne i neopravdane primene načela razloga. Kako bismo smeli, ako bi

68 Fridrih Niče

Značajno je da do tog stanja dovodi intelekt, i to on, koji je ipak zapravo bio dat samo kao pomoćno sredstvo najnesrećnijim, najistančanijim, najprolaznijim bićima da bi se makar minut ob-držala, intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona imala sve razloge da se spašavaju brzo poput Lesingovog sina. Ta oholost, vezana za saznavanje i čuvstvovanje, opsenjujući oblak koji pokriva ljudske oči i čula, obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time što u sebi no­si najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. Njen najopštiji učinak je iluzija - ali i najposebniji učinci nose u sebi nešto od istog ka­raktera.

Kao sredstvo održavanja individuuma, svoje glavne snage intelekt razvija u prerušavanju, jer je to sredstvo pomoću kojeg se održavaju slabiji, manje krepki pojedinci kojima nije dato da bor­bu za opstanak vode rogovima ili oštrim čeljustima kao u grablji-vih zveri. Kod čoveka je ta umešnost prerušavanja dovedena do savršenstva: ovde su varljivost, pritvorstvo, laž i obmana, ogova­ranje, naduvenost, život u lažnom sjaju, maskiranost, prikrivanje iza konvencija, pozorišna igra pred drugima i pred sobom, ukrat­ko, neprestano obmanjivanje zbog jednog taštog plamena, tako pravilo i zakon da gotovo nema ničeg neshvatljivijeg od uskrsnu­ća među ljudima časnog i čistog nagona za istinom. Oni su dubo­ko uronjeni u iluzije i snovne slike, njihovo oko klizi samo po po­vršini stvari i vidi „forme", njihov osećaj nigde ne dovodi do isti­ne, nego se jedino zadovoljava da primi draži i, kao svirajući po dirkama, igra na leđima stvari. Sem toga, čovek se noću, čitav ži­vot, prepušta varljivosti snova, pri čemu njegovo moralno oseća-nje ne pokušava da to spreči: dok bi trebalo da postoje ljudi koji su snažnom voljom odstranili to hrkanje. Šta zapravo zna čovek o sebi? Da li je uopšte sposoban da samo jednom sebe potpuno sagleda, kao u nekom osvetljenom izlogu? Ne prećutkuje li mu priroda većinu od svega, čak i o njegovom telu, da bi ga zadržala podalje od krivudavog spleta njegovih creva, brzog strujanja kr­vi, upredenih drhtaja mišića, i zatočila u gordu opsenarsku svest? Ona je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada na­slućuje da na nemilosrdnom, gramzivom, nezasitom, ubilačkom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja, privezan za san

KNJIGA O FILOZOFU 69

kao da je na leđima tigra. Pri takvom rasporedu, u ćelom svetu, otkuda bi bilo nagona za istinom!

Suočen s drugim pojedincima, u meri u kojoj želi da se odr­ži, pojedinac se u prirodnom stanju stvari intelektom najvećma koristi samo za prerušavanje. Ali, zbog toga što želi, istovremeno iz nužde i dosade, da opstoji društveno i u mnoštvu, čoveku je po­trebno da zaključi mir i, u skladu s tim, traži da iz njegovog sve­ta budu isključeni bar najgrublji vidovi bellum omnium contra omnes. Ovo zaključivanje mira nosi nešto sa sobom što nalikuje na prvi korak primicanju nagonu za istinom. Sada je, naime, utvrđeno šta ubuduće treba da bude „istina", to jest izumljena je jednoobrazno važeća i obavezna oznaka stvari, te zakonomernost jezika nudi i prve zakone istine: jer, ovde se prvi put pojavljuje kontrast istine i laži. Lažljivac se koristi važećim oznakama, reci­ma, da bi nestvarno učinio da izgleda kao stvarno. Na primer, on veli „bogat sam" dok bi za njegovo stanje tačna oznaka bila za­pravo „siromašan". On zloupotrebljava čvrste konvencije pomo­ću proizvoljnih zamena ili čak obrtanja imena. Ako on to radi na štetočinski i koristoljubivi način, društvo će mu uskratiti povere-nje i isključiti ga iz sebe. Ljude pri tome ne pogađa toliko činjeni­ca da su prevareni koliko činjenica da su prevarom oštećeni. Na ovom stupnju, u stvari, oni ne mrze varku, nego rđave, mrske po-sledice izvesne vrste varki. U istom takvom ograničenom smislu čovek želi samo istinu: on žudi za prijatnim, životonosnim posle-dicama istine. Naprotiv, prema čistom besposledičnom saznanju je ravnodušan, čak je neprijateljski raspoložen prema možda štet­nim i razornim istinama. A osim toga: šta se tada zbiva sa onim konvencijama jezika? Da li su one možda svedočanstva saznanja, čula istine? Poklapaju li se oznake i stvari? Da li je jezik adekva­tan izraz svih realiteta?

Samo zahvaljujući svojoj zaboravnosti čovek može ludo po-verovati da poseduje neku „istinu" u upravo označenom stepenu. Ako on neće da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije, to jest s praznim ljuskama, on će večno uzimati iluzije za istine. Šta je reč? Zvučni prikaz nervnog nadražaja. Ali zaključivati s ner-vnog nadražaja na neki spoljašnji uzrok, to je već rezultat lažne i neopravdane primene načela razloga. Kako bismo smeli, ako bi

70 Fridrib Niče

jedino istina u genezi jezika bila odlučujuća, i jedino stanovište iz-vesnosti u oznakama bilo odlučujuće, kako bismo dakle smeli re­ći: kamen je tvrd, kao da nam je „tvrdo" poznato i drukčije a ne samo kao sasvim subjektivan nadražaj! Stvari delimo prema ro­du: drvo [der Baum] označavamo kao muško, biljku [die Pflanze] kao žensko. Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo samo nada­leko preleteli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj „zmiji": ozna­ka zahvata samo vijuganje7 i mogla bi, dakle, da se pripiše i cr­vu. Kakva proizvoljna razgraničenja! Kakva proizvoljna povla-šćivanja čas ovog čas onog svojstva neke stvari! Stavljeni jedan kraj drugog, različiti jezici pokazuju da se preko reci nikada ne dospeva do istine ni do adekvatnog izraza, jer inače ne bi ni bilo toliko jezika. „Stvar po sebi" (bila bi to upravo čista besposledič-na istina), čak i za oblikovaoca jezika, potpuno je nedokučiva i ne zaslužuje napor koji iziskuje. On označava jedino sprege stvari s ljudima i za njihovo izražavanje i ispomaže se najsmelijim meta­forama. Nervni nadražaj najpre preneti u sliku! Prva metafora. Slika se potom iznova uobličava u glas! Druga metafora. I svaki put potpuni skok iz jedne, usred koje je, u sasvim drugu i novu sferu. Možemo da zamislimo čoveka koji je sasvim gluv i koji ni­kada nije čuo neki ton ili muziku: kao što se on, primerice, čudi Hladnijevim zvučnim figurama u pesku8 dok otkriva da su one prouzročene podrhtavanjem strune, prisežući zatim da zna šta lju­di nazivaju „zvukom", tako je i sa nama svima kada je u pitanju jezik. Verujemo da znamo nešto o samim stvarima govorimo li o drveću, bojama, snegu i cveću, a ipak ne posedujemo ništa sem metafora stvari, koje čak i ne odgovaraju izvornim suštastvima. Kao što je sa zvukom u peščanoj figuri, tako se zagonetno X stva­ri po sebi jednom uzima kao nervni nadražaj, zatim kao slika, ko­načno kao glasovna artikulacija. U svakom slučaju, dakle, to se logično ne događa prilikom nastanka jezika, i sva građa - u kojoj

' Scblange, Sichwinden. 8 E. F. F. Chladni (1756-1824), nemački fizičar, poznat osobito po svojim is­

traživanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomoću vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti učestalost ta­lasa. Figure nastale od peska nazivaju se „Hladnijeve figure".

KNJIGA O FILOZOFU 7J_

i sa kojom radi i gradi čovek istine, istraživač, filozof- ako već ne potiče sa čardaka ni na nebu ni na zemlji svakako nam ne dolazi iz biti stvari.

Pomislimo posebno još na obrazovanje pojmova. Svaka reč postaje odmah pojam time što ona zapravo ne treba da služi za neponovljivi, sasvim individualizovani pradoživljaj, kojem zahva­ljuje svoj nastanak, kao što je slučaj sa sećanjem, nego je tu isto­vremeno za mnogobrojne, više ili manje slične doživljaje, to jest, strogo uzeto, nikada istovetne, dakle mora da odgovara samo ra­zličitim slučajevima. Svaki pojam nastaje poistovećivanjem nei-stovetnog. Tako je izvesno da neki list nikada nije sasvim isti sa nekim drugim, izvesno je da je pojam list bio obrazovan zahvalju­jući slobodnom ispuštanju individualnih razlika, zaboravu speci­fičnih obeležja, i kao takav pobeduje predstavu kao da u prirodi, mimo lišća, postoji „list" poput praoblika prema kojem je sve li­šće satkano, iscrtano, opsečeno, obojeno, namreškano, naslikano, ali neukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao tačno i ve-rodostojno po prilici praoblika. Nekog čoveka nazivamo „ča­snim"; zašto je on danas delao časno? - pitamo. Obično odgova­ramo: zbog njegove časnosti. Čast! to opet znači: list je uzrok li­šća. Apsolutno ništa ne znamo o suštinskoj odlici koju nazivamo „čast", ali zato znamo za mnogobrojne individualizovane, stoga neistovetne postupke koje izjednačavamo i sada ih označavamo kao časne postupke; konačno, počev od njih, formulišemo jednu qualitas occulta sa imenom: „čist". Previd individualnog i stvar­nog isporučuje nam pojam, kao što nam daje i oblik tamo gde pri­roda, naprotiv, ne zna ni za kakve oblike i pojmove, dakle ni za vrste nego jedino za ono nama nepristupačno i neodredivo X. Jer i naše protivstavljanje individuuma i vrste takode je antropomorf-no i ne potiče iz biti stvari, čak i ako se ne usudimo reći da joj ono ne odgovara: bila bi to, naime, dogmatska tvrdnja i kao takva, baš kao i njena suprotnost, nedokaziva.

Šta je, dakle, istina? Pokretno mnoštvo metafora, metonimija, antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i re-torski bile uznesene, prenesene, ukrašene, i koje nakon duge upotre­be, učvršćene, kanonizovane i obavezne, nalikuju na neki narod:

70 Fridrib Niče

jedino istina u genezi jezika bila odlučujuća, i jedino stanovište iz-vesnosti u oznakama bilo odlučujuće, kako bismo dakle smeli re­ći: kamen je tvrd, kao da nam je „tvrdo" poznato i drukčije a ne samo kao sasvim subjektivan nadražaj! Stvari delimo prema ro­du: drvo [der Baum] označavamo kao muško, biljku [die Pflanze] kao žensko. Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo samo nada­leko preleteli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj „zmiji": ozna­ka zahvata samo vijuganje7 i mogla bi, dakle, da se pripiše i cr­vu. Kakva proizvoljna razgraničenja! Kakva proizvoljna povla-šćivanja čas ovog čas onog svojstva neke stvari! Stavljeni jedan kraj drugog, različiti jezici pokazuju da se preko reci nikada ne dospeva do istine ni do adekvatnog izraza, jer inače ne bi ni bilo toliko jezika. „Stvar po sebi" (bila bi to upravo čista besposledič-na istina), čak i za oblikovaoca jezika, potpuno je nedokučiva i ne zaslužuje napor koji iziskuje. On označava jedino sprege stvari s ljudima i za njihovo izražavanje i ispomaže se najsmelijim meta­forama. Nervni nadražaj najpre preneti u sliku! Prva metafora. Slika se potom iznova uobličava u glas! Druga metafora. I svaki put potpuni skok iz jedne, usred koje je, u sasvim drugu i novu sferu. Možemo da zamislimo čoveka koji je sasvim gluv i koji ni­kada nije čuo neki ton ili muziku: kao što se on, primerice, čudi Hladnijevim zvučnim figurama u pesku8 dok otkriva da su one prouzročene podrhtavanjem strune, prisežući zatim da zna šta lju­di nazivaju „zvukom", tako je i sa nama svima kada je u pitanju jezik. Verujemo da znamo nešto o samim stvarima govorimo li o drveću, bojama, snegu i cveću, a ipak ne posedujemo ništa sem metafora stvari, koje čak i ne odgovaraju izvornim suštastvima. Kao što je sa zvukom u peščanoj figuri, tako se zagonetno X stva­ri po sebi jednom uzima kao nervni nadražaj, zatim kao slika, ko­načno kao glasovna artikulacija. U svakom slučaju, dakle, to se logično ne događa prilikom nastanka jezika, i sva građa - u kojoj

' Scblange, Sichwinden. 8 E. F. F. Chladni (1756-1824), nemački fizičar, poznat osobito po svojim is­

traživanjima u akustici. Ispitivao je, tako, talasno kretanje pomoću vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vibriranja lista, pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom, pa se mogla izmeriti učestalost ta­lasa. Figure nastale od peska nazivaju se „Hladnijeve figure".

KNJIGA O FILOZOFU 7J_

i sa kojom radi i gradi čovek istine, istraživač, filozof- ako već ne potiče sa čardaka ni na nebu ni na zemlji svakako nam ne dolazi iz biti stvari.

Pomislimo posebno još na obrazovanje pojmova. Svaka reč postaje odmah pojam time što ona zapravo ne treba da služi za neponovljivi, sasvim individualizovani pradoživljaj, kojem zahva­ljuje svoj nastanak, kao što je slučaj sa sećanjem, nego je tu isto­vremeno za mnogobrojne, više ili manje slične doživljaje, to jest, strogo uzeto, nikada istovetne, dakle mora da odgovara samo ra­zličitim slučajevima. Svaki pojam nastaje poistovećivanjem nei-stovetnog. Tako je izvesno da neki list nikada nije sasvim isti sa nekim drugim, izvesno je da je pojam list bio obrazovan zahvalju­jući slobodnom ispuštanju individualnih razlika, zaboravu speci­fičnih obeležja, i kao takav pobeduje predstavu kao da u prirodi, mimo lišća, postoji „list" poput praoblika prema kojem je sve li­šće satkano, iscrtano, opsečeno, obojeno, namreškano, naslikano, ali neukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao tačno i ve-rodostojno po prilici praoblika. Nekog čoveka nazivamo „ča­snim"; zašto je on danas delao časno? - pitamo. Obično odgova­ramo: zbog njegove časnosti. Čast! to opet znači: list je uzrok li­šća. Apsolutno ništa ne znamo o suštinskoj odlici koju nazivamo „čast", ali zato znamo za mnogobrojne individualizovane, stoga neistovetne postupke koje izjednačavamo i sada ih označavamo kao časne postupke; konačno, počev od njih, formulišemo jednu qualitas occulta sa imenom: „čist". Previd individualnog i stvar­nog isporučuje nam pojam, kao što nam daje i oblik tamo gde pri­roda, naprotiv, ne zna ni za kakve oblike i pojmove, dakle ni za vrste nego jedino za ono nama nepristupačno i neodredivo X. Jer i naše protivstavljanje individuuma i vrste takode je antropomorf-no i ne potiče iz biti stvari, čak i ako se ne usudimo reći da joj ono ne odgovara: bila bi to, naime, dogmatska tvrdnja i kao takva, baš kao i njena suprotnost, nedokaziva.

Šta je, dakle, istina? Pokretno mnoštvo metafora, metonimija, antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i re-torski bile uznesene, prenesene, ukrašene, i koje nakon duge upotre­be, učvršćene, kanonizovane i obavezne, nalikuju na neki narod:

72 Fridrih Niče

istine su iluzije za koje smo zaboravili šta su, metafore, pohabane i sa izgubljenom čulnom snagom, novčići čiji je otisak istrven i sada se mogu jedino promatrati ne više kao novčići nego kao puki metal.

Još uvek ne znamo otkuda potiče nagon za istinom: jer, do sada smo slušali jedino o obavezi koju uspostavlja društvo da bi opstajalo - istinski biti, to znači upotrebljavati islužene metafore. Rečeno, dakle, jezikom morala: slušali smo jedino o obavezi da se laže prema utvrđenoj konvenciji, da se laže prema društvenim pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. Čovek, svakako, čak zaboravlja da tako stvari stoje s njim; on laže, dakle, nesvesno na pomenuti način i prema stoletnim običajima - i upravo zahvalju­jući toj nesvesnosti, tom zaboravu, dospeva on do osećaja za isti­nu. Na tom osećaju, koji ga obavezuje da neku stvar označi kao „crvenu", drugu kao „hladnu", treću kao „nemu", razrasta se moralna težnja prema istini: nasuprot lažovu, kome niko ne veru-je, koga svi isključuju, čovek sebi dočarava šta je u istini časno, poverljivo i korisno. Kao „umno" biće, on svoje delovanje sada predaje vladavini apstrakcija i više se ne žali da je obuzet telesnim utiscima, intuicijama. On poopštava sve te utiske u bezbojne, hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga života i delanja. Sve što razlikuje čoveka od životinje zavisi od te sposobnosti da se in­tuitivne metafore premetnu u shemu, dakle da se neka slika ras­tvori u pojmu. U području tih shema moguće je nešto što nikada nije moglo da uspe među prvim intuitivnim utiscima: izgraditi pi­ramidalni poredak prema kastama i stupnjevima, stvoriti novi svet zakona, povlastica, podređivanja, razgraničenja, svet koji se od sada protivstavlja drukčijem, intuitivnom svetu prvih utisaka, svet koji bi bio čvršći, opštiji, poznatiji, ljudskiji i otuda regulati-van i imperativan. Dok je svaka metafora iz intuicije individual­na i bez sebi slične, te stoga uvek zna da izmakne svakom rubri-ciranju, veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu pravilnost ne­kog rimskog kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu strogost i hladnoću koja je svojstvena matematici. Ko je prožet ovom hlad­noćom, jedva će poverovati da je i pojam, okoštao i osmougaon poput kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo kao talog 9

neke metafore, te da je iluzija umetničkog prenosa nervnog na-

Residuum.

KNJIGA O FILOZOFU 73

dražaja u slike, ako ne majka, ipak baba svakog pojma. U toj poj­movnoj igri s kockama, „istina" znači korišćenje svake kocke pre­ma njenoj oznaci, tačno brojanje tačaka na njoj, obrazovanje tač-nih rubrika i nikada se ne ogrešiti o red kasti i niz i rang klasa. Kao što su Rimljani i Etrurci podelili nebo po strogim matematič­kim linijama i u tako razgraničen prostor - kao u templum - spre­mili boga, tako svaki narod ima iznad sebe slično, matematički iz-deljeno pojmovno nebo i otada, odzivajući se zahtevima istine, razume da svaki pojmovni bog može da bude tražen samo u nje­govoj sferi. Tu se treba doista diviti čoveku kao moćnom gradi­teljskom geniju, koji je uspeo da na pomičnim osnovama i na ne­koj vrsti tekuće vode podigne beskrajno složenu katedralu pojma. Svakako, da bi na takvim osnovama našlo oslonac, to zdanje mo­ra da bude načinjeno kao od paukovih niti, toliko utančano da se prenosi s vala na val, toliko čvrsto da ga ne bi mogao srušiti sva­ki dašak vetra. Po svom graditeljskom geniju, čovek daleko nad-mašuje pčelu. Pčela gradi od voska koji sakuplja u prirodi, čovek pak od daleko lomnije građe pojmova, koju tek mora da isfabri-kuje iz sebe. Zbog toga je on čak više nego za divljenje, ali ne zbog njegovog nagona za istinom, za čistim saznavanjem. Ako neko sa­krije jednu stvar iza grma, traži je i nalazi upravo tamo, zbog tog traženja i nalaženja ipak ne zaslužuje neku posebnu hvalu. Među­tim, tako stoji sa traženjem i nalaženjem „istine" unutar područ­ja uma. Ako zadam definiciju sisara i onda izjavim, pošto sam promotrio jednu kamilu: „to je sisar", time sam doduše obeloda-nio jednu istinu, ali sa ograničenom vrednošću, hoću da kažem da bi ta istina bila potpuno antropomorfna i ne bi sadržala nijednu tačku „istinitu po sebi", stvarnu i opštevažeću, bez obzira na čo­veka. Tragalac za takvim istinama istražuje, u stvari, samo preo­bražaj-sveta u ljudima. On teži za razumevanjem sveta kao čove-kolike stvari i, u najboljem slučaju, dospeva do osećanja izvesne asimilacije. Nalik astrologu koji smatra da su zvezde u službi čo­veka i u vezi s njegovom srećom i tugom, takav istraživač posma-tra ceo svet kao da je vezan za ljude, kao beskrajno izlomljen od­jek prvobitnog zvuka, čovekovog, kao umnogostručeni odraz praslike, čovekove. Njegov postupak svodi se na uzimanje čove­ka kao mere svih stvari. Ali, pri tome on polazi od zablude kada veruje da su te stvari neposredno pred njim kao čisti objekti. Za-

72 Fridrih Niče

istine su iluzije za koje smo zaboravili šta su, metafore, pohabane i sa izgubljenom čulnom snagom, novčići čiji je otisak istrven i sada se mogu jedino promatrati ne više kao novčići nego kao puki metal.

Još uvek ne znamo otkuda potiče nagon za istinom: jer, do sada smo slušali jedino o obavezi koju uspostavlja društvo da bi opstajalo - istinski biti, to znači upotrebljavati islužene metafore. Rečeno, dakle, jezikom morala: slušali smo jedino o obavezi da se laže prema utvrđenoj konvenciji, da se laže prema društvenim pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. Čovek, svakako, čak zaboravlja da tako stvari stoje s njim; on laže, dakle, nesvesno na pomenuti način i prema stoletnim običajima - i upravo zahvalju­jući toj nesvesnosti, tom zaboravu, dospeva on do osećaja za isti­nu. Na tom osećaju, koji ga obavezuje da neku stvar označi kao „crvenu", drugu kao „hladnu", treću kao „nemu", razrasta se moralna težnja prema istini: nasuprot lažovu, kome niko ne veru-je, koga svi isključuju, čovek sebi dočarava šta je u istini časno, poverljivo i korisno. Kao „umno" biće, on svoje delovanje sada predaje vladavini apstrakcija i više se ne žali da je obuzet telesnim utiscima, intuicijama. On poopštava sve te utiske u bezbojne, hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga života i delanja. Sve što razlikuje čoveka od životinje zavisi od te sposobnosti da se in­tuitivne metafore premetnu u shemu, dakle da se neka slika ras­tvori u pojmu. U području tih shema moguće je nešto što nikada nije moglo da uspe među prvim intuitivnim utiscima: izgraditi pi­ramidalni poredak prema kastama i stupnjevima, stvoriti novi svet zakona, povlastica, podređivanja, razgraničenja, svet koji se od sada protivstavlja drukčijem, intuitivnom svetu prvih utisaka, svet koji bi bio čvršći, opštiji, poznatiji, ljudskiji i otuda regulati-van i imperativan. Dok je svaka metafora iz intuicije individual­na i bez sebi slične, te stoga uvek zna da izmakne svakom rubri-ciranju, veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu pravilnost ne­kog rimskog kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu strogost i hladnoću koja je svojstvena matematici. Ko je prožet ovom hlad­noćom, jedva će poverovati da je i pojam, okoštao i osmougaon poput kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo kao talog 9

neke metafore, te da je iluzija umetničkog prenosa nervnog na-

Residuum.

KNJIGA O FILOZOFU 73

dražaja u slike, ako ne majka, ipak baba svakog pojma. U toj poj­movnoj igri s kockama, „istina" znači korišćenje svake kocke pre­ma njenoj oznaci, tačno brojanje tačaka na njoj, obrazovanje tač-nih rubrika i nikada se ne ogrešiti o red kasti i niz i rang klasa. Kao što su Rimljani i Etrurci podelili nebo po strogim matematič­kim linijama i u tako razgraničen prostor - kao u templum - spre­mili boga, tako svaki narod ima iznad sebe slično, matematički iz-deljeno pojmovno nebo i otada, odzivajući se zahtevima istine, razume da svaki pojmovni bog može da bude tražen samo u nje­govoj sferi. Tu se treba doista diviti čoveku kao moćnom gradi­teljskom geniju, koji je uspeo da na pomičnim osnovama i na ne­koj vrsti tekuće vode podigne beskrajno složenu katedralu pojma. Svakako, da bi na takvim osnovama našlo oslonac, to zdanje mo­ra da bude načinjeno kao od paukovih niti, toliko utančano da se prenosi s vala na val, toliko čvrsto da ga ne bi mogao srušiti sva­ki dašak vetra. Po svom graditeljskom geniju, čovek daleko nad-mašuje pčelu. Pčela gradi od voska koji sakuplja u prirodi, čovek pak od daleko lomnije građe pojmova, koju tek mora da isfabri-kuje iz sebe. Zbog toga je on čak više nego za divljenje, ali ne zbog njegovog nagona za istinom, za čistim saznavanjem. Ako neko sa­krije jednu stvar iza grma, traži je i nalazi upravo tamo, zbog tog traženja i nalaženja ipak ne zaslužuje neku posebnu hvalu. Među­tim, tako stoji sa traženjem i nalaženjem „istine" unutar područ­ja uma. Ako zadam definiciju sisara i onda izjavim, pošto sam promotrio jednu kamilu: „to je sisar", time sam doduše obeloda-nio jednu istinu, ali sa ograničenom vrednošću, hoću da kažem da bi ta istina bila potpuno antropomorfna i ne bi sadržala nijednu tačku „istinitu po sebi", stvarnu i opštevažeću, bez obzira na čo­veka. Tragalac za takvim istinama istražuje, u stvari, samo preo­bražaj-sveta u ljudima. On teži za razumevanjem sveta kao čove-kolike stvari i, u najboljem slučaju, dospeva do osećanja izvesne asimilacije. Nalik astrologu koji smatra da su zvezde u službi čo­veka i u vezi s njegovom srećom i tugom, takav istraživač posma-tra ceo svet kao da je vezan za ljude, kao beskrajno izlomljen od­jek prvobitnog zvuka, čovekovog, kao umnogostručeni odraz praslike, čovekove. Njegov postupak svodi se na uzimanje čove­ka kao mere svih stvari. Ali, pri tome on polazi od zablude kada veruje da su te stvari neposredno pred njim kao čisti objekti. Za-

74 Fridrih Niče

boravlja, dakle, izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima ih kao same stvari. Samo zaboravom tog primitivnog sveta meta­fora, samo očvršćavanjem i ukrućivanjem užarene i tečne izvorne mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje, samo nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto istina po sebi, ukratko samo time što se čovek zaboravlja kao su­bjekt, i to kao umetničko-stvaralački subjekt, živi on s nekim spo­kojem, sigurnošću i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao da iziđe van tamničkih zidova te vere, namah bi bilo svršeno s nje­govom „samosvešću". Napora ga već košta da prizna da insekt ili ptica opažaju sasvim drugi svet nego čovek, i da je pitanje ko­je je od ta dva opažanja sveta tačnije potpuno besmisleno, pošto odgovor pretpostavlja merilo tačnog opažanja, merilo kojeg za­pravo nema. Ali, uglavnom mi izgleda da bi „tačno opažanje" značilo: adekvatan izraz nekog objekta u subjektu, što je opet protivurečna nesuvislost, jer između dve apsolutno različite sfere, kao što su subjekt i objekt, ne postoji nikakva kauzalnost, tač-nost, nikakav izraz, već u najboljem slučaju estetski odnos, hoću reći jedan nago vesta vaj ući prenos, mucavi prevod u neki sasvim strani jezik - ali za tako šta bila bi, u svakom slučaju, potrebna jedna posredujuća sfera i snaga, maštalački i otkrivalački slobod­na. Reč „pojava" prožeta je mnogim zavodljivostima, i stoga je što mogu više izbegavam: jer neistinito je da se suština stvari po­javljuje u empirijskom svetu. Slikar kome nedostaju ruke i koji bi pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred očima sve nepobit-nije će otkrivati, zahvaljujući toj zameni sfera, da empirijski svet ne otkriva suštinu stvari. Čak ni sprega nervnog nadražaja s pro­izvedenom slikom nije po sebi ništa nužno. Ali, kada je ta ista sli­ka reprodukovana milion puta i nasledivana kroz mnogo pokole-nja, najzad ako se pojavljuje u ćelom čovečanstvu svaki put istim povodom, ona dobija, konačno, isto značenje za čoveka kao da je jedina, nužna slika i kao da je ta sprega izvornog nervnog nadra­žaja sa proizvedenom slikom strogo kauzalna. To je poput sna ko­ji se večnim ponavljanjem oseća i prosuđuje posve kao zbilja. No očvršćavanje i ukrućivanje neke metafore ne daje apsolutno nika­kvo jamstvo za neminovnost i isključivo povlašćivanje te metafore.

Izvesno je da je svaki čovek, koji se srodio s takvim razma­tranjima, osetio duboko nepoverenje prema idealizmu te vrste

KNJIGA O FILOZOFU 75

svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno uveri u večnu konsekvenciju, sveprisutnost i izvesnost prirodnih zakona. I zaključio je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu mikroskopskog sveta, sve je ovde tako sigurno, izgrađeno, bes­krajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka će večno imati sa uspehom da kopa u ovim bunarima, i sve što se bude našlo zgla-šavaće se i neće međusobno protivurečiti. Koliko malo to naliku­je nekom proizvodu uobrazilje, jer ako bi tako bilo - negde bi ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti. Protiv toga valja reći: ako bismo, svaki za sebe, imali raznovrsnu čulnu senzaciju, mi sami mogli bismo svet da opažamo tek kao ptica, tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko medu nama video je­dan isti nadražaj kao crven, drugi kao plav, a treći ga čuo čak kao zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode, nego bi je je­dino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, šta je uopšte za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi, nego jedino po svojim učincima, to jest po svojim relacijama s drugim prirodnim zakonima, koji su nam opet poznati samo kao zbirovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo jedna na drugu, a po njihovoj suštini ostaju nam posve nerazu­mljive; jedino nam je stvarno poznato ono što sami u njih unosi­mo, vreme, prostor, znači brojčani i odnosi uzastopnosti. Ali, sve što je čudesno i čemu se upravo čudimo u prirodnim zakonima, ono što zahteva naše objašnjenje i moglo bi da podstakne nepo­verenje prema idealizmu, počiva upravo i jedino u samoj matema­tičkoj strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prosto­ru. Te predstave, pak, proizvodimo u nama i iz nas s nužnošću ko­jom pauk plete svoju mrežu; ako smo prisiljeni da sve stvari poi­mamo samo u tim oblicima, onda više nije čudno što u svim stva­rima poimamo zapravo samo te oblike, jer svi oni moraju u sebi da nose zakone broja, a broj je upravo ono najneobičnije u stva­rima. Sva zakonomernost koja nam toliko imponuje u putanji zvezda i hemijskom procesu, u stvari se podudara sa onim svoj­stvima koja sami unosimo u stvari, te tako zapravo sami sebi im-ponujemo. Iz toga, svakako, ishodi da ono umetničko obrazova­nje metafora s kojim u nama započinje svaki osećaj pretpostavlja već te oblike, ispunjava se dakle u njima. Samo počev od učvršći-

74 Fridrih Niče

boravlja, dakle, izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima ih kao same stvari. Samo zaboravom tog primitivnog sveta meta­fora, samo očvršćavanjem i ukrućivanjem užarene i tečne izvorne mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje, samo nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto istina po sebi, ukratko samo time što se čovek zaboravlja kao su­bjekt, i to kao umetničko-stvaralački subjekt, živi on s nekim spo­kojem, sigurnošću i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao da iziđe van tamničkih zidova te vere, namah bi bilo svršeno s nje­govom „samosvešću". Napora ga već košta da prizna da insekt ili ptica opažaju sasvim drugi svet nego čovek, i da je pitanje ko­je je od ta dva opažanja sveta tačnije potpuno besmisleno, pošto odgovor pretpostavlja merilo tačnog opažanja, merilo kojeg za­pravo nema. Ali, uglavnom mi izgleda da bi „tačno opažanje" značilo: adekvatan izraz nekog objekta u subjektu, što je opet protivurečna nesuvislost, jer između dve apsolutno različite sfere, kao što su subjekt i objekt, ne postoji nikakva kauzalnost, tač-nost, nikakav izraz, već u najboljem slučaju estetski odnos, hoću reći jedan nago vesta vaj ući prenos, mucavi prevod u neki sasvim strani jezik - ali za tako šta bila bi, u svakom slučaju, potrebna jedna posredujuća sfera i snaga, maštalački i otkrivalački slobod­na. Reč „pojava" prožeta je mnogim zavodljivostima, i stoga je što mogu više izbegavam: jer neistinito je da se suština stvari po­javljuje u empirijskom svetu. Slikar kome nedostaju ruke i koji bi pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred očima sve nepobit-nije će otkrivati, zahvaljujući toj zameni sfera, da empirijski svet ne otkriva suštinu stvari. Čak ni sprega nervnog nadražaja s pro­izvedenom slikom nije po sebi ništa nužno. Ali, kada je ta ista sli­ka reprodukovana milion puta i nasledivana kroz mnogo pokole-nja, najzad ako se pojavljuje u ćelom čovečanstvu svaki put istim povodom, ona dobija, konačno, isto značenje za čoveka kao da je jedina, nužna slika i kao da je ta sprega izvornog nervnog nadra­žaja sa proizvedenom slikom strogo kauzalna. To je poput sna ko­ji se večnim ponavljanjem oseća i prosuđuje posve kao zbilja. No očvršćavanje i ukrućivanje neke metafore ne daje apsolutno nika­kvo jamstvo za neminovnost i isključivo povlašćivanje te metafore.

Izvesno je da je svaki čovek, koji se srodio s takvim razma­tranjima, osetio duboko nepoverenje prema idealizmu te vrste

KNJIGA O FILOZOFU 75

svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno uveri u večnu konsekvenciju, sveprisutnost i izvesnost prirodnih zakona. I zaključio je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu mikroskopskog sveta, sve je ovde tako sigurno, izgrađeno, bes­krajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka će večno imati sa uspehom da kopa u ovim bunarima, i sve što se bude našlo zgla-šavaće se i neće međusobno protivurečiti. Koliko malo to naliku­je nekom proizvodu uobrazilje, jer ako bi tako bilo - negde bi ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti. Protiv toga valja reći: ako bismo, svaki za sebe, imali raznovrsnu čulnu senzaciju, mi sami mogli bismo svet da opažamo tek kao ptica, tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko medu nama video je­dan isti nadražaj kao crven, drugi kao plav, a treći ga čuo čak kao zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode, nego bi je je­dino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, šta je uopšte za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi, nego jedino po svojim učincima, to jest po svojim relacijama s drugim prirodnim zakonima, koji su nam opet poznati samo kao zbirovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo jedna na drugu, a po njihovoj suštini ostaju nam posve nerazu­mljive; jedino nam je stvarno poznato ono što sami u njih unosi­mo, vreme, prostor, znači brojčani i odnosi uzastopnosti. Ali, sve što je čudesno i čemu se upravo čudimo u prirodnim zakonima, ono što zahteva naše objašnjenje i moglo bi da podstakne nepo­verenje prema idealizmu, počiva upravo i jedino u samoj matema­tičkoj strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prosto­ru. Te predstave, pak, proizvodimo u nama i iz nas s nužnošću ko­jom pauk plete svoju mrežu; ako smo prisiljeni da sve stvari poi­mamo samo u tim oblicima, onda više nije čudno što u svim stva­rima poimamo zapravo samo te oblike, jer svi oni moraju u sebi da nose zakone broja, a broj je upravo ono najneobičnije u stva­rima. Sva zakonomernost koja nam toliko imponuje u putanji zvezda i hemijskom procesu, u stvari se podudara sa onim svoj­stvima koja sami unosimo u stvari, te tako zapravo sami sebi im-ponujemo. Iz toga, svakako, ishodi da ono umetničko obrazova­nje metafora s kojim u nama započinje svaki osećaj pretpostavlja već te oblike, ispunjava se dakle u njima. Samo počev od učvršći-

76 Fridrib Niče

vanja tih praoblika objašnjiva je mogućnost prema kojoj se može opet iz samih metafora konstituisati neko pojmovno zdanje. Ono je, naime, podražavanje vremenskih, prostornih i brojčanih odno­sa na tlu metafora.

2

Na pojmovnom zdanju izvorno radi, kao što smo videli, je­zik, a kasnije nauka. Kao što pčela istovremeno gradi saće i to sa­će ispunjava medom, tako i nauka bez zastoja radi na tom veli­kom kolumbarijumu pojmova, grobnici intuicija, i dograđuje sve novije i više spratove, podupire, čisti, obnavlja staro saće, osobi­to se trudeći da svoju građevinu nakrca do čudovišnosti i u njoj uredno razmesti ceo empirijski, to jest antropomorfni svet. Ako već delatni čovek vezuje svoj život za um i njegove pojmove, da ne bi bio otplavljen i sebe izgubio, onda i istraživač svoju kolibu diže uz samu kulu nauke, da bi mu ona pomogla u njegovim is­traživanjima i pružila mu zaštitu iza svojih bedema. A zaštita mu je potrebna, jer postoje strašne moći koje se neprestano na njega okomljuju i koje naučnoj „istini" protivstavljaju „istine" sasvim drukčije prirode i s najraznovrsnijim zaštitnim znacima.

Nagon da se obrazuju metafore, taj fundamentalni nagon čovekov koji se nijednog trenutka ne može zanemariti, jer bi se ti­me zanemario sam čovek, gradeći za sebe kao utvrđenje od svojih isparljivih proizvoda, pojmova, jedan pravilni, strogi i no­vi svet, na taj način uistinu nije ukroćen i jedva da je sputan. On traga za novim područjem svoga delovanja i drugim rečnim kori­tom i nalazi ih u mitu, naročito u umetnosti. Uspostavljajući no­ve prenose, metafore, metonimije, on neprekidno spliće rubrike i saće pojmova, neprekidno iskazuje svoju žudnju da sa puno čari i večno iznova oblikuje prisutni svet budnog čoveka, svet šarolik, nepravilan, kauzalno povezan, kao da je svet sna. Po sebi je bud­nom čoveku samo pomoću čvrste i pravilne pojmovne pređe ja­sno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida tu pojmovnu pređu. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako svake noći isto sanjamo time bili obuzeti podjednako kao što smo obuzeti stvarima koje svakodnevno gledamo: „ako bi neki zana-

KNJIGA O FILOZOFU 77

tlija bio siguran da svake noći, tokom celih dvanaest sati, sanja da je kralj, verujem - veli Paskal - da bi on bio isto toliko srećan po­put nekog kralja koji bi svake noći, tokom celih dvanaest sati, sa­njao da je zanatlija". Budni dan nekog mitom ponesenog naroda, na primer starih Grka, neprekidnim delovanjem čuda, takvim ko­je je primereno mitu, sličniji je, u stvari, snu nego danu mislioca razočaranog u nauku. Kada jednom svako drvo može da govori kao nimfa ili neki bog prerušen u bika može da otima device, ka­da se lično boginja Atena može videti kako u društvu s Pizistra-tom u divnom dvopregu prolazi atenskim trgovima - a u to je ča­sni Atenjanin verovao - onda je u svakom trenutku, kao u snu, sve mogućno, i sva priroda obleće oko čoveka kao da je ona sa­mo maskerata bogova koji se u svakakvim obličjima šaljivo poi­gravaju varajući ljude.

Ali i u samom čoveku je nesavladiva sklonost da dopušta da bude varan i kao začaran je srećom kada mu rapsod pripoveda kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac igra kralja kraljevskije nego što je to u samoj zbilji. Taj majstor prerušavanja, intelekt je slobodan i rasterećen od svoga ropskoga rada toliko dugo koliko može da obmanjuje bez štete, i tada svet­kuje svoje Saturnalije. Nikada on nije obesniji, bogatiji, drskiji, pokretljiviji, nepromišljeniji: u stvaralačkoj radosti izbrizgava is­prepletene metafore i pomera međaše apstrakcija, tako da, prime-rice, strujanje označava kao pokretni put koji čoveka nosi tamo kuda on ionako ide. Sada je on daleko od sebe odbacio beleg slu-ganjstva: inače s tužnom revnošću sav predan tome da nekom po­jedincu pokaže sredstva i put do žuđenog opstanka, pleneći i kra­dući poput sluge za svoga gospodara, sada je on postao gospodar i sme da sa svoga lica izbriše izraz nemaštine. Sve što on od sada čini nosi u sebi, u poređenju s njegovom ranijom aktivnošću, pre-rušavanje, baš kao što je njegova prethodna aktivnost nosila u se­bi pognutost. On kopira ljudski život, ali ga uzima za dobru stvar i izgleda mu da je s pravom njime zadovoljan. Te čudovišne gre­de i daske pojmova za koje se grčevito uhvatio nevoljnik da bi se tokom života spasao, za oslobođeni intelekt samo su skela i igrač­ka njegovih najsmelijih umetničkih poduhvata. I kada je on raz­bije, smrvi, ponovo je ironično sastavlja sparujući najrazličitije i

76 Fridrib Niče

vanja tih praoblika objašnjiva je mogućnost prema kojoj se može opet iz samih metafora konstituisati neko pojmovno zdanje. Ono je, naime, podražavanje vremenskih, prostornih i brojčanih odno­sa na tlu metafora.

2

Na pojmovnom zdanju izvorno radi, kao što smo videli, je­zik, a kasnije nauka. Kao što pčela istovremeno gradi saće i to sa­će ispunjava medom, tako i nauka bez zastoja radi na tom veli­kom kolumbarijumu pojmova, grobnici intuicija, i dograđuje sve novije i više spratove, podupire, čisti, obnavlja staro saće, osobi­to se trudeći da svoju građevinu nakrca do čudovišnosti i u njoj uredno razmesti ceo empirijski, to jest antropomorfni svet. Ako već delatni čovek vezuje svoj život za um i njegove pojmove, da ne bi bio otplavljen i sebe izgubio, onda i istraživač svoju kolibu diže uz samu kulu nauke, da bi mu ona pomogla u njegovim is­traživanjima i pružila mu zaštitu iza svojih bedema. A zaštita mu je potrebna, jer postoje strašne moći koje se neprestano na njega okomljuju i koje naučnoj „istini" protivstavljaju „istine" sasvim drukčije prirode i s najraznovrsnijim zaštitnim znacima.

Nagon da se obrazuju metafore, taj fundamentalni nagon čovekov koji se nijednog trenutka ne može zanemariti, jer bi se ti­me zanemario sam čovek, gradeći za sebe kao utvrđenje od svojih isparljivih proizvoda, pojmova, jedan pravilni, strogi i no­vi svet, na taj način uistinu nije ukroćen i jedva da je sputan. On traga za novim područjem svoga delovanja i drugim rečnim kori­tom i nalazi ih u mitu, naročito u umetnosti. Uspostavljajući no­ve prenose, metafore, metonimije, on neprekidno spliće rubrike i saće pojmova, neprekidno iskazuje svoju žudnju da sa puno čari i večno iznova oblikuje prisutni svet budnog čoveka, svet šarolik, nepravilan, kauzalno povezan, kao da je svet sna. Po sebi je bud­nom čoveku samo pomoću čvrste i pravilne pojmovne pređe ja­sno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida tu pojmovnu pređu. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako svake noći isto sanjamo time bili obuzeti podjednako kao što smo obuzeti stvarima koje svakodnevno gledamo: „ako bi neki zana-

KNJIGA O FILOZOFU 77

tlija bio siguran da svake noći, tokom celih dvanaest sati, sanja da je kralj, verujem - veli Paskal - da bi on bio isto toliko srećan po­put nekog kralja koji bi svake noći, tokom celih dvanaest sati, sa­njao da je zanatlija". Budni dan nekog mitom ponesenog naroda, na primer starih Grka, neprekidnim delovanjem čuda, takvim ko­je je primereno mitu, sličniji je, u stvari, snu nego danu mislioca razočaranog u nauku. Kada jednom svako drvo može da govori kao nimfa ili neki bog prerušen u bika može da otima device, ka­da se lično boginja Atena može videti kako u društvu s Pizistra-tom u divnom dvopregu prolazi atenskim trgovima - a u to je ča­sni Atenjanin verovao - onda je u svakom trenutku, kao u snu, sve mogućno, i sva priroda obleće oko čoveka kao da je ona sa­mo maskerata bogova koji se u svakakvim obličjima šaljivo poi­gravaju varajući ljude.

Ali i u samom čoveku je nesavladiva sklonost da dopušta da bude varan i kao začaran je srećom kada mu rapsod pripoveda kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac igra kralja kraljevskije nego što je to u samoj zbilji. Taj majstor prerušavanja, intelekt je slobodan i rasterećen od svoga ropskoga rada toliko dugo koliko može da obmanjuje bez štete, i tada svet­kuje svoje Saturnalije. Nikada on nije obesniji, bogatiji, drskiji, pokretljiviji, nepromišljeniji: u stvaralačkoj radosti izbrizgava is­prepletene metafore i pomera međaše apstrakcija, tako da, prime-rice, strujanje označava kao pokretni put koji čoveka nosi tamo kuda on ionako ide. Sada je on daleko od sebe odbacio beleg slu-ganjstva: inače s tužnom revnošću sav predan tome da nekom po­jedincu pokaže sredstva i put do žuđenog opstanka, pleneći i kra­dući poput sluge za svoga gospodara, sada je on postao gospodar i sme da sa svoga lica izbriše izraz nemaštine. Sve što on od sada čini nosi u sebi, u poređenju s njegovom ranijom aktivnošću, pre-rušavanje, baš kao što je njegova prethodna aktivnost nosila u se­bi pognutost. On kopira ljudski život, ali ga uzima za dobru stvar i izgleda mu da je s pravom njime zadovoljan. Te čudovišne gre­de i daske pojmova za koje se grčevito uhvatio nevoljnik da bi se tokom života spasao, za oslobođeni intelekt samo su skela i igrač­ka njegovih najsmelijih umetničkih poduhvata. I kada je on raz­bije, smrvi, ponovo je ironično sastavlja sparujući najrazličitije i

78 Fridrib Niče

razdvajajući najbliskije, i tako pokazuje da mu nije potrebna ni­kakva nužna pomoć u nemaštini, te da on od sada nije voden poj­movima nego intuicijom. Iz tih intuicija ne vodi nikakav pravilan put u zemlju utvarnih shema, apstrakcija: za njih nije načinjena reč, čovek nemi kada ih vidi ili govori pomoću zabranjenih meta­fora i nečuvenih pojmovnih sklopova da bi stvaralački, barem ra­zaranjem i rušenjem starih pojmovnih zidina, uzvratio na pritisak moćne savremene intuicije.

Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog staja­li umni i intuitivni čovek, jedan u strahu pred intuicijom, drugi s porugom prema apstrakciji; potonji je isto toliko neuman koliko je drugi neosetljiv na umetnost. Oba žude da ovladaju životom: ovaj, znajući da glavne potrebe presretne zahvaljujući predostro-žnosti, dalekovidnosti, zakonomernosti, i onaj, poput „odveć ve­selog junaka", ne videći bilo kakvu potrebu i uzimajući kao rea­lan samo život prerušen u privid i lepotu. Tamo gde jednom, ot­prilike kao u staroj Grčkoj, intuitivni čovek rukuje svojim oruž­jem snažnije i pobedonosnije nego njegov protivnik, moguće je u najpovoljnijem slučaju oblikovati jednu kulturu, utemeljiti vlada­vinu umetnosti nad životom: to prerušavanje, odbijanje nemašti-ne, taj sjaj metaforičkih intuicija i uopšte neposrednost varke pra­ti sva ispoljavanja takvog života. Ni kuća ni hod, ni odeća ni gli­neni krčag, ne izdaju da ih je nužda iznašla: izgledaju tako kao da je u njima trebalo da se iskaže uzvišena sreća i olimpska vedrina, gotovo igra s najozbiljnijim. Dok se čovek vođen pojmovima i ap­strakcijama samo brani od te nesreće, bez mogućnosti da bilo ka­kvu sreću iznudi iz tih apstrakcija, dok čezne da se najviše što je mogućno oslobodi bolova, dotle intuitivni čovek, smešten usred jedne kulture, žanje već - zahvaljujući svojim intuicijama - sem odbrane od zla, prosvetljenje prožeto stalnim strujanjem, ozare-nje, iskupljenje. No, svakako, kada boluje, on boluje silovitije: štaviše, on boluje češće, jer ne ume da uči iz iskustva, i svaki put iznova upada u isti jarak u koji se već sunovraćivao. I u boli je bezuman koliko i u sreći, glasno jadikuje i bez utehe je. U okolno­stima iste zle kobi, koliko se drukčije ponaša stoičar, podučen isku­stvom i pojmovima zagospodarivši sobom! On koji inače traži samo iskrenost, istinu, slobodu od iluzija i zaštitu od varljivih iznenađenja,

KNJIGA O FILOZOFU 79

postiže sada u nesreći, poput onoga u sreći, remek-delo prerušava-nja; njegovo lice je nepomično, naoko bez tragova života, gotovo maska s dostojanstveno uravnoteženim crtama: on ne jadikuje i za-uzdava svoj glas - i kada se neki pravi olujni oblak stušti na nje­ga, on se sakriva pod ogrtač i sporim korakom izmiče odatle.

Raspored daljnih delova

3

Opis haotičnog preplitanja u jednom mitskom razdoblju. Is­točnjačko. Počeci filozofije kao uređivačke kultova, mitova; ona organizuje jedinstvo religije.

4

Počeci jednog ironičnog stava spram religije. Novo pomalja­nje filozofije.

5 itd. Priča

Zaključak: Platonova država kao nadhelenska, kao nemo­guća. Filozofija ovde dostiže svoj vrhunac, kao državoustanovi-teljka jedne metafizički uređene države.

N A C R T I

161

„Istina"

Listina kao neuslovljena dužnost koja neprijateljski poni­štava svet.

2. Analiza opšteg smisla istine (nekonsekvencija). 3. Pathos istine. 4. Nemoguće kao korektiv čoveka. 5. Fundament čoveka lažan, jer je optimistički.

78 Fridrib Niče

razdvajajući najbliskije, i tako pokazuje da mu nije potrebna ni­kakva nužna pomoć u nemaštini, te da on od sada nije voden poj­movima nego intuicijom. Iz tih intuicija ne vodi nikakav pravilan put u zemlju utvarnih shema, apstrakcija: za njih nije načinjena reč, čovek nemi kada ih vidi ili govori pomoću zabranjenih meta­fora i nečuvenih pojmovnih sklopova da bi stvaralački, barem ra­zaranjem i rušenjem starih pojmovnih zidina, uzvratio na pritisak moćne savremene intuicije.

Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog staja­li umni i intuitivni čovek, jedan u strahu pred intuicijom, drugi s porugom prema apstrakciji; potonji je isto toliko neuman koliko je drugi neosetljiv na umetnost. Oba žude da ovladaju životom: ovaj, znajući da glavne potrebe presretne zahvaljujući predostro-žnosti, dalekovidnosti, zakonomernosti, i onaj, poput „odveć ve­selog junaka", ne videći bilo kakvu potrebu i uzimajući kao rea­lan samo život prerušen u privid i lepotu. Tamo gde jednom, ot­prilike kao u staroj Grčkoj, intuitivni čovek rukuje svojim oruž­jem snažnije i pobedonosnije nego njegov protivnik, moguće je u najpovoljnijem slučaju oblikovati jednu kulturu, utemeljiti vlada­vinu umetnosti nad životom: to prerušavanje, odbijanje nemašti-ne, taj sjaj metaforičkih intuicija i uopšte neposrednost varke pra­ti sva ispoljavanja takvog života. Ni kuća ni hod, ni odeća ni gli­neni krčag, ne izdaju da ih je nužda iznašla: izgledaju tako kao da je u njima trebalo da se iskaže uzvišena sreća i olimpska vedrina, gotovo igra s najozbiljnijim. Dok se čovek vođen pojmovima i ap­strakcijama samo brani od te nesreće, bez mogućnosti da bilo ka­kvu sreću iznudi iz tih apstrakcija, dok čezne da se najviše što je mogućno oslobodi bolova, dotle intuitivni čovek, smešten usred jedne kulture, žanje već - zahvaljujući svojim intuicijama - sem odbrane od zla, prosvetljenje prožeto stalnim strujanjem, ozare-nje, iskupljenje. No, svakako, kada boluje, on boluje silovitije: štaviše, on boluje češće, jer ne ume da uči iz iskustva, i svaki put iznova upada u isti jarak u koji se već sunovraćivao. I u boli je bezuman koliko i u sreći, glasno jadikuje i bez utehe je. U okolno­stima iste zle kobi, koliko se drukčije ponaša stoičar, podučen isku­stvom i pojmovima zagospodarivši sobom! On koji inače traži samo iskrenost, istinu, slobodu od iluzija i zaštitu od varljivih iznenađenja,

KNJIGA O FILOZOFU 79

postiže sada u nesreći, poput onoga u sreći, remek-delo prerušava-nja; njegovo lice je nepomično, naoko bez tragova života, gotovo maska s dostojanstveno uravnoteženim crtama: on ne jadikuje i za-uzdava svoj glas - i kada se neki pravi olujni oblak stušti na nje­ga, on se sakriva pod ogrtač i sporim korakom izmiče odatle.

Raspored daljnih delova

3

Opis haotičnog preplitanja u jednom mitskom razdoblju. Is­točnjačko. Počeci filozofije kao uređivačke kultova, mitova; ona organizuje jedinstvo religije.

4

Počeci jednog ironičnog stava spram religije. Novo pomalja­nje filozofije.

5 itd. Priča

Zaključak: Platonova država kao nadhelenska, kao nemo­guća. Filozofija ovde dostiže svoj vrhunac, kao državoustanovi-teljka jedne metafizički uređene države.

N A C R T I

161

„Istina"

Listina kao neuslovljena dužnost koja neprijateljski poni­štava svet.

2. Analiza opšteg smisla istine (nekonsekvencija). 3. Pathos istine. 4. Nemoguće kao korektiv čoveka. 5. Fundament čoveka lažan, jer je optimistički.

80 Fridrih Niče

6. Telesni svet. 7. Individue. 8. Oblici. 9. Umetnost. Neprijateljstvo spram nje.

10. Bez neistine ni društvo ni kultura. Tragični sukob. Sve što je dobro i lepo zavisi od varke: istina ubija - ubija čak i samu sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda).

162

Sta odgovara askezi u onome što se tiče istine? - Istinoljubi­vost, kao fundament svih ugovora i pretpostavka postojanja ljud­skog roda, eudemonistički je zahtev kojem se suprotstavlja sazna­nje da najveća dobrobit čoveka počiva u iluzijama: dakle moraju da budu korišćene - kao što se i dešava.

Pojam zabranjene istine, to jest takve koja prikriva i maski­ra eudemonističku laž. Protivstav: zabranjena laž, koja prodire ta­mo gde je područje dozvoljene istine.

Simbol zabranjene istine: fiat veritas, pereat mundus. Simbol zabranjene laži: fiat mendacium, pereat mundus. Prvo čiji raspad izazivaju zabranjene istine jeste individuum

koji ih izriče. Poslednje čiji raspad izazivaju zabranjene laži jeste individuum. U prvom slučaju, on sebe žrtvuje skupa sa svetom, u drugom - sebi i svojoj egzistenciji žrtvuje svet.

Kazuistika: da li je dozvoljeno žrtvovati čovečanstvo istini?

1. Ta to je nemogućno! Ako bi Bog hteo, čovečanstvo bi moglo da umre zbog istine.

2. Ako bi to bilo mogućno, bila bi to dobra smrt i osloba­đanje od života.

3. Niko ne može, bez nekog ludila, tvrdo da veruje da pose-duje istinu: skepsa neće izostati.

Pitanje: da li je dozvoljeno žrtvovati čovečanstvo ludilu - na to bi se moralo odgovoriti odrečno. Ali, praktično, to se dešava, jer je ludilo upravo verovati u istinu.

KNJIGA O FILOZOFU 81

Vera u istinu - ili ludilo. Isključivanje svih eudemonističkih sastojaka:

1. kao moja sopstvena vera;

2. kao da sam je ja našao;

3. kao izvor dobrih namera kod drugih, ugleda, voljenosti;

4. kao suvereno osećanje zadovoljstva u otporu.

Da li je posle otklanjanja svih tih sastojaka iskazivanje isti­ne još mogućno kao čista nužda? Analiza verovanja u istinu: jer svako posedovanje istine u osnovi je samo vera da se istina pose-duje. Pathos, osećanje nužde, nastaje iz tog verovanja a ne iz to­božnje istine. Vera pretpostavlja kod individuuma ničim uslovlje-nu saznajnu snagu, te ubedenje da nijedno saznajno biće nikada dalje od toga ne može otići, dakle postoji obaveza koju u svim rasprostiranjima saznajno biće ne može da prekrši. Relacija uki­da pathos verovanja, primerice ograničenje na ljudsko, skeptič-kim prihvatanjem da smo svi možda u zabludi.

Ali, kako je skepsa mogućna? Ona izgleda kao doslovno asketska stanovište mišljenja. Jer ona ne veruje u verovanje i time razara sve što je verovanje blagoslovilo.

No i sama skepsa sadrži u sebi izvesno verovanje: verovanje u logiku. Najekstremniji je slučaj, dakle, napuštanje logike, ono credo quia absurdum est, sumnja u um i njegovo poricanje. Do čega dolazi u konsekventnosti askeze. U tome niko ne može žive-ti, kao ni u čistoj askezi. Pri tome se pokazuje da je vera u logiku, osobito vera u život, nužna, da je, dakle, područje mišljenja eude-monističko. Ali, tada se ističe zahtevanje laži: život i eudaimonia su, naime, onda argument. Skepsa se okreće protiv zabranjenih istina. Onda nedostaje osnova za čistu istinu po sebi, i nagon za njom samo je maskirani eudemonistički nagon.

Svako zbivanje u prirodi u osnovi nam je nejasno: jedino možemo da svaki put utvrdimo scenografiju u kojoj se prava dra­ma odigrava. Onda govorimo o kauzalnostima, dok u osnovi vi­dimo samo uzastopnost događaja. Da je ova uzastopnost svakad uključena u neku određenu scenografiju, verovanje je koje je bes­krajno puta opovrgavano.

80 Fridrih Niče

6. Telesni svet. 7. Individue. 8. Oblici. 9. Umetnost. Neprijateljstvo spram nje.

10. Bez neistine ni društvo ni kultura. Tragični sukob. Sve što je dobro i lepo zavisi od varke: istina ubija - ubija čak i samu sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda).

162

Sta odgovara askezi u onome što se tiče istine? - Istinoljubi­vost, kao fundament svih ugovora i pretpostavka postojanja ljud­skog roda, eudemonistički je zahtev kojem se suprotstavlja sazna­nje da najveća dobrobit čoveka počiva u iluzijama: dakle moraju da budu korišćene - kao što se i dešava.

Pojam zabranjene istine, to jest takve koja prikriva i maski­ra eudemonističku laž. Protivstav: zabranjena laž, koja prodire ta­mo gde je područje dozvoljene istine.

Simbol zabranjene istine: fiat veritas, pereat mundus. Simbol zabranjene laži: fiat mendacium, pereat mundus. Prvo čiji raspad izazivaju zabranjene istine jeste individuum

koji ih izriče. Poslednje čiji raspad izazivaju zabranjene laži jeste individuum. U prvom slučaju, on sebe žrtvuje skupa sa svetom, u drugom - sebi i svojoj egzistenciji žrtvuje svet.

Kazuistika: da li je dozvoljeno žrtvovati čovečanstvo istini?

1. Ta to je nemogućno! Ako bi Bog hteo, čovečanstvo bi moglo da umre zbog istine.

2. Ako bi to bilo mogućno, bila bi to dobra smrt i osloba­đanje od života.

3. Niko ne može, bez nekog ludila, tvrdo da veruje da pose-duje istinu: skepsa neće izostati.

Pitanje: da li je dozvoljeno žrtvovati čovečanstvo ludilu - na to bi se moralo odgovoriti odrečno. Ali, praktično, to se dešava, jer je ludilo upravo verovati u istinu.

KNJIGA O FILOZOFU 81

Vera u istinu - ili ludilo. Isključivanje svih eudemonističkih sastojaka:

1. kao moja sopstvena vera;

2. kao da sam je ja našao;

3. kao izvor dobrih namera kod drugih, ugleda, voljenosti;

4. kao suvereno osećanje zadovoljstva u otporu.

Da li je posle otklanjanja svih tih sastojaka iskazivanje isti­ne još mogućno kao čista nužda? Analiza verovanja u istinu: jer svako posedovanje istine u osnovi je samo vera da se istina pose-duje. Pathos, osećanje nužde, nastaje iz tog verovanja a ne iz to­božnje istine. Vera pretpostavlja kod individuuma ničim uslovlje-nu saznajnu snagu, te ubedenje da nijedno saznajno biće nikada dalje od toga ne može otići, dakle postoji obaveza koju u svim rasprostiranjima saznajno biće ne može da prekrši. Relacija uki­da pathos verovanja, primerice ograničenje na ljudsko, skeptič-kim prihvatanjem da smo svi možda u zabludi.

Ali, kako je skepsa mogućna? Ona izgleda kao doslovno asketska stanovište mišljenja. Jer ona ne veruje u verovanje i time razara sve što je verovanje blagoslovilo.

No i sama skepsa sadrži u sebi izvesno verovanje: verovanje u logiku. Najekstremniji je slučaj, dakle, napuštanje logike, ono credo quia absurdum est, sumnja u um i njegovo poricanje. Do čega dolazi u konsekventnosti askeze. U tome niko ne može žive-ti, kao ni u čistoj askezi. Pri tome se pokazuje da je vera u logiku, osobito vera u život, nužna, da je, dakle, područje mišljenja eude-monističko. Ali, tada se ističe zahtevanje laži: život i eudaimonia su, naime, onda argument. Skepsa se okreće protiv zabranjenih istina. Onda nedostaje osnova za čistu istinu po sebi, i nagon za njom samo je maskirani eudemonistički nagon.

Svako zbivanje u prirodi u osnovi nam je nejasno: jedino možemo da svaki put utvrdimo scenografiju u kojoj se prava dra­ma odigrava. Onda govorimo o kauzalnostima, dok u osnovi vi­dimo samo uzastopnost događaja. Da je ova uzastopnost svakad uključena u neku određenu scenografiju, verovanje je koje je bes­krajno puta opovrgavano.

82 Fridrih Niče

Logika je samo robovanje u okovima jezika. Međutim, jezik sadrži jedan nelogički element, metafora itd. Prva snaga izvršava poistovećivanje neistovetnog; ona je, dakle, delovanje uobrazilje. Na tome počiva egzistencija pojmova, oblika itd.

„Prirodni zakoni." Proste međusobne relacije i sa čovekom. Covek je kao konačan i nepromenljiv postao mera stvari.

Zamislimo li ga kao promenljivog i nestalnog, prestala bi strogost prirodnih zakona. Zakon osećanja - kao jezgro prirodnih zako­na, mehanika kretanja. Verovanje u spoljašnji svet i prošlost, u nauci o prirodi.

Najistinitije u ovom svetu: ljubav, religija i umetnost. Kroz sva prerušavanja i maskerade, prvo sagledava jezgro bolnog indivi­duuma i boluje s njim, a poslednje, kao praktička ljubav, blaži bol pričajući o jednom drukčijem poretku sveta i poučavajući u prezir prema ovom. To su tri nelogičke moći, prepoznate kao takve.

163

Neuslovljena saglasnost u logičkom i matematičkom ne ukazuje na mozak, na rukovodni i abnormno izmešteni organ -na um? dušu? - To je ono sasvim subjektivno, usled toga što smo mi ljudi. To je nagomilana baština u kojoj svi imamo udeo.

164

Nauka o prirodi je osvešćenost o svemu što se poseduje kao nasledeno, registrovanje strogih i čvrstih zakona osećaja.

165

Ne postoji nagon za saznanjem i istinom, nego samo nagon za verovanjem u istinu; čisto saznanje je nenagonsko.

166

Svi su nagoni povezani sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom - ne može se imati nagon za istinom, to jest za istinom potpuno

KNJIGA O FILOZOFU 83

bez posledica, čistom, neafektnom, jer bi se tada izgubilo zado­voljstvo i nezadovoljstvo, a nema nijednog nagona čije utoljava-nje ne nosi sa sobom neko zadovoljstvo. Zadovoljstvo u mišljenju ne posvedočava nikakvu žudnju za istinom. Zadovoljstvo u svim čulnim opažanjima počiva u tome da su ona okončana zahvalju­jući zaključivanjima. Utoliko čovek uvek pliva u moru zadovolj­stva. Ali, u kojoj meri može zaključak, logička operacija, da pri­premi zadovoljstvo?

167

Nemoguće u vrlinama. Covek nije izrastao iz tih vrhunskih nagona, ćelo njegovo biće

pokazuje laki moral, on preskače svoje biće s najčistijim moralom.

168

Umetnost. Laž iz nužde i besciljna laž. Potonja se ipak na kraju svodi na neku nuždu.

Sve laži su laži iz nužde. Zadovoljstvo u obmanjivanju je umetničko. Inače, jedino istina sadrži zadovoljstvo po sebi. Umet-ničko zadovoljstvo najveće je, jer ono kazuje, u obliku laži, istinu na najopštiji način.

Pojam ličnosti, pa i pojam iluzija nužnih za moralnu slobo­du, tako je ustrojen da čak i naš nagon za istinom počiva na te­melju laži.

Istina u sistemu pesimizma. Mišljenje je nešto što bi bolje bi­lo da ne postoji.

169

Kako je jedino umetnost moguća kao laž!? Zatvoreno, moje oko vidi u sebi mnogobrojne nestalne slike -

one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarno­sti. Dakle, ja im verujem samo kao slikama, ne kao stvarnostima.

Površine, oblici. Umetnost sadrži radost da verovanja budi kroz površine: ali

ne varajmo se! Pa onda bi umetnost prestala.

\

82 Fridrih Niče

Logika je samo robovanje u okovima jezika. Međutim, jezik sadrži jedan nelogički element, metafora itd. Prva snaga izvršava poistovećivanje neistovetnog; ona je, dakle, delovanje uobrazilje. Na tome počiva egzistencija pojmova, oblika itd.

„Prirodni zakoni." Proste međusobne relacije i sa čovekom. Covek je kao konačan i nepromenljiv postao mera stvari.

Zamislimo li ga kao promenljivog i nestalnog, prestala bi strogost prirodnih zakona. Zakon osećanja - kao jezgro prirodnih zako­na, mehanika kretanja. Verovanje u spoljašnji svet i prošlost, u nauci o prirodi.

Najistinitije u ovom svetu: ljubav, religija i umetnost. Kroz sva prerušavanja i maskerade, prvo sagledava jezgro bolnog indivi­duuma i boluje s njim, a poslednje, kao praktička ljubav, blaži bol pričajući o jednom drukčijem poretku sveta i poučavajući u prezir prema ovom. To su tri nelogičke moći, prepoznate kao takve.

163

Neuslovljena saglasnost u logičkom i matematičkom ne ukazuje na mozak, na rukovodni i abnormno izmešteni organ -na um? dušu? - To je ono sasvim subjektivno, usled toga što smo mi ljudi. To je nagomilana baština u kojoj svi imamo udeo.

164

Nauka o prirodi je osvešćenost o svemu što se poseduje kao nasledeno, registrovanje strogih i čvrstih zakona osećaja.

165

Ne postoji nagon za saznanjem i istinom, nego samo nagon za verovanjem u istinu; čisto saznanje je nenagonsko.

166

Svi su nagoni povezani sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom - ne može se imati nagon za istinom, to jest za istinom potpuno

KNJIGA O FILOZOFU 83

bez posledica, čistom, neafektnom, jer bi se tada izgubilo zado­voljstvo i nezadovoljstvo, a nema nijednog nagona čije utoljava-nje ne nosi sa sobom neko zadovoljstvo. Zadovoljstvo u mišljenju ne posvedočava nikakvu žudnju za istinom. Zadovoljstvo u svim čulnim opažanjima počiva u tome da su ona okončana zahvalju­jući zaključivanjima. Utoliko čovek uvek pliva u moru zadovolj­stva. Ali, u kojoj meri može zaključak, logička operacija, da pri­premi zadovoljstvo?

167

Nemoguće u vrlinama. Covek nije izrastao iz tih vrhunskih nagona, ćelo njegovo biće

pokazuje laki moral, on preskače svoje biće s najčistijim moralom.

168

Umetnost. Laž iz nužde i besciljna laž. Potonja se ipak na kraju svodi na neku nuždu.

Sve laži su laži iz nužde. Zadovoljstvo u obmanjivanju je umetničko. Inače, jedino istina sadrži zadovoljstvo po sebi. Umet-ničko zadovoljstvo najveće je, jer ono kazuje, u obliku laži, istinu na najopštiji način.

Pojam ličnosti, pa i pojam iluzija nužnih za moralnu slobo­du, tako je ustrojen da čak i naš nagon za istinom počiva na te­melju laži.

Istina u sistemu pesimizma. Mišljenje je nešto što bi bolje bi­lo da ne postoji.

169

Kako je jedino umetnost moguća kao laž!? Zatvoreno, moje oko vidi u sebi mnogobrojne nestalne slike -

one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarno­sti. Dakle, ja im verujem samo kao slikama, ne kao stvarnostima.

Površine, oblici. Umetnost sadrži radost da verovanja budi kroz površine: ali

ne varajmo se! Pa onda bi umetnost prestala.

\

84 Fridrib Niče

Umetnost se ipak razvija na obmani - ali, nismo li se pre­varili?

Otkuda zadovoljstvo u kušanju obmane, u prividu koji se uvek prepoznaje kao privid?

Umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo neće da obmanjuje, istinita je.

Čisto razmatranje, bez žudnje, mogućno je samo s privi­dom, prepoznatim kao privid, koji čak ni ne zavodi u verovanje i utoliko ne pogađa ni u našu volju.

Jedino onaj koji bi ceo svet mogao da promatra kao privid bio bi u stanju da na njega gleda neopterećen žudnjama i nagoni­ma: umetnik i filozof. Tu prestaje nagon.

Dokle god se istina traži u svetu, potčinjeni smo nagonu. Ali, ko hoće zadovoljstvo a ne istinu, hoće verovanje u istinu, da­kle učinke zadovoljstva u tom verovanju.

Svet kao privid - svetac, umetnik, filozof.

170

Svi eudemonistički nagoni bude verovanje u istinu stvari, sve­ta - tako je ćela nauka usmerena na postojanje, ne na bivstvovanje.

171

Platon je, kao ratni zatočenik, izložen na tržnici robova -zbog čega bi pa ljudima bili potrebni filozofi? - Trebalo bi odgo­netnuti čemu im je potrebna-istina.

172

I. Istina kao pokretač za neke sasvim druge pokrete i nagone. II. Pathos istine odnosi se na verovanje. III. Nagon prema laži, temeljan. IV. Istina je nesaznatljiva. Sve što je saznatljivo je privid.

Značenje umetnosti kao značenje istinitog privida.

rv

NAUKA I MUDROST U SUKOBU (poslednji radovi iz 1875. godine)

173

Nauka i mudrost u sukobu.

Nauka (N. B. pre nego što je običaj i instinkt) nastaje 1. kada se bogovi ne smatraju za dobre. Velika je prednost

saznati išta kao postojano;

2. egoizam podstiče pojedinca da, u izvesnim poslovima, npr. moreplovstvo, svoju korist traži pomoću nauke;

3. nešto za plemenite ljude koji dokoličare. Znatiželja;

4. u divljem vrludanju narodnog mnjenja, pojedinac hoće čvršću osnovu.

Po čemu se ovaj nagon za naukom razlikuje od nagona da se nešto uopšte nauči i prihvati? Jedino po manjem stepenu egoi­zma ili daljem naprezanju istog. Prvo je izgubiti se u stvarima. Drugo, sebičnost uvećana preko granica individuuma.

Mudrost se pokazuje 1. u nelogičkom uopštavanju i preletanju do poslednjih ci­

ljeva, 2. u odnosu tih rezultata prema životu, 3. u bezuslovnoj važnosti koja se pridaje svojoj duši. Jedna

jedina stvar je najpreča.

84 Fridrib Niče

Umetnost se ipak razvija na obmani - ali, nismo li se pre­varili?

Otkuda zadovoljstvo u kušanju obmane, u prividu koji se uvek prepoznaje kao privid?

Umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo neće da obmanjuje, istinita je.

Čisto razmatranje, bez žudnje, mogućno je samo s privi­dom, prepoznatim kao privid, koji čak ni ne zavodi u verovanje i utoliko ne pogađa ni u našu volju.

Jedino onaj koji bi ceo svet mogao da promatra kao privid bio bi u stanju da na njega gleda neopterećen žudnjama i nagoni­ma: umetnik i filozof. Tu prestaje nagon.

Dokle god se istina traži u svetu, potčinjeni smo nagonu. Ali, ko hoće zadovoljstvo a ne istinu, hoće verovanje u istinu, da­kle učinke zadovoljstva u tom verovanju.

Svet kao privid - svetac, umetnik, filozof.

170

Svi eudemonistički nagoni bude verovanje u istinu stvari, sve­ta - tako je ćela nauka usmerena na postojanje, ne na bivstvovanje.

171

Platon je, kao ratni zatočenik, izložen na tržnici robova -zbog čega bi pa ljudima bili potrebni filozofi? - Trebalo bi odgo­netnuti čemu im je potrebna-istina.

172

I. Istina kao pokretač za neke sasvim druge pokrete i nagone. II. Pathos istine odnosi se na verovanje. III. Nagon prema laži, temeljan. IV. Istina je nesaznatljiva. Sve što je saznatljivo je privid.

Značenje umetnosti kao značenje istinitog privida.

rv

NAUKA I MUDROST U SUKOBU (poslednji radovi iz 1875. godine)

173

Nauka i mudrost u sukobu.

Nauka (N. B. pre nego što je običaj i instinkt) nastaje 1. kada se bogovi ne smatraju za dobre. Velika je prednost

saznati išta kao postojano;

2. egoizam podstiče pojedinca da, u izvesnim poslovima, npr. moreplovstvo, svoju korist traži pomoću nauke;

3. nešto za plemenite ljude koji dokoličare. Znatiželja;

4. u divljem vrludanju narodnog mnjenja, pojedinac hoće čvršću osnovu.

Po čemu se ovaj nagon za naukom razlikuje od nagona da se nešto uopšte nauči i prihvati? Jedino po manjem stepenu egoi­zma ili daljem naprezanju istog. Prvo je izgubiti se u stvarima. Drugo, sebičnost uvećana preko granica individuuma.

Mudrost se pokazuje 1. u nelogičkom uopštavanju i preletanju do poslednjih ci­

ljeva, 2. u odnosu tih rezultata prema životu, 3. u bezuslovnoj važnosti koja se pridaje svojoj duši. Jedna

jedina stvar je najpreča.

86 Fridrib Niče

Sokratizam je, prvo, mudrost koja se sastoji u uzimanju du­še ozbiljno.

Drugo, nauka kao strah i mržnja pred nelogičkim uopštava-njem.

Treće, nešto osobito koje se ispostavlja kroz zahtev za sve-snim i logički korektnim delovanjem. Time se oštećuje nauka, etički život.

Sokrat mi je, da priznam, toliko blizak da sam skoro uvek u sukobu s njim.

174

1. U kojoj se boji pokazuje svet tim starim Grcima?

2. Kako se oni odnose prema nefilozofima?

3. Mnogo zavisi od njihovih ličnosti: odgonetnuti ih jeste smisao moga razmatranja njihovih učenja.

4. Kod njih su nauka i mudrost u sukobu.

5. Ironička dopuna u zakonu: sve je lažno. Kako se čovek grčevito kaci za neku gredu.

Postoji i ironički i žalobni način da se ispriča ova povest. U svakom slučaju hoću da izbegnem ozbiljno jednoličan ton.

U trenutku kada se istina sebi ponajviše približava, Sokrat preokreće celinu; to je naročito ironično.

Sve se ocrtava na pozadini mita. Na njegovoj bezgraničnoj nesigurnosti i valovitosti. Čezne se za nečim sigurnijim.

Samo tamo kuda pada ozračje mita osvetljava se život Gr­ka; inače je on neproziran. Sada se filozofi lišavaju mita; ali kako se održati u toj neprozirnosti? -

Individuumu koji hoće da počiva na sebi samom - neophod­na su poslednja saznanja, filozofija. Drugim ljudima je neophod­na sporo razrastajuća nauka.

I nezavisnost je samo prividna: najzad se svako vezuje za svoje prethodnike. Fantazma za fantazmu. Komično je uzimati sve tako ozbiljno. Ćela starija filozofija je poput labirinta kroz koji luta um. Treba zasvirati na način sna i bajke.

KNJIGA 0 FILOZOFU 87

175

Razvoj grčke muzike i filozofije teče uporedo. Uporediti ih međusobno, jer obe kazuju o helenskoj suštini. Muzika nam je, svakako, poznata samo na osnovu onoga što se od nje nataložilo u lirici.

Empedokle - tragedija Sakralna monodija

Heraklit - Arhiloh Simposijumski Ksenofon

Demokrit - Anakreon (Svako poređenje ličnosti je naopako i ghipo.)

Pitagora - Pindar

Anaksagora - Simonid

176

Toliko toga zavisi od razvoja grčke kulture, te je ćeli naš za­padnjački svet otuda poprimio svoje pogonske snage: sudbina je htela da mlade i izobličeno helenstvo bude ono koje je najvećma pokazalo istorijsku snagu. Zbog toga je starije helenstvo uvek po­grešno prosuđivano. Mlađe se mora tačno raspoznati da bi se raz­lučilo od starijeg. Postoje mnoge i mnoge mogućnosti koje još ni­su ni otkrivene: jer, Grci ih nisu otkrili. Grci su otkrili druge i ka­snije ih opet prikrili.

177

Ti filozofi pokazuju koje je opasnosti grčka kultura u sebi obujmila.

Mit kao postelja za - nasuprot hladnoj lenčarenje mišljenja apstrakciji i strogoj

nauci. Demokrit.

86 Fridrib Niče

Sokratizam je, prvo, mudrost koja se sastoji u uzimanju du­še ozbiljno.

Drugo, nauka kao strah i mržnja pred nelogičkim uopštava-njem.

Treće, nešto osobito koje se ispostavlja kroz zahtev za sve-snim i logički korektnim delovanjem. Time se oštećuje nauka, etički život.

Sokrat mi je, da priznam, toliko blizak da sam skoro uvek u sukobu s njim.

174

1. U kojoj se boji pokazuje svet tim starim Grcima?

2. Kako se oni odnose prema nefilozofima?

3. Mnogo zavisi od njihovih ličnosti: odgonetnuti ih jeste smisao moga razmatranja njihovih učenja.

4. Kod njih su nauka i mudrost u sukobu.

5. Ironička dopuna u zakonu: sve je lažno. Kako se čovek grčevito kaci za neku gredu.

Postoji i ironički i žalobni način da se ispriča ova povest. U svakom slučaju hoću da izbegnem ozbiljno jednoličan ton.

U trenutku kada se istina sebi ponajviše približava, Sokrat preokreće celinu; to je naročito ironično.

Sve se ocrtava na pozadini mita. Na njegovoj bezgraničnoj nesigurnosti i valovitosti. Čezne se za nečim sigurnijim.

Samo tamo kuda pada ozračje mita osvetljava se život Gr­ka; inače je on neproziran. Sada se filozofi lišavaju mita; ali kako se održati u toj neprozirnosti? -

Individuumu koji hoće da počiva na sebi samom - neophod­na su poslednja saznanja, filozofija. Drugim ljudima je neophod­na sporo razrastajuća nauka.

I nezavisnost je samo prividna: najzad se svako vezuje za svoje prethodnike. Fantazma za fantazmu. Komično je uzimati sve tako ozbiljno. Ćela starija filozofija je poput labirinta kroz koji luta um. Treba zasvirati na način sna i bajke.

KNJIGA 0 FILOZOFU 87

175

Razvoj grčke muzike i filozofije teče uporedo. Uporediti ih međusobno, jer obe kazuju o helenskoj suštini. Muzika nam je, svakako, poznata samo na osnovu onoga što se od nje nataložilo u lirici.

Empedokle - tragedija Sakralna monodija

Heraklit - Arhiloh Simposijumski Ksenofon

Demokrit - Anakreon (Svako poređenje ličnosti je naopako i ghipo.)

Pitagora - Pindar

Anaksagora - Simonid

176

Toliko toga zavisi od razvoja grčke kulture, te je ćeli naš za­padnjački svet otuda poprimio svoje pogonske snage: sudbina je htela da mlade i izobličeno helenstvo bude ono koje je najvećma pokazalo istorijsku snagu. Zbog toga je starije helenstvo uvek po­grešno prosuđivano. Mlađe se mora tačno raspoznati da bi se raz­lučilo od starijeg. Postoje mnoge i mnoge mogućnosti koje još ni­su ni otkrivene: jer, Grci ih nisu otkrili. Grci su otkrili druge i ka­snije ih opet prikrili.

177

Ti filozofi pokazuju koje je opasnosti grčka kultura u sebi obujmila.

Mit kao postelja za - nasuprot hladnoj lenčarenje mišljenja apstrakciji i strogoj

nauci. Demokrit.

88 Fridrih Niče

Meka udobnost življenja

Svirepost u borbi i zavadi

Laž i varanje

Savitljivost, preterena druževnost

- nasuprot umerenosti, strogih i asketskih shvatanja kod Pitagore, Empedokla, Anaksimandra.

- nasuprot Empedoklu s njegovom reformom žrtvovanja.

• nasuprot ponesenosti istinitim kakva god bila konsekvencija.

nasuprot Heraklitovoj ponositosti i samotnosti.

Ovi filozofi pokazuju životnu snagu one kulture koja proiz­vodi sopstvene korektive.

Kako izumire to doba? Neprirodno. Gde su onda klice pro­padanja?

Bekstuo najboljih iz sveta bilo je velika nesreća. Počev od Sokrata: odjednom se individuum osetio odveć važnim.

Na to je došla kuga, za Atenu. Zatim se stropoštalo s persijskim ratovima. Opasnost je bi­

la prevelika i pobeda preizuzetna. Smrt velike muzikalne lirike i filozofije.

178

Starija grčka filozofija jeste filozofija suštih državnika. A koliko bede vidimo u našim državnicima! To je, uostalom, ono što najvećma razlikuje predsokratovce i poslesokratovce.

Kod njih nema „odvratne pretenzije na sreću", kakvu zati­čemo počev od Sokrata. Stanje njihove duše nije, pak, stožer oko kojeg se sve okreće; jer, nije bezopasno misliti o tome tako. Kasni­je je Apolonovo gnothi sauton bilo pogrešno protumačeno.

KNJIGA O FILOZOFU 89

I oni nisu toliko blebetali i psovački kukumavčili, i nisu pi­sali. Oslabljeno helenstvo, romantizovano, učinjeno grubljim i de­korativnim, zatim kao dekorativna kultura prihvaćeno od strane oslabljenog hrišćanstva kao saveznik, nasilno prošireno među ne-civilizovane narode - to je povest zapadnjačke kulture. Majstori­ja je izvedena, i grčko i popovsko je sjedinjeno.

Ja hoću da saberem Sopenhauera, Vagnera i starije helen­stvo: to nudi pogled na jednu divnu kulturu.

\

Poredenje starije filozofije s poslesokrarovskom.

1. Starija je srođena sa umetnošču, njeno odgonetanje zago­netke sveta više puta se nadahnulo umetnošću.

2. Ona nije negacija drukčijeg života, nego izrasta iz njega poput retkog cveta; ona iskazuje tajne toga. (Teorija -praksa.)

3. Ona nije toliko individualno-eudemonološka, nema od­vratnu pretenziju na sreću.

4. Ti drevni filozofi sami u svom životu gaje višu mudrost a ne hladnu i proračunatu vrlinu. Njihova slika života bo­gatija je i složenija, sokratovci uprošćavaju i banalizuju.

Tročlana povest ditiramba: 1. arionski - iz koga potiče starija tragedija; 2. agonalni, ditiramb države - uporedo pripitomljena tra­

gedija; 3. mimetički, genijalno-razuzdan.

Često je kod Grka stariji oblik viši, npr. ditiramb i tragedi­ja. Opasnost za Grke je ležala u virtuoznosti svake vrste; sa So­kratom su započeli virtuozi života! Sokrat, novi ditiramb, nova tragedija, izum retoral Retor je grčki izum kasnijeg vremena. Oni su izmislili „oblik po sebi" (kao i filozofa primerenog tome).

Kako treba razumeti Platonov sukob s retorikom? On zavi­di njenom utkaju.

88 Fridrih Niče

Meka udobnost življenja

Svirepost u borbi i zavadi

Laž i varanje

Savitljivost, preterena druževnost

- nasuprot umerenosti, strogih i asketskih shvatanja kod Pitagore, Empedokla, Anaksimandra.

- nasuprot Empedoklu s njegovom reformom žrtvovanja.

• nasuprot ponesenosti istinitim kakva god bila konsekvencija.

nasuprot Heraklitovoj ponositosti i samotnosti.

Ovi filozofi pokazuju životnu snagu one kulture koja proiz­vodi sopstvene korektive.

Kako izumire to doba? Neprirodno. Gde su onda klice pro­padanja?

Bekstuo najboljih iz sveta bilo je velika nesreća. Počev od Sokrata: odjednom se individuum osetio odveć važnim.

Na to je došla kuga, za Atenu. Zatim se stropoštalo s persijskim ratovima. Opasnost je bi­

la prevelika i pobeda preizuzetna. Smrt velike muzikalne lirike i filozofije.

178

Starija grčka filozofija jeste filozofija suštih državnika. A koliko bede vidimo u našim državnicima! To je, uostalom, ono što najvećma razlikuje predsokratovce i poslesokratovce.

Kod njih nema „odvratne pretenzije na sreću", kakvu zati­čemo počev od Sokrata. Stanje njihove duše nije, pak, stožer oko kojeg se sve okreće; jer, nije bezopasno misliti o tome tako. Kasni­je je Apolonovo gnothi sauton bilo pogrešno protumačeno.

KNJIGA O FILOZOFU 89

I oni nisu toliko blebetali i psovački kukumavčili, i nisu pi­sali. Oslabljeno helenstvo, romantizovano, učinjeno grubljim i de­korativnim, zatim kao dekorativna kultura prihvaćeno od strane oslabljenog hrišćanstva kao saveznik, nasilno prošireno među ne-civilizovane narode - to je povest zapadnjačke kulture. Majstori­ja je izvedena, i grčko i popovsko je sjedinjeno.

Ja hoću da saberem Sopenhauera, Vagnera i starije helen­stvo: to nudi pogled na jednu divnu kulturu.

\

Poredenje starije filozofije s poslesokrarovskom.

1. Starija je srođena sa umetnošču, njeno odgonetanje zago­netke sveta više puta se nadahnulo umetnošću.

2. Ona nije negacija drukčijeg života, nego izrasta iz njega poput retkog cveta; ona iskazuje tajne toga. (Teorija -praksa.)

3. Ona nije toliko individualno-eudemonološka, nema od­vratnu pretenziju na sreću.

4. Ti drevni filozofi sami u svom životu gaje višu mudrost a ne hladnu i proračunatu vrlinu. Njihova slika života bo­gatija je i složenija, sokratovci uprošćavaju i banalizuju.

Tročlana povest ditiramba: 1. arionski - iz koga potiče starija tragedija; 2. agonalni, ditiramb države - uporedo pripitomljena tra­

gedija; 3. mimetički, genijalno-razuzdan.

Često je kod Grka stariji oblik viši, npr. ditiramb i tragedi­ja. Opasnost za Grke je ležala u virtuoznosti svake vrste; sa So­kratom su započeli virtuozi života! Sokrat, novi ditiramb, nova tragedija, izum retoral Retor je grčki izum kasnijeg vremena. Oni su izmislili „oblik po sebi" (kao i filozofa primerenog tome).

Kako treba razumeti Platonov sukob s retorikom? On zavi­di njenom utkaju.

90 Fridrih Niče

Drevno helenstvo očitovalo je svoje snage u nizu svojih filo­zofa. Sa Sokratom je prekinuto to očitovanje: on pokušava da proizvede sebe samog i odbaci svu tradiciju.

Moj opšti zadatak: pokazati kako život, filozofija i umet-nost mogu da stupe međusobno u dublju rodbinsku vezu, a da fi­lozofija ne postane površna i život filozofa lažljiv.

Veličanstveno je da su stari filozofi mogli da žive tako slo­bodno a da se pri tom ne pretvore u luđake i virtuoze. Sloboda in­dividuuma bila je neizmerno velika.

Lažna protivstavljenost vita activa i contemplativa jeste azi-jatska. Grci su bolje razumevali stvari.

179

Te drevne filozofe mogućno je prikazati kao one koji grčki vazduh i narav doživljavaju kao stegu i rešetke: dakle, oni sebe oslobađaju (Heraklitova borba protiv Homera i Hezioda, Pitago-rina protiv posvetovljivanja, svih protiv mita, naročito Demokri-ta). U svojoj prirodi imaju neki zev, suprotno od grčkog umetni-ka, pa čak i državnika.

Shvatam ih kao prethodnike grčke reformacije, ali ne pret­hodnike Sokrata. Ipak, njihova reformacija se nije ostvarila, a kod Pitagore je ostala u sektaškom stanju. Grupa pojava nosi sav taj duh reformacije - razvoj tragedije. Empedokle je neuspeli reforma­tor; posle njegovog neuspeha, preostao je još jedino Sokrat. Tako je Aristotelovo neprijateljstvo prema Empedoklu sasvim shvatljivo.

Empedokle - republika [Freistaat] preinačenje života - na­rodna reforma - pokušaj uz pomoć velikih helenskih svetkovina -

Tragedija je takođe bila sredstvo. Pindar? Oni nisu našli svoje filozofe i reformatore, uporedive s Pla­

tonom - koji, pak, svoj otklon zahvaljuju Sokratu. Pokušaj ka-rakterisanja Platona bez Sokrata. Tragedija - duboko shvatanje ljubavi - čista priroda - nikakvo fanatično odvraćanje - Grci su očito bili bliže nego ranije da nadu čoveka pojmovno još višeg ti­pa; no tu, između, presečeno je makazama. Ostaje se kod tragič-kog razdoblja Grka.

KNJIGA O FILOZOFU 91

1. Slika Helena s obzirom na njihove opasnosti i poroke. 2. Kopija tragičkih strujanja, u suprotnom smeru. Novo tu­

mačenje mita. 3. Postavke o reformatorima. Pokušaji zadobijanja slike

sveta. 4. Odluka - Sokrat. Platon, onaj u otklonu.\

180

Strast kod Mimnerma, mržnja prema starini. Duboka melanholija kod Pindara: jedino ako neki zrak pad­

ne odozgo obasjava ljudski život. Razumevati svet polazeći od patnje jeste ono tragičko u tra­

gediji.

Tales - onaj nemitski. Anaksimandar - nestajanje i nastajanje u prirodi moralno

shvaćenih kao krivica i kazna. Heraklit - zakonomernost i pravednost u svetu. Parmenid - iza ovog drugi svet; ovaj kao problem. Anaksagora - neimar svetova. Empedokle - šlepa ljubav i šlepa mržnja; ono duboko ne-

umno u onome što je najumnije u svetu. Demokrit - svet je sasvim bez uma i nagona, snažno zadr-

man. Svi bogovi i mitovi nekorisni. Sokrat: - ne ostaje mi ništa sem ja sam; strah za samog se­

be postaje duša filozofije. Platonov pokušaj, misliti sve do kraja i biti iskupitelj.

Kao što sam opisao Heraklita, treba opisivati ličnosti. U to uplesti ono istorijsko.

U ćelom svetu vlada postupnost; kod Grka sve napreduje brzo, pa se i strašno brzo survava. Kada se helenski genije bio is-crpeo u svojim najvišim tipovima, Grk se munjevito stropoštao. Bilo je dovoljno da samo jednom dođe do loma, i veliki životni oblik nije više mogao da bude ispunjen: namah je sve bilo goto­vo, baš kao i u slučaju tragedije. Jedan jedini moćni svojeglavac

90 Fridrih Niče

Drevno helenstvo očitovalo je svoje snage u nizu svojih filo­zofa. Sa Sokratom je prekinuto to očitovanje: on pokušava da proizvede sebe samog i odbaci svu tradiciju.

Moj opšti zadatak: pokazati kako život, filozofija i umet-nost mogu da stupe međusobno u dublju rodbinsku vezu, a da fi­lozofija ne postane površna i život filozofa lažljiv.

Veličanstveno je da su stari filozofi mogli da žive tako slo­bodno a da se pri tom ne pretvore u luđake i virtuoze. Sloboda in­dividuuma bila je neizmerno velika.

Lažna protivstavljenost vita activa i contemplativa jeste azi-jatska. Grci su bolje razumevali stvari.

179

Te drevne filozofe mogućno je prikazati kao one koji grčki vazduh i narav doživljavaju kao stegu i rešetke: dakle, oni sebe oslobađaju (Heraklitova borba protiv Homera i Hezioda, Pitago-rina protiv posvetovljivanja, svih protiv mita, naročito Demokri-ta). U svojoj prirodi imaju neki zev, suprotno od grčkog umetni-ka, pa čak i državnika.

Shvatam ih kao prethodnike grčke reformacije, ali ne pret­hodnike Sokrata. Ipak, njihova reformacija se nije ostvarila, a kod Pitagore je ostala u sektaškom stanju. Grupa pojava nosi sav taj duh reformacije - razvoj tragedije. Empedokle je neuspeli reforma­tor; posle njegovog neuspeha, preostao je još jedino Sokrat. Tako je Aristotelovo neprijateljstvo prema Empedoklu sasvim shvatljivo.

Empedokle - republika [Freistaat] preinačenje života - na­rodna reforma - pokušaj uz pomoć velikih helenskih svetkovina -

Tragedija je takođe bila sredstvo. Pindar? Oni nisu našli svoje filozofe i reformatore, uporedive s Pla­

tonom - koji, pak, svoj otklon zahvaljuju Sokratu. Pokušaj ka-rakterisanja Platona bez Sokrata. Tragedija - duboko shvatanje ljubavi - čista priroda - nikakvo fanatično odvraćanje - Grci su očito bili bliže nego ranije da nadu čoveka pojmovno još višeg ti­pa; no tu, između, presečeno je makazama. Ostaje se kod tragič-kog razdoblja Grka.

KNJIGA O FILOZOFU 91

1. Slika Helena s obzirom na njihove opasnosti i poroke. 2. Kopija tragičkih strujanja, u suprotnom smeru. Novo tu­

mačenje mita. 3. Postavke o reformatorima. Pokušaji zadobijanja slike

sveta. 4. Odluka - Sokrat. Platon, onaj u otklonu.\

180

Strast kod Mimnerma, mržnja prema starini. Duboka melanholija kod Pindara: jedino ako neki zrak pad­

ne odozgo obasjava ljudski život. Razumevati svet polazeći od patnje jeste ono tragičko u tra­

gediji.

Tales - onaj nemitski. Anaksimandar - nestajanje i nastajanje u prirodi moralno

shvaćenih kao krivica i kazna. Heraklit - zakonomernost i pravednost u svetu. Parmenid - iza ovog drugi svet; ovaj kao problem. Anaksagora - neimar svetova. Empedokle - šlepa ljubav i šlepa mržnja; ono duboko ne-

umno u onome što je najumnije u svetu. Demokrit - svet je sasvim bez uma i nagona, snažno zadr-

man. Svi bogovi i mitovi nekorisni. Sokrat: - ne ostaje mi ništa sem ja sam; strah za samog se­

be postaje duša filozofije. Platonov pokušaj, misliti sve do kraja i biti iskupitelj.

Kao što sam opisao Heraklita, treba opisivati ličnosti. U to uplesti ono istorijsko.

U ćelom svetu vlada postupnost; kod Grka sve napreduje brzo, pa se i strašno brzo survava. Kada se helenski genije bio is-crpeo u svojim najvišim tipovima, Grk se munjevito stropoštao. Bilo je dovoljno da samo jednom dođe do loma, i veliki životni oblik nije više mogao da bude ispunjen: namah je sve bilo goto­vo, baš kao i u slučaju tragedije. Jedan jedini moćni svojeglavac

92 Fridrih Niče

poput Sokrata - i rez je bio nezaceljiv. U njemu se odigralo samo-razaranje Grka. Verujem, zbog toga što je on bio sin vajara. Ako bi jednom likovne umetnosti progovorile, izgledale bi nam povr­šne; u Sokratu, sinu vajara, ispoljilo se površinsko.

Za vreme srednjeg veka, ljudi su postali duhovitiji: za to su sredstva bila računanje prema dve mere, cepidlačenje sa savešću, tumačenje pisma. Taj način izoštravanja duha pod pritiskom hije­rarhije i teologije nedostajao je antici. Grci su, pak, u okolnosti­ma velike slobode misli bili mnogobošci i jednostavni: na volju se ostavljalo da li će se ili neće u nešto verovati. Zato su prikraćeni za uživanje u tananom izvrtanju smisla i time za najomiljeniju vr­stu duhovitosti u novijim vremenima. Grci jedva da su bili duho­viti; stoga je toliku pažnju privlačila Sokratova ironija. Nalazim da je u tome Platon često pomalo trapav.

Sa Empedoklom i Demokritom, Grci su bili na najboljem putu da tačno procene ljudsku egzistenciju, njeno neumlje, njenu patnju; do toga nisu dospeli, zahvaljujući Sokratu. Svim sokratov-cima, s groznim abstractama „dobro, pravedno" u glavi, nedosta­je nepristrasni pogled na ljude. Onaj ko čita Šopenhauera, pita se zašto je starima nedostajao takav duboki i slobodni pogled - dok su ga neki morali imati? To je ono što ne uviđam. Naprotiv. Zbog Sokrata su izgubili bezazlenost. Njihovi mitovi i njihove tragedije daleko su mudrije nego etike Platona i Aristotela; i njihovi stoiča-ri i epikurejci siromašni su u uporedbi s njihovim starijim pesni-cima i državnicima.

Sokratov uticaj: 1. Razorio je bezazlenost etičkog suda. 2. Uništio nauku. 3. Nije imao nikakvog smisla za umetnost. 4. Izdvojio individuum iz istorijskog spoja. 5. Potpomagao dijalektičku brbljivost i blebetanje.

182

Ne verujem više u „prirodomeran razvoj" Grka: bili su od­već obdareni da bi prihvatili postepenost tog hoda korak po ko-

KNJIGA 0 FILOZOFU 93_

rak, kakav zatičemo kod kamena i gluposti. Ratovi protiv Persi-janaca su nacionalna nesreća: uspeh je bio prevelik, svi rdavi na­goni su se ispoljili, tiranska požuda da se zavlada ćelom Heladom obuzela je pojedince i pojedine gradove. S vladavinom Atene (na duhovnom području) bilo je potisnuto mnoštvo snaga; nek se po­misli samo kako je dugo vremena Atena bila neproduktivna za fi­lozofiju. Pindar ne bi bio moguć kao Atenjanin: to Simanid poka­zuje. Ni Empedoklo ne bi bio, ni Heraklit. Gotovo svi veliki mu­zičari dolaze izvana. Atenska tragedija nije najviši oblik koji bi mogao da se zamisli. Njenim junacima previše nedostaje pindar-skog. Opšte rečeno: koliko je grozna bila činjenica da je sukob morao da se zapodene upravo između Sparte i Atene - nemoguć-no je čak da bude dovoljno duboko razmotreno.

Duhovna vladavina Atene bila je prepreka onoj reformaciji. Mislima se mora preneti u vreme kada te vladavine još nije bilo: ona nije bila nužna, postala je to tek nakon persijskih ratova, zna­či tek pošto ju je fizička i politička moć pokazala kao takvu. Mi-let je bio, na primer, mnogo darovitiji, Agrigent takode.

Tiranin koji može da čini sve što god mu prija, tj. Grk koji nikakvom silom nije ograničen, biće je sasvim bez mere, „krši do­movinske običaje, siluje žene i po volji ubija ljude". Isto je tako neobuzdano tiransko slobodoumlje, pred kojim su Grci takode strahovali. Mržnja prema kraljevima - znak demokratskog raspo­loženja. Verujem da bi reformacija bila moguća da je tiranin bio neki Empedoklo. Tražeći da filozof bude na prestolu, Platon je iz­nosio misao koja je negda bila mogućna: uvideo je potom da je čas za njeno ostvarenje minuo. - Perijandar?

183

Bez tiranina Pizistrata Atenjani ne bi ni imali nikakvu tra­gediju, jer se Solon tome bio protivio. Ali, uživanje u njoj je već bilo probuđeno. Sta je hteo Pizistrat s tim velikim podstrekava-njima tuge?

Solonova odvratnost prema tragediji: setimo se ograničava­nja posmrtnih tužbaličkih svečanosti, zabranjivanja posmrtnih ja-dikovki. U slučaju miletskih žena pominju se „manikon penthos".

92 Fridrih Niče

poput Sokrata - i rez je bio nezaceljiv. U njemu se odigralo samo-razaranje Grka. Verujem, zbog toga što je on bio sin vajara. Ako bi jednom likovne umetnosti progovorile, izgledale bi nam povr­šne; u Sokratu, sinu vajara, ispoljilo se površinsko.

Za vreme srednjeg veka, ljudi su postali duhovitiji: za to su sredstva bila računanje prema dve mere, cepidlačenje sa savešću, tumačenje pisma. Taj način izoštravanja duha pod pritiskom hije­rarhije i teologije nedostajao je antici. Grci su, pak, u okolnosti­ma velike slobode misli bili mnogobošci i jednostavni: na volju se ostavljalo da li će se ili neće u nešto verovati. Zato su prikraćeni za uživanje u tananom izvrtanju smisla i time za najomiljeniju vr­stu duhovitosti u novijim vremenima. Grci jedva da su bili duho­viti; stoga je toliku pažnju privlačila Sokratova ironija. Nalazim da je u tome Platon često pomalo trapav.

Sa Empedoklom i Demokritom, Grci su bili na najboljem putu da tačno procene ljudsku egzistenciju, njeno neumlje, njenu patnju; do toga nisu dospeli, zahvaljujući Sokratu. Svim sokratov-cima, s groznim abstractama „dobro, pravedno" u glavi, nedosta­je nepristrasni pogled na ljude. Onaj ko čita Šopenhauera, pita se zašto je starima nedostajao takav duboki i slobodni pogled - dok su ga neki morali imati? To je ono što ne uviđam. Naprotiv. Zbog Sokrata su izgubili bezazlenost. Njihovi mitovi i njihove tragedije daleko su mudrije nego etike Platona i Aristotela; i njihovi stoiča-ri i epikurejci siromašni su u uporedbi s njihovim starijim pesni-cima i državnicima.

Sokratov uticaj: 1. Razorio je bezazlenost etičkog suda. 2. Uništio nauku. 3. Nije imao nikakvog smisla za umetnost. 4. Izdvojio individuum iz istorijskog spoja. 5. Potpomagao dijalektičku brbljivost i blebetanje.

182

Ne verujem više u „prirodomeran razvoj" Grka: bili su od­već obdareni da bi prihvatili postepenost tog hoda korak po ko-

KNJIGA 0 FILOZOFU 93_

rak, kakav zatičemo kod kamena i gluposti. Ratovi protiv Persi-janaca su nacionalna nesreća: uspeh je bio prevelik, svi rdavi na­goni su se ispoljili, tiranska požuda da se zavlada ćelom Heladom obuzela je pojedince i pojedine gradove. S vladavinom Atene (na duhovnom području) bilo je potisnuto mnoštvo snaga; nek se po­misli samo kako je dugo vremena Atena bila neproduktivna za fi­lozofiju. Pindar ne bi bio moguć kao Atenjanin: to Simanid poka­zuje. Ni Empedoklo ne bi bio, ni Heraklit. Gotovo svi veliki mu­zičari dolaze izvana. Atenska tragedija nije najviši oblik koji bi mogao da se zamisli. Njenim junacima previše nedostaje pindar-skog. Opšte rečeno: koliko je grozna bila činjenica da je sukob morao da se zapodene upravo između Sparte i Atene - nemoguć-no je čak da bude dovoljno duboko razmotreno.

Duhovna vladavina Atene bila je prepreka onoj reformaciji. Mislima se mora preneti u vreme kada te vladavine još nije bilo: ona nije bila nužna, postala je to tek nakon persijskih ratova, zna­či tek pošto ju je fizička i politička moć pokazala kao takvu. Mi-let je bio, na primer, mnogo darovitiji, Agrigent takode.

Tiranin koji može da čini sve što god mu prija, tj. Grk koji nikakvom silom nije ograničen, biće je sasvim bez mere, „krši do­movinske običaje, siluje žene i po volji ubija ljude". Isto je tako neobuzdano tiransko slobodoumlje, pred kojim su Grci takode strahovali. Mržnja prema kraljevima - znak demokratskog raspo­loženja. Verujem da bi reformacija bila moguća da je tiranin bio neki Empedoklo. Tražeći da filozof bude na prestolu, Platon je iz­nosio misao koja je negda bila mogućna: uvideo je potom da je čas za njeno ostvarenje minuo. - Perijandar?

183

Bez tiranina Pizistrata Atenjani ne bi ni imali nikakvu tra­gediju, jer se Solon tome bio protivio. Ali, uživanje u njoj je već bilo probuđeno. Sta je hteo Pizistrat s tim velikim podstrekava-njima tuge?

Solonova odvratnost prema tragediji: setimo se ograničava­nja posmrtnih tužbaličkih svečanosti, zabranjivanja posmrtnih ja-dikovki. U slučaju miletskih žena pominju se „manikon penthos".

94 Fridrih Niče

Prema anegdoti, pretvorstvo je bilo ono što se Solonu nije dopadalo: pokazuje se lažirana prirodnost Atenjanina.

Klisten, Perijandar i Pizistrat bili su zaštitnici tragedije kao razonode za narod, uživanja u manikon penthos. Solon hoće uz-držljivost.

U ratovima protiv Persijanaca nastale su centralizujuće ten­dencije: dočepali su ih se Sparta i Atena. Naprotiv, od 776. do 560. ničega od toga nema: kultura polisa je evala. Mislim da li bi se bez persijskih ratova ideja o centralizaciji mogla uobličiti u kri­lu reformacije duha - Pitagora?

Radilo se o jedinstvu svetkovina i kulta: tu bi i počela refor­ma. Ideja o panhelenskoj tragediji - tu bi se razvila još beskrajno bogatija snaga. Zašto do toga nije došlo? Potombi i Korint, Si-kion i Atena razvile tu umetnost.

Najveći gubitak koji može da zadesi čovečanstvo jeste poba­čaj najviših tipova života. Tako nešto se tada dogodilo. Oštra pa­ralela između tog i hrišćanskog ideala. (Iskoristiti Šopenhauerovu napomenu: „Izuzetni i plemeniti ljudi brzo usvajaju ono o čemu ih uči sudbina i prilagodavaju se tome gipko i zahvalno; oni uvi­đaju da se u svetu može naći puno toga što poučava, ali ne i sre­ća, i konačno vele s Petrarkom: „altro diletto, che 'mparar, non provo". Zbog toga može, čak, da izgleda da oni sa svojim želja­ma i težnjama slede donekle samo još privid, kao šaleći se, ali za­pravo i duboko u sebi očekuju naprosto pouku; to je ono što im daje onda vidoviti, genijalni, uzvišeni izgled. (Parerga, I, 394.) Uporedite to sa sokratovcima i njihovim lovom na sreću!

184

Lepa je istina da za nekog za koga su poboljšavanje i sazna­vanje postali životni ciljevi sve stvari služe najboljem. Pa ipak, to je samo donekle istinito: onaj ko hoće da saznaje prisiljen je na najzamorniji rad, onaj kome biva bolje možden je i iscrpljivan bo­lestima! Sve u svemu bi važilo: navodni predumišljaj sudbine je­ste delo pojedinca koji ureduje svoj život i uči iz svega, prikuplja­jući saznanje kao pčela med. No, sudbina koja pogađa neki narod pogađa jednu celinu koja tako ne može da promišlja svoju egzi-

KNJIGA 0 FILOZOFU 95

stenciju i upravlja ciljevima; i tako je predumišljaj kod naroda ka-išarenje koje izvode mudre glave, te ništa nije lakše nego pokaza­ti nepredumišljaj, na primer u tome da je neko doba, u najpuni-jem cvatu, iznenada zahvaćeno snažnim naletom, i da sve turnire. U tome je isto toliko gluposti koliko i u prirodi. Do izvesnog ste-pena, svaki narod doista, čak i pod najnepovoljnijim okolnosti­ma, sprovodi nešto što je u dosegu njegove obdarenosti. Ali, da bi mogao da ostvari ono najbolje u sebi, potrebno je da ga u tome ne spreče određeni nesrećni slučajevi. Grci nisu ostvarili ono naj­bolje za šta su bili sposobni. I Atenjani bi postali nešto više bez one političke mahnitosti nakon ratova protiv Persijanaca: pomi­slimo na Eshila, koji potiče iz pretpersijskog vremena i koji je u svoje vreme bio nezadovoljan Atenjanima.

Zbog nepovoljnog stanja u grčkim gradovima posle persij­skih ratova mnogi su povoljni uslovi za rađanje i razvitak velikih pojedinaca bili upropašćeni: i tako zaista proizvodnja genija zavi­si od sudbine naroda. Ako su zameci za genije veoma česti, ipak su veoma retki sticaji svih najnužnijih pogodnosti.

Ta reformacija Helena, kako je ja snivam, bila bi najčude­snije tlo za proizvodnju genija, kakvo još nikad nije postojalo. Bi­lo bi to za priču. S njom smo izgubili nešto neizrecivo.

Visoko moralna priroda Helena pokazuje se u njihovom smi­slu za celovitost i jednostavnost. Time što nam ljude pokazuju po­jednostavljeno, raduju nas, kao što to čini pogled na životinje.

Filozofi streme tome da razumeju ono što njihovi savreme-nici čine već time što samo žive. Dok sebi tumače svoje postoja­nje i razumevaju opasnosti koje ih vrebaju, istovremeno svome narodu tumače njegovo postojanje.

Filozof hoće da umesto narodne uspostavi novu sliku sveta.

Nauka proniče tok prirode, ali nikada ne može da naređuje ljudima. Naklonost, ljubav, zadovoljstvo, nezadovoljstvo, uzvisi-vanje, iscrpljivanje - sve to nauka ne poznaje. Ono što živi i do­življava, čovek mora to nekako sebi da protumači, i time da pro-ceni. Snaga religija u tome je što su one merilje vrednosti, merila. Viđen u mitu, neki događaj izgleda drukčije. Religijsko tumačenje ima po sebi to da ljudski život meri prema ljudskim idealima.

94 Fridrih Niče

Prema anegdoti, pretvorstvo je bilo ono što se Solonu nije dopadalo: pokazuje se lažirana prirodnost Atenjanina.

Klisten, Perijandar i Pizistrat bili su zaštitnici tragedije kao razonode za narod, uživanja u manikon penthos. Solon hoće uz-držljivost.

U ratovima protiv Persijanaca nastale su centralizujuće ten­dencije: dočepali su ih se Sparta i Atena. Naprotiv, od 776. do 560. ničega od toga nema: kultura polisa je evala. Mislim da li bi se bez persijskih ratova ideja o centralizaciji mogla uobličiti u kri­lu reformacije duha - Pitagora?

Radilo se o jedinstvu svetkovina i kulta: tu bi i počela refor­ma. Ideja o panhelenskoj tragediji - tu bi se razvila još beskrajno bogatija snaga. Zašto do toga nije došlo? Potombi i Korint, Si-kion i Atena razvile tu umetnost.

Najveći gubitak koji može da zadesi čovečanstvo jeste poba­čaj najviših tipova života. Tako nešto se tada dogodilo. Oštra pa­ralela između tog i hrišćanskog ideala. (Iskoristiti Šopenhauerovu napomenu: „Izuzetni i plemeniti ljudi brzo usvajaju ono o čemu ih uči sudbina i prilagodavaju se tome gipko i zahvalno; oni uvi­đaju da se u svetu može naći puno toga što poučava, ali ne i sre­ća, i konačno vele s Petrarkom: „altro diletto, che 'mparar, non provo". Zbog toga može, čak, da izgleda da oni sa svojim želja­ma i težnjama slede donekle samo još privid, kao šaleći se, ali za­pravo i duboko u sebi očekuju naprosto pouku; to je ono što im daje onda vidoviti, genijalni, uzvišeni izgled. (Parerga, I, 394.) Uporedite to sa sokratovcima i njihovim lovom na sreću!

184

Lepa je istina da za nekog za koga su poboljšavanje i sazna­vanje postali životni ciljevi sve stvari služe najboljem. Pa ipak, to je samo donekle istinito: onaj ko hoće da saznaje prisiljen je na najzamorniji rad, onaj kome biva bolje možden je i iscrpljivan bo­lestima! Sve u svemu bi važilo: navodni predumišljaj sudbine je­ste delo pojedinca koji ureduje svoj život i uči iz svega, prikuplja­jući saznanje kao pčela med. No, sudbina koja pogađa neki narod pogađa jednu celinu koja tako ne može da promišlja svoju egzi-

KNJIGA 0 FILOZOFU 95

stenciju i upravlja ciljevima; i tako je predumišljaj kod naroda ka-išarenje koje izvode mudre glave, te ništa nije lakše nego pokaza­ti nepredumišljaj, na primer u tome da je neko doba, u najpuni-jem cvatu, iznenada zahvaćeno snažnim naletom, i da sve turnire. U tome je isto toliko gluposti koliko i u prirodi. Do izvesnog ste-pena, svaki narod doista, čak i pod najnepovoljnijim okolnosti­ma, sprovodi nešto što je u dosegu njegove obdarenosti. Ali, da bi mogao da ostvari ono najbolje u sebi, potrebno je da ga u tome ne spreče određeni nesrećni slučajevi. Grci nisu ostvarili ono naj­bolje za šta su bili sposobni. I Atenjani bi postali nešto više bez one političke mahnitosti nakon ratova protiv Persijanaca: pomi­slimo na Eshila, koji potiče iz pretpersijskog vremena i koji je u svoje vreme bio nezadovoljan Atenjanima.

Zbog nepovoljnog stanja u grčkim gradovima posle persij­skih ratova mnogi su povoljni uslovi za rađanje i razvitak velikih pojedinaca bili upropašćeni: i tako zaista proizvodnja genija zavi­si od sudbine naroda. Ako su zameci za genije veoma česti, ipak su veoma retki sticaji svih najnužnijih pogodnosti.

Ta reformacija Helena, kako je ja snivam, bila bi najčude­snije tlo za proizvodnju genija, kakvo još nikad nije postojalo. Bi­lo bi to za priču. S njom smo izgubili nešto neizrecivo.

Visoko moralna priroda Helena pokazuje se u njihovom smi­slu za celovitost i jednostavnost. Time što nam ljude pokazuju po­jednostavljeno, raduju nas, kao što to čini pogled na životinje.

Filozofi streme tome da razumeju ono što njihovi savreme-nici čine već time što samo žive. Dok sebi tumače svoje postoja­nje i razumevaju opasnosti koje ih vrebaju, istovremeno svome narodu tumače njegovo postojanje.

Filozof hoće da umesto narodne uspostavi novu sliku sveta.

Nauka proniče tok prirode, ali nikada ne može da naređuje ljudima. Naklonost, ljubav, zadovoljstvo, nezadovoljstvo, uzvisi-vanje, iscrpljivanje - sve to nauka ne poznaje. Ono što živi i do­življava, čovek mora to nekako sebi da protumači, i time da pro-ceni. Snaga religija u tome je što su one merilje vrednosti, merila. Viđen u mitu, neki događaj izgleda drukčije. Religijsko tumačenje ima po sebi to da ljudski život meri prema ljudskim idealima.

96 Fridrih Niče

Eshil je živeo i borio se uzalud: došao je prekasno. To je ono što je tragično u grčkoj povesti: najveći, poput Demostena, dola­ze suviše kasno da bi uzdigli narod.

Eshil jamči veličinu grčkog duha, koja izumire s njim. Sada se divi jevanđelju kornjače - ah, Grci trče prebrzo! Ne

tragam za srećnim vremenima u povesti, već za takvima koja su nudila povoljno tlo za proizvodnju genija. Ta vremena nalazim pre persijskih ratova. Nemogućno ih je dovoljno tačno upoznati.

Mnogi ljudi žive dramski život, mnogi epski, mnogi jedan neumetnički i zbrkani.

Persijskim ratovima ušao je u grčku povest daemon ex machina.

Poduhvat o narodnoj kulturi. Rasipanje najskupocenijeg grčkog duha i grčke krvi. Poka­

zati na tome kako ljudi moraju naučiti da žive mnogo razboritije. Tirani duha su u Grčkoj skoro uvek bili ubijani i imali jedino mr­šavo potomstvo. Druga vremena su svoju snagu pokazivala u mi­šljenju do kraja i praćenju jedne velike misli u svim njenim mo­gućnostima: npr. hrišćanska vremena. N o , tu premoć je bilo, kod Grka, veoma teško domašiti; sve je tu bilo izmešano u neprijatelj­stvu. Gradska kultura, jedina je koja se do sada dokazala - i sa­da je još živimo.

Gradska kultura Svetska kultura Narodna kultura: kako je slaba kod Grka, postoji zapravo

samo atenska gradska kultura, bleda. 1. Filozofi, izolovani svaki za sebe. 2. Onda kao svedoci helenskoga (njihove filozofije, senke iz

Hada grčke biti). 3. Onda kao borci protiv opasnosti od helenskoga. 4. Onda u toku helenske povesti kao neuspeli reformatori. 5. Onda nasuprot Sokratu i sektama i onom vita contem-

plativa, kao pokušaji da se postigne oblik života koji još nije postignut.

BELEŠKA O IZVORNIKU

)

Prevedeni i u ovoj zbirci čitaocima predočeni tekstovi zapra­vo su samo tematski uređeni deo iz rukopisne zaostavštine Fridri-ha Ničea. 1 0 Međutim, oni ni u kom slučaju nisu presna građa, ne­go pre rukom majstora-mislioca izvedene studije, ukoliko toj reci pridajemo značenje koje ona ima u slikarskoj praksi i istoriji umetnosti, studije kako pojedinačnih detalja tako i svekolikih mogućnosti kompozicije onoga što je tek u nastajanju, ali što se već nezadrživo probija kroz oko i duh stvaraoca, ukratko studije koje su neophodne za predstojeće „celovito" delo i u kojima se ono nazire već s dovoljno oštrine. U njima je, naime, već rečeno i jasno nagovešteno toliko toga za šta bi drugima bila potrebna će­la jedna opsežna knjiga, pa čak ni tada ne bi uspeli da to iskažu. Tako je o svom pisanju niz godina docnije govorio i sam Niče. Jer, upravo iz ovakvih „studija" rodio se onaj upečatljivi tip pisanja, fragmentaran i aforističan, iznutra nakrcan i, ipak, prohodan i delotvoran u jezičkom otklonu od tada važećeg filozofskog diser-tativnog govora, tip koji odlikuje poznija Ničeova dela i po ko­jem je on danas prepoznatljiv.

Sem donekle okončanog spisa O istini i laži u izvanmoral-nom smislu, ostala tri su grupisani zapisi onako kako su zatečeni u autorovim beležnicama. Vreme njihovog nastanka, pripada peri-

10 Prevod je rađen prema „Kronerovom izdanju" (X, s. 109-232), uz osvrt i sravnjenja s najnovijim „arheološkim" kritičkim izdanjem Ničeovih sabranih dela Ko-lija i Montinarija (prvi i drugi tekst u KGW III 3, treći u III 2, svi s kritičkim apara­tom u III 4, i poslednji u IV 1, s kritičkim aparatom u IV 4). Zaslužuje da bude spo­menuto i uzorno francusko (dvojezičko) izdanje, Le Livre du Philosophe (Aubier, 1969), po sadržaju istovetno s našim i s veoma dobrim prevodom Anžele K. Marijeti (Angele K. Marietti), o koje se takode moglo oslanjati.

96 Fridrih Niče

Eshil je živeo i borio se uzalud: došao je prekasno. To je ono što je tragično u grčkoj povesti: najveći, poput Demostena, dola­ze suviše kasno da bi uzdigli narod.

Eshil jamči veličinu grčkog duha, koja izumire s njim. Sada se divi jevanđelju kornjače - ah, Grci trče prebrzo! Ne

tragam za srećnim vremenima u povesti, već za takvima koja su nudila povoljno tlo za proizvodnju genija. Ta vremena nalazim pre persijskih ratova. Nemogućno ih je dovoljno tačno upoznati.

Mnogi ljudi žive dramski život, mnogi epski, mnogi jedan neumetnički i zbrkani.

Persijskim ratovima ušao je u grčku povest daemon ex machina.

Poduhvat o narodnoj kulturi. Rasipanje najskupocenijeg grčkog duha i grčke krvi. Poka­

zati na tome kako ljudi moraju naučiti da žive mnogo razboritije. Tirani duha su u Grčkoj skoro uvek bili ubijani i imali jedino mr­šavo potomstvo. Druga vremena su svoju snagu pokazivala u mi­šljenju do kraja i praćenju jedne velike misli u svim njenim mo­gućnostima: npr. hrišćanska vremena. N o , tu premoć je bilo, kod Grka, veoma teško domašiti; sve je tu bilo izmešano u neprijatelj­stvu. Gradska kultura, jedina je koja se do sada dokazala - i sa­da je još živimo.

Gradska kultura Svetska kultura Narodna kultura: kako je slaba kod Grka, postoji zapravo

samo atenska gradska kultura, bleda. 1. Filozofi, izolovani svaki za sebe. 2. Onda kao svedoci helenskoga (njihove filozofije, senke iz

Hada grčke biti). 3. Onda kao borci protiv opasnosti od helenskoga. 4. Onda u toku helenske povesti kao neuspeli reformatori. 5. Onda nasuprot Sokratu i sektama i onom vita contem-

plativa, kao pokušaji da se postigne oblik života koji još nije postignut.

BELEŠKA O IZVORNIKU

)

Prevedeni i u ovoj zbirci čitaocima predočeni tekstovi zapra­vo su samo tematski uređeni deo iz rukopisne zaostavštine Fridri-ha Ničea. 1 0 Međutim, oni ni u kom slučaju nisu presna građa, ne­go pre rukom majstora-mislioca izvedene studije, ukoliko toj reci pridajemo značenje koje ona ima u slikarskoj praksi i istoriji umetnosti, studije kako pojedinačnih detalja tako i svekolikih mogućnosti kompozicije onoga što je tek u nastajanju, ali što se već nezadrživo probija kroz oko i duh stvaraoca, ukratko studije koje su neophodne za predstojeće „celovito" delo i u kojima se ono nazire već s dovoljno oštrine. U njima je, naime, već rečeno i jasno nagovešteno toliko toga za šta bi drugima bila potrebna će­la jedna opsežna knjiga, pa čak ni tada ne bi uspeli da to iskažu. Tako je o svom pisanju niz godina docnije govorio i sam Niče. Jer, upravo iz ovakvih „studija" rodio se onaj upečatljivi tip pisanja, fragmentaran i aforističan, iznutra nakrcan i, ipak, prohodan i delotvoran u jezičkom otklonu od tada važećeg filozofskog diser-tativnog govora, tip koji odlikuje poznija Ničeova dela i po ko­jem je on danas prepoznatljiv.

Sem donekle okončanog spisa O istini i laži u izvanmoral-nom smislu, ostala tri su grupisani zapisi onako kako su zatečeni u autorovim beležnicama. Vreme njihovog nastanka, pripada peri-

10 Prevod je rađen prema „Kronerovom izdanju" (X, s. 109-232), uz osvrt i sravnjenja s najnovijim „arheološkim" kritičkim izdanjem Ničeovih sabranih dela Ko-lija i Montinarija (prvi i drugi tekst u KGW III 3, treći u III 2, svi s kritičkim apara­tom u III 4, i poslednji u IV 1, s kritičkim aparatom u IV 4). Zaslužuje da bude spo­menuto i uzorno francusko (dvojezičko) izdanje, Le Livre du Philosophe (Aubier, 1969), po sadržaju istovetno s našim i s veoma dobrim prevodom Anžele K. Marijeti (Angele K. Marietti), o koje se takode moglo oslanjati.

98 Fridrih Niče

odu koji je, s jedne strane, omeđen pojavom prve Ničeove knjige, glasovitog Rođenja tragedije, i - s druge - Nesavremenih razma­tranja, te radom na knjizi „za slobodne duhove", Ljudsko, suviše ljudsko. Reč je, dakle, o prvom periodu Ničeovog filozofiranja, njegovog misaonog i kritičkog razrastanja, koje dolazi posle tako­zvane Pbilologice, mladalačkih filoloških istraživanja i publikaci­ja. Rođenje tragedije iz duha muzike pojavilo se početkom 1872. godine, ali Niče i dalje čita i izučava preplatonovske grčke filozo­fe, o čemu na najočigledniji način svedeče i ovi tekstovi. U njima je „filozof" za Ničea, uvek mislilac koga srećemo pre Sokrata i Platona ili, pak, neki budući koji je mogućan samo kao nalik pre-sokratovcima, filozof koji bi trebalo da nas izbavi od nagona zna­nja, filozof - umetnik. Prvi tekst se datira baš u 1872. i, eventual­no, neki od njegovih delova, na početak 1873. Nesumnjivo je da drugi, Filozof kao iscelitelj kulture, potiče s kraja februara 1873. godine, kada Niče govori o projektu svojih Nesavremenih razma­tranja, pa su neki istraživači uvereni da je spomenuti tekst trebalo da bude prvo od tih Razmatranja „neprimerenih vremenu". No, do jeseni iste godine Niče završava rad protiv nemačkog filištar-stva oličenog u Davidu Štrausu, a do kraja godine i O koristi i šte­ti istorije za život. Oba rada se pojavljuju kao prva dva dela Nesa­vremenih razmatranja. Sto se tiče spisa O istini i laži... koji se uglavnom uzima kao „završen", on je započet već polovinom pret­hodne a u svojoj poslednjoj postojećoj verziji ostavljen polovinom 1873. godine. Pošto je 26. septembra 1875. godine završio Rihar-da Vagnera u Bajrojtu, rad koji će posle Sopenhauera kao vaspita-ča iz prethodne godine kao trećeg dela biti četvrti deo Nesavreme­nih razmatranja, Niče do konca meseca otprilike, kako se zaklju­čuje kao najverovatnije, piše četvrti tekst iz naše zbirke, Nauka i mudrost u sukobu. U tom tekstu otkrivamo u zametku ideje koje će delimično biti varirane u sličnim formulacijama i u prvoj svesci Ljudskog, suviše ljudskog, objavljenoj tek 1878. godine.

No i ne isključivo činjenica da su nastali u istom stvaralač­kom periodu, da vode, u stvari, poreklo iz istog duhovnog traga, koji je neizbrisivo ocrtan s Rođenjem tragedije, nego daleko više neposredan uvid u njihovu izrazitu teorijsku i tematsku međusob­nu bliskost ukazuje nam na unutrašnju srodnost sva četiri teksta.

KNJIGA 0 FILOZOFU 99

Zahvaljujući nađenim nacrtima, još davno je istaknuta pretpo­stavka prema kojoj je rečena srodnost objašnjiva kao srodnost i skrovita povezanost nekoliko rasejanih delova veće ali neostvare­ne celine. Trebalo je da tekstovi, prema Ernestu Holceru i Augu­stu Horneferu (Holzer, Horneffer), u razvijenijem obliku sačinjar vaju teorijski deo jednoga dela posvećenog figuri filozofa kakoju je Niče dalekosežno sagledao, Knjige o filozofu, Das Philosop-henbuch, pri čemu bi ona sadržavala i određeni istorijski pregled, naime konačnu verziju rada koji je posthumno objavljen pod au­torskim naslovom Filozofija u tragičkom razdoblju Grka. Doista niz elemenata potkrepljuje tu pretpostavku o zamišljenoj i neo-končanoj Das Philosophenbuch. Stavu o umesnosti iznesene pret­postavke Holcera i Hornefera - priređivača X sveska u izdanju Ničeovih radova objavljenih pod rukovodstvom Alfreda Bojmle-ra (Baumler) kod A. Kroner Verlaga (1930-1965) - pridružuje se, između ostalih i Karl Slehta (Schlechta), veliki i zaslužni tekstolo­ški demistifikator slike o Ničeovoj zaostavštini, u mnogo čemu krivotvorenoj zahvaljujući filozofovoj sestri. Pa ipak, nužno je sa svom mogućnom opreznošću uzimati naslov ove zbirke, te tako i sadržaj pripisan eventualnoj Knjizi o filozofu, prihvatiti takvo re-šenje samo uslovno i više u smislu signala za izvesnu grupu ne­sumnjivo krajnje srodnih tekstova.

U svakom slučaju, ne upuštajući se, na kraju krajeva, u to neizvesno pitanje o stvarnom ili navodnom Ničeovom projektu, proverljiva je činjenica da ovde sabrani tekstovi koherentno i izo­topno izražavaju ideje i stanovišta koja je izuzetni nemački misli­lac potom ustrajno zastupao tokom celog svog misaonog razvoja. Reč je o odnosu filozofije prema nauci, kulturi i umetnosti, prven­stveno razmatran kroz „ogledalo" istine i jezika, čiju nerazlučivu spregu Niče kritički razgrađuje i razotkriva njeno metafizičko funkcionisanje. Otuda su, recimo, upravo u ovim zapisima i od­lomcima prvi put zatečeni i skriveni neki od bitnih i predodređu-jućih korena kasnijih Ničeovih filozofsko-pesničkih uvida. Oni su znakovlje u kojem se naj pre, posle Rođenja tragedije, može prati­ti rađanje Ničeove filozofske misli.

/. A.

98 Fridrih Niče

odu koji je, s jedne strane, omeđen pojavom prve Ničeove knjige, glasovitog Rođenja tragedije, i - s druge - Nesavremenih razma­tranja, te radom na knjizi „za slobodne duhove", Ljudsko, suviše ljudsko. Reč je, dakle, o prvom periodu Ničeovog filozofiranja, njegovog misaonog i kritičkog razrastanja, koje dolazi posle tako­zvane Pbilologice, mladalačkih filoloških istraživanja i publikaci­ja. Rođenje tragedije iz duha muzike pojavilo se početkom 1872. godine, ali Niče i dalje čita i izučava preplatonovske grčke filozo­fe, o čemu na najočigledniji način svedeče i ovi tekstovi. U njima je „filozof" za Ničea, uvek mislilac koga srećemo pre Sokrata i Platona ili, pak, neki budući koji je mogućan samo kao nalik pre-sokratovcima, filozof koji bi trebalo da nas izbavi od nagona zna­nja, filozof - umetnik. Prvi tekst se datira baš u 1872. i, eventual­no, neki od njegovih delova, na početak 1873. Nesumnjivo je da drugi, Filozof kao iscelitelj kulture, potiče s kraja februara 1873. godine, kada Niče govori o projektu svojih Nesavremenih razma­tranja, pa su neki istraživači uvereni da je spomenuti tekst trebalo da bude prvo od tih Razmatranja „neprimerenih vremenu". No, do jeseni iste godine Niče završava rad protiv nemačkog filištar-stva oličenog u Davidu Štrausu, a do kraja godine i O koristi i šte­ti istorije za život. Oba rada se pojavljuju kao prva dva dela Nesa­vremenih razmatranja. Sto se tiče spisa O istini i laži... koji se uglavnom uzima kao „završen", on je započet već polovinom pret­hodne a u svojoj poslednjoj postojećoj verziji ostavljen polovinom 1873. godine. Pošto je 26. septembra 1875. godine završio Rihar-da Vagnera u Bajrojtu, rad koji će posle Sopenhauera kao vaspita-ča iz prethodne godine kao trećeg dela biti četvrti deo Nesavreme­nih razmatranja, Niče do konca meseca otprilike, kako se zaklju­čuje kao najverovatnije, piše četvrti tekst iz naše zbirke, Nauka i mudrost u sukobu. U tom tekstu otkrivamo u zametku ideje koje će delimično biti varirane u sličnim formulacijama i u prvoj svesci Ljudskog, suviše ljudskog, objavljenoj tek 1878. godine.

No i ne isključivo činjenica da su nastali u istom stvaralač­kom periodu, da vode, u stvari, poreklo iz istog duhovnog traga, koji je neizbrisivo ocrtan s Rođenjem tragedije, nego daleko više neposredan uvid u njihovu izrazitu teorijsku i tematsku međusob­nu bliskost ukazuje nam na unutrašnju srodnost sva četiri teksta.

KNJIGA 0 FILOZOFU 99

Zahvaljujući nađenim nacrtima, još davno je istaknuta pretpo­stavka prema kojoj je rečena srodnost objašnjiva kao srodnost i skrovita povezanost nekoliko rasejanih delova veće ali neostvare­ne celine. Trebalo je da tekstovi, prema Ernestu Holceru i Augu­stu Horneferu (Holzer, Horneffer), u razvijenijem obliku sačinjar vaju teorijski deo jednoga dela posvećenog figuri filozofa kakoju je Niče dalekosežno sagledao, Knjige o filozofu, Das Philosop-henbuch, pri čemu bi ona sadržavala i određeni istorijski pregled, naime konačnu verziju rada koji je posthumno objavljen pod au­torskim naslovom Filozofija u tragičkom razdoblju Grka. Doista niz elemenata potkrepljuje tu pretpostavku o zamišljenoj i neo-končanoj Das Philosophenbuch. Stavu o umesnosti iznesene pret­postavke Holcera i Hornefera - priređivača X sveska u izdanju Ničeovih radova objavljenih pod rukovodstvom Alfreda Bojmle-ra (Baumler) kod A. Kroner Verlaga (1930-1965) - pridružuje se, između ostalih i Karl Slehta (Schlechta), veliki i zaslužni tekstolo­ški demistifikator slike o Ničeovoj zaostavštini, u mnogo čemu krivotvorenoj zahvaljujući filozofovoj sestri. Pa ipak, nužno je sa svom mogućnom opreznošću uzimati naslov ove zbirke, te tako i sadržaj pripisan eventualnoj Knjizi o filozofu, prihvatiti takvo re-šenje samo uslovno i više u smislu signala za izvesnu grupu ne­sumnjivo krajnje srodnih tekstova.

U svakom slučaju, ne upuštajući se, na kraju krajeva, u to neizvesno pitanje o stvarnom ili navodnom Ničeovom projektu, proverljiva je činjenica da ovde sabrani tekstovi koherentno i izo­topno izražavaju ideje i stanovišta koja je izuzetni nemački misli­lac potom ustrajno zastupao tokom celog svog misaonog razvoja. Reč je o odnosu filozofije prema nauci, kulturi i umetnosti, prven­stveno razmatran kroz „ogledalo" istine i jezika, čiju nerazlučivu spregu Niče kritički razgrađuje i razotkriva njeno metafizičko funkcionisanje. Otuda su, recimo, upravo u ovim zapisima i od­lomcima prvi put zatečeni i skriveni neki od bitnih i predodređu-jućih korena kasnijih Ničeovih filozofsko-pesničkih uvida. Oni su znakovlje u kojem se naj pre, posle Rođenja tragedije, može prati­ti rađanje Ničeove filozofske misli.

/. A.

SADRŽAJ

KNJIGA O FILOZOFU I POSLEDNJI FILOZOF. FILOZOF. RAZMATRANJA O

SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA (jesen i zima 1872. godine) 7

II FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (proleće 1873. godine) 5 9

III SAZNA]NO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAŽI U IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873. godine) 67

IV NAUKA I MUDROST U SUKOBU (poslednji radovi iz 1875. godine) 85

97 Beleška o izvorniku