Diwan broj 12

DiwaLuksemburg/Luxembourg - juli/julliet 2014. - N°12.

Magazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Premijer LuksemburgaXavier Bettel

Govor naciji

Intervju sa prof. dr. Šaćirom Filandrom:Bosnien hatte die Unterstützung des Westens

in den entscheidenden Momenten

Bošnjački mislilac koji je najaviopropast Osmanskog carstva

Bernard-Henri LévySOS Bosnie

Bošnjačka udruženja u Luksemburgu skupljala pomoć za Bosnu

Prof. Dr. Šaćir Filandra, Dekan der Fakultät für Politikwissenschaftder Univeristät in Sarajevo

Treba li luksemburškim Bošnjacima institucija kulture?

Nadia Rebronja: Ako sve postane Zapad, gdje će Sunce izlaziti?

Priča o reprezentaciji BiH

Muhamed Abdagić, najveći sandžački intelektualac

L’Europe en quête de justice sociale

Šta je pisao Emir Kusturica u Oslobođenju 1993.

Prusac (Bosnien und Herzegowina)

IMPRESSUMGlavni i odgovorni urednik

(Rédacteur en chef)Almir MEHONIĆ

Izvršni urednikVelid Jusufović

Redakcijski kolegij:Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan,

akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico

Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar,

Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Salković, Edin

Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović,

Sead Ramdedović, Ruždija Kočan

Umjetnička fotografijaNedžib Vučelj

Dizajn i prelomSemir Šišić

ŠtampaImprimerie EXE

Izdavač / éditeurCentre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Partnerska organizacija / partenaire

Le projet est financé par

FEI 2007-2013Adresa redakcije

26, rte de Noertrange, L – 9543 WiltzTel. +352 26 950 681

Mob. +352 691 725 226Fax. +352 26 950 680

e-mail: [email protected]

L’opinion exprimée dans cette publi-cation ne reflète pas nécessairement

la position officielle de l’Office luxem-bourgeois de l’accueil et de l’intégra-tion / Ministère de la Famille et de

l’Intégration

Diwan - juli/julliet 2014.

Aktuelnosti:

Međe:

Naša riječ:

Velikani:

Positiom:

Interview:

Diwanhana:

Iz arhiva:

Reportage:

40

29

32-33

30-31

26-27

25

22-23

Izdvajamo iz sadržaja:

8

9

tokom Sarajevskog procesa 1983. bili su branioci države i poredka ili oni koji su sarađivali sa Udbom bili su čuvari tekovina revolucije. A izdajnici? Izdajnici su bili neki drugi, na drugoj strani. U postkomunističkom vaktu došlo je do svojevrsne zamjene uloga.

Nekada je nacionalna obojenost bila velika mahana i ljudi koji su se tada zalagali za te vrijednosti sigurno to nisu radili iz ekonomske koristi ili pozicije, jer nijedno od to dvoje nisu mogli imati. Danas, pak, nacionalna retorika je postala isplativa. Shvatili su to mnogi. Zato su od bošnjaštva počeli praviti dućane. Ti nacionalni dućani su postali vrlo profitabilni. Prodaješ havu a uzimaš paru.

A današnji izdajnici?

Oni su se baš namnožili. Na svakom ćošku izdajnik. Mrko te pogleda – izdajnik. Ne paše ti šta priča – izdajnik. Otkrije li tvoju manipulaciju – izdajnik. Smeta ti politički – izdajnik. Zaklanja ti nacionalni dućan – izdajnik.

Tako dobismo nova nacionalna zanimanja: udarače etiketa izdajstva i izdavače patriotskih certifikata. Imaju oni u Bošnjaka i svoje adrese, medije, portale, organizacije, kandidate, zgrade i pečate. Zovu ih nacionalnim ili svebošnjačkim.

Pa tako i oni koji su u komunističko vrijeme bili po

kazamatima zbog islama i Bošnjaka postaše izdajnici, udbaši, kosovci ... Udariše takvi etikete izdajstva i mladomuslimanskim osuđenicima iz procesa 1983. - Džemaludinu Latiću, Mujkiju Spahiću, Hasanu Čengiću, protekfiriše oni nacionalno i akademika Karića, akademika Durakovića, prof. Lavića, prof. Filandru i koga sve ne.

I šta sad?

Pa ništa. Njihove se etikete važe kao one sudije Rizaha Hadžića ili javnog tužioca Edine Rešidović.

Šta? Zaboravili ste ko su oni? Ali sigurno niste zaboravili ko je Alija Izetbegović i grupa mladomuslimanskih intelektualaca.

Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

Kada je Avdo S. Karabegović u nekoliko novinskih članaka napao Musu Ćazima Ćatića što nije pristao da bude član Srpskog

društva studenata u Istambulu i što nije pristao da se deklariše kao Srbin, tada je Ćatić u pjesmi Ja sam Bošnjak (Izdajici Avdi S. Karabegoviću) ostavio trajan biljeg na lik i djelo svoga napadača.

„Al ` što rekoh o mejdanu?... Ne, nikada s`hrgjom takom: Bošnjak junak bojni mejdan D`jeli samo sa junakom! (...)

Plače svaki zemni atom, Na kog Tvoja noga stane; Svaka travka tebi kliče: Izdajica, nak propane!

Sakri lice izdajico,

Nek ne pljuju ljudi na Te, A znaj i to: Izdajicu

I pod zemljom klevete prate!“

Bilo je to doba agresivnog nametanja srpstva i hrvatstva, posebice među studentima. I nije jedini Avdo S. Karabegović zagrlio srpstvo, kasnije je i među mnogim uglednim Bošnjacima bilo ovih primjera ali i pokajanja, no, upravo ova pjesma Ćatića ostade spomenik bošnjačkom izdajniku, o kojem šira bošnjačka javnost ne znade do danas ništa više osim da je izdajnik Avdo S. Karabegović.

Fenomeni Karabegovića, Kusturica i sličnih svakako su za neku dublju analizu koja bi trebala odgovoriti na pitanje šta se to desi kod uspješnog Bošnjaka koji namah shvati da se na vrhu može zadržati jedino ako od sebe gurne sve ono što ga čini svojim. Još je N. Ibrišimović pisao: „Da Bog da više nikada nijedan bosanski musliman ništa golemo u životu ne postig’o ako će svaki takav svoj narod i svoju zemlju bagatelisati!“

Prodaješ havu a uzimaš paru

No, ja sam htio koju napisati o temi izdajstva i izdajnika u ovo postkomunističko vrijeme. Ono sa sobom nosi neke nove specifikume koji se dijametralno razlikuju od onog komunističkog zemana. Napr. oni koji su tada napadali mladomuslimanske intelektualce


Da li je bošnjaštvo privatni dućan?

1

Kapija

Od juna dvije nove autobuske linije: 26. i 27.

Od 02. juna počele su da saobraćaju dvije nove autobuske linije u gradu Luxemburgu, linije 26 i 27. Linija 26. saobraćaće na svakih 30 minuta od ponedeljka do subote. Linija kreće od Gare Centrale (quai 5) – Z.A.C. Howald – Cloche d’Or – Leudelange – Helfent – Bertrange/Belle Étoile i nazad.

Linija 27. saobraćaće na svakih 15 minuta radnim danima a subotom na svakih 30 minuta. Linija kreće od Gare Centrale (quai 4) – Merl – Z.A.I. Bourmicht – Gare Bertrange/Strassen – Bertrange/Belle Étoile i nazad.

Od 2016 obavezne vinjete kroz Njemačku

Od 01. januara 2016. godine svaki vozač motornog vozila mora posjedovati vinjetu za vožnju po autoputevima u Njemačkoj. Ci-jena vinjete još uvijek nije utvrd-jena a stručnjaci za saobraćaj sma-traju da je ovaj potez dobar jer će sa plaćanjem vinjata popraviti se kvalitet autoputeva.

Luxembourg je šampion naturalizacije

Prema podacima za 2011. godinu Veliko vojvodstvo Luksemburg je zem-lja u kojoj je procenat stranaca koji su dobili luxemburško državljanstvo najviši u Evropi. Prema brojkama u 2011. godini bilo je 6,6 novih državljana na 1000 stanovnika. Potom, na listi su Švedska sa 3,3, Velika Britanija sa 2,8 i Belgija sa 2,7. Broj izdatih pasoša je ipak u padu, u 2011. godini izdato je 3400 dok je u 2010. izdato 4300.

Ove godine nema redovnog povećanja plata

Zbog smanjenja inflacije u 2014. godini, u Luksemburgu neće biti in-deksacije zarada predviđene za jesen 2014 godine. Kako minimalna inflacija potrebna za povećanje zarada u ovoj godini neće biti postignuta, sljedeće povećanje zarada biće tek u prvom kvartalu iduće godine, nakon povećanja TVA u januaru 2015. godine.

Sarajevski ćevap u Rumelange

Počeo je sa radom restoran “Cor-leone” u Rumelange. Pored raznih specijaliteta, italijanske pizze, posebno zanimljivo za naše stanovništvo je što se u ovom objektu nudi kompletan bal-kanski roštilj na kamenu, kao i sarajevski ćevap u somunu.

Radno vrijeme je od 06.30 do 01 h, vikendom od 11 do 01h.

Adresa 2 – 4, Rue de la Croix u Ru-melange.

Za vožnju bez karte kazna 150€

Ukoliko kontorlor u javnom prije-vozu uhvati nekoga da se vozi bez valid-ne karte moraće da plati kaznu od 150€. Prema novom propisu grad Luksemburg obezbjediće devetnaest kontrolora, koji će proveravati ispravnost karata.

Diwan - juli/julliet 2014.2

Aktuelnosti

Od januara 2015 povećanje poreza sa 15 na 17%

U savjetu Vlade postignut je dogovor da od 01. janura

2015. godine porez na dodatnu vrednost (TVA) u Luksemburgu bude povećana sa sadašnjih 15 na 17%.

Studija je pokazala da će ovo povećanje domaćinstvo koštati u prosjeku 480 eura godišnje. Težina će se kretati između 290 eura za familije sa niskim primanjem i ići će do 790 eura za one sa višim pri-manjima.

Sindikati su u više navrata po-novili svoje protivljenje povećanju TVA, plašeći se od gubitka ku-povne moći.

Od jula nove lične karte sa mikročipom

Od 01. jula počelo je izda-vanje novih ličnih kara-

ta veličine kreditne kartice koje sadrže u sebi mikročip.

Nove kartice proizvodiće se u Luksemburgu a za izdavanje je pot-rebno platiti taksu od 15 eura, Sta-re karte će i dalje ostati na snazi do isteka njihovog roka.

Lična karta će biti obezbeđena lo-zinkom i nosioci će morati da se povežu preko Luxtrust sigurnosnog sistema .

Nove lične karte važiće 10 go-dina za starije od 15 godina, 5 godina za mlađe od 15 godina i 2 godine za djecu do 4 godine.

Finansijska kriza u Luxembourgu najmanja u Evropi

Prema istraživanju ING In-ternational Survey izgleda

da su stanovnici Luxemburga os-jetili krizu manje nego u ostalim državama Evrope.

42% stanovnika Luxemburga su rekli da njihovo domaćinstvo ima ograničen mjesečni budžet (67% u ostalim zemljama)

Što se tiče štednje, 70% grad-jana Luxemburga može da ostavi i nešto para “sa strane” (53% u os-talim zemljama Evrope).

50% građana u Luxemburgu štedi uplaćujući privatnu penziju (38% u drugim zemljama).

Svega 8% je priznalo da se re-dovno prepiru oko novca, što je duplo manje nego u drugim zem-ljama.

Sve u svemu, istraživanje je po-kazalo da je novac mnogo manje uzrok problema u Luxemburgu nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji.

Luksemburg poboljšava svoju konkurentnost

U svjetskom godišnjaku kon-kurentnosti (World Com-

petitiveness Yearbook) Luksembur-gu se pripisuje odlično 11 mjesto među 60 kandidata. Ipak, Veliko Vojvodstvo nije uspjelo da dosti-gne vrhunske rezultate iz 2007. i 2008. godine. Tada je Luksemburg bio jedna od pet najkonkurentnijih zemalja svijeta.

Privredna komora pozdravlja ovaj rezultat ali ne otvara šampanjac. Kriza je ostavila svoj trag, struktur-ni deficiti zemlje postali su vidljivi. Negativni utjecaj krize još uvijek nije pod kontrolom, potrebne reforme nisu provedene, za razliku od drugih država.

Ipak, ne treba biti suviše pesimi-stičan jer druge zemlje, kao što su Belgija ili Francuska dostižu samo 27. ili 28. mjesto na rang listi.

Posebno dobro je to što je ova zemlja razvila ekonomske aktivnosti (rang 4), manje dobro izgled situacija na tržištu rada i ekonomske diver-zifikacije. Deficiti se pokazuju čak i u efikasnosti javnih usluga i infra-strukturi.

Rođena prva unuka velikog vojvode Henrija

Ponosni roditelji princ Fe-liks i Princeza Claire obja-

vili su prve slike svog novorođenčeta cerke Princeza Amalie .

Beba je rođena u Grande-Duch-esse Charlotte porodiljskoj klinici u Luksemburgu u nedjelju 15. juna i prvo je dijete Feliksa i Claire koji su se vjenčali u septembru prošle godine.

Novi član kraljevske porodice zove se Amalia Gabriela Maria Te-resa , sa svojim srednjim imenima obje njene bake .

Beba je teška 2.950 grama i dugačka 50 centimetara.

Princeza Amalija je prva unuka velikog vojvode Henrija i vojvot-kinje Marije Terezije koji vec imaju dva unuka Princa Gabriel-a i Prin-ca Noah-a, sinove vojvode i vojvot-kinje Louisa i Tessy.

Najveći broj zahtjeva za azil iz Crne Gore

U maju su 94 osobe tražile azil u Luksemburgu. Po broju primljenih zahteva, najviše ih je stiglo od držav-ljana Crne Gore (20), Sirije (17) i Kosova (11).

U maju ove godine 9 azilanata je dobilo međunarodnu zaštitu u Luk-semburgu, 56 zahteva je odbijeno, a 18 je bilo primorano na povratak u zemlju iz koje dolaze, saopštilo je mi-nistarstvo za imigracije.

Najveći minimalac u Luksemburgu

Najveću minimalnu mesečnu zara-du u Evropskoj uniji ima Luksemburg - 1.874 evra, dok Rumunija ima 12- ti deo od toga - svega 157,5 evra.

Šest zemalja članica EU ima mini-malnu platu veću od 1.000 evra, dok ih 10 ima ispod 400 evra. Minimalne plate su izražene u bruto iznosima, na-vodi se u izveštaju evropske agencije za statistiku Evrostat o minimalnoj plati u 2013. u zemljama EU i nekim ze-mljama izvan ove zajednice.

U Sloveniji minimalna mesečna zarada iznosi 784 evra, dok Hrvatska spada u grupu zemalja članica EU s najnižom minimalnom platom (372 evra). Minimalac u Grčkoj, najviše pogođenoj krizom, iznosi 684 evra.

Luksemburg protiv gajenje genetski modifikovanih kultura

Evropske zemlje postigle su kom-promisni sporazum kojim se omogu-ćava gajenje genetski modifikovanih kultura na svojoj teritoriji.

Sporazum predviđa da države koje se protive uzgajanju GMO ne moraju da dozvole uzgajanje na svojoj teritoriji.

“Sve zemlje osim Belgije i Luk-semburga usaglasile su se o gajenju GMO”, izjavio je grčki ministar ži-votne sredine Joanis Manijatis, čija zemlja do 1. jula predsedava EU.

Načelni sporazum usvojen je 28. maja na sastanku stalnih predstavnika 28 clanica EU, posle višegodišnjih pokušaja da se postigne dogovor u toj oblasti.

Čak i članice EU koje su protiv uzgajanja GMO, međutim, neće moći da zabrane tranzit tih kultura preko svoje teritorije.

Ovaj sporazum proizvođači seme-na GMO čekali su 14 godina. Do sada su zbog nesuglasica među članicama EU, procedure za dozvolu uzgajanja tih kultura bile veoma komplikovane i duge, i predmet političkih sporova.

Sporazum treba da razmotri i Evropski parlament.

Diwan - juli/julliet 2014. 3

Iz Luksemburga pomoć Bosni

Nakon 25 sati vožnje luksemburški pomagači

za civilnu zaštitu stigli su 17. maja u poplavljenom području u sjeveroistočnoj Bosni. Nakon kratke noći, tim je u gradu Šamac već prvog dana spasio oko 750 ljudi iz poplava.

Volonteri su bili i u Orašju, u kojem su radili danonoćno u sm-jenama. Luksemburška jedinica je bila smještena u starom stadionu, koji je pretvoren u bazu.

Pomagači za civilnu zaštitu su pokušali da stabilizuju brane sa vre-ćama pijeska. Prvi pokušaj nije uspio, jer je bilo nemoguće transportovati čamce s kamionima na licu mjesta.

65 884 voix - 5eme position nationale






ENGEL FrankCSV

TURMES ClaudeGRENG

REDING Vivianecsv

DELVAUX-STEHRES MadyLSAP

BACH GeorgesCSV

GOERENS CharlesDP

Europawahl 2014

Die Luxemburger EP-AbgeordnetenCandidats élus pour les Elections européennes 2014 elections.public.lu

Die westlichen Balkanstaaten haben nach den Worten von

Bundeskanzlerin Angela Merkel Au-ssicht auf einen Beitritt zur Europäis-chen Union. Die Länder hätten eine “klare Beitrittsperspektive” und Deutschland unterstütze einen EU-Beitritt, sagte Merkel in ihrem wöchentlichen Video-Podcast. Aller-dings stehe ihnen noch “ein weiter Weg” bevor, sagte sie mit Blick auf Kandidatenländer wie Montenegro, Mazedonien und Serbien sowie po-


Aktuelnosti

Merkel sieht EU-Beitrittsperspektive

für Lander des westlichen Balkan

Ministarski savjet EU na sastanku u Luksemburgu razmatrao stanje u BiH

tentielle Kandidaten wie Albanien, das Kosovo und Bosnien-Herzegowi-na. Vor allem die bestehenden Kon-flikte zwischen den Balkanstaaten müssten vor einem EU-Beitritt gelöst werden. Die Erfahrung lehre, dass diese sonst “überhaupt nicht mehr gelöst” würden, “oder es dauert sehr, sehr lange”.

Wichtig sei vor allem ein verlässliches Rechtssystem in den beitrittswilligen Staaten, forderte die Kanzlerin. In diesem Bereich gebe es umfangreiche Beratungsprogramme der EU, an denen sich auch Deu-tschland beteilige. Aber die Arbeit müsse natürlich von den Ländern se-lbst geleistet werden, sagte Merkel. Da gebe es zwar Fortschritte, aber immer noch sehr viel zu tun.

EU-Kommission fordert Kandidatenstatus für Albanien

Die Kanzlerin würdigte ausdrüc-klich die Fortschritte Serbiens im Zu-sammenleben mit dem Kosovo. Vor zwei, drei Jahren habe sie noch Zwei-fel gehabt, sagte sie. Inzwischen seien aber “echte Fortschritte zu sehen”. Daher freue sie sich auf den Besuch des serbischen Ministerpräsidenten Aleksandar Vucic am kommenden Mittwoch in Berlin. Mit ihm wolle sie über den weiteren Weg Serbiens sprechen.

Für Albanien hatte die EU-Kom-mission zuletzt den Status eines EU-Beitrittskandidaten gefordert. EU-Erweiterungskommissar Stefan Füle zeigte sich “ermutigt” von den Re-formbemühungen des Landes.

Ovoliko iznose minimalne zarade u

zemljama EU

Razlike od države do države unutar same Evropske unije

su ogromne, a nejednakost se najbolje ogleda u visini minimalne plate.

Šest zemalja članica ima minimal-nu platu veću od 1.000 evra, dok ih 10 ima ispod 400 evra. Najveći mini-malac u EU ima Luksemburg, 1.874 evra, dok Rumunija ima skoro 12 puta manju minimalnu zaradu - tek 157,5 evra.

Posle Luksemburga, najveće pla-te su u Belgiji - 1.502 evra i Holan-diji - 1,469 evra, slede Irska (1.462), Francuska (1,430), Nemačka (1.360) i Velika Britanija (1.264).

U grupi država u kojima je mini-malna plata ispod 1.000 evra, najveća je u Sloveniji (784 eura), Španiji (753), Malti (697), Grčkoj (684), te Portugalu 566.

Slede minimalne plate koje su is-pod 500 evra: Poljska (393), Hrvats-ka (372), Slovačka (338), Mađarska (335), Estonija (320), Litvanija (290), Letonija (287).

Uz Rumuniju, u kojoj građani imaju najmanju minimalnu platu u EU, minimalac ispod 200 eura prima-ju i u Bugarskoj - 158,5 evra.

Treba reći i da će švajcarski građani o uvođenju minimalca odlučivati 18. maja. Minimalna plata u Švajcarskoj bi, ako građani odluče tako, bila 4.000 franaka, odnosno 3.281 evro i kao tak-va bi bila najveća u svetu, a ne samo na evropskom kontinentu.

Europäische union

Bundeskanzlerin Merkel hat den westlichen Balkanländern zuge-sichert, dass sie auf lange Sicht Mitglieder der EU werden können. Es sei aber noch viel zu tun.

Šefovi diplomatija zemalja članica Evropske unije izrazili

su ozbiljnu zabrinutost zbog zaosta-janja Bosne i Hercegovine u evrops-kim integracijama.

Oni su pozvali lidere te zemlje da se ozbiljno pozabave problemima građana.

„Dok sve druge države u regionu napreduju, BiH zaostaje“, kaže se u saopštenju sa sastanka ministarskog savjeta EU koji je odrzan u aprilu ove godine u Luksemburgu.

Savet je konstatovao da politički lideri u BiH koriste retoriku koja izaziva podjele i da im nedostaje politička volja da prevaziđu paralizu u odlučivanju, zbog koje je BiH već

ostala bez znatnih sredstava iz pred-pristupnih fondova EU.

Ministri su pozvali bosanske li-dere da uvaže glas građana koji su protestima tražili rješavanje osnovnih životnih pitanja kako bi se ekonomska i socijalna situacija popravila.

Savjet je podvukao punu podršku suverenitetu i teritorijalnom integri-tetu BiH i osudio kao neprihvatljive pozive na secesiju i govor koji izaziva podjele.

Evropski ministri su pozvali političko rukovodstvo BiH da pristu-pi promjenama ustava u skladu sa pre-sudomi u slučaja Sejdić-Finci, kako bi proces evropskih integracija mogao da se nastavi.

u prvom djelu svog izlaganja go-vorio o upoznavanju i druženju sa Ramdedovićem, dok je Hajdarpašić pojedinačno analizirao priče koje su zastupljene u knjizi.

Na kraju promocije obratio se i sam autor koji je zahvalio publici na velikom odzivu. Ramdedović je ista-kao da je više puta odustajao od pi-sanja, zbog svih dešavanja koja su bila aktuelna devedesetih godina. “Bio sam odustao od pisanja, pitao sam se da li uopšte ima svrhe pisati, bio sam pod utiskom svega onoga što nam se dešavalo devedesetih godina, ali kada sretnete Faiza Softića, čovjeka koji je zaokupljen pisanjem, ne možete da odustanete”, rekao je Ramdedović.

Ovaj čin još jedan je u nizu udara na suverenitet države Bosne i Herce-govine i zahtjeva brzu reakciju kako državnih organa BiH, tako i mno-goobrojnih bosansko-bošnjačkih udruženja u dijaspori.

Nažalost, do sada nije bilo reakcija ovim povodom.

U Zavičajnom klubu “Bi-hor”, u aprilu ove godine,

promovirana je knjiga priča Seada Ramdedovića. Na promociji su pored autora govorili književnici Faiz Softić i Remzija Hajdarpašić, dok je moderator bio Raif Adrović, doskorošnji predsjednik kluba Bihor.

Učesnici promocije su pred mnogobrojnom publikom izrazili zadovoljstvo što se u izdanju Lit-eralnog kluba “Husein Bašić” po-javljuje još jedan naslov. Softić je


Promovirana knjiga priča “Međa” Seada Ramdedovića

Zloupotreba znamenitosti BiH

Susreti bihorske dijaspore

U organizaciji zavičajnog klu-ba “Bihor” iz Luksembur-

ga, u gradiću Tetanžu, održana je tradicionalna manifestacija – Pr-vomajski susreti dijaspore u Luk-semburgu. Predsjednik udružen-ja Hamdija Rastoder zahvalio se okupljenima, te naglasio da svaki euro prikupljen na ovoj manifesta-ciji ide u pravcu Crne Gore, onima kojima je najpotrebnije.

Posebni gosti ove menifestacije bili su predstavnici Ambasade Crne Gore iz Brisela na čelu sa ambasado-rom Veskom Garčevićem.

ZK “Bihor” je ugostio devet najbol-jih učenika završnih razreda Osnovnih škola iz Bihora i tako im omogućio da obiđu mnoge turističke i druge značajne destinacije u Luksemburgu i okolnim zemljama.

U prostorijama Zavičajnog kluba “Bihor», predsjednik opštine Petnjica Samir Agović i delegacija su se sasta-li sa biznismenima i predstavnicima udruženja čiji članovi vode porijeklo sa područja opštine Petnjica. Na sas-tanku je bilo riječi kako da se dijas-pora Bihora što bolje uključi u razvoj novoformirane opštine.

Gosti festivala bili su i fudbaleri FK “Petnjica” i njihovo rukovodstvo. Oni su odigrali prijateljsku utakmicu sa FC “Muhlenbach – Sandžak».

Manifestaciju su obogatili i nas-tupi dva KUD –a: KUD Zavičajnog Kluba “BIHOR” i KUD “Evropa”, dok je za muzičku zabavu bio zadužen poznati folk pjevač Osman Hadžić . U reklamnim novinama

najvećeg trgovačkog centra u Luksemburgu “Cactus”, objavlje-na je ponuda Eurokrema iz Srbije u kojoj je zloupotrebljena teritorija BiH.

U sklopu reklame tog proizvoda napravljena je i jedna kratka prezenta-cija same Srbije sa njenom kulinars-kom ponudom i nekim znamenitosti-ma, pa se između ostalog u prvi plan ističe ćuprija na Drini u Višegradu kao teritorij države Srbije.

sastavu te vojne misije na Kosovu i planovima za budućnost koji će za-visiti od datih uslova.

Komandant KFORA je izrazio zahvalnost Luksemburgu za doprinos ističući profesionalnost i posvećenost njihovih vojnika koje su posJetili u kampu u Novom Selu.

o normalizaciji odnosa između Beo-grada i Prištine i naporima Kfora da se osigura realizacija NATO misije na Kosovu.

Zatim je, kako se navodi u saopštenju, višenacionalno osoblje informisalo njegovo visočanstvo i delegaciju Luksemburga o trenutnom

jednom od najuticajnijih islamskih učenjaka u sunitskom svijetu dr. Ju-sufu el-Kardaviju.

Na svim predavanjima i džema-tima bilo je veliko interesovanje luk-semburških muslimana, a zbog vre-menske ograničenosti posjete hafiz Halilović nije uspio obići ostale dže-mate odakle je dobio poziv.

Prema riječima prof. Halilovića, u odnosu na njegovu zadnju posjetu Luksemburgu, on je obradovan stan-jem muslimana u ovoj maloj evrop-skoj državi i napretku u džematima koji su očiti.

Inače, Luksemburg je mala evrop-ska zemlja koja ima nešto više od 500 hiljada stanovnika. Muslimana ima oko 15 000, organizovanih u osam džemata. Bošnjaci čine ogromnu većinu musli-manske populacije, prema nezvaničnim podacima ima ih oko 12 000.

LUKSEMBURG - Na poziv Is-lamskog kulturnog centra Sje-

ver (CCIN) – Wiltz prof. dr. Safvet Halilović je boravio u radnoj posjeti džematima u Luxemburgu početkom maja ove godine.

Tom prilikom hafiz Halilović je predvodio džumu namaz u džematu domaćinu, održao niz predavanja u drugim luksemburškim džematima, imao razgovore sa imamima i po-sjetio dva džemata u Belgiji u gradu Liège, od kojih je jedan novoosnovani bošnjački džemat.

Niz predavanja hafiz Halilović je održao na temu „Kako sačuvati iman u ahiri-zemanu“, odnosno zadnjem vremenu, kada se čovjeku nude mnogi grijesi i stranputice.


Aktuelnosti

Hafiz Safet Halilović gostovao u LuksemburguHafiz Halilović je naglasio potre-

bu integracije Bošnjaka-muslimana u evropsko društvo ,ali uz očuvanje svo-ga identiteta.

- Treba koristiti povoljnosti koje nude evropske države, pa i Luk-semburg. Treba poštovati red i za-kone država koje su vas primile i pokazati da muslimani nisu neki divljaci, kako ih se želi predstaviti u mnogim medijima, rekao je hfz Halilović.

Hafiz Halilović je promovirao i nekoliko značajnih knjiga koje je pisao ili u kojima je učestvovao kao recezent ili mentor. Također, hafiz je govorio o radu i aktivnostima Svjetske unije islamskih učenjaka, čiji je član i o presjedniku te unije,

Vojvoda Henri posjetio luksemburške vojnike

na KosovuVeliki vojvoda Henri i njegova del-

egacija, posjetili su prošle srijede Novo Selo u blizini Mitrovice na Kosovu, gdje je od februara ove godine stacioni-rano 22 vojnika iz Luksemburga koji se nalaze u sastavu KFORA. Ovo je bila njegova četvrta posjeta Kosovu do sada.

U delegaciji Velikog vojvode se na-lazio i zamjenik premijera i ministar odbrane Etjen Šnajder, parlamentarna delegacija i drugi velikodostojnici, među kojima i ambasador na Kosovu gospodin Leon Delvo i šef odbrane - general Mario Daubenfeld.

Veliki vojvoda je, kako je saopštio KFOR, potvrdio punu podršku Luk-semburga implementaciji sporazuma

(2012), Daniel Da Mota (2011) und Daniel Huss (2010) den „Challenge Guy Greffrath“ gewonnen. Der Sieg des Bosniers in Diensten der “Bianco-neri” war der zehnte Sieg eines Offen-sivspielers in Serie. Insgesamt wurden in diesem Jahr 43 Spieler mindestens einmal genannt.

Eine Jury, bestehend aus den Trai-nern der 14 Vereine der BGL Ligue, aktiven Spielern der höchsten Spiel-klasse, freien Mitarbeitern sowie den Redakteuren der Sportredaktion des “Luxemburger Wort” und von “wort.lu” ermittelt jährlich den “Fußballer des Jahres”. Dabei verfügen die Ak-tiven (Spieler und Trainer) über zwei Drittel der Stimmen. Wählbar sind alle Spieler, die in der höchsten Klasse der einheimischen Fußballliga zum Einsatz kommen.

(LW)

ćine glasova. Prema pravilima birati se mogu svi igrači koji igraju u prvoj ligi Luksemburga.

Od strane sportskih uredni-ka “Luxemburger Wort” uz podršku “Vinsmose-

lle”, “Loterie Nationale” i “Coque” te po prvi put od strane “Freelander” organizovan je izbor za “Fudbalera godine u Luksemburgu”. Pobjednik ovog izbora je Bosanac Sanel Ibra-himović iz momčadi Esch. Najbolji strijelac u prvoj ligi je izabran sa 62 poena, ispred prošlogodišnjeg šampi-ona Stefano Bensi (Fola Esch/52).

Još tješnje je bilo na ostalim mje-stima na rang listi. Na trećem mjestu je Thierry Steimetz iz novog nacio-nalnog prvaka F91 Dudelange (45 poena), odnosno sa samo dva boda ispred Omar Er Rafik (FC Déiffer-deng 03/43 poena) i njihovog četvrtog saigrača Sofian Benzouien (41 poena).


Ibrahimović luksemburški fudbaler godineNakon drugog (2011) i četvrtog

mjesta (2012) Ibrahimović je ove go-dine najzad ostvario veliki uspjeh. On je ove godine prekinuo uspješnu seriju sadašnjih ili bivših nacionalnih igrača: Von Bensi (2013), Auréli-en Joachim (2012), Daniel da Mota (2011) i Daniel Huss (2010) koji su osvajali “Challenge Guy Greffrath “. Pobjeda ovog Bošnjaka u korist “Bianconeri” je bila deseta pobjeda ofanzivnih igrača. Ukupno 43 igra-ča su bili o konkurenciji za izbor ove godine.

Žiri se sastoji od trenera iz 14 klubova BGL Lige, aktivnih igrača u vrhu lige, slobodnih radnika, te urednika sportske redakcije “Luxem-burger Wort” i “wort.lu”. Aktivni (igrači i treneri) posjeduju dvije tre-

Ibrahimovic ist Luxemburger Fußballer

des Jahres

Die von der Sportredaktion des “Luxemburger Wort”

mit Unterstützung von “Vinsmosel-le”, der “Loterie Nationale”, der “Co-que” und erstmals von „Freelander‘s“ durchgeführte Wahl zum “Fußballer des Jahres” endete am Dienstagabend mit dem Schlusserfolg von Sanel Ibrahimovic von Jeunesse Esch. Der Torschützenkönig der höchsten Spiel-klasse setzte sich mit 62 Punkten rela-tiv knapp vor dem letztjährigen Sieger Stefano Bensi (Fola Esch/52) durch.

Noch enger ging es auf den wei-teren Plätzen zu: Auf Rang drei folgt Thierry Steimetz vom neuen Landes-meister F91 Düdelingen (45 Punk-te) mit nur zwei Punkten Vorsprung auf Omar Er Rafik (FC Déifferdeng 03/43 Punkte) und deren vier auf sei-nen Teamkameraden Sofian Benzoui-en (41 Punkte).

Nach einem zweiten (2011) und einem vierten Platz (2012) schaffte Ibrahimovic in diesem Jahr den gro-ßen Coup. Er durchbrach damit eine Erfolgsserie von aktuellen oder ehe-maligen Nationalspielern: Vor Ben-si (2013) hatten Aurélien Joachim

Bensi landet auf Platz zwei, Stei-metz auf Rang drei

Schlussklassement

1. Sanel Ibrahimovic (Jeunesse) 62 Punkte2. Stefano Bensi (Fola) 52 Punkte3. Thierry Steimetz (Düdelingen) 45 Punkte4. Omar Er Rafik (Differdingen) 43 Punkte5. Sofian Benzouien (Düdelingen) 41 Punkte6. Edis Osmanovic (Wiltz) 32 Punkte7. Samir Hadji (Fola) 27 Punkte8. Julien Jahier (Düdelingen) 21 Punkte9. Laurent Jans (Fola) 19 Punkte (4 x Platz 1)10. Mathias Jänisch (Differdin-gen) 19 Punkte (3 x Platz 1)

selja se ruše pod naletom klizišta, po-davljena im je stoka i živina, uništeni usjevi i vrtovi, a konačan broj mrtvih se još ne zna i predpostavlja se da je uznemiravajući.

“Samo što su se skućili i popravili kuće, mnogi su ostali opet bez krova nad glavom, i ono što su stvarali cijeli život je nestalo u par sekundi. Brojne porodice, stari, iznemoćali, bolesni, djeca, trudni-ce su pogođene ovim iskušenjem i opet su postali izbjeglice u vlastitoj državi i gradu. Mi koji živimo u blagostanju i koji imamo i iznad normalnih ljudskih potreba treba da se solidarišemo sa lju-dima koje je zadesila nevolja i nesreća“, piše u dopisu koji je uputio CCIN Boš-njacima na sjeveru Luksemburga.

Kako su za naš magazin izjavili predstavnici ovog džemata njihovu ak-ciju je podržala i komuna Eschweiler i organizacija CLAE.

- Naši predstavnici su jedan kon-tigent robe i hrane isporučili na teren najugroženijim, a novčanu pomoć smo uplatili za smještaj studenata čije su kuće pogođene poplavama, kaže Velid Jusufović predsjednik CCIN.

I udruženje građana Zavidovići asbl u Luksemburgu je u saradnji sa organizaci-jom “Sloga” iz Wiltz-a pokrenulo priku-pljanje pomoći za naše ugrožene građane. Oni su pomoć skupljali u Mameru.

- Pomoć je dostavljena Merhametu u Zavidovićima koji će pomoć raspodijeliti po prioritetima, kaže Jasmin Mulahusić.

Jedno od najaktivnijih udruženja po ovom pitanju je bila BKC Sloga Wiltz.

- BKC Sloga Wiltz uz podršku AIWL Wiltz (džemat Wiltz) i općine Wiltz dosad je poslala dva kamiona sa oko 40 tona robe, takođe smo išli sa dva kombija gdje su i tri Luksemburžani-na volonterski učestovali i lično uručili veću kolicinu lijekova i vatrogasnog ma-terijala, kaže za Diwan Ferid Hodžić.

Ova organizacija koja okuplja pretež-no Bošnjake sa područja Zavidovića je u saradnji sa FC Wiltz organizirala donator-sku utakmicu, na kojoj je skupljen 3.471 eura i cijeli iznos je isključivo namjenjen za nastradale u poplavama u BiH.


Aktivnosti udruženja

Bošnjačka udruženja u Luksemburgu skupljala pomoć za Bosnu

Mnoge organizacije i udru-ženja Bošnjaka u Luksem-burgu pokrenuli su akciju

skupljanja pomoći za ugrožene u Bosni i Hercegovini. Pomoć se skupljala u hra-ni, lijekovima, odjeći i novcu na nekolio punktova u ovoj državi.

Humanitarne akcije su podržale i neke luksemburške institucije, komune, škole i udruženja.

U dopisu kojeg je uputio Islam-ski kulturni centar Sjever Bošnjacima na sjeveru Luksemburga stoji između ostalog da je Bosnu zadesila katasto-falna poplava i da je poslije rata 90/tih godina ovo najveće iskušenje koje je zadesilo bosanski narod. Samo 20-tak godina poslije rata, kada su bili pri-morani da se iseljavaju i bježe sa svojih ognjišta, kada su im kuće rušene i spal-jivane, narod je opet iseljen. Njihove kuće su uništene poplavom, cijela na-

Nakon vijesti o katastrofalnim poplavama na Balkanu

Na donatorskoj utakmici upriličena je i licitacija lopte sa kojom je odi-grana utakmica. Suvad Ganić je bio pobjednik licitacije sa 250 €.

de l’Union Européenne, où le Front National a ravi un quart des votes des électeurs récoltant ainsi la plus grande représentation des França-is au Parlement européen. Mais au Royaume-Uni, au Danemark et en Autriche, l’extrême droite dépasse également les 20 %.

Doit-on craindre cette poussée extrémiste ? Idéologiquement, oui. L’extrême-droite a le vent en poupe un peu partout en Europe depuis plus d’une dizaine d’années. Si certains de ces partis imprègnent leurs diatri-bes de références néona-zies, ceux-ci restent très minoritaires. La plupart d’entre eux recherchent avant tout la respecta-bilité et s’emparent des problèmes de société, de

justice sociale. Ils s’érigent en rem-part supposé contre la crise écono-mique, le chômage galopant, la perte supposée d’identité, de repères, de va-leurs. Ces partis ont en commun de vouloir le démantèlement de l’Union européenne, le retour à la priorité nationale, le rejet de l’immigration. L’héritage dogmatique de l’extrême droite « à l’ancienne » reste ainsi prégnant : une conception ethno-centrique de la citoyenneté et de

l’identité nationale, dont découle la double détestation de l’ennemi extérieur — l’individu ou l’Etat étrangers — et de l’ennemi intérieur — le métissage culturel, les adversai-res politiques, qu’ils soient de gauche ou de droite. C’est aussi un modèle de société fondé sur l’organicisme et sur l’antilibéralisme économique et médiatique.

Crainte, voire danger idéolo-gique, donc, mais concrètement, ces nouvelles forces politiques sont telle-ment disparates qu’elles n’auront sans doute qu’un poids insignifiant sur les prises de décision du Parlement eu-ropéen.

Cependant, l’UE et surtout ses élites dirigeantes, affronte une cri-se de légitimité sans précédent. L’Europe doit se repenser et non plus s’imposer du haut. Elle qui peine tant à écouter ses citoyens et leurs craintes face à la mondialisa-tion, l’évolution parfois trop rapide de nos sociétés - tant technologique que philosophique, l’accroissement des inégalités et de la pauvreté doit désormais replacer le citoyen au cœur de son action et redéfinir son modèle de société.

L’Europe, et ses Etats-membres, est désormais confrontée à un do-uble choix : continuer à attiser les peurs de ses citoyens et de banali-ser l’idéologie de l’extrême-droite, ce que font certains partis de droite traditionnels qui recomposent leur paradigme en y incorporant une idéologie sujette à caution, voire en leur offrant de partager le pouvo-ir, comme ont pu le faire certains gouvernements en Italie, en Suisse, en Norvège, etc.. Ce premier cas de figure sonnerait la mort annoncée de l’Union avec des conséquen-ces que nous pouvons difficile-ment imaginer. Ou l’Europe doit inverser son discours, notamment en matière d’immigration. Con-sidérer comme il se doit les apports de l’immigration, non seulement au niveau économique, mais au-ssi et surtout aux niveaux sociaux et culturels. Considérer son iden-tité non comme une entité figée et homogène, mais comme constituée de multiples références. L’Europe doit se repenser ou décliner. Quelle direction prendra-t-elle ?


Position

L’Europe en quête de justice socialeEntre le 22 et le 25 mai

dernier, près de 390 milli-ons de citoyens européens

étaient appelés à élire les députés du Parlement européen. Ces élections se sont déroulées dans un climat de crise économique et sociale profonde et dans la crainte de la montée des partis europhobes.

Une crainte con-firmée par la voix des urnes puisque les partis souverainistes et extrémi-stes ont connu une pro-gression spectaculaire dans de nombreux pays au détriment des partis traditionnels plus centri-stes. Très curieusement, cette déferlante populiste n’a pas atteint les pays les plus durement touchés par la crise, le Sud de l’Europe ayant fait preuve d’une plus grande maturité démocra-tique. Les électeurs espagnols ont par ailleurs ouvert une nouvelle voie à une démocratie plus participative en élisant cinq députés issus du mouve-ment civil des Indignados.

Les partis europhobes d’extrême-droite ont récoltés plus de 140 sièges sur les 751 que comptent le Parlement européen. L’exemple le plus frappant de cette vague brune est sans doute la France, pays membre fondateur

Auteur : Kristel Pairoux, CLAE

Le 2 avril 2014, le Premier ministre, Xavier Bettel, a fait sa première déclarati-

on sur l’état de la nation à la Cham-bre des députés.

Le leitmotiv de son discours était celui que le gouvernement a entamé et poursuivra une réorganisation du pays, sur le plan économique, poli-tique et sociétal. «Ce pays doit être réformé. Nous devons réorganiser l’État, rendre l’Administration plus efficace, soutenir le secteur privé et donner la possibilité aux entreprises de bénéficier d’opportunités», a so-uligné le Premier ministre.

Dans ce contexte, Xavier Bettel a mis l’accent sur le fait que la baisse des dettes publiques (qui s’élevaient à plus de 11 milliards d’euros en

2013), ainsi que celle du taux de chômage qui s’élève actuellement à plus de 7% font partie des prio-rités du gouvernement. «L’avenir de notre pays doit être basé sur des fi-nances publiques saines», a-t-il dit.

Nouvelle base juridique pour le Service de renseignement

Xavier Bettel a déposé un pro-jet de loi prévoyant une nouvelle base juridique pour le service de renseignement (tout en retenant les recommandations du rapport de la Chambre des députés), qui réorga-nise le contrôle du service (contrôle interne, judiciaire, gouvernemental et parlementaire), qui règle le recru-tement du personnel, qui adapte les méthodes de travail et qui définit bien clairement les attributions du service.

En ce qui concerne la hausse de la TVA, le Premier ministre a fait savoir que le taux augmentera de 15 à 17% au 1er janvier 2015 et qu’en matière de logement, le taux


Discours

Discours sur l’état de la nation 2014super-réduit de 3% ne concernera plus que les résidences principales. Il a annoncé que la nouvelle légi-slation sur la TVA comportera éga-lement des mécanismes efficaces contre la fraude. «Grâce à la haus-se de la TVA, nous nous attendons une augmentation des recettes de 350 millions d’euros», a dit Xavier Bettel.

Réforme fiscale en 2017 et modulation de l’index

De plus, il a fait savoir que qu’une réforme fiscale est censée entrer en vigueur en 2017, en préci-sant que le système fiscal doit être simplifié. «Nous pouvons déjà dire maintenant, que l’idée des intérêts notionnels selon le système belge, ne sera pas retenu», a-t-il expliqué.

Le Premier ministre a égale-ment mis l’accent sur l’importance du «modèle luxembourgeois», sur-tout en ce qui concerne le dialogue social. Dans ce contexte, il a souli-gné que l’index fait partie intégrale

Résumé de la déclaration du go-uvernement sur la situation éco-nomique, sociale et financière du pays 2014: “Faire plus avec mo-ins – dans tous les domaines”


de ce système. «La compétitivité de l’économie et le maintien du pouvoir d’achat de nos familles constituent, selon le gouverne-ment, les deux côtés de la méda-ille», a précisé Xavier Bettel avant d’ajouter que «la question se pose si la modulation de l’index, telle qu’elle est prévue par la loi actu-ellement, est le bon moyen pour sa-tisfaire les intérêts du salariat, ain-si que de ceux du patronat». C’est dans ce contexte que Xavier Bettel a annoncé que le gouvernement proposera aux partenaires sociaux de trouver un accord global en la matière avant l’été.

Importance de la place financière du Luxembourg

Dans sa première déclaration sur l’État de la nation, le Premier mi-nistre a souligné l’importance de la place financière du Luxembourg. La stabilité, le développement et l’adaptation de la place financière seraient cruciales. «Nous sommes en train d’adapter notre législation, afin de rendre possible l’expansion des fonds d’après la loi islamique. En plus, il est prévu de faire du

Luxembourg une plateforme pour des transactions en devise chinoise, le Renminbi», a-t-il expliqué.

Selon Xavier Bettel, le fait que le Luxembourg ait été déclaré «non-compliant» au Global Forum, a nui au pays. Ainsi, le ministère des Fi-nances serait en train d’élaborer tou-te une panoplie de textes de loi et le gouvernement en aurait déjà adopté deux la semaine passée: le projet de loi sur l’échange de renseignements sur demande en matière de fiscalité et ce-lui qui définit plus en détail les règles pour les actions au porteur. «Le but est celui de sortir de la case de non-conformité et de renforcer notre répu-tation», a dit Xavier Bettel.

De même, il a indiqué que les prestations sociales devront être utilisées d’une manière plus effi-cace, que l’assurance-dépendance et l’assurance-maladie vont être modernisées et que le système des allocations familiales sera entièrement réorganisé. En effet, le système des aides financières sera également réformé et sera basé dans l’avenir sur des critères tels que la sélectivité sociale, la mobilité et l’autonomie.

«Une politique plus moderne et une société plus ouverte»

En ce qui concerne la logistique, un domaine soutenu par le gouvernement dans l’idée de diversifier l’économie du pays, le Premier ministre a fait savoir que le gouvernement soutient et finan-ce prioritairement le projet des CFL, qui prévoit de développer le terminal de containers à Bettembourg. Le gouverne-ment promeut également le secteur des éco-technologies et dans ce contexte, le ministre Bettel a déclaré que le conseil de gouvernement a donné son accord quant à une participation au Conseil national de la construction durable.

De plus, le Premier ministre a passé en revue les différents change-ments en ce qui concerne la politique sociétale qui attendent les citoyens, notamment en matière de mariage, avortement, loi sur la nationalité, etc. La coalition entre le DP, le LSAP et «déi gréng» serait synonyme d’une politique moderne et d’une société plus ouverte.

Pour conclure, Xavier Bettel a so-uligné que la situation financière reste difficile et que ce qu’on a appelé «la crise» depuis quelques années est de-venu la nouvelle réalité.

Die Regierung hat nicht vor, die ka-tholischen Feiertage abzuschaffen. „ Es ist nicht geplant Weihnachten in den April zu verlegen“, scherzte Staatsminister Bet-tel. Die Regierung führe keinen Krieg ge-gen die Religionen. Man wolle lediglich Regeln aufstellen, die jeden einbinden.

Gemäß der Richtlinie, haben Schü-ler nach wie vor das Recht auf freie Mei-nungsäußerung. Um die Neutralität in den Schulen zu gewährleisten, wird dem Lehrpersonal jedoch untersagt, seine persönliche Meinungen im Schul-gebäude zu verbreiten. Von der neuen Richtlinie sind übrigens lediglich die öffentlichen Schulen betroffen.

nicht an diese Bestimmungen halten, sind in der Richtlinie keine direkten Sanktionen vorgesehen. Die Regierung setzt darauf, dass der Verstoß gegen die-se Regeln im Dialog geregelt wird.

Schulfrei nicht nur an katholi-schen Feiertagen

Bisher sind die Schulferien nach dem Takt der katholischen Feiertage festgelegt. In Zukunft sollen Schüler, die einer anderen Religion angehören, bei der Direktion einen Antrag stellen können, um an einem Feiertag ihrer Re-ligion schulfrei zu bekommen.

Vlada ne planira da ukine katoličke praznike. „Nije planira-no da se božićni praznici premje-ste u april“, našalio se državni mi-nistar Bettel. Vlada neće voditi rat protiv religija, rekao je. Samo želi da uspostavi pravila kojih će se svi pridržavati.

Po pravilniku, učenici će kao i do-sada imati pravo na slobodno ispolja-vanje mišljenja. Međutim, kako bi se osigurala neutralnost, nastavnicima će biti zabranjeno da šire svoja mišljenja u školi. Inače, novi pravilnik će važiti samo za državne škole.

Sve veća multireligiozna neu-tralnost dovodi škole pred nove izazove, rekao je no-

vinarima ministar Claude Meisch, nakon sastanka vijeća ministara. On je izjavio kako se ovom izazovu potrebno približiti u znaku dijaloga i transparentnosti, te kako je važno da se osigura neutralnost u školama. Zbog toga je, kako kaže, nemoguće izbjeći uspostavljanje određenih pravila.

U pismu, koje je Meisch uputio školama, spominju se tri kategorijska ograničenja. Učenici ubuće ne smiju pokrivati svoje lice. Dozvoljeno je no-siti maramu, ali ne i zar.


U žiži

Hidžab u školama uz učestvovanje u svim školskim programima

Predviđeno je da svi učenici učestvuju u službenom školskom pro-gramu. Ima roditelja koji bi željeli da njihovim kćerkama predaje žena a ne muškarac. Međutim, to je neprihvatl-jivo, rekao je premijer Xavier Bettel.

Osim toga, u pravilniku je naglašeno da se sigurnosna pravila ni u kom slučaju ne mogu staviti van snage iz vjerskih raz-loga. Pravilnikom nisu predviđene di-rektne sankcije u slučaju ako se učenici ne budu pridržavali ovih pravila. Vlada polazi od toga da će kršenje ovih pravila riješiti dijalogom.

Oslobođeni nastave za vrijeme vjerskih praznika

Dosada je školski raspust bio određen u ritmu katoličkih praznika. Ubuduće će učenici koji su pripadnici neke druge vjerske zajednice moći uputiti zahtjev di-rekciji, kako bi za svoj religiozni praznik bili oslobođeni od škole.

Burka-Verbot in den Lyzeen

Die zunehmend multireligiöse Neutralität stelle die Schule vor neue Herausforderungen,

sagte Minister Claude Meisch nach dem Ministerrat vor der Presse. Diese Her-ausforderung wolle man im Zeichen von Dialog und Transparenz angehen. Wich-tig sei es, dass die Neutralität in den Schu-len gewährleistet bleibe. Deshalb führe kein Weg daran vorbei, dass bestimmte Regeln befolgt werden müssen.

In dem Schreiben, das Meisch an die Lyzeen verschickte, werden drei katego-rische Einschränkungen festgehalten. Schüler dürfen künftig ihr Gesicht nicht vermummen. Ein Kopftuch zu tragen ist erlaubt, nicht jedoch einen Schleier.

Vorgesehen ist, dass sämtliche Schü-ler sich am offiziellen Schulprogramm beteiligen. Einige Eltern würden darauf bestehen, dass ihre Tochter von einer Frau anstatt von einem Mann unter-richtet werde. Dies könne man so nicht hinnehmen, sagte PremierministerXa-vier Bettel.

Des Weiteren wird in der Richtlinie darauf hingewiesen, dass Sicherheits-regeln unter keinen Umständen aus religiösen Gründen außer Kraft gesetzt werden dürfen. Im Fall, wo sich Schüler

Pismo ministra Meisch upućeno školama

Kleiderordung in öffentlichen Schulen

Dozvoljeno je nositi maramu, ali ne i zar. Predviđeno je da svi uče-nici učestvuju u službenom škol-skom programu.

Izazovi su veliki“, počeo je Bet-tel.

„Puno je toga što se treba uraditi i promijeniti. Ali vlada je spremna, da prihvati ove izazove. Državni dugovi trenutno iznose preko 11 miliona eura. Ako se ovd-je ništa ne promijeni, dugovi će do 2016. godine porasti na 15 milijardi eura. Državni dugovi čine 30 pro-cenata BDP-a (bruto društvenog proizvoda). Ovako visok udio nismo još nikada imali u Luksemburgu. Nezaposlenost je na visokoj razini od preko sedam procenata – to je nešto novo za Luksemburg. Neza-poslenost mladih se kreće oko 20 procenata. Naš školski sistem još nije definitivno prilagođen realnosti, u kojoj dvije trećine djece koja se rađaju u Luksemburgu, govore neki drugi jezik a ne luksemburški. Mi moramo reformisati zemlju, reorga-nizirati državu, procese upravljanja učiniti efikasnijim, podržati i ras-teretiti privatni sektor. Osim toga, državne finansije moramo dovesti u ravnotežu. Posljednja četiri mjeseca vlada je intenzivno radila, planirala, računala i razgovarala sa mnogim ak-terima. Pri tome, država je prije sve-ga pokušavala u samoj sebi pronaći mogućnosti da uštedi novac, te da stvori nove izvore prihoda.“

Bettel je kao primjer naveo službene stanove. „Država ima preko 800 stanova na raspolaganju koje iz-daje po pogodnim uvjetima. Planira-no je da se ovaj mehanizam preispita. Trenutno se investira mnogo novca u održavanje i renoviranje ovih stanova i o tome se mora razmisliti.“

2016. godina porezne reforme

Nacrt budžeta koji je usvojen u fe-bruaru je, po njegovim riječima, samo prelazni budžet. Po prvi put troškovi ne rastu brže od prihoda. Državni dugovi će ostati stabilni.

„2016. godine će se napraviti opsežna porezna reforma. Porez na dodatnu vrijednost će tako porasti od 1. januara 2015. Dodatni prihodi od PDV-a trebali bi nadoknaditi nedosta-tak prihoda od poreza na elektronsku trgovinu od 2015. Opći PDV će po-rasti sa 15 na 17 procenata. Prvobitna porezna stopa („Taux parking“) će sa sadašnjih 12 porasti na 14 procenata, dok će porezna stopa na energetske proizvode biti povišena sa 5 na 8 pro-cenata. Kamatna stopa od tri posto će, pri tome, ostati ista. Vlada je donijela odluku o promjeni niske porezne sto-pe na stanove. Porezna stopa od tri po-sto će se odnositi samo na glavno mje-sto prebivališta“, kaže luksemburški premijer.

Prema njegovim riječima, državi će nedostajati 800 miliona eura koji će otpasti zbog ukidanja prihoda od elektronske trgovine.

„19 radnih grupa će sastaviti budžet nove generacije. Potrebno je oformiti jednu grupu po ministru te četiri međuministarske grupe. One će do juna izraditi konkretne prijedloge, kako da se sa manje novca može što efikasnije djelovati. Radne grupe će, ako to bude potrebno, biti podržane od eksternog savjetnika.“

„Novi porezni zakon će stupi-ti na snagu 2017. godine. Država neće zadržati ideju o tzv. „Intérêts no-tionnels“, kako je to bio slučaj u Belgiji.“

Prilagođavanje zbog fondova po islamskim propisima

Bettel je govorio o značaju fin-ansijskog trga za Luksemburg. „Ako bankama bude dobro i državi će biti dobro. Do sredine prošle godine se broj banaka u Luksemburgu smanjio. Ali, od jula 2013. do sada se u Luk-semburgu nastanilo 11 novih bana-ka: dvije iz Francuske, dvije iz Kine, jedna iz Švicarske, jedna iz Italije,


Govor

Vlada je spremna za izazove jedna iz Brazila i jedna iz Rusije.Neto imovina se opet povećava. Zakoni se prilagođavaju, kako bi se mogli osno-vati fondovi po islamskim propisima.”

“Industrija se treba osnažiti. Sred-nja preduzeća je potrebno rasteretiti putem ukidanja upravnih proce-dura. I administrativni procesi se trebaju pojednostaviti: još prije jun-skih praznika trebao bi se prezento-vati opsežan zakonski projekat, koji će promijeniti niz zakona. Uslovi za os-nivanje preduzeća će biti pojednostav-ljeni. Traži se jedno pojednostavljeno društvo, tzv. drušvo 1 eura. Budućnost obrtništva i srednjih preduzeća će određivati i budućnost zemlje. Firme trebaju trošiti manje vremena na pa-pirologiju.“

Opreznije sa studentskim stipendijama

“Sa zakonom o studentskom doplatku iz 2010. trebao se uštediti novac. Međutim, taj sistem je potpuno izmakao kontroli. U prvoj reformnoj godini su troškovi od 55 miliona po-rasli na 88 miliona, a 2014. godine se iznos popeo na 178 miliona. Vlada je odlučila da popravi ovu grešku. Novi zakon je zasnovan na principu socijalne selektivnosti, mobilnosti i autonomije. Svaki student će dobiti osnovnu sti-pendiju od 2000 eura godišnje.“

„Vlada se čvrsto drži ciljeva podrške istraživanju. Investicije u istraživanje se sljedećih godina neće smanjiti, već će se povećati. Dugoročno bi se tri posto od BDP-a trebalo investirati u istraživanje – iz državnog i privatnog sektora.“

Povećana nezaposlenost

„U januaru 2006. je u Birou za zapošljavanje (Adem) bilo prijavlje-no 10.000 nezaposlenih. Danas ih je duplo više od toga. Četvrtina ne-zaposlenih su mlađi od 30 godina. Svaki treći nezaposleni je duže od 12 mjeseci u potrazi za poslom. Pot-rebno je pomoći, prije svega mladim nezaposlenim. Njima je potrebna perspektiva. Založićemo se za blisku suradnju između države, općina, škola i preduzeća. Vlada se obavezuje da će

Premijerov govor naciji

Premijer Xavier Bettel je odr-žao svoj govor o položaju na-cije pred poslanicima u par-lamentu. U svom prvom go-voru o položaju nacije Xavier Bettel je opisao ne samo ak-tuelno ekonomsko, finansij-sko i socijalno stanje u državi, već je govorio i o najvažnijim projektima vlade za sljedeću godinu.


Govor

mladim nezaposlenima u roku od 4 mjeseca omogućiti zaposlenje, praksu ili povratak u školu.“

„Za djecu, koja su od početka integrisana u naš školski sistem, luksemburški jezik mora važiti kao je-zik integracije. Djeci sa migracijskom pozadinom mora se ponuditi jezička na-stava u luksemburškim školama. Jaslice, vrtići i igraonice će biti finansirane, te će dobiti dodatno pojačanje. U to će spa-dati usavršavanje personala, te nabavka didaktičkog materijala. Vlada ispituje različite modele opismenjavanja.”

„Vjeronauka u školama će se izmi-jeniti. Međutim, vlada neće ni jednog nastavnika izbaciti na ulicu. Svako ima pravo na svoju religiju, pa i ako date zajednice i dalje budu nudile nastavu vjeronauke. Djeci ostaje mogućnost da posjećuju nastavu vjeronauke a re-ligijske zajednice i dalje imaju pravo da organizuju svoju nastavu.“

„Vlada je ukinula tzv. paragraf o daljini. Osobe koje traže zaposlenje ne smiju više odbiti radno mjesto koje im je ponudio Biro za zapošljavanje (Adem) zbog prevelike udaljenosti.“

„Mi smo koalicija koja se zalaže za socijalnu odgovornost. Socijalnom sistemu je potrebna reforma. To važi za RMG (garantovanu minimalnu platu), naknadu za nezaposlene i so-cijalno osiguranje. Socijalne usluge se

moraju efikasnije primjeniti. Katalog usluga se mora prilagoditi. Zdravst-veno osiguranje će se modernizovati kako bi se spriječio dvostruki rad.“

Veliki broj samoubistava

„Biće oformljena instanca za medi-jaciju i informaciju, koja treba olakšati dijalog između pacijenata i ljekara. Osnovat će se fond za odštetu protiv štete nastale ljekarskom pogreškom. U Luksemburgu i u politici zdravst-va postoje teške teme. Jedna od njih je suicid. Ovdje u Luksemburgu se polazi od oko 80 samoubistava. Broj pokušaja samoubistava je još veći i iz-nosi oko 1600 pokušaja godišnje.“

„Biće ponuđena kvalitetna, efikasna i plativa skrb za djecu. Dugoročno, vlada želi ići u pravcu besplatnih vrtića, dok to finansijska sredstva budu dozvol-javala. Sistem porodične podrške će biti kompletno nanovo organiziran. Posto-jat će koherentna politika, po kojoj će se doplatci davati po socijalnim kriteriji-ma. Ministarka za porodicu će sljedećeg mjeseca prezentovati prijedloge.“

„Općine će biti podržane od države, kako bi se stvorio dodatni st-ambeni prostor. Vlada planira da se bori protiv problema na tržištu stano-va. Ovo, između ostalog, podrazumi-jeva sklapanje sporazuma o prostoru za gradnju. Cilj ovakvog sporazuma između općine i vlasnika prostora za

gradnju je da se definiše rok izgradnje. Ako se u jednom određenom roku ne počne graditi, predviđene su sankcije. Komesari distrikta će biti ukinuti. Fi-nansiranje opština zajedno sa syvicol-om (sindikatom gradova i općina) će biti reformisano.

Nova parking mjesta

„Luksemburg je među prvih pet zemalja na listi EU-zemalja u kojima ljudi provode najviše vremena u zas-tojima. Vlada u narednim godinama želi masivno investirati u mobilnost.“

„Vozovi, autobusi, tramvaji, bicik-la, auti i pješačke staze će se bolje kombinovati: od jednodimenzional-nog modela prema multimodalnosti. To znači kombinovanu upotrebu svih prevoznih sredstava koja stoje na ra-spolaganju. Biće napravljena sljedeća nova P&R- parking-mjesta: 4.000 mjesta na Héihenhaff (Findel), 1.500 mjesta na Cloche d’Or, 500 mjesta kod Luxexpo i 1.500 mjesta direktno na željezničkoj stanici Rodange“.

„Trenutno posebno aktuelna tema je građevinski otpad. Vlada će se pobrinuti za to da u cijeloj zemlji budu napravljene srednje i dugoročne rezer-ve za deponije građevinskog otpada, kao što je to bilo zahtjevano od početka 90-tih godina. U centru i na jugu će u toku zakonodavnog perioda biti na-pravljene četiri nove deponije smeća.“


„U oblasti društvene politike i u sudstvu nam predstoje velike prom-jene. Naredne sedmice ćemo glasati o reformi bračnog zakona. Vlada je mišljenja da ni jedan čovjek i ni jedna instanca nemaju pravo jednoj odrasloj ženi govoriti šta je za nju najbolje. Ab-ortus će biti izbrisan iz krivičnog za-kona. Drugo, dosada obavezno savje-tovanje, će se ukinuti i biće na dobro-voljnoj bazi.“

Lakše do državljanstva

„Trojna koalicija se zalaže za moderniju politiku i modernije društvo. To takođe važi za integra-ciju stranaca koji ovdje žive. Zaht-jevi o znanju jezika i dužini dozvole boravka u zemlji postat će pravedniji i fleksibilniji.“

„Vlada planira novi zakon u ok-viru „Casier judiciaire“. Država će se obavezati da će saopštavati bitne informacije a da građani ne moraju o tome pitati. Potreban nam je kom-pletno nov zakon koji će definisati način funkcionisanja, kontrolu, pra-va i obaveze SREL-a. Kontrola će biti obnovljena. U državnom ministarst-vu će biti postavljen jedan povjere-nik tajne službe. Interni, neovisni kontrolor će nadgledati sprovođenje svih zakonskih pravila. Ova služba će ostati u nadležnosti premijera. Nje-ga će, međutim, podržavati jedan međuministarski komitet kome pri-padaju ministar pravde i ministar za unutarnju sigurnost.“

Izgradnja nacionalnog fudbal-skog stadiona prioritet

„Za sljedećih pet godina općinama stoji 100 miliona eura na raspolaganju, kako bi izgradile lokal-nu, regionalnu i nacionalnu sportsku infrastrukturu. Projekt nacionalnog fudbalskog stadiona vlada smatra apsolutno neophodnim. Do kraja 2014. godine će zajedno sa gradom Luksemburg biti napravljen priprem-ni projekat za fudbalski stadion. I za takmičenja u lakoj atletici će se sprovesti odgovarajuće pripreme.

„Finansijska situacija nije jed-nostavna, državi su na mnogim mjestima potrebne reforme. Naša ekonomija je na udaru globalne konkurencije i jednoj maloj državi nije lako u tako velikom ekonoms-kom kontekstu. Ono što se već ne-koliko godina naziva krizom je nova realnost.“

Reakcije na govor

Nakon govora o položaju nacije premijera Xavier-a Bettel-a (DP) mišljenja parlamentaraca su podijeljena. Mi smo ih saželi:

Mišljenja opozicije

Jean-Claude Juncker, predsjedavajući frakcije CSV: „Bilo je to inte-resantno saopštenje vlade, ali ono nije obuhvatilo sve aspekte. Sveukupno, govor je bio jedna preformulacija programa koalicije. Međutim, šta se desilo sa programom o stabilnosti? Koje pitanje će biti postavljeno na referendumu? Šta će biti sa porodičnim dodacima? Dok je stav o indeksu postao jasan, dru-gi prijedlozi su ostali neodređeni.“

Ovo mišljenje dijeli i CSV-poslanik Claude Wiseler: „Mi nismo očekivali ništa konkretno. I u tom smislu je govor i bio onakav kakvim smo ga zamišljali.“

Serge Urbany (Lijevi): „Govor je bio tirada, te je kao i svaka tirada izbje-gavao prepreke. Govorilo se o reformi porezne politike koju treba pojedno-staviti. Ali pravedna porezna reforma je veoma kompleksna.“

Gast Giberyen (ADR): „Saopštenje vlade, s izuzetkom poreza na dodat-nu vrijednost, nije sadržavalo niti jedan konkretan detalj. Shvatili smo da premijer teži ka socijalnoj selektivnosti na svim nivoima, ali niti jedan put da se dođe do ovog cilja nije pojašnjen.“

Mišljenja vlasti

Viviane Loschetter (Zeleni): „Govor je bio jednostavan, ali veoma srdačan. U saopštenju vlade, Bettel je predočio stanje nacije onakvim kakvo je ono zaista u ministarstvima. On ga je, takođe, doveo u vezu s onim što se već desilo u Luksemburgu. Rad koji je potrebno obaviti je enorman, a cilj je, prije svega, održati isti životni standard građana u Luksemburgu.“

Alex Bodry, šef frakcije (LSAP): „To nije bio pesimističan govor, ali je bilo jedno saopštenje koje je pokazalo želju vlade da nešto promijeni.“

Ministar obrazovanja Claude Meisch (DP): „Premijer je dao dobar opis trenutnog stanja. On je, takođe, objasnio postupke nove vlade, s puno novih najava. Vlada je u posljednja četiri mjeseca uradila sav posao za to.”

Lihtenštajnu, Monaku, Andori i San Marinu. Najzad je dogovoreno da Ev-ropska komisija sa tim zemljama počne pregovore.

“Ukoliko se ne postigne uspjeh do kra-ja godine, Komisija će predložiiti mere koje će za tih pet zemalja biti pravi pod-sticaj da krenu u tom pravcu”, izjavio je premijer Luksemburga Bettel .

Bettel je odbacio mogućnost da nje-gova zemlja povuče odluku i rekao da Luksemburg odavno uspostavlja trans-parentni bankarski sistem, i da je od-luka donijeta 20. marta potvrda toga.

Evropska direktiva bi trebalo da proširi automatsku razmjenu poda-taka o porezima i na isplate fondova i fondacija do 2017. , dok je to do sada bilo ograničeno na pojedince. Odluke u oblasti poreza donose se jednoglasno, odnosno konsenzusom svih 28 zemalja članica. Zbog toga je odbijanje Luk-semburga i Austrije da se povinuju tim pravilima predstavljalo nepremostivu prepreku.

Evropska komisija je prvobitno planirala da se do kraja 2013. godine donese odluka, pa su šefovi država i vlada zemalja članica zatražili da se ovo pitanje konačno riješi u martu.

Zemlje članice Grupe 20 najvećih svjetskih privreda, koje u svjetskoj privredi učestvuju sa 85 odsto udela odobrile su standard automatske razm-jene podataka koji je osmišljen u Or-ganizaciji za ekonomsku saradnju i raz-voj (OECD). Luksemburg je među 42

zemlje koje su se obavezale da taj stan-dard poštuju. On će obavezati poreske vlasti da pruže sve informacije o fin-ansijskim sredstvima koje su kod njih položili nerezidenti, bez obzira da li je riječ o pojedincima ili organizacijama.

Ovaj standard G20 će početi da se primenjuje krajem 2015. godine. Nji-me su pokriveni bankarski depoziti, ali i kamate i dobit od kapitala. Kao i evropska direktiva, cilj je da se pronađe krajnji i stvarni korisnik ovakve dobiti, čime bi se u teoriji izbjegla poreska uta-ja preko fondova i drugih fantomskih firmi.

„Finansijski sektor Luksemburga ne zavisi u potpunosti od bankovne tajne“, izjavio je Juncker, naglašavajući da nje-gova zemlja ne temelji svoju egzisten-ciju na „prljavom novcu ili poresknoj evaziji“.

Luksemburg će, kao što je i predviđeno sadašnjim propisima Evropske unije, od januara 2015. početi sa primenom režima oporezivanja „svih isplata kamata“ državljanima drugih članica Evropske unije.

Za građane Luksemburga neće biti nikakvih promjena i oni će i dal-je plaćati 10 odsto poreza pri isplati kamata i uživaće prednosti instituta bankovne tajne kakav je trenutno na snazi. Računi američkih državljana biće pokriveni odvojenim sporazumom s Vašingtonom dok će režim oporezivan-ja isplata državljanima trećih zemalja ostati nepromenjen.


Pod lupom

Tajna koja će koštati Luksemburg

Usljed uvođenja automatske razmjene podataka, oko 15 milijardi aktiva moglo bi

da bude povučeno, što je pet odsto od ukupnih aktiva u Luksemburgu“, na-vodi se u saopštenju.

Zbog uvođenja ove direktive, ne-koliko hiljada zaposlenih u finasijskom sektoru Luksemburga u kome radi 44.222 ljudi, ostaće bez posla.

Austrija i Luksemburg su 20. mar-ta odustali od prakse bankarske tajne, omogućivši time bolju borbu protiv utaje poreza i prevare u EU.

Ovakav dogovor omogućiće da se nakon šest godina usvoji izmjena pro-pisa o oporezivanju štednje. Prema procjenama, poreske utaje i prevare godišnje Evropu koštaju 1.000 milijar-di evra, preneo je AP.

Evropska komisija je 2008. predložila izmjenu propisa o opore-zivanju štednje, što doskora nije bilo moguće jer Luksemburg i Austrija, zemlje tradicionalno vezane za bankar-sku tajnu, nisu od nje odustajale. Ove dvije zemlje su tražile da se slični us-lovi nametnu i određenim zemljama koje nisu članice EU, Švajcarskoj,

Luksemburg bi mogao izgubiti 15 milijardi aktiva i do 2.000 radnih mjesta uvođenjem automatske raz-mene podataka, ocjenio je statistič-ki zavod Statek.

injuste, lui a été dictée, dans le cadre desdits accords de Dayton, par ses par-rains de l’époque, Union européenne comprise.

En sorte que nous nous trou-vons dans la situation kafkaïenne où l’Union européenne excipe de règles qu’elle a elle-même conçues pour ex-pliquer que la Bosnie n’a vocation ni à entrer dans l’Union ni à bénéficier des mécanismes de solidarité prévus pour ses membres ou ses aspirants membres et dont bénéficient tant la Croatie (membre depuis juillet 2013) que la Serbie (aspirante à l’adhésion - et tant pis si cela implique que les bourreaux d’hier ont ainsi droit à une aide que l’on refuse à leurs victimes et aux en-fants de leurs victimes !).

On est au comble du cynisme.C’est un nouveau tort, terrible

parce que symbolique, infligé à ce peuple une nouvelle fois martyr par une Europe qui l’a sacrifié il y a vingt ans et qui voudrait le sacrifier à nouveau.

C’est comme une deuxième mort pour ce petit pays qui a lourdement pâti de l’inconséquence, pour ne pas dire de la lâcheté, d’une Europe déjà prisonnière, au temps de la guerre, d’un carcan de règles aberrantes et qui semble s’ingénier à reproduire les mêmes errements.

C’est une trahison recommen-cée,redoublée, pour un peuple qui a payé au prix fort - cent mille morts, deux millions de réfugiés - sa volonté d’être, contre vents et marées, euro-péen et à qui cette identité est, dans les vents et bourrasques d’aujourd’hui, à nouveau refusée.

Et je ne vois, face à la perversité d’un raisonnement qui ferme la porte de l’Europe au peuple qui, par sa

composition multiethnique et mul-ticonfessionnelle, par sa culture et son esprit, est le plus européen de la région, pas d’autre solution que ce double impératif : là, à court terme, dans l’urgence, exhorter les Etats membres de l’Union à aménager et humaniser des règles de secours hu-manitaire dont l’application stricte serait, sinon, d’une insigne cruauté ; et, à terme un peu plus long, c’est-à-dire les élections passées, exiger de la Commission qu’elle repense, redéfinisse et remette à plat la lo-gique d’un processus d’adhésion enfermé, pour le moment, dans un cercle vicieux.

Il y a des formules pour cela.Il suffirait de faire figurer dans la

discussion des questions dont le rè-glement est présenté, pour l’instant, comme unpréalable.

Il suffirait d’ouvrir sans délai le débat et d’inscrire en tête de son tout premier chapitre la réforme consti-tutionnelle appelée par cet arrêt Sej-dic-Finci qui fonctionne, aujourd’hui, comme un blocage.

L’essentiel est de comprendre que la Bosnie, c’est l’Europe.

L’essentiel, c’est de dire et répéter qu’elle est, la Bosnie, plus représenta-tive de l’héroïsme de la raison husser-lien que cette Serbie, souvent nostal-gique de Milosevic, dont les représen-tants sont reçus en grande pompe par les Stefan Füle.

Puisse ce désastre où la colère des dieux paraît prendre le relais de la fu-reur des hommes avoir au moins le mérite de souligner cela.

Puisse-t-il rappeler chacune et chacun à ce devoir de mémoire et de réparation qui est la meilleure réponse, aujourd’hui, à l’outrage d’il y a vingt ans.


Position

SOS BosnieAuteur: BERNARD-HENRI LÉVY

C’est une phrase.Une petite phrase de rien du tout.

C’est une phrase qui, d’ailleurs, a été à peine relevée par les médias.

Mais c’est pourtant l’une des phrases les plus obscènes que j’ai en-tendues ces derniers temps.

C’est un certain Stefan Füle qui parle, commissaire à l’élargissement d’une Europe qui est en train de re-nouveler son Parlement et, donc, ses institutions.

Il réagit aux pluies torrentielles, cou-lées de boue, villages engloutis, bref, à la catastrophe naturelle sans précédent qui vient de frapper, comme toute l’ex-You-goslavie, la Bosnie-Herzégovine.

Il réfléchit à la meilleure façon de débloquer et affecter le milliard d’eu-ros du Fonds de solidarité de l’Union européenne créé après les inondations de l’été 2002 et censé être mobilisé dans les situations du type de celle à laquelle ont à faire face, aujourd’hui, les autorités et les citoyens de Sarajevo.

Et la phrase est celle-ci : «l’accès au fonds sera plus difficile pour la Bos-nie-Herzégovine qui ne s’est pas vu reconnaître le statut de candidat» - la Croatie y aura accès, parce qu’elle est membre de l’Union ; la Serbie y aura accès, parce qu’elle est candidate ; mais, pour la Bosnie qui n’est ni membre ni candidate, ce sera «plus difficile»...

Tout le monde sait, à Bruxelles, que ce retard de la Bosnie à «se voir re-connaître le statut de candidat» vient, en grande partie, de l’existence de la Republika Srpska, cette «entité serbe» qu’instituèrent, il y a vingt ans, les ac-cords de Dayton voulus par la com-munauté internationale et aussi, par conséquent, par l’Europe.

Tout le monde sait que, si la Bos-nie n’est toujours pas dans l’UE, et apparemment pas sur le point d’y entrer, c’est en grande partie dû aux défauts d’une Constitution qui, outre qu’elle donne aux héritiers des purifi-cateurs ethniques un droit de veto sur les décisions, corsète le pays dans des règles absurdes, contraires à l’esprit européen car incapables, par exemple, comme le souligne l’arrêt Sejdic-Finci de la Cour européenne des droits de l’homme, d’assurer la représentation des minorités - mais tout le monde sait, aussi, que cette mauvaise Consti-tution, cette Constitution bancale et

pod dominantnim utjecajima koji su nastali raspadom Jugoslavije i padom socijalizma u demokratsko ideološkoj transformaciji društva. Cjelokupno društvo, država pa i Bošnjaci sami na-laze se u jednom procesu tranzicije, u jednom procesu pluralizacije, de-mokratizacije. Veća sloboda pruža veće mogućnosti izbora, veće mogućnoasti profiliranja kako sudbine države, tako i naroda. Tih dvije i pol decenije su dominantno obilježene ratom protiv BiH, ogromnim stradanjem Bošnjaka, sa jedne strane, a sa druge strane obno-vom državnosti BiH, stvaranjem samo-stalne države. Ali, refleks rata, ratnih aktera, ideologija i koncepata je ono što dominantno obilježava situaciju u BiH pa i među samim Bošnjacima. Taj period kako sa aspekta nosioca poli-tike, tako i sa aspekta političkih sub-jekata, odnosno političkih stranaka, uslovljen već rečenim, zadnjih godina se završava i na to bi se moglo odnositi Vaše pitanje. Osjeća se kolokvijalno rečeno jedan ‘’zamor materijala’’, nedostatak novih ideja u jednom novo uređenom, novo konstituiranom političkom i geopolitičkom prostoru.

DIWAN: Mislite na politiku Bošnjaka?

Filandra: Da, mislim na Bošnjake. Znači ta politka koja je bila rezultat povjesnih zbivanja u ratu i raspadu Jugoslavije, u jednom zgusnutom povjesnom vremenu, se posljednjih godina iscrpila. Osjeća se jedna, ne bih ja rekao dezorijentiranost, već jedna nužnost prilagodbe politike, traženja novih rješenja u novim uslovima i novim prilikama. Kako na planu ide-ologije tako i na planu organiziranja i odnosa prema državi. Mislim da je vrijeme, i unutar bošnjačke poli-tike, za neka unutarnja redefiniranja određenih postavki, mada mislim da je generalni okvir politički, odnosno, na-cionalni apsolutno postavljen na jedan stabilan način i da tu nema prostora za neke nadogradnje ili neka ideološka nadziđivanja. Opstojnost, stabilnost, državnost, prosperitet BiH postaje si-nonim za opstojnost, stabilnost, pros-peritet Bošnjaka.

Bošnjaci se trebaju politički modernizirati

DIWAN: Na koji način Vi vidite tu promjenu, tu prilagodbu politike, šta bi to Bošnjaci u politici trebali učiniti?

Filandra: Jednostavno, profesorski govoreći, trebali bi se politički modern-izirati. Političko moderniziranje je jedna sintagma koja podrazumjeva mnogo što šta. Ali, prije svega usklađivanje vlastitih političkih pogleda, stavova, posebno političke prakse koja je ovdje uvijek sporna, nisu sporna politička načela već politička praksa. Usklađenje te političke prakse sa zahtjevima vremena, sa tre-nutkom življenja, sa duhom vremena. Svako vrijeme ima svoje izazove, post-avlja svoje zadatke, od svake generacije traži određena rješenja. Bojim se da smo u mnogim stvarima u tom smislu anah-roni. Zato je potrebna jedna politička modernizacija. Ovo je doba jednog surovog neoliberanog kapitalizma, doba kada je država u procesu globalizacije i evropskih integracija što nameće čitav niz obaveza, normi i postupaka koji se od nas traže da ih ispunimo, a koji su sami po sebi, u vrijednosno neutralnom smislu, za nas prihvatljivi. Naš je samo zadatak da te zahtjeve prihvatamo i da pritom uskladimo ispunjavanje tih zahtjeva sa vlastitim identitetom. Tu zapravo vidim potrebu jednog angažiranijeg pristupa svim aspektima javnog političkog života i djelovanja, javne politike, veću efikas-nost, veće poštenje, promoviranje princi-pa kompetentnosti, veću profesionalizac-iju, ekspertske analize, deideologizaciju javnog sektora, iznalaženje i poštivanje konsenzusa kao oblika donošenja odlu-ka, utvrđivanje i poštivanje unutar nacije zajedničkih principa njenog identiteta od religije, kulture, državnosti, veću ko-herenciju između različitih političkih subjekata oko tih zajedničkih principa. Kolokvijalno govoreći ne razbijajući ono što smo već stvorili, već nadograđivanjem na jedan profesionalni i ugodniji način.

DIWAN: Koliko bošnjačka politika može funkcionirati tako ako imate iz manjeg entiteta stalne pozive na uništavanje BiH i do-brano zadržane ratne stavove, poli-tiku koja ne vodi evropskom putu, deideologizaciji, toleranciji unutar nacije? Je li moguće da Bošnjaci vode takvu politiku jednostrano?

Filandra: Bošnjačka politička pozicija je u principu reaktivna, mi ne smijemo na to pristati. To je reaktvina politika na način da suparničke strane, srpska i hrvatska vuku poteze, a Bošnjaci reagi-raju na njih. Bošnjaci se stalno nalaze u


Diwanhana

Devedesete su bile vrijeme nacije, sada je vrijeme države

Razgovarao: Anes Džunuzović

DIWAN: Kako komenti-rate današnju političku scenu u BiH. Prije svega

bošnjaku političku scenu, koja se u zadnjih 10-ak godina čini u potpu-nosti besciljna, bezazlena, konfuzna, kao da nemamo političkih rješenja, kao da smo dezorijentirani, za razliku od perioda 1990-2000. godina kada se uprkos agresiji od 1992-1995. činilo da Bošnjaci znaju šta hoće?!

Filandra: Teško je uzeti 2000. go-

dinu kao neku vododjelnicu. Objek-tivno, cjelokupna bošnjačka politika zadnjih 25 godina, od sloma zajedničke države i propasti komunizma, bila je

Naš sagovornik, prof. dr. Šaćir Fi-landra predaje nastavne discipline: Politička filozofija, Sociologija je-zika, Politike identiteta i Socijalna filozofija na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Bio je gostujući predavač na Odsjeku za historiju / političke nauke na Yale univer-zitetu u SAD-u 1999/2000. go-dine te pomoćnik predavača na Otvorenom univerzitetu, Institut za jugoistočno-evropske studije, Budimpešta, 1997. godine. Autor je knjiga: ‘’Bošnjaci nakon socijalizma (o bošnjačkom identitetu u postju-goslovenskom dobu)’’, ‘’Bošnjačka politika u XX stoljeću’’, te ‘’Bošnja-ci i Moderna’’, a nosilac je koau-torstva za knjigu ‘’Bošnjačka ide-ja’’ (sa Enesom Karićem) te autor preko četrdeset naučnih i stručnih radova. Radio je i kao glavni i od-govorni urednik Izdavačkog predu-zeća ‘’Sejtarija’’, zatim časopisa za kulturu ‘’Lica’’. Funkciju predsjed-nika Bošnjačke zajednice kulture ‘’Preporod’’ obnašao je od 2001. do 2009. godine. Participirao je u radu više domaćih i međunarodnih znanstvenih konferencija, kongresa i simpozija, kao i u realizaciji više naučnoistraživačkih projekata

Prof. dr. Šaćir Filandra, dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu


poziciji da odgovaraju na tuđe poteze. Kada govorimo o promjeni političkog ponašanja i opće društvenog djelovanja mislim na zauzimanje jednog proak-tirvnog odnosa prema problemima. Nije dovoljno izricanje parola i političkih slo-gana, već se to mora pokazati u praksi. U tom smislu od bošnjačkih političkih lidera svi očekujemo više. Oni zapravo moraju biti predvodnici novih ideja, novih koncepata, novih rješenja. Oni moraju dovoditi one snage koje se sa njima ne slažu u poziciju da traže kon-senzus. A danas su Bošnjaci, bošnjački politički predstavnici sami sebi dozvo-lili, svojim nesnalaženjem, da im politički kredibilitet bude na nezavidnoj poziciji. U praksi postoji jedna čvrsta hrvatsko-srpska koalicija koja apsolutno vlada, tako da su Bošnjaci poprilično u inferiornom položaju. Bošnjački političari ne smiju da vlastitu neučinkovitost, nedovitljivost, nesposobnost pravdaju postojanjen Re-publike Srpske. Uvijek je za naše prob-leme kriv neko drugi. To je posljedica jedne inferiorne svijesti, koju je potrebno promjeniti. Mi imamo dovoljno i demo-grafskog i intelektualnog i društvenog kapitala da to promjenimo.

DIWAN: Šta akademska zajednica tu može učiniti? Da li je odgovornost samo na političarima ili ima i odgovor-nosti intelektualaca koji nisu društveno angažirani, koji niti pojedinačno niti kroz akademske, univerzitetske insti-tucije ne iznose svoje stavove o bitnim društvenim, ekonomskim i političkim pitanjima?

Filandra: Mi smo narod koji ima specifično iskustvo, mi danas objekivno imamo jednu dobro kapacitiranu, os-posobljenu akademsku zajednicu koja se dodatno u postratnom periodu i kvantitativno i kvalitativno razvijala i umnožavala osnivanjem velikog broja univerziteta u kantonima, što je pozitivan proces. Ne može biti viška obrazovanih ljudi. Međutim, mi nemamo tradicije samostalnog, slobodnog i autonomnog, organiziranog djelovanja akademske za-jednice na javnoj sceni. Uz to, akadem-ska zajednica je danas marginalizirana od dvije moćne - uvjetno rečeno socijalno interesne grupacije, mislim na političke elite sa jedne strane i sa druge strane na vrlo moćan i centriran faktor vjerske in-teligencije, dobro institucionaliziranu Islamsku zajednicu. Tako da, uvjetno rečeno, sekularna inteligencija kao dio akademske zajednice pored toga što nema tradicije autonomnog djelovanja i nastupa, a što bi trebalo njoj da bude imanentno, ona je marginalizirana, nije uključena u društvene tokove, taj njen

kapital nije uključen uopće i to je velika greška, a sa druge strane i ona je nekako samomarginalizirana, povlači se iz toga. Akademska zajednica u ovom trenutku nema tu ulogu koju može i treba da ima. Ljudi iz akademske zajednice, kojoj i sam pripadam, drže se na priličnoj distanci od svega. Žale se da nemaju dovoljno uvažavanja, jednostavno, taj proces koor-dinacije između akademske zajednice i političke elite nije dobro postavljen.

Za 25 godina smo napravili povjesnii skok za koji je nekim

narodima trebalo stoljeće ili dva

DIWAN: U kojoj mjeri su Bošnjaci nakon raspada Jugoslavije, nakon soci-jalizma, postali svjesni sebe, svog iden-titeta i svega što on donosi i u nacio-nalnom i u političkom i u sociološkom smislu? Mislim i na narod, ali i na in-teligenciju i svjetovnu i duhovnu, ali i na političke aktere?

Filandra: Sa tim pitanjem sam se bavio aktivno, napisao sam i knjigu ‘’Bošnjaci nakon socijalizma’’, koja

praktično odgovara na pitanje šta se dešava sa Bošnjacima nakon propasti Ju-goslavije, nakon pada komunizma, koje se identitetske preinake kod Bošnjaka dešavaju. Vršio sam detaljna istraživanja na osnovu primarnih izvora u različitim segmentima i na razini cijelog naroda. Suprotno nekom preovlađujućem, au-toinferiornom odnosu koji mi imamo prema sebi, moja istraživanja su, kad je u pitanju jedno objektivno sagledavanje situacije sa Bošnjacima, krajnje pozitivna. Bošnjaci su zapravo u posljednje dvije i pol decenije napravili jedan ogromana povjesni skok. Za vrlo kratko vrijeme učinili su ono zašto je mnogim narodima trebalo stoljeće ili dva. Imali su jedan kra-jnje neobičan splet okolnosti koji im je išao na ruku. Te okolnosti su iskorištene. Ne treba izgubiti iz vida da su tokom sedam decenija jugoslovenskog poretka Bošnjaci bili jedna činjenica, i u staroj i u novoj Jugoslaviji, bez mnogo uvažavanja. Sa druge strane ni oni sebe nisu autoper-cipirali kao neki poseban narod, da su praktično postojali na nivou vjerske za-jednice kao muslimani.

macija, vlastite interpretacije informacija, više ni na koji način ne možete kanonizirati. Ljudi se koriste sa po dva-tri jezika, koriste se internetom i ni na koji način ne možete napraviti neko ideološko obrazovanje, ne možete zatvoriti zemlju, ne možete dati indeks zabranjenih knjiga. Danas je, da-kle, jedna sasvim nova situacija, krajnje pluralna, i ja mislim da je to po sebi do-bro. Naravno, imamo na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja jednu prevaziđenu činjenicu da ne možemo govoriti o periodu iza 1990. godine, pa nam djeca malo znaju o tom periodu o događajima koji su se zbili. Rezultat svega toga je obrazovanje koje je izgubilo ideološku zavjetrinu, ono ne može biti u službi ideologizacije društva. U tome Bošnjaci prednjače kada je u pitanju BiH. To znam iz kontakata sa kolegama Srbima i Hrvatima. Tu deideologizaciju obrazovanja ja smatram našom velikom prednošću...

DIWAN: Da nismo u okruženju u kome jesmo!?

Filandra: Gledajte, svaka ideologija, bez obzira koliko mislili da je ispravna je kratka daha. Ona je proizvod određenog vremena i traje određeno vrijeme. Zašto neki ljudi, kako ste rekli, koji nisu rođeni u dobu komunizma imaju pozitivnu percepciju tog vremena? Zato što usva-jaju usmeni narativ kroz različite forme, porodične priče i predaje preko roditelja o jednom stabilnom društvu u odnosu na današnje društvo. Ljudska potreba za mirom, sigurnošću, socijalnom pravdom, jednakošću je bila zadovoljena. Ne mis-lim da tu ima neke ideološke nostalgije, te državne nostalgije. Ali šta je problem, što nema nove vlastite vizije.

DIWAN: Koja će biti ponuđena narodu, građanima?

Filandra: Pa mora se to ponuditi ljudima, morate imati jasnu viziju šta vi zapravo hoćete, šta očekujete, šta želite sa jednim narodom u jednoj multinaciona-lnoj i multireligijskoj državi, u jednom pluralnom društvu u ovom trenutku. Današnje prilike su sasvim drukčije u odnosu na prilike ‘60-tih godina (prošlog stoljeća, op.A.Dž.) ili na prilike između dva svjetska rata. Svako vrijeme ima svoja pitanja i traži svoje odgovore. I ideologija je zapravo ako vi stare recepte primjen-jujete na nove prilike. Tu se onda vi ne snalazite, vi kanonizirate, kalupite.

Ne trebamo biti poput Srba

DIWAN: Kako onda da Bošnjaci od-govore na izazove koji dolaze od drugih. Uzmimo primjer javnog servisa RTRS. U programu ovog javnog servisa imate


DIWAN: Koliko univerziteti, fakulteti, mogu učiniti i čine u tom ob-razovnom dijelu da razviju nacionalnu samosvjest kod studenata prije svega, ali i šire svojim angažmanom? Nekad mi se čini da se naši univerziteti nisu oslobodili ideologije ranijeg sistema, da sa fakulteta izlaze studenti koji su veći komunisti nego oni koji su u to vrijeme živjeli i koji su možda bili među onima koji su bili privilegovani u tom vremenu. Studenti kojima malo znači BiH, malo znači to što su Bošnjaci, nemaju tu samosvejst na-cionalnu, a ko bi je trebao imati ako ne oni kao buduća bošnjačka inteligencija?

Filandra: Obrazovanje je širok pojam. Danas nam se otvaraju nove mogućnosti, zahvaljujući činjenici da živimo u global-nom društvu, da imamo internet i da nam je dostupan ogroman broj informacija na različitim jezicima. Vi proces edukacije, dolaska do informacija, upotrebe infor-

isključivo jednonacionalnu ideološku priču, historiju, tradiciju, kulturu, pa-triotizam, često sve to nije utemeljeno na istini. Nema tu ni trunke multikultur-alnosti, liberalizma, prostora za drugo i drukčije. Na taj način se odgaja i ob-razuje dobrim dijelom i omladina, ali i generalno javnost u RS-u?

Filandra: Među Bošnjacima ne post-oji javni diskurs o tome, ne postoji javna diskusija. Neki ljudi smatraju da i mi tre-bamo biti poput Srba, da je to način našeg opstanka, odgovora na te situacije, dakle, ksenofobni, ideološki nabrijani, agresivni, zatvoreni, konzervativni, centralizirani. Ja lično ne smatram da je to dobar odgovor. Mi moramo tražiti i mi jesmo u pro-cesu traženja, kao narod i kao zajednica, ukupno od političke, akademske, vjerske, ekonomske zajednice svi smo u procesu traženja nekog vlastitog odgovora na sve te stvari. Povjest nas uči različitim stvari-ma. Mi iskustvo rata nismo kapitalizirali u svojoj svijesti. Jedna ogromna prosrpski orijentirana država sa moćnim mehaniz-mom prisile, i aparata za ubijanje, kao što je bila Jugoslavija u raspadu, koja se za-pravo posrbila, sa ogromnim kapacitetima tehničkim, vojnim, političkim, organizaci-jskim, ideološkim, medijskim, ona jedan mali narod kao što su Bošnjaci nije uspjela da slomi. Narod koji je bio totalno neor-ganiziran, na ledini, bez ikakvih iskustava. Pazite, ljudi su se za pola godine uspjeli or-ganzirati, odbraniti, sačuvati svoju državu, narod. Znači, meni ne smeta ta ideološka ukrućenost u Banja Luci, meni je njih sa druge strane žao jer ne mislim samim nji-ma da će to donijeti neko dobro, a mi smo naravno svijesni te činjenice, tog postojan-ja. Nama je zapravo zadatak da nadiđemo tu situaciju, ja ne mislim da mi možemo biti kao oni. Mi moramo tu situaciju da nadiđemo.

DIWAN: A zašto onda Bošnjaci gube podršku Zapada, bar se meni tako čini ako gledamo neodlučnost kakvu ispoljavaju? Zašto gube podršku ako ispoljavaju principe kojima se Zapad diči kao svojim civilizacijskim dostignućem, a to je otvorenost za dru-ge, liberalnost. To je jednostavno nešto što je imanentno Bošnjaku i zašto onda to nema podršku Zapada?

Filandra: Mislim da ta naša otvorenost koju smo mi ovdje svjedočili stoljećima kao muslimani u jednom dominantno nemus-limanskom okruženju je zalog ili razlog ili instrument naše opstojnosti. Mi smo u tome zapravo pokazali jednu duhovnu superiornost, civilizacijsko preimućstvo nad drugim. Nikad nam drugi nije bio opasnost, nikad nam drugi nije bio prob-

Razvoj nacionalne samosvjesti ne može se vještaški ubrzavati

DIWAN: Koliko su da-nas svjesni činjenice da su

Bošnjaci? Iako još nemamo rezul-tate Popisa, sve ukazuje da se većina izjasnila kao Bošnjaci, ali koliko su svjesni identiteta i svega što taj identitet nosi sa sobom?

Filandra: Taj veliki prelaz sa jugo-slovenskog na bosanskohercegovački okvir je u našoj samosvjesti poten-ciralo činjenicu Bosne ne samo kao zemlje, kao domovinskog iden-titeta, već kao državnog, odnosno, političkog identiteta. Mi smo se za tu domovinu i tu državu borili, ogromne žrtve dali i na kraju je od-branili. Čvrsto smo se vezali za taj bosanski okvir, a u našem identitetu došlo je do izvjesnog prijelaza u tonal-itetima, sa islama recimo kao osnovne odrednice tog identiteta koji je bio u Jugoslaviji, to je bio glavni reper, da-nas imamo pomjeranje u identitetu prema naciji, odnosno, prema državi. Zatim dvije zadnje decenije mi smo tu bosansku dimenziji našeg iden-titeta znatno naglasili i institucional-izirali, kroz državu, kroz povrat imena Bošnjak, kroz bosanski jezik. Razvoj nacionalne samosvjesti kod ljudi nije proces koji se može artificijelnim, vještačkim, ideološkim sredstvima ubrzavati kako to neko misli. To je jednostavno jedan dug proces odgoja, učenja, djelovanja.


lem. Drugi je bio razlika koja se uvažavala i tako se živjelo stoljećima i do danas. Da li međunarodna zajednica dovoljno to hon-orira? To ne zavisi samo od međunarodne zajednice, već i od nas samih i našeg pred-stavljanja vlastitih prilika. Mislim da su političari koji bi trebali to uraditi ponajs-labija karika našeg lanca. U našoj politici je nedovoljno kompetentnosti i osmišljenosti u političkim nastupima. Mi imamo argu-mente koji su neoborivi. Da li mi znamo te argumente iskoristiti, to je sad PR države. Generalno gledano, što se tiče podrške, uvjetno rečeno civiliziranog svijeta, mi smo je imali u ključnim trenucima, kad je najpotrebnije. Od referenduma za nezavis-nost države, od priznavnja države, do nekog okončanja rata, očuvanja strukture države, stabilnosti države, njenog karaktera.

DIWAN: Mi imamo dosta naciona-lnih institucija, nevladinih organizacija, akademsku zajednicu, vjersku zajednicu, da li oni mogu pomoći u kapitalizaciji tih argumenata koji su na našoj strani? Da li možemo otvoriti dijalog između svih ovih naših organizacija da bi stvorili zajednički način za kapitaliziranje naših argumenata?

Fialndra: Akademska zajednica se mora svojim radom, angažmanom, dostignućima izboriti za priznanje u naro-du. Mi još nismo u tom procesu harmo-niziranja odnosa između akademske za-jednice i drugih dijelova društva, više je to jedna antagonizacija ili jedno pragmatično ne diranje jednih u druge. Generalno mis-lim da akademska zajednica treba i može da učini više prije svega u svojoj domeni, u obrazovanju, odgoju ljudi, razvoju znanja, razvoju istražvanja. To je njen imanentni proces rada i to mora da učini. Sarajevski univerzitet mora prednjačiti u procesi-ma obrazovanja. Da bi ste prednjačili vi morate biti otvoreni prema svijetu. Ako prednjačite u procesima znanja, onda vi imate pretpostavke za razvoj društva. Mi moramo da imamo najbolje fabrike iz oblasti mašinske industrije, iz elektro sek-tora, da imamo najbolji klinički centar, da imamo sve najbolje.

Država je ključ našeg opstanka

DIWAN: Vi ste, ako se ne varam 1991. godine bili za formiranje Bošnjačke aka-demije nauka i umjetnosti. Kada je ona prije nekoliko godina formirana Vi ste se usprotivli. Jeste li odustali od te ideje ili Vam se nije dopao način na koji je nas-tala, koncept, osobe koje su je formirale?

Filandra: To je bilo neko drugo vrijeme. Te ‘80-te i ‘90-te godine su doba nacije. Poslije Dejtonskog sporazuma mi ulazimo u vrijeme države. Bio sam oštro protiv us-postave Bošnjačke akademije kao ideje, jer

je maliciozna. Od kolega koji su se okupili oko te ideje ja sam znao da od tog projekta nema ništa. Kažem nažalost, zato što se njoj prišlo na jedan neadekvatan način. Nama treba organiziranje znanja, sticanje znanja, produbljivanje znanja, primjena tog znanja. Ali, nama u ovom trenutku, u ovoj državi, u ovom kontekstu nije potrebna nikakva posebna nacionalna forma u okviru koje će se to raditi, jer mi imamo i univerzitete i institute i Bošnjake preovladujuće u tim institucijama i institutima. To sam shvatio kao proces sljeđenja onoga što rade drugi, to je ta reaktivna politika. Striktno sam na poziciji poistovjećivanja bošnjačkih sa državnim interesima. Mislim da je država ključ našeg opstanka.

DIWAN: Da li crkve i Islamska za-jednica po vama imaju pravo da se bave politikom i na koji način?

Filandra: Tom pitanju prilazim na je-dan poseban način, koji se uglavnom lju-dima ne sviđa. To je njihov problem, nije moj. Generalno, naš slučaj nije nikakav poseban slučaj. Odnosi naše Islamske za-jednice i politike su bolje i uvijek su bile bolje u odnosu na mješanja koja imaju dru-ge vjerske institucije, drugih naroda, i šire od našeg okruženja. U vrijeme tranzicije ‘90-ih godina prošlog stoljeća, sve religijske zajednice i sve religijske institucije država i naroda bile su jedan od glavnih instrume-nata delegitimizacije komunizma kao jed-nog ateističkog sistema. One su time izašle na društvenu scenu i snažno zakoračile kao institucije. One su na toj sceni zau-zele značajnu društvenu poziciju. Naša IZ prati taj proces, ona u tom smislu je mnogo manje involvirana u politički proces i u politički život u odnosu na recimo Srpsku pravoslavnu crkvu, ili katoličku crkvu Hr-vata. Samo što je veća pozornost na musli-mane, što je to hit u medijskom prostoru. Ono protiv čega sam, što ne prihvatam, što ne mislim da je dobro je da vjerska uvjeren-ja ljudi budu na bilo koji način korištena u procjeni stručnih kapaciteta, odnosno kompetencija ljudi. To je ono protiv čega sam, a što se kod nas dešava. Mi moramo da biramo najkompetentnije ljude koji će nam

osigurati stabilnost i razvoj, novi dobitak. Ne smijemo ulaziti u to ko je religiozniji, pa na osnovu toga odlučivati. Takvih pojava ima i u svim drugim društvima.

Šansu socijalizma smo iskoristili i stvorili jaku inteligenciju

DIWAN: Istraživali ste i napisali knjigu o Bošnjačkoj politici XX stoljeća. Koji perid u XX stoljeću smatrate na-jboljim, najprogresivnijim kada govo-rimo o bošnjačkoj politici? Da li je to perido ‘90-ih godina prošlog stoljeća ili neko drugo vrijeme?

Filandra: Naravno da je taj period najplodniji jer smo mi u jednom krat-kom vremenskom periodu izrasli iz jedne vjerske zajednice, sa vrlo reduci-ranim pravima, sa vrlo niskom kolek-tivnom svješću, u naciju. Mi smo od ‘80-ih godina prošlog stoljeća započeli jedan proces nacioanlnog buđenja u ok-viru akademske inteligencije i književnih krugova i išlo je to. Tu je i proces 1983., povjesni događaji u okruženju, Iranska revolucija, sve je išlo na ruku. Dakle, ‘90-e godine su najplodnije u političkom smislu. Međutim, godine socijalizma su vrlo plodne u jednom socijalnom smis-lu. To je bio prvi period u XX stoljeću kada su Bošnjaci imali zagarantiranu fizičku i imovinsku sigurnost. Bošnjaci su odlaskom Osmanlija predmet fizičkih ataka. Ne samo na imovinu, veči na život, u mirnodobskim uslovima. Stalno je bilo protjerivanje, marginaliziranje, nipodaštavanje, ubijanje. Pazite, odlas-kom Osmanlija objektivno Bošnajci nisu bili ravnopravni. U državi Srba, Hrvata i Slovenaca nisu bili priznati. Od 1918. do 1921. godine ubijeno je 3.200 Bošnjaka. Doba socijalizma, iza 1948. , bilo je vrlo plodno za jednu fizičku i socijalnu re-generaciju. Najveći broj ljudi je došao do besplatnog osiguranja, besplatne škole. Životni standard se poboljšao. Tu šansu smo mi smo iskoristili i stvorili jednu ogromnu inteligenciju. Taj perid je u so-cijalnom smislu bio vrlo plodotvoran, a ‘90 – e u političkom.

Bošnjacima trebaju lideriDIWAN: Treba li Bošnjacima lider?

Filandra: Naravno da treba. Treba lider i trebaju lideri. Duh vremena, trenutak u kojem živimo je obilježen personalizacijom politike. Totalnom personalizacijom. Ogromna njemačka nacija, najuspješnija, najstabilnija, sva se personalizira kroz jednu osobu. I nama terbaju lideri, problem je što nemamo kvalitetne lidere. Trebaju nam odgovorni, kompetentni, vizionari, sposobni, zapravo da jedno rasparčano biće uvežu. Brojni segmenti našeg društva su sjajni, imate sjajne ljude u akademskoj zajednici, u sferi privatnog biznisa, u umjetnosti, u javnoj upravi... Treba te ljudske kapacitete uvezati.

U nser Gesprächspartner, Prof. Dr. Šaćir Filandra unterrichtet Politische

Philosophie, Soziologie der Spra-che, Identitätspolitik und Soziale Philosophie an der Fakultät für Politikwissenschaft in Sarajevo. Im Jahr 1997 war er Gastassistent am Institut für Südosteuropäische Stu-dien in Budapest. 1999/2000 war er Gastprofessor an der Fakultät für Geschichte und Politikwissenschaft an der Yale Universität in den USA. Er hat folgende Bücher veröffent-licht: „Bosniaken nach dem Sozia-lismus (über die bosniakische Iden-tität im postjugoslawischen Zeital-ter)“, „Bosniakische Politik im 20. Jahrhundert und „Bosniaken und die Moderne“ und war Koautor im Buch „Bosniakische Idee“ (zusam-men mit Enes Karić). Darüber hin-aus hat er über 40 wissenschaftliche und fachliche Artikel veröffentlicht. Er hat als Hauptredakteur im Verlag „Sejtarija“ gearbeitet, war Haupt-redakteur der Zeitschrift für Kultur „Lica“ (Gesichter). Von 2001 bis 2009 war er Vorsitzender der bos-niakischen kulturellen Gemeinschaft „Preporod“. Er nahm an mehreren inländischen und internationalen wissenschaftlichen Tagungen, Kon-gressen und Symposien sowie an mehreren Forschungsprojekten teil.

DIWAN: Wie kommentieren Sie die heutige politische Szene in Bos-nien-Herzegowina? In erster Linie die bosniakische politische Szene, die in den letzten 10 Jahren ziellos und konfus erscheint, als ob wir keine politische Lösungen hätten, als ob wir desorientiert wären, in Gegensatz zum Zeitraum zwischen 1990 und 2000, als es - trotz der Ag-gression zwischen 1992 und 1995 – so schien, als ob Bosniaken wüssten, was sie wollten?

Filandra: Es ist schwierig, das Jahr 2000 als einen Schnittpunkt zu nehmen. Objektiv betrachtet stand die ganze bosniakische Politik in den letzten 25 Jahren, seit dem Zerfall des gemeinsamen Staates und dem Verschwinden des Kommunismus, unter dominanten Einflüssen, die durch den Zerfall Jugoslawiens und den Fall des Sozialismus in einer demokratisch-ideologischen Tran-sformation der Gesellschaft entstan-den sind. Die ganze Gesellschaft, der Staat und auch die Bosniaken selbst befinden sich in einem Tran-sitionsprozess, in einem Prozess der Pluralisierung und der Demokrati-sierung. Eine größere Freiheit bietet größere Wahlmöglichkeiten, größe-re Möglichkeiten der Profilierung sowohl des Schicksals des Staates


Interview

Bosnien hatte die Unterstützung des Westens in den entscheidenden

Momenten

als auch des Volkes. Diese zweie-inhalb Jahrzehnte waren einerseits vom Krieg gegen Bosnien-Herze-gowina und von einem sehr großen Verbrechen an Bosniaken gekenn-zeichnet; andererseits wurde die bo-snisch-herzegowinische Staatlichkeit wieder erlangt, ein unabhängiger Staat wurde erschaffen. Aber die Folgen des Krieges, die Kriegsakteu-re, Kriegsideologien und Kriegskon-zepte haben die Situation in Bosni-en-Herzegowina und die Bosniaken sehr geprägt. Dieser Zeitraum – der sowohl unter dem Aspekt der Poli-tikträger als auch unter dem Aspekt der politischen Subjekte bzw. der politischen Parteien von dem Ge-nannten beeinflusst worden war, geht in den letzten Jahren zu Ende und darauf könnte sich Ihre Fra-ge beziehen. Man kann – umgan-gssprachlich gesagt – eine „Müdi-gkeit“ fühlen, einen Mangel an Ideen in einem neu gestalteten, neu konstituierten politischen und geo-politischen Raum.

DIWAN: Meinen Sie die Politik der Bosniaken?

Filandra: Ja, ich denke an die Bosniaken. Also diese Politik, die das Resultat geschichtlicher Ereignisse im Krieg und während des Zerfalls Jugoslawiens war, in einem dichten geschichtlichen Zeitraum, wurde in den letzten Jahren verbraucht. Man fühlt eine, ich würde nicht sagen Desorientierung, aber eine Notwen-digkeit der Anpassung der Politik an die neuen Umstände und der Suche nach neuen Lösungen unter neuen Bedingungen. Sowohl im Bereich der Ideologie als auch im Bereich der Or-ganisation und der Beziehung zum Staat. Ich glaube, es ist, auch inner-halb der bosniakischen Politik, Zeit für bestimmte innere Redefinierung bestimmter Einstellungen. Gleich-zeitig denke ich, dass der allgemeine politische bzw. nationale Rahmen ab-solut stabil ist und dass es da für ei-nen Ausbau oder einen ideologischen Überbau keinen Raum gibt. Das Be-stehen, die Stabilität, die Staatlich-keit und die Prosperität von Bosnien-Herzegowina ist zum Synonym für das Bestehen, Stabilität und Prospe-rität von Bosniaken geworden.

DIWAN: Warum verlieren Bos-niaken die Unterstützung des We-stens? Zumindest scheint das so, wenn wir uns die Unentschlossen-heit des Westens ansehen, wenn es um Probleme in Bosnien geht. Wa-

Prof. Dr. Šaćir Filandra, Dekan der Fakultät für Politikwissenschaft der Univeristät in Sarajevo


Podsjetnik

O Bošnjačkom Saboru

rum verlieren sie die Unterstützung des Westens, obwohl sie die Prinzi-pien vertreten, die der Westen als seine zivilisatorischen Errungen-schaften hervorhebt, und das sind Offenheit für andere, Liberalis-mus. Das ist einfach etwas, was den Bosniaken immanent ist. Warum erhalten sie dann keine Unterstüt-zung des Westens?

Filandra: Ich denke, diese Offen-heit, die wir hier seit Jahrhunderten als Muslime in einer dominant un-muslimischen Umgebung beweisen, war der Grund oder das Instrument unseres Bestehens. Damit haben wir eigentlich eine geistige Überlegen-heit gezeigt. Niemals stellte der An-dere für uns eine Gefahr dar, niemals war der Andere für uns ein Problem. Der Andere war eine Diversität, die man respektiert hat. Und so hat man seit Jahrhunderten gelebt. Ob die in-ternationale Gemeinschaft uns dafür belohnt? Dies hängt nicht nur von der internationalen Gemeinschaft ab, sondern auch von uns selbst und von unserer Vorstellung über die eigenen Umstände. Ich denke, dass die Politiker, die dies tun sollten, das schwächste Mitglied in unserer Kette sind. In unserer Politik gibt es nicht genug Kompetenzen und Fun-diertheit. Wir haben Argumente, die unschlagbar sind. Ob wir diese Ar-gumente auch einsetzen, das ist jetzt „Öffentlichkeitsarbeit“ des Staates. Generell gesehen, wenn es um die Unterstützung der „zivilisierten“ Welt geht, dann kann ich sagen, dass wir sie in den entscheidenden Momenten hatten, als sie für uns am notwendigsten war: während des Referendums über die Staatsun-abhängigkeit, bei der Anerkennung des Staates sowie bei der Beendi-gung des Krieges, der Aufrechterhal-tung der Struktur, der Stabilität und des Charakters des Staates.

DIWAN: Haben die Kirchen und die Islamische Gemeinschaft Ihrer Meinung nach das Recht, sich auf irgendeine Art und Weise mit der Politik zu beschäftigen?

Filandra: Zu dieser Frage habe ich einen speziellen Zugang, der den meisten Leuten nicht gefällt. Aber das ist ihr Problem und nicht meins. Generell ist unser Fall kein beson-derer Fall. Das Verhältnis zwischen der Islamischen Gemeinschaft und der Politik ist besser (und war immer besser) als die Einmischung, die an-dere religiöse Institutionen hier und

in unserer Umgebung getrieben ha-ben. Zur Zeit der Transition, in den 90er Jahren des letzten Jahrhunderts, waren alle religiösen Gemeinschaf-ten und alle religiösen Institutionen des Staates und des Volkes eines der Hauptmittel für die Delegitimierung des Kommunismus als eines atheisti-schen Systems. Damit sind sie auf die gesellschaftliche Szene getreten und einen großen Schritt als Institutio-nen gemacht. Auf dieser Szene haben sie eine bedeutende gesellschaftliche Rolle erhalten. Die islamische Ge-meinschaft folgt diesem Prozess. In diesem Sinne ist sie in den politischen Prozess und das politische Leben viel weniger involviert im Vergleich zu der serbischen orthodoxen Kirche oder zu der katholischen Kirche der Kroa-ten. Nur wird Muslimen eine größere Aufmerksamkeit geschenkt. Das ist ein Hit in den Medien. Das, wogegen ich bin und was ich nicht akzeptiere, was ich nicht für gut halte, ist, dass bei der Einschätzung der fachlichen Kompetenzen eines Menschen seine religiöse Überzeugung auf irgend-welche Art und Weise genutzt wird. Das ist etwas, wogegen ich bin, was aber bei uns passiert. Wir müssen die kompetentesten Menschen wählen, die uns Stabilität und Entwicklung, einen neuen Gewinn sichern werden. Wir dürfen uns nicht damit beschäf-tigen herauszufinden, wer eine religi-ösere Person ist, und aufgrund dessen entscheiden. Solche Erscheinungen gibt es auch in allen anderen Gesell-schaften.

DIWAN: Brauchen die Bosnia-ken einen Leader?

Filandra: Selbstverständlich brauchen sie das. Sie brauchen nicht nur einen sondern mehrere Leader. Der Zeitgeist, der Augenblick, in dem wir leben, ist von der Persona-lisierung der Politik gekennzeichnet. Die riesige deutsche Nation, die am erfolgreichsten, am stabilsten ist, die wird in einer Person personali-siert. Auch wir brauchen Leader. Das Problem liegt aber darin, dass wir keine kompetenten Leader haben. Wir brauchen verantwortungsvolle, kompetente, visionäre, fähige Leader, die das zerstückelte Wesen vereinen könnten. Zahlreiche Segmente un-serer Gesellschaft sind ausgezeichnet. Wir haben ausgezeichnete Menschen in der akademischen Gemeinschaft, im Privatgeschäft, in der Kunst, in der öffentlichen Verwaltung... Diese menschlichen Ressourcen sollen zu-sammengeführt werden.

U minulom razdoblju održana su dva bošnjačka sabora. Svaki od njih

je, u izvjesnom smislu, predstavl-jao historijsku prekretnicu u životu bošnjačkog naroda, kao njihove zemlje i domovine. Prvi sabor je zauzeo stav o izuzetno važnim pitan-jima koja su se ticala međunarodnog položaja države Bosne i Hercegovine. Održan je u Sarajevu 27. septembra 1993. godine. Zaključci toga sabora podržani su, usvojeni i realizirani u okvirima državne politike. Bošnjački sabor konačno je donio odluku o vraćanju u upotrebu staroga bosan-skomuslimanskoga narodnog imena - Bošnjak. To je ime plebiscitirano prihvaćeno i na spomenutom Sabo-ru, i među najširim narodnim masa-ma. I Skupština Republike Bosne i Hercegovine tu je odluku, u aprilu 1994. godine, ozakonila u obliku Amandmana na Ustav Republike Bosne i Hercegovine. Nakon toga ime Bošnjak potvrđeno je Dayton-skim mirovnim sporazumom od 21. novembra 1995. godine i Ustavom Bosne i Hercegovine kao njegovim sastavnim dijelom.

Drugi bošnjački sabor održan je 18. jula 1994. godine. Na njemu su sabornici razmatrali prijedlog mapa koje je o teritorijalnom razgraničenju Bosne i Hercegovine sačinila Kon-takt-grupa i zauzeli svoje stavove o tome.

Povodom ideje da se u proteklom desetljeću sazove i Treći bošnjački sabor Atif Purivatra je, u svojstvu predsjednika VKBI, izjavio da bi ”Treći bošnjački sabor trebalo doni-jeti nacionalni stav o pitanjima koja su u vezi sa položajem, životom i budućnošću Bošnjaka u Bosni i Her-cegovini i van zemlje”.

evropskih politika i vlada! Zar neko misli, također, da bi bez Miloševića (Srbije) i Jugoslovenske armije Karadžićeva vojska mogla opkoliti Sarajevo i držati ga pod najdužom opsadom u evropskoj povijesti, od 1. marta 1992. – 19. marta 1996. kad je reintegrirana Grbavice, Vra-ca i Kovačići?

Gradonačelnik Komšić demon-strira novu bosansku svijest koja ne pristaje na damnatio memoriae, odnosno ne pristaje na pokušaj da se nametne zaborav najstravičnijih godina bosanske povijesti u dvade-setom stoljeću. Zaboraviti prošlost u kojoj se dogodio genocid u Bosni značilo bi izložiti se novoj opas-nosti da se on u stravičnijem obliku ponovi, jer, pritom, trebamo imati u vidu da velikosrpska ideologija nastavlja tamo gdje je vojska stala 1995. godine – bez stida i katarze. Gradonačelnik Komšić je stao u odbranu Sarajeva i suprotstavio se projektu revizije nedavne bosan-ske prošlosti koji od nas hoće da napravi ljude bez pamćenja i dos-tojanstva.

Revizionisti nadiru sa svih stra-na i ponavljaju da na Republiku Bosnu i Hercegovinu nije izvršena agresija (Rezolucija UN, broj 752, to potvrđuje), nego da je riječ o „civil war“. Već je instaliran projekt EU i UN o pomirenju nakon rata, a onda je odjednom iskrslo pitanje: zar će djelo genocida, entitet RS ostati tu da nas ponižava i diskriminira kao ljudska bića? Odnosno: zar mir koji se nameće podrazumijeva da zaboravimo šta su nam uradili srp-ski zločinci i kriminalci? Zar je to evropska pomoć unesrećenom bo-sanskom biću koje je postalo „za-padno pitanje“? Kako je moguće da se mirovnim sporazumom u Dej-tonu agresori pretvore u mirotvorce i da im se da pravo da odlučuju o budućnosti Bosne?

Znaju li domaći političari nešto o tome? Svakako! Trebali bi napo-kon progovoriti i da se najzad zna ko je šta radio među nama! Uz ove revizionističke projekte valja pod-sjetiti na bosanske političare koji su u periodu 1992-1995. dovedeni u poziciju da se zločinac i žrtva

izjednače, da pristanu na sve, da odbranu pretvore u neodgovorno trgovanje i dogovaranje. To je re-zultat cinizma internacionalne za-jednice i neodgovornosti domaćih političara koja prelazi u krivičnu odgovornost. Domaći političari su pristali na nametanje gubitničke ideologije! Oni su zaboravili Pre-sudu za genocid iz 2007. godine kojom je jasno označena vojska i policija entiteta RS kao izvršilac genocida.

Oni su svojim skromnim poli-tičkim konceptima doveli Bosnu na niske grane. U njihovim koncepti-ma, ustvari, dominira predpolitički mentalitet sa teškim otiscima pse-udoreligijskog pedigrea i nerazumi-jevanja savremenog nacionalnog pi-tanja povrh etničkog ili plemenskog razvrstavanja koje se onako prostač-ki mora rješavati razgraničavanjem u prostoru poslije krvavih obračuna. Spram njih, tih lažnih političara i prevaranata, ozbiljni političari za-stupaju bosanski interes na svakom mjestu i u svakom trenutku – oni ne prodaju svoju državu za obećane milijarde!

Neko bi opet nametnuo zaborav, damnatio memoriae i bosanski ljudi bi se ponovo morali sakrivati od sebe i svoje povijesti zarad nečijih velikih projekata. Bosna je staro biće u evropskom svijetu, ona je biće koje hoće da postoji među dru-gima i to joj je cilj. Podsjetimo na jedan latinski stav koji kaže: omne ens custodit suum esse (svako biće čuva svoj bitak) – ovim načelom izriče se da svako biće koje jeste na bilo koji način nastoji sačuvati svoje postojanje, protivi se svakoj podijeli ili uništenju.


Stav

Bošnjački političari su pristali na nametanje gubitničke ideologije

Piše : Prof.dr. Senadin Lavić

Ploča na Vijećnici je jasna obavijest za one koji ulaze u ovu lijepu zgradu u Sara-

jevu. To je informacija koja mnogo govori o namjerama agresora na Republiku Bosnu i Hercegovinu. Na kraju teksta na ploči piše: Ne zaboravite, pamtite i opominjite! Za onoga ko još slobodno misli to je kapitalna maksima ili imperativ za našu bosansku budućnost.

Tražilo se od gradonačelnika da se te ploče, jedna na bosans-kom a druga na engleskom, skinu prije otvaranja Vijećnice. Ono što piše na pločama raskrinkava jednu politiku i njene sljedbenike. Natpis na ploči koja nas podsjeća na de-vedesete godine dvadesetog stoljeća ne vrijeđa srpski narod niti srpski narod izjednačava s fašistima iz srpskog naroda. Natpis jasno kazu-je da su kriminalci iz reda srpskog naroda zapalili Vijećnicu i tako se svrstali u red rušitelja Sarajeva ka-kav je, naprimjer, bio Eugen Savo-jski – princ palikuća.

Činjenica je, nažalost, da smo danas u Bosni zaglibili u iraciona-lne modele življenja. Tako su Srbi zatočenici velikosrpskog fašističkog projekta i kao taoci nisu dužni da ispaštaju za velikosrpske zločine. Tako njih ovaj natpis ne dotiče i ne može ih učiniti odgovorima za ono što su radili Karadžićevi barbari s brda oko opkoljenog Sarajeva pred očima cijele civilizirane Evrope. Zar neko misli da bi Karadžićeva vojska mogla biti na brdima oko Sarajeva da nije imao signal od određenih

Predstavnici Evropske komisije tražili su od gradonačelnika Sa-rajeva dr. Ive Komšića da uklo-ni ploču s ulazu u Vijećnicu na kojoj stoji napisana informacija o tome ko je zapalio Vijećnicu, kada je zapalio, šta je zapalio… Naravno, oni su to radili u ru-kavicama i neće javno priznati svoje „nestašluke“. Oni tako već dugo rade po Bosni.

renilo pristupa je potvrda snage ali i slože-nosti ove zajednice u Luksemburgu. Ta razuđenost, pored svoje neosporne ljepote je i otežavajuća okolnost u artikulisanju zajedničke težnje, da se istovremeno bude istinski dio luksemburškog društva, ali i sačuva svoja posebnost, odnosno identitet; naravno u skladu sa vremenom i ambijen-tom u kome se živi i djeluje.

Razapeti izmedju želja i stvarnosti, sva-ko na svoj način, u skladu sa svojim znan-jem, ubjeđenjem, sposobnostima i moguć-nostima vjeruje da on ima čarobni štapić, baš on čuva i gaji ono što je značajno za oču-vanje našeg identiteta. Činjenica da se radi o identitetu, koji je uistinu most između kultura i civilizacija, specifičnih okolnosti nastajanja i oblikovanja, dovoljno govori o njegovoj kompleksnosti, slojevitosti i višedi-menzionalnosti. Pored toga, svaki nacinalni identitet, pored racionalnog sadrži i elemte subjektivnog, odnosno iracionalnog, te bi bilo koji pokušaj gradiranja njegovih kom-

ponenti po važnosti bio uzaludan. Jednost-avno, radi se o dinamičnom i složenom procesu koji nikad nije dovršen. Dakle, in-dividualno gledano, svi su u pravu !

Jezik kao posebno važna komponenta identiteta

Ali i pored toga, u svakom, pa i našem nacionalnom identitetu postoje važne kom-ponente koje ga čine zaista osobenim, te ih treba posebno čuvati i njegovati. U ovom miljeu, naš jezik pripada redu najvažnijih, jer se u njemu i kroz njega integrišu skoro sve ostale. Zato se može pouzdano ustvrditi: onog momenta kada ova zajednica izgubi svoj maternji jezik, ona prestaje biti ono što jeste - bošnjačka dijaspora, ili ako hoćete dio tog naroda. Uistinu, svaka aktivnost, a pogotovo projekti naše dijaspore, doprino-se njegovom očuvanju, pod uslovom da se akteri koriste njime. No, čudi da u cijelom Luksemburgu, ne postoji ni jedna organi-zacija koja ovaj problem drži kao važan a kamoli prioritetan. A to je šansa, da se pored jezika, mladi upoznaju sa zemljom porijek-la; njenom istorijom i kulturom, kao i isto-rijom i kulturnom baštinom Bošnjaka.

Ovo je samo jedan od propusta, koji odmah pada u oči, tiče se svih, a čije pos-ljedice su nenadoknadive. Bez obzira, što se doprinosi pojedinaca, bez kojih ni ova priča nije bila moguća, koji se na svoj način suprostavljaju neprestanoj eroziji i onako, sa svih strana ugroženog bošnjačkog nacio-nalnog bića, ne možemo se oteti utisku, da je kompleksne poduhvate nemoguće izni-jeti pojedinačno ili parcijalno, jer oni pored stručnosti, zahtijevaju timove i sistemski organizovan pristup. Time premašuju sna-gu pojedinaca ili nekog dijela Bošnjaka.

Vjerovatno je to jedan od ključnih razloga, da se nije učinio ozbiljan, orga-nizovan napor da se srebrenička tragedija nađe i u luksemburškom parlamentu, te da se Luksemburg, i na taj način, sa na-jvećeg mjesta, odredi prema Srebrenici, Bošnjacima i Bosni.

Ovo su samo neka od mnogih otvor-enih pitanja, koja nas tište i čine se ner-ješivim bez utemeljenja organizacije koja će se integralno i prije svega stručno, ba-viti pitanjima koja se tiču svih Bošnjaka Luksemburga. Iskustvo drugih dijaspora, iza kojih stoje države sa svim svojim ins-titucijama, pa dijelom i naše, uvijek pre-

puštene samoj sebi, sugeriše osnivanje svojevrsne bošnjačke kulurne institucije ili centra. Ovakva institucija ne samo što najviše odgovara ovom ambijentu, nego bi kroz prezentaciju i valorizaci-ju naše kulturne baštine, koja po obi-mu i značaju, mnogostruko nadmašuje brojnost Bošnjaka, najbolje doprinijela rušenju, itekako ukorijenjenih, predra-suda i sterotipa o nama.

U kulturi su sačuvane sve naše istinske vrijednosti i posebnosti, koje najbolje i najdublje govore o nama. Ona je naš znak prepoznavanja. Čini

nas i u identitetskom smislu osobenim. Uostalom, samo svojom posebnošću osi-guravamo svoje identitetsko trajanje, ali i obogaćujemo sredinu u kojoj živimo.

Iako, zbog svoje sveobuhvatnosti, gomile partikularnih interesa, realizacija jednog ovakvog poduhvata, na prvi po-gled, izgleda kao nemoguća misija – nije tako. Uz dobru i ozbiljnu pripremu, uvažavanje svih posebnosti, učešće svih koji vjeruju u ovaj projekat, došlo bi se do prihvatljivog rješenja, za dobro svih. Mnogo je veće i značajnije ono što nas spaja, od onog što nas dijeli.

Mada sam od početka bio ubijeđen, da će ovom gore uvodu, koji je duboka istina o nama, svako slovo biti suvišno i smetati mu, iznosim ova zapažanja kao lično viđenje, sa potajnom nadom, da će podstaknuti, one koji mogu na bilo koji način doprinijeti pokretanju ovog važnog projekta. Ovo je prostor, za one koji prih-vataju novo, progresivno, ali se ne odriču svog. Bez obrazovanih, prije svega mladih, ovako nešto je skoro nemoguće, jer od njih zavisi hoće li se i ovaj naš novi spisak, opet završiti onom poznatom rečenicom.


Naša riječ

Institucionaliziranje bošnjačke kultureAutor: Ruždija Kočan

Da li su Hasan Felić i Ramo Kes-kić uistinu prvi Bošnjaci koji su zakoračili na luksemburško

tle vjerovatno nećemo nikada tačno saznati, ali da o njihovom, kao i dolasku još sedam-desetak njihovih, u većini bliskih rođaka i komšija, postoje pouzdani podaci, dileme nema. O njima saznajemo, zahvaljujući, ne nekoj od država, kojma su pripadali njiho-vi zavičaji od tada do danas, nacionalnoj instituciji, organizaciji, udruženju, već opet entuzijazmu pojedinca. Ovog puta je to Ab-dulah Dedić iz Vlasenice. On je, tragajući za sudbinom svojih zemljaka, u arhivu komune Dudelange, došao do ovih podataka, i time napravio pionirski korak u praćenju i istraži-vanju ovog dijela bošnjačke dijaspore. Sve je to kasnije našlo zasluženo mjesto u knjizi „Bošnjaci u Luksemburgu“ pisca i pjesnika Faiza Softića. Samo zato što je to i zapisano, znamo da su veoma mladi, Hasan i jarani većinom iz okoline Bihaća, a ponajviše iz Gate, u Luksemburg stizali u periodu od kraja 1926. do polovine 1929. godine i da su radili kao kopači rude, ili u njenoj neposrednoj preradi. Ali i ovaj spisak, kao i mnogo drugih naših širom dunjaluka, završava se sa rečenocom: „Nažalost, ne znamo kud su otišli, gdje su i kako završili ljudi koji se nalaze na ovom spisku“.

Skoro devet decenija poslije njihovog dolaska u Luksemburgu živi značajna bošnjačka zajednica koja se u kontinuete-tu uvećava već pola vijeka. Pred ovom, kao i bilo kojom drugom dijasporom, brojni su izazovi na koje će, ovako ili onako, sa nje-nim učešćem ili bez njega, odgovori biti dati.

Ono što se ovdje označava kao bošnjač-ka dijaspora je ustvari ovaj narod u malom, jer su ovdje pripadnici iz svih krajeva bivše nam, u krvi raspale države, i svi njegovi slojevi. Njenim rušenjem, urušila se jugos-lovenska ideja, i cijeli jedan sistem koji je za sobom, posebno za Bošnjake, ostavio mnoštvo prekinutih i nedovršenih procesa, dilema i nedoumica, što i ovu zajednicu čini dodatno kompleksnom i ranjivom. Istovre-menost i ispreplijetanost tih procesa sa no-vim procesima koji se odvijaju u tim novon-astalim državama, užem i širem okruženju kao i globalno, za Bošnjake ne uvijek povol-jnim, upotpunjeni sa ovdašnjim svakodne-vnim pojedinačnim izazovima, suočavaju ovu zajednicu sa pitanjima na koje nije jed-nostavno naći odgovor, prihvatljiv većini, a posebno vremenu koje tek dolazi.

Mnogobrojne asocijacije, udruženja, unije, klubovi, društva, angažovanje raznih neformalnih grupa i pojedinaca, govore nedvosmisleno o narasloj nacionalnoj svi-jesti velikog broja njenih pripadnika; da se tim pitanjima moramo pozabaviti i mi. Ša-

Treba li luksemburškim Bošnjacima institucija kulture?

nešto o sebi, i ono kako su mu preci živjeli pri-je stotinu godina, i one dileme koje su imali, i ono kako on živi danas. Svaka stranica nosi naše dileme, i kolektivne i individualne. Ćamil je naš divan, treba ga čitati često, jer još uvijek ima puno toga da nam ispriča.

Diwan: Je li on naš najveći pisac?Rebronja: U umjetnosti nema preciznih

mjerila, pa tako na vrhu nikad nije samo jedan, ali mnogi smatraju da je Sijarić vjerovatno noseća književna figura našeg prostora. Sijarićeva veličina leži i u tome, što je, uz nesvakidašnji talenat i ob-razovanje, on autor koji je u svom djelu u pot-punosti obuhvatio sve kulturne specifičnosti Bal-kana, od narodnih običaja i književnosti, preko politeističkih obreda i slovenske mitologije, do orijentalnih književnosti, islamskih vjerovanja i hrišćanske tradicije, a istovremeno je bio otvoren prema najvećim savremenim evropskim i svjets-kim autorima. Time je njegov književni Sandžak simbolički obuhvatio čitav svijet.

Diwan: Ako je Ćamil naš najafirmisaniji pisac, ko je to nezasluženo najzapostavljeniji sandžački pisac?

Rebronja: Mnogi smatraju da je to Mu-hamed Abdagić, koji je u Jugoslaviji živio kao disident i većina djela nije objavljena za njegovog života. Sada se ipak radi na reafirmaciji njegovog djela, pišu se neki novi radovi i priređuju njegova djela posthumno za štampu.

Diwan: Jedan dio školovanja ste proveli u Granadi. Pišete o Andaluziji. Niste jedini, mnogi drugi bošnjački autori su se bavili temom musli-manskog Endelusa. Koliko sudbina sandžačkih Bošnjaka, ili Bošnjaka uopće, sliči sudbini nekadašnjih španjolskih muslimana?

Rebronja: Moja fascinacija Andaluzijom nije vezana samo za muslimanski Al-Andalus, nego za Al-Andalus koji je u kulturološkom smislu, ne u političkom, bio i arapski, i jevrejski, i katolički, ali i romski. Ja sam u knjizi poezije Flamenko utopija izrazila fascinaciju umjetnošću

Andaluzije, i stare i ove savremene, a prije svega flamenkom, koji je nastao upravo kao spoj kul-tura koje sam pomenula, koje su se tamo srele i pomiješale. Naslov knjige sadrži riječ utopija, jer kad se kulture sretnu tu nastaje najdivnija um-jetnost, dok se u političkoj i istorijskoj realnosti dešava nešto drugo. Tu leži metaforična paralela sa čitavim Balkanom pa i Sandžakom.

Da mi je vođu koji je pametan kao žaba

Diwan: Kao vladari muslimanske Španije i Portugala nekada, da li mnogi lideri Bošnjaka žele „kraljevsku“ krunu, svoj suveren posjed, bez obzira koliko kraljevstvo bilo malo, i bez obzira koliko ta „kruna“ nosila pogubne podjele i usitnjavanja?

Rebronja: Brine me što su mladi ljudi u Sandžaku prinuđeni da pristaju na usitnjavanja i ucijenjeni da se pridruže nečijoj borbi za vlast radi vlastite egzistencije. Usitnjavanja tj. podjele na nekoliko političkih struja potpuno su pok-lopile sve u Sandžaku i pojele normalan život. Uloge su se promijenile, jer su svi zaboravili da su političari i vlastodršci administrativna lica u službi građana, da je njihov posao da služe građanima a ne obrnuto.

Diwan: Da li smo podjeljeni i zavađeni među so-bom kao nekada u Andaluziji? Da li pravimo saveze sa „Ferdinandom i Izabelom“ protiv svog najbližeg?

Rebronja: Zavađeni smo, podijeljeni i to na svim poljima izaziva stagnaciju. Kao pjesničkoj prirodi, na tu temu mi je lakše da Vam odgovo-rim metaforično nego direktno. Zato ću poza-jmiti jedan citat iz neobjavljenih sjećanja mog oca, Ismeta Rebronje, sa naslovom Psi su najbolji ljudi: ‚,346) Budućnost, nema budućnosti. Jadna deca. Možda će našu decu sačuvati žabe, dobre pametne žabe. Živele žabe! 347) Vođa je vrlo bi-tan, pogotovo za nemisleću populaciju. Vođa i ne mora biti naročito pametan. Možda kao žaba. Naime, gledao sam na jednoj belosvetskoj tele-viziji žabu. Punoglavci su živeli u jednoj barici. Ta lokva se, usled suše, odvojila od reke. Voda je nestajala, a punoglavci su počeli da se guše. Žaba je probila kanal, svojim ustima, glavom i telom. Voda je pristigla u pomoć punoglavcima. Kad bi vođe bili plemeniti kao žabe. I pametni, ni manje ni više od žabe, bili bismo srećni. Da mi je vođu koji je pametan kao žaba. A nemam, ni ja ni vi.“

Diwan: Koliko Evropa zna o svojoj au-tohtonoj islamskoj povjesti i tradiciji, prije sve-ga kroz primjer islamske civilizacije od 711. do 1492. godine na tlu evropskog Endelusa?

Rebronja: Evropa zna mnogo o tome, i postoje naučni krugovi koji do toga drže. Od španskih profesora sam imala priliku da slušam o značaju Al-Andalusa za evropsku kulturu, o veličini kulture, umjetnosti i nauke tog perioda, kao i o njenom značaju za kasniji razvoj renesanse u Italiji. Mnoga djela antičkih filozofa i naučnika, koja čine temelj evropske kulture, sačuvana su na tlu Al-Andalusa zahvaljujući njihovim prijevodi-ma na arapski jezik. U Andaluziju se tada išlo na školovanje kao danas na Harvard ili Oksford, jer je bila centar nauke. Evropa danas ima donekle otk-lon prema islamskoj tradiciji i onome što dolazi sa Istoka, mada ne isključivo. Moj život je promijenila Borhesova priča Alef, koja govori o jednoj tački u jednom podrumu u Buenos Ajresu koja obuhvata


Nadija Rebronja je pjesnikinja, es-ejistkinja i književna kritičarka iz Sandžaka i Novog Pazara. Dokto-

rirala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa temom “Romani Ćamila Sijarića između tradicionalnog i modernog“. Asistentkinja je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru. Pored pisanja poezije i književne kritike, povre-meno prevodi poeziju. Dobitnica je više nagrada za poeziju i književnu kritiku na prostoru bivše Jugoslavije. Poezija joj je zastupljena u nekoliko antologija južnoslovenskog i balkanskog pros-tora. Poeziju je objavljivala i u časopisima i zbor-nicima u inostranstvu, u prevodu na engleski, španski, italijanski, francuski, poljski, turski, persijski, makedonski i slovenački jezik. Kao naučnik-istraživač boravila je na Univerzitetu u Beču (2009) i Univerzitetu u Granadi (2010—2011). Govori engleski, španski i turski, služi se ruskim i poznaje arapski jezik. Objavila je tri knjige poezije i naučnu studiju “Derviš ili čovek, život i smrt. Religijski podtekst romana Derviš i smrt Meše Selimovića”. Ova studija se bavi religi-jskim podtekstom romana Derviš i smrt Meše Selimovića, ajetima citiranim u romanu, pričama o Božjim poslanicima u podtekstu romana, kao i uticaju sufizma, derviških običaja i orijentalnih književnosti na roman. Studija je postala ne-zaobilazna literatura u tumačenju ovog romana i koristi se u nastavi na domaćim i svjetskim kat-edrama za južnoslovenske književnosti. Nadija je kćerka velikog sandžačkog književnika rah. Ismeta Rebronje.

Diwan: Šta je Sandžaklijama Ćamil Sijarić?

Rebronja: Postoji jedan derviški običaj, jedno vjerovanje koje je vezano za Divan per-sijskog pjesnika Hafiza. Ono kaže da svako ko ima neku muku, neku dilemu, može da otvori Hafizov Divan, i na toj stranici koja se slučajno otvori, pronaći će nešto o sebi, neki odgovor ili rješenje. Meni se čini da svako iz Sandžaka, bio on Bošnjak, Srbin, Crnogorac ili nešto četvrto, kad god otvori bilo koju stranicu iz cjelokupnog književnog opusa Ćamila Sijarića, može pronaći

26

Ako sve postane Zapad, gdje će Sunce izlaziti?

Diwanhana

Nadija Rebronja, pjesnikinja i profesor na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru

sans penserà ses ennemisce soir-là l’eau

mélangé avec le crachat dissousrecracha le corps de l’homme

sur la surface

enrico, psychologue

la villeun morceau de glace

tombe par terreheurte contre une pierrela pierre céleste se fond

et verse sur la pierre terrestretout près

le policier a arraché la femme à sa maison

à cause de l’hypothèquenon payée

la terre a absorbé le sang et l’eaule soleil a ensoleillé la pierre

inchangée

asto, sur la langue quechua

par les noms des ruesles idéologiesm’englobent

je porte une poignée d’identitésje ne me retourne pas pour les

recueillirquand ils finissent de rouler

au bas de la montagne

un passant, dans le métro

des gens peuvent entendre mon nomle briser, le déchirer

ils me colorientpar des lettres, l’une après l’autre

ils lisent ce dont je rêvece que je ferai au crépuscule

sans douteils connaissent sans doute

tout ceux que je haisnomen est omen

l’homme est muet pour l’homme

traduction du bosniaque

Bojan Savić Ostojić

čitav svijet. Ja život provodim tražeći oko sebe alefe. Nema kosmopolitskog duha, ni slobode, ni desnih ni lijevih ideja, ako se ne zavoli i istok i zapad, i sjever i jug. ,,Ako sve postane Zapad, gdje će Sunce izlaziti?“ napisao je bosanskohercegovački autor Semezdin Mehmedinović.

Diwan: Vaše pjesme jednim djelom su inspiri-sane i sufijskom poezijom, diwanima, filozofijom… Šta Vas to inspiriše?

Rebronja: Insprišu me i fasciniraju ona mjesta i prostori u kojima se kulture sreću i miješaju. Recimo, jedno takvo mjesto je i Luksemburg, ili Bogaz most u Istambulu koji spaja Evropu i Aziju. Moja knjiga Alfa, Alef, Elif objavljena je u Španiji dvojezično. Fascinirana je divanskom i sufijskom poezijom, koja nije specifična samo za Orijent, već i za tradiciju Balkana, Bosne i Sandžaka, ali se knjiga oslanja i na savremenu evropsku filozofiju, džez muziku i nadahnuta je poetikom Borhesa i potrugal-skog pjesnika Fernanda Pesoe. Alfa je prvo slovo grčkog alfabeta, Elif prvo slovo arapskog pisma, a između njih je Borhesov Alef. Tom knjigom sam pokušala da preispitujem punoću svijeta, da pronađem svoj kontekst, i kontekst prostora u kom živim u čitavom svijetu, da u poetskom prostoru probijem granice koje nas guše.

Diwan: Rađaju li se ili jesu li već rođeni među Sandžaklijama novi Ćamili, Bašići, Abdagići, Rebronje…?

Rebronja: Imam priliku da studentima Državnog univerziteta u Novom Pazaru preda-jem Književno stvaralaštvo u Sandžaku, te uz di-jalog sa njima formiram tu sliku o književnosti ovog prostora, koja je mnogo bogatija nego što se zna. Ukazaću samo na najmlađu gener-aciju, mlađu od trideset godina, i među njima na Ekrema Hamidovića, u kom vidim najveći potencijal i na kog polažem najveća očekivanja. On je vjerovatno i najobrazovaniji mladi čovjek iz Sandžaka, jer ima obrazovanje iz filozo-fije, filologije, matematike, a kao stipendista prestižne DAAD stipendije odbranio je master rad iz matematičke logike u Lajpcigu. Uz sve to je i odličan pjesnik, u kontaktu sa evropski savremenim poetskim tendencijama.


FLAMENCO UTOPIE

hicham, pharmacien, dans la cour d’une maison maure

dans une autre villequi s’appelle aussi grenademon nom n’est pas hicham

je suis mort pendant le règne de franco

en assistant au fusillage de lorca

ar-rucania une poétesseme prit la main et m’entraîna vers

la morten me disant que la clé pour la viece sont les vers du mur de l’alham-

bra

dans cette villequi s’appelle aussi grenade

mon nom est hichamje suis assis dans la cour en lisantle livre des vers des murs de l’al-

hambraje n’ai pas peur des murset je jette la clé de la vie

car la forme du temps est un cercleet moi je suis toujours à grenade

et peu importemon nom

paolo et marcos, au balcon, à pro-pos de l’histoire moderne

sur une muraille longuemarchaient

l’un vers l’autredeux hommes

ou peut-être deux femmesla muraille était

construiteen livres

en extrémités d’un corpsen faux événements

et à la fin se rencontrèrentquant au chemin

ils ne l’ont pas très bienretenu

miguel, bancaire

l’hommes’essuya les chaussures

endossa sa vestecracha dans l’eau

en passantpartit au travail

Nadija Rebronja

Ismet i Nadija Rebronja

je n’écris pas de la poésiej’écoute les gens, les villes

da je Hasan Kafi Pruščak „napisao, koli-ko je za sada poznato, sedamnaest djela iz različitih znanstvenih oblasti i vjerskih disciplina, a predmet njegovog posebnog interesovanja su bili politika, filologija, pravo, spekulativna teologija i logika.“

Napisao je poznato djelo “Ogledalo za Prinčeve” - pomodnu raspravu o vlasti, kao i spisak bošnjačkih učenih autora. Iz oblasti logike/filozofije, Pruščak je napi-sao dva, svjetski priznata i veoma pozna-ta djela: “Kafijin Kompendijum iz Logike” (1580.) i “Komentar Kafijina Kompendiju-ma iz Logike” (stručno obrađen komentar na prvo djelo napisan 1583). Oko 1580. godine, napisao je kratku filološku raspra-vu o značenju i upotrebi riječi čelebi.

Sultan tražio prevod Pruščakove knjige

Godine 1591. odlazi na hadž u Meku i na tom putovanju se sreće sa mnogim učenjacima iz raznih islam-skih centara. S kadijskog mjesta po-vukao se kada je izbio ustanak u Er-delju i počinje predavati učenicima glavne i sporedne predmete, vjerske i svijetovne znanosti. Tada je napisao i svoje najpoznatije djelo: „Temelji mudrosti o uredjenju svijeta“ (1596.), moralno-politički spis kojim je želio da ukaže na negativne pojave u državi i društvu. Za ovo djelo zainteresovao

se i sultan Mehmed III, ali pošto je bilo napisano na arapskom, carski na-mjesnici preporučili su Kafiju da ga prevede na turski, što je on i učinio 1597. godine.

U svom stručnom naučnom stvara-laštvu, Hasan Kafi Pruščak je isto tako napisao više djela i brošura iz akaida u kojima pojašnjava osnovne postavke akide ehli sunneta vel džema‘ata. Ta dje-la su, pojašnjava Dr. Zuhdija Adilović, odigrala veliku ulogu u osvješćivanju muslimana u tadašnjoj Bosni i susjed-nim predjelima. Dr. Adilović ističe da je jedno od najznačajnihih djela Ha-sana Kafije „Svjetlo Istinske Spoznaje o Temeljima Vjerovanja“, u kome je dao komentar na poznatu poslanicu iz akide čuvenog imama Tahavija.

Upravo je Hasan Kafi taj koji je pred-skazao propast Osmanske Carevine zbog toga što se tadašnja carska elita odala pona-šanju koje se u Islamu smatra nemoralnim. Pruščak je imao hrabrosti ukazati na pravo stanje stvari u državi, te jasno i glasno izni-jeti svoja kritička mišljenja i konkretne pri-jedloge za uspješno prevazilaženje tih pro-blema. On je tvrdio da je polazna tačka u renesansi i napretku tadašnjeg osmanskog društva ispravno i čvrsto vjerovanje, kao osnova opšteg društvenog morala.

Ostavio mnogobrojne vakufe

Ličnim pismom sultan mu je dao prušacki kadiluk kao doživotnu mirovi-nu pod uslovom da predaje učenicima tih krajeva. Poslije ovog imenovanja, Kafi je živio i radio još dvadesetak go-dina, učestvovao je u vojnim pohodima i podigao svoje zadužbine u Pruscu. U Carigradu je marljivo radio u bibliote-kama, prikupljajući građu za svoja djela.


Priredio: Almir Mehonić

Hasan Kafi Pruščak je naš najveći mislilac 16. stoljeća. On je najznačajnija ličnost

u znanstveno-književnom i intelektu-alnom životu Bošnjaka. Istakao se i na kulturno-prosvjetnom polju, te svojim zadužbinama od kojih neke postoje i da-nas. Njegovo književno djelo o uređenju države i društva još 1824. godine preve-deno je na francuski jezik, pa je Pruščak od tada postao zanimljiv mnogim znan-stvenicima, istočnim, našim i zapadnim.

Hasan Kafi je rođen u Pruscu 1544. godine. Književno ime Kafi ili Kafi-ja uzeo je 1580. godine. Pošto je svršio početne nauke u Bosni, otišao je u Cari-grad. Na studijima u Carigradu ostao je devet godina a onda se vratio u domovi-nu. 1583. je imenovan za kadiju prusač-kog kadiluka. Dr. Amir Ljubović navodi

28

Bošnjački mislilac koji je najavio propast Osmanskog carstva

Velikani

Hasan Kafi Pruščak

“Razmišljanje oštri tupu sablju, a sablja ne oštri tupu misao.”

***“Najveća pogreška je zaratiti protiv

onoga koji traži mir.”***

“Svoju tajnu povjeri jednome, a sa-vjetuj se s hiljadu.”


Ajvaz Dedo betete 40 Tage und am 40. Tag begann der große Fels in der Nähe des Dorfes zu schütteln und brach entzwei. Aus der Felss-palte begann Wasser zu fließen. Die Neuheit verbreitete sich schnell und Muslime und Christen kamen hier-her, um die Quelle und den großen Abgrund, durch Erdbeben ent-standen, zu sehen. Aus diesem Ort fließt noch immer Wasser und die Muslime kommen hierher um ihre Dankbarkeit zu zeigen, die Erinne-rung an Ajvaz Dedo zu erhalten und die Tradition des Besuches von die-sem Ort fortzusetzen.

Učestvovao je u pohodu protiv Ugar-ske u štabu velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Poslije pohoda vratio se u Prusac i posvetio se pisanju djela i podi-zanju zadužbina.

Nažalost, autobiografija ovog veli-ko bošnjačkog alima je nepotpuna. Ne postoje pouzdani podaci o većem dijelu njegova života, a posebno o njegovim zadnjim godinama. Zna se da je Hasan Kafi Pruščak u svom rodnom mjestu po-digao džamiju, medresu, mekteb, han, a do svojih vakufa doveo je vodu s vrela udaljenog oko šest kilometara od Prusca.

Umro je 1615. godine. Ukopan je u turbetu koje se nalazi pod krovom me-drese u kojoj je predavao svojim učenici-ma. Njegovi originalni rukopisi su se na volšeban način našli u muzejskim zbir-kama Istanbula, Pariza, Beča, Berlina, Bratislave, Lajpciga, Dresdena i Kaira.


Prusac (Bosnien und Herzegowina)Einige Kilometer von Donji

Vakuf entfernt, befindet sich Prusac, der größte mu-

slimische Pilgerort in Europa. Im Juni jedes Jahr pilgern tausende Muslime nach Ajvatovica.

Die traditionelle Architektur ist fast genauso schön wie die kreisför-migen Berge, die sich erstrecken so weit der Blick reicht. Die heiligen Orte strahlen immer eine besondere Energie aus, aber im Unterschied zu anderen wurde Prusac nicht kommer-zialisiert. Das ist ein kleiner Ort, in dem die Menschen so leben, wie sie immer schon gelebt haben und die je-des Jahr im Juni mit offenen Armen Tausende von Besuchern erwarten. Es gibt Linienbusse, die aus Bugojno und Donji Vakuf nach Prusac fahren. Da gibt es keine Schilder in englis-cher Sprache und keine markierten Wege, aber der Spaziergang in der Gegend und der Kaffee mit Wirten wird Ihnen sicher gefallen..

Die Legende über Ajvaz Dedo

Die Legende über Ajvaz Dedo erzählt über die große Dürre, die das Überleben der kleinen Bergge-meinschaft in Prusac gefährdete. Es gab nur wenig Wasser, kaum für die Einwohner genug, aber die ließen das ganze Wasser dem Vieh, von dem ihr Leben abhing, übrig. Dann beschloss Ajvaz Dedo zu Gott um Wasser zu be-ten. Man sagt, dass die Kraft des Ge-betes in der Tatsache liegt, dass er um Wasser, und nicht um Regen betete.

Reportage

“Najvrjednije zakopano bla-go je ljubav u srcima ljudi.”

***“Povući se na vrijeme bolje je nego ustrajati u nevrjeme.”

***“Čudim se onom ko kupuje robove za novac,a ne kupuje slobodne ljude svojim veli-

kim djelima.”***

“Čovjek treba biti rob do-bročinstva.”

***“Junak je drag i svom nepri-jatelju, a kukavica je mrzak

čak i svojoj majci.”***

“Strpljenje je oružje pobjede”***

“Strpljenje su stepenice, a ko se uz njih penje doseže do

zadovoljstva.”***

“Nema vodiča kao što je ra-zum, čuvara kao što je prav-

da, mača kao što je istina, niti pomoći kao što je iskrenost.”

***“Nema vlasti bez ljudi, ljudi

bez materijalnih dobara, materijalnih dobara bez

prosperiteta, niti prosperiteta bez pravde i dobre politike.”


izašlo na ulice i slavilo. Slavilo se u ne-kim naseljima i gradovima i u manjem entitetu, tamo gdje su Bošnjaci većina, a i mnogi Srbi i Hrvati raduju se i sla-ve činjenicu da će BiH učestvovati na Mundijalu. Uostalom, reprezentaciju sačinjavju igrači svih nacionalnosti, a i Nogometni savez je sastavljen od predstavnika svih naroda i podržan je od svih dijelova BiH. Slavlja je bilo čak i u Sandžaku, u Novom Pazaru su se vihorile zastave BiH i Sandžaka iz automobila ljudi koji su u kolonama kroz grad proslavljali plasman bh. re-prezentacije na Mundijal.

Osim pobjeđuje Dodika

Prije samo nekoliko godina u No-gometnom savezu BiH ništa nije funk-cioniralo kako treba, neki krugovi iz manjeg bh. entiteta su pokušavali čak i da ga unište jer predstavlja državnu instituciji, a u takvim okolnostima bh. nogomet postajao je neprihvatljiv i za principe UEFA-e. I onda se zahvaljuju-ći legendarnom Ivici Osimu i njegovim saradnicima Nogometni savez BiH u vrlo kratkom roku uspio izvući iz pro-blema u kojima se nalazio. Osim se nije libio uputiti u samu srž problema, u politiku, i obaviti razgovore sa poli-tičkim akterima koji su željeli uništiti bh. nogomet poput Milorada Dodika

i svojom harizmom, odlučnošću uspio je slomiti i te političare i povratiti No-gometni savez na put normalizacije. Iza toga uslijedio je i veliki uspjeh koji je probudio nadu građanima BiH, vratio im samopouzdanje izgubljeno godina-ma zbog raznih društvenih, ekonom-skih, političkih i drugih poraza, uglav-nom motiviranih politikom uništava-nja, a ne jačanja države. Građani koji vole BiH i vide svoju budućnost u njoj shvatili su da BiH može biti uspješna, da može ostvariti rezultat, napredak, da ima budućnost, da BiH ima potencijal i da može ostvariti uspjeh, i ne samo u sportu, već da potencijala ima i u druš-tvenim, ekonomskim, pa i političkim sverama zajednice. Ovaj događaj je ne-sumljivo probudio novu snagu i ener-giju kod naroda, motivirao je mnoge i ulio im samopouzdanje i sigurnost, dao im snagu za uključivanje i dopri-nos društvenim promjenama. Mnoge je motivirao ka ličnom usavršavanju, neke ka biznisu, neke ka aktivnijem učešću u politici, u privredi, u društve-nim dešavanjima u državi.

Milioni KM za BiH

Nastup bh. nogometaša donijet će milijonske koristi državi. Zaradit će Nogometni savez BiH, turističke agen-cije, proizvođači navijačkih rekvizita, a o zaradi trgovaca i ugostitelja, odno-sno potrošnji hrane i pića za vrijeme Mundijala izlišno je i govoriti. Već se rezerviraju kafići i restorani za dane utakmica bh. reprezentacije, a dosjet-ljivi ugostitelji reklamiraju posebne sadržaje, poput nagradnih igara, ponu-de brazilske hrane i pića. I proizvođa-či hrane i pića izbacili su serije svojih proizvoda s ‘’brazilskim’’ štihom, a zahvaljujući masovnom reklamiranju, zarađuju i elektronski mediji u BiH. Usprkos skupim aranžmanima veliki broj građana BiH podršku reprezenta-ciji daje direktno na stadionima. Neki navijači su podigli i kredite, prodali automobile, parcele zemlje kako bi se našli na Mundijalu u Brazilu i kako bi bodrili našu reprezentaciju.

BH Fanaticosi

Navijači nogometne reprezentacije BiH su posebna priča koja je umnogo-me doprinjela plasmanu na Mundijal. Gdje god da se igraju utakmice, bilo zvanične, bilo prijateljske našu repre-zentaciju prate hiljade navijača. Na po-jedinim gostujućim utakmicama biva-lo je puno više bh. navijača nego navi-jača domaćih timova. Tako je bilo i na veoma važnoj utakmici u Slovačkoj,


Međe

Priča o djeci rata, izbjeglicama i zaljubljenicima u BiH

Piše: Anes Džunuzović

Plasman nogometne repre-zentacije BiH na Svjetsko nogometno prvenstvo u

Brazil spada u najznačajnije sportske, a na osnovu reakcija koje je proizveo u društvu, ovo je i jedan od najzna-čajnijih pozitivnih društvenih događaj u našoj zemlji od okončanja agresije do danas. Više od 150.000 građana Sarajeva izašlo je na ulice i dočekalo reprezentaciju BiH nakon utakmice sa Litvanijom 15. oktobra 2013. godine i definitivne potvrde plasmana. Hilja-de ljudi je i u drugim gradovima BiH

Svim medijskim kućama posebno je interesantna skorija historija BiH, agresija i činjenica da je dobar dio sadašnjih reprezentativaca preživio agresiju i imao teška životna i poro-dična iskustva u tom vremenu. Naj-bolji igrači reprezentacije su izbje-gli sa porodicama u zemlje zapada tokom agresije na BiH. Iako su bili djeca, dobar dio njih se i ne sjeća tih traumatičnih ratnih dana, ipak svi osjećaju ogromnu ljubav prema svojoj državi i nisu imali dilema za koju reprezentaciju će igrati

Nogometna reprezentacija Bosne i Hercegovine


što je dovelo da pobjede naše repre-zentacije. Brojna bh. dijaspora, stvo-rena protjerivanjem tokm agresije na BiH ne zaboravlja našu državu i prati našu reprezentaciju. “Breakingviews”, finansijski portal agencije “Reuters”, tvrdi da fudbalska reprezentacija Bosne i Hercegovine ima najvatrenije navijače od 32 učesnika ovogodišnjeg Svjetskog prvenstva. BH Fanaticosi postali su simbol patriotizma, ljubavi i navijačkog žara, što je prepoznato u cijelom svijetu.

Svjetski mediji o nogometnoj reprezentaciji BiH

Plasman jedne male države kakava je BiH na Mundijal, euforija koju je taj plasman proizveo u državi, žar navijača – BH Fanaticosa, izazvali su veliki interes stranih medija za našu zemlju, reprezentaciju, navijače. U BiH su se sjatili novinari najpoznatijih tv kuća, printanih medija, od BBC-a, CNN-a, Al Jazeere pa do medija iz Japana i domaćina Mundijala Bra-zila. Svi žele da prave priloge i doku-mentarce o našoj reprezentaciji, našim navijačima, ali i našoj državi, a sve to će značajno doprinjeti pozitivnom imidžu naše države u svijetu. Svim medijskim kućama posebno je intere-santna skorija historija BiH, agresija i činjenica da je dobar dio sadašnjih reprezentativaca preživio agresiju i imao teška životna i porodiča iskust-va u tom vremenu. Najbolji igrači reprezentacije su izbjegli sa porodica-ma u zemlje Zapada tokom agresije na BiH. Iako su bili djeca, dobar dio njih se i ne sjeća tih traumatičnih ratnih dana, ipak svi osjećaju ogromnu ljubav prema svojoj državi i nisu imali dilema za koju reprezentaciju će igrati, mada je bilo raznih ponuda. Sead Salihović je iz Zvornika, sa sedam godina je izb-jegao iz ovog grada, Vedad Ibišević je iz Vlasenice i njegovi su izbjegli pred naletima agresora, Asmir Begović je također dijete rata i agresije, on je iz Trebinja i njegova porodica je jedva iz-vukla živu glavu pred agresorom. Mi-ralem Pjanić je iz Kalesije koja je bila na direktnom udaru agresora tokom cijelog rata. Najbolji i najpoznatiji bh. reprezentativac Edin Džeko je djetin-jstvo proveo u Sarajevu pod granata-ma sa brda. Britanska medijska kuća BBC je u svom radijskom programu i emisiji ‘’Put u Brazil 2014: Priča o imigrantima i izbjeglicama’’, objavila reportažu o nogometnoj reprezentaciji BiH i gostovanju u Žilini, gdje su naši Zmajevi pobjedili Slovačku, te se tako primaknuli plasmanu u Brazil.

Reprezentacija izbjeglica

U uvodnom dijelu, BBC podsjeća na rat u Bosni, u kojemu je poginulo oko 100.000 ljudi, a više od dva miliona ih je napustilo svoje domove. Reporter BBC James Montague bio je u Žilini na dan utakmice, te je istakao da su bh. navijači uprkos porazu u prvoj utak-mici okupirali ovaj grad. ‘’Ovdje je oko 8.000 bh. navijača, a tu se nalazi i velika zastava na glavnom trgu. Bh. građani su na svakom koraku, te izgleda da su došli iz cijelog svijeta, a ne samo iz Bosne koja je udaljena svega 16. sati vožnje’’, rekao je Montague. James je razgovarao sa bh. golmanom Asmirom Begovićem, inače članom Stoke Citya. ‘’Bio sam

vrlo mali kada sam otišao iz Bosne. Mislim da sam imao svega 3-4 go-dine, te se ne sjećam ničega. Ali sva ta dešavanja dio su mene i moje porodice i oni nas prate gdje god da idemo, bilo da smo u Njemačkoj ili Kanadi. Uvijek smo bili Bosanci i Hercegovci i za mene nikada nije bilo upitno za koga igrati, te mi je bila velika čast kada sam dobio priliku da nastupam za svoju zemlju i od tada sve ide odlično’’, rekao je rođeni Trebinjac. ‘’Moji roditelji su gradili život u Bosni i Hercegovini, ali im je rat to sve oduzeo. Mislim da je njima bilo najteže i obilježilo ih je više nego mene, te je stoga velika stvar donijeti malo sreće i uspijeha za ovu zemlju, koja nije velika, ali je lijepa’’, dodao je Begović.

Historijat nogometa u BiH

Nogomet u Bosni i Hercegovini počinje se razvijati dolaskom bosan-skih studenata iz Beča u Mostar, a 1907. godine održava se prva

nezvanična utakmica između timova iz Splita i tima iz Mostara nazvanog “Osman”. 1908. osnovan je Nogometni savez sastavljen od timova Bošnjaka i timova Hrvata, a 1910. na međunarodnom turniru osvajaju prvo mjesto po-bjedom protiv Portugala, Španije i Italije, te u finalu protiv reprezentacije Švicarske. Za vrijeme Kraljevine Jugoslavije broj klubova i igrača rastao je iz dana u dan. Na nivou Drinske i Vrbaške banovine postojali su nogo-metni savezi. Nakon Drugog svjetskog rata formiran je Fudbalski savez SR BiH kroz organe za fizičku kulturu republike. Fudbalski savez SR BiH bio je u sastavu Fudbalskog saveza tadašnje SFRJ. FS BiH istupa iz FSJ početkom agresije na BiH. 17. maja 1992. godine konstituiran je Izvršni odbor NS BiH. Zbog rata, NSBiH je primljen u puno članstvo FIFA-e i pridruženo članstvo UEFA-e, tek 1996. A 1998. u Dublinu NS BiH postaje punopravni član UEFA-e. U novembru 1995. , uslijedio je prvi službeni nastup BiH: utakmica protiv Albanije u Tirani. U aprilu 1996. BiH je odigrala svoju prvu domaću utakmicu protiv Albanije, te prvu kvalifikacijsku za evropsko prvenstvo protiv Grčke u septembru. Prve “domaće” kvalifikacijske utak-mice morala je igrati u Bologni, na neutralnom terenu. Popularni nadimak svih bosansko-hercegovačkih sportskih reprezentacija je Zmajevi. U stranim medijima, ponekad se pominju kao Zlatni ljiljani.

Za života je objavio sljedeće knjige: zbirku pjesama Feniks (Sarajevo 1966.) pod pseudoni-mom M. A. Haljinović. Ovu će zbirku u svojim bilješkama nazvati Tužni Dabiživ, Tri drame, dra-me, objavljene u Osjeku 1966; Zvučni zid, roman i pripovijetke 1967; Zamka, drame 1967; Fenik-si, roman 1971; Feniks II, roman 1972 o kome će prikazivači pisati da je povijest glav nog junaka Ša-ćira sročena “u dugačkim tečnim reče nicama koje oblikuju zanimljivo romansijersko štivo” koje je svakako “izazov kritičarima, a možda ne samo njima”; Tvrdi grad, roman 1973; Zemlja, roman i pri povijetke, izd. “Veselin Masleša” , Sarajevo 1975. (...) Abdagić je bio zastupljen u više anto-logija, kao i u zborniku šest jugoslovenskih pisaca koji je 1990. objav ljen u Moskvi, sa kratkim ro-manom Duge studene zime. Bio je član Udruženja književnika Bosne i Hercegovine.

Izolovali su ga kao da je bio poprskan kugom

Od njegovih prvih poletnih dana darovitog sandžačkog intelektualca, revolucionarnog i stu-dentskog zanosa u “jurišu na nebo”, komuniste i partizana, do uhapšenika, književnika-buntovni-ka, usamljenog, skromnog čovjeka prošle su duge godine.

Moma Dimić piše o njemu u svojoj knjizi Pesnik i ze mljotres sljedeće: “Na sarajevskoj perife-riji, tu u vrhu novih krajputnih solitera (idući od Marijinog Dvora prema Ilidži), u, valjda, prvom svom pravom stanu živi tek godinu-dve jedan od najobuzetijih, a sigurno je, ba rem kako ja mislim, i najvrednijih današnjih poslenika pera. Nakon po-dužeg podstanarskog staža, potucanja po sobičcima raznih rođaka i sl., tek u svojoj šezdese toj dobio je stan od - Saveza boraca. Penziju prima kao dosko-rašnji privredni pravnik. A kao pisac, iako se još pre deset godina oglasio odista antologijskim pesmama (videti i Antologiju bosanskohercegovačke poslijerat-ne poezije, koju je priredio Ivan Kordić), “uživa” da ga svakolika književna kritika, s dva (!) časna izu-zetka, obilazi i uporno prećutkuje”.

Revolucija je ipak jela svoju djecu. Jedna “fa-talna fusnota u knjizi Mirka Ćukovića Sandžak u NOB-u (Beograd 1964), bila je njegova teška rana i zlokobni pralilac. Od nje se nije mogao izliječi-ti ni onda kada se pokazalo da je neistina (...) U fusnoti na strani 168, zabeleženo je da je njegovo učešće u narodnoos-lobodilačkoj borbi bilo nega-tivno (odnosno optužen je za saradnju sa Gestapo-om i odavanje pripadnika NOP-a; op. A.M.) (...)

Suviše je duboko preživljavao nepravdu da bi je mogao tek tako potisnti. (...) Muhamedu Ab-dagiću je sistem, kojem je on dao najbolje godine života, uništio gotovo sve. Režim je ka žnjavao lju-de i na prividnoj slobodi. Povodom njegove smrti, književnik Ismet Rebronja pisao je u novopazar-skom listu Bratstvo 16. 8. 1991. godine: “Abdagić je odista živeo suprotno celog svog fizičkog trajanja. Ovaj vidljivi svet za njega nije učinio ništa dobro, donosio mu je samo zlo, nesporazume, usamljenost. Vidljivi svet je na svoju vidljivost Muhamedu Ab-dagiću dao vrlo vid ljivu povelju, povelju embarga, embarga na dom, ljubav, prijateljstvo, poštovanje. Abdagić je tom vidljivom sve tu ostavio i tomove ne-

objavljenih knjiga. Zbog knjiga koje je ostavio, Ab-dagiću se mora odati priznanje“. Istim povodom, u istom listu novinar Fehim Karišik ističe: “Nikada neću shva titi lakoću kojom je živio svoju ljudsku tra-gediju, niti ću ikada razumjeti kako je uopšte mogu-će živjeti kako je to Muhamedu Abdagiću polazilo za rukom kombinirajući tragično i groteskno, stvar-no i nestvarno. Nad njegovim grobom tišina je zvu-čala porazom i bilo je mučno sahranjivati čovjeka za čiji život nismo marili sve do tog trenutka. Da li je to zemlja darovala svoj čudesni mir pred kojim uvi-jek zapanjeni stanemo, ovom vječitom Don Kihotu, ovoj misli britkoj i ovom svijetu nikad shvaćenom.“

U predgovoru Abdagićeve knjige „Iza mo-reno“ Rebronja 1994. ističe: Doista je bio preko-brojno dijete grupacije kojoj je na početku pripadao. Ostao je veliki usamljenik, nepovjerljiv i proga-njan... Abdagićev takozvani uži zavičaj je, izgleda, jedva dočekao anatemu vlasti kako bi se oslobodio pjesnika i smjestio ga tamo gdje inače misli da takvi pripadaju, izolovali su ga kao da je bio poprskan kugom. Svoju lojalnost vlastima su doka zivali bježa-njem od pjesnika. Ah, to je velika počast za pjesnika. Pjesnik je ostavio svoju Izu Moreno na dar, u znak zahvalnosti svima koji su mu učinili zlo. Čak je do-šao da umre. Umro je u novopazarskom parku, na klupi, gledajući u nestanak ljubičica. Ukopan (bez pri sustva vlasti, počasti i govora) sa mirisom postoja-nja Iza Moreno”. (...)

Gri žnju savjesti za sve ono što je napravljeno ovom čovje ku niko ne osjeća. Abdagić pesimistič-ki govori: “Čekao sam da vrijeme kaže svoje. Među-tim, vrijeme se oteglo kao zla godina, nikako da dođe do izražaja. Branio sam se šutnjom. Čekao sam da moji drugovi iz rata progovore i kažu pravu istinu o meni i o njima”. Šutnja je bila preduga i mučna. Abdagić je žalio za svojom ide aliziranom genera-cijom, za izgubljenim drugovima, za jednim od njih, za Rifatom Burdžovićem Tršom:

Nema te RifateDa me iz zuba iščupaš dušmanskih

kao nekadKad usred rata izdajničku sjekiru

trže na mene neprijatelj moj (a ti mislio drug tvoj)A ti mu je s licem iz kojeg bijaše oganj

ote i baci u kalNema te Rifate

A od ideala tvog ostale su samo još mrve A zemlja je sad mravinjak kukavnog svijeta Vodenjaka i beskičmenjaka političkih šereta

I mediokriteta siledžija i šićardžija i podvaladžija gnusnih

I svud je oko mene tamaNiko više ne pjeva kao ono nekad ti:“Hajdmo druže na nebo pa makar i

u nanulama” (...)Prohujali sistem je Abdagiću zagorčao

život, činio ga usamljenim i sumnjičavim, oduzimao mu je sva ona obična ljudska prava, prava na radost, mir, kari jeru. Abdagić je o sebi govorio: “Svoju duhovnost odr žavao sam fizič-kom ravnotežom. Volio snm da šetam, skitam po sandžačkim brdima, onako razmišljajući i dru-žeći se sa samim sobom... Vlast me je pratila kao


Velikani

Bio je zabranjen, a da to nigdje nije pisaloAutor: Safet Bandžović

Kada historičar iz svog specifičnog ugla promatranja govori i piše o književniku, to ne čini bez razlo-

ga, već sa stanovitom pažnjom, jer nerijetko se ove dvije profesije međusobno inspirišu, dodiruju i prožimaju. (...)Kroz krivudavu sudbinu ovog romansijera, pripo vjedača i pjesnika, očituje se mnogo toga što se na prvi mah čini nerealnim. Rođen je 20.12.1916. u Sjenici, u godini svjetskog rata, a umro u Novom Pazaru, 9. avgusta 1991. u godini ras-pada jugoslovenske državne zajednice i izbija-nja novog, čudovišnog rata. Valjda je suđeno da je rat na ovim prostorima neizostavni dio sudbine svih onih koji se tu rađaju.

Abdagić je bio polaznik predratne Velike medrese - “Crvene medrese” u Skoplju, zajed-no sa desetinama mladića iz Sandžaka, Koso-va, Makedonije, Bosne i Hercegovine. Tu je izrasla skupina kasnijih istaknutih bošnjačkih muslimanskih intelektualaca. O ovoj me dresi Abdagić će 1990. pisati u “Zborniku Sjenice” da je “osnovana sa ciljem da odškoluje jedan vjer-ski musli manski kadar koji će biti srpski vaspi-tan i koji će po završenoj školi poslužiti u neukoj muslimanskoj masi sa srpskom nacionalnom idejom, zadojeni od malena i vaspitani u tom velikosrpskom duhu, dakle isto ono što su Turci radili sa srpskom djecom, stvarajući od njih dobre janjičare, samo što ovo nije bilo na vojnom, nego na idejnom, vjerskom planu.“ Zbog revolucio-nalnih ideja i posjedovanja “ilegalne literatu-re”, zajedno sa Ćamilom Sijarićem i Rašidom Dedovićem, Abdagić je februara 1936. isklju-čen iz Velike medrese, te gimnaziju završava u Vranju. U sep tembru iste godine sva trojica su se upisali na Beogradski univerzitet, gdje su, kako navodi Mustala Memić, tokom 1936. i 1937. primljeni u članstvo KPJ.

Na Pravnom fakultetu Abdagić postaje je-dan od istaknutih predvodnika naprednog stu-dentskog po kreta. Postaje član Univerzitetskog komiteta i sekretar partijske ćelije na Pravnom fakultetu. Bio je jedan od 12 potpisnika proglasa “Studenti Sandžaka svom naro du”. Protiv pot-pisnika ovog proglasa državni tužilac je podnio zahtjev za krivično gonjenje na osnovu Zakona o zaštiti države. U toku Drugog svjetskog rata, prema zadacima KPJ, djeluje u BiH, Sandžaku, Kosovu. Neko liko puta biva hapšen, doživljava velike traume. Nakon rata takođe biva hapšen od nove vlasti. “Optužen, da bi mu ti isti koji su ga optužili, dali izjavu overenu od suda da zato ne znaju. Celog života vodio je spor sa državom, ali nije rehabilitovan jer to nije bilo uobičajeno”.

Sva ova zbivanja ostaviće upečatljivog traga na nje gov rad i djelovanje. On piše: “Svaka ideja ima svoje djetinjstvo, svoju mladost i svoju starost, zato što čo vjek stari, svaka plića, plića dok se ne rasplića toliko da je ljudska pamet više ne prima jer je ljudska pamet jača od nje, ljudska pamet da-kle raste, ali ne bi mogla ljudska pamet toliko da poraste da ideja nepodadne, a ne bi mogla ideja da podadne da joj mi ne damo da se svuče do gola”.

Muhamed Abdagić, jedan od najvećih sandžačkih intelektualaca


sopstvena sjenka, sumnjajući da se ja politički „povezujem sa seljacima“. (...) Dok su drugi svoje knjige štampali uz pomoć države, on je bio prinuđen da sam iznalazi sredstva za njihovo objavljivanje. Abdagić je šest svo-jih knjiga (jedna od 1200 stranica) objavio o svom trošku. (...) Mada to može ličiti na lažno umirenje savjesti, ali sreća je što se ipak čine neki koraci da se vrati bar dio duga Muhamedu Abdagiću. A obaveza je velika. Du guje mu se između ostalog što je nama bilo uskraćeno da ga podrobnije upoznamo, što su ga zvaničnici i u Novom Pazaru i u Sjenici, za razliku od Sarajeva gdje je pro-veo najveći dio života, i gdje su ga ipak više uva žavali, prerano živog sahranjivali, anate-misali, a druge uzdizali, što je mnogo puta boravio u ovim gradovi ma, a nismo ga vi-đali na skupovima, književnim ve čerima, što su ga zaobilazila priznanja i nagrade. Bio je zabranjen, a da to nigdje nije izričito pisalo. Možda je zato, bar za mene, a vjerovatno i za ostale poklonike još značajniji, jer je, pored svih nepravdi poput usamljenog borca koji je cijeli život vodio neke, ne samo svoje ratove, opstao u punoj veličini.

“Kad se vrši pokolj, tada se zna da smo posebna nacija”

Abdagić, 30. januara 1970., iz Beograda upućuje pi smo bosanskohercegovačkoj Aka-demiji nauka i umjetnosti, u kojem, između ostalog, navodi: “Ja lično sam, kao i najveći dio Muslimana u Bosni, stao na gledište da mi je-smo nacija naravno, a ne narodnost, jer kad se na rodnost prevede na obični narodni jezik, to znači nacio nalna manjina, kao npr. Mađari ili Albanci, a to ispada da i mi Muslimani imamo neku drugu maticu zemlju i neki drugi matič-ni jezik, a ne ovaj, jugoslovenski, i da pripada-mo i nekoj drugoj rasi, van Jugoslavije, a ne slo venskoj, a to nije tačno... Moje primjedbe se sastoje u prvom redu obzirom da mi jesmo nacija, i to formirana stoljećima još, ali da to niko nije naučno obradio, tojest sakupio svo istorijsko i kulturno blago, ili bar napisao ili formirao istoriju ove nacije, sem površnog po-rijekla, da bi mi trebali upravo to učiniti, tojest napisati povijest Muslimanima ne samo od po-stanka i o postanku samo, nego i kroz vijekove, pa do danas. O Muslimanima, o istaknutim ljudima, ne samo dakle o masi i njenom životu politike i kulture, posebno kroz 400-godišnje tursko carstvo, uloge Muslimana u tom car-stvu uticaj njihov, i političare, i vojnike, i kul-ture... Insistiram da je pravilniji naziv Bosanac, a ne Musliman, kad je riječ o muslimanima bosanskim; na ovo se naravno može prigovori-ti od strane drugih nacionalnosti s pitanjem:A šta smo mi? Odgovor je naravno jednostavan i priro dan: Nikom iz Bosne ne može se zabrani-ti da se osjeća Bosancem, pa prema tome tako se može zvati ko god se tako osjeća”.

U jednom pismu iz marta 1970. on na-vodi: “Onu prvu Jugoslaviju jeste osvojila Srbija na bajonetu i ona i jeste bila ustvari Srbija, i s pravom, tu su simboli kao Solun i Kajmakčalan, zato i jeste onda značilo dobar Jugosloven biti ustvari dobar Srbin. Ali sa ovom nije tako, ovu je iznijela na svojim plećima Bosna, i vojnikom, i žitom i mesom, i skloništem u njenim gudurama, dok su Srbijom suvereno upravljali i vladali ne-

dićevci, ljotićevci i četnici; dodajući dalje: “i biti Jugoslaven, zbog toga što nije na bajonetu osvoje-na, više ne znači biti dobar Srbin, naprotiv, biti Jugosloven dobar, danas znači biti za priznanje svih nacionalnosti i njihovih kultura (ja onu podjelu na narod i narodnost ne priznajem, jer svi mi pripadamo nekoj narodnosti ili nekom narodu to je samo zašećeren izraz za nacionalnu manjinu, opet neka podvala)”.

U istom pismu on dodaje: “Hoću da ka-žem to da ni mi ne moramo da se krijemo ili sti-dimo naše istorije, ili da nemamo pravo na svoju nacionalnost i svoju kultu ru, nego da treba da je održimo i razvijemo. Mi imamo svoju istoriju, svoju epiku i svoju lirsku pjesmu, svoj jezik, koji smo dali i Srbiji, sve one elemente koji čine jed-nu naciju nacijom, čak i teritoriju pa zašto bi se mi odricali onoga što nam je istorija dala, i zašto odricati se sopstvenih interesa.”

Abdagić piše “sa proputovanja kroz San-džak” 29. jula 1971. glavnom uredniku beo-gradske Politike u povodu odnosa ovog lista prema “čudnom” navođe nju naroda na svo-jim stranicama, postavljajući pitanje zašto je neki drugi kriterij “mjerodavniji od brojnosti jedne nacije. Posebno, zašto nas Muslimane, dakle Bo sance, svrstavati na taj način među na-cionalne manjine – pošto je završeno sa pet ju-goslovenskih naroda - tje rati nas na ivicu sa koje nekom neće biti teško da nas gurne u ponor, ili da nas odgurne na primjer u Tursku kao što se to već pokušavalo već pedeset godina,” zavr šavajući svoje pismo riječima: “A politikom se bavim iz navike, i zato što ne mogu ničim boljim, jer sam već prekoračio godine ljubavi, mada je bavlje-nje politikom u jednopartijskom sistemu iluzija za ljude u partiji, a budaluk za one koji nisu u partiji”.(...) On u ljeto 1991. govori: (...) „ od AVNOJ-a pa do danas Muslimani još uvijek nisu čvrsto stali na noge sa svojom na-cijom, baška što nas ne priznaju sa Istoka ni sa Zapada, nego mi sami ne priznajemo svoju nacionalnoost u velikom broju. U avnojev-skoj Jugoslaviji su priznate svega pet nacija, sto znači, mi ne spadamo medu tih pet... Ne prihvataju nas, osim kad se vrši pokolj, tada se zna da smo posebna nacija.

Njegov duh je ponovo oživioMuhamed Abdagić je čovjek ovog naro-

da, ovih prostora. Čini se samo da se pojavio prerano, da oni ljudi s kojima je on živio, kao i cjelokupno okruženje, nisu bili dovoljno spremni za njega niti u dovoljnoj snazi da ga prihvate. Možda je imao tu kob da bude pio-nir a oni se nerijetko žrtvuju, brzo potiskuju i zaboravljaju. Narod kojem pripada u ratnom i poratnom vremenu prolazi kroz ono što su još u XIX vijeku prošli drugi, tek sada sporo i stidljivo počinje da uči i cijeni ono što ima. On je do skora malo držao do živih, a kamoli do mrtvih. Možda će se sada više oko njega otimati jer je odavno mrtav, ako već nisu smjeli da mu se za života približe i dive. To je velika tragedija koje još nismo do voljno svje-sni. Prinuđeni smo, silom prilika, da brzo ru-šimo za blude i naslage stoljeća. Ta ranija, očita rezervisanost i nezainteresovanost itekako se svetila. Polahko se uviđa koliko baš sada ne-dostaju ličnost, od imena i djela za ono što se želi imati i što se želi dokazati. Danas smo već u poziciji da načinimo pomak, da se sjetimo Abdagića i njegovog mukotrpnog probijanja kroz tunel u kome se odavno obreo. Prave

krivce ne možemo naći. A i kako do njih, i šta onda? Trebaju li stariji i odgovorniji reći šta su mislili i radili tih 60-tih, 70-tih, i 80-tih godina kada je Abdagić tražio svoju pravdu, poput onog nesretnog, buntovnog Jerneja iz, sada već, strane slovenačke lekti re. Da li su mu mogli pomoći, ili su ga jednostavno pre pustili da živi u svom začaranom labirintu, prepušten svojim mislima i strahovima. Navikli su ga na progone i učinili ga zavisnim i onda kada njih nije bilo. Njegova “kazna” nije imala ograničeni vremenski rok tra-janja. Bila je to surova igra sa čovjekom.

Provincije su uvijek bile prepune intelek-tualnih mediokriteta i lažnih čaršijskih veličina koje su mogle prosperirati samo minimizirani-em i ograđivanjem od onih koji su ih prevazišli i koji su bili u nemilosti države. Neko će reći, bilo je takvo vrijeme. I to je bio dio ža losne stvarnosti. Ime i djelo Muhameda Abdagića nije ostalo samo pitanje njegove porodice u Novom Pazaru, Sjenici niti one u porušenom Sarajevu. U šeher Sarajevu mu je pak, između ostalog, posmrtno odato i zaslu ženo priznanje Posebno je predstavljen i zastupljen u velikoj i reprezentativnoj ediciji “100 knjiga bošnjačke književnosti”. Vjerovatno će ga savjesnije gene-racije koje će doći, više uvažavati nego posto-jeće, jer ove nisu naučene da to čine kada su u pitanju ljudi iz oovog naroda, i ovog podneblja.

Rat koji je trajao nekoliko proteklih godi-na, u kojem su bezočno ubijani ljudi i gradovi, zatamnio je naše vidike, relativizirao je gotovo sve vrijednosti, obesmislio mnoge intelektualne napore u mentalnom metežu, tako da se po-malo u panici okrećemo oko sebe, ne vidjeći sigurnog izlaza. Možda i mi sada, na kon svega, pojedinačno i kolektivno doživljavamo ono što je on svojedobno preživeo. Ko zna. Ušao je u razne knjige, antologije. Morao je samo da sa-čeka da se 1994. knjigom Iza moreno konačno pojavi i u Sandžaku. Eto i to se desilo, mada sa mnogo godina neopravdanog zakašnjenja. Njegov duh je ponovo oživio.(...) Muhamed Abdagić je stekao pravo na zasluženo mjesto u nacionalnoj književnosti, kulturi i historiji Bo-sne i Hercegovine i Sandžaka.

visnost države. Kneževska porodica pred-stavlja raznolikost ove zemlje, rekao je, pri čemu je posebno pozdravio velikog kneza Jean-a kao „svjedoka stoljeća“.

Velika kneževina jeste rođena 1839. godine, te i dalje želimo ostati slobodni i neovisni. Međutim, od neprocjenji-ve važnosti je i pogled preko granica – prema Evropi. Luksemburg je, uprkos svojoj skromnoj veličini, punopravni partner među 27 drugih zemalja članica Evropske Unije.

Na kraju, premijer je izjavio da aktu-elna generacija sada mora preuzeti inici-jativu, kako bi Luksemburg i nakon 25 godina, kada bude slavio 200 godina po-stojanja, još uvijek bio zemlja kohezije i sa perspektivom za budućnost.

Historijski ekskurs

Historičar Michel Pauly sažeo je sve ono što je prethodilo Londonskom spo-razumu, a onda je podsjetio na Bečki spo-razum, u kojem je prije skoro 200 godina Luksemburg već spomenut kao država.

Po Paulyevom mišljenju, razne vla-de Luksemburga bile su veoma uspješ-ne u tome da primame investitore u Luksemburg i da „zatvore rupe“. Po njegovom mišljenju, to nije beznača-jan dio uspjeha Luksemburga. Me-đutim, ovaj historičar je u svom polu-satnom referatu spomenuo i trenutke ugroženosti Luksemburga.

Pauly je govorio o posebnostima dr-žave koja se prostire na 2587 km2, čijih samo 55 % stanovnika ima luksembur-ški pasoš. „Ne leži li posebnost moderne luksemburške nacije baš u raznolikosti njenih 550.000 stanovnika?“, bilo je jedno njegovo pitanje. Povijest, kako on kaže, prave ljudi. Moderno društvo, u ovom smislu, snosi odgovornost za bu-dućnost zemlje.

Višejezičnost kao ključ uspjeha

Predsjednik parlamenta, Mars di Bartolomeo, takođe je ukazao na za-panjujući razvoj male luksemburške države u proteklih 175 godina. Luk-semburški jezik je, svakako, ujedinio stanovništvo. Međutim, u isto vrije-me, njihova višejezičnost je bila ključ za mnoga vrata, kroz koja je ova država za vrijeme svog razvoja morala proći. Svako ko je upoznat sa impozantnim razvojem Luksemburga u prošlosti, taj se neće bojati ni brinuti zbog aktuel-nih problema kao što su nezaposlenost ili nedostatak stanova, rekao je prvi građanin države.

Završne riječi šefa države

Veliki knez Henri proslavu nezavi-snosti shvaća kao trenutak sreće u po-vijesti jedne države. Od 1839. godine, ova država je građena kamen po kamen, rekao je, iako se nekima datum 1815. (Bečki sporazum) čini bitnijim.

Bez pravog nacionalnog identiteta, relativno siromašni Luksemburg morao je i uspio je oduprijeti se velikim evrop-skim silama. Generacija po generacija, od 1839. godine, učestvovala je u iz-gradnji. Zato danas sa pravom možemo govoriti o uspjehu, rekao je šef države.

Tek sa nastankom evropske ideje is-ključene su egzistencijalne prijetnje od moćnih susjeda i država Luksemburg dobila je svoje mjesto na koncertu naci-ja, rekao je veliki knez Henri, te je uka-zao na ulogu Luksemburga kao jednog od osnivača Evropske Unije.

Nezavisnost države nikako nije samo historijska činjenica. Ona se mora pro-učavati, od generacije do generacije. Ovim riječima veliki knez se na kraju svog govora obratio mladim stanovnici-ma Luksemburga.


Država

Ova država je građena kamen po kamenLuksemburg - 19. aprila navrši-

la se 175. godišnjica otkada je Luksemburg stekao nezavisnost.

Kako bi se podsjetilo na potpisivanje Londonskog sporazuma 1839. godine, u Cercle Cité je upriličena akademska sjedni-ca u prisustvu kneževske porodice i vlade.

Gradonačelnica Lydie Polfer pozdra-vila je goste. Sjećamo se jednog bitnog historijskog momenta u povijesti Luk-semburga, rekla je, i luksemburški narod može biti ponosan na ono što je ostvareno u posljednjih 175 godina. Ona se osvr-nula i na razvoj glavnog grada, koji se od grada-utvrde razvio u bitan komercijalni i ekonomski centar. Međutim, ona je pod-sjetila i na ona mračna vremena kada je zgrada Cercle korištena za manifestacije nacističkih okupatora.

Pogled unatrag i unaprijed

Šef vlade Xavier Bettel je ovu sve-čanost označio kao proslavu i priliku da se sjetimo onih koji su se u povijesti ove zemlje borili i žrtvovali za slobodu i neza-

Luxemburg slavi 175 godina nezavisnosti

„standardnog tipa“ džamija na našim prostorima koji imaju tri ili više luko-va. Zbog takvog pristupa ulaz je po-mjeren na lijevu stranu. Dio trijema sa desne strane je zazidan i oslanja se na munaru. Ovako postavljen trijem skladno je uklopljen u cjelinu i čini interesantnu i osobenu karakteristiku ove džamije. Koliko je takav način gradnje bio rijedak govori i podatak da u Bosni i Hercegovini nikada nije izgrađena džamija takvih stilskih ka-rakteristika. Ono što se posebno treba istaći kod Altun-alem džamije jeste munara koja predstavlja jednu od naj-lijepših munara u osmanskoj arhitek-turi. Građena je od precizno tesanog kamena sa impresivnim stalaktitskim ukrasom na šerefi i skladno urađenim završetkom (alemom) koji podsjeća na neke anadolijske džamije.

Druga džamija koju treba izdvo-jiti na području Sandžaka, i to onog dijela koji se danas nalazi u Crnoj Gori, jeste Husein-pašina džamija u Pljevljima. Izgrađena je 1569. godine, u zlatnom periodu osmanske arhi-tekture. Njen osnivač je Husein-paša Boljanić, jedan od najznačajnijih Boš-njaka svog vremena i beglerbeg Bo-sanskog elajeta. Džamija je građena u klasičnom osmanskom stilu. Riječ je o kupolnom jednoprostornom objek-tu izuzetnih dekorativnih kvaliteta. U tom smislu treba izdvojiti ulaz u džamiju koji je nadsvođen stalaktit-skim konusnim završetkom, što je prava rijetkost za balkanske džamije i takve portale možemo vidjeti samo kod najvrijednijih arhitektonskih spo-menika. Zatim tu su izuzetno lijepo dekorisani mihrab, mimber, mahvil, kao i ugaoni stalaktitski pandatifi. Mihrab i mimber stilski su usklađeni, s obzirom da su dekorisani identičnim kružnim poligonalnim geometrijskim ukrasom koji je bio veoma popularan u to vrijeme. U eksterijeru se poseb-no ističe veoma visoka munara koja zbog svoje ljepote predstavlja školski primjer osmanske igličaste munare. Džamija ima monumentalne, ali i u isto vrijeme veoma skladne proporcije što je čini jednom od najlijepših dža-mija na Balkanu.


Vakat

Altun-alem džamija u Novom Pazaru i Husein-pašina džamija u Pljevljima

Autor: Kenan Šurković, glav. i odg. urednik Islamicarts magazina

Istraživanje osmanske arhi-tekture na prostoru Balkana, kako danas tako i u vrijeme

bivše Jugoslavije, najviše je obuhva-talo područja Bosne i Makedonije i to iz razloga što su u tim državama izgrađeni najreprezentativniji objekti sakralne arhitekture. Sa druge strane, neka područja su dobrim dijelom za-nemarivana. Tu se prije svega misli na Srbiju i Crnu Goru. Iako se u osman-skom periodu tamo veoma puno gra-dilo, kontinuirani kulturocid ostavio je nesagledive posljedice pa je danas veoma teško rekonstruisati izglede tamošnjih starih čaršija ili precizno govoriti o stilskim karakteristikama nekadašnjih džamija.

Ipak, pojedini reprezentativni pri-mjeri osmanske arhitekture sačuvani su u Sandžaku, koji je stotinama godi-na bio dijelom Bosanskog vilajeta. Naj-više se gradilo u Novom Pazaru, kao regionalnom centru i trgovačkom čvo-rištu. Međutim, do danas su sačuvani samo pojedini objekti u tom gradu.

Među njima svakako treba po-menuti Altun-alem džamiju. Ne zna se tačan datum njene gradnje, ali na osnovu nekih katastarskih podataka najvjerovatnije je podignuta u drugoj, ili trećoj dekadi 16. st. Njen pokro-vitelj bio je Muslihedin Abdul Gani, poznati mecena svog vremena koji je svoje zadužbine imao i u drugim gra-dovima Balkana. Ova džamija je po mnogo čemu posebna i izdvaja se od ostalih projekata koji su u to vrijeme građeni, a sačuvani do danas. Altun-alem džamija pripada brusanskoj školi gradnje sa razvijenim elementi-ma ranocarigradskog stila. Riječ je o kupolnoj, jednoprostornoj džamiji sa istaknutim dekorativnim elementima u enterijeru, a među kojima se naroči-to ističe mihrab. Sagrađena je od fino tesanog kamena, sa po četiri prozora u dva niza na vanjskim zidovima, dok se na portalnom zidu nalazi jedan prozor i vanjski mihrab. Ono što je izdvaja od drugih objekata jeste trijem koji ima samo dva luka, za razliku od

Osnovne napomene o nastanku i razvoju osmanske arhitekture na Balkanu III (Sandžak)

Altun-alem džamija, Novi Pazar

Unutrašnjost Husein-pašine džamije

Husein-pašina džamija, Pljevlja

koji pišu na francuskom jeziku“ (SELF), koje je još 1934. godine osnovao Marcel Noppeney, su od 1989. godine znatno opale. I neka-da renomirani časopis „Pages de la S.E.L.F.“, kasnije preimenovan u „Nouvelles Pages de la S.E.L.F.“ od 1989. godine više ne izlazi.

Neusporedivo angažovanije je 1986. osnovano Luksemburško udru-ženje pisaca (LSV). Ovo udruženje, koje trenutno ima blizu 100 članova, zalaže se prvenstveno za poslovne, so-cijalne, pravne i kulturne interese au-tora, te osim toga redovno organizuje književne večeri.

Osim toga su se i neke privatne organizacije, kao na primjer inici-jativa „Freed um Liesen“ (Uživati u čitanju), posvetile promociji luk-semburške književnosti i unapređe-nju čitanja. Od 1999. godine ovo udruženje 23. aprila svake godine, na svjetski dan knjige i autorskih prava, izdaje tematsku zbirku tek-stova luksemburških i u Luksem-burgu nastanjenih autora.

Bošnjački pisci u Luksemburgu su početkom 2013. osnovali Lite-ralni klub „Husein Bašić“ sa ciljem očuvanja i promovisanja bošnjačke književne baštine u Luksemburgu. U prvim godinama od osnivanja ovo udruženje je organizovalo nekoliko književnih večeri i promocija knjiga. Za kratko vrijeme su bili izdavači ne-koliko knjiga poezije, pripovjedaka i romana bošnjačkih autora iz Luk-semburga. Predsjednik ovog kluba je poznati bošnjački književnik Faiz Softić, koji već duže vrijeme živi i radi u Luksemburgu.

Književne nagrade i stipendije

Unapređenje književnosti u obli-ku nagrada i stipendija je relativno nova praksa u Luksemburgu i ima vjerovatno veze sa činjenicom da mali broj slobodnih pisaca od 80-tih godina pokušava da živi od svog književnog rada. Osim toga, važnost unaprijeđenja književnosti u odnosu na druge grane umjetnosti je u Ve-likoj kneževini prepoznata tek prije četvrt stoljeća.

Prvi korak u ovom smjeru je krajem 70-tih godina poduzelo mi-nistarstvo kulture sa konkursom

„Nacionalno takmičenje iz književ-nosti“. Od tada se ovo takmičenje za unapređenje književne kreativno-sti održava svake godine i uvijek je posvećeno određenoj temi ili knji-ževnom žanru (roman, kratka priča, esej, književnost za djecu i omladi-nu i.t.d.). Na takmičenju mogu uče-stovati tekstovi na luksemburškom, francuskom, njemačkom ili engle-skom jeziku koji se anonimno pre-daju žiriju.

Nadalje, ministarstvo kulture i nacionalni kulturni fond redovno daju pomoć izdavačima i stipendije autorima, uz pomoć kojih se finan-sijski podržavaju određeni književni projekti.

„Servais-fondacija za luksembur-šku književnost“, osnovana 1989. godine, od 1992. godine svake go-dine uručuje nagradu Prix Servais za najbolje beletrističko djelo iz pret-hodne godine. Dosadašnji dobitnici ove nagrede su Roger Manderscheid, Pol Greisch, Jean Portante, Joseph Kohnen, Lex Jacoby, Margret Stec-kel, José Ensch, Jhemp Hoscheit, Pol Schmoetten, Roland Harsch, Guy Helminger, Jean Sorrente, Claudine Muno, Jean-Paul Jacobs, Guy Rewenig, Lambert Schlechter i Anise Koltz. 2000. godine je, osim toga, uvedena i nagrada „Prix d’encouragement de la Fondation Servais“ koja se dodjeljuje za manu-skript debitanata.

Nagrada Batty Weber, koju od 1987. godine svake tri godine dodje-ljuje Ministarstvo kulture, nagrađuje datog autora za njegovo ukupno dje-lo. Dosadašnji dobitnici ove nagra-de su Edmond Dune (1987), Roger Manderscheid (1990), Léopold Hoff-mann (1993), Anise Koltz (1996), Nic Weber (1999), Pol Greisch (2002), Guy Rewenig (2005) i Nico Helminger (2008).

Dosada je dva puta uručena na-grada Tony Bourg koja je posvećena unapređenju književnosti na fran-cuskom jeziku u Luksemburgu. Ova nagrada je 1993. godine pripala ex aequo Jean-u Portante i Jean-u Sor-rente, a 1998. godine Félix-u Mo-litor-u. Udruženje „Sloboda uma“ (Liberté de Conscience) je od 2000. godine dva puta dodijelilo svoju na-gradu za književnost Prix libertés i to Maryse Krier i Jhemp-u Hoscheit-u.


Književne ustanove

Mnoge državne i privatne ustanove su posvećene njegovanju i promociji

luksemburške književnosti.Kao najvažnija institucija važi Na-

cionalni centar za književnost (CNL). Dokumentacioni centar i istraživački institut, koji su otvoreni 1995. godi-ne u Mersch-u, sa svojim arhivama, katalozima, salama za izložbe i kon-ferencije, te svojom bibliotekom stoje na raspolaganju ne samo istraživači-ma i naučnicima već i zainteresovanoj publici. Osim toga, Nacionalni centar za književnost je izdavač izložbenih kataloga, te bibliografije luksembur-ške književnosti koja izlazi jednom godišnje. U međuvremenu je centar postao poznat i po ponovnom izdanju književnih klasika.

Svoju ulogu u službi luksembur-ške književnosti ispunjavaju osim Nacionalnog centra za književnost (CNL) i nacionalni arhiv, nacionalna biblioteka, te po cijeloj zemlji razasu-te gradske i općinske biblioteke. Kao organizatori književnih večeri i kon-ferencija, ove ustanove omogućavaju direktni kontakt između savremenih autora i javnosti. Već 1868. godine osnovan je Institut velikog kneza čiji je odjel za umjetnost i književost ne-kada izdavao časopis „Arts et lettres“. U novije vrijeme, institut se prije sve-ga posvetio izdavanju antologija ra-zličitih književnih žanrova.

Jedna od najprestižnijih književ-nih manifestacija u Luksemburgu su Mondorfski književni dani koje su 1962. godine pokrenuli Anise Koltz i Nic Weber. Do 1974. godine su se svake dvije godine u prostorijama termalne banje domaći pisci sretali sa kolegama sa njemačkog i francuskog govornog područja na predavanjima, diskusijama i književnim večerima. 1995. godine, kada je Luksemburg proglašen evropskim gradom kultu-re, Mondorfski književni dani su uz podršku Anise Koltz i Jean-a Portan-te ponovo oživljeni, te nastavljeni u dvogodišnjem ritmu sve do 2003. godine.

Dva udruženja pisaca bave se promocijom književnosti i brigom o autorima u vlastitoj režiji. Me-đutim, aktivnosti starijeg od ova dva udruženja „Udruženja pisaca

36

Književnost u Luksemburgu (IV)Književnost

semburgu. Magazin Diwan je počeo sa izlaženjem 2011. godine i pored bosanskog objavljuje tekstove na francuskom i njemačkom jeziku. Ovaj časopis je nastao kao projekat kojeg finasijski pomaže OLAI i fon-dovi EU. Osnivač i urednik ovog ma-gazina je novinar i publicista Almir Mehonić. Iste godine Zavičajno klub Bihor počeo je da izdaje istoimeni časopis čiji je urednik književnik Faiz Softić.

Izdavaštvo

Do osnivanja prvih izdavačkih kuća, koje zaista zaslužuju ovo ime, u Luksemburgu dolazi krajem 70-tih, početkom 80-tih godina kada se po-javila nova generacija pisaca. Uspo-stavljanjem lektorata, te osnivanjem odjela za marketing i prodaju, Fran-cis van Maele (Éditions Phi) i Guy Binsfeld (Èditions Guy Binsfeld) su se uspješno pobrinuli za profesion-alizaciju luksemburškog književnog prometa. Tome je prethodilo neko-liko pokušaja u sličnom smjeru koje su poduzeli sami autori, ali uvijek sa kratkoročnim uspjehom. To je bila, na primjer, već spomenuta Lochness- autorska izdavačka kuća te serija „MOL“-sveske koju je uređivao Cor-nel Meder.

Po ugledu na Phi-a i Guy Bins-feld-a, 90-tih godina je osnovano još nekoliko uspješnih izdavačkih kuća koje su mogle prihvatiti povećanu produkciju domaćih au-tora. Spomenućemo izdavačke kuće Op der Lay, Éditions Schortgen, Ultimomondo, Éditions Saint-Paul i Éditions Le Phare.

Časopisi za književnost i kulturu

Luksemburški časopisi za književnost i kulturu imaju nešto dužu historiju. Kako bismo ovu historiju bolje shvatili, potrebno je znati da oko 1900. godine u Velikoj kneževini nije postojala književna javnost u pravom smislu. Izdavačke kuće, slobodni pisci, književna kritika – sve je to bilo slabo zastupljeno, s čime se tadašnji intelek-tualci nisu lako mogli pomiriti. Jedna od mogućnosti da se luksemburška umjetnost i književnost proširi bilo je osnivanje časopisa putem kojih su se autori mogli obratiti svojoj publici.

Tako se između aprila 1907. i februara 1908. godine pojavio kva-litetni književni časopis „Floréal“, koji su osnovali Marcel Noppeney, Frantz Clement i Eugène Forman, te koji je sam sebe definisao kao „prvi čisto književni i duhovno neovisni dvojezični časopis“. Njegov skromni tiraž, nedostatak materijalne potpore i loša izdržljivost njegovih saradnika doveli su do toga da je časopis nakon samo 12 brojeva prestao izlaziti.

1923. godine, Nicolas Ries pokreće do dan-danas najvažniji luksemburški književni časopis „Les Cahiers Lux-embourgeois“. „Chaiers“ je po svjeto-nazoru i politici bio pozicioniran više prema ljevici, te je izlazio do 1965. go-dine, da bi 1988. godine bio ponovo lansiran kao „nouvelle série“ od strane Nic-a Weber-a.

60-tih godina dešavalo se puno toga na tržištu luksemburških književnih časopisa. Jedan od naj-marljivijih aktera na ovom polju bio je Cornel Meder, koji je oko 1965.


godine pokrenuo časopis „impuls“ prije nego je 1968.-69. godine počeo izdavati časopis „doppelpunkt“ – fo-rum za domaće i inostrane autore koji je bio posvećen tadašnjim najnovijim književnim trendovima u Evropi.

Početkom 70-tih godina oform-ljena je autorska izdavačka kuća „Lochness“ koja je svojim časopisom „lochnesshefte“ domaćim spisateljima kratkoročno nudila književnu tribinu.

Književnošću se, između ostalog, bavila i tromjesečna revija „Galerie. Revue culturelle et pédagogique“, koju je takođe osnovao Cornel Meder i koja je od 1982. godine na tržištu. Osim toga, treba spomenuti časopise „Arts et lettres“, „nos cahiers“, „eis sprooch“ i „Estuaires“ koji je prestao izlaziti 2002. godine.

Posebnu pažnju zaslužuje časopis „abril“ na španskom jeziku, koji je pokrenulo nekoliko EU-činovnika ljubitelja književnosti i koji izlazi od januara 1991. godine svakih šest mjeseci, te redovno i konsekventno objavljuje tekstove luksemburških au-tora, kao i cijele preglede savremene luksemburške književnosti u prijevo-du na španski jezik. O većoj javnoj raširenosti domaće književne pro-dukcije brinu se naročito književni prilozi u dnevnim novinama „Tag-blatt“ (Dnevni list) i „Luxemburger Wort“ (Luksemburška riječ) kao i u sedmičnim novinama „Woxx“ i „d‘Lëtzebuerger Land“.

Bošnjačka zajednica u Luk-semburgu ima svoja dva časopisa u kojem se nerijetko nalaze književni osvrti i tekstovi, kao i teme koje treti-raju kulturu i baštinu kako Bošnjaka tako i domaćeg stanovništva u Luk-

usvojen te iste godine, a saziva je Državni komesarijat za strance u uskoj suradnji sa Nacionalnim savjetom za strance. Primar-ni cilj nacionalne konferencije za strance je redovna razmjena između luksemburške vlade, udruženja stranaca i općinskih ko-misija. Na ovim susretima, učesnici disku-tuju o aktuelnim političkim temama kao što su dvostruko državljanstvo, kriteriji integracije, regularizacija izbjeglica, radne i boravišne dozvole.

Na osnovu saglasnosti članova vlade koji su bili prisutni na ovim konferencija-ma, desile su se mnoge političke reforme.

Konstantno povećanje broja useljenika

Tek 1970. godine je broj useljenika po-novo dosegao visoki broj iz 1930. godine. Otada se ovaj broj konstantno povećava. 1980. godine je udio usljenika iznosio oko 15%, 1990. godine oko 30%, 1998. godi-ne skoro 35% a danas iznosi preko 40%. Pošto je od 1954. do 1996. godine od 398.000 useljenika njih 293.000 ponovo napustilo Luksemburg, ostalo je ukupno 105.000 novih građana za 40 godina. Ve-ćina njih, kako je već spomenuto, potječu iz Portugala: od 1954. godine došlo ih je više od 80.000.

U Luksemburg su tokom 60-tih go-dina stigli prvi useljenici sa Kapverdskih otoka, koji su u to vrijeme još uvijek bili portugalska kolonija. Nakon što je njiho-va država 1975. godine postala neovisna, mnogi od njih su uzeli portugalsko držav-ljanstvo, tako da su i oni mogli profitirati od državnog sporazuma koji je potpisan

između Portugala i Luksemburga i isko-ristiti šanse u svojoj novoj domovini da nađu posao i vode bolji život. Trenutno u Luksemburgu živi približno 1650 ljudi sa Kapverdskih otoka, pri čemu je upadljivo da su se mnogi bivši državljani ove ostrv-ske države na zapadnoj obali Afrike odlu-čili za naturalizaciju, te su svoje kapverd-sko ili portuglasko državljanstvo zamjenili luksemburškim.

Bankari, eurokrati i akademici

Kako je od početka 60-tih godina ra-stao značaj Luksemburga kao finansijskog centra, mnogi finansijski stručnjaci iz cije-le Evrope a prije svega Francuzi, Belgijanci i Njemci su se nastanili u Luksemburgu. Oprilike u isto vrijeme, u Veliku kneže-vinu su se doselili i mnogi EU-službenici (grad Luksemburg, Brisel i Strazburg su tri glavna grada Evropske Unije), kako bi radili na Kirchberg-u, u biroima raznih evropskih institucija kao što su Generalni sekretarijat evropskog parlamenta, Evrop-ski vrhovni sud, Evropski finansijski sud, Evropska statistička agencija (Eurostat) ili Evropska investiciona banka. Trenutno u Luksemburgu živi oko 9.500 „eurokrata“ (službenika Evropske unije), koji se, za ra-zliku od portugalskih radnika i drugih do-seljenika, rijetko zastalno nastanjuju u ovoj zemlji i u velikom broju slučajeva imaju vrlo malo interesa da nauče luksemburški jezik, te da se integrišu u luksemburško društvo. Na ovaj način je Luksemburg tokom posljednjih decenija dobio jednu veoma heterogenu socijalnu strukturu, koju karakterišu velike društvene razlike i koja povremeno začuđuje svojim skoro babilonskim mnoštvom jezika. S druge strane, ne smije se zaboraviti da je migraci-ja u Luksemburgu stvorila jednu neobično raznoliku i bogatu strukturu stanovništva, a da pri tome nikada nije došlo do otvore-nog neprijateljstva.

I u akademskim krugovima se u go-dinama koje dolaze može očekivati porast broja stranca u Velikoj kneževini. Nakon što je Luksemburg nedavno i van državnih granica postao poznat kao univerzitetski i istraživački centar, može se očekivati da će studenti, profesori i naučnici sve češće dolaziti ovamo.

Najveći brojevi u Evropi

2008. godine je broj stranaca koji su živjeli u Luksemburgu iznosio blizu 205.900 osoba, dok je ukupni broj stanov-nika bio 483.800. Noviji podaci govore da je danas od ukupno 537.039 stanovnika 238.800 stranaca. Statističke prognoze po-laze od toga da će između 2020. i 2030. godine broj stranca premašiti broj doma-ćeg stanovništva Luksemburga.


Integracija

Historija multikulture u Luksemburgu (II)Državni odbori

Državni komesarijat za strance

Commissariat du gouvernment aux strangers (Državni kome-sarijat za strance), koji je dio

Ministarstva za porodicu, nastao je 27. jula 1993. godine na osnovu Zakona o in-tegraciji stranaca u Luksemburgu, te o so-cijalnim mjerama u njihovu korist. Zadaci komesarijata se sastoje, prije svega, u tome da uključe strance u socijalni, ekonomski, politički i kulturni život. Osim toga, ovaj odbor pokreće inicijative i akcije koje pod-stiču interkulturalnu razmjenu između Luksemburžana i stranaca. On nudi mo-gućnosti dodatne kvalifikacije u pogledu socijalne integracije. Prihvatanje, smještaj i socijalna briga o azilantima takođe spadaju u zadatke komesarijata.

Državnom komesarijatu za strance je pridružen i nacionalni savjet stranaca. Ovaj savjetodavajući organ nudi prijedlo-ge za poboljšanje položaja stranaca i njho-vih porodica.

U općinama u kojima je procenat stra-naca preko 20% obavezni su i općinski savjeti za strance. Ovo bi, u budućnosti, trebalo da bude praksa u svim općinama.

Nacionalna konferencija za strance

Prva Conference nationale pour stran-gers (Nacionalna konferencija za strance) održana je 1993. godine i otada se redovno održava. Ona je utemeljena na Zakonu o integraciji stranaca u Luksemburgu, koji je


Većina stanovnika sa stranim paso-šem su stranci iz Evropske Unije, naj-prije Portugalci (76.000), Francuzi (26.550), Italijani (19.050), Belgi-janci (16.500) i Njemci (11.600). Pored njih, u Luksemurgu živi i 2.200 Danaca, 1.850 Polja-ka, 1.050 Kineza, 1.250 Iraca, 250 Kanađana i 200 Indijaca. Samo 14% stranaca koji žive u Luksemburgu dolaze iz zema-lja koje nisu članice Evropske Unije. Najbrojnija skupina tih stranaca su ljudi sa prostora ex-Juugoslavije.

U ovom kontekstu je bitno spomenuti i podatak da, po najno-vijim statistikama, 27% od svih bra-kova sklopljenih u Luksemburgu čine oni između Luksemburžana i stranaca, dok je 26% brakova sklopljeno između partnera stranaca.

Uposlenici iz regije koji svakodnevno voze od mjesta

stanovanja do posla

Luksemburg nije samo država sa naj-većim procentom stranaca u Evropskoj Uniji, već i sa najvećim brojem uposlenika koji svakodnevno voze od mjesta stano-vanja do posla. Broj onih koji svaki dan voze preko granice da bi došli na posao u Luksemburg se u zadnjoj četvrtini sto-ljeća povećao za više od deset puta. Od 13.800, koliko ih je bilo 1980. Godine, njihov broj je porastao na 141.000 ljudi danas. Polovina njih dolazi iz Francuske, po četvrtina iz Belgije i Njemačke. Dakle, svi oni dolaze iz 1991. godine nastale eko-nomske regije, u koju osim Luksemburga spadaju njemačke pokrajine Rheinland-Pfalz i Saarland, te belgijska Valonija i francuski Lothringen. Po prognozi me-đuregionalne službe za posmatranje tržišta rada, broj uposlenih koji svakodnevno voze od mjesta stanovanja do posla će do 2050. godine porasti na 300.000 osoba. Već danas se ovaj masivni porast uposle-nika koji svakodnevno prelaze granicu po-nekad doživljava kao opasnost i ne nailazi uvijek na razumijevanje, pogotovo u vre-menu sve veće nezaposlenosti. Jer, „preko-granični uposlenici“ su već davno pretekli Luksemburžane na njihovom domaćem tržištu rada. Oni zauzimaju oko 70% novih radnih mjesta u Velikoj kneževini. Pogotovo uslužni sektor se više ne može zamisliti bez njih.

Migracija i blagostanje

Činjenica je isto tako, da stranci, koji čine preko 50% zaposlenih u Luk-semburgu, velikim dijelom doprinose tome da luksemburška ekonomija,

koja je jedna od najbrže rastućih u Evropskoj Uniji, i dalje cvjeta. Niko više ne dovodi u pi-tanje činjenicu da bi domaća ekono-mija bez stranih uposlenika u najkra-ćem vremenskom roku propala, te da postoji bliska veza između migracije i ekonomskog blagostanja u državi. Njihov rad doprinosi tome da luksem-burški bruto domaći proizvod po glavi stanovnika i dalje bude duplo veći od prosjeka Evropske Unije. Osim toga, stranci jačaju luksemburšku socijal-nu mrežu, jer se ona velikim dijelom puni od njihovih doprinosa i poreza. Zahvaljujući njima, i dalje se mogu fi-nansirati penzije i mirovine. Na kraju, bitno je istaći da je viši natalitet kod stranih sugrađana jedini faktor koji utječe na pozitivan razvoj stanovništva u Luksemburgu.

Međutim, šta to povezuje bankara iz Brisela, prodavačicu cipela iz Lot-hringen-a (koji dva puta dnevno prelaze luksemburško-francusku granicu), por-tugalskog vrtlara koji već godinama živi u Luksemburgu, njegovu suprugu koja radi kao kućna pomoćnica, EU-službe-nicu iz Finske koja radi kao prevodilac, kardiologa iz Irana, danskog trgovca namještajem, poljskog web-dizajenra, hrvatskog automehaničara i indijskog vlasnika restorana, osim činjenice da su (barem privremeno) odabrali Luksem-burg kao mjesto svog života?

Strane humanitarne organizacije

Nevladina organizacija Association de soutien aux travailleurs immigrants (ASTI) (Udruženje za podršku stranih zaposlenika) nastala je 1979. godi-ne iz sedam godina ranije osnovanog portugalskog udruženja zaposlenih. Ona zastupa ista prava i pravo glasa

za sve, sa težištem na političkoj parti-cipaciji imigranata. Osim toga, ASTI

se angažuje za anti-diskriminaciju, te za probleme izbjeglica, azilanata i

ilegalnih useljenika. U ovu svrhu udruženje je pokrenulo mnogo-brojne projekte i službe pomo-ći za djecu, omladinu i odrasle svih nacionalnosti.

Zajedno sa Ministarstvom za nastavu i gradom Luksem-burgom ASTI upravlja Inter-kulturalnim dokumentacio-

nim i animacionim centrom (CDAIC), koji ne samo što ras-

polaže bibliotekom sa 12.000 na-slova, već nudi i pedagoške projekte

za učenike osnovnih i srednjih škola. Evropski fond za izbjeglice i Dr-

žavni komesarijat za strance finansira-ju ASTI-n servis za hranu „go4lunch“. Ovaj probni projekat osmišljen je kao sredstvo zapošljavanja i školovanja azilanata, koji se, osim toga, u okviru inicijative „go4craft“ mogu upoznati i sa kulturnim životom u Luksembur-gu. Tu se nude kursevi fotografije, slikanja, pisanja i muzike, a u njima učestvuje i Evropski fond za izbjeglice.

ASTI-n centar za mlade nudi ak-tivnosti u slobodno vrijeme, kao što su izdavanje časopisa „Friendsnews“, te pomoć pri pisanju domaće zadaće. „Info-ensemble“ je naziv informativ-ne platforme na internetu o različitim aspektima doseljavanja u Luksemburg i životu stranaca u Luksemburgu. Ov-dje se sakupljaju mišljenja, novinski članci, statistički i bibliografski poda-ci o temama koje se mijenjaju svaki mjesec.

Krovna organizacija svih udruže-nja stranaca (Comitte de liaison des associations de strangers -CLAE)

CLAE je osnovana u Luksembur-gu kao Krovna organizacija svih udru-ženja stranaca. Ovaj komitet se zalaže za jednaka prava svih osoba koje žive u Luksemburgu, te za priznavanje kultura svih useljenika. U ovu svrhu se, između ostalog, održavaju različiti susreti i diskusije, te se organizuju ra-zni projekti . Osim toga, u Luksem-burg-Gasperich-u ovo udruženje ima svima dostupni i besplatni internet-kafić „Internetstuff“. CLAE redovno organizuje svečanosti i sajmove, kao što su festival migracije, kultura i gra-đana, sajam knjiga i kulture, festival građana bez granica i festival muzike. U seriji knjiga CLAE Services izdaju se naslovi koji se na različite načine bave temama stranaca i imigracije. Centar za istraživanje o migracionim pitanjima u Luksemburgu je u pro-jektnoj fazi.

Skoro je književnik Abdu-lah Sidran iznio zanimlji-vu tezu vezanu za Emira

Kusturicu. Naime, ovaj najveći bošnjački, živući pisac kaže da je Emir Kusturica imao potpuno drugačije stavove na početku rata u BiH. Najbolji dokaz za to je Emi-rov tekst u Oslobođenju 1993. go-dine o potkovanom Rasimu. Me-đutim, tada se dešava nešto što je iz korijena promijenilo Kusturicu. Prema ubjeđenju Sidrana, Kusturi-ca je potpao pod uticaj tajnih služ-bi koji od tog momenta upravljaju njegovim javnim djelovanjem i ži-votom. Emir od tada ne radi ništa po svojoj volji. U intervjuu datom AJB Sidran kaže da je to rekao i Kusturici na šta je on burno rea-govao. Također, Sidran smatra da je Kusturica kontaktirao sa njim iz razloga da pokuša da ga odvoji od svoga naroda i države, da i on (Sidran) krene njegovim stopama. Kada mu to nije pošlo za rukom došlo je do konačnog razlaza ova dva nekadašnja velika prijatelja. Diwan ovom prilikom donosi tekst “Potkovani Rasim” koji je Kusturica objavio u Oslobođenju 24.marta 1993. godine.

Potkovani RasimSve češće, u besanim noćima, pred

mene izlazi slika koju sam ne tako dav-no vidio na sarajevskom aerodromu. Čekajući majku ugledao sam veliku grupu ljudi. Među njima isticao se je-dan visoki gorštak zaraznoga osmijeha, skidao je čulah sa glave, gladio se po ostacima sijede kose… sve dok iz svjeti-ne nije dotrčalo neko dijete i zagrlilo ga. Dedo srećan što je živ, a unuk što mu se dedo vratio iz daleke Mekke, sa hadži-luka. Plakali su zajedno i grabili prema izlazu. Gledao sam za njima, suza mi je krenula niz lice i kao što tada nisam znao zašto sam zaplakao, ne znam ni danas dok sjedim na amsterdamskom aerodromu. Četiri godine kasnije sje-dim i čekam avion, tumarajući svijetom sa svojim novim filmom, nema niti jednog putnika u čije lice ne zagledam i poredim s licima voljenih ljudi iz Sa-rajeva. Ponovo mi suza krenu, sada iz sasvim drugog razloga… U Amsterda-mu sam sreo Rasima iz Lopara. Čovjek, rudar kojeg su četnici izdvojili iz grupe rudara, svezali i potkovali…

U slici sretnog zagrljaja djeda i unu-ka koji se vraća sa velikog putovanja, gledao sam radost, a slika Rasima iz Lopara potresla me snagom najjačeg zemljotresa. Tu nema suza….njegovo zbunjeno, blago lice kao da me još bla-žim očima pita ZAŠTO? Ne mogu da mu odgovorim, samo vidim ispred sebe slike stradalnika Bosne. Najednom,

kao kod tužnih očiju kipa, predamnom srušile su se sve moje političke iluzije. Od tog momenta sve što budem vidio i čuo imaće drugu vrijednost…Pred po-štovanim Rasimom, čovjek koji me gle-dao očima mučenika, klonula je moja duša i znao sam da ću pred njim klecati kao pred uzvišenoj svetosti.

Noćima, evo poslije susreta sa Ra-simom, odgonetam tajne, rasplićem vlastite misli, baš kao što mi je mati, kad sam bio mali, rasplitala džemper pred zimu da mi saplete novi. Pitam se polušapatom kako je bilo moguće da sam svoje djetinjstvo, kulturu ko-joj pripadam, gradu koji je moj grad, poistovijetio sa političarima koje ne poštujem i kako je moguće da nisam reagovao žestinom…

Kada je počeo rat u BiH moj glas se čuo, ali čini mi se gubio u buci stva-ranoj sa svih strana. A, ja zgađen od političara s kojima ne bih dijelio ni kafanu, a kamoli republiku, zgađen novinarima koji su kaljali moju fami-liju, djecu mi nazivali kopiladima, a suprugu kurvom, pokojnog oca špi-junom….ja sam od tih ljudi koji su činili šumu, obnevidio, umuknuo i kao kakav Don Kihot nastavio voditi privatni rat, a ljudi iz Sarajeva strada-vali su iz dana u dan. Da li je moguće da sam zbog ljudi koji su širili laži o meni, potisnuo sliku svog djetinjstva, svoga grada, svojih voljenih ljudi? Nije mi bilo dovoljno da gledam CNN, jer kako se vidi, a to sam već pisao, Evro-pa samo supervizira zločine po Bosni.

Trebalo mi je da vidim mučenika Rasima iz logora i da emocionalno pregorim i zaboravim sve politike i istorije svijeta… trebalo mi je da vi-dim blage oči koje pitaju – zašto Emi-re – i da shvatim da nema te istorije i predistorije koja može da opravda potkivanje živog čovjeka.

To svi znaju, ali Rasimovo lice ka-zuje bol svih stradanja u Bosni…

I dok tumaram svijetom, bosanske Muslimane ubijaju ne kao sezonske berače pamuka, nego samo zato što su Muslimani. Znam da stradaju i drugi, ali sigurno Muslimani najviše. Tuma-ram tako svijetom, nosim svoj po-sljednji film sa sobom i golemi čemer u duši. Pomiren sa smrću govorim i pišem od srca…..

Emir Kusturica, 24.marta 1993. godine.


Iz arhiva

Zakovani Kusturica i potkovani RasimTekst Emira Kusturice iz Oslobođenja 1993.


Oglasna tabla

Važni kontaktiDer Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates

Das luxemburgische Verwaltun-gsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit be-stimmte Vorgänge direkt online zu erledigen.http://www.guichet.public.lu/fr/index.html

7-9, avenue Victor HugoL-1750 LuxembourgTél. : (+352) 247-85700http://www.olai.public.lu/fr/index.html

CLAE BUREAUX26 rue de GasperichL- 1617 LuxembourgTéléphone : 00 352 29 86 86-1Fax : 00 352 29 86 [email protected]

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés. 12, rue Auguste Laval L-1922 LuxembourgTel : 43 83 33-1Fax : 42 08 71Madame Mounia ZerktouniEmail : [email protected]

5 av. Marie-ThérèseL-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507www.cefis.lu

Diwan broj 12

Documents

Transcript of Diwan broj 12