Tomas Bernhard~Gubitnik

8/10/2019 Tomas Bernhard~Gubitnik

http://slidepdf.com/reader/full/tomas-bernhardgubitnik 1/62

Thomas Bernhard

GUBITNIK



TOMAS BERNHARD

GUBITNIK

Sa nemačkog preveoZLATKO KRASNI

SVETOVI/NOVI SAD Naslov originala:

Thomas Bernhard DER UNTERGEHER © Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main, 1983.



Unapred proračunato samoubistvo, pomislih, nikakav spontani čin očajnika.

Glen Guld, naš prijatelj i najvažniji virtuoz na klaviru ovog veka, napunio je samo pedeset jdinu, pomislih ulazeći u gostionicu.dino što se on nije ubio kao Verthajmer, već je, kako se kaže, umro prirodnom smrću.

tiri i po meseca Njujork i uvek nanovo Goldberg-varijacije i Umetnost fuge, četiri i po meseca Klav

ercira, kako je to Glen Guld umeo da kaže, samo na nemačkom, pomislih.e tačno dvadeset osam godina stanovali smo u Leopoldskronu i studirali kod Horovica i (onosi na Verthajmera i mene, ali naravno ne i na Glena Gulda) naučili smo tokom jednog saovitog leta od Horovica više nego tokom osam godina u Mocarteumu i Bečkoj akademiji pre rovic je sve naše profesore učinio prosto-naprosto ništavnim. Ali ti užasni nastavnici su

ophodni da bismo mogli da shvatimo Horovica. Dva i po meseca neprekidno je padala kišao se zatvorili u svoje sobe u Leopoldskronu i radili dan i noć, nesanica (Glena Gulda!) postše prirodno stanje, tokom noći smo prorađivali ono što nas je Horovic preko dana učio. Goto

mo ništa jeli i sve to vreme nismo uopšte osećali bolove u leđima što su nas inače uvek mučio studirali kod naših starih profesora; kod Horovica se ti bolovi u leđima uopšte nisu javljao studirali tako intenzivno da nisu ni mogli da se jave. Kad smo završili s časovima kod Horoo je jasno da je Glen već postao bolji pijanista od samog Horovica, odjedanput sam imao uGlen svira bolje nego Horovic i od tog trenutka Glen je za mene bio najvažniji virtuoz na klsvetu, koliko god da sam pijanista od tada slušao, nijedan nije svirao kao Glen, čak ni Rubinga sam uvek voleo, nije bio bolji. Verthajmer i ja smo bili podjednako dobri, i Verthajmer je navljao da je Glen najbolji, mada se još uvek nismo usuđivali da kažemo da je on zapravo najanista stoleća. Kada se Glen vratio u Kanadu, mi smo uistinu izgubili svog kanadskog prija

mo mislili da ćemo ga ikada više videti, njegova ga je umetnost tako obuzela da smo moretpostavimo da to stanje neće moći još dugo da odlaže i da će uskoro umreti. Ali dve godine ših studija kod Horovica, Glen je na Salcburškom festivalu svirao Goldberg-varijacije što e godine pre toga vežbao s nama dan i noć u Mocarteumu i uvek ih proučavao. Novine su govog koncerta pisale da još nijedan pijanista nije s takvim umetničkim nadahnućem sldberg-varijacije, pisali su, dakle, posle njegovog salcburškog koncerta ono što smo mi joe godine tvrdili i znali. Dogovorili smo se sa Glenom da se nakon njegovog koncerta nađenshofu u Maksglanu, jednoj staroj gostionici koju sam voleo. Pili smo vodu i nismo ništa gov

z oklevanja sam prilikom našeg ponovnog susreta Glenu rekao da mi, Verthajmer (kojilcburg doputovao iz Beča) i ја, ni za trenutak nismo verovali da ćemo se opet videti s enom, da smo uvek imali samo jednu jedinu misao da će Glen posle povratka iz Sacbunadu ubrzo propasti, i to usled svoje opsednutosti umetnošću, usled svog pijanist

dikalizma. Zaista sam izgovorio pred njim tu reč pijanistički radikalizam. Moj pijanidikalizam, tako je Glen uvek govorio i znam da je taj izraz uvek upotrebljavao i u Kanmerici. Još tada, dakle skoro trideset godina pre svoje smrti, Glen nije voleo nijednog kompoliko Baha, na drugom mestu mu je bio Hendl, Betovena je prezirao, čak ni Mocart nije, kad bimu govorio, bio onaj koga sam voleo iznad svih, pomislih dok sam ulazio u gostionicu. Koju

ku da je dodirnuo, Glen bi njen ton propratio pevajućim glasom, pomislih, nijedan drugi pija



e nikada imao ovu naviku. O svojoj plućnoj bolesti je govorio kao da je ona njegova metnost. To da smo u isto vreme zadobili istovetnu bolest i onda je uvek nosili u sebi, pomisliaju je i Verthajmer dobio ovu našu bolest. Ali Glen nije propao od ove bolesti, pomislih. Ubibezizlaznost u koju je tokom gotovo četrdeset godina doveo samog sebe svirajući, pomislie digao ruke od klavirske muzike, pomislih, prirodno, dok smo Verthajmer i ja digli rukvirske muzike jer nismo od nje stvorili ovu čudovišnost kao Glen, koji iz te čudovišnosti viš

ogao da izađe, koji čak nije imao ni volje da izađe iz te čudovišnosti. Verthajmer je svoj koncvir marke bezendorfer dao na licitaciju u Doroteumu, ja sam jednog dana poklonio moj st

vetogodišnjoj ćerci jednog učitelja iz Nojkirhena kod Altminstera da me ne bi više miteljevo dete je u najkraćem roku upropastilo moj stenvej, ta činjenica me nije zabolela, napsmatrao sam ovo tupoglavo uništavanje s perverznim zadovoljstvom. Verthajmer je, kako jeek ponavljao, ušao u humanističke nauke, ja sam započeo svoj proces kržljavljenja. Bez mu iz dana u dan više nisam mogao da izdržim zakržljavao sam, bez praktične muzike, teoretsprvog trenutka na mene delovala užasavajuće. Odjedanput sam zamrzeo klavir, moj vlastiti, n

ogao više da slušam sebe kako sviram; nisam više želeo da napastvujem svoj instrument. Tаkdnog dana posetio učitelja da bih mu najavio poklon, moj stenvej, čuo sam da je vaša

darena za klavir, rekao sam mu i najavio mu stenveja u kuću. Pravovremeno sam došaerenja da sam nisam stvoren za karijeru virtuoza na klaviru, rekao sam učitelju, a budućiemu uvek hoću ono najviše, moram se oprostiti od svog instrumenta, jer na njemu sigurnstižem, kako sam iznenada utvrdio, ono najviše, pa je stoga samo po sebi razumljivo da svoj kvljam na raspolaganje Vašoj nadarenoj ćerci, nijedan jedini put neću više podići poklopac vira, rekao sam zaprepašćenom učitelju, jednom prilično primitivnom čoveku, oženjenommitivnijom ženom, takođe iz Nojkirhena kod Altminstera. Troškove transporta ću, naravno, sn— rekao sam učitelju, koga od detinjstva poznajem i razumem, kao i njegovu bezazlenost

žem glupost. Učitelj je moj poklon odmah prihvatio, pomislih, ulazeći u gostionicu. Ni za tre

am verovao u talenat njegove ćerke; učitelji tvrde za svu seosku decu da imaju talenta, pre enta za muziku, ali, u stvari, ona nemaju talenta ni za šta, sva ta deca su beznadežno netalentovo jedno takvo dete ume da duva u flautu ili da trza žice na citri ili da drnda po klaviru, to joše nikakav dokaz za njegovu obdarenost. Znao sam da svoj skupoceni instrument isporučsolutnoj ništavnosti i upravo sa tog razloga sam ga poslao učitelju. Učiteljeva ćerka jetrument, jedan od najboljih koji postoje, jedan od najređih i prema tome najtraženijih, pa p

me i najskupljih, u najkraćem roku upropastila, učinila beskorisnim. Ali taj proces upropašćiog voljenog stenveja je upravo bilo ono što sam ja hteo. Verthajmer je počeo da se

manističkim naukama, kako je uvek govorio, ja sam započeo svoj proces zakržljavanja, i timm svoj instrument predao u učiteljev dom ovaj proces kržljavljenja sam započeo na naogući način. Verthajmer je, međutim, još godinama nakon što sam ja svoj stenvej pokteljevoj ćerci svirao klavir, jer je još godinama verovao da će moći da postane virtuoz na klairao je, inače, hiljadu puta bolje od većine naših klavirskih umetnika koji javno nastupaju, ali aju nije zadovoljilo to da će u najboljem slučaju biti virtuoz kao i svi drugi u Evropi i digao jetoga, posvetio se humanističkim naukama. Ja sam sam, mislim, svirao još bolje od Verthajmnisam nikada umeo da sviram tako dobro kao Glen i iz tog sam razloga (dakle, iz istog razlog

Verthajmer) u jednom trenutku iznenada odustao od sviranja na klaviru. Probudio sam se jedno

am tačno kojeg dana u aprilu i rekao samom sebi nema više sviranja na klaviru. I više n



am ni dotakao instrument. Odmah sam otišao kod učitelja i najavio mu prenos klavira. Filozoarima ću se odsada posvetiti, mislio sam, odlazeći od učitelja, iako naravno nisam imao pojmto filozofske stvari. Nisam apsolutno nikakav virtuoz na klaviru, rekao sam sebi, nisam nikerpretator, nisam nikakav reproduktivni umetnik. Nisam nikakav umetnik. Oskudnost moje mismah privukla. Sve vreme na putu do učitelja izgovarao sam samo ove dve reči: nikakav umkakav umetnik! Nikakav umetnik! Da nisam upoznao Glena Gulda, verovatno ne bih digao ruranja na klaviru i postao bih virtuoz i možda čak jedan od najboljih klavirskih virtuoza na mislih u gostionici. Kada sretnemo prvoga, moramo da odustanemo, pomislih. Glena sam,

dno, upoznao na brdu Menhsberg, brdu mog detinjstva. Istina, video sam ga još ranocarteumu, ali nisam prozborio s njim ni reči sve do ovog susreta na brdu Menhsberg, koje se ati i brdom. samoubistva, јеr je savršeno pogodno upravo za samoubistvo i s njega, sem ake sedmice bar tri ili četiri puta ljudi skaču u dubinu. Samoubice se voze liftom u unutrašnda do vrha, pređu nekoliko koraka i bacaju se dole u grad. Oni koji su se razbili na ulici uvek cinirali i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore na Menhsberg ili se vre s namerom da se bacim u dubinu, ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). Nekta sam se (kao i Verthajmer!) već pripremio za skok, ali nisam skočio, kao ni Verthajmer. Okr

m se. Naravno da se dosad više njih okrenulo nego što je skočilo, pomislih. Glena samenhsbergu sreo na mestu zvanom Sudijina uzvišica, odakle se pruža najbolji pogled na Nemlovio sam ga, rekao sam, obojica studiramo kod Horovica. Da, odgovorio je on. Gledali smonemačku ravnicu i Glen je odmah počeo da objašnjava Umetnost fuge. Naišao sam na je

oma inteligentnog čoveka od nauke, pomislio sam tada. Rekao mi je da je dobio Rokfelpendiju. A inače je njegov otac imućan čovek. Kože, krzna, reče, govorio je nemački bolje še kolege studenti iz austrijske provincije. Sreća što je Salcburg ovde, a ne četiri kilometra dle u Nemačkoj, rekao je, u Nemačku ne bih išao. Bilo je to od prvog trenutka jedno duhjateljstvo. Većina, čak i najčuvenijih pijanista nema pojma o svojoj umetnosti, rekao je. Ali ta

i u drugim umetničkim disciplinama, rekoh, baš kao i u slikarstvu, u književnosti, rekoh, ni filu svesni filozofije. Većina umetnika ne poseduje svest o svojoj umetnosti. Imaju neko dileta

vatanje umetnosti, ostaju zauvek uhvaćeni u svom dilentatizmu, pa čak i najčuveniji među nmah smo se razumeli, bili smo, to moram da kažem, od prvog trenutka privučeni s

protnostima koje su bile najveće upravo kod našeg, naravno, istog shvatanja umetnosti. Tek nna posle ovog susreta na Menhsbergu nama se priključio i Verthajmer. Glen, Verthajmer i ja,o prve dve sedmice stanovali odvojeno, svaki nezadovoljan svojim smeštajem u starom

ada, iznajmili smo, napokon, za sve vreme Horovicevog kursa jednu kuću u Leopoldskronu u

o mogli da radimo šta nas je volja. U starom gradu sve je na nas delovalo parališuće, vazde mogao udisati, ljudi se nisu mogli podneti, vlaga u zidovima škodila je i nama i ntrumentima. Uopšte, taj kurs kod Horovica mogli smo da nastavimo jedino zahvaljujući okosmo se iselili iz grada, koji je, zapravo, prema umetnosti i duhu više. neprijateljski raspo

go što se može i zamisliti, jedno tupo provincijsko gnezdo s glupim ljudima i hladnim zidođu kojima se vremenom sve pretvara u tupost, sve, bez izuzetka. Bio je to pravi spas za nao spakovali stvari i preselili se u Leopoldskron, gde su se tada još uvek prostirale zelene livaima su pasle krave i na stotine hiljada ptica imale svoj dom. Grad Salcburg, pak, danas je

arban do poslednjeg ćoška i izgleda mnogo odvratnije nego onda, pre dvadeset osam god

eren je protiv svega u čoveku i sve što je u čoveku vremenom uništava, to smo spoznali odm



begli iz njega u Leopoldskron. Stanovnici Salcburga su uvek bili užasni, baš kao i njihova klda danas dolazim u taj grad, ova moja ocena ne samo da se potvrđuje, nego je sve postalnogo užasnije. Ali studirati kod Horovica upravo u ovom gradu, toliko nenaklonjenom umetnhu, bila je u svakom slučaju velika prednost. Ako je sredina u kojoj studiramo prema nprijateljski raspoložena, onda ćemo studirati bolje nego u sredini koja je prema nama raspolonaj ko studira uvek će dobro postupiti ako za mesto svojih studija izabere mesto koje je pmu neprijateljski raspoloženo umesto onoga koje je prema njemu prijateljski raspoloženo, j

u prijateljski raspoloženo mesto oduzeti veći deo usredsređenosti na studije, dok će

prijateljski raspoloženo mesto omogućiti stoprocentno studiranje, jer će tada na svoje sorati da se usredsredi da ne bi očajavao — u tom smislu se Salcburg, verovatno kao i svi ozvani lepi gradovi, može samo preporučiti za studije, istina, jedino kada je reč o jakom karakb karakter će u najkraćem roku neizbežno propasti. Tri dana je Glen bio opčinjen čarolijom

ada, a onda je iznenada video da je ta čarolija, kako je rekao, trula, i da su ljudi u ovoj odboti zla. Klima u ovom podalpskom kraju čini duševno bolesne ljude koji veoma rano poosti i vremenom postaju zli, rekoh. Ko ovde živi zna to, ako je pošten, ko ovde dolazi videćskorije vreme i moraće, dok ne bude prekasno, da opet ode, ukoliko ne želi da postane nal

e zatupljene stanovnike, nalik na ove duševno bolesne žitelje Salcburga koji svojom zatupljenmrtvljuju sve što nije kao i oni. Najpre je pomislio kako je lеро ovde odrasti, ali već dva, trisle dolaska izgledalo mu je kao noćna mora kad bi se setio da je ovde mogao da se rodi i de mogao da odraste. Ova klima i ovi zidovi ubijaju senzibilnost, rekao je. Nisam tome imaododam. U Leopoldskronu nam zloduh ovog grada više nije mogao nauditi, pomislih ulaz

stionicu. U stvari, nije samo Horovic bio taj koji me je naučio poslednjem stupnju sviranja klo je to za vreme studija kod Horovica svakodnevno ophođenje sa Glenom Guldom, pomislihojica su bili ti koji su mi uopšte omogućili muziku, da shvatim pojam muzike. Moj posstavnik pre Horovica bio je Virer, jedan od onih nastavnika koji čoveka guše osrednjošću, a

vorim o onima koje sam imao ranije, koji svi, kako se kaže, nose zvučna imena, svaki čas nastvelikim gradovima i drže visoko plaćene katedre na našim čuvenim akademijama, ali oni nisuugo do muzičari koji uništavaju i pojma nemaju o suštini muzike, pomislih. Ovi profesori mde svuda i upropašćuju hiljade i stotine hiljada đaka kao da je njihov životni zadatak da izvanenat mladih muzičara uguše u klici. Nigde ne vlada takva neodgovornost kao u našim muzademijama koje se u novije vreme nazivaju i muzički univerziteti, pomislih. Od dvadeset hstavnika muzike samo je jedan jedini idealan. Horovic je bio taj idealni nastavnik, pomislih. da je hteo da se potrudi, mogao biti takav. Glen je, kao i Horovic, posedovao idealno oseća

alan razum za ovo učenje, za ovo posredovanje muzike. Svake godine desetine hiljada studuzike kreću putem konzervatorijumskog zatupljivanja i njihovi nekvalifikovani profesoištavaju, pomislih. I postanu usled raznih okolnosti slavni i još uvek ništa nisu shvatili, pomzeći u gostionicu. Postanu Guld ili Brendel i opet nisu ništa. Postanu Žileli i opet nisu nirthajmer bi, da nije sreo Glena, sigurno postao jedan od naših najvažnijih virtuoza na klamislih, ne bi, kao ovo ja sa filozofijom, morao da zloupotrebljava humanističke nauke, pom

je, kao što sam ja već decenijama zloupotrebljavao filozofiju ili ono što je filozofsrthajmer do kraja zloupotrebljavao takozvane humanističke nauke. Neće svoje cedulje ispisa

aja, pomislih, kao ni ja moje rukopise, zločine duha, kako sam pomislio ulazeći u gostio

činjemo kao virtuozi na klaviru i nastavljamo da pretražujemo i njuškamo po humanist



ukama i filozofiji i tako propadamo. Zato što nismo išli do krajnjih granica i preko tih kraanica, pomislih, zato što smo se predali suočivši se sa genijem u našoj struci. Ali ako ću da bren, ja nisam nikada ni mogao da postanem virtuoz na klaviru jer, u stvari, nisam nikad želstanem virtuoz na klaviru, jer sam u tom pogledu uvek imao najveće rezerve i virtuoznoviru sam samo zloupotrebio u svom procesu kržljavljenja — klaviristi su mi, štaviše, od poi smešni; zaveden svojim doista izuzetnim darom za klavir, uterao sam ga u sviranje klavira i

posle decenije i po torture, najurio, iznenada, beskrupulozno. Nije u mojoj prirodi da zistenciju žrtvujem radi sentimentalnosti. Odjedanput sam prsnuo u smeh i naložio da se k

enese u učiteljevu kuću i onda sam se danima zabavljao svojim smehom zbog transporta klavicela istina, smejao sam se svojoj karijeri virtuoza na klaviru koju sam sam u trenutku razorovatno je ova karijera virtuoza na klaviru koju sam odjedanput sam razorio bila neophodanog procesa kržljavljenja, pomislih ulazeći u gostionicu. Okušavamo se u svemu i svaki čas ekidamo, bacamo sasvim neočekivano čitave decenije na đubrište. Verthajmer je uvek bio spkad nije bio odlučan u donošenju odluka kao ja, on je svoju virtuoznost na klaviru bacio na đu

nekoliko godina posle mene i, za razliku od mene, to nikada nije uspeo da preboli, uvek sašao kako jadikuje da nije trebalo da prestane sa sviranjem klavira, da je trebalo da nastavi, da

u izvesnoj meri krivac, da sam u važnim pitanjima uvek bio njegov uzor kad su se donzistencijalne odluke, tako je jednom rekao, pomislih ulazeći u gostionicu. Pohađanje nastaverovica bilo je za mene, kao i za Verthajmera, ubistveno, dok je Glen samo razvio

nijalnost. Verthajmera i mene nije, kad je reč o virtuoznosti na klaviru i uopšte o muzici, rovic, nego Glen, pomislih. Glen nam je virtuoznost na klaviru onemogućio još onda kadaojica još čvrsto bili uvereni u našu virtuoznost na klaviru. Godinama smo posle kursarovica verovali u vlastitu virtuoznost, dok je ona već bila mrtva od trenutka kada smo upoena. Ko zna, da nisam otišao kod Horovica, da sam, dakle, poslušao svog profesora Virera, dh bio virtuoz na klaviru, jedan, kako sam pomislio, od onih slavnih koji preko cele godine p

mo-amo između Buenos Airesa i Beča sa svojom umetnošću. A Verthajmer isto tako. Odmah đutim, samom sebi odgovorio odlučno ne, jer sam od samog početka mrzeo virtuoznost sanim propratnim pojavama, mrzeo sam pre svega nastup pred gomilom, a najviše sam mrzeo apam ga podnosio, dugo, vremena nisam znao da li to ne podnosim loš vazduh u koncertnim saaplauz ili oboje, dok mi nije postalo jasno da zapravo ne podnosim virtuoznost samu po sdasve virtuoznost na klaviru. Jer ništa nisam toliko mrzeo koliko publiku i sve što je bilo u vm publikom, pa sam, prema tome, mrzeo i samog virtuoza (virtuoze). I Glen je svirao javno e ili tri godine, zatim to više nije podnosio i ostajao je kod kuće i postao je tamo, u svojoj k

merici, najbolji i najvažniji od svih pijanista. Kad smo ga posetili poslednji put, pre dvadina, već deset godina nije imao nijedan javni koncert. U međuvremenu je postao najvidovith ludaka. Dostigao je vrhunac svoje umetnosti i bilo je samo pitanje vremena kada će d

oždani udar. Verthajmer je tada imao isto osećanje da je Glenu preostalo još veoma malo od žiće ga udariti kap, tako mi je rekao. Proveli smo dve i po nedelje u Glenovoj kući, u kojoj jeremio studio. Kao i za vreme kursa kod Horovica u Salcburgu, i ovde je manje ili više daću svirao klavir. Godinama, celu deceniju. Dao sam trideset četiri koncerta za dve govoljno za ceo život, rekao je Glen. Verthajmer i ja smo sa Glenom svirali Bramsa od dvasle podne do jednog sata ujutru. Glen je oko svoje kuće postavio tri čuvara da ne dozvole sve

u se približi. Na početku nismo hteli da mu smetamo ni jednim jedinim noćenjem, ali smo



ali dve i po nedelje, i meni i Verthajmeru je opet postalo jasno koliko je bilo pravilno to štoustali od virtuoznosti na klaviru. Dragi moj gubitniče, tako je Glen pozdravio Verthajmerojom američko-kanadskom hladnokrvnošću Verthajmera je uvek označavao kao gubitnika, a mek suvo, kao filozofa, što mi je bilo svejedno. Verthajmer, taj gubitnik je za Glena uvek gprekidno gubio, za mene je Glen uvek imao spremnu reč filozof, i tako smo sasvim prirodga bili gubitnik i filozof, pomislih ulazeći u gostionicu. Gubitnik i filozof doputovali su u Amopet vide virtuoza na klaviru Glena, i to je bio jedini razlog njihovog dolaska. I proveli su čemeseca u Njujorku. Uglavnom družeći se sa Glenom. Ne osećam nikakvu čežnju za Evro

kao je Glen odmah pozdravljajući se s nama. Evropa za mene više ne dolazi u obzir. U svojokući, nastavi, zabarikadirao. I to doživotno. Želju da se zabarikadiramo imali smo sva trog života. Ali je Glen svoj fanatizam za barikadiranjem najviše ostvario. U Njujorku novali pored hotela Taft, boljeg položaja za našu svrhu nije bilo. Glen je naložio da se u jednba što su gledale na dvorište postavi stenvej i tamo je svirao osam do deset časova, često i edan dan nije protekao bez sviranja na klaviru. Verthajmer i ja smo zavoleli Njujork od počje najlepši grad na svetu koji istovremeno ima najbolji vazduh, uvek smo ponavljali, nig

etu nismo udisali bolji vazduh. Glen je potvrdio ono što smo osećali: Njujork je jedini gr

etu u kome čovek od duha može nesmetano da uzdahne čim u njega stupi. Svake tri sedmice Glazio kod nas, pokazivao nam je najskrivenije ćoškove Menhetna. Mocarteum je bila loša šmislih ulazeći u gostionicu, s druge strane, upravo za nas je bila najbolja, jer nam je otvorile visoke škole su loše, a ona koju pohađamo uvek je najgora ako nam ne otvori oči. Kakve bofesore smo morali da trpimo, kakvi bedni profesori su posezali za našim glavama. Svi su onerivači umetnosti, upropašćivači umetnosti, umrtvitelji duha, ubice studenata. Horovic jzetak, Markevič, Veh, pomislih. Ali jedan Horovic još uvek ne čini prvoklasnu akademislih. Tom kućom vladaju tupadžije, kućom koja je bila naslavnija na svetu i to još uvek d kažem da dolazim iz Mocarteuma, ljudima grunu suze na oči. Verthajmer je, kao i Glen, bio

ućnih, ne samo dobrostojećih roditelja. Ni ja nisam imao nikakve probleme ekonomske priek je prednost imati prijatelje iz iste sredine i istog imovinskog stanja, pomislih dok sam ulastionicu. Budući da nismo imali nikakvih novčanih briga, mogli smo da se posvetimo iskljdijama i da se tako radikalno uhvatimo s njima u koštac, ništa drugo nas nije ni zanimalo, jsmo stalno morali da s puta sklanjamo one koji su nas u razvitku sprečavali, naše profes

hove niskosti i grozote. Mocarteum je i dan-danas slavan u svetu, ali je to najgori konzervatoi se može zamisliti, pomislih. Ali da nisam pošao u Mocarteum, ne bih nikada uporthajmera i Glena, pomislih, svoje životne prijatelje. Ne mogu danas uopšte da kažem kako

čeo da se bavim muzikom, svi su u mojoj porodici bili nemuzikalni, neumetnički nastrojeni, ota nisu ništa toliko mrzeli koliko umetnost i duh, ali je to, verovatno, presudilo da se jednogjubim u klavir koji sam najpre mrzeo i da stari porodični erbar zamenim za, uistinu, divan stko bih omrznutoj porodici pokazao da ću krenuti putem koji je na nju od početka delasavajuće. Nije umetnost, nije muzika, nije sviranje na klaviru bilo razlog, već protstavljanje mojima, pomislih. Sviranje na klaviru marke erbar mrzeo sam, na to su me ditelji kao i svi ostali u porodici, taj erbar je bio središte umetnosti za njih i na njemu su dog

poslednjih komada Bramsa i Regera. Ovo porodično središte umetnosti sam mrzeo, alinvej, što ga je otac na silu, pod užasnim okolnostima, nabavio iz Pariza, voleo. Morao sa

m u Mocarteum da bih im pokazao, nisam imao pojma o muzici i sviranje na klaviru nije n



a moja strast, ali sam je iskoristio kao sredstvo radi postizanja cilja i to protiv mojih roditotiv cele porodice, iskoristio sam je protiv njih i počeo da njome, protiv njih, vladam, iz dn sve bolje, iz godine u godinu sa sve većom virtuoznošću. Njima u inat sam pošao u Mocarmislih u gostionici. Naš erbar se nalazio usred takozvane muzičke sobe i bio njeno umetdište na kome su drndali subotom posle podne. Stenveja su se klonili, ljudi su izostajali, stenkrajčio vladavinu erbara. Od onog dana kad sam počeo da sviram na svenveju u kući mditelja nije više bilo nikakvog umetničkog središta. Stenvej je bio, pomislih dok sam stastionici i osvrtao se oko sebe, uperen protiv mojih. U Mocarteum sam pošao da bih im se os

sa jednog drugog razloga, da bih ih kaznio za zločin što su nada mnom počinili. Sada su metnika za sina, nekog ko je sa njihovog stanovišta bio dostojan najdubljeg prezira. I ja

upotrebio Mocarteum protiv njih, upotrebio sam protiv njih sve što je on omogućavao. Daeuzeo njihove ciglane i ceo život svirao na njihovom starom erbaru, bili bi zadovoljni, a ovakod njih odvojio preko stenveja postavljenog u muzičkoj sobi, koji je koštao čitavo bogatssta morao iz Pariza da bude transportovan u našu kuću. Prvo sam insistirao na stenveju, zatimi išlo uz stenvej, na Mocarteumu. Nisam trpeo da mi iko protivreči, to moram danas da prizeko noći sam se odlučio da postanem umetnik i zahtevao sam sve. Osvojio sam ili na pr

mislih, osvrćući se u gostionici oko sebe. Stenvej je bio moj bastion protiv njih, protiv njiheta, protiv zatucanosti porodice i sveta. Nisam bio kao što je to bio Glen, možda, čak i Verthajne mogu da kažem sa stoprocentnom sigurnošću, rođen za virtuoza na klaviru, ali sam jednos

mog sebe na to naterao, ubedio samog sebe, svirao da sebe uverim u to, i to, moram da kažvećom bezobzirnošću, uperenom protiv njih. Sa stenvejom mi je odjedanput postalo mogu

stupim protiv njih. Iz očajanja i otpora protiv njih od sebe sam napravio umetnika, i to, što jlakše, virtuoza na klaviru, možda čak virtuoza na klaviru svetske klase, omrznuti erbar u

uzičkoj sobi mi je dao tu ideju i tu sam ideju iskoristio kao oružje protiv njih i doveo to oružoke i najviše savršenosti. Ni kod Glena nije bilo drukčije, ni kod Verthajmera, koji je umetn

ema tome, muziku studirao samo da bi napakostio ocu, znam to, pomislih u gostionici. Tdiram klavir jeste za mog oca prava katastrofa, rekao mi je Verthajmer. Glen je to r

dikalnije: oni mrze mene i moj klavir. Kad kažem Bah, samo što ne povrate, rekao je Glen. Bć poznat u celom svetu, ali su njegovi roditelji još uvek bili nepomirljivi. Ali, dok je on sledan i napokon uspeo da ih, doduše, tek dve ili tri godine pre svoje smrti, uveri u nijalnost. Verthajmer i ja smo svojim roditeljima dali za pravo time što nismo uspeli u stuoznosti, i što smo već veoma rano doživeli neuspeh, na sramotan način, kako sam često like da čujem od svog oca. Ali mene okolnosti pod kojima sam kao virtuoz doživeo neuspeh

ale toliko koliko su tištale Verthajmera, koji je doživotno patio zbog toga što se predao, šepustio humanističkim naukama o kojima do kraja nije znao šta zapravo predstavljaju, kao šton-danas ne znam šta je filozofsko, šta je filozofija uopšte. Glen je trijumfator, mi smo oni kojidbacili, pomislih u gostionici. Glen je svoju egzisteneiju okončao u jedino pravo vreme, pomije je sam, dakle vlastitom rukom dovršio, kao Verthajmer, koji nije imao drugog izbora, k

orao da se obesi, pomislih. Kao što se Glenov kraj mogao odavno predvideti, tako rthajmerov kraj mogao odavno predvideti, pomislih. Glena je, kažu, moždana kap udarila ldberg-varijacija. Verthajmer nije mogao da podnese Glenovu smrt. Stideo se posle Glenove je još uvek u životu, što je takoreći nadživeo genija, to ga je mučilo celu poslednju godin

am, dva dana pošto smo u novinama pročitali da je Glen umro, dobili smo od Glenovog



egrame u kojima nas je ovaj obavestio o smrti svog sina. Tek što bi seo za klavir, već bi unuo, pomislih, onda bi izgledao kao neka životinja, kad se bolje pogleda, kao neki bogalj. kbolje pogleda, međutim, kao oštrouman, lep čovek kakav je i bio. Od svoje bake po majc

en, naučio je nemački koji je, kao što sam već naznačio, tečno govorio. Svojim izgovorosramljivao sve naše nemačke i austrijske kolege studente koji su govorili sasvim zapušmačkim jezikom i tim potpuno zapuštenim nemačkim jezikom su govorili doživotno, jer nisu kakvog osećanja za svoj jezik. Ali kako da umetnik nema osećanja za svoj maternji jezik! — rekao Glen. Iz godine u godinu je nosio jednake, ako ne i iste pantalone, njegov hod je bio lak

c bi rekao: gospodski. Voleo je jasnu definiciju i mrzeo neodređenost. Njegova omiljenasila je samodisciplina, uvek bi je ponavljao čak i tokom nastave kod Horovica, kako se sejradije je malo posle ponoći izlazio na ulicu ili bar ispred kuće, to sam primetio jopoldskronu. Uvek moramo da udišemo čist vazduh, govorio je, inače nema napretka, osum se namera da postignemo najviše. Bio je najbezobzirniji prema samom sebi. Nije zvoljavao nikakvu nepreciznost. Njegov govor je proizilazio samo iz mišljenja. Gnušao sei su govoriti nešto što nisu domislili do kraja, gnušao se, dakle, skoro celog čovečanstva.

og čovečanstva što ga se gnušao napokon se i povukao pre više od dvadeset godina. Bio je j

metnik na klaviru svetskog značaja koji se gnušao svoje publike i koji se od ove publike na kvukao. Ona mu nije bila potrebna. Kupio je sebi kuću u šumi i smestio se u toj kući i radio na avršavanju. On i Bah stanovali su u toj kući u Americi sve do njegove smrti. Bio je fanatik še reda. Sve je u njegovoj kući bilo u znaku reda. Kad smo Verthajmer i ja prvi put kročili umislio sam odmah na njegov vlastiti pojam samodiscipline. Kad smo ušli u kuću, nije nas uli smo, na primer, žedni, nego je seo za stenvej i odsvirao nam one partije iz Goldberg-varije nam je svirao dan pre svog odlaska za Kanadu u Leopoldskronu. Njegovo muziciranje je io isto onako savršeno kao i tada. U magnovenju sam shvatio da tako kao on ne svira niko na onuo je u sebe i počeo. Svirao je odozdo naviše, takoreći, ne kao svi drugi, odozgo naniže.

a njegova tajna. Godinama sam se mučio mišlju da li je u redu da ga posetimo u Americi. Bmisao. Verthajmer u početku nije hteo, morao sam na kraju da ga ubedim. Verthajmerova sesta protiv toga da njen brat poseti u svetu slavnog, i za njega, kako je rekla, opasnog Glena Grthajmer je konačno uspeo da se i pored sestre odluči, pa je sa mnom otputovao Glenu u Ameek mi je ponavljao da je to poslednja mogućnost da se Glen vidi. Ja sam uistinu očekivao njert i hteo sam neizostavno da ga još jedanput vidim, da ga čujem kako svira, pomislih dokjao u gostionici i udisao loš miris gostionice što sam odmalena poznavao. Poznavao sam VankVankhamu sam uvek odsedao u ovoj gostionici kad bih posećivao Verthajmera, jer

rthajmera nisam mogao da prenoćim, nije podnosio goste koji bi kod njega prenoćili. Baciogled tražeći gostioničarku, ali ništa se nije moglo čuti. Verthajmer je mrzeo goste koji su dokod njega prenoće, gnušao ih se. Uopšte je goste, bilo kakve, primao i tek što bi došli, ispraćvrata uz pozdrave, ne, nisam mislio da bi i mene tako odmah ljubazno ispratio na vrata, iso bili bliski, ali je posle nekoliko časova ipak više voleo da nestanem, umesto da ostanem

enoćim. Nikada nisam kod njega prenoćio, to mi nikada ne bi palo na pamet, pomislih, trgledom gostionačarku. Glen je bio gradski čovek, kao uostalom i ja, kao i Verthajmer, mi smari, voleli sve velegradsko i mrzeli selo koje smo, međutim (kao uostalom i velegrad način), do kraja koristili. Verthajmer i Glen su napokon otišli u selo radi svojih bolesnih p

rthajmer još nevoljnije nego Glen; Glen na kraju krajeva jer nije više mogao da podnosi



večanstvo, a Verthajmer zbog stalnih napada kašlja u gradu i jer mu je njegov internista rekaoadu nema nikakvih izgleda da preživi. Verthajmer je preko dve decenije imao pribežište kod tre, u jednom od najvećih i najluksuznijih bečkih stanova. Ali se na kraju njegova sestra uda

dnog takozvanog veleindustrijalca iz Švajcarske i otišla u Cicers kod Kura da živi sa sužem. I to baš u Švajcarsku, i to baš sa vlasnikom hemijskog koncerna, tako mi se ispovrthajmer. Katastrofalna veza. Ostavila me je na cedilu, jadao se stalno Verthajmer. U stanu šedanput zvrjao prazan bio je u prvo vreme kao paralizovan, sedeo je nakon sestrinog ise

nima nepokretan u fotelji, zatim je kao lud trčao kroz prostorije, napred-nazad i napoko

vukao u očevu lovačku kuću u Trajhu. Posle smrti svojih roditelja živeo je ipak dvadeset goditrom i tu je sestru terorisao, to znam, godinama joj onemogućavao kontakt sa muškarcima i uruštvom, izolovao je, takoreći lancima je vezivao za sebe. Ali se ona otela i ostavila ga samednički nasledenim, starim i rasklimatanim nameštajem. Kako je to samo mogla da mi uradi, je, pomislih. Sve sam za nju učinio, za nju sam se žrtvovao, a ona me ostavila na cedilu, sa

dnostavno mi je okrenula leđa, otrčala kod onog skorojevića u Švajcarsku, tom užasnom tipuVerthajmer govorio, pomislih u gostionici. I to baš u Kur, taj jezivi kraj, u kome katoličanrdi do neba. Cicers, kakvo odvratno ime za jedno mesto! — uzviknuo je i upitao me da l

da bio u Cicersu i ja sam se setio da sam nekoliko puta na putu za Sankt Moric prolaziocers, pomislih. Zatucanost, manastiri i hemijski koncerni, ništa više, rekao je. Nekoliko puta jo daleko da tvrdi da je svoju virtuoznost na klaviru napustio iz ljubavi prema sestri, radi nje

vršio, žrtvovao svoju karijeru, govorio je, sve sam žrtvovao njoj, koja je bila moje sve i svja. pokušavao da lažima pronađe izlaz iz svog očajanja, pomislih. Stan na Kolmarktu se protezeko tri sprata i bio je ispunjen svima mogućim umetničkim predmetima, što me uvek impresionda bih posećivao svog prijatelja. On sam je tvrdio da mrzi te umetničke predmete, da ih je njetra samo gomilala, da je mrzi, da mu do njih nije ni najmanje stalo, uopšte je svu svoju ne

ebacivao na svoju sestru, koja ga je radi nekakvog Švajcarca, koji je patio od manije ve

avila na cedilu. Sasvim ozbiljno mi je jednom rekao da je zamišljao da će u tom stanu osedno sa svojom sestrom, sa njom ću ostariti, u ovim sobama, tako mi je jednom prilikom ralo je drukčije, sestra mu se izmakla, okrenula mu je leđa, možda u poslednjem trenutku, pom

ošlo je nekoliko meseci otkad se sestra udala i tek onda se usudio da izađe na ulicu, od čovekdi postao je, takoreći, čovek koji hoda. U svojim najboljim vremenima je od Kolmaradesetom kvartu išao u Dvadeset prvi i kroz Leopoldštat nazad u Prvi i onda bi još satima šet

vom tamo-amo dokle god je mogao. Na selu je bio prosto paralisan. Jedva da je napravio nekraka do šume. Selo me ubija u pojam, uvek bi govorio. Glen je imao pravo kada me je na

ačem po asfaltu, rekao je Verthajmer, idem samo po asfaltu, u selu ne šetam. u пјети skrajno dosadno i radije ostajem da sedim u kolibi. Koliba o kojoj je govorio bila je lovća što je nasledio od roditelja, u kojoj je bilo četrnaest soba. Činjenica je da bi se rano ujuoj kući oblačio kao da namerava da prevali peške pedeset ili šezdeset kilometara, sa visžnim cipelama na šniranje, u debelom suknenom odelu, s kapom od klobučine na glavi. Ali bi šao da ustanovi kako nema volje da se šeta i onda bi se opet presvukao i sedeo u donjojreći u zid. Internista kaže da u gradu nemam izgleda, govorio je, ali ovde nemam baš nikleda. Mrzim selo. S druge strane, voljan sam da sledim lekareva uputstva da ne bih morao se

ebacujem. Ali da izađem i da se po selu šetam, to ne mogu. To je sasvim besmisleno, u

smislu neću da učestvujem. Redovno se oblačim, govorio je, i izlazim pred kuću, a onda se vr



pet svlačim, bez obzira na doba godine, uvek je isto. Nema bar nikog da vidi moju ludost, rekmislih u gostionici. Kao i Glen, ni Verthajmer nije oko sebe podnosio ljude. Tako je vremstao nepodnošljiv. Ali ni ja sam, pomislih, stojeći u gostionici, ne bih bio u stanju da živim uo i živim u Madridu i ne pomišljam na to da odem iz Madrida, iz ovog najlepšeg od svih gra

kome imam sve što svet ima da ponudi. Čovek koji živi u selu vremenom oglupavi, a da tometi, jedno vreme veruje da je originalan i da koristi svom zdravlju, ali život u selu uopštginalan, već je bljutav za svakog ko nije rođen u selu ili za selo i samo šteti njegovom zdrudi koji idu u selo propadaju i žive neki, u najmanju ruku, groteskan život koji ih najpre v

upelost, a zatim u smešnu smrt. Preporučiti gradskom čoveku da ide u selo da bi preživeo ernistička podlost, pomislih. Svi ti primeri ljudi koji su iz velegrada otišli u selo da bi tamo žlje i duže jesu svi odreda užasni primeri, pomislih. Ali Verthajmer nije na kraju krajeva bio va svog interniste, već još više žrtva svog uverenja da njegova sestra postoji samo zbog njsta mi je nekoliko puta rekao da je njegova sestra rođena za njega, da kod njega ostane, takoreštiti. Niko me nije razočarao koliko moia sestra! — uzviknuo je jednom, pomislih. Na svoju smrtno navikao, pomislih. Onog dana kada ga je sestra napustila zakleo se da će je večito mrvukao je sve zavese stana na Kolmarktu da ih nikada više ne razgrne. Svoj plan je ipak usp

ovede čitavih četrnaest dana, a onda je razgrnuo zavese stana na Kolmarktu i kao lud izletcu, gladan hrane i ljudi. Gubitnik se, međutim, koliko znam. već kod Grabena srušio na zedino srećnoj okolnosti, što je u tom trenutku tuda naišao jedan rođak, ima da zahvali što mah vratili u stan, pomislih, inače bi ga, verovatno, odneli u ludnicu na Stajnhofu, jer je njled odavao da je reč o ludaku. Nije među nama Glen bio najteži, to je bio Verthajmer. Glen j

k, Verthajmer je među nama uvek bio naslabiji. Glen nije bio lud, kao što se uvek tvrdilo i još tvrdi, već je to bio Verthajmer, to tvrdim ja. Dvadeset godina je uspevao da veže za sebe tru, hiljadama, čak stotinama hiljada lanaca, onda mu je ona pobegla i verujem čak da je n

ko se to kaže, dobru partiju. Sestra, koja je sama po sebi bila bogata, udala se za Švajcarca

lova bila do krova. Ne mogu više da čujem ni reč sestra, ni reč Kur, rekao je Verthajmer kadvideo poslednji put. Ni dopisnicu mi nije napisala, rekao je, pomislih u gostionici obaziru

o sebe. Potajno me je napustila i sve je u stanu ostavila kako je i bilo, nije sa sobom ponelaš ništa, uvek je govorio. Iako mi je obećala da me neće napustiti, nikada, tako je rekao, pomsve to, moja sestra je preverila, kako se izrazio, duboko je zabrazdila u katoličanstvo, beznadoličanstvo. Ali takve su te duboke katoličke, duboko religiozne, te prevere, rekao je, on

ezaju ni pred čim, čak ni pred najvećim zločinima, napustiće vlastitog brata i baciće se nlovnom tipu koji je beskrupuloznošću došao do para u naručje, tako je rekao prilikom

slednje posete, pomislih. Vidim ga pred sobom, čujem tačno šta govori, tim odsečnim rečenie je oduvek koristio i koje su mu sasvim odgovarale. Naš gubitnik je fanatičan čovek, rekdanput Glen, gotovo neprekidno umire od samosažaljenja, još uvek vidim Glena kako to em kako to kaže, bilo je to na Menhsbergu, na takozvanoj Sudijinoj uzvišici, gde sam veoma ravio sa Glenom, ali ne i sa Verthajmerom, kada bi Verthajmer iz bilo kog razloga želeo da m, bez nas, veoma često u uvređenom stanju. Svaki čas je sebe opisivao kao uvređenog čosle sestrinog iseljenja u sve kraćim razmacima se povlačio u Trajh, jer mrzim Trajh, zatzim Trajh, govorio bi. U stanu na Kolmarktu je ostajala prašina јеr nikoga nije puštao unutra d

o odsutan. U Trajhu bi danima boravio u kući, jedino što bi mu pazikuća donosio kanticu m

slac, hleb, komad suvog mesa. I čitao je svoje filozofe, Šopenhauera, Kanta, Spinozu. I u Traj



tovo sve vreme dok je boravio tamo, držao navučene zavese. Jednom sam pomislio, kupićuet jedan bezendorfer, rekao je, ali je onda napustio tu ideju, bila bi to čista ludost. Inačenaest godina nisam dotakao klavir, rekao je, pomislih u gostionici neodlučan da li da poz

koga ili ne. Bila je to najveća zabluda, što sam poverovao da sam mogao da budem umetnik, dgao živeti kao umetnik. Ali nisam morao odmah da pobegnem u humanističke nauke, trebalo

enem zaobilaznim putem preko umetnosti, rekao je. Šta misliš da li sam mogao da postanem vtuoz na klaviru? — upitao me, nije naravno očekivao nikakav odgovor i grohotom se nasmviknuvši: Nikada! Ti si to mogao, rekao je, ali ja ne. Ti si imao dara, to sam video, nek

tova bi odsvirao odmah mi je bilo jasno, ti si to mogao, ali ja nisam. A što se tiče Glena, unabilo jasno da je on genije. Naš američko-kanadski genije. Svako od nas ne uspeva iz suprloga, rekao je Verthajmer, pomislih. Nisam imao šta da dokazujem, imao sam samo svubim, rekao je, pomislih. Naša sposobnost je verovatno bila naša nesreća, rekao je, ali je odao: Glen nije ubio svoju sposobnost, ona ga je načinila genijem. Da, samo da nismo naletena, rekao je Verthajmer. Da nam ime Horovic nije ništa značilo. Da uopšte nismo išli u Salcrekao je. U ovaj grad otišli smo po svoju smrt time što smo studirali kod Horovica i upoena Gulda. Naš prijatelj je značio našu smrt. Bili smo bolji od svih drugih koji su studiral

rovica, ali je Glen bio bolji i od samog Horovica, rekao je Verthajmer, još uvek ga čumislih. S druge strane, nastavio je, mi još uvek živimo, a on ne. Toliko njih je u mojoj oksada umrlo, toliko rođaka, prijatelja, poznanika, nijedan od tih smrtnih slučajeva nije mmanje potresao, ali me je Glenova smrt smrtno pogodila, ono smrtno je izgovorio sa straho

eciznošću. Ne moramo da s nekim čovekom budemo zajedno da bismo za njega bili vezani kjednog drugog, rekao je. Glenova smrt me je najdublje pogodila, rekao je, pomislih stoj

stionici. Iako se ova smrt mogla predvideti kao malo koja, bila je nešto što se samo podrazumevalo, tako je rekao. Uprkos tome, ne možemo je shvatiti, možemo je razumeti, alivatiti. Glen je najradije koristio reč i pojam gubitnik, dobro se sećam, gubitnik mu je pao na p

ulici Zigmund Hafnergase. Kada osmotrimo ljude, vidimo samo bogalje, rekao nam je jednom olja ili iznutra ili i spolja i iznutra ubogaljene, drugih nema, pomislih. Ukoliko duže gledamo nveka, utoliko nam on izgleda više ubogaljen, jer nije ubogaljen onoliko koliko mi to želimmetimo, već onoliko koliko on to zaista jeste. Svet je pun bogalja. Idemo ulicom i srećemo galje. Pozivamo u kuću čoveka i u kući imamo bogalja, tako je govorio Glen, pomislih. Zaistam to uvek primećivao i uverio se koliko je Glen u pravu. Verthajmer, Glen, ja, sve sami bomislih. Prijateljstvo, umetničko druženje! — pomislih, bože moj, kakvo ludilo! Ja sam onaj keostao! Sada sam sam, pomislih, jer ako ću da kažem istinu, imao sam u svom životu samo

veka koji su mi značili taj život: Glena i Verthajmera. Sada su Glen i Verthajmer mrtvi i morađem na kraj s tom činjenicom. Gostionica je izgledala zapušteno, kao u svima gostionicaom kraju i u njoj je sve bilo prljavo i vazduh se, kako se kaže, mogao seći. Neukus je vuda. Odavno je trebalo da pozovem gostioničarku koju sam poznavao, ali je nisam rthajmer je, navodno, više puta spavao sa gostioničarkom, naravno u njenoj gostionici, govoj lovačkoj kući, tako se priča, pomislih. Glen je, u stvari, svirao jedino Goldberg-varija

metnost fuge, čak i kada je svirao nešto drugo, na primer Bramsa ili Mocarta, Šenbergberna, o kojima je imao najviše mišljenje, ali je Šenberga stavljao ispred Veberna, ne obrko bi se inače pomislilo. Verthajmer je Glena pozivao više puta u Trajh, ali on posle svog kon

Salcburškom festivalu nije više nikada dolazio u Evropu. Nismo se ni dopisivali, jer se



koliko dopisnica što smo slali jedni drugima za sve te godine ne mogu opisati kao korespondeen nam je redovno slao svoje ploče i mi smo mu se za to zahvaljivali, to je bilo sve. U szivala nas je potpuna nesentimentalnost našeg prijateljstva, čak je i Verthajmer bio potsentimentalan, koliko god da je nekada izgledalo suprotno. Kada bi jadikovao, to nije bila ntimentalnost, već proračunatost, kalkulisanje. Ideja da posle Verthajmerove smrti još jesetim njegovu kuću izgledala mi je odjedanput apsurdna, uhvatio sam se za čelo, mada to, zapam uradio. Ali moje ponašanje nije ni u kom slučaju sentimentalno, pomislih, osvrćući stionici. Najpre sam hteo da posetim samo bečki stan na Kolmarktu, no onda sam rešio da

utujem u Trajh da još jednom razgledam lovačku kuću u kojoj je Verthajmer proveo poslednjedine, kao što znam, pod najužasnijim okolnostima. Posle sestrine udaje jedva je u Beču izdržameseca, lutao je kroz grad, mogu da zamislim, neprekidno proklinjući svoju sestru, sve do treda je jednostavno morao da ode iz Beča i sakrije se u Trajh. Poslednja dopisnica koju mi je pMadrid užasnula me je. Njegov rukopis je bio rukopis jednog starca, znaci ludila nisu se mevideti na ovoj dopisnici što je saopštava neke nepovezane stvari. Ali nije trebalo da putujstriju; u svom stanu na Kale del Prado intenzivno sam se bavio svojim radom O Glenu Guld

d ne bih ni pod kojim okolnostima prekinuo, jer bih ga onda izgubio, što nisam smeo da riziku

o da Verthajmeru uopšte nisam odgovorio na njegovu dopisnicu koja mi je odmah izglmnjivo još dok sam je čitao. Verthajmer je imao ideju da odleti u Ameriku na Glenov pogreb, m to odbio, sam nije hteo da leti. Tek tri dana nakon što se Verthajmer obesio otkrio sam da jeGlen, napunio pedeset jednu godinu. Kada prevalimo pedesetu, izgledamo sami sebi gaskarakterni, pomislih, koliko dugo ćemo izdržati ovo stanje, to je pitanje. Mnogi se ubijdeset prvoj godini, pomislih. Mnogi u pedeset drugoj, ali više u pedeset prvoj. Svejedno je daijaju u pedeset prvoj, ili u pedeset prvoj umiru, kako se to kaže, prirodnom smrću, svejednoumreti kao Glen ili kao Verthajmer. Uzrok je veoma često stid zbog prekoračenja granice

desetogodišnjak oseća kada prevali pedesetu. Jer, pedeset godina je apsolutno dovoljno, pom

stajemo gadni kada prevalimo pedesetu i dalje živimo, dalje egzistiramo. Kukavice smo koekoračile granicu, pomislih, koje su dvostruko jadne kada su prešle pedesetu. Sada sam stidnik, pomislih. Zavideo sam mrtvima. Na trenutak sam ih mrzeo zbog njihove nadmoćnostibludu sam posmatrao činjenicu da sam se dovezao u Trajh iz radoznalosti, iz najjeftinijeg odloga, dok sam stajao u gostionici, gnušajući se te gostionice, gnušajući se najviše samog sebzna, pomislih, da li će me uopšte pustiti da uđem u lovačku kuću, jer su novi vlasnici, bez su

ć tu i ne primaju nikoga, ponajmanje mene koga nikada nisu podnosili, to znam jer mi je Verthaoje rođake uvek prikazivao tako da sam morao da pretpostavim da su mene mrzeli koliko i

mog i sada me verovatno s pravom drže za najnepoželjnijeg uljeza od svih, pomislih. Trebalo letim nazad u Madrid i da ne preduzimam ovo sasvim izlišno putovanje u Trajh, pomislih. Upbestidnu situaciju, pomislih. Odjedanput sam ovo osećao kao neku vrstu krađe, naime, moj plem u sve sobe lovačke kuće, da ništa ne izostavim i da o svemu izvedem vlastite zaključke. Jaasan čovek, pomislih, odvratan, odbojan, kad sam hteo da pozovem gostioničarku, ali slednjem trenutku nisam pozvao, odjednom me je bilo strah da bi se ona mogla pojaviti prno i prekinuti nit mojih misli i poništiti mi sve što sam ovde odjednom pomislio, ove digreenu i Verthajmeru što sam odjednom sebi dozvolio. Imao sam zaista nameru i imam je još uvegledam spise koje je Verthajmer eventualno ostavio za sobom. Verthajmer je često govo

sima što je tokom vremena napisao. Besmislice, govorio je, ali Verthajmer je bio obestan,



ga sam pretpostavio da nije reč o besmislicama, već o vrednim stvarima, u svakom slučrthajmovim mislima koje zaslužuju da budu sačuvane, sakupljene, spasene, svrstane, pomić sam video celu gomilu svezaka (i cedulja) manje-više matematičko-filozofskog sadržajaslednici neće hteti da daju sve te spise (i cedulje), pomislih. Uopšte mi neće dozvoliti da uđvačku kuću. Pitaće ko sam ja i kažem li ko sam, zalupiće mi vrata pred nosom. Tolikooglašen, užasnuće se kad me ugledaju, pomislih. Ta luda ideja da posetim lovačku kuću pala pamet još u Madridu. Moguće je da Verthajmer nikome sem meni nije ništa rekao o svojim sp

ceduljama), pomislih, i negde ih je sakrio, tako da sam ipak dužan da odnekud iščeprkam te sv

pise (i cedulje) i da ih sačuvam, bez obzira na okolnosti. Od Glena uistinu nije ostalo ništa,e pravio nikakve beleške, pomislih, ali je Verthajmer, nasuprot tome, neprekidno pisao, godincenijama. Naći ću ponešto zanimljivo, pre svega o Glenu, pomislih, u svakom slučaju nešto o jici, o našim studijama, o našim profesorima, o našem razvoju i o razvoju celog sveta, pomjeći u gostionici i gledajući kroz prozor od kuhinje iza koga se, međutim, nije videlo ništa, jna bila crna od prljavštine. U ovoj prljavoj kuhinji se kuva, pomislih, iz ove prljave kuhinstima iznosi jelo u gostinske sobe, pomislih. Austrijske gostionice su sve zaprljane i neprijmislih, u ovim gostionicama teško možeš dobiti čist stoni čaršav, a da ne govorimo o p

veti, što se, na primer, u Švajcarskoj podrazumeva. I u najmanjoj švajcarskoj gostionici sto i ukusno, a čak i u našim austrijskim hotelima je prljavo i neukusno. A o sobama dvorimo! — pomislih. Često samo grepeglaju već korišćenu posteljinu za sledećeg gosta i nere

mivaoniku gost može da nađe pramenje kose svog prethodnika. Uvek me je spopadala mukstrijskih gostionica, pomislih. Posuđe je nečisto, a kad se bolje pogleda, pribor za jelo je goek prljav. Ali Verthajmer je veoma često dolazio u ovu gostionicu da jede, bar jedanput dneću da vidim ljude, rekao je, pa makar to bila i ova propala, zapuštena, prljava gostioničarka. m iz jednog kaveza u drugi, kazao je jednom Verthajmer, iz stana na Kolmarktu u Trajh i zad, rekao je, pomislih. Iz katastrofalnog velegradskog kaveza u katastrofalni šumski kavez. Č

krivam tu, čas tamo, jednom u perverziju Kolmarkta, jednom u perverziju šume u selu. Iskradeedne klopke da bih upao u drugu. Doživotno. Ali to mi je već postala navika, tako da nešto dmogu ni da zamislim, rekao je. Glen se zatvorio u svoj američki kavez, ja u svoj gornjoaustr

kao je Verthajmer, pomislih. On sa svojom manijom veličine, ja sa svojim očajanjem. Sva trsvojim očajanjem, rekao je, pomislih. Pričao sam Glenu o našoj lovačkoj kući, reka

rthajmer, ubeđen sam da ga je to podstaklo da i sam sebi podigne kuću u šumi, svoj studio, šinu za očajanje, rеkао je jednom Verthajmer, pomislih. Kakva ludost, podići usred šulovan od svih ljudi kuću i urediti u njoj muzički studio, kilometrima udaljen od svega, tako

ože da uradi samo ludak, govorio je Verthajmer. Ja sebi uopšte ne moram da zidam studajavanje, već ga imam u Trajhu. Nasledio sam ga od oca, koji je ovde godinama izdržao sam prenemagao kao ja, nije jadikovao kao ja, nije bio bedan kao ja, nije bio smešan kao ja, rek

dnom Verthajmer. Imamo idealnu sestru i ona nas napušta u najnepovoljnijem trenutku, saskrupulozno, nastavio je Verthajmer. Ide u Švajcarsku u kojoj je sve zakržljalo, Švajcarsbeskarakternija zemlja u Evropi, nastavio je. u Švajcarskoj uvek imam osećanje kao da srdelu, rekао je. Sve je prokurvano, kako u gradu, tako i u selu, rekao je. Sankt Moric, Saastaad, sve same javne kuće, a da ne govorimo o Cirihu, Bazelu, belosvetski bordeli, ponovrthajmer više puta, belosvetski bordeli, sve sami belosvetski bordeli. Taj mračni grad Kur, u k

k dan-danas nadbiskup kaže dobro jutro i laku noć! — uzviknu. I tamo odlazi moja sestra, beže



ne, svog okrutnog brata, čoveka koji uništava njen život i egzistenciju! — rekао je Verthajmislih. U Cicers, tamo gde katoličanstvo smrdi do nebesa! Glenova smrt me najdublje poem ga sad kako to opet sasvim jasno kaže, dok sam stajao u gostionici, još uvek na istom m

dino sam svoju torbu u međuvremenu odložio na pod. Verthajmer je morao da se ubije, rmom sebi, nije imao nikakvu budućnost. Iživeo je život do kraja. Sasvim mu dolikuje to avao sa gostioničarkom u njenoj kući, pomislih, pogledah na plafon gostinske sobe vetpostavkom da su se njih dvoje spojili tačno gore iznad gostinske sobe u gostioničarkinom kreeosetljivi esteta u prljavom krevetu, pomislih. On koji je bio tako senzibilan, koji je misl

ože da živi samo sa Šopenhauerom, Kantom, Spinozom, u manje ili više većim vremenmacima boravio je sa gostioničarkom u Vankhamu pod grubim pokrivačem od kokošijeg pjpre sam hteo da se glasno nasmejem, a onda mi se zgadilo. A i da sam se nasmejao, niko me o. Gostioničarka je ostala nevidljiva. Prostorija je, dok sam je posmatrao, postojala sve prlja gostionica sve neprijatnija. Ali nisam imao drugog izbora, u kraju je postojala samostionica. Glen, pomislih, nije nikada svirao Šopena. Odbijao je sve pozive, astronomske honoude je uvek razuveravao da je on nesrećan čovek, govorio je da je on najsrećniji, najposrećuzika/opčinjenost/žeđ za slavom/Glen, zabeželio sam jednom, u svoju prvu madridsku svesku

di na Puerta del Sol koje sam opisao Glenu u jednom pismu hiljadu devetsto šezdeset i kon što sam otkrio Hardija. Opis borbe s bikom, refleksije u parku Retiro, pomislih, koje mie nikada potvrdio. Verthajmer je Glena često pozivao u Trajh, lovačka kuća će mu odgovslio je Verthajmer, Glen nije nikada na to pristao, ni Verthajmer nije bio čovek za lovačku kumoli Glen Guld. Horovic nije bio matematičar kao što je to bio Glen Guld. Bio. Kažemo on jedanput on beše, pa ovo užasno bio, pomislih. Verthajmer me je prekidao kad bih se, na prpravljao sa Šenbergom, Glen to nikada nije radio. Nije podnosio da neko drugi zna više neg

m, nije trpeo da neko objašnjava nešto o čemu on ništa ne zna. Stid od neznanja, pomislih dokjao u gostionici očekujući gostioničarku. S druge strane, Verthajmer je bio čitalac, a ne Glen,

nisam mnogo čitao, a ako jesam, onda su to bile iste knjige istih pisaca, istih filozofa. Posedm veštinu da isto primam uvek drukčije, i veoma sam je razvio, u visine, fantastične visinrthajmer, ni Glen nisu imali tu prednost. Glen nije čitao gotovo ništa, prezirao je književnost, švim išlo uz njega. Jedino ono što služi mojoj svrsi, rekao je jedanput, mojoj umetnosti. U glaao sve od Baha, kao i od Hendla, veoma mnogo Mocarta, sve i od Bartoka, mogao je da sedneima interpretira, tako je on to sam nazivao, nepogrešivo, podrazumeva se, glengenijalno, ka

kao Verthajmer. U stvari, već mi je prilikom prvog susreta sa Glenom na Menhsbergu bilo jasnreč o najneobičnijem čoveku koga sam ikada sreo u životu, pomislih. Fizionom u meni se ne

dine što su usledile, zatim potvrđivanje sveta što mi je, međutim, bilo bolno kao sve što ntvrđuju. Mi postojimo, nemamo drugog izbora, rekao je jednom Glen. Potpuna besmislica u estvujemo, i on takođe, pomislih. I Verthajmerova smrt se mogla predvideti, pomislih. Čudo što je Glen uvek govorio o tome da ću ja biti taj koji će se ubiti, obesiti u šumi, u tom voljrku Retiro, rekao je jednom, pomislih. To što sam klisnuo u Madrid, ne rekavši nikome ni avivši sve za sobom u Austriji, to mi nije oprostio. Navikao se na misao da ću sa njim šetaču, godinama, celu deceniju, ali njegovim putevima, ne mojim, pomislih. Uvek je hodao bržes naporom sam ga sledio, iako je on bio bolesnik, a ne ja, upravo zato što je on bio bolesnikuvek ispred mene, pomislih, uvek me je od početka ostavljao za sobom. Gubitnik je gen

onalazak Glena Gulda, pomislih, Glen je Verthajmera prozreo već u prvom trenutku, sve ljude



prvi put video odmah je u potpunosti prozreo. Verthajmer je ustajao ujutru u pet časova, ja ut, dok je Glen ustajao tek oko pola deset, zato što bi legao tek oko četiri ujutru, ne da bi spvorio je Glen, već da bi se iscrpljenost izgubila u zvuku. Ja da se ubijem, pomislih, nakon en mrtav, nakon što se Verthajmer ubio, dok sam se obazirao u gostinskoj sobi. Vlažnost austristinjskih soba je i Glena uvek užasavala, bojao se da će u ovim austrijskim gostinskim sobamauvek loše provetrene ili uopšte nisu provetrene, zaraditi smrtonosnu bolest. I zaista su mn

šim gostionicama zaradili smrtonosnu bolest, gostioničari ne otvaraju prozore, čak ni leti, taga zauvek uvlači u zidove. I ovaj neukus koji se svuda proširio, pomislih, totalna proletariz

k i naših najlepših gostionica, pomislih, samo se nastavlja. Nijedna reč mi nije postala ogavni socijalizam kada se setim šta je samo pod tim pojmom učinjeno. Svuda vlada ovaj pros

cijalizam naših prostačkih socijalista koji socijalizam koriste protiv naroda, vremenom su pobude gadan koliko i oni sami. Svuda, kuda god da pogledamo, možemo videti, oseti

rtonosni prostački socijalizam, on je prožeo sve i svja. Sobe u ovoj gostionici poznmislih, one donose smrt. Misao da sam u Vankham došao samo zato da bih još jedanput v

vačku kuću, osetio sam u trenutku kao sramnu. S druge strane, odmah sam sebi rekao, to sam drthajmeru, upravo tu rečenicu sam promrmljao sebi u bradu, dužan sam to Verthajmeru, r

sno. Jedna laž se nizala na drugu. Radoznalost koja je uvek bila moja najupadljivija karakteret me do kraja obuzela. Možda su naslednici već sasvim ispraznili lovačku kuću, pomislih, msve izmenili, jer naslednici često nastupaju brže i bezobzirnije nego što pretpostavlj

ščišćavaju već nekoliko sati posle smrti zaveštača, kako se kaže, uklanjaju sve i ne puštaju se primakne. Niko nije svoju rodbinu prikazao u gorem svetlu od Verthajmera, opisao ih jtarije. Oca, majku, sestru je mrzeo, svima je prebacivao za svoju nesreću. Neprekidno

merao što je morao da postoji, što su ga ubacili u užasnu egzistencijalnu mašinu iz koje je ivim uništen. Da se brani, to nije ništa vredelo, govorio je. Dete je u otvor ove egzistencšine ubacila majka, otac je doživotno držao u pogonu ovu egzistencijalnu mašinu koja je

tematski komadala. Roditelji znaju sasvim dobro da nesreću koju sami predstavljaju u svojojstavljaju, okrutno postupaju kada prave decu i ubacuju ih u egzistencijalnu mašinu, govormislih, obuhvatajući gostinsku sobu pogledom. Verthajmera sam prvi put video u sdorferštrase, ispred tržnice. Trebalo je da, kao i njegov otac, postane trgovac, ali zapravostao ni ono što je on, Verthajmer, želeo, naime muzičar, već su ga takozvane humanističke ništile, tako je sam rekao. Bežimo iz jednog u drugo i uništavamo sami sebe, govorio je. Uvek žimo, sve dok ne prestanemo da postojimo, govorio je. Voleo je groblja, kao i ja, pomislih, dašetao po grobljima u Deblingu i Nojštift-am-Valdu, pomislih. Doživotna čežnja da uvek b

m, pomislih, kakvu i ja osećam. Verthajmer nije bio nikakav putnik, kao ja. Nije bio čovek kojmenja mesta. Jedanput je s roditeljima bio u Egiptu, to je sve. Dok sam ja koristio svaku priliutujem, bilo kuda, prvi put sam strugnuo u Veneciju за dedinom lekarskom torbom i sto penga za deset dana, i svakog dana sam posećivao Akademiju i predstave u Fenice. Trancredt u Fenice, pomislih, prvi put želja da se okušam u muzici. Verthajmer je uvek bio gubitnik ie. Nijedan čovek nije obišao toliko bečkih ulica koliko on, u svim pravcima i opet nazaalne iscrpljenosti. Manevri, da zavara stvarnost, pomislih. Strašno je mnogo trošio obuću. Ctvoj fetiš, rekao je jednom Verthajmeru Glen, mislim da je u stanu na Kolmarktu imao na st

ri cipela, i time je svoju sestru dovodio na rub ludila. Obožavao je, čak voleo svoju s

mislih, i vremenom je sasvim izludeo. U poslednjem momentu pobegla je od njega u Cicer



ra, nije se više javljala, napustila ga je. Njenu odeću je ostavio u istom stanju u kojem je avila, u komodama. Ništa njeno nije ni dotakao. U stvari, moja sestra mi je trebala samo za elistava, rekao je jednom, pomislih. Niko nije umeo da prelistava tako dobro, ja sam je učio na svoj bezobziran način, rekao je jednom, u početku nije umela čak ni da čita note. nijalna preListateljka, rekao je jednom, pomislih. Sestru je degradirao na »prelistateljku«, toogla dugo da podnosi. A ono da nikada neće naći muža, pokazalo se kao okrutna zabluda, pomrthajmer je za svoju sestru sagradio savršeno sigurnu tamnicu, odakle se nije moglo pobeći, aipak utekla, preko noći što se kaže. To je na Verthajmera delovalo tako da se užasno stideo. Se

svojoj fotelji sada je više mislio na samoubistvo, tako je sam rekao, pomislih, danimozničavo razmišljao na koji način, ali to onda ipak nije uradio. Glenova smrt mu je misamoubistvo pretvorila već u stalno stanje, sestrino bekstvo je to trajno stanje samo pojaenova smrt mu je svom silinom te činjenice privela svesti vlastiti neuspeh. Ali što se sestrena podlost, njen nitkovluk da ga u najvećoj nevolji ostavi samog radi jednog skroz-na

zvrednog Švajcarca koji oblači neukusne kišne mantile sa špicastim reverima i nosi bali-cipealom od mesinga, tako je rekao, pomislih. Nije trebalo da joj dozvolim da ide kod onog odvrerniste Horha (njenog lekara!) rekao je, jer je tamo upoznala Švajcarca. Lekari paktira

snicima hemijskih koncerna, rekao je, pomislih. Nisam joj smeo dozvoliti da ode, rekao je msvoju četrdesetšestogodišnju sestru, pomislih. Četrdesetšestogodišnjakinja je morala da ga iizađe u grad, pomislih, ali je morala da da izveštaj o svakoj svojoj poseti. Najpre j

rthajmer, verovao da je Švajcarac, koga je odmah procenio kao bezobzirno proračunatog čou oženio zbog njenog bogatstva, ali se onda ispostavilo da je Švajcarac još bogatiji, bogatiji h dvoje zajedno, dakle trulo bogat, švajcarski bogat, to jest mnogo puta bogatiji nego austgat, tako je rekao. Otac tog čoveka (Švajcarca), rekao je Verthajmer, bio je jedan od direriške banke Loj, zamisli to, rekao je Verthajmer, sin poseduje jedan od najvećih hemncerna! Prva žena Švajcarca je izgubila život na nepoznat način, niko ne zna istinu. Moja sestr

uga žena jednog skorojevića, tako je rеkao Verthajmer, pomislih. Jednom je sedeo osam senoj Crkvi svetog Stefana i zurio u oltar, crkveni poslužitelj ga je isterao iz crkve respodine, zatvaramo. Izlazeći, dao je crkvenom poslužitelju novčanicu od sto šilinga, nepromstupak, rekao je Verthajmer. Imao sam želju da u Crkvi svetog Stefana sedim sve dok ne patav, rekao je. Ali to mi nije uspelo, čak ni kad bih se svom snagom usredsredio na tu želju. Nao mogućnosti da se usredsredim do najvišeg stepena, rekao je, a naše se želje ispunjavaju jo se na njih do kraja usredsredimo. Od detinjstva je imao želju da umre, da se ubije, kako se se na to nije nikada usredsredio do krajnjih granica. Nije uspeo da izađe na kraj s činjenico

rođen u svetu u kome mu je, u stvari, sve od samog početka delovalo odbojno. Odrastao je i mće ta želja da umre odjedanput prestati da postoji, ali ta je želja iz godine u godinu postajalenzivnija, ali ne do krajnjeg intenziteta i usredsređenosti, rekao je. Moja radoznalost mrečavala da se ubijem, nastavio je, pomislih. Ocu ne opraštamo što nas je stvorio, majraštamo što nas je porodila, sestri ne opraštamo što je uvek svedok naše nesreće. Postojati ne ta drugo nego: očajavati, nastavio je. Kad ustanem, pomislim s gađenjem na sebe i muka mi

ega što mi predstoji. Kad legnem, nemam druge želje sem da umrem, da se više ne probudimda se opet probudim i taj užasni postupak se ponavlja, ponavlja se već pedeset godina, nastavd samo zamislimo da pedeset godina nemamo druge želje sem da smo mrtvi, a još uvek živimo

možemo da izmenimo, jer smo skroz-naskroz nedosledni, govorio je. Jer smo oličenje ništav



čenje podlosti same. Bez talenta za muziku! — uzviknuo je, bez talenta za postojanje! Takobraženi da verujemo u neko studiranje muzike, a nismo u stanju ni da živimo, nismo u stanju stojimo, jer mi i ne postojimo, ono postoji kroz nas! — tako je jednom rekao na Ulici Veringškon što smo hodali četiri i po sata kroz Brigitenau dok se nismo premorili. Ranije smo polaovodili u Koralu, rekao je, sada ne idemo ni u Koloseum! — uzviknu, kako se samo sve okre

apsolutno najnepovoljniju stranu. Poverujemo da imamo prijatelja, a vremenom vidimmamo nikakvog prijatelja, jer nemamo nikoga, to je istina, govorio je. Dok sam živeo držeevito bezendorfera, sve se vremenom pretvorilo u zabludu i užasno se izobličilo, Glen je

ću da umre za svojim stenvejom, usred Goldberg-varijacija. Godinama pokušavam da umrempeha. Više puta je šetao sa sestrom u takozvanoj glavnoj aleji Pratera da bi poboljšao ravstveno stanje, rekao je, da bi udisala svež vazduh, ali ona nije bila zahvalna za ove izlete, mo glavna aleja u Prateru a ne Gradišće, zašto samo glavna aleja u Prateru, a ne KrojcenRec, nikako joj se nije moglo udovoljiti, sve sam za nju učinio, mogla je da kupi svaku haljinupoželela, rekao je. Ja sam je razmazio, kazao je. Na vrhuncu razmaženosti, kazao je, o

begla, u Cicers kod Kura, u tu odvratnu oblast. Svi beže u Švajcarsku kada više ne znaju šta bom, kazao je, pomislih. Ali Švajcarska postaje posle za sve njih tamnica, polako se svi g

ajcarskoj od Švajcarske, kao što će se u Švajcarskoj ugušiti i moja sestra, vidim to unacers će je ubiti, Švajcarac će je ubiti, Švajcarska će je ubiti, govorio je, pomislih. I to cers, tu perverznu leksičku tvorevinu! — rekao je, pomislih. Možda je to roditeljska koncekao je, možda smo moja sestra i ja doživotno bili neki račun svojih roditelja. Napravićemomislili su možda roditelji, uz njega i sestru i oboje će onda egzistirati do kraja svog žajamno se pomagati, uzajamno se uništavati, možda je to bila roditeljska misao, đavditeljska misao, kazao je. Roditelji prave neku koncepciju, ali ta koncepcija ne može, naravnadne kako valja, kazao je. Sestra se nije držala te koncepcije, ona je jača, kazao je, ja sam

o slabiji, apsolutno slabiji deo, tako je govorio Verthajmer. Dok smo se peli uz brdo gotovo da

ao vazduha, a ipak mi je utekao. Nije mogao da se penje uz stepenice, ali je ipak bio pre mećem spratu, sve sami pokušaji samoubistva, pomislih sada, dok posmatram gostinsku aludni pokušaji da pobegne od svog postojanja. Jedanput je sa sestrom otputovao u Pasau jer c ubedio da je Pasau lep grad, grad u kome se čovek može odmoriti, izuzetan grad, ali čim su

Pasau, videli su da je Pasau jedan od najružnijih koji uopšte postoje, da je to grad koji imlcburg, grad koji je zadrigao od bespomoćnosti i ružnoće i odvratne neotesanosti, koji rverznoj obesti naziva gradom na tri reke. Oni su samo malo zašli u ovaj grad na tri reke i ookrenuli nazad i, budući da za nekoliko sati nije bilo voza za Beč, uzeli su taksi do Beča.

og doživljaja sa Pasauom odustali su od svih putovanja, godinama, pomislih. Ako bi sdećih nekoliko godina izrazila želju da nekuda otputuju, Verthajmer bi joj samo rekao: sesaua! i time bi u korenu bila sasečena svaka debata o putovanju. Na mesto koncertnog klrke bezendorfer sada je stupio jozefinski pisaći sto, pomislih. Ali ne moramo svi uvek nešdiramo, pomislih, sasvim je dovoljno ako razmišljamo, ako samo razmišljamo, ako ništa dru

dimo nego razmišljamo i mislima pustimo sasvim na volju.: Najteže je, međutim, što popuš

ed pogledom na svet i što se jednostavno sasvim predajemo tom pogledu na svet, pomisleme kada je koncertni klavir marke bezendorfer dao na licitaciju, Verthajmer još uvek nije nju da tako postupa, a nije ni kasnije, nasuprot meni, koji sam za tako nešto bio sposmislih. Ova prednost mi je i omogućila da samo sa jednom malom putnom torbom jednog



stanem iz Austrije, najpre sam otputovao u Portugaliju, zatim u paniju, gde sam našao stan naPrado, odmah pored Sothebija. Odjedanput, i takoreći preko noći, postao sam umetnik po

svet. Ovom svom trenutnom izrazu morao sam da se u sebi nasmejem. Prešao sam nekoliko kema kuhinjskom prozoru, ali sam već ranije znao da se kroz prozor ne može gledati jer je, kam rekao, prljav od gore do dole. Austrijska kuhinjska okna su sva potpuno zaprljana i kroz njmože gledati i to je, tako pomislih, naravno najveća prednost, to što se kroz njih ne može glbi onda čovek gledao pravo u katastrofu, u prljavi haos austrijske kuhinje. Tako sam se

atio onih nekoliko koraka što sam prešao do kuhinjskog prozora, i nastavio da stojim na

stu gde sam i ranije stojao. Glen je umro u vreme koje je za njega bilo najpogodnije, onaj koija ne ubija se nikada u vreme koje mu najviše odgovara, dok takozvana prirodna smrt uvek nanajpogodnijem trenutku. Verthajmer је hteo da imitira Glena, pomislih, da istovremeno potri, da joj sve vrati i naplati, tako što se obesio samo sto koraka od njene kuće u Cicersu. Kputnu kartu do Cicersa kod Kura i otputovao je u Cicers i obesio se sto koraka od kuće tre. Kad su ga našli, nekoliko dana se nije znalo ko je. Tek četiri ili pet dana pošto su ga pro

dan službenik bolnice u Kuru primetio je ime Verthajmer, to ime Verthajmer doveo je u veznom vlasnika hemijskog koncerna koju je poznavao odranije kao gospođu Verthajmer

žbenik se, zabezeknut, raspitao u Cicersu da li postoji neka veza između samoubice Verthajmi leži u prosekturi, i žene vlasnika hemijskog koncerna. Verthajmerova sestra koja uopšteala da se neko obesio sto koraka od njene kuće odmah se odvezla u Kur u prosekturu i svog bko se kaže, identifikovala. Verthajmerov račun se pokazao kao tačan: svojoj sestri je načinorom mesta za svoje samoubistvo natovario doživotno osećanje krivice, pomislih. Ov

oračun pristaje uz Verthajmera, pomislih. Ali je istovremeno ispao bedan, pomislih. Još ajha otputovao s namerom da se obesi sto koraka od kuće svoje sestre, pomislih. Unoračunato — samoubistvo, nikakav spontani čin očajnika. Da sam bio u Madridu, ne bitovao na pogreb, ali budući da sam se ionako nalazio u Beču, prosto se podrazumevalo

utovati u Kur. A iz Kura u Trajh. Upravo sam u to sumnjao, pitajući se ne bi li bilo bolje da sara otputovao direktno u Beč, a ne da odsedam u Trajhu, u tom trenutku mi nije bilo jasno šta žim, jedino sam bio svestan da želim da zadovoljim svoju jeftinu radoznalost, jer neophodno jm ovde, uveravao sam samog sebe, licemerno sam sebe ubeđivao u tu neophodrthajmerovoj sestri nisam ni rekao da nameravam da putujem u Trajh, tek u vozu mi je pamet ideja da se iskrcam u Atnang Puhajmu i uputim za Trajh, da u Vankhamu prenoćim kao štoranije navikao prilikom svojih poseta Trajhu, pomislih. Uvek sam mislio da ću jednog dana irthajmerovu sahranu, nisam naravno znao kad, ali sam mislio da će se to dogoditi, iako n

kada ovu misao izgovorio, pre svega ne pred samim Verthajmerom, dok je on, Verthajmer, vesto meni govorio da će on jednog dana ići na moju sahranu, na to sam mislio očekujući još uvpojavi gostioničarka. I bio sam sasvim siguran da će se Verthajmer jednog dana ubiti, sa svloga što su neprekidno bili prisutni. Glenova smrt nije za njegovo samoubistvo igrala odlučgu, to se pokazalo, sestra je morala da ga napusti, ali je Glenova smrt već bila početak njeg

aja, a presudni trenutak udaja sestre za Švajcarca. Verthajmer je pokušavao da se prekidnim šetnjama po Beču, ali taj pokušaj nije uspeo, spasa više nije bilo, posete radnivrtima koje je toliko voleo u dvadesetom i dvadeset prvom kvartu, poseta Brigitenauu pre sjzermilenu pre svega, poseta Prateru sa njegovim razvratnostima, ulicama Cirkusgase, Šitelš

deckištrase i tako dalje. Mesecima je hodao kroz Beč, danju i noću, dok mu nije ponestalo s



šta nije vredelo. Ali je i lovačka kuća u Trajhu, koju je procenio kao mesto koje će ga sala greška; koliko znam, prve tri nedelje se zatvorio u lovačkoj kući, zatim je otišao kod drvopterećivao ih svojim problemom. Jednostavni ljudi, međutim, ne razumeju komplikovane i odod sebe, bezobzirnije nego bilo ko drugi, pomislih. Najveća je zabluda verovati da tako

dnostavni ljudi mogu nekoga da spasu. Čovek ode kod njih u najvećoj nevolji, a oni ga bace blji očaj. A i kako bi na ekstravagantan način spasavali nekog ko je tako ekstravagantan, pomrthajmer nije ni imao drugog izbora sem da se ubije, nakon što ga je sestra napustila, pomeo je da objavi knjigu, ali to nije uspeo, jer je rukopis uvek menjao, toliko ga je često i toliko

njao da rukopisa na kraju nije bilo, izmena njegovog rukopisa nije bila ništa drugo nego poecrtavanje rukopisa od koga na kraju nije ostalo ništa sem naslova Gubitnik. Imam sad bar nakao mi je, to je dobro. Ne znam da li ću imati snage da napišem drugu knjigu, ne verujem, rek

se Gubitnik pojavio, rekao je, pomislih, morao bih da se ubijem. Ali, s druge strane, bio vek od cedulja, pisao je na hiljade, na desetine hiljada cedulja i te je cedulje gomilao u stanlmarktu isto kao i u lovačkoj kući u Trajhu. Možda su upravo cedulje to što te zanima i može razlog zbog čega si se iskrcao u Atnang Puhajmu, pomislih. Ili je reč o taktici odugovlačenjod Beča hvata jeza. Na hiljade njegovih cedulja poređati jednu do druge, pomislih, izdati ih

slovom Gubitnik. Besmislica. Cenio sam da je sve te cedulje u Trajhu i Beču uništio. Ne oskakve tragove za sobom, to je bila jedna od njegovih izreka. Kad prijatelj umre, prikucaćemo gove izreke, izjave, ubićemo ga njegovim vlastitim oružjem. S jedne strane, on živi u onome svog života govorio nama (i drugima), s druge strane, mi ga baš time ubijamo. Najbezobzirnijotiv njega!) što se tiče njegovih zapisa, njegovih izjava, pomislih, ako nemamo njegove zapisje on veoma pametno uništio, onda prelazimo na njegove izjave da bismo ga uništili, pomabljujemo ostavštinu da bismo onoga koji nam je ostavio još više uništili, da bismo mrtvog čoviše ubili, a ako on za sobom nije ostavio odgovarajuću ostavštinu za uništavanje, onda ćemizmisliti, jednostavno ćemo izmisliti izjave protiv njega i tako dalje, pomislih. Nasledni

rutni, oni koji ostaju ne znaju ni za kakve obzire, pomislih. Tražimo svedočenja protiv njegbe, pomislih. Pljačkamo sve što se može iskoristiti protiv njega da bismo poboljšali vlložaj, pomislih, to je cela istina. Verthajmer je oduvek bio kandidat za samoubicu, ali je poe nego što je imao na računu, trebalo je da se ubije nekoliko godina pre nego što je to

adio, mnogo pre Glena, pomislih. Ovako je njegovo samoubistvo neprijatno, nisko pre svega aa u vidu činjenica da se ubio baš pred kućom svoje sestre u Cicersu, pomislih, pre svega

oje nečiste savesti koja se još nije pomirila sa činjenicom što nisam odgovarao na Verthajmma, što sam ga manje ili više bedno ostavio samog, a ono da ne mogu da se maknem iz Mad

a je to obična laž koju sam upotrebio da ne bih morao da stojim na raspolaganju svom priji je upravo od mene, kako sada vidim, očekivao poslednju mogućnost da preživi, koji mi jog samoubistva pisao četiri pisma u Madrid na koja nisam odgovorio, tek na njegovo peto pm mu odgovorio da sam sasvim neupotrebljiv, da ne mogu da uništim svoj rad samo zbog jetovanja u Austriju, bez obzira u koju svrhu. O Glenu Guldu — time sam se zaklonio, tim neusledom koji ću, kako sada mislim, odmah po povratku u Madrid baciti u peć, jer je bez ikednosti. Ostavio sam bedno Verthajmera samog, pomislih, okrenuo sam mu leđa kad je bvećoj nevolji. Ali sam pomisao na vlastitu krivicu što se tiče njegovog samoubistva o

ovito potisnuo, ne bih mu ni vredeo, rekoh sebi, nisam mogao da ga spasem, već je bio sasvim

samoubistvo. Stvar je u visokoj školi, pomislih, a još uz to i u konzervatorijumu. Pre svega m



će biti slavan i to na najjednostavniji način s najvećom mogućnom brzinom, za šta je, naruzička akademija idealna odskočna daska, tako smo mislili sva trojica — Glen, Verthajmer i jamo je Glenu uspelo ono što smo sva trojica nameravali. Glen nas je na kraju krajeva zloupot

svoje ciljeve, pomislih, sve nas je zloupotrebio da bi postao onaj Glen Guld, iako msvesno, pomislih. Mi, Verthajmer i ja, morali smo da napustimo sviranje da bismo oslobodiGlena Gulda. Ova misao se ranije nije činila apsurdnom, kao što mi se čini sada, pomislihen je, kad je došao u Evropu i počeo da pohađa kurs kod Horovica, već bio genije, a mi smo eme bili već gubitnici, pomislih. U stvari, nisam nikada ni želeo da postanem virtuoz na kla

e ono sa Mocarteumom i s tim u vezi bilo je samo izgovor da se spasem od istinske dosade štećao prema svetu, da se spasem od života koji mi je još rano dojadio. I Verthajmer je zapstupao kao i ja, zbog toga od nas, kako se kaže, nije ispalo ništa, jer nismo ni mislili da bogli postati nešto, nasuprot Glenu, koji je želeo da postane Glen Guld bez obzira na sve i kojropu došao sam da bi zloupotrebio Horovica i postao ono što je najviše želeo i za čime je naio — genije, pijanistička preneraženost sveta. Radovao sam se tom izrazu preneraženost k sam stajao u gostinskoj sobi i očekivao gostioničarku koja, kako sam mislio, verovatno uani svinje iza gostionice, što se moglo zaključiti po šumovima iz tog pravca. Ja lično nisam n

ao potrebu da prenerazim svet, a ni Verthajmer, pomislih. Verthajmerova glava je bila sliojoj nego Glenovoj glavi, pomislih, on je imao apsolutno glavu jednog virtuoza, za razlikrthajmera i mene, koji smo imali glave za razum. Ali, ako bih sada morao da kažem šta je zapva jednog virtuoza, isto bih tako malo kazao kao kad bih morao da kažem šta je to glava za rae se sa Glenom Guldom sprijateljio Verthajmer, već ja, ja sam se Glenu približio i s njiijateljio, tek onda se nama priključio Verthajmer i Verthajmer je, u stvari, među nama uvek o

kako po strani. Ali sva trojica smo, ako se to tako može reći, sklopili doživotno prijateljmislih. Verthajmer je samom činjenicom da se ubio naneo svojoj sestri veliku štetu, pomovincijsko gnezdo Cicers će odsada uvek imati u vidu samoubistvo brata supruge vla

mijskog koncerna, pomislih, a njegova bestidnost da se obesi o drvo preko puta sestrine voriće još više protiv nje. Verthajmer nije ni najmanje polagao na pogrebne svečanosti, pomih u Kuru, gde je pokopan, ne bi ni dobio. Interesantno je da je sahrana obavljena u pet č

utra, prisutni su bili, osim ljudi iz kurskog pogrebnog zavoda jedino Verthajmerova sestrauž i ja. Da li želim da još jednom vidim Verthajmera, upitan sam (što je čudno, to me uprthajmerova sestra), ali sam to odmah odbio. Ovaj рrеdlog mi je bio neprijatan. Uostalom, a ceremonija i ljudi koji su u njoj učestvovali. Bolje bi bilo da nisam ni došao na sprovod umislih sada. Iz telegrama što mi je poslala Verthajmerova sestra nije se moglo videti d

rthajmer ubio, već samo vreme sahrane. Najpre sam pomislio da je tokom posete kod svoje sro. Takva me je poseta, prirodno, začudila, jer je nisam mogao ni zamisliti, Verthajmeredanput posetio svoju sestru u Cicersu, pomislih. Svoju sestru je kaznio najvišom kazživotno joj je uništio mozak. Vožnja od Beča do Kura trajala je trinaest časova, austrijski vozapušteni, u kolima za ručavanje, ako takvih uopšte ima, dobija se najgore moguće jelo. Hteočašu mineralne vode, da posle dvadeset godina opet pročitam Muzilove Pometnje vaspit

rlesa, što mi nije uspelo, pripovetke ne mogu više da podnesem, pročitam jednu stranicu i ne u stanju dalje da čitam. Ne podnosim više nikakve opise. S druge strane, nije mi bilo moguijem vreme ni sa Paskalom, njegove Misli sam znao sve napamet i ljubav prema Paskalovom

uskoro bila iscrpljena. Tako sam se zadovoljio osmatranjem predela. Gradovi stvaraju, kad č



oz njih prolazi, bedan utisak, seljačke kuće su sve ruinirane, njihovi vlasnici su razbili ozore i umesto njih stavili nova neukusna okna od plastike. Predelom ne dominiraju više crnjevi, već uvezeni silosi od plastike, predimenzionirani tornjevi stovarišta. Putovanje od Benca jeste putovanje kroz čisti neukus. Od Linca do Salcburga nije ništa bolje. I tirolska brda dmene depresivno. Forarlberg sam uvek mrzeo, kao i Švajcarsku, u kojoj je odomaćena tupost,to uvek govorio moj otac, tu mu nisam protivrečio. Kur sam poznavao odranije, jer sam u ne puta noćio sa roditeljima kada smo, naime, putovali u Sankt Moric, uvek u istom hotelu u smrdelo na čaj od nane i gde su oca poznavali i davali mu dvadeset procenata popusta, j

telu bio veran preko četrdeset godina. Bio je to jedan takozvani dobar hotel u centru gradam više kako se zvao, možda Kod sunca, ako se ne varam, iako se nalazio u najmračnijem ada. U kurskim gostionicama su točili najlošije vino i nudili najneukusnije kobasice. Moj otčeravao s nama uvek u hotelu, naručivao bi jednu takozvanu sitnicu i nazivao Kur prijaputnom stanicom, što nikada nisam razumeo jer mi je Kur uvek bio izuzetno neprijatan. Baš novnici Salcburga, tako su mi i stanovnici Kura bili oduvek omraženi zbog svoje gorštačke tuek mi je izgledalo kao kazna kada sam sa roditeljima, ponekad samo s ocem, morao da putujnkt Moric i onda odsednem u Kuru, u tom sumornom hotelu čiji su prozori gledali na jednu

žnu uličicu. U Kuru nisam nikad mogao da spavam, uvek sam ležao budan i pun očajanja. Ktinu najturobnije mesto koje sam ikada video, čak ni Salcburg nije toliko turoban. Stanovnici sasvim prema meri svoga grada. U Kuru čovek može, makar prenoćio samo jednu noć, sebropasti za ceo život. Ali do danas nije moguće iz Beča stići u Sankt Moric u jednom danu aktuje železnicom, pomislih. Prenoćio sam van Kura, jer mi je Kur, kao što sam rekao, injstvu ostao u tako deprimirajućoj uspomeni. Jednostavno sam prošao kroz Kur i izašao iz

među Kura i Cicersa, tamo gde sam spazio hotelski natpis. Plavi orao, pročitao sam sledećeg dan sahrane, dok sam napuštao hotel. Naravno, nisam spavao. Glen uistinu nije bio presudrthajmerovom samoubistvu, pomislih, presudno je bilo sestrino iseljenje, njena udaj

ajcarca. Inače sam pre polaska za Kur saslušao Glenove Goldberg-varijacije u svom benu, i to nekoliko puta. Dok sam slušao, stalno sam ustajao iz fotelje i hodao po radnoj sobi le zamišljajući kako Glen svira Goldberg-varijacije baš u mom stanu, dok sam šetao neprem nastojao da ustanovim u čemu se sastoji razlika između interpretacije na ovim pločaerpretacije dvadeset osam godina pre toga koju smo slušali Horovic i mi, dakle Verthajmer iocarteumu. Nisam mogao da ustanovim nikakvu razliku. Glen je još pre dvadeset osam grao Goldberg-varijacije isto kao i na ovim pločama koje mi je, inače, poslao za moj ped

đendan, dao ih je mojoj prijateljici iz Njujorka i ona ih je donela u Beč. Slušao sam ga kako

ldberg-varijacije i pomislio kako je verovao da je ovom interpretacijom postao besmrtan, mu je to i pošlo za rukom, pomislih, jer ne mogu da zamislim da će sem njega ikada biti ijeaniste koji će svirati kao on, to jest, tako genijalno kao Glen. Dok sam radi svog spisa o Gšao njegove Goldberg-varijacije, utvrdio sam koliko je zapušten moj stan u koji nisam kročigodine. Niko nije za to vreme ulazio u stan, pomislih. Tri godine sam bio odsutan, sasvim sa

o povukao u Kale del Prado, nisam za te tri godine uopšte mogao da zamislim više povratak ui sam pomišljao da ću se ikada više vraćati u Beč, taj grad, koji sam mrzeo iz dna duše, striju, tu zemlju, koju sam takode mrzeo iz dna duše. I da je to bio moj spas što sam iz

koreći otišao zauvek i to baš u Madrid, koji je postao idealno utočište, ne vremenom, već od p

nutka, pomislih. U Beču bi me malo-pomalo sasvim pojeli, kako je to uvek govorio Verthaj



člije bi me ugušili, a Austrijanci kao takvi uništili. Sve je u meni tako da će se u Beču ugušitstriji uništiti, pomislih, kao što je i Verthajmer mislio da će ga Bečlije ugušiti, a Austriištiti. Ali Verthajmer nije bio čovek koji bi preko noći mogao da ode u Madrid ili Lisabonm, to za razliku od mene nije bio u stanju da uradi. Tako je imao jedino mogućnost da pobeajh, ali je u Trajhu za njega sve bilo mnogo gore. Takoreći sam sa svojim humanističkim nauko je u Trajhu osuđen na propast. Zajedno sa sestrom — da, ali samo sa svojim humanistukama, sam u Trajhu — ne, pomislih. Grad Kur koji uopšte nije poznavao na kraju je tako zammo ime grada Kura, reč Kur, da je morao da ode tamo da se ubije, pomislih. Reč Kur baš kao

cers ga je na kraju prisilila da otputuje u Švajcarsku i obesi se o jedno drvo, naravno o jednodaleko od kuće svoje sestre. Tajno ugovoreno, i to je bio njegov izraz, sasvim dobro opisujmoubistvo, pomislih, njegovo samoubistvo je bilo potajno ugovoreno. Sve moje sklonoilačke, rekao mi je jednom, sve je u meni ubilački nastrojeno, to su tako moji stvaraoci urzao je, pomislih. Uvek je čitao knjige u kojima se govori o samoubicama, u kojima se govlestima i smrtnim slučajevima, pomislih stojeći u gostinjskoj sobi, u kojima je opisana ljuda, bezizlaznost, u kojima je sve uvek opustošeno i smrtonosno. Zato je voleo Dostojevskoggove naslednike, rusku književnost uopšte, jer je zaista ubitačna, ali i deprimirajuće fran

ozofe. Najradije i s najvećim žarom čitao je medicinske spise i njegovi putevi su ga uvek volnice i karantine, u staračke domove i mrtvačnice. Ovu naviku je imao do kraja života iašio bolnica i karantina, staračkih domova i mrtvačnica, uprkos tome je uvek ulazio u ove bol

rantine i staračke domove i mrtvačnice. A ako nije ulazio u bolnice zato što mu to nije bilo moda je čitao spise ili knjige o bolesnicima i o bolestima i knjige ili spise o gubi ako nije like da uđe u karantine, ili je čitao spise i knjige o starcima ako nije mogao da uđe u stamove i spise i knjige o mrtvacima ako nije imao prilike da uđe u mrtvačnice. Mi, naravno, žaktični kontakt sa predmetima koji nas fasciniraju, rekao je jednom, dakle, pre svega kontalesnicima, i gubavcima, i starcima i mrtvacima, jer nam teorijski pristup nije dovoljan, mada

duže periode vremena upućeni upravo na teorijski pristup kao što smo veoma dug period vrei, što se tiče muzike, upućeni na teorijski pristup, kazao je, pomislih. Fascinirali su ga ljuojom nesrećom, nisu ga privlačili ljudi sami, već njihova nesreća i nju je nalazio gde god sdi, pomislih, bio je željan ljudi zato što je bio željan nesreće. Čovek je nesreća, uvek bi ponamislih, jedino budala će tvrditi suprotno. Biti rođen, to je nesreća, govorio je, i dokle godi, mi tu nesreću samo nastavljamo, jedino će je smrt prekinuti. To ne znači, međutim, da smo

srećni, naša nesreća je preduslov za to da možemo biti i srećni, ali jedino ako zaobiđemo nesožemo biti srećni, rekao je, pomislih. Moji roditelji mi nisu pokazali ništa drugo nego ne

kao je, to je istina, pomislih, a ipak su uvek bili srećni, tako da ne može da kaže da su njditelji bili nesrećni ljudi, kao ni to da su bili srećni ljudi, kao što za samog sebe ne može daje bio srećan čovek ili nesrećan, zato što su svi ljudi nesrećni i srećni istovremeno i čas je u

ća nesreća nego sreća, čas obrnuto. Izvesna je, međutim, činjenica da u ljudima ima više nego sreće, rekao je, pomislih. On je bio pisac aforizama, napisao je bezbroj aforizama, pomože se pretpostaviti da ih je uništio, ја pišem aforizme, uvek je ponavljao, pomislih, to je medna umetnost za one čiji je duh kratkog daha, od čega su izvesni ljudi, pre svega u Francueli i žive, takozvani polufilozofi za noćni stočić medicinske sestre, mogao bih reći i prig

ozofi za sve i svakog, čije izreke se vremenom mogu čitati po zidovima lekarskih čekaonica

ozvani negativni isto su tako odvratni kao i oni takozvani pozitivni. Ali nisam nikako mogao



viknem od tog pisanja aforizama, na kraju krajeva strah me je da sam ih već napisao na milkao je, pomislih, i dobro ću postupiti ako počnem da ih uništavam, jer ne želim da jednog ma tapaciraju bolesničke sobe i zidove parohijskih kuća kao sa Geteom, Lihtenbergugovima, rekao je, pomislih. Budući da nisam rođen za filozofa, postao sam, ne sasvim nesvoram to reći, aforističar, jedan od onih odvratnih učesnika u filozofiranju kakvih ima na hikao je, pomislih. S malim, maleckim idejama ciljati na najveći efekat i varati čovečanstvo,

pomislih. U stvari, ja nisam ništa drugo nego jedan od onih za opšte dobro opasnih aforisi sa svojom bezgraničnom bezobzirnošću i svojom bezočnom drskošću vole da se umešaju

ozofe kao jelenci među jelene, pomislih. Ako više ništa ne budemo pili, umrećemo od žedie ništa ne budemo jeli, umrećemo od gladi, rekao je, na te se mudrosti svode svi ti aforizmio ih je napisao Novalis, ali je i Novalis govorio svakakve besmislice, kazao je, pomislstinji vapimo za vodom, tako otprilike glasi Paskalova maksima, kazao je pomislih. Pogledabro, od najvećih filozofskih planova ostaje nam samo bedni aforistički ukus, rekao je, bez obzoj je filozofiji, bez obzira o kojem je filozofu reč, sve se mrvi kad toj stvari priđemo svim sv

osobnostima, a to znači svim svojim duhovnim instrumentima, rekao je, pomislih. Sve vvorim o humanističkim naukama, a ne znam ni šta su to humanističke nauke, o tome nemam po

kao je, pomislih, govorim o filozofiji, a pojma nemam o filozofiji, govorim o egzistenciji, a o mam pojma, rekao je. Naša polazna tačka jeste uvek ta da ni o čemu ne znamo ništa i da o mamo ni pojma, rekao je, pomislih. Čim nešto započnemo, odmah se ugušimo u čudoviterijalu što nam na raspolaganju stoji u svim oblastima, to je istina, rekao je, pomislih. I ma

amo, uvek započinjemo svoje takozvane probleme duha, upuštamo se u nemoguć poduhvaorimo proizvod duha. To je ludilo! — kazao je, pomislih. U stvari, osposobljeni smo za sveo, u stvari, ništa nam ne polazi za rukom, rekao je, pomislih. Na jednu jedinu uspelu rečenicunaši veliki filozofi, naši najveći pesnici, rekao je, pomislih, to je istina, često nam u sećanju o

mo jedna takozvana filozofska nijansa, ništa više, rekao je, pomislih. Proučavamo jedno ogro

o, na primer Kantovo delo, ono se vremenom svede na malu istočnoprusku glavu Kantovudan sasvim nejasan svet od noći i magle koji završava bespomoćno kao i svi drugi svetovi, rpomislih. Hteo je da postane strašan svet, a od svega je ostao neki jadan detalj, rekao je, pomo je sa svima stvarima. Takozvano veliko svede su na kraju na tačku koja nam još jedino dljivo jer je smešna, jer je dostojna sažaljenja. I Šekspir se svodi na nešto što zaslužujdsmeh ako smo tog časa vidoviti, rekao je, pomislih. Bogovi se na našim kriglama za pivgo pojavljuju jedino s bradom, rekao je, pomislih. Jedino se glupak divi, rekao je, pomkozvani čovek od duha troši se u delu koje je, kako on misli, od epohalnog značaja, a na

ada smešan pa zvao se on Šopenhauer ili Niče, to je svejedno, mogao je to biti Klajst ili Vdimo jednog dirljivog čoveka koji zloupotrebljava svoju glavu i samog sebe na kraju dovosurdum. Čovek koga je istorija prevazišla i pregazila. Velike mislioce smo zaključali u sanduigama iz kojih zure u nas, osuđeni da zauvek ostanu smešni, rekao je, pomislih. Danonoćno sl

dikovanje velikih mislilaca koje smo zaključali u naše sanduke za knjige, te smešne veličineo zbrčkane glave iza stakla, rekao je, pomislih. Svi ti ljudi su se ogrešili o prirodu, rekaršili su kapitalan zločin prema duhu, zato su kažnjeni i zato smo ih zauvek strpali u sanduige. Jer, u našim sanducima za knjige oni se guše, to je istina. Naše biblioteke su takoreći ka

vodi u kojima su zatočeni velikani duha, Kant naravno u samici kao i Niče, kao i Šopenhauer,

skal, kao i Volter, kao i Montenj, oni najveći su u samicama, svi drugi u grupnim ćelijama, a



tu za sva vremena, dragi moj, za sva vremena do beskonačnosti, to je istina. I jao onom odvnih zločinaca koji se usudi da pobegne, odmah je gotov i ismejan, to je istina. Čovečanstvose odbrani od svih tih takozvanih veličina duha, rekao je, pomislih. Duh biva, gde god avi, odmah pobeđen i zaključan i odmah biva, prirodno, obeležen kao zloduh, rekao je, pom

k sam posmatrao tavanicu u gostinjskoj sobi. Ali sve je to besmislica, to što govorimo, rekmislih, to što govorimo je besmislica i sav naš život je jedna opšta besmislica. To samvatio, tek što sam počeo da razmišljam, odmah sam to shvatio, govorimo samo besmislice, svžemo je besmislica, ali i sve ono što nam se govori jeste besmislica, kao i sve što se uopšte go

ovom svetu su se do sada govorile samo besmislice i, rekao je, zaista su se, prirodno, i pmo besmislice, jer to ne može biti ništa drugo nego besmislica, kao što nam dokazuje iststavio je, pomislih. Na kraju sam pobegao u pojam aforističara, rekao je i zaista sam jedada su me pitali o mojoj profesiji, rekao da sam aforističar. Ali ljudi nisu razumeli na štaslio, kao i uvek kada nešto kažem, oni ne razumeju, jer ono što ja kažem ne znači da sam rekao

sam rekao, nastavio je, pomislih. Kažem nešto, sasvim drugo, tako sam ceo život moraovedem u nesporazumima, isključivo u nesporazumima, rekao je, pomislih. Rađamo se i ovamo, da se tačno izrazim, okruženi nesporazumima i iz tih se nesporazuma ne možemo, dokl

stojimo, više iskobeljati, možemo da se napinjemo koliko nas je volja. ništa ne vredi.ažanje može napraviti svako, rekao je, pomislih, jer svako neprekidno nešto govori i drugi umeju, u toj tački se ipak svi lažu, rekao je, pomislih. Jedan nesporazum nas dovodi u

sporazuma koji mi, sastavljeni od samih nesporazuma, moramo da podnosimo i koji puštamo s jednim jedinim velikim nesporazumom, jer smrt je najveći nesporazum, nastavmislih. Verthajmerovi roditelji bili su mali ljudi, sam Verthajmer je bio veći nego njeditelji, pomislih. Bio je, kako se kaže, gospodin-čovek, pomislih. Samo u bečkoj četvrti Hrthajmerovi su posedovali tri vile i kada je Verthajmer jednom prilikom morao da odluči da lmu se prepiše jedna od vila njegovog oca u Grincingu, Verthajmer je svom ocu stavio do zn

ga ta vila ni najmanje ne interesuje, kao što ga ne interesuju ni ostale vile njegovog oca, ksedovao nekoliko fabrika u Lobauu, da ne govorimo o pogonima u celoj Austriji i u inostranmislih. Verthajmerovi su uvek, kako se kaže, živeli na visokoj nozi, ali to niko nije mogao meri jer nisu nikada dozvolili da im se to zameri, njihovo bogatstvo se nije moglo videti na nmima, bar ne na prvi pogled, Verthajmer i njegova sestra nisu imali ni najmanjeg interesovanditeljsku ostavštinu i Verthajmer, kao i njegova sestra, nije u vreme otvaranja testamenta imma o razmerama imovine što im je pripala, raspodela imovine koju je izvršio jedan advo

ntra grada nije zanimala ni jedno ni drugo, koliko god da su zaista bili zaprepašćeni stva

gatstvom što je odjedanput postalo njihovo, a koje su više osećali kao teret. Sve osim stlmarktu i lovačke kuće u Trajhu pretvorili su u novac preko porodičnog advokata, kazrthajmer jednom prilikom što se sasvim kosilo s njegovom navikom da nikada ne govori o svovinskim odnosima. Tri četvrtine roditeljskog vlasništva pripalo je Verthajmeru, jedna četvgovoj sestri, i ona je svoju imovinu uložila u različite banke u Austriji, Nemačkoj i Švajcarmislih. Brat i sestra Verthajmer bili su obezbeđeni, pomislih, uostalom kao i ja sam, koliko gomoje imovinsko stanje nije moglo meriti sa njihovim. Verthajmerovi pradedovi su bili sirommislih, koji su u predgrađima zavrtali šije guskama. Ali, i on je, poput mene, poticao iz trgovrodice, pomislih. Za jedan od njegovih rođendana njegov otac je imao ideju da mu pokloni dv

arhfeldšlos, koji je nekada pripadao Haraškom posedu, ali sin nije bio spreman ni da razgled



pljeni dvorac, posle čega ga je otac, naravno besan zbog ovakve nezainteresovanosti sinaodao, pomislih. Brat i sestra Verthajmer su vodili u osnovi skroman život, bez zahteva, neupae ili manje uvek u pozadini, dok su, nasuprot tome, svi u njihovoj okolini uvek delovali kaju sve adute u svojim rukama. Ni u Mocarteumu Verthajmerovo bogatstvo nije nikada pad. Kao ni Glenovo bogatstvo, Glen je bio bogat, i to nikada nije padalo u oči. Kad se gleda unno je da su se, takoreći, bogataši našli, pomislih, imali su njuh za svoje zaleđe. Glenov genda, takoreći, bio na sve to dobrodošao plus, pomislih. Prijateljstva su, pomislih, na kraju krao što pokazuje iskustvo, trajno moguća jedino ako se grade na odgovarajućem zaleđu učes

mislih, sve drugo je pogrešan zaključak. Odjedanput sam se začudio s kakvom sam hladnokrvšao u Atnang Puhajmu i zaputio se u Vankham, da bih došao u Trajh, u Verthajmerovu lovću, ne pomišljajući ni za trenutak da posetim vlastitu kuću u Deselbrunu, koja već pet godinaazna i koja se, pretpostavljam, budući da plaćam određene ljude, svakih četiri ili pet ovetrava, s kakvom hladnokrvnošću želim sada da prenoćim ovde u Vankhamu, u najužasnijh gostionica koje poznajem, dok je moja kuća udaljena manje od dvanaest kilometara odavdkuću ni pod kojim uslovima neću posetiti, tako sam odmah pomislio, jer sam se pre pet g

kleo da bar deset godina neću više dolaziti u Deselbrun, i dosada nisam imao teškoća da od

oju zakletvu, da se, dakle, savladam. Deselbrun sam jednog dana samom sebi temeljito pokvnio ga potpuno nemogućim, pomislih, i to neprekidnim samoodricanjem u Deselbrunu. Poog samoodricanja bilo je odbacivanje mog stenveja, iz čega je proizišlo dalje odsustvo moguizdržim u Deselbrunu. Nisam čak mogao više da udišem deselbrunški vazduh, a od zidselbrunu sam se razbolevao i sobe su pretile da će me ugušiti, zamislite te velike sobe, sobe vet puta šest metara ili osam puta osam metara, pomislih. Mrzeo sam te sobe i mrzeo sam sasoba i kada sam izlazio iz kuće, mrzeo sam ljude ispred kuće, bio sam odjedanput neprav

ema svima tim ljudima koji su mi želeli samo najbolje, ali upravo to mi je vremenom išlo na žhova neprekidna spremnost da pomognu i to me je do kraja od njih odbijalo. Zabarakadirao

u radnoj sobi i zurio kroz prozor, nesposoban da vidim išta drugo do vlastite nesreće. Istrčaoprirodu i psovao svakog na koga bih naišao. Otrčao sam u šumu i iscrpljen čučnuo pod jedno

ne bih uistinu poludeo, okrenuo sam Deselbrunu leđa, bar za deset godina, bar za deset gor za deset godina neprekidno sam govorio samom sebi dok sam napuštao kuću uputivši se ubih nastavio u Portugaliju, gde sam u Sintri imao rodbinu, u najlepšem kraju Portugalije

kaliptusi rastu do trideset metara visine i gde se može udisati najbolji vazduh. U Sintri ćučeti da se bavim muzikom koju sam u Deselbrunu temeljito i takoreći za sva vremena izerao, mislio sam tada, pomislih, i regenerisaću se udisanjem vazduha s Atlantika. Tada sam m

ću moći da nastavim da sviram na stenveju mog ujaka u Sintri, od onog mesta gde sam prekiselbrunu, ali to je bila glupa misao, pomislih, u Sintri sam svakog dana hodao šest kilometaalu Atlantskog okeana i osam meseci nisam ni pomislio da sednem za klavir dok su moj ujakugi u kući neprekidno govorili da bi trebalo da im nešto odsviram, nisam u Sintri ni dotakao tda sam u Sintri tokom ove divne besposlenosti na svežem vazduhu, u, što moram da kažem, jenajlepših krajeva na svetu, došao na ideju da napišem nešto o Glenu, nešto, nisam mogao da , nešto o njemu i o njegovoj umetnosti. S ovom mišlju sam se šetao po Sintri i okolini gore-

oveo tamo na kraju celu godinu, a da to nešto o Glenu nisam ni započeo. Nema teže stvari početi neki spis i hodao sam okolo mesecima i čak celu godinu samo sa tom mišlju o jednom

glavi, a nisam mogao da ga započnem, taj spis je trebalo da se tiče Glena, kako sam tada m



ga treba opisati, koga treba, međutim, da opiše jedan kompetentan svedok njegove egzistencijjegovog sviranja na klaviru, jedan kompetentan svedok njegove skroz-naskroz izuzetne g

dnog dana sam se usudio da počnem taj spis, u Inglateri, gde sam želeo da ostanem samo dva u kome sam onda ostao šest sedmica, ne prestajući da pišem o Glenu. Na kraju sam, međut

epu imao samo skice; kad sam se preselio u Madrid, i te skice sam uništio jer su odjedanput pmi smetaju u mom rukopisu, umesto da mi koriste, napravio sam previše skica, to zlo mi j

ištilo mnogo radova; moramo napraviti skice za neki rad, ali ako napravimo previše skicamo pokvariti, pomislih, a to se dogodilo onda i u Inglateri, bez odmora sam sedeo u svojoj

avio skice sve dok nisam poverovao da sam poludeo i spoznao da su te skice o Glenu uzrokdila i imao sam snage da uništim te skice o Glenu. Metnuo sam ih jednostavno u korpu za psmatrao kako sobarica uzima korpu, iznosi je iz sobe i baca u smeće. Bio je to prijatan pmislih, dok sam gledao kako sobarica uzima moje skice o Glenu, ne stotine, već hiljade i čie nestanu. Celo jedno poslepodne sam sedeo u fotelji pred prozorom, u sumrak sam uspepustim Inglateru i da u Lisabonu odem niz Liberdade do Rua Garet, u moj omiljeni lokal. vih zaleta koji su se zauvek završavali uništavanjem skica već sam imao za sobom, kad s

adridu, najzad, znao kako da započnem spis O Glenu, koji sam onda i završio u Kale del P

mislih. Ali, uskoro sam opet počeo da sumnjam da ovaj spis zaista nešto vredi i pomišljao sauništim čim se vratim, ako sve što napišemo ostavimo duže vreme da leži i uvek iznovsmatramo, to će nam, naravno, postati neizdrživo i nećemo imati mira dok ga opet ne unišmislih. Sledeće nedelje ću opet biti u Madridu i prva stvar koju ću uraditi biće da uništim Senu, da bih započeo nov, pomislih, jedan još usredsređeniji, jedan još autentičniji rad, pom, uvek verujemo da smo usredsređeni, a, u stvari, nismo. Što se mene tiče, ova spoznaja je iposledicu da se nikada ne pojavi nijedan od mojih rukopisa, pomislih, ni jedan jedini za dva

am godina, na Spisu o Glenu radim već devet godina, pomislih. Kako je dobro da se savršeni, nedovršeni spisi nisu pojavili, pomislih, da sam ih objavio, što mi nije bilo teško, b

nas najnesrećniji čovek koga možete zamisliti, iz dana u dan bio bih suočen sa sastrofalnim spisima što su prosto načičkani greškama, netačnostima, propustima, dilentantizme kazne sam se spasao uništenjem, pomislih, i odjedanput mi je reč uništenje pričinila v

dovoljstvo. Nekoliko puta sam je izgovorio naglas. Čim stignem u Madrid, odmah moraištim Spis o Glenu, pomislih, moram ga se rešiti što pre, da bih mogao da počnem novi. Sada ko da pristupim ovom spisu, to nisam nikada znao, uvek sam počinjao prerano, pometantski. Celog života bežimo od diletantizma, a on nas uvek sustiže, pomislih, i ništa ne žeenzivnije, nego da doživotno pobegnemo od diletantizma, ali nas on uvek sustigne. G

zobzirnost, Glen i usamljenost, Glen i Bah, Glen i Goldberg-varijacije, pomislih. Glen u diju u šumi, njegova mržnja prema ljudima, njegova mržnja prema muzici, njegova mema ljudima koji se bave muzikom, pomislih. Glen i jednostavnost, pomislih posmatstinjsku sobu. Moramo od početka da znamo šta ćemo, pomislih, već u glavi deteta mora biti

čovek hoće, šta hoće da ima, šta mora da ima, pomislih. Vreme koje sam proveo sedselbrunu, a Verthajmer u Trajhu, pomislih, bilo je ubitačno. Uzajamno posećivanje i uzajaropašćivanje, pomislih, to nas je uništilo. Išao sam Verthajmeru u Trajh samo da bih ga uništih ga ometao i da bih uništavao, kao što je, obrnuto, Verthajmer meni dolazio iz sasvim loga; ići u Trajh značilo je samo odvratiti misli od svoje užasne duhovne bede i sm

rthajmeru, razmena mladalačkih uspomena, pomislih uz šolju čaja, i uvek imati u središtu G



lda, ne Glena, već Glena Gulda, koji nas je obojicu uništio, pomislih. Verthajmer je dolaselbrun da meni smeta, da započet rad saseče u korenu u trenutku kada se najavio. Stalvorio samo da nismo sreli Glena, ali i da je Glen rano umro, pre nego što je stekao svvu, pomislih. Sretnemo čoveka kao što je Glen i to nas uništi, mislim, ili spase, u našem slen nas je uništio, pomislih. Na jednom bezendorferu ne bih nikada svirao, kazao je Glen, pomta ne bih postigao na bezendorferu. Pijanisti koji sviraju na bezendorferu protiv pijanistaraju na stenveju, pomislih, entuzijasti stenveja protiv entuzijasta bezendorfera. Prvo su mu ustavili jedan bezendorfer, odmah je naredio da ga iznesu, da ga zamene jednim stenv

mislih, ja se ne bih usudio da postavim takav zahtev, pomislih, tada u Salcburgu, odmah na porsa kod Horovica; Glen je još tada bio sasvim siguran u svoju stvar, bezendorfer uopšte niga dolazio u obzir, poremetio bi mu ceo koncept. A oni su bez reči zamenili bezendnvejom, pomislih, iako Glen tada još uvek nije postao Glen Guld. Još uvek vidim radnikeose bezendorfer i unose stenvej, pomislih. Salcburg nije, međutim, mesto gde bi pijanista mse razvije, tako je Glen često govorio, klima je isuviše vlažna, upropašćuje instrum

ovremeno upropašćuje svirača, upropašćuje ruke i mozak svirača za najkraće vreme. Ali jao da studiram kod Horovica, rеkао je Glen, to je bilo presudno. U Verthajmerovoj sobi zave

lno bile navučene, a roletne spuštene, Glen je svirao pri razmaknutim zavesama i otvoretnama, ja čak uvek pri otvorenom prozoru. Na sreću, u susedstvu nije bilo kuća, ni ljudi kojinili, jer bi takvi uništili naš rad. Kuću tog nacističkog vajara koji je umro godinu dana rkupili smo za sve vreme trajanja kursa kod Horovica, dela tog majstora, kako su ga u okolini

uvek su stajala svuda unaokolo, u prostorijama visokim pet do šest metara. Upravo zbog te vba odmah smo zakupili kuću, statue oko nas nisu nam smetale, bile su korisne za akustiku, te urnute nezgrapne prilike jednog, kako nam je rečeno, u svetu slavnog umetnika u mermeru kcenijama radio za Hitlera. Ove džinovske izrasline od mermera što su za naše potrebe ugurali uz zidove, bile su u akustičnom smislu idealne, pomislih. U prvi mah bili smo už

gledom na skulpture, na tu tupu monumentalnost u mermeru i granitu, najviše ih se krthajmer, ali je Glen odmah tvrdio da su sobe idealne i zahvaljujući spomenicima još idealnše potrebe. Skulpture behu tako teške da ni najmanju nismo uspeli da pomerimo, naše snagee dovoljne, pri čemu nismo bili nikakvi slabići, virtuozi na klaviru su, nasuprot opštem mišlažni ljudi sa ogromnom otpornošću, Glen, za koga i dan danas svi pretpostavljaju da jslabije konstitucije, bio je atletski tip. Dok je, utonuo u sebe, svirao za stenvejom, izgledao jgalj, kao takvog ga poznaje ceo muzički svet, ali ceo taj muzički svet je podlegao jednoj toseni, pomislih. Glen je uvek naslikan kao bogalj i slabić, kao neko prožet duhom, neko kom

zvoljava sakatost i hipersenzibilnost koja onda ide uz tu sakatost, ali on je uistinu bio atletsknogo jači nego Verthajmer i ja zajedno, to smo primetili odmah, čim je počeo da vlastorlanja jasen što mu je, kako se sam izrazio, smetao pred prozorom dok je svirao klavir. Saepilio jasen koji je imao prečnik od bar pola metra, nije nam dozvolio ni da mu se pribliekao je odmah jasen i naslagao drva pored zida kuće, tipični Amerikanac, pomislio sam mislih. Tek što je Glen prestrugao jasen, koji mu je navodno smetao, došao je na idej

dnostavno navuče zavese u svojoj sobi i da spusti roletne. Nisam morao da sasecam jasen, rеkmislih. Često umemo da sasečemo neki takav jasen, veoma mnogo takvih duhovnih jasena, a mogli smo to da izbegnemo jednim smešnim zahvatom. rekao je, pomislih. Čim je pos

nvej u Leopolodskronu, odmah mu je zasmetao jasen pred prozorom. Ne pitajući uopšte vla



šao je u šupu, uzeo sekiru i pilu i oborio jasen. Ako se dugo budem raspitivao, rekao je, izgumo vreme i energiju, odmah ću oboriti jasen, rеkао je i oborio ga, pomislih. Tek što je jasen pamlju, palo mu je na pamet da je bilo dovoljno da navuče zavese i spusti roletne. Oboreni jasz naše pomoći isekao, pomislih, uspostavio je totalan red, kakav je njemu odgovarao, tamo gnije rastao jasen, pomislih. Ako nam nešto smeta, moramo to ukloniti, rekao je Glen, pa mako i jasen. I ne smemo ni da pitamo da li smemo da oborimo jasen, tako samo oduzimamoagu. Ako prvo pitamo, već smo toliko oslabljeni da to za nas može biti štetno, štaviše i poguzao je, pomislih. Niko od njegovih slušalaca, njegovih obožavalaca, ne bi, kako sam odmah

mislio, ikada došao na ideju da bi ovaj Glen Guld, koji je u celom svetu poznat i slavan, tako iskonska slabost umetnika, uopšte mogao da sam i u najkraćem roku obori jak, zdrav, pola mbeo jasen i da delove tog oborenog jasena složi uza zid kuće, a sve to pod užasnim klimaovima, pomislih. Obožavaoci obožavaju fantoma, pomislih, oni obožavaju Glena Gulda, k

kada nije postojao. Ali moj Glen Guld je mnogo veći, mnogo vredniji obožavanja, pomislih,hov. Kad nam je rečeno da smo se uselili u kuću slavnog nacističkog skulptora, Glen je počnaglas smeje. Verthajmer se priključio ovom zvonkom smehu, pomislih, njih dvojica su razsmeh do totalne iscrpljenosti i na kraju izvadili bocu šampanjca iz podruma. Glen je usmerio

ce tako da je zapušač pukao posred lica jednog šest metara visokog anđela iz Karare, šampanprskao lica ostalih čudovišta oko nas, a ono malo što je ostalo popili smo nas trojica. Na kren zavitlao bocu na glavu imperatora u uglu takvom silinom da smo morali da potražimo zaedan od tih Glenovih obožavalaca ne može ni da zamisli da je Glen Guld bio u stanju da seeje, kako se uvek smejao, pomislih. Naš Glen Guld je bio sposoban za takav neobuzdan smehlo ko, pomislih, i zato je bio čovek koji se morao najozbiljnije shvatiti. Ko ne ume da se sm

g ne treba uzimati ozbiljno, pomislih, a onoga ko ne ume da se smeje kao Glen, tog ne mmati ozbiljno kao Glena. Oko tri sata ujutru čučao je sasvim iscrpljen na imperatorovim nogsa Goldberg-varijacijama, pomislih. Uvek se ponavljala ta slika: Glen pribit uz imperatoro

ge, zuri u pod. Nije mu se smelo obratiti. Ujutru je bio kao ponovo rođen, kazao je. Svakogam na ramenima novu glavu, kazao je, dok je za svet ona ista, stara, kazao je. Verthajmer je svugog dana trčao u pet sati izjutra u Untersberg. na sreću je otkrio asfaltni put što je vodtersberga, i opet nazad, ja bih sam posle doručka samo jedanput obišao oko kuće, dodu

akom vremenu, sasvim neodeven, pre pranja. Glen je izlazio iz kuće samo da bi išao kod Hordmah se vraćao. Ja, zapravo, mrzim prirodu, uvek bi ponavljao. I sam sam prisvojio ovu rečenn-danas je sebi izgovaram, i verujem da ću je uvek izgovarati, pomislih. Priroda je protiv mkao je Glen gledajući na svet isto kao i ja, koji ću i ovu rečenicu uvek za sebe izgovarati, pom

še postojanje se sastoji u tome da uvek budemo protiv prirode i da se sukobljavamo s prirokao je Glen, da se sukobljavamo s prirodom sve dok ne odustanemo, jer je priroda jača od nao od sebe napravili, iz obesti, nekakav veštački proizvod. Nismo nikakvi ljudi, mi smo veš

oizvodi, klavirista je veštački proizvod i to odvratan, rekao je na kraju. Mi smo oniprekidno želimo da pobegnemo od prirode, ali nam to, naravno, ne uspeva, rekao je, pomajemo nasred puta. U stvari, mi želimo da budemo klavir, rekao je, želimo da budemo klavirdi, doživotno želimo da budemo klavir a ne čovek, bežimo od čoveka koji smo da bismo se saetvorili u klavir, što, međutim, ne može da uspe, u šta mi, međutim, ne želimo da verujemo. goIdealan klavirista (nikada nije rekao pijanista!) jeste onaj koji želi da bude klavir i ja samom

akog dana kažem, čim se probudim, želim da budem stenvej, ne čovek koji svira na stenveju,



budem sam stenvej. Ponekad se ovom idealu približimo, rekao je, približimo mu se sasvimda kada mislimo da smo već poludeli, na putu 11 navodno ludilo. čega se najviše bojimo. Gog života želeo da bude sam stenvej, mrzeo je ideje da je samo muzički posrednik između Bnveja i da jednog dana bude smrvljen između Baha i stenveja, jednog dana, kazao je, biću sm

među Baha, s jedne strane, i stenveja, s druge strane, rekao je, pomislih. Celog života se bojibiti smrvljen između Baha i stenveja i ulažem najveće napore da se otrgnem od tog užasa, rek

ealno bi bilo kad bih ja bio stenvej, Glen Guld mi ne bi ni bio potreban, rekao je, mogao bihh bio stenvej da učinim Glena Gulda sasvim suvišnim. Ali još nijednom klaviristi nije poš

kom da sebe učini suvišnim tako što bi postao stenvej, kazao je Glen. Probuditi se jednog di stenvej i Glen u jednom, rekao je, pomislih, Glen Stenvej, Stenvej Glen samo za Baha. MVerthajmer mrzeo Glena, možda je mrzeo i mene, pomislih, ova misao se zasnivala na hiljado ne i na desetinama hiljada opažanja što su se ticala Verthajmera, ali i Glena, ali i mene. m nisam bio oslobođen mržnje prema Glenu, pomislih, mrzeo sam Glena u svakom trenutku, m ga istovremeno krajnjom doslednošću. Nema ničeg užasnijeg nego videti čoveka koji je tičanstven da nas njegova veličanstvenost uništava i mi posmatramo i trpimo taj proces i na

oramo i da ga prihvatimo, dok sve vreme, zapravo, i ne verujemo u takav proces, sve dok nam

stane neoboriva činjenica, pomislih, dok ne postane prekasno za nas. Verthajmer i ja smoophodni za Glenov razvoj, Glen nas je zloupotrebio, pomislih u gostinskoj sobi. Bezočnost kGlen svemu prilazio, bojažljivo oklevanje Verthajmera protiv toga, moje rezerve protiv s

akog, pomislih. Odjedanput je Glen bio Glen Guld, svi su prevideli trenutak nastajanja Glda, čak i Verthajmer i ja, to moram da kažem. Glen nas je povukao u proces mršavljenja kao mesecima, pomislih, u opčinjenost Horovicom, jer je, uistinu, bilo moguće da ja sam ne btanju da izdržim ta dva i po meseca kod Horovica u Salcburgu, Verthajmer to sigurno ne bi nju, i da bih odustao da nije bilo Glena. Čak ni Horovic ne bi bio onaj Horovic da nije bilo G

dan je uslovljavao drugoga i obratno. Kurs kod Horovica je bio za Glena, pomislih, stoj

stionici, i ni za koga drugog. Glen je od Horovica stvorio svog učitelja, a ne Horovic od Gnija, pomislih. Glen je od Horovica za vreme tih salcburških meseci stvorio idealnog učiteoj genije putem svoga genija, pomislih. Ili ulazimo celoviti u muziku, ili ne ulazimo u nju uosto je govorio Glen, obraćajući se i Horovicu. Ali jedino je on znao šta to znači, pomislih. en mora da sretne jednog Horovica, pomislih, i to u jedino pravo vreme. Ako to vreme nije pće uspeti ono što je ovog puta uspelo sa Glenom i Horovicom. Učitelj koji nije genije pohvaljujući geniju njegov genijalni učitelj u tom određenom trenutku na sasvim određeno vmislih. Ali prava žrtva ovog kursa kod Horovica nisam bio ja, već Verthajmer, koji bi verov

stao u svetu slavan virtuoz na klaviru da nije bilo Glena, pomislih. Pogrešio je što je te gšao u Salcburg kod Horovica da bi ga tamo uništio Glen, ne Horovic. Verthajmer je, štaviše, postane virtuoz na klaviru, ja to uopšte nisam želeo, pomislih, za mene je virtuoznost na kla samo izlaz, taktika odugovlačenja za nešto što mi, međutim, nikada nije bilo jasno, do našnjeg; Verthajmer je to želeo, ne ja, pomislih, Glen ga ima na savesti, pomislih. Glen je odsmo nekoliko taktova i Verthajmer je već pomišljao da odustane, dobro se sećam, Verthajmao u prostoriju na prvom spratu Mocarteuma, dodeljenu Horovicu, i čuo je i video Glena i staj vrata, nesposoban da sedne, Horovic ga je morao ponuditi da sedne, nije mogao da sedne, dd je Glen svirao, tek kad je Glen prestao da svira, Verthajmer je seo, zatvorio oči, to još

dim pred sobom, pomislih, ništa više nije govorio. Patetično rečeno, bio je to kraj,



rthajmerove karijere kao virtuoza. Studirali smo deset godina na instrumentu što smo odabemo onda, posle te mukotrpne, manje ili više deprimirajuće decenije nekoliko taktova je

nija i gotovi smo, pomislih. Verthajmer to sebi nije hteo da prizna, godinama. Ali tih nektova Glenovog muziciranja bili su njegov kraj, pomislih. Za mene nisu, jer sam ja još pre neg

m upoznao Glena pomišljao na to da odustanem, na besmislenost mojih napora, gde god saavljivao bio sam uvek najbolji, i naviknut na to stanje ipak sam pomišljao da odustanem

ekinem sa tim besmislom, uprkos svim glasovima koji su me uveravali da spadam među najbda budem među najboljima, to mi nije bilo dovoljno, ja sam hteo da budem najbolji ili niko

m odustao, poklonio svoj stenvej učiteljevom detetu iz Altminstera, pomislih. Verthajmer jtnuo na kartu pijanističke karijere, to moram da kažem, ja nisam metnuo ništa na kartu te karij

me je sva razlika. On je dakle bio smrtno pogođen Glenovim Goldberg-taktovima, ja nisambolji ili niko, to je uvek bio moj zahtev, u svakom pogledu. I tako sam na kraju završio u Kal

ado, u totalnoj anonimnosti, baveći se spisateljskim besmislom. Verthajmerov cilj je bistane virtuoz na klaviru koji će muzičkom svetu dokazivati svoje majstorstvo iz godine u gok se ne sruši, do duboke starosti, poznavao sam Verthajmera. Taj cilj mu je Glen u korenu sasmislih, onog trenutka kad je seo i odsvirao prve taktove Goldberg-varijacija. Verthajmer je m

ga čuje, pomislih, njega je Glen morao da uništi. Da nisam tada otišao u Salcburg i da nisam studiram baš kod Horovica, nastavio bih dalje i postigao bih što sam želeo, često je gorthajmer. Ali Verthajmer je otišao u Salcburg i morao je da pohađa, kako se kaže, kursrovica. Već smo uništeni a ipak se još uvek ne predajemo, pomislih, za to je Verthajmer dmer, nije odustajao još mnogo godina nakon što ga je Glen uništio, pomislih. I ni on sam nijemeru da se odvoji od svog bezendorfera, pomislih, najpre sam ja morao da poklonim svoj stebih mu omogućio da svoj bezendorfer da na licitaciju, on svoj bezendorfer nije nikada pokl

orao je da ga stavi na licitaciju u Doroteumu, to je karakteristično za njega, pomislih. Jaklonio stenvej, on je licitirao svoj bezendorfer, pomislih, time je sve rečeno. Sve verthajmero

e poteklo iz samog Verthajmera, rekoh sebi sada, sve verthajmerovsko je uvek bilo nešto šđeno kod drugog, nešto što je imitirano, on je sve to video već kod mene, imitirao je mene, tadeo i moju propast i imitirao je, pomislih. Jedino je njegovo samoubistvo bilo zaista njeluka i potekla je sasvim od njega samog, pomislih, tako je na kraju, kako se kaže, možda ipakko osećanje trijumfa. A možda je, tako što se takoreći dragovoljno ubio, u svakom pogledu ine, pomislih. Slabi karakteri mogu biti samo slabi umetnici, rekoh sebi, Verthajme

dvosmisleno potvrđuje, pomislih. Verthajmerova priroda je bila sasvim suprotna Glenovoj primislih, on je imao takozvano shvatanje umetnosti. Glenu to uopšte nije bilo potrebno. D

rthajmer neprekidno postavljao pitanja, Glen uopšte nije postavljao pitanja, nikada ga nisamnešto pita, pomislih. Verthajmer se uvek plašio da će ići preko svojih snaga, Glenu nije na pdalo da bi mogao da ide preko svojih snaga, Verthajmer se inače uvek izvinjavao za neštoužalo nikakvog povoda za izvinjavanje, Glen se nije nikada izvinjavao, iako je neprestanšem mišljenju, davao povoda za izvinjavanje. Verthajmeru je uvek bilo važno da zna šta ljmu misle, Glen na to nije ni najmanje polagao, kao ni ja, meni je, kao i Glenu, uvek bilo svejo meni misli takozvana sredina. Verthajmer je govorio i kad nije imao šta da kaže, samo zatćutanje za njega bilo opasno, Glen je ćutao na najduže staze, kao i ja, koji sam, poput Ggao da ćutim tek danima, mada ne, kao Glen, nedeljama. Već od samog straha da neće biti ozb

vaćen naš gubitnik je postajao brbijiv, pomislih. A to je verovatno poticalo odatle što je u B



o i u Trajhu, uglavnom bio upućen na samog sebe, još onda kada je hodao kroz Beč i, kako je vorio, nije ništa razgovarao sa svojom sestrom, jer sa sestrom nije nikada ni došlo ао razgosvoje imovinske poslove imao je, kako ih je nazivao, bestidne upravitelje, s kojima je opštio menim putem. Tako je, dakle, i Verthajmer bio čovek koji je sasvim umeo da ćuti i to, moždauže nego Glen i ja, ali kad god je bio s nama, tada je morao da govori, pomislih. On knovao u jednom od najlepših stanova u centru grada, najradije je išao u šetnju u Florids

dničku četvrt, koja se proslavila svojom fabrikom lokomotiva, u Kagran, u Kajzermilen, gde stsiromašniji među siromašnima, na takozvani Alzergrund ili još dalje, u Otakring, svakako je

rverziji, pomislih. Kriomice, u iznošenoj odeći, kostimiran kao proleter, da u svojim izviđanjama ne bi bio upadljiv, pomislih. Satima je stajao na floridsdorfskom mostu, posm

olaznike, gledao u mraku dunavsku vodu, već odavno uništenu hemijom, po kojoj plove rugoslovenski šlepovi u pravcu Crnog mora. Tada je često mislio da li je njegova najveća nesre

je rođen u bogatoj porodici, pomislih, jer je uvek govorio da se u Floridsdorfu i Kagranu jatnije nego u Prvoj četvrti, među ljudima iz Floridsdorfa i Kagrana oseća se prijatnije nego dima iz prve četvrti koju je, zapravo, oduvek mrzeo. Posećivao je gostionice u Pragerštrinerštrase i poručivao pivo i kobasicu, sedeo je satima i slušao ljude kako govore, posmatr

e dok mu, takoreći, nije ponestalo vazduha, dok nije morao da izađe, da ode kući, naravno pmislih. Ali uvek bi ponavljao i to da je greška ako bi mislio da bi kao stanovnik Floridsdorfćniji, ili da je iz Kagrana, iz Alsergrunda, pomislih, da je greška ako bi mislio da ovi ljudi r bolji karakter nego ljudi iz centra grada. Kad se bolje pogleda, nastavio bi, vidi se daozvani prikraćeni, takozvani siromasi i takozvani zaostali isto tako nekarakterni i odvratni i ba odbijati jednako kao i one kojima pripadamo i koje samo sa tog razloga osećamo kao odvrnji slojevi su isto toliko opasni koliko i gornji, rekao je, oni nastupaju sa istim gadostima, trebijati isto kao i druge, oni su drukčiji, ali su u istoj meri odvratni, rekao je, pomislih. Takoelektualac mrzi svoj intelektualizam i veruje da će naći spas kod takozvanih siromaha i prikra

i su se ranije nazivali poniženi i uvređeni, govorio je, ali će tamo umesto da nađe spas, nau gadost, rekao je, pomislih. Kad sam dvadeset ili trideset puta bio u Floridsdorfu ili u Kagzivao je često Verthajmer, uvideo sam tu grešku i otada sam radije sedeo u Bristolu i sebi mao na nišan. Uvek nastojimo da se iz sebe iskrademo, ali u tom nastojanju ne uspevamo,zvoljavamo da dobijemo po glavi, jer ne želimo da uvidimo da ne možemo da se izbavimotem smrti. Sada se izbavio od samog sebe, pomislih, na više ili manje neprijatan načdesetoj, najkasnije pedeset prvoj prestati, rekao je jednom. Na kraju je sebe ozbiljno shmislih. Ugledamo kolegu sa studija kako ide kroz hodnik visoke škole, pomislih, obratimo m

novali smo već takozvano prijateljstvo za ceo život. Mi, naravno, u početku ne znamo da je dnom takozvanom prijateljstvu za ceo život, jer u početku to osećamo samo kao prijateljstvoa neku svrhu, koju u tom trenutku moramo da imamo da bismo napredovali dalje, ali to nijei čovek koga smo oslovili, već jedini mogući čovek u tom trenutku, pomislih, jer sam imtine mogućnosti da oslovim kolege koji su svi studirali na Mocarteumu i mnoge koji suhadali kurs kod Horovica, ali sam oslovio baš Verthajmera i onda rekao da smo se već jeli i razgovarali u Beču, pomislih, čega se on setio. Verthajmer je, uglavnom, studirao u Bečo ja u Mocarteumu, na Bečkoj akademiji, koja je, kad se posmatra sa stanovišta Mocarteumažila kao bolji konzervatorijum, kao što je Mocarteum, obratno, sa stanovišta Beča, uvek izg

o korisnija institucija, pomislih. Oni koji su studirali u jednom institutu uvek su svoj in



atrali manje vrednim nego što jeste i bacali su poglede prema konkurentskom institutu, po tomznati pre svega studenti muzike, po tome da konkurentski institut uvek cene više, a bečki stuuzike su mislili i oduvek verovali da je Mocarteum bolji, kao što su, obratno, studenti Mocartslili da je Bečka akademija bolja. U stvari su i Bečka akademija i Mocarteum uvek imali inas imaju podjednako dobre ili podjednako loše profesore, pomislih, na studentima je jedine profesore iskoriste što bezobzirnije za svoje ciljeve. Nije važan ni kvalitet naših profemislih, važni smo mi sami, jer su i loši profesori uvek proizvodili genije, kao što su, obratno, ofesori uništavali genije, pomislih. Horovica je bio najbolji glas, mi smo se tom najboljem

azvali, pomislih. Ali pojma nismo imali ko je Glen Guld, šta on znači za nas. Glen Guld jdent kao i svi drugi, poznat prvo po čudnim navikama, kasnije po najvećem talentu što je u ku ikad postojao, pomislih. Za mene pohađanje kursa kod Horovica nije bila katastrofa, kaka za Verthajmera, Verthajmer je za Glena bio previše slab. Kad se tako gleda, Verthajmejavivši se na kurs kod Horovica, upao u zamku svog života, pomislih. Zamka se zaklopila,nutka kada je prvi put čuo Glena kako svira, pomislih. Iz te životne zamke Verthajmer se višeukao. Trebalo je da Verthajmer ostane u Beču i dalje studira na Bečkoj akademiji, pomislihrovic ga je uništila, pomislih, indirektno ројат Horovic, koliko god da ga je zapravo uništio

d smo bili u Americi rekao sam Glenu da je on uništio Verthajmera, ali Glen uopšte nije shvamu govorim. Posle ga više nisam opterećivao ovom mišlju. Verthajmer je u Ameriku putovnom nevoljno, tokom putovanja stalno mi je stavljao do znanja da on, u stvari, prezire umetniksvoju umetničku sposobnost, tako je bukvalno rekao, doterali tako daleko kao Glen, koji uništ

oju ličnost da bi bili geniji, kako se Verthajmer tada izrazio. Na kraju su se ljudi poput Getvorili u umetničku mašinu, nisu sa čovekom imali više ničeg zajedničkog, retko su i podsećveka, pomislih. Verthajmer je zavideo Glenu, ali je nastavio da se bavi umetnošću, i nije više nju da joj se čudi bez zavisti, mada ne i da joj se divi, za šta su i meni nedostajale i nedostaj

etpostavke, ja se nisam nikada nečemu divio, ali sam se veoma mnogo u životu čudio i najviš

ako smem da kažem, u svom životu, koji, možda, ipak zaslužuje da se nazove životom jemetnika, čudio Glenu, s čudenjem sam posmatrao njegov razvoj, s čudenjem sam ga uvek sr

mao sam, kako se kaže, njegove interpretacije, pomislih. Uvek sam imao mogućnost da denju pustim sasvim na volju, da ne dozvolim da me iko ili išta ograničava u tom mom čuđmislih. Ovu sposobnost Verthajmer nije nikada imao, ni u kakvom pogledu, pomislih. Ni ja nirazliku od Verthajmera, koji je veoma želeo da bude kao Glen Guld, nisam želeo da budem ld, ja sam uvek želeo da budem ono što sam, Verthajmer je, međutim, spadao među one

prestano i doživotno i do neprekidnog očajanja žele da budu neko drugi koji je, kako uvek ve

ćniji u životu nego oni, pomislih. Verthajmer bi rado bio Glen Guld, rado bi bio Horovic, rarovatno bio Gustav Maler ili Alban Berg. Verthajmer nije bio u stanju da samog sebe vidšto jedinstveno, što svako može i mora ako hoće da padne u očajanje, bez obzira na to kakav vek, on je jedinstven, to uvek ponavljam samom sebi i svaki put se spasem. Verthajmer nikadogao da uzme u obzir ovo spasilačko sidro, da sebe, naime, posmatra kao nešto jedinstveno, mu nedostajali svi uslovi. Svaki čovek je jedinstven i zaista, gledano za sebe, najveće umeto svih vremena, tako sam uvek mislio i smeo da mislim, pomislih. Verthajmer tu mogućnosao, on je uvek želeo da bude samo Glen Guld ili pak Gustav Maler ili Mocart i drugovi, pomga je već veoma rano i uvek iznova činilo nesrećnim. Nije potrebno da budemo genije da b

i jedinstveni i da to možemo da spoznamo, pomislih. Verthajmer je bio neprekidni takm



mičio se sa svime što je sumnjao da je bolje od njega, iako nije imao uslove za to, kako todim, pomislih, hteo je u svakom slučaju da bude umetnik i tako je izazvao katastrofu. Otuda i njmir, njegovo stalno, svesrdno hodanje, trčanje, nesposobnost da se smiri, pomislih. I svoju neiskaljivao na sestri, koju je decenijama maltretirao, pomislih, zatočio je u svojoj glavi da je

kada ne pusti da izađe. Na takozvanim izvođačkim večerima kada se studenti navikavajncerte, a koji se svi održavaju u takozvanoj Bečkoj sali, mi smo jednom zajednički nastupali,kaže, Brams u četiri ruke. Verthajmer je tokom celog koncerta hteo da se dokaže i tako je kovim upropastio. Sasvim ga je svesno upropastio, kako to danas vidim. Posle koncerta mi je

ini, samo tu jednu jedinu reč, to je za njega bilo karakteristično. Nije bio sposoban za zajednranje, hteo je, kako se to kaže, da briljira, i pošto mu to, naravno, nije pošlo za rukom, upropkoncert, pomislih. Verthajmer je celog svog života stalno pokušavao da se dokaže, što mu ne uspevalo, ni u kakvom pogledu, ni u kakvim okolnostima. Zato je i morao da se ubije, pomen nije morao da se ubije, pomislih, jer Glen nije nikada morao da se dokazuje, on se dokaek i svuda i pod svim okolnostima. Verthajmer je uvek želeo više, mada za to nije imao nikeduslove, pomislih, Glen je za sve imao sve preduslove. Samog sebe ovde ne računam, što se e, mogao bih, međutim, da kažem da sam uvek imao sve preduslove za sve moguće stvari, ali

eduslove najčešće sasvim svesno nisam iskoristio, i to uvek zbog nezainteresovanosti, ojosti, zlovolje, pomislih. Ali Verthajmer, za sve čime bi počinjao da se bavi, nije nikada eduslove, ni za šta i ama baš ni za šta, kako se to kaže. S jednim izuzetkom, a to je da je imaeduslove da bude nesrećan čovek. Otuda i nije čudno što se upravo Verthajmer ubio, a ne Gl

iako je Verthajmer uvek meni predskazivao samoubistvo, kao i mnogi drugi koji bi mi vljali do znanja da oni znaju da ću se ja ubiti. Verthajmer je na klaviru doista svirao bolje od

ugih u Mocarteumu, ali kad je čuo Glena, ta činjenica mu više nije bila dovoljna. Svi koji umeraju kao Verthajmer i koji nameravaju da postanu slavni uspeće da postignu majstorstvo ako to upotrebe decenije rada za klavirom, pomislih, ali, ako naiđu na jednog Glena Gulda i

dnog takvog Glena Gulda kako svira, onda su gotovi ako su kao Verthajmer, pomrthajmerov pogreb nije trajao ni pola sata. Najpre sam hteo da za njegov pogreb obučem taelo, ali sam se onda ipak odlučio da na pogreb odem u svom putničkom odelu, bilo mi je neešno da se priklanjam obavezi nošenja odela žalosti, što sam oduvek mrzeo, kao i sve obae se tiču oblačenja, i tako sam na pogreb pošao u istom, običnom odelu u kome sam i kren

t u Kur. Najpre sam pomislio da idem peške na Kursko groblje, ali sam onda ipak ušao u tvezao se do ulazne kapije. Sa sobom sam imao telegram Verthajmerove sestre, koja se sada tvajler, jer je u njemu naznačeno tačno vreme sahrane. Mislio sam da je reč o nesrećnom slu

je Verthajmera u Kuru možda pregazio automobil, a pošto nisam znao da Verthajmer bolujo koje akutne ili po život opasne bolesti, uzimao sam u obzir sve moguće vrste nesrčajeva, kakvi su danas svakodnevni, ali mi uopšte nije palo na pamet da je mogao da i

moubistvo. Iako je ova misao, kako sada vidim, bila najbliža. Začudilo me je što je Dutvajslala telegram na moju bečku adresu, a ne u Madrid, jer otkud je Verthajmerova sestra moga da boravim u Beču a ne u Madridu, pomislih. Ni danas mi nije jasno kako je znala da me je mći samo u Beču, a ne u Madridu. Možda je sa svojim bratom ipak imala neki kontakt pre moubistva, pomislih. Naravno da bih i iz Madrida došao u Kur, pomislih, koliko god da bi tomplikovanije. Ili možda i ne bih, jer je od Ciriha do Kura lak put. Opet sam uveo više interes

voj bečki stan koji već godinama želim da prodam i nikako ne uspevam da nađem pogodnog k



ovi što su se sada javili nisu dolazili u obzir. Ili nisu hteli da plate cenu koju sam tražio adali iz drugih razloga. Imao sam nameru da svoj bečki stan prodam onakvog kakav je, ali za

pci morali da mi odgovaraju, i nijedan mi nije, kako se to kaže, bio po volji. Sem toga sam me li besmisleno upravo sada, u ovim teškim vremenima, rastajati se od bečkog stana, izgubiteme apsolutne nesigurnosti. Sada ne prodaje niko sem ako ne mora, pomislih, a ja nisamsiljen da prodajem svoj stan. Imam Deselbrun, uvek sam mislio, bečki stan mi nije potreba

nako živim u Madridu i nemam nameru da se vraćam u Beč, nikada, tako sam uvek mislio, alda video sva ta užasna lica kupaca što su mi ubili misao o prodaji mog bečkog stana. Na

ajeva, pomislih, Deselbrun nije dovoljan na duže vreme, bolje je imati jednu nogu u Beču, drselbrunu, nego biti samo u Deselbrunu i pomislih da se, u stvari, nikada neću vraćati selbrun, ali Deselbrun neću prodavati. Neću prodati ni bečki stan, ni Deselbrun, napustiću n koji sam ionako već napustio, kao što napuštam Deselbrun, kao što sam ga već i napustio, č, ni Deselbrun neću prodavati, pomislih, nije mi to potrebno. Da budem iskren, imam tvoljno rezervi koje mi omogućavaju da ne prodajem ni Deselbrun, ni Beč, da jednostavno nišodajem. Ako nešto prodam, onda sam budala, pomislih. Ovako imam Beč, a imam i Deselda ne koristim ni Beč, ni Deselbrun, pomislih, ali iza sebe imam Beč i Deselbrun i

zavisnost je tako mnogo veća nezavisnost nego ako ne bih imao Beč ili Deselbrun, ili Bselbrun, pomislih. U pet sati izjutra zakazuju se samo pogrebi koji ni na koji način ne bi smezovu pažnju, pomislih, a sa Verthajmerovim pogrebom ni Dutvajlerova, ni uprava groblja u u želeli da izazivaju pažnju. Verthajmerova sestra je više puta rekla da je ovo samo privre

hrana, da ima nameru da svog brata jednog dana prenese u Beč da bi ga sahranila u porodobnici Verthajmerovih na Deblingerskom groblju. U ovom trenutku, međutim, prenos njenog dolazi u obzir, zašto ne, to nije rekla, pomislih. Grobnica Verthajmerovih je jedna od najvećblingerskom groblju, pomislih. Možda je Verthajmerova sestra, udata Dutvajler, rekla na jmislih. Gospodin Dutvajler se pojavio u hubertusu, pomislih, i odveo Verthajmerovu sestr

ke koja beše iskopana na sasvim drugom kraju Kurskog groblja, dakle na samoj ivici smedući da niko nije ništa rekao, i kovčeg sa Verthajmerom je neverovatnom spretnošću grooma brzo spušten u jamu, cela sahrana nije trajala duže od dvadeset minuta. Jedan gosponom odelu, očigledno iz pogrebnog zavoda, sigurno vlasnik pogrebnog preduzeća, pomislih, h

nešto kaže, ali ga gospodin Dutvajler preseče još pre nego što je započeo svoj govor. Jaam bio u mogućnosti da nabavim cveće i da ga donesem, to nisam radio nikada u životu, utolnija bila činjenica da ni Dutvajlerka nije donela cveće, verovatno, mislim, jer je Verthajmetra bila mišljenja da cveće ne pristaje uz pogreb njenog brata, i to njeno mišljenje je bilo sa

no, pomislih, koliko god da je ovaj pogreb bez cveća ostavio jeziv utisak na sve koji smo na nestvovali. Gospodin Dutvajler je grobarima kraj otvorenog groba dao svakom po dve novčje delovalo odbojno, ali je sasvim odgovaralo celom toku sprovoda. Dutvajlerova je b

gled u raku, njen muž to nije uradio, a ni ja. Išao sam iza bračnog para Dutvajler dok smo napoblje. Pred kapijom su se okrenuli prema meni i pozvali me na ručak što, međutim, nisam prih

sigurno nije bilo u redu, pomislih sada u gostionici. Verovatno bih od njih dvoje, a naročitrthajmerove sestre mogao da saznam nešto korisno, pomislih, ovako sam se oprostio i edanput sam. Kur me više nije zanimao i pošao sam na železničku stanicu i uhvatio prvi vč. Sasvim je prirodno što posle sahrane duže vremena intenzivno mislimo na sahranjenoga, ut

e ukoliko je bio blizak, uz to još i intiman prijatelj s kojim smo imali decenijama dugu vezu



ga i takozvani kolega sa studija i uvek izvanredan životni i egzistencijalni saputnik, jer je takonski svedok naših odnosa, pomislih, i dok sam putovao preko Buksa i lihtenštajnske gram mislio ni na šta dmgo osim na Verthajmera. Kako je zaista rođen kao strahovito bogat, ka

m bogatstvom nije mogao ništa da započne, kako je uvek bio nesrećan usred tog strahogatstva, pomislih. Kako njegovi roditelji nisu bili u stanju da mu, što se kaže, otvore oči, kai ti koji su ga još kao dete deprimirali, pomislih. Imao sam deprimirajuće detinjstvo, govoek Verthajmer, imao sam depremirajuću mladost, ponavljao je, imao sam deprimirdentsko doba, imao sam oca koji me je deprimirao, majku koja me je deprim

primirajuće profesore, sredinu koja me je neprekidno deprimirala. Kako su oni (njegovi rodaspitači) uvek povređivali njegova osećanja a isto tako uvek zapuštali njegov razum, pomko nikada nije imao pravi dom, pomislih još uvek stojeći u gostinskoj sobi, jer mu nj

ditelji nisu dali nikakav dom, јеr su bili nesposobni da mu pruže pravi dom. Kako je kao niko ek govorio o porodici, jer njegovi nisu bili nikakva porodica. Kako na kraju nije nikog mliko svoje roditelje, koje je uvek opisivao kao ljude koji su ga upropastili i uništili. Kako rti roditelja, koji su vozeći automobil upali u provaliju blizu Briksena, nikoga više nije imao

oje sestre jer je sve, uključujuči i mene, grubo odbio od sebe, a sestru sasvim prisvojio, pom

skrupulozno. Kako je uvek sve tražio, a ništa nije davao, pomislih. Kako je uvek išao na moridsdorfu ne bi li se sa njega bacio, a nije se bacio, kako je studirao muziku da bi postao viklaviru, kako se, napokon, što je i sam uvek ponavljao, bacio na humanističke nauke, pomko je, s jedne strane, svoju mogućnosti precenio, s druge ih je potcenio, pomislih. Kako jene uvek više tražio nego što mi je davao, pomislih. Kako je svoje zahteve prema meni, kao i p

ugima, uvek postavljao isuviše visoko, i kako ti njegovi zahtevi nisu nikada mogli da unjeni i kako ga je to bacalo u još veću nesreću, pomislih. Verthajmer je rođen kao nesrvek, to je znao, ali, poput svih drugih nesrećnih ljudi, to nije želeo da uvidi, to da ima da srećan, kako je verovao, a drugi ne, to ga je deprimiralo, nije više uspevalo da ga izvu

ajanja. Glen je srećan čovek, ja sam nesrećan, često je govorio dok bih mu ja odgovarao da ože reći da je Glen srećan, dok je on, Verthajmer, zaista, nesrećan čovek. Uvek je tačno žemo da je ovaj ili onaj čovek nesrećan, rekao sam Verthajmeru, pomislih, dok nikad nije, o kažemo da je ovaj ili onaj čovek srećan. Ali, sa Verthajmerovog stanovišta, Glen je uvekćan, kao i ja, što znam zato što mi je to toliko puta kazao, pomislih, prebacujući mi to daćan ili bar srećniji nego on koji sebe uglavnom smatra najnesrećnijim od svih ljudi. Karthajmer, međutim, sve učinio da bi bio nesrećan, da bi bio onaj nesrećnik o kome je uvek govmislih, jer su van svake sumnje njegovi roditelji pokušali da usreće svog sina, uvek bi to i

kušavali, ali ih je Verthajmer uvek odbijao, kao što je uvek odbijao i svoju sestru kada gkušala da ga učini srećnijim. Kao i svaki čovek, tako ni Verthajmer, nije bio neprekidnosrećnik koji je, kako je mislio, potpuno u vlasti svoje nesreće. Sećam se kako je upravo za vrsa kod Hоrovica bio srećan, kako je išao u šetnje sa mnom (i sa Glenom), te šetnje su ga ćnim, bio je u stanju da i svoje samovanje u Leopoldskronu pretvori u srećno stanje, što dok

oja opažanja, pomislih, ali sve je to zaista bilo gotovo kada je prvi put čuo Glena kako ldberg-varijacije što se Verthajmer, to znam, nije nikada usudio. Ja sam još dosta rano, i to

e Glena Gulda, pokušao da sviram Goldberg-varijacije, nisam ih se nikada bojao za razlikrthajmera, koji je Goldberg-varijacije takoreći uvek odlagao za kasnije, pomislih, o

eshrabren prema jednom tako ogromnom delu kao što su Goldberg-varijacije nisam nikada



kada nisam patio od takve obeshrabrenosti, nikada nisam lupao glavu oko jedne takve bestidam čak o tome ni razmišljao, tako da sam sasvim jednostavno počeo da ih proučavam dinama pre kursa kod Horovica usudio sam se da ih sviram, naravno napamet, i ništa lošije ši slavni ljudi, ali naravno ne onako kako bih to sam želeo. Verthajmer je uvek bio najplašl, već sa tog ozbiljnog razloga sasvim nepodesan za karijeru virtuoza, uz to još na klaviru, za hteva pre svega radikalna neustrašivost pred svim i svakim, pomislih. Virtuoz, uz to još i svtuoz, ne sme uopšte da se boji, pomislih, bez obzira kakav je virtuoz. Verthajmerov strah je

o jasan, nikada nije uspeo da ga makar malo zabašuri. Jednog dana njegov koncept je mor

živi slom, pomislih, kao što je i doživeo slom i čak ni taj slom njegovog koncepta kao umee bio njegovo delo, već je izazvan tek mojom vlastitom odlukom da se konačno rastanem odnveja i svoje karijere, pomislih. Kako je sve preuzimao od mene ili gotovo sve, pomislih, e ono što je, istina, odgovaralo meni, ali ne i njemu, mnogo toga što je bilo korisno meni, ali šmu, pomislih. Kao takmičar, takmičio se sa mnom u svemu, čak i tamo gde je to jedino moglereno protiv njega, pomislih. Ja sam sam za Verthajmera uvek bio štetan, pomislih, i to ćuživotno prebacivati, pomislih. Verthajmer je bio nesamostalan, pomislih. U mnogo čemu jijih osećanja nego ja, ali je to bila njegova najveća greška, bio je odabran pogrešnim osećan

o je uistinu gubitnik, pomislih. Jer nije imao hrabrosti da kod Glena vidi i preuzme ono što ga bilo važno, sve je preuzimao od mene, što mu, međutim, nije ništa koristilo, jer od meneogao za sebe ništa korisno da preuzme, već samo ono što je za njega bilo nekorisno, što, međe hteo da uvidi, iako sam mu na to uvek skretao pažnju, pomislih. Da je postao trgovac i upraperije svojih roditelja, pomislih, bio bi srećniji, srećniji na svoj način, ali za takvu oddostajalo mu je hrabrosti, mali preokret o čemu sam mu često govorio, sa čime se, međutimžio. Hteo je da bude umetnik, nije bio zadovoljan s tim da bude umetnik života, iako je upravam sve ono što nas čini srećnim ako smo vidoviti, pomislih. Na kraju krajeva, bio je zaljub

oj neuspeh, ako ne i ludo zaljubljen, pomislih, grčevito se držao svog neuspeha do kraja. I z

ogao bih da kažem, da je doduše bio nesrećan u svojoj nesreći, ali da bi bio još nesrećniji eko noći izgubio svoju nesreću, da mu je iznenada oduzeta, što bi opet bio dokaz za to da, u spšte nije bio srećan, već srećan i to svojom nesrećom i upravo zahvaljujući njoj, pomislih. Mbaš zato što su duboko nesrećni, u stvari, srećni, pomislih i rekoh sebi da je Verthajmer verovsta bio srećan, jer je neprekidno bio svestan svoje nesreće, jer je mogao da se raduje ssreći. Ta misao mi odjedanput nije izgledala tako apsurdna, naime, misao da se plašio da bi mizgubi svoju nesreću iz nekog meni nepoznatog razloga i da je zato otputovao u Kur i Cicers i ubio. Možda moramo da krenemo od toga da uopšte ne postoje takozvani nesrećni ljudi, pom

ćemo većinu unesrećiti samo tako što ćemo im oduzeti njihovu nesreću. Verthajmer se bojizgubi svoju nesreću, i ubio se jedino iz ovog i ni iz jednog drugog razloga, pomislih, rafinistom se izbavio od sveta, takoreći ispunio je obećanje u koje više niko nije verovao, pomno se izbavio od sveta koji je njega i milione njegovih sapatnika hteo uvek samo da usreći, međutim, krajnjom bezobzirnošću protiv sebe i protiv svih drugih umeo da spreči, јеr je, kao

ugi, na smrtonosan način već navikao na svoju nesreću koju ništa nije moglo da mu zameni. Nvršetka studija, Verthajmer je mogao da priredi više koncerata, ali ih je odbio, pomislih, nhvatio zbog Glena, postalo mu je nemoguće da javno svira, muka mi je već od same pomisli ći na podijum, rekao je, pomislih. Dobijao je brojne pozive, pomislih, i sve te pozive je o

mislih, mogao je da putuje u Italiju, u Mađarsku, u čehoslovačku, u Nemačku, jer je među agen



ko se kaže, stekao ime već samim svojim nastupima u Mocarteumu. Kako mogu da nastupamda sam čuo Glena kako svira, često je govorio, dok sam mu ja uvek stavljao do znanja da lje nego svi drugi, mada ne toliko dobro kao Glen, što mu nisam rekao, ali što se iz svegam rekao prosto podrazumevalo. Umetnik na klaviru, rekao sam Verthajmeru, i često sam koaj pojam umetnika na klaviru kada bih razgovarao s Verthajmerom o umetnosti sviranja na klabih izbegao onu odvratnu reč pijanista, umetnik na klaviru ne sme dozvoliti da ga neki g

iko impresionira, da ga parališe, jer činjenica je ipak da te Glen toliko impresionirao da siralisan, ti, najizuzetniji talenat koji je ikada pohađao Mocarteum, rekoh, i time sam rekao istin

Verthajmer zaista bio takav izuzetan talenat i Mocarteum nikada više nije ni imao prilike daav izuzetan talenat, mada, kao što smo rekli, Verthajmer nije bio genije kao Glen. Ne dozvolimah oduva jedan takav kanadsko-američki vihor, rеkао sam Verthajmeru, pomislih. Oni kojii toliko izuzetni kao Verthajmer nisu dozvolili da ih Glen na ovako ubistven način iritira, pomi, s druge strane, nisu ni spoznali genijalnost Glena Gulda. Verthajmer je spoznao genijalnost Glda i bio је smrtno pogođen, pomislih. I ako isuviše dugo odugovlačimo i odbijamo, odjed

m ponestane hrabrosti, a ujedno i snage da nastupamo, pomislih, a Verthajmer je, nakon što jdine posle završetka studija odbijao sve ponude, odjedanput izgubio hrabrost da nastupa, nije

pšte imao snage da odgovori agenciji, pomislih. Ono što je Glen sebi mogao da dozvoli, naimvim iznenada donese odluku da više ne nastupa, ali da se i dalje usavršava do kranjih grojih i zapravo svih mogućnosti svog instrumenta, i da, zahvaljujući izolaciji, postane najizuzđu izuzetnima i na kraju najslavniji na svetu, to Verthajmeru prirodno nije bilo moguće. Bojenastupa, gubio je postepeno ne samo vezu sa svetom koncerata, što se može odmah reći,

oje sposobnosti, jer Verthajmer nije kao Glen bio sposoban da se, upravo zahvaljujući izolacije usavršava u svojoj umetnosti, Verthajmer je, naprotiv, zahvaljujući izolaciji bio više ili mtov. Što se mene tiče, svirao sam još nekoliko puta u Gracu i Lincu, jedanput i u Koblencu na hvaljujući posredovanju jedne koleginice sa studija, i onda sam sasvim prestao. Nisam više na

dovoljstvo u sviranju klavira, nisam imao nameru da doživotno moram da se potvrđujemnošću do koje mi je u međuvremenu, i kako mi se učinilo preko noći odjedanput bilo sa

ejedno. Verthajmer, međutim, nije uopšte bio ravnodušan prema toj javnosti, patio je neprekd opterećenjem da se mora kao umetnik dokazati, što moram da kažem, od tog je inače patio en. Glen je možda imao još veće opterećenje nego Verthajmer, ali Glenu je jednostavno uspeločemu je Verthajmer mogao samo da sanja, pomislih. Glen Guld je bio rođeni virtuoz u svgledu, pomislih. Verthajmer je unapred doživeo neuspeh i taj svoj neuspeh nije mogao da uvkraja života nije uspevao da ga shvati, iako je bio jedan od najboljih klavirista koje smo u

ali, kako sam bez ograda govorio, ali je ipak bio tipičan gubitnik koji je propao već u prvoj pnfrontaciji, naime sa Glenom, i koji je morao da propadne. Glen je bio genije, Verthajmer nijta osim ambicije, pomislih. I zaista je Verthajmer kasnije pokušavao da se, kako se kaže, snađviše nije snašao. Odjedanput je bio razdvojen od klavirske umetnosti, pomislih. I onda je, ka

m uvek ponavljao, zabasao duboko u takozvane humanističke nauke i ne znajući šta su zapramanističke nauke, pomislih. Došao je do aforizma, zlurado rečeno, do pseudofilozofije, pomdinama je svirao za sebe i pri tome nije dogurao dalje od muzičke uvređenosti, pomislih. Zat

glo počeo da se okušava kao, takoreći, drugi Šopenhauer, drugi Kant, drugi Novalis ieudofilozofsku zbunjenost je ilustrovao Bramsom i Hendlom, Šopenom i Rahmanjinovim. I sa

bi je postajao još odbojniji, u svakom slučaju ja sam imao takav utisak kada sam ga opet



sle mnogo godina. Bezendorfer mu je služio samo kao sredstvo da preko muzike svojmanističkih nauka jasnije uobliči, pomislih. Za dve godine izgubio je gotovo sve; ono šethodno savladao tokom dvanaest godina školovanja, pomislih, to se više nije moglo slušati, skako sam ga posetio u Trajhu pre dvanaest godina i bio sam potresen njegovim tandrkanjem

mo tako se može opisati ono što mi je, u napadu umetničke sentimentalnosti, izveo, ne verujemedlogom da mi nešto odsvira svesno hteo da mi pokaže koliko je kao umetnik propao, pre mje gajio nadu da ću ga tek sada ohrabriti da počne svoju karijeru, u koju ni sam gotovo

dina nije više verovao, ali o nekom ohrabrenju s moje strane nije bilo ni govora, sasvim sam

govetno rekao da je gotovo, da se ostavi klavira, da je muka slušati ga, ništa drugo, njeranje me bacilo u najveću zbunjenost i najdublju tugu. Spustio je poklopac bezendorfera, ušao napolje, nije se vraćao dva sata, tokom večeri nije prozborio ni reč, pomislih. S klavirome imao izgleda, takozvane humanističke nauke nisu bile nikakva zamena za to, pomislih. Oi dolaze s namerom da postanu veliki virtuozi preostaje da decenijama životare kao profvira, pomislih, naše bivše kolege sa studija, nazivaju se akademski muzički pedagozi i

asnom egzistencijom pedagoga, upućeni su na netalentovane đake i njihove slave gladne, metnost lakome roditelje, i sanjaju u svojim malograđanskim stanovima o penziji koju će steć

uzički pedagozi. Devedeset osam procenata svih studenata muzičke visoke škole upisuju akadnajvišim zahtevima i posle diplomiranja provode život kao takozvani profesori muzikbedniji način, pomislih. S ovakvom egzistencijom ja i Verthajmer nismo morali da se mučmislih, ali ni s onom drugom, koju sam oduvek ništa manje mrzeo, a koja naše poznate i sviriste vodi iz velegrada u velegrad, i na kraju od banje do banje i na kraju od selendendre, sve dok prsti ne oslabe i interpretatorska senilnost sasvim ne preuzme vlast. Dođemko mestašce, sigurno ćemo ugledati o neko drvo prikačen plakat s imenom jednog od naših blega sa studija koji u jedinoj sali u mestu, uglavnom je to neka propala kafanska sala, ocarta, Betovena i Bartoka, pomislih, i od toga nam se povraća. Ni s takvom nedosto

dbinom nismo morali da se mučimo, pomislih. Od hiljade klavirista samo jedan ili dvojieću tim sažaljenja dostojnim, odbojnim putem, pomislih. Danas niko i ne zna da sam nekad stuvir, kako bi se moglo reći, da sam pohađao visoku školu za muziku i završio je i uistinu bio jnajboljih klavirista u Austriji, ako ne i u Evropi, kao i Verthajmer, pomislih, danas pišem

smislice, usuđujem se da ih pred samim sobom nazivam esejističkim, da bih još jedanput upotu omrznutu reč na putu svog samouništenja, pišem ove esejističke izlive koje ću na krajuorati da prokunem i pocepam i prema tome uništim, i niko više ne zna da sam nekad i sam sldberg-varijacije, mada ne tako dobro kao Glen Guld, koga se trudim da opišem već godinam

atram da sam za to opisivanje autentičnija osoba nego drugi, zatim da sam pohađao Mocarti još uvek važi kao jedna od prvih muzičkih akademija na celom svetu, i da sam sam dncerte i to ne samo u Banji Bad Rajhenhal i Banji Bad Krocingen, pomislih. Da sam nekanatični student muzike, koji se ravnopravno sa Glen Guldom merio svirajući Bramsa i Bnberga. Dok je meni lično, međutim, ovo prikrivanje uvek bilo od prednosti i najveće komislih, ovo prikrivanje je mom prijatelju Verthajmeru uvek u najvećoj meri škodilo, ja sahvaljujući tom prikrivanju uvek uspravljao, njega je to prikrivanje uvek vređalo i zbog njebolevao, na kraju ga je, kako danas sasvim sigurno verujem, i ubilo. Za mene je činjenica d

eko petnaest godina danju i noću. svirao klavir i vežbom postigao izvanredan stepen savrše

ek bilo oružje ne samo protiv moje okoline, već i protiv mene samog, Verthajmer je zbog toga



tio. injenica da sam studirao klavir bila je za mene u svakom pogledu korisna, što će reći,sudna, i to upravo zato što o tome niko više ne zna, zato što je zaboravljena i zato šećutkujem. Verthajmeru je, međutim, ista ta činjenica uvek značila nesreću, bila je neprevod za egzistencijalnu depresiju, pomislih. Bio sam mnogo bolji od većine na Akademislih, i najednom sam odustao, to mi je dalo snagu, postao sam jači nego oni, pomislih, kojustali i koji od mene nisu bili bolji i koji su u svom diletantizmu našli doživotno pribežište, kzivaju profesorima i sakupljaju nagrade i ordene, pomislih. Svi ti muzički tupoglavci kovršili akademije i bave se koncertnom delatnošću, kako se to kaže, pomislih. Nisam n

hvatio koncertnu delatnost, pomislih, to mi je zabranila moja pamet, ali tu koncertnu delaam prihvatio iz sasvim drugog razloga nego Verthajmer, koji je, kao što sam rekao, nije prihog Glena Gulda ili je zbog Glena Gulda odmah, kako se kaže, prekinuo, Verthajmera je u ečio Glen Guld. Koncertna delatnost je nešto najužasnije što se može zamisliti, bez obzira na e reč o tome da se pred publikom svira klavir, jeziva je ako se pred publikom svira violinagovorimo o užasu koji moramo da podnesemo ako pred publikom pevamo. Naš najveći kapit

o možemo da kažemo, da smo studirali u jednoj visokoj školi i da smo tu slavnu visoku solvirali, kako se kaže, i da nam to više ništa ne predstavlja i da sve to prećutimo, pomisli

oćerdavamo to bogatstvo koncertiranjem iz godine u godinu, iz decenije u deceniju i tako mislih, već sve to posmatramo kao jedno dovršeno poglavlje, da bismo ga sakrili. Ja đutim, uvek bio pravi genije za prikrivanje, pomislih, za razliku od Verthajmera, koji, u stvari

meo ništa da prikrije i koji je uvek morao da o svemu govori, da iskaže sve što ga tišti, do ota. Ali smo naravno, za razliku od većine drugih, imali i sreću da ne moramo da zarađuvac jer smo ga od početka imali dovoljno. Dok je Verthajmer, međutim, bio onaj koji se vca uvek stideo, ja lično se tog novca nisam nikada stideo, pomislih, jer najluđa stvar bravo stideti se novca što je čovek rođenjem stekao, to bi po mom mišljenju bila perverzakom slučaju nešto strašno licemerno, pomislih. Kuda god da pogledamo, ljudi se pretvaraju

stalno govore da se stide novca što ga poseduju, a što ga drugi nemaju, dok je ipak u prirodi jedni novaca imaju, a drugi ga nemaju, i jednom ovi nemaju novca, a drugi ga imaju, i obratnništa neće promeniti, i jedni nisu krivi što novac imaju, kao što ni drugi nisu krivi što ga nemo dalje, pomislih, što, međutim, ne nailazi na razumevanje, ni od strane jednih, ni od strane droni zapravo znaju samo da budu licemerni i ništa više. Sebi nisam nikada prebacivao što

vaca, pomislih, Verthajmer je to sebi neprestano prebacivao, nisam nikada rekao da patim ga što sam bogat kao što pati Verthajmer, koji je to veoma često govorio i koji nije prezao nbesmislenijih dotacionih manevara koji mu ništa nisu vredeli, oni milioni, na primer, što je p

afričku zonu gladi i koji tamo nikada nisu stigli, jer su ih pojele katoličke organizacije kojimvac prosledio. Nesigurnost je u prirodi čoveka, kao i njegovo očajanje, Verthajmer je to vto i veoma tačno govorio, jedino što mu nikada nije uspelo da se svojih iskazanih misli drži, zaista pridržava, uvek je u glavi imao nešto čudovišno, uistinu čudovišno teoretsko (a i u svrizmima!), pomislih, jednu stvarno spasonosnu životnu i egzistencijalnu filozofiju, ali j

sposoban da je na samog sebe primeni. Teorijski, vladao je svim nedostacima života, njima očajanja, svim zlom sveta koje nas lomi, ali u praksi nije bio za to nikada sposoban. nasuprot svojim teorijama, sve više propadao, sve do; samoubistva, pomislih, sve do Cicgove smešne poslednje stanice, pomislih. Teorijski, uvek je govorio protiv samoubistva, nje

z daljnjeg meni poverio, uvek je išao na moj pogreb, a praktično je on sebe ubio i ja sam iš



gov pogreb. Teorijski, on je postao jedan od najvećih pijanista na svetu, jedan od najčuvemetnika (mada ne tako čuven kao Glen Guld!), a praktično nije na klaviru postigao ništa, pomi

najbedniji način je pobegao u svoje takozvane humanističke nauke. Teorijski, on je vladaozistencijom, praktično, svojom egzistencijom ne samo što nije vladao, nego ga je ona unmislih. Teorijski, on je bio naš, to jest moj i Glenov prijatelj, praktično, to nije nikadamislih, jer mu je kako za njegovu virtuoznost, tako i za istinsko prijateljstvo sve nedostajalkazuje njegovo samoubistvo, pomislih. Zaključak glasi: on se ubio, ne ja, pomislih, tamandigao sa poda svoju torbu, da bih je stavio na klupu, kad uđe gostioničarka. Iznenađena je,

e me čula, pomislih da me laže. Nema sumnje da me je videla još kako ulazim u gostionicu, dsve vreme posmatrala, da namerno nije ušla u gostinsku sobu, ta odvratna, odurna, istovrevlačna žena, čija je bluza bila raskopčana do stomaka. Kakva prostota vlada kod ovih ljudi i e uopšte ne prikrivaju, pomislih, već je otvoreno iskazuju, pomislih. Smatraju da prikrihove prostote, niskosti nije ni potrebno, rekoh samom sebi. Soba koju sam uvek uzimao, kazae zagrejana, ali možda uopšte nema potrebe da se zagreva, jer duva topao vetar, ona će otvozore sobe i pustiti da uđe topli prolećni vetar, reče, dok je nameravala da zakopča svoju bluznije zakopčala. Verthajmer je bio kod nje, reče, pre nego što je otputovao u Cicers. Da se

a je od šofera, šofer je to čuo od drvoseče, jednog od onih koji čuvaju Verthajmerov poselrozera (Franca). Nije joj jasno ko će sada postati vlasnik Trajha, reče, sestra Verthajmeurno neće, smatra ona, ona je zauvek u Švajcarskoj. Videla je samo dva puta u poslednjih dina, jedna nepristupačna žena, sasvim drugačija od brata, koji je bio društven, upotrebila jaz prijatan, što me iznenadilo, jer reč prijatan ne bih nikada doveo u vezu s Verthajmerthajmer je prema svima ljudima bio dobar, reče, zaista je rekla dobar, ali u istom dahu i toajh ostavio. U poslednje vreme su se u Trajhu često pojavljivali stranci, ostajali bi danimadeljama, a da se sam Verthajmer u Trajhu nije pojavljivao, ljudi koji su od Verthajmera duč od Trajha, kako je rekla, umetnici, muzičari, u njenom glasu se kod reči umetnici i muzičar

ezir. Ti ljudi su, tako je govorila, samo iskorišćavali Verthajmera i njegov Trajh, danideljama su se na njegov račun opijali i jeli, ležali su do podne u posteljama, hodali kroz msno se smejući obučeni u ludačka odela, svi zapušteni, kako je rekla, ostavili su najgori utisakrthajmeru samom mogla se uočiti sve veća zapuštenost, reč zapuštenost je izgovorila otežućimila od Verthajmera pomislih. Noću je čula Verthajmera kako svira klavir, rekla je, često od ći sve do zore, na kraju je Verthajmer neispavan i u pocepanom odelu hodao kroz mesto, i sd nje u gostinsku sobu s jedinim ciljem da se ispava. Poslednjih meseci nije više putovao ue se više interesovao ni za poštu što ga je tamo čekala, nije tražio ni da mu se ta pošta po

tiri meseca je proveo u Trajhu sam, ne izlazeći iz kuće, drvoseče su ga snabdevale živomirnicama, govorila je, dok je podizala moju torbu i kretala se ka mojoj sobi, gore. Odmvorila prozor rekavši da u ovoj sobi niko nije noćio cele zime, da je sve prljavo, da će ako neta protiv, uzeti krpu i prebrisati bar prljavštinu sa daske prozora, rekla je, ja sam to, međbio, meni ta prljavština nije smetala. Povukla je posteljinu i rekla da je sveže, da će je vaušiti. Svi gosti uvek hoće iste sobe, rekla je. Verthajmer nije ranije nikome dozvoljavao da prTrajhu, odjedanput je njegova kuća bila nastanjena, rekla je gostioničarka. Trideset godina u Te noćio niko osim samog Verthajmera, nekoliko nedelja pre njegove smrti su na desetine ljuada boravili u Trajhu, noćili su u Trajhu, celu kuću su okrenuli tumbe, kazala je. Umetnici su,

čudnovati ljudi, ni ta reč čudnovati nije bila njena, već Verthajmerova, koji je imao slabost p



i čudnovato, pomislih. Dugo vremena ljudi kao što je Verthajmer (kao što sam i ja!) mogrže izolaciju, a onda im je potrebno društvo, Verthajmer je bez društva izdržao dvadeset goda je svoju kuću ispunio svim mogućim ljudima. I ubio se, pomislih. Kao i moja kuselbrunu, tako je i Trajh pogodan za samovanje, pomislih, za jednu glavu kao što sam ja, kao rthajmer, pomislih, za jednu umetničku glavu, jednu takozvanu duhovnu glavu, ali kad takvu šimo рrеко određene granice, ona nas ubija, ona je apsolutno smrtonosna. Najpre uređujemo jvu kuću za naše umetničke i duhovne ciljeve, a kada smo je tako namestili, ona nas ubija, pomk je gostioničarka golim prstima brisala prašinu sa vitrine, ne ustručavajući se ni najm

protiv, predstavljalo joj je zadovoljstvo što je posmatram u tom poslu, što je, takoreći, ne ispuočiju. Sada mi odjedanput nije više bilo nerazumljivo to što je Verthajmer s njom legao u poskoh da ću verovatno ostati samo jednu noć, odjedanput sam osetio potrebu da još jednom poajh i da prenoćim zato u njenoj gostionici, seća li se još imena Glena Gulda, upitah je, da, gnjen odgovor, onaj što je slavan u čitavom svetu. On je, kao i Verthajmer prevalio pede

koh, virtuoz na klaviru, najbolji na celom svetu, bio je jednom u Trajhu pre dvadeset osam gokoh, čega ona verovatno ne može da se seti, ona me, međutim, odmah ispravi, rekavši, dobam tog Amerikanca. Ali taj Glen Guld se nije ubio, rekoh, njega je pogodio šlog, pao je mrt

virom, rekoh, bio sam svestan bespomoćnosti kojom sam to rekao, ali mi je ona stioničarkom bila manje neprijatna nego pred samim sobom, čuo sam sebe da kako govorim ptav, dok je gostioničarka stajala kod otvorenog prozora utvrdivši da smrad od fabrike hgađuje vazduh, kao i uvek kada duva južni vetar, reče. Verthajmer se ubio, rekoh, a taj Glen e, on je umro prirodnom smrću, tako usiljeno to nisam nikada rеkао, pomislih. Moždrthajmer ubio, jer je taj Glen Guld umro. Moždana kap je lepa stvar, reče gostioničarka, si sebi moždanu kap i to smrtonosnu. Iznenadan kraj. Odmah idem preko u Trajh, rekoh, zstioničarka da li nekoga ima u Trajhu, ko uopšte vodi sada računa o kući. Ona to ne zna, voseče sigurno u Trajhu. Po njenom mišljenju u Trajhu se posle Verthajmerove smrti nije

omenilo. Verthajmerova sestra koja je van svake sumnje nasledila Trajh, ovde se nije pojavljinijedan drugi naslednik, kako je rekla. Da li želim da večeram u njenoj gostionici, upita, rek

da ne mogu da kažem šta će biti večeras, ali ću svakako kod nje pojesti jednu kobasicu, takvu nću dobiti, pomislih, ali to ne rekoh, to sam samo pomislio. Njen posao se odvija kao i hvaljujući radnicima u fabrici hartije, oni svi dolaze tek uveče, u podne gotovo da i nema goo je uvek bilo. A ako nekog i ima, onda samo šoferi i šumarski radnici sede u gostionicibasice sa slaninom, reče. Ali ona ima dovoljno posla. Bila je udata za radnika iz fabrike za obrtije, pomislih, s njim je živela tri godine dok nije upao u jedan od onih mlinova za papir koj

boje, i dok ga taj mlin nije samleo, i da sе od tada nije više udavala. Moj muž je sada već dina mrtav, reče otvoreno i sede na dasku pred prozorom. Udaja ne dolazi više u obzir, boi sam. Ali prvo se trudiš iz sve snage da se udaš, da nadeš muža, nije to rekla, onda samćna što ga više nije bilo, to je izvesno pomislila, rekla je da do nesreće nije moralo da spodin Verthajmer mi je veoma mnogo pomogao u prvo vreme posle sahrane. U trenutkue nije mogla da izdrži zajednički život sa svojim mužem, pomislih posmatrajući je, on je upin za preradu hartije i više ga nije bilo, ostavio joj je jednu nedovoljnu, ali ipak redovnu penoj muž je bio dohar čovek, reče, pa Vi ste ga poznavali, iako sam jedva mogao da se setimveka, sem da je na sebi uvek imao isto radničko odelo od klobučine, sa radničkom kapo

bučine dok je sedeo za stolom u gostinskoj sobi i jeo velike komade dimljenog mesa što m



stavila žena. Moj muž je bio dobar čovek, ponovi ona više puta, pogleda kroz prozor i posu. I samoća ima svojih prednosti, reče. Sigurno sam bio na pogrebu, reče, i htede odmah da e o Verthajmerovom sprovodu, da je obavljen u Kuru, to je već znala, ali su joj još uvekpoznate bliže okolnosti koje su vodile do Verthajmerove sahrane, tako sam seo na krevet i pjoj izveštavam. Uspeo sam, naravno, da dam samo delove izveštaja, počeo sam s tim da sam ču baveći se prodajom stana, to je velik stan, rekoh, isuviše velik za samog čoveka i savišan za nekog ko stanuje u Madridu, najlepšem od svih gradova, rekoh. Ali nisam prodaokoh, kao što ne pomišljam da prodam ni Deselbrun, to joj je svakako poznato. Bila je jedno

ojim mužem u Deselbrunu, pre mnogo godina, onda kad je izgorela mlekara rekoh, u privrzi kakva vlada danas bila bi glupost prodati nekretninu, rekoh, namerno sam više puta ponovkretnina, bila je važna u mom izveštaju. Država je bankrotirala, rekoh, ona je na to klimvom, vlada je korumpirana, rekoh, socijalisti koji su sada već trinaest godina na vlasti, iskotu vlast do krajnjih granica i potpuno upropastili zemlju. Dok sam govorio, gostioničar

mala glavom i odsutno gledala čas u mene, čas kroz prozor. Svi su želeli socijalističku vkoh, ali sada vide da je upravo ova socijalistička vlada sve proćerdala, reč proćerdalamerno izgovorio jasnije nego sve druge reči i uopšte se nisam stideo što sam je upotrebio, pon

m reč proćerdala govoreći o bankrotu države pod našom socijalističkom vlašću još nekoliko kao sam još da je kancelar jedan podao, prevejan, neozbiljan čovek koji socijaupotrebljava samo kao sredstvo za svoje perverzne vladalačke želje, kao i cela vlada uostati ljudi nisu ništa drugo do pohlepni na vlast, podmukli i beskrupulozni, država koja su oni

ma predstavlja sve, rekoh, a narod kojim vladaju ne znači im ništa. Ja jesam i volim ovaj nneću da imam ikakvog posla s ovom državom, rekoh. Naša zemlja nije još nikada u svojoj is

dala na tako niske grane, rekoh, nikada u istoriji nisu njome vladali bedniji i prema karakterniji i tupoglaviji ljudi. Ali narod je glup, rekoh, i previše je slab da bi izmenio tnje, upravo naseda na takve neozbiljne, na vlast pohlepne ljude kakvi sada vladaju. Verovatno

likom sledećih izbora neće promeniti ništa u ovom žalosnom stanju, rekoh, jer Austrijanci sunavike i u stanju su da se naviknu i na baruštinu po kojoj već više od deset godina gacaju.

rod, rekoh. I na reč socijalizam, rekoh, nasedaju pre svega Austrijanci, još uvek iako svako znreč socijalizam izgubila svoju vrednost. Socijalisti nisu više nikakvi socijalisti, rekoh, dancijalisti su novi izrabljivači, sve je lažljivo! rekoh gostioničarki koja, međutim, uopšte nije hteša ovu besmislenu digresiju, kako sam odjedanput primetio, jer je ona čeznula samo za meštajem o pogrebu. Zato joj rekoh da me u Beču iznenadio telegram iz Cicersa, telegram gotvajler, rekoh, Verthajmerove sestre, u Beču, sam ga dobio, bio sam u čuvenoj Kući palmi, rek

egram sam našao zakačen za vrata. Do danas mi nije jasno otkuda je gospođa Dutvajler znaravim u Beču, rekoh. Taj grad je tako poružneo, i ne može se uopšte uporediti sa ranijim Bekvo jezivo iskustvo, kada se posle nekoliko godina provedenih u inostranstvu vratite u taj pšte u ovu propalu zemlju, rekoh. Da mi je Verthajmerova sestra uopšte poslala telegram, dpšte obavestila o smrti svog brata, to me čudi. Dutvajler, rekoh, kakvo užasno ime! Jedna bajcarska porodica, rekoh, u koju se Verthajmerova sestra udala, hemijski koncern. Ali kao što a, rekoh gostioničarki, Verthajmer je uvek ugnjetavao, nije joj dozvoljavao da digne glaslednjem, u poslednjem mogućem trenutku mu se izmakla. Kada bi gostioničarka sada otputovč, bila bi užasnuta. Kako se samo taj grad promenio, na gore, rekoh. Ni traga od veličine, sve

am! — rekoh. Najbolje je držati se što dalje od svega, povući se iz svega, rekoh. Što sam



nogo godina otišao u Madrid, nisam se pokajao nijednog trenutka. Ali, ako nemamo mogućnoemo i ako moramo da ostanemo u jednoj tako tupoj zemlji, u jednom tako tupom gradu kao č, onda ćemo se povući u sebe, ili nećemo preživeti, rekoh. Dva dana sam u Beču imao vrerazmišljam o Verthajmeru, rekoh, na putu za Kur, u toku noći pre sahrane. Koliko ljudi je birthajmerovom pogrebu, to je zanimalo. Samo Dutvajlerka, njen muž i ja, rekoh. I naravno, ljugrebnog zavoda, rekoh. Sve je bilo gotovo za manje od dvadeset minuta. Gostioničarka reče rthajmer uvek govorio o tome da će njoj, ukoliko umre pre nje, ostaviti jednu ogrlicu, j

ednu, reče, od njegove bake. Ali Verthajmer je u svojoj oporuci sigurno nije ni spomenuo, re

pomislih da Verthajmer sigurno nije ni sastavio oporuku. Ako je Verthajmer gostioničarki obrlicu, rekoh joj, onda će tu ogrlicu i dobiti. Verthajmer je s vremena na vreme kod nje noćio, zarumenevši se u licu, kada se, što se češće dogadalo, u Trajhu bojao, kada bi stigao iz Beča svraćao kod nje, da tu prenoći, jer je zimi često iznenada putovao u Trajh, a u Trajhu kuća nijegrejana. Ljudi koje je u poslednje vreme pozivao u Trajli bili su obučeni u luda odela, gle, kao iz cirkusa. Kod nje nisu ništa jeli, pićem su se snabdevali u radnji mešovitom robomga samo iskoriščavali, reče gostioničarka, nedeljama su prebivali o njegovom trošku u Tr

pravili su nered, рrаvili buku preko cele noći sve do zore. Kakav ološ, reče. Nedeljam

ebivali u Trajhu, bez Verthajmera, koji se pojavio tek nekoliko dana pre svog putovanja usto je Verthajmer govorio gostioničarki da će otputovati u Cicers kod svoje sestre i njenog mje to uvek odlagao. Sestri je pisao mnoga pisma u Cicers, da dođe kod njega u Trajh, da se rasvog muža do koga on, Verthajmer, nije nikada držao, tako je govorila gostioničarka, d

ivog čoveka, tako je ponovila Verthajmerove reči, ali sestra na njegova pisma nije odgovaraložemo za sebe nikoga vezivati, rekoh, ako to čovek neće, moramo ga ostaviti na miru, rrthajmer je svoju sestru hteo da za sve vreme veže za sebe, rekoh, to je bila greška. Izlud

oju sestru i pri tom je sam poludeo, rekoh, jer kad se neko ubije, onda je to ludilo. Šta će sadim silnim parama? — upita gostioničarka, koje je Verthajmer ostavio za sobom. To ne znam, r

je sigurno nasledila sestra, kazah. Para na paru ide, reče gostioničarka i htede da čuje ovodu, ali ja više nisam znao šta da joj pričam jer sam već rekao sve o Verthajmerovom pognje-više sve. Da li je to bio jevrejski pogreb, htela je da zna gostioničarka. Odgovorih ne, nikrejski pogreb, on je pokopan na najbrži način, sve se odigralo tako brzo da sam to g

evideo. Dutvajlerovi su me posle sahrane pozvali na ručak, rekoh, ali sam to odbio, nisam htdem s njima. To je, međutim, bila greška, rekoh, trebalo je da prihvatim poziv i da idem s nako sam iznenada ostao sam i nisam znao šta sada da radim, rekoh. Kur je ružan grad, račan kao nijedan drugi. Verthajmer je u Kuru sahranjen samo privremeno, rekoh izne

načno će ga sahraniti u Beču, na Deblingškom groblju, rekoh, u porodičnu grobnicu. Gostioniade rekavši da će topao vazduh spolja zagrejati sobu do večeri, mogu da budem miran. utra još uvek vlada zimska hladnoća, reče. I zaista sam se uplašio prehlade kad sam pomislio orati da prespavam u ovoj sobi u kojoj sam proveo toliko besanih noći. Nikuda drugde nđutim, mogao da odem, bilo zato što je predaleko, bilo zato što je još primitivnije nego mislih. Istina, postavljao sam ranije mnogo manje zahteve, pomislih, nisam bio ovako osetljinas i pomislih da ću za svaki slučaj zamoliti gostioničarku da mi da još dva vunena ćebetago što legnem u postelju, Da li bi mogla napraviti vruć čaj, рrе nego što se uputim u Trajh, ustioničarku, koja na to siđe u kuhinju da napravi vruć čaj. U međuvremenu sam raspakovao

bu i u orman obesio crno-sivo odelo koje sam nosio na pogrebu u Kuru. U svima spavaćim so



že ove neukusne rafaelovske anđele, pomislih, posmatrajući rafaelovskog anđela na ziduvim ubuđavljenog, zahvaljujući čemu je, međutim, opet postao podnošljiv. Sećam se kako sde ti pet ujutru budile svinje koje su roktale za koritom i gostioničarka, koja je bezobzirno-stuala vratima. Ako znamo šta nam predstoji, to ćemo lakše podneti. U ogledalu pred koje sam mse sagnem da bih mogao da se vidim, otkrili na slepoočnici lišaj što sam nedeljama

neskom mašću i što je već bio nestao, sada je opet bio tu, taj prizor me uplašio. Odmahmislio na jednu zloćudmi bolest koju mi je lekar prećutao i da bi me umirio propisao mi jnesku mast koja, u stvari, kako se sada pokazalo, nije ništa vredela. Takav lišaj može, naravn

de početak jedne teške, zloćudne bolesti, pomislih, okrenuvši se. To što sam se iskrcao u Ahajmu i nastavio put u Vankham da bih stigao u Trajh, odjedanput mi se učinilo sasmislenim. U ovaj jezivi Vankham nisam ni morao da zalazim, pomislih, to mi nije ni tremislih, da stojim odjedanput u ovoj hladnoj, plesivoj sobi i da se plašim noći zamišljajućoj njenoj grozoti. Čak i da sam ostao u Beču i da nisam reagovao na telegram Dutvajlerkepšte nisam putovao u Kur, rekoh sebi, to bi bilo bolje nego što sam preduzeo ovo putovanje usam se iskrcao u Atnang Puhajmu i uputio se u Vankham, da bih jedanput video Trajh, koji m

pšte nije ticao. Budući da sa Dutvajlerovima nisam ništa razgovarao i da čak na otvor

rthajmerovom grobu nisam osetio ama baš ništa, pomislih, mogao sam bez daljenjeg da izbeu ovu torturu. Zgražavao sam se nad svojim postupkom. S druge strane, šta sam to i imačam s Verthajmerovom sestrom? — upitah se. S njenim mužem, koji me se uopšte nije tiovao odbojno, još više prilikom ličnog kontakta nego u Verthajmerovim opisima što skazivali u više nego ružnom svetlu. S takvim ljudima kao što su Dutvajlerovi ja ne razgovmah sam pomislio, čim sam ugledao Dutvajlera. Radi takvog Dutvajlera Verthajmerovpustila svog brata i otišla u Švajcarsku, pomislih, radi jednog ovakvog odvratnog Dutvagledah opet u ogledalo utvrdivši da se lišaj nastanio ne samo na mojoj slepoočnici, većtiljku. Možda će se Dutvajlerka sada vratiti u Beč, pomislih, njen brat, koji je mrtav, st

lmarktu, koji joj opet stoji na raspolaganju, Švajcarska joj više nije potrebna. Bečki stan prj, kao i Trajh. Još ako je i njen nameštaj u stanu na Kolmarktu, pomislih, što ga je volela, a šnjen brat, kako je uvek ponavljao, mrzeo. Sada može lepo da živi sa Švajcarcem u Cicmislih, jer se može bilo kad vraćati u Beč ili u Trajh. Virtuoz počiva na kurškom groblju u bbrišta, pomislih na trenutak. Verthajmerovi roditelji su sahranjeni po jevrejskom zakonu, pomrthajmer je sam sebe poslednjih godina opisivao kao nereligioznog. Grobnicu Verthajmerovblinškom groblju, odmah pored takozvane Grobnice ljubavi i groba Teodora Hercla posetiokoliko puta sa Verthajmerom, nije mu smetalo što je džinovsku ploču od granita u koju

lesana imena Verthajmera, koji su počivali u grobnici Verthajmera, tokom vremena pomerilaset ili dvadeset santimetara u stranu bukva što je rasla iz grobnice; njegova sestra je uvek želenatera da ukloni tu bukvu i da vrati granitnu ploču na staro mesto, činjenica da je bukva nesmasla iz grobnice i pomerila ploču od granita njemu nije smetala, naprotiv, svaki put se, kada bed grobnicu, divio se bukvi i još više pomerenoj granitnoj ploči. Sada će sestra ukloniti bukobnice i ispraviti granitnu ploču i pre toga još preneli Verthajmera iz Kura u Beč i sahranitiobnicu, pomislih. Verthajmer je bio najstrastveniji posetilac groblja kojeg sam ikada upoastveniji čak od mene samog, pomislih. Desnim kažiprstom napisah veliko slovo V u praširini. Deselbrun mi je u tom trenutku pao na pamet, uhvatih sebe u jednoj sentimentalnoj m

ožda bi ipak trebalo poći u Deselbrun, no odmah sam ovu misao smetnuo s uma. Želeo sa



dem dosledan i rekoh samom sebi, nećeš ići u Deselbrun. Jedna takva poseta Deselbrunu odti mnogo snage, rekoh sebi, ne možeš sebi da dozvoliš posetu Deselbrunu. Predeo pred prozbio pust, meni dobro poznat deselbrunski predeo od koga se čovek može razboleti i koji okoliko godina odjedanput nisam više mogao da gledam. Da nisam otišao iz Deselbruna, rekoho bih uništen, ne bih više postojao, bio bih uništen pre Glena i pre Verthajmera, odumrooram to da kažem, jer je predeo u Deselbrunu i oko Deselbruna predeo u odumiranju, poput pred prozorom u Vankhamu koji sve ugrožava i polako guši i nikada ne uspravlja, nikada ne uztitu. Ne možemo da biramo mesto rođenja, pomislih. Možemo, međutim, da odemo iz tog m

đenja ako preti da će nas ugušiti, može nas ubiti ako previdimo trenutak odlaska. Imao sam sršao u pravom trenutku, rekoh sebi. Na kraju sam otišao i iz Beča, jer je i Beč pretio da me uavi. Očevom računu u banci imam, međutim, da zahvalim to što sam još uvek u životu, što smestojim, kako sam sebi odjedanput rekao. Nije to predeo za život, rekoh sebi. Nije to predeo

miruje. Nisu to prijatni ljudi. Samo me vrebaju, pomislih. Plaše me. Guraju me u mrak. Nikadom kraju nisam osećao sigurnim, pomislih. Neprestano napadan od boleština, nesanica me gila. Kad su došli ljudi iz Altminstera i odneli stenvej, odahnuo sam, pomislih, odjedanput saećao slobodno šetajući po Deselbrunu. Umetnost, i što god da se pod tim podrazumeva, n

pustio poklanjajući stenvej učiteljevom detetu u Altminsteru, pomislih. Isporučio sam stteljevoj niskosti, tuposti učiteljevog deteta, pomislih. Da sam učitelju rekao koliko zaista oj stenvej, on bi se prepao, pomislih, ovako pojma nije imao koliko instrument vredi. Još kadnvej transportovao iz Beča u Deselbrun, znao sam da neće dugo stajati u Deselbrunu, ali, naram imao pojma da ću ga pokloniti učiteljevom detetu, pomislih. Dokle god sam imao steam u svojim spisima bio samostalan, pomislih, nisam bio slobodan kao od onog trenutka knvej napokon udaljen iz kuće. Morao sam da se rastanem od stenveja da bih mogao da pao sam, da kažem pošteno, četrnaest godina i to uvek nešto više ili manje neupotrebljivo, jam rastajao od mog stenveja. Čim je stenvej otišao, počeo sam da pišem bolje, pomislih. U

Prado sam još uvek pomišljao na to da je stenvej u Beču (ili u Deselbrunu) i da zbog togogu da pišem bolje od ovih u svakom slučaju neuspelih pokušaja. Čim sam se rešio stenveja pm da pišem drukčije, od prvog momenta, pomislih. Ali to ne znači da sam sa stenvejom napuuziku, pomislih. Naprotiv. Ali ona više nije nada mnom imala onu razarajuću vlast, jednostavne nije bolela, pomislih. Ako bacimo pogled na ovaj predeo, uplašićemo se. Ni pod kolnostima ne želimo da se vratimo u taj predeo. Sve je uvek sivo i ljudi neprekidno ostavprimirajući utisak. Onda bi samo preostalo da se opet uvučem u svoju sobu gde mi na pamet a nijedna korisna misao, pomislih. I da postanem kao svi ovi ovde što su, dovoljno je sam

gledam gostioničarku, biće potpuno uništeno ovom prirodom koja vlada nad svima, kojakako ne može da nađe izlaz iz svoje prostote i podlosti, pomislih. U ovom zlokobnom predesasušio, pomislih. Ali nisam nikada ni morao da idem u Deselbrun, pomislih, nisam morahvatim nasledstvo, mogao sam od toga da odustanem, ionako sam ga napustio, pomselbrun je, zapravo, sagradio stric moga oca, direktor fabrike hartije, kao gospodsku ku

nogo soba za mnogo dece koje je imao. Da je napustim, to je bio moj spas, svakako. S roditem najpre išao uvek samo leti u Deselbrun, zatim sam godinama pohađao školu u Deselbrnkhamu, pomislih, zatim gimnaziju u Salcburgu, zatim Mocarteum, jednom i Bečku akademidinu dana, pomislih, zatim opet Mocarteum, zatim nazad u Beč i napokon ideja da se zauvek

vučem sa svojim duhovnim ambicijama, u Deselbrun, gde sam vrlo brzo pretrpeo po



ećanjem da sam dospeo u ćorsokak. Karijera virtuoza na klaviru kao izgovor, ali ipak doteranajnje perfekcije, pomislih. Na vrhuncu moći, tako mogu da kažem, napustio sam sve, izbacioozor, tako moram da kažem, samog sebe lupio po glavi, prodao stenvej. Kada ovde padaprekidno šest ili sedam nedelja i u toj neprekidnoj kiši poludiš, pomislih, onda je potrebna naaga volje da se ne ubiješ. Ali polovina svih ovih ljudi ovde izvršava samoubistvo, ranisnije, ne propadaju, kako se kaže, sami od sebe. Nemaju šta drugo osim svog katoličanstcijalističke partije, te dve najodvratnije institucije našeg vremena. U Madridu izlazim bar jeevno iz kuće da bih jeo, pomislih, ovde ne bih nikada promolio ni nos iz kuće u mom sve brž

znadežnijem procesu parloženja. Ali na prodaju nisam nikada ozbiljno pomišljao, nikada nme špekulisao kao tokom poslednje dve godine, ali naravno bez rezultata. Pri tom nisam nkom za takve stvari nadležnom čoveku obećao da neću prodati Deselbrun, pomislih.srednika nije moguće prodati nekretnine, a od tih posrednika me hvata jeza, pomislih. Modinama da ne koristimo kuću kao što je Deselbrun, pomislih, da je pustimo da propadne, pomto da ne. Ni u kom slučaju ne idem u Deselburn, pomislih. Gostioničarka mi je skuvala čaj i

m u gostinsku sobu. Seo sam za sto kraj prozora, za kojim sam sedeo i ranijih godina, ali nao utisak da je vreme stalo. Čuo sam kako gostioničarka radi u kuhinji i pomislih da vero

avi jelo za svoje dete koje se oko jedan ili dva vraća iz škole, da podgreva gulaš ili supvrća. Teoretski možemo da razumemo ljude, ali u praksi ne možemo da ih podnesemo, pomvoljno se s njima družimo i prema njima se ponašamo uvek sa svoga stanovišta. Trebalđutim, da ljude ne posmatramo sa svoga stanovišta, već iz svih uglova i da se tako prema nnašamo, pomislih, da s njima tako saobraćamo, da možemo da kažemo da s njima saobraoreći na način potpuno bez predrasuda, što, međutim, ne uspeva, jer uvek prema svakome im

ka predubeđenja. Gostioničarka ie nekada bila bolesna na plućima kao i ja, pomislih, tu buća je uspela da, kao i ja, istera iz sebe, da je likvidira snagom svoje volje za životom. Na jede je, kako se kaže, uspela da završi osnovnu školu, pomislih, i onda je od svog ujaka, koji j

leten u do današnjeg dana nerazjašnjen slučaj ubistva i osuđen na dvadeset godina robije, prestionicu. Zajedno sa jednim susedom njen ujak je, navodno, u sobi pored moje zadavio novačkog predstavnika iz Beča, koji je prodavao takozvanu sitnu robu i odseo u gostionici, šli do ogromne sume koju je bečki trgovački putnik, navodno, imao kod sebe. Dihtelmile, kastionica zvala, postao je otada čuven po zlu glasu. Sa Dihtelmileom su stvari prvo krenule nizda se saznalo za slučaj ubistva, i bila je zatvorena preko dve godine. Sud je nećaki ubice, nog ujaka, zatim dodelio Dihtermile, pomislih, zatim je Dihtelmile opet otvorena i vodgova nećaka, ali posle novog otvaranja to naravno nije više bila ista Dihtelmile kao pre

istva. O gostionačarkinom ujaku se nije više ništa čulo, pomislih, verovatno je on, kao sve ubi osuđeni na dvadeset godina pušten već posle dvanaest ili trinaest godina na slobodu, možda e živ, pomislih, nisam, međutim, imao nameru da se kod gostioničarke raspitujem o njenom unisam imao želje da još jedanput čujem svu tu priču o ubistvu koju mi je već nekoliko puta, i

oj zahtev, ispričala. Ubistvo tog bečkog trgovačkog putnika je svojevremeno izazvalo vbuđenje i za vreme procesa novine su bile pune toga, a Dihtelmile, već davno zatvorena, bdeljama opsednuta radoznalcima, iako tu nije bilo ništa naročito da se vidi. Dihtelmile se istva sve više naziva kuća zločina i kada ljudi hoće da kažu kako idu u Dihtelmile, tada kažu

u u kuću zločina, to se već ustalilo. Na procesu je bilo reči o takozvanom procesu s indikacij

mislih, i ubistvo nije dokazano ni za ujaka gostioničarke, niti za njegovog saučesnika, č



rodica zbog ove priče o ubistvu gurnuta, kako se kaže, u nesreću. Ni sud nije poverovao ozvani putar bio u stanju da počini tako gnusno ubistvo zajedno sa gostioničarkinim ujakom, kek i svuda važio kao ljubazan i skroman čovek i sasvim čvrstog karaktera i dan danas se o nvori kao o ljubaznom i skromnom čoveku čvrstog karaktera, i to tako govore oni koji sznavali, ali su porotnici izrekli najvišu kaznu, ne samo što se tiče gostioničarkinog ujaka, kadašnjeg putara koji je, kako čujem, u međuvremenu umro, kako je njegova žena uvek ponavočaja što je zapravo bio nevin i žrtva porotnika čovekomrzaca. Sudovi, i kada nevine lj

hove porodice unište za ceo život, rade dalje svoj posao, pomislih, porotnici koji pril

nošenja presude slede svoje trenutno raspoloženje, ali uvek osećaju nezadrživu mržnju premavnima, veoma brzo se, i kada shvate da su uistinu počinili nepopravljiv zločin nad nevvekom, mire s takvom pogrešnom presudom i ne osećaju nikakvu grižu savesti. Polovinarotničkih presuda, tako sam obavešten, počiva uistinu na pogrešnoj osudi, pomislih, i siguranse i u takozvanom procesu Dihtelmile stoprocentno radilo o jednom takvom procesu ko

vršio pogrešnom osudom porotnika. Takozvani austrijski okružni sudovi poznati su po tome ma svake godine porotnici donose na desetine pogrešnih presuda i što, prema tome, na saaju na desetine nevinih ljudi koji u našim kaznionicama provode, uglavnom, kaznu doživ

vora, bez izgleda da će ikada biti rehabilitovani, kako se to kaže. Uopšte, pomislih, u nvorima i kaznionicama sedi više nevinih nego krivih ljudi, jer ima toliko nesavesnih srotnika koji mrze ljude, i prema tome sebi ravne, koji su im izručeni zahvaljujući jeolnostima što su ih dovele pred sud. Austrijsko sudstvo je đavolsko, pomislih, što ćemovrditi čim uzmemo da pročitamo pažljivo novine, ali je mnogo đavolskije ako znamo da manji deo njegovih zločina dospeva na svetlost dana i biva objavljen. Uveren sam dastioničarke nije onaj ubica ili bolje rečeno pomagač ubice kako su ga žigosali pre trinaernaest godina. I putara sam ocenio kao zaista nevinog čoveka, još uvek se dobro sećam izveprocesa i zapravo su obojica, ujak gostioničarkin, takozvani gostioničar iz Dihtela, kao i nj

ed, putar, morali da budu neizostavno oslobođeni, za to je na kraju krajeva pledirao čak i drilac, ali su porotnici glasali za zajedničko i gnusno ubistvo i tako su gostioničar i putar nes

znenom zavodu Garsten, pomislih. I ako niko ne bude imao hrabrosti i snage i novca da obnoasni proces, pogrešna presuda će kao u ovom slučaju gostioničara i putara jednostavno ostati, asna nepravda prema dvojici uistinu nevinih ljudi s kojima ljudi, to jest društvo, neće nikadaimaju ikakva posla, bez obzira na to da li su krivi ili nevini. Proces Dihtelmile, kako ga

zivaju, pao mi je na pamet i bavio sam se njime sve vreme dok sam sedeo za stolom pored pro što sam otkrio fotografiju na zidu preko puta na kojoj se video gostioničar u

stioničarkom odelu kako puši lulu i pomislih da je gostioničarka fotografiju prikucala na zmo iz zahvalnosti što svom ujaku ima da zahvali za Dihtelmile i prema tome za svoju egzistenć i zato da gostioničar ne bi sasvim iščezao iz sećanja. Većina ljudi koji su se stvarno i previli ovim procesom odavno su umrli, pomislih, a ovi od danas ne mogu ništa više da započnu ografijom. U Dihtelmileu je, međutim, nesumnjivo ostao izvesni miris kapitalnog zločina, pomi svakako privlači ljude. Ne gledamo nerado kada na ljude padne sumnja i kada ih optuž

pse, pomislih, to je istina. Ako zločin izbije na svetlo dana, pomislih gledajući fotografiju pta. Upitaću gostioničarku kad izađe iz kuhinje šta se dogodilo s njenim ujakom, pomislih, i bi jednom, da ću je to pitati, jednom, da je neću pitati, pitaću je, neću je pitati, tako sam sve v

smatrao fotografiju sa gostioničarem i mislio kako ću se raspitati kod gostioničarke o njemu



je. Jedan takozvani običan čovek koji nije nikada običan čovek biva istrgnut iz svoje srekvalno preko noći, i preseljen u kazneni zavod, pomislih, iz koga će izaći, ako uopšte izađe, jo potpuno uništen čovek, kao prava olupina, tako rekoh samom sebi, za to je krivo celo društvinama je odmah posle završetka procesa nabačeno pitanje nisu li gostioničar i putar, zapvini i štampani su slični komentari, ali već dva-tri dana posle okončanja procesa nije više uo reči o procesu Dihtelmile. Iz komentara se moglo shvatiti da njih dvojica koji su žigouđeni kao ubice uopšte nisu mogli da izvrše ubistvo, neka treća osoba, ili više trećih osoba su izvršili ubistvo, ali su porotnici već izrekli svoj sud i proces se više nije obavljao, pom

sta sam se u životu malo bavio tom velikom strašću kakva je krivičnopravna strana našeg o pratimo ovu krivičnopravnu stranu našeg sveta, a to znači našeg društva, doživećemo, ka

že, svakog dana neko čudo. Kad se gostioničarka, manje ili više iscrpljena vratila iz kuhinje moj sto, prala je rublje i oko nje se širio zadah kuhinje, ipak je upitah šta je bilo s njenim ujastioničarom, postavljajući to pitanje ne na prost, već na krajnje oprezan način. Njen ujak je od svog brata u Hiršbah, reče, Hiršbah je jedno malo mesto na češkoj granici, sama je bila mo jedanput, prošlo je dosta godina, tada je njen sin imao tek tri godine. Imala je nameru da kaže svog sina u nadi da će joj on, za koga je smatrala da još ima mnogo novaca, pomoći u ne

će joj, dakle, dati novaca, samo zato je sa svojim sinom preduzela naporan put u Hiršbakoj granici, pola godine posle smrti njenog muža, oca njenog sina, koji se uprkos svim teolnostima tako dobro razvio. Ujak je, međutim, uopšte nije primio, rekao je svom bratu dako nije tu i uopšte se nije pokazivao sve dok ona nije prestala da ga čeka zajedno sa sinom, i odvezla natrag u Vankham bez rezultata. Kako čovek može biti tako tvrda srca, reče, s dane, reče i da razume svog ujaka. Taj nije hteo više ništa da čuje o Dihtelmileu i o Vankhavi. Oni koji su bili u kaznenom zavodu, bez obzira koliko dugo, ne vraćaju se više, kada ih pkada tamo odakle su došli, rekoh. Gostioničarka se od svog ujaka ili bar od svog drugog uom iz Hiršbaha, nadala nekoj pomoći, ali je nije dobila, i to baš od ljudi koji su bili njena naj

dbina i to su još uvek, za koje zna da, iako žive u bednim uslovima, što se u Hiršbahu podrazumk raspolažu većom imovinom, gostioničarka je naznačila na koliko procenjuje imovinu svojka, mada nije navela tačnu sumu, jednu dirljivu malu sumu, pomislih, koja njoj, gostioni

ora da izgleda tako visoka, da je to smatrala odsudnom pomoći, pomislih. Stari ljudi su, i kae ništa ne treba, škrti, što su stariji, sve su škrtiji, njihovi potomci bi mogli da skapaju od

ed njihovim očima, to im ne bi ni najmanje smetalo. Gostioničarka je onda opisala svoje putoHiršbah, kako je komplikovano putovati iz Vankhama u Hiršbah, kako je morala da preseda trisvojim bolesnim detetom i da od posete Hiršbahu ne samo što nije dobila novaca, već je zar

alu grla, tešku upalu grla koja je trajala mesecima, kazala je. Posle posete u Hiršbahu pomislskine ujakovu fotografiju sa zida, ali je ipak nije uklonila, i to zbog gostiju koji bi sigurno to je sa zida skinula fotografiju, nije imala volje da celu tu priču objašnjava svima tim ljue. Činjenica je, međutim, da je svog ujaka na fotografiji volela pre putovanja u Hiršbah, doksle povratka iz Hiršbaha mogla samo mrzeti. Za svog ujaka je pokazala najveće razumevanje,n prema njoj ni najmanje. Na kraju je ona vodila Dihtelmile kao gostionicu, reče, i to pod najolnostima, i nije dozvolila da kuća propadne, nije ni prodala, za šta je bilo dovoljno prilike.už nije voleo ugostiteljstvo, kazala je, upoznala ga je na pokladama u Regau, kuda je putovaladnoj gostionici u Regau kupi nekoliko starih fotelja za svoju gostionicu. Odmah je videla da

di jedan dobroćudan čovek sasvim sam, bez igde ikoga. Sela je za njegov sto i povela ga sa s



Vankham, gde je onda i ostao. Ali za gostioničara nije nikad bio, reče. Ovde sve supruge, zaiotrebila reč supruge, moraju da računaju s tim da će im muževi upasti u mlin za papir ili da in za papir bar odseći jednu ruku ili nekoliko prstiju, reče, u stvari, svaki dan se dogada da mlpir povredi nekog od njih i u kraju žive samo muškarci koje je mlin za papir osakatio. Deveocenata svih muškarаса rade ovde u fabrici papira, reče. S decom ove nemaju drugih planova,

i njih pošalju u fabriku papira, reče, već generacijama traje isti mehanizam, pomislih. Abrika propadne, reče, onda će svi ostati na cedilu. Samo je pitanje vremena kada će zatvriku, kaza, sve govori u prilog tome da će fabrika papira kao državno preduzeće, biti u

vorena pošto je poput svih državnih preduzeća zadužena na milijarde. Ovde se sve zasniva nbrici papira i, ako se zatvori, sve je gotovo. I s njom će biti gotovo, jer njeni gosti su deveocenata fabrički radnici, reče, ti radnici bar troše novac, drvoseče ne troše ništa, a nekoliko sevrati u gostionicu najviše jedanput ili dvaput godišnje, oni izbegavaju Dihtelmile još od sudocesa, ne ulaze u nju, a da ne postavljaju neprijatna pitanja, kazala je. O ovoj bezizgldućnosti već je prestala da razmišlja, svejedno joj je šta će biti, njen sin ima već dvanaest goovom kraju su sa četrnaest godina već u stanju da stoje na vlastitim nogama. Budućnost me uzanima, reče. No, gospodin Verthajmer, nastavi, bio joj je uvek dobrodošao gost. Ali takva

spoda uopšte ne znaju šta to znači živeti kao ona, voditi gostionicu kao što je Dihtelmile. Oa gospoda!) govore samo o stvarima koje ona ne može da razume, nemaju briga i sve svoje vše na razmišljanje o tome šta da rade sa svojim novcem i sa svojim vremenom. Ona sam

kada imala dovoljno novaca niti dovoljno vremena i nije nikada bila samo nesrećna, za razlike gospode koju je apostrofirala, a koja je uvek imala dovoljno novaca i dovoljno vremprestano je govorila o svojoj nesreći. Nikako ne može da shvati što joj je Verthajmer govorio da je nesrećan čovek. Često bi do jednog sata izjutra sedeo u gostinskoj sobi i jadao joj se i ona na njega smilovala, kako je rekla, i pošla s njim gore u njenu sobu, jer nije više hteo dću u Trajh. Da, ima takvih ljudi kao što je gospodin Verthajmer, koji imaju sve uslove da

ćni i te uslove nikako ne koriste, reče. Tako gospodska kuća i toliko nesreće u jednom čove. U stvari, Verthajmerovo samoubistvo je nije ni iznenadilo, ali to nije smeo da uradi, da se drvo baš u Cicersu, pred kućom svoje sestre, to mu neće oprostiti. Način kako je izgovspodin Verthajmer bio je dirljiv i odvratan u isti mah. Jedanput sam mu tražila novaca, ali e dao, reče, potreban mi je bio kredit za nov frižider. Ti bogataši su jako zakopčani, reče,o novcu reč. A pri tom je Verthajmer milione praktično bacao kroz prozor. I mene procenjuje rthajmera, kao dobrostojećeg, čak bogatog i nečovečnog, jer, reče direktno, svi dobrostojgati su nečovečni. Ali da li je onda ona čovečna? — upitah je, na što ne dobih odgovor. Us

uti se vozačima koji su s velikim kamionom punim piva zastali ispred gostionice. Bavio saim što mi je gostioničarka rekla i zato nisam odmah ustao da odem u Trajh, nego sam ostdim, da bih posmatrao šofere, a naročito gostioničarku, koja je sa šoferima bez sumnjeimnija nego sa svima drugim gostima. Šoferi su me fascinirali još od najranijeg detinjstva, paanas. To, kako su istovarali burad s pivom i kotrljali ih kroz predsoblje i onda gostioni

vorili prvo bure i seli s njom za susedni sto, to me fasciniralo. Kao dete sam želeo da postfer koji prevozi pivo, divio sam im se, nisam mogao da ih se sit nagledam. Odmah sam se prepom osećanju iz detinjstva sedeći za susednim stolom i posmatrajući šofera, ali nisam mu seepuštao, već sam ustao i izišao iz Dihtelmile i uputio se u Trajh, ne rekavši gostioničarki da

atiti predveče ili možda ranije, već zavisi, i da bih voleo da mi pripremi večeru. Dok sam iz



o sam još kako šoferi koji su dovezli pivo pitaju gostioničarku ko sam, i budući da imam bar sluh, čuo sam je kako je prošaputala moje ime i rekla da sam prijatelj Verthajmera, daka koji se ubio u Švajcarskoj. Više bih voleo da sam, umesto što sam se uputio u Traj, ostdim u gostinskoj sobi i da slušam šofere i gostioničarku, pomislih odlazeći, najradije bih sedlom šofera i popio s njima čašu piva. Uvek imamo potrebu da sedimo s nekim prema kome ota osećamo čežnju, i to baš s takvim takozvanim običnim ljudima, koje, naravno, zamišvim drukčije nego što su u stvari, jer ako bismo zaista seli za njihov sto, videli bismo daakvi kakvim smo ih zamišljali, i da apsolutno ne pripadamo njima, kao što smo sami sebe ube

njihovim stolom i u njihovoj sredini jedino što dobijamo jesu razne neprijatnosti, uvrede i togine ako sednemo za njihov sto verujući da pripadamo njima ili da bismo bar malo mogli da pli sedimo nekažnjeno, što je najveća zabluda, pomislih. Celog života čeznemo za tim ljudimo da budemo s njima i oni nas, ako pokažemo šta prema njima osećamo, odbijaju i bezobzirniji način. Verthajmer je često opisivao kako je doživljavao neuspeh kad god jeđen željom da se druži, da bude sa takozvanim običnim ljudima, dakle, sa takozvanim narodoma često je govorio da je u Dihtelmile ušao s namerom da sedne za sto naroda da bi već privog takvog pokušaja uvideo da je u zabludi onaj ko veruje da ljudi kao što je on, Verthajmer,

ogu tek tako da sednu za sto naroda. Ljudi kao što smi mi rano su se još isključili od stola nakao je, kako se sećam, oni su jednostavno rođeni da sede za sasvim drugim stolom, rekao je, a lom naroda. Ali ljude kao što smo mi uvek privlači da sednemo za sto naroda, rekao je. Alom naroda nemamo šta da tražimo, govorio je, kako se sećam. Živeti životom šofera koji pr

vo, pomislih, i dan za danom utovarivati i istovarivati burad piva i kotrljati ih po gostionirnje Austrije i uvek sedeti sa ovim propalim gostioničarkama i svakog dana mrtav umoran stelju, i tako trideset, četrdeset godina. Udahnuo sam duboko i pošao što sam mogao brže u Tšto smo na selu sve vreme sada i u budućnosti suočeni sa nerešivim problemima ovog sve

nogo bezobzirniji način nego u gradu u kome možemo, ako želimo, da budemo sasvim anon

mislih, to što nam gadosti i strahote na selu direktno sručuju u lice i ne možemo da ih izbegnešto će nas ove gadosti i strahote, ako živimo na selu, sasvim izvesno u najkraćem roku upropse nije promenilo, pomislih, otkada sam otišao. Vratim li se u Deselbrun, neizostavno ću provratak u Deselbrun ne dolazi više u obzir, ni posle pet, šest godina, rekoh sebi, i što samsutan, utoliko je neophodnije da se više ne vraćam u Deselbrun, već da ostanem u Madrikom drugom velegradu, rekoh sebi, samo ne na selu i nikada više u nekom gornjoaustrijskommislih. Bilo je hladno i vetrovito. Apsolutna je ludost, to što sam se uputio u Trajh, to što sarcao u Atnang Puhajmu, što sam otišao u Vankham. U ovom kraju je Verthajmer morao da po

na kraju pomeri pameću, pomislih, i rekoh sebi da je on uvek bio upravo onaj gubitnik o koek govorio Glen Guld, tipičan čovek iz ćorsokaka, to je bio Verthajmer, rekoh sebi, iz jersokaka je sa sigurnošću upadao u drugi ćorsokak, jer Trajh je za njega uvek bio ćorsokak, kato kasnije bio Beč, naravno i Salcburg, jer Salcburg nije za njega bio ništa drugo do j

rsokak, Mocarteum nije bio ništa drugo do ćorsokak, kao i Bečka akademija, kao što su cele svira bile ćorsokak, takvi ljudi imaju inače samo izbor između jednog i drugog ćorsokaka,

bi, i nikada ne nalaze put iz ovog ćorsokačkog mehanizma. Gubitnik je već rođen kao gubmislih, oduvek je bio gubitnik i, ako pravilno posmatramo našu okolinu, utvrdićemo da olina sastoji gotovo isključivo od takvih gubitnika, rekoh sebi, od takvih ljudi iz ćorsokaka ka

Verthajmer, koga je Glen Guld od prvog trenutka prozreo kao takvog čoveka iz ćorsokaka



bitnika i koga je Glen Guld prvi opisao kao gubitnika na bezobziran, ali sasvim otvoren kanaerički način, i Glen Guld je bez ikakvog ustezanja izgovorio ono što su drugi mislili, ali

kada izgovorili, jer im nije svojstven ovaj bezobziran i otvoren, ali ipak lekovit američko-kančin, rekoh sebi, svi su doduše u Verthajmeru oduvek videli gubitnika, ali se nisu usudili da gbitnika i opišu; ali možda se oni u svojoj nemaštovitosti jednostavno nisu setili jednog tipa taisa, pomislih, što ga je Glen Guld stvorio u prvom trenutku, čim je ugledao Verthajmonicljivo, moram reći, a da ga nije izvesno vreme ni posmatrao, odmah se setio gubitnika, a nkoji sam tek posle dužeg posmatranja i posle dugogodišnjeg druženja s njim došao do p

veka iz ćorsokaka. Uvek imamo posla s takvim gubitnicima i takvim ljudima iz ćorsokaka, bi i krenuh brzo uz vetar. Ulažemo najveći napor da se spasemo ovih gubitnika i ljudi iz ćorso

se ti gubitnici i ljudi iz ćorsokaka trude iz sve snage da tiranišu svoju okolinu, da umrtvljujuo sebe, rekoh sebi. Koliko god da su slabi i upravo zbog toga što su tako slabe konstrukcijaju snagu da na svoju okolinu deluju razorno, pomislih. Nastupaju protiv svoje sredine i pugih ljudi bezobzirnije, rekoh sebi, nego što to možemo u prvi mah da pretpostavimo i adnemo u njihovu mašinu, u njihov vlastiti gubitnički i ćorsokački mehanizam, onda je najčešćviše kasno da im umaknemo, oni će čoveka, kako god umeju, svom snagom povući u dubinu, r

bi, njima je svaka žrtva dobra, pa makar se radilo o rođenoj sestri, pomislih. Od svoje nesrećog mehanizma gubitnika prave najveći kapital, rekoh sebi hodajući prema Trajhu, bez obzira im ovaj kapital na kraju krajeva, naravno, ništa ne koristi. Verthajmer je svom životu pri

ek sa lažnim pretpostavkama, rekoh sebi, za razliku od Glena, koji je uvek imao praetpostavke za svoju egzistenciju. Verthajmer je Glenu zavideo čak na samoj smrti, rekoh sebik mogao da podnese smrt Glena Gulda i malo zatim se ubio, a, u stvari, pravi uzrok njegmoubistva nije bio odlazak sestre u Švajcarsku, već nepodnošljiva misao da je Glen Guhuncu svoje umetnosti, kako moram da kažem, umro od moždane kapi. Verthajmer, kao prvoogao da podnese da je Glen Guld bolje svirao klavir nego on, da se iznenada pojavio genije G

lda, pomislih, uz to još slavan u celom svetu a onda još i to da ga je na vrhuncu genijalnosti i godila kap, pomislih. Nasuprot tome, za Verthajmera je postojala samo vlastita smrt, vlastort, pomislih. U napadu manije veličine seo je u voz za Kur, rekoh sada sebi, zatim za Cicers i obesio pred kućom Dutvajlerovih, bestidno. O čemu bih uopšte imao da razgovaramtvajlerovima? — upitah se i odmah izgovorih svoj odgovor: ni o čemu. Da li je trebalo da

žem šta sam zaista mislio i još uvek mislim o Verthajmeru, njenom bratu? — pomislih. Bila veća besmislica, rekoh sebi. Dutvajlerku bih samo opteretio svojim pričama i ne bih ništastigao. Ali je trebalo da poziv Dutvajlerovih na ručak odbijem ljubaznijim tonom, pomislih

hov poziv sam uistinu odbio ne samo u nepristojnom, već u jednom nepriličnom tonu, gredio ih što mi sada nije bilo pravo. Postupamo nepravedno, vređamo ljude, samo da bismo iznutak većeg naprezanja, neko neprijatno suočenje, pomislih, jer bi suočenje sa Dutvajlerosle Verthajmerovog pogreba bilo zacelo sve samo ne prijatno, sve bih opet izneo na videlo

je bolje da se više ne iznosi na videlo, sve što se tiče Verthajmera i to sa nepravednoačnošću koje su uvek bile moja zla kob, jednom rečju, sa subjektivnošću koju sam ličnozeo, pred kojom, međutim, nisam nikada bio siguran. I Dutvajlerovi bi na svoj način tumrthajmerove prilike, što bi dalo jednu koliko pogrešnu, toliko i nepravednu sliku o Verthajm

koh sebi. Prikazujemo i ocenjujemo ljude uvek pogrešno, ocenjujemo ih nepravedno i prikazu

kao podle, rekoh sebi, u svakom slučaju, bez obzira na to kako ih prikazujemo, kako ih ocenjuj



ota rastala od svog brata. Verthajmerova sestra uistinu nije kriva za Verthajmerovu smrt, pomrthajmer je hteo, pomislih, da krivicu za svoje samoubistvo prevali na svoju sestru da bienuo pogled sa činjenice da za njegovo samoubistvo nije krivo ništa drugo nego Goldrijacije, kao i Dobro temperovani klavir u Glenovoj interpretaciji, a i za njegovu žiastrofu uopšte. Ali početak Verthajmerove katastrofe začeo se u onom trenutku kada je Glen

kao Verthajmeru da je on gubitnik, ono što je Verthajmer oduvek znao, to je Glen iz vedra nz ikakvih predubeđenja, što moram da kažem, na svoj kanadsko-američki način izgovorio, Grthajmera sa svojim gubitnikom smrtno pogodio, pomislih, ne zato što je Verthajmer tada prv

o za taj pojam, već zato što je Verthajmer, ne poznajući reč gubitnik već odavno bio upoznjmom gubitnika, dok je Glen Guld, međutim, tu reč gubitnik izgovorio u jednom presudnutku, pomislih, Kažemo jednu reč i uništimo čoveka, a taj čovek koga uništavamo u trenutkuovaramo uništavajuću reč nije svestan te smrtonosne činjenice, pomislih. Taj čovek suočrtonosnom rečju koja je i smrtonosan pojam još ne sluti ništa o smrtonosnom dejstvu te ma, pomislih. Glen je još pre nego što je kurs kod Horovica počeo izgovorio pred Verthajm gubitnik, pomislih, mogao bih čak da odredim tačan čas kada je Glen rekao Verthajmeru

bitnik. Kažemo takvu smrtonosnu reč nekome i nismo naravno u trenutku svesni toga da sm

sta kazali smrtonosnu reč, pomislih. Dvadeset osam godina nakon što je Glen u Mocarteumu rthajmeru da je gubitnik i dvanaest godina nakon što mu je to rekao u Americi, Verthajmer se moubice su smešne, često je ponavljao Verthajmer, oni koji se vešaju su najodvratniji, i kao, pomislih, upadljivo je naravno sada to, što je veoma često govorio o samoubistvu, ali m prilikom, to moram da kažem, uvek više ili manje podsmevao samoubicama, uvek moubistvu i o samoubicama govorio tako kao da ga se nijedan ni drugi pojam ni najmanje neo da ni jedno ni drugo ne dolaze u obzir kada je o njemu reč. Ja sam čovek koji se može sam to je govorio, setih se na putu za Trajh, ja sam taj koji sam ugrožen, ne on. Čak je mislio dgova sestra u stanju da se ubije, verovatno zato što je najbolje poznavao njenu pravu situ

vršeni bezizlaz u kome se nalazila bio mu je poznat bolje nego bilo kom drugom, jer je, kasto ponavljao, umeo da je prozre. Аli je sestra ipak, umesto da se ubije, otišla kod Dutvajajcarsku, udala se za gospodina Dutvajlera, pomislih. Verthajmer se, na kraju, ubio na način ek opisivao kao odbojan i odvratan, i to baš u Švajcarskoj, njegova sestra je, dakle, otiajcarsku da se uda za prebogatog Dutvajlera, a on da bi se obesio o drvo u Cicersu, pomislih.da studira kod Horovica, pomislih, a Glen Guld ga je uništio. Glen je umro u za sebe ideanutku, Verthajmer se, međutim, nije ubio u idealnom trenutku za sebe, pomislih. Ako zkušam da još jednom napišem svoj opis Glena Gulda, pomislih, onda ću morati tu da uvrs

gov opis Verthajmera i pitanje je ko će se nalaziti u središtu ovog opisa, Glen Guld ili Verthamislih. Počeću od Glena Gulda, od Goldherg-varijacija i od Dobro temperovanog klavira, vom opisu odlučujuću ulogu igrati Verthajmer, što se mene tiče, jer je Glen Guld za mene uvevezan sa Verthajmerom, bez obzira u kom odnosu i obratno, Verthajmer sa Glenom Guldožda, sve u svemu, Glen Guld igra u odnosu na Verthajmera veću ulogu nego obratno. Istodište mora da bude kurs kod Horovica, pomislih, skulptorova kuća u Leopoldskronu, činjenio sasvim nezavisno jedan od drugog upoznali jedni druge pre dvadeset osam godina, š

esudno uticalo na naše živote, pomislih. Verthajmerov bezendorfer protiv stenveja Glena Gmislih, Goldberg-varijacije Glena Gulda protiv Verthajmerove Umetnosti fuge, pomislih.

ld sigurno nema Horovicu da zahvali za svoju genijalnost, pomislih, ali Verthajmer može



jnjeg da Horovica učini odgovornim za svoje razaranje i uništenje, pomislih, jer je Verthavučen imenom Horovic, došao u Salcburg, a bez imena Horovic ne bi nikada pošao u Salcr ne u toj za njega sudbonosnoj godini. Dok su Goldberg-varijacije komponovane ipak saem da učine podnošljivim nesanicu čoveka koji je doživotno patio od nesanice, pomislih, orthajmera ubile. Za uveseljavanje duše su prvobitno komponovane i skoro dvesta pedeset gsnije su ubile jednog beznadežnog čoveka, Verthajmera, pomislih na putu za Trajh. Da Verthae dvadeset osam godina nije prošao pored sobe trideset tri na prvom spratu Mocarteuma, kaćam, tačno u četiri sata posle podne, ne bi se obesio dvadeset osam godina kasnije u Cicersu

ra, pomislih. Verthajmerova kob je bila što je pored sobe trideset tri Mocarteuma prošao upranutku kada je u toj sobi Glen Guld svirao takozvanu Ariju. Verthajmer mi je govorio o življaju, kako je, kad je čuo Glena kako svira, zastao pred vratima sobe trideset tri i ostao taaja Arije. Tada sam shvatio šta je šok, pomislih sada. O takozvanom čudu od deteta Glenu G, Verthajmer i ja, nismo nikad ni čuli, a i da jesmo, to ne bismo shvatili ozbiljno, pomislih. ld nije bio nikakvo čudo od deteta, bio je od početka genije na klaviru, pomislih, još kad je majstorstvo mu nije bilo dovoljno. Mi, Verthajmer i ja, imali smo naše kuće za izolaciju naobegli smo iz njih. Glen Guld je sagradio za sebe kavez za izolaciju, tako je nazivao svoj stu

merici, u blizini Njujorka. Kao što je on nazvao Verthajmera gubitnikom, tako ću ja njega, Gisati kao čoveka koji se ne slaže, pomislih. Godinu 1953., međutim, moram, što serthajmera, da nazovem sudbonosnom, jer je 1953. Glen Guld u Leopoldskronu svirao Goldrijacije u našoj skulptorovoj kući ni za koga drugog osim za mene i Verthajmera, godinamgo što je istim tim Goldberg-varijacijama, kako se kaže, jednim udarcem stekao svetsku sdine 1953. Glen Guld je uništio Verthajmera, pomislih. Godine 1954. nismo o njemu ništa55. je odsvirao Goldberg-varijacije u Festšpilhausu, Verthajmer i ja smo ga slušali iza kedno sa nekolicinom scenskih radnika koji do tada nikada nisu čuli klavirski koncert, ali enovo sviranje oduševilo. Glen, koga bi uvek oblivao znoj, Glen, taj kanadski Amerikanac, k

rthajmera bez ustezanja nazvao gubitnikom, Glen, koji se u gostionici Ganshof tako smejaokada do tada i nikada posle toga nisam čuo nekoga da se smeje, pomislih, nasuprot Verthajmi je bio sušta suprotnost Glenu Guldu, iako ovu suprotnost ne mogu da opišem, ali ću to pok

mislih, ako još jednom započnem svoj Ogled o Glenu. Zatvoriću se u Kale del Prado i pisenu i onda će mi se Verthajmer sam od sebe razjasniti, pomislih. Dok pišem o Glenu Grthajmer će mi postati jasniji, pomislih na putu za Trajh. Hodao sam isuviše brzo i nisam, dokdao, imao dovoljno vazduha, moja stara boljka od koje patim već preko dve decenije. Dok bao o jednom (Glenu Guldu), onaj drugi (Verthajmer) postaće mi jasniji, pomislih, dok budem

ekida slušao Goldberg-varijacije (i Umetnost fuge) jednog od njih (Glena), saznavaću sve vmetnosti (ili neumetnosti) drugog (Verthajmera), pomislih), i to ću moći da zapišem, pomisedanput osetih čežnju za Madridom i mojom Kale del Prado, za mojim španskim domom za k

m čeznuo kao ni za jednim drugim mestom. U stvari, ovaj put u Trajh bio je deprimirajući, m stalno pomišljao, neće imati nikakve svrhe. Ili, možda, neće biti baš sasvim bez svrhe,da mislim, pomislih i pohitah još brže prema Trajhu. Lovačku kuću poznajem, ništa semenilo, to je bio moj prvi utisak, moj drugi, da to mora da je idealna zgrada za čoveka kao rthajmer, ali nikada za njega nije bila idealna zgrada, naprotiv. Kao što ni moj Deselbrun za me nikada bio idealno mesto, već je bilo i jeste upravo suprotno od toga, kako sam mislio, ma

e odavalo privid kao da je Deselbrun za mene (i meni slične) idealan. Vidimo neku zgra



rujemo da je za nas (i za nama slične) idealna, a ona uopšte nije idealna za naše ciljeve i za cima sličnih, pomislih. Kao što često nekog čoveka smatramo da je za nas idealan, a on je sve, za nas idealan, pomislih. Moja pretpostavka da će Trajh biti zaključan nije se obistinila, vra

šte behu otvorena, čak i vrata kuće, što sam izdaleka video i odmah prošao kroz baštu i kroz uata kuće. Pozdravio me drvoseča Franc (Kolrozer), koga sam poznavao. On je tek jutros črthajmerovo samoubistvo, svi su užasnuti, reče. Verthajmerova sestra je najavila svoj dolazaradan, reče, gospođa Dutvajler. Neka slobodno udem, on je u međuvremenu otvorio sve prbi u kuću pustio svež vazduh, reče, uz svu tu nesreću njegov kolega je otputovao na tri dana u

je u Trajhu sam, prava sreća što ste došli, reče. Želite li da pijete vode, upita, odmah se setdo pijem. vodu. Ne, rekoh. ne sada, u gostionici u Vankhamu gde nameravam da prenoćim, pio. Verthajmer je, kao i uvek, otputovao na dva ili tri dana, rekao je, međutim, da putuje kod tre u Kur, reče Franc. Nisam na Verthajmeru primetio nikakve znakove nečeg neobičnog ili ču

d je ovaj napuštao Trajh, i to automobilom, reče Franc, koji ga je odvezao do Atnang Puhomobil je sigurno još uvek na parkiralištu železničke stanice. Franc je izračunao da ima anaest dana otkad je njegov gospodar otputovao u Švajcarsku i da je on, kako je tek od meneo, već jedanaest dana mrtav. Obesio se, rekoh Francu. On, Franc, boji se šta će biti sada

rti Verthajmera, koji ga je plaćao, u Trajhu, pogotovo što se, kad je o Dutvajlerki reč, rdnoj čudnoj osobi, nije rekao da se boji pojavljivanja gospođe Dutvajler, ali mi je ipak stavanja da ga je strah da će ona pod uticajem onog Švajcarca, svog muža, sasvim izmeniti Trajh, i da de prodati Trajh, rekao je Franc, jer šta će ona koja je udata u Švajcarskoj, uz to jošgata, sa Trajhom. Trajh je bio u potpunosti kuća njenog brata, sasvim izgrađena i opremljegove potrebe i to tako da bi svakom drugom mogla biti samo odvratna, pomislih. Verthajmtra se nije u Trajhu nikada prijatno osećala i njen brat, kazao je Franc, nije joj nikada dozvoljda se oporavi u Trajhu, sve njene želje koje su se ticale Trajha nisu sa njegove strane niunjene, njene ideje da Trajh izmeni po svom ukusu Verthajmer je uvek u korenu sasecao, u T

siroticu samo mučio, kako se izrazio Franc. Dutvajlerka mora zato da mrzi Trajh, nastavi oe u Trajhu provela nijedan jedini srećan dan. Seća se kako je jednom ne pitajući brata za mišmakla zavese u njegovoj sobi, na što je 0n besan izjurio iz sobe. Kad je htela da pozove gostjoj to zabranio, reče Franc, nije smela ni da oblači šta je htela, morala je uvek da nosi odećuon želeo da na njoj vidi i kad je bilo najhladnije vreme, nije smela da na glavu stavi svoj tirir, јеr je njen brat mrzeo tirolske šešire i mrzeo je, što i ja znam, sve što ima bilo kakve v

rodnom nošnjom, kao što ni sam nije nikada nosio nešto što je i izdaleka moglo da podserodnu nošnju, i tako je, naravno, ovde, u ovom kraju, odmah padao u oči, jer ovde svi uvek

šnju, pre svega onu sašivenu od tirolskog sukna što je za ovu užasnu planinsku klimu prosto ideća, pomislih, narodna nošnja mu je bila, kao i sve drugo što je i malo podsećalo na naršnju, istinski odvratna. Kad ga je sestra jednom zamolila za dozvolu da ode u Bekerberg navodom Prvog maja, zajedno sa ženom iz susedstva, on joj je to zabranio, reče Franc. A od dreštenika morala je, naravno, da odustane jer Verthajmer mrzi katoličanstvo kome se njegova sko sam čuo, poslednjih godina sasvim prepustila. Jedna od njegovih navika bila je da od ed noći zahteva da dođe u njegovu sobu da mu na jednom starom harmonijumu što se nagovoj sobi svira nešto od Hendla, Franc je zaista rekao Hendla. Sestra je morala da ustane u dva sata noću i da obuče svoju kućnu haljinu i dođe u njegovu sobu, sedne za harmonij

dnoj sobi i svira Hendla, što je, naravno, imalo za posledicu da se prehladila i da je u T



lno patila od prehlada. On, Verthajmer, nije se lepo ponašao prema svojoj sestri, reče Frao je da mu sat vremena svira Hendla na starom harmonijumu, reče Franc, a zatim bi joj ujutreme zajedničkog doručka rekao da je njeno sviranje na harmonijumu bilo nepodnošljivo. Ter

mu svira kako bi opet mogao da zaspi, reče Franc, jer je gospodin Verthajmer uvek patisanice i onda joj je u zoru rekao da svira kao krmača. Verthajmer je uvek nagonio sestru da dTrajh, on, Franc, veruje čak da je Verthajmer svoju sestru mrzeo, ali da bez nje nije mogao da ajhu, a ja pomislih kako je Verthajmer uvek govorio o samoći, a nikada nije bio u stanju da m, 0n nije bio tip usamljenika, pomislih, i tako je svoju sestru, koju je, iako mrzeo, ipak i

o nijedno drugo ljudsko biće na svetu, uvek vodio sa sobom u Trajh da bi je na svoj upotrebljavao. Kada bi zahladnelo, nastavi Franc, onda bi sestra morala da založi u nje

bi, dok se u njenoj sobi nije smelo grejati. Njene šetnje su uvek išle u pravcu kako bi propisaoajale su onoliko koliko bi on odredio, i morala je tačno da se pridržava vremena što je on za nje odredio, reče Franc. Uglavnom je, nastavi Franc, sedela u svojoj sobi, ali nije smela da

uziku, njen brat to nije podnosio, nije smela, a to bi rado uradila, da pusti neku gramofonsku p, Franc, seća se još dobro kad su dvoje Verthajmerovih bili deca, kad su oboje radosno dola

ajh, vesela deca raspoložena zа sve, nastavi Franc. Lovačka kuća je bila najdraže mesto za

rthajmerove dece. U vreme dok su Verthajmerovi boravili u Engleskoj, vreme pod nacisstavi Franc, da li zato što je u Trajhu stanovao jedan nacistički nadzornik, sve je u Trajhuašno mirno, sve je u to vreme propalo, ništa nije popravljano, sve je bilo prepušteno sebdzornik nije vodio računa ni o čemu, u Trajhu je živeo jedan propali nacistički grof, ali nije ma ni o čemu, nastavi Franc, taj nacistički grof je Trajh gotovo upropastio. Kad rthajmerovi vratili iz Engleske, najpre u Beč, a mnogo kasnije opet u Trajh, nastavi Franc, sase bili povukli u sebe, nisu više imali nikakvog kontakta sa okolinom. On, Franc, opet je stuhovu službu, uvek su ga dobro plaćali i umeli da cene činjenicu što im je za vreme nacisdavine i za vreme sveg njihovog boravka u Engleskoj bio veran, reče. Zato što se u takozv

cističkom vremenu više brinuo oko Trajha nego što je nacistima odgovaralo, dobio je ne omenu od nacističkih vlasti, već i dvomesečni zatvor u Velsu, otada mrzi Vels, ne putuje tamna narodne proslave. Gospodin Verthajmer nije svojoj sestri hteo da dozvoli ni u crkvu dae Franc, ali je išla potajno na večernju molitvu. Roditelji mladih Verthajmera nisu više like da uživaju u Trajhu, reče Franc, s kojim sam stajao u kuhinji, previše rano su poginuli. u Merano, reče Franc. Stari Verthajmer nije ni hteo u Merano, htela je ona, reče on. Automo

onašli tek dve nedelje posle pada u klisuru kod Briksena, reče. U Meranu Verthajmerovi dbinu, pomislih. Još je Verthajmerov pradeda zaposlio njega, Franca, u Trajhu, reče. I za njeg

a je posao kod Verthajmerovih bio životni zadatak. Gospoda su prema njima svima uvekbra, tako da, naravno, i s njihove strane nije bilo nikakvih prebacivanja, nastavi Franc. Ne mozamisli šta će sada biti od Trajha. Šta mislim o gospodinu Dutvajleru, htede da čuje Franc, j

mo odmahnuo glavom. Možda će, nastavi Franc, Verthajmerova sestra doći u Trajh da Trajh prne verujem, rekoh, ne mogu uopšte da zamislim da će Dutvajlerka prodati Trajh, iako sam mje i te kako moguće da pomišlja na prodaju Trajha, ali Francu nisam rekao šta sam mislio,

m sasvim jasno, ne, ne verujem u to da će Dutvajlerka prodati Trajh, u to, stvarno ne verujem. m da umirim Franca, koji se, prirodno, brinuo da li će izgubiti životni posao. I te kako je mogutvajlerka, Verthajmerova sestra, dođe u Trajh i proda Trajh, možda na najbrži mogući n

mislih, ali Francu rekoh da sam uveren da Verthajmerova sestra, sestra mog prijatelja, ovo



ičito naglasio, neće prodati Trajh, oni imaju toliko novaca, Dutvajlerovi, rekoh Francu, dpšte nije potrebno da prodaju Trajh, dok sam mislio, da upravo zbog toga što Dutvajlerovi iko novaca možda pomišljaju na to da Trajh što brže likvidiraju, neće sigurno prodati Trajh, romislih, prodaće Trajh možda odmah i rekoh Francu da može biti siguran da se ovde u Trajhu će promeniti, dok sam mislio da će se u Trajhu, verovatno, sve promeniti, Dutvajlerka će dditi što ima da se sređuje, rekoh Francu, uzeće nasledstvo u ruke, rekoh, i upitah Franca tvajlerka dolazi u Trajh sama ili sa svojim mužem. Nije znao, nije mu javila. Popih čašu vk sam pio, pomislih da sam u Trajhu uvek pio najbolju vodu u životu. Pre nego što je oti

ajcarsku, Verthajmer je dve nedelje imao u Trajhu mnogo ljudi u gostima, trajalo je danima doanc, i njegov kolega nisu sve opet doveli u red, Bečlije, reče Franc, koji još nikada nisu ajhu, ali su očigledno bili dobri prijatelji njegovog gazde. O tim ljudima sam čuo od gostioničkoh, i to da su se motali po okolini, umetnici, rekoh, verovatno muzičari i pomislih da li se ko

metnika i muzičara ne radi možda o ljudima s kojima je Verthajmer nekada išao u školu, takorgovim kolegama s kojima je studirao u Beču i Salcburgu na akademiji. Na kraju se sećamo sima smo zajedno išli na fakultet i pozivamo ih, samo da bismo utvrdili da sa njima nemamoa baš ničeg zajedničkog, pomislih. I mene je Verthajmer pozvao, pomislih u trenutku, i set

govih pisama i pre svega poslednje dopisnice što mi je uputio u Madrid, sada sam, naravno, čistu savest, jer sam ovaj umetnički poziv doveo svojevremeno i sa sobom u vezu, ali mi onpisao ništa o tim ljudima, pomislih, i ja nikada ne bih doputovao u Trajh da sam znao da su di tu, rekoh sebi. Šta li se to dogodilo Verthajmeru da on, koji nikada nikoga nije pozivao u Tedanput pozove na desetine ljudi, makar to bile i njegove bivše kolege sa studija koje je, izeo; uvek se mogao osetiti prezir kad god bi govorio o tim bivšim kolegama sa studija, pomo što je gostioničarka samo naznačila i što nije mogla da zna, sem što ih je gledala kako u sadljivim umetničkim kostimima, u svojoj upadljivoj umetničkoj nošnji hodaju po kraju, smeju graju, to mi je odjedanput postalo jasno: Verthajmer je pozvao svoje bivše kolege sa stud

ajh i nije ih odmah najurio, već ih je pustio da se danima, čak nedeljama u Trajhu iživljotiv njega. Činjenica koja bi trebalo da mi bude sasvim nerazumljiva, jer Verthajmer decenie hteo ni da čuje o tim kolegama sa studija, nikada nije hteo ni da zna išta o njima i ni u snu mpalo na pamet da ih jednog dana pozove u Trajh, što je sada očigledno uradio, i između

surdnog poziva i njegovog samoubistva postoji, prirodno, neka veza, pomislih. Mnogo što ajhu su ti ljudi uništili, reče Franc. Verthajmer je sa njima, što je inače i Franc zapaziodostan, tih dana i nedelja je izgledao sasvim drukčiji u ovom društvu. I Franc je rekao da su tii u Trajhu preko dve nedelje i za to vreme Verthajmer ih je izdržavao, zaista je rekao izdrž

š kao i gostioničarka kad je govorila o tim ljudima iz Beča. Nakon što je celo društvo koje nići nije mirovalo, a svakog dana se opijalo, otišlo, Verthajmer je legao u postelju i dva dana ći nije ustajao, reče Franc, koji je u međuvremenu počistio prljavštinu iza gradskih ljudi i uopu kuću opet doveo u stanje dostojno čoveka, da gospodin Verthajmer ne bi doživeo pustošenog Trajha kada opet ustane, reče Franc. Ono što je njega, Franca, međutim, posenadilo, jeste da je Verthajmer poručio iz Salcburga klavir da bi na njemu svirao, to će za m

stavi, svakako biti od značaja. Dan pre nego što su stigli ljudi iz Beča, on je u Salcburgu povir i platio da ga prenesu u Trajh i na tom klaviru je svirao, prvo sam za sebe, zatim, kada se

uštvo okupilo, za to društvo, Baha im je, reče Franc, Verthajmer svirao, Hendla i Baha, što

e radio više od deset godina. Verthajmer je, nastavi Franc, bez prekida svirao na klaviru Bah



k društvo više nije moglo da izdrži pa je izašlo iz kuće. Tek što se društvo vratilo u kuću, et počeo da svira Baha, dok ne bi opet izašli. Možda je hteo da ih sviranjem na klaviru sve ize Franc, jer tek što su došli, on bi počeo da im svira Baha i Hendla, sve dok ne bi pob

polje, a kad bi se vratili, opet bi morali da ga slušaju. I tako preko dve nedelje, reče Franc, kkoro poverovao da je njegov gazda poludeo. Mislio je da gosti to neće dugo izdržati, to šrthajmer neprekidno i bez prestanka svira na klaviru, ali su ipak ostali dve nedelje, prekodelje, svi bez izuzetka, on, Franc, sumnja, jer je video da Verthajmer svoje goste doista izluojim sviranjem na klaviru, da je Verthajmer svoje goste podmitio, da im je dao novaca, da osta

ajhu, jer bcz takvog podmićivanja, dakle, bez upotrebe novca, nastavi Franc, oni sigurno ali preko dve sedmice puštajući da ih Verthajmerovo sviranje na klaviru izluđuje i ja pomislFranc možda u pravu kad tvrdi da je Verthajmer tim ljudima dao novaca, da ih je uistinu podmo ne novcem, onda sigurno nečim drugim, tako da su ostali dve nedelje, čak preko dve nedeljje sigurno hteo da ostanu preko dve nedelje, pomislih, inače ne bi ostali preko dve nedelje, isbro poznajem Verthajmera i znam da je u stanju da izvrši takav pritisak, pomislih. Uvek samo

Hendla, reče Franc, bez prekida, do besvesti. Na kraju je Verthajmer za sve te ljude u veezariji priredio, kako se Franc izrazio, kraljevsku večeru i rekao im je da sledećeg jutra im

stanu, vlastitim ušima je on, Franc, čuo kako je Verthajmer rekao da nikog od njih sledećeg e ne želi da vidi. I zaista im je svima, bez izuzetka, za sledeće jutro, i to u četiri sata izručio taksije iz Atnang Puhajma i svi su se tim taksijima odvezli, ostavljajući za sobom kastrofalnom stanju. On, Franc, odmah je, bez okolišenja, počeo da kuću dovodi u red, nije mzna, nastavi, da će njegov gazda ostati u postelji još dva dana i dve noći, ali to je bilo dobrVerthajmeru to bilo potrebno i sigurno bi ga udarila kap, reče Franc, da je video u kakvonju oni ljudi ostavili kuću, čak su namerno uništili niz predmeta, nastavi Franc, prevrtali fok i stolove pre nego što su napustili Trajh i razbili nekoliko ogledala i nekoliko staklenih vrovatno iz obesti, nastavi Franc, od besa što ih je Verthajmer zloupotrebio, pomislih. I zais

mo, na mestu gde ga deceniju nije bilo, sada stajao klavir, ugledah ga kad sam se s Francom pprvi sprat. Zanimam se za Verthajmerove beleške, to sam još dole u kuhinji rekao Francu, kojto bez dvoumljenja poveo na prvi sprat. Klavir je bio marke erbar i bio je bezvredan. I b

ko sam odmah utvrdio, sasvim raštimovan, instrument samo za diletante, pomislih. I rekoh Fri je stajao iza mene, okrećući se, instrument samo za diletante. Nisam mogao da se savlad

doh za klavir, ali odmah zatvorih njegov poklopac. Zanimaju me cedulje što ih je Verthajmer pkоh Francu, može li da mi kaže gde se nalaze te cedulje. Ne znam na kakve to cedulje mgovori Franc, da bi me onda obavestio i o činjenici da je Verthajmer onog dana kada je u Salc

Mocarteumu, poručio klavir, dakle, jedan dan pre nego što su u Trajh doputovali oni silni ljudTrajh opustošili, u takozvanoj donjoj peći, dakle, u peći trpezarije, zapalio je čitave godulja. On, Franc, pomogao je u tome svom gazdi, jer su štosovi cedulja bili tako veliki i tešrthajmer nije mogao sam da ih snese. Iz svih fioka i kutija vadio je na stotine i na hiljade ced

osio ih sa njim, Francom, dole u trpezariju da ih spali, jedino u nameri da spali te cedulje jer jna već u pet časova izjutra rekao Francu da zagreje peć u trpezariji, reče Franc. Kada sdulje izgorele, sve ispisane, on, Verthajmer, telefonirao je u Salcburg i poručio klavir i Franbro seća kako je njegov gazda za vreme tog telefonskog razgovora uvek naglašavao da želi du Trajh pošalje jedan sasvim bezvredan instrument, to je Verthajmer stalno ponavljao na tele

stavi Franc. Nekoliko sati kasnije četiri čoveka su isporučila klavir u Trajh i uneli ga u nekad



uzičku sobu, nastavi Franc, i Verthajmer je ljudima koji su postavili klavir u muzičku soburотпи napojnicu, ako se ne varam, a ne varam se, reče, dve hiljade šilinga. Tek što su donovira otišli, nastavi Franc, Verthajmer je seo za klavir i počeo da svira. Bilo je to užasno,

anc. Tada je on, Franc, imao utisak da je njegov gazda poludeo. Ali u to, da je Verthajmer poluFranc, nije hteo da poveruje i nije ozbiljno uzimao čudno ponašanje Verthajmera, svoga g

o vam to nešto znači, reče mi Franc, jednom ću vam opisati dane i nedelje što su se posleigrale u Trajhu. Zamolih Franca da me neko vreme ostavi samog u Verthajmerovoj sobi i soču s Glenovim Goldberg-varijacijama koju sam ugledao na Verthajmerovom gramofonu, još

vorenom.



MAS BERNHARD GUBITNIK danje

vni urednik Jovan Zivlak

enzenti Jovan Zivlak Zlatko Krasni

ovni urednik S. T.

tor Kosta Dudićektura Snežana Stakić

avačko preduzećeETOVI, Novi Sad, Arse Teodorovića 11

až0 primeraka

mpa»Kultura«

mparija »Radiša Timotić« Beogradšala Birjuzova 28

1991.

Tomas Bernhard~Gubitnik

Documents

Transcript of Tomas Bernhard~Gubitnik